Свет књиге
стр. 4
Разговор са нашим суграђанином Петром Петровићем, љубитељем писане речи каквог Пирот не памти
Књига ме одржава и оплемењује Да смо ми Словени староседеоци на Балкану тврдња је све већег броја савремених научника. Археолози, генетичари, историчари наводе мноштво занимљивих доказа који ће причу о наводном досељавању дивљих словенских хомосапијенса на ове просторе полако потиснути из уџбеника историје. Међутим, постоји једна особина која није обухваћена науком а вековима нас дивно повезује са овдашњом древном цивилизацијом. Она се зове - велика љубав ка писаној речи. О њој сведочи Винчанско писмо и стари Арапи који су наше поднебље називали „Свет књига“, њу осликавају наша предивно украшена Јеванђеља из средњег века. Та љубав је изнедрила и све велике словенске писце и песнике, она и дан-данас пуни књижаре широм Србије и чини наше сајмове најбројнијим и највећим у региону.
струк. Беспомоћно заглављен на вратима посматрао сам удивљено ове мени тако далеке „стубове културе“, од којих се један испречио баш испред врата не дајући им да се сасвим отворе. Чика Пера је седео поред старог „смедеревца“ окружен својим најдражим пријатељима и рођацима који му у дом непрестано пристижу, а никада из њега не одлазе. Дружење с њима важније му је од свега на овоме свету, па чак и од хране: „Пре него примим пензију, ја већ унапред одредим које ћу књиге да купим. После има да једем паприку и парадајз, месо нема да купим, ал за књигу мора да има. Због књига користим углавном поврће. На парадајз, сир и паприку могу целу годину да живим, од јела ми је куван пасуљ зими сасвим довољан. Понекад скувам и купус. Мени књига много значи, она је моја животна учитељица, она ме одржава, она ме оплемењује.. Књиге су свугде око мене, међу књигама спавам и лепо сањам.“
Да и ми Пироћанци припадамо овом чудесном „Свету књига“ не треба много доказивати. Лична библиотека нашег владике, Кирила Живковића, била је права сензација крајем 18. и почетком 19. века. Чика Пера је рођен давне 1942. године Овај књигољубиви Пироћанац написао је у Пироту. Сећа се да су га још у најранијем значајни „Темачки рукопис“ и детињству књиге неодообјавио Житије светог Саве, љиво привлачиле за разкао прво штампано издање не“Улазак у Европу лику од играчака, према ког средњовековног књижевкојима је био сасвим равће Србију скупо ног дела. Да поменемо и даснодушан. Каже да се нида кошта, ту нас кал Пејчина „Слова“ која се када није нешто нарочито данас брижно чувају у нашој ништа добро дружио са другом децом. Старој цркви, а у којима је овај Његова најдража игра не чека.” знаменити пиротски учитељ била је та да се у самоћи исписао своје беседе тако посвети књижицама, да вешто да је тешко поверовати да је ова их чита и непрестано сређује и преређује. књига рукописна а не штампана. Након Своје прве књиге и дан-данас добро ослобођења од Турака у Пироту су пропамти. Биле су то Гримове бајке и Елин нађене и две Србуље, од којих је једна Пелин Баснописац. била на пергаменту а друга на зечјој кожи „Мој отац је радио у својој столарској што је драгоцени траг пиротске писменорадњи све до 1938. када је отворио кафану сти из времена Немањића или Лазарекоју су му 1948. национализовали те се вића... онда опет вратио столарском занату. Пирот је изнедрио много књиготвораца Књига му није била превише занимљива и много књигољубаца, али таквог као што за разлику од "Политике" коју је, баш као је наш тихи суграђанин Петар Петровић и мој стриц, сваки дан редовно и пажљиво никада није било. Његова трошна кућица читао. Умро је у својој 48. години живота, налази се у једном од сокачета на главној па је моја мајка, иначе домаћица, морала улици, с леве стране према касарни. Чине да се запосли у обућарској радњи да би је стари пиротски трем и две собице од нас издржавала. Она је много волела да којих је једној кара таван нарочито ојачан чита, нарочито романе. Од ње сам и унутрашим стубовима - сазиданим од највише књига добијао, док су ми отац и књига. Мој улазак у ову чудновату продеда куповали књижице само за неке важсторију био је половично успешан. Проније прилике, за крај школске године, за вукао сам у њу своју десну руку и фоторођендан или славу. Моја мајка је остала апарат, али не и свој елегантно попуњени рано сироче па је мој деда, а њен теча, њу очувао као своју. Звао се Радиша Манчић и имао је књижару испред Среза, баш тамо где су данас Прогресове канцеларије. Памтим и Просветину књижару Мије Ђорђевића, као и Петра Панчића на углу главне и Предрага Бошковића Павла која је постојала до 1948. када је и национализована. Сећам се и књижаре која је била на месту данашње месаре „Еко Басаре“, постојала је једна у Тијабари поред аутобуске, затим Бигзова на везном, па један покушај краткога даха поред позоришта... За мене је права књижара она која држи само књиге а не и свеске и школски прибор, то за мене нису књижаре већ папирнице. Једина таква од свих које сам набројао била је Бигзова, а ево данас у Пироту постоје чак две праве књижаре: "Знамење" и "Пипрес". Управо у књижари Знамење сам и упознао чика Перу. По његовим доласцима
знали смо да је стигла пензија, баш као што су то сазнавале и оближње пекаре по редовима пензионера који су се у њих стицали да се бар једном у месец дана „заблаже“. Они су се сладили питама и буреком, а чика Пера - добром православном књигом . Питам га одакле његово интересовање за Свето Православље? „Од моје бабе по оцу. Била је баштованка, неписмена жена. Звала се Даринка Ђорђевић и два пута је остајала удовица. Отхранила је четири детета. Све постове је постила и ишла редовно у цркву, али своју побожност никада није речима испољавала. Ова кућа у којој ја живим је баш њена, наследила је од другог мужа. Била је неписмена, али веома добра и паметна жена. Није умела оловком два и два да реши, али је у глави непогрешиво рачунала, нико није могао да је превари. Када је продавала кромпир, у кило је тачно процењивала. Она ме још као дете водила са собом у Пазарску цркву, нарочито пред Ускрс. Кренемо у четвртак увече и будемо у храму до десет сати, па онда опет „провирање“ на Распети Петак, па на Велику суботу у два по поноћи бденије и обилазак храма и на крају, у рано недељно јутро, одлазимо на Васкрсење а после подне опет на "Ускрс за невесте". Тада, као дете, много сам волео црквени пој, мирис тамјана и свећа. За разлику од одраслих, ми смо пред причешће само три дана строго постили на води, а тек после причешћа су пасуљ или чорбу запрживали, од којих је најслађа била клин-чорба... И дан-данас волим цркву и одлазим кад могу, али, искрено, у попове немам много поверења. Не може неко да ми држи предавања а да се другачије понаша. Прави учитељ и прави пастир био је патријарх Павле, њему данас нико не може да приђе, ни један владика, ни један свештеник.“
како их ја зовем - нема ништа. Улазак у Европу ће Србију скупо да кошта, ту нас ништа добро не чека. Треба да се држимо оног ко највише купује нашу робу, а то је Русија. На телевизији причају да је данас много боље него ли деведесетих. Ја мислим да није. Па чак и за време бомбардовања је моја фирма радила а ја сам као пензионер ишао да им помажем. Радили су, а сада не ради нико. Како да нам је данас боље при толикој стопи незапослености? Ако нас Европа заиста воли нека купује наше производе, нека јача нашу привреду, наш извоз, а не да нам увози наркоманију и геј-параду. О томе треба бринути а не о геј-паради... Води се рачуна о периферним стварима и не знам докле Чика Перу романи никада нису инте- ће све то да стигне. Мени је још мало ресовали већ аргументоване, како он остало, брине ме овај млади незапослени каже, истините књиге. Његова свет. Желим младима да највећа љубав је историја и то раде, мора да се ради, нема пре свега средњевековна. За“Људи су хлеба без мотике! Не треба нима га и стара руска историја, се либити ни једног посла, се отуђили као и збивања непосредно пре сваки је златан, само да је и постали Другог светског рата. У његовој поштен. Важна је и побожбогатој библиотеци је много ност, она неутралише лоше завидни. издања Византолошког инстиНема дружења, утицаје Запада.“ тута, археолошке Старинаре На сва моја нова запитСрпске академије, историјских нема ничега. кивања, чика Пера даје све часописа. Признаје да воли и Пирот је краће одговоре. То је знак етнологију и биологију. изгубио душу.” да је све важно и „истинито“ „Тренутна преокупација су речено и да је време да га ми села и лексикони. Изучаоставим у његовом књиговам и Житија Светих и православна чу- љубивом свету. Молим га да каже jош деса, нарочито она са тачно наведеним само коју реч о Пироту, о овом садашњем датумима и именима. Пратим и поједине и оном из његовог детињства и његове часописе, најредовније "Историју", "Пра- младости. вославље“, "Светигору" и "Српске Двери".. „Када сам ја био дете било је више друКао најдражу књигу издвојио бих Шемажења, постојале су седењке, жене су свако тизме с краја 19. века које сам купио у вече излазиле на прело, сада више тога једној београдској антикварници. У њима нема, народ се повукао, седи у затворени је попис свих службеника које је плаћала простор. Нема корзоа. Прво корзо које држава, војни команданти, попови по папамтим било је од Гимназије до семарохијама, учитељи, оштинске деловође. фора, па је касније прешао у Драгошеву, Волим да истражујем порекла и рододо солитера. Сада се људи јако мало шеслове, нарочито познатих породица...“ тају, све се по кафићима и кафанама заИсторија је наука коју незналице мо- вукло. Чак и кад је систем бранио славе рају да понављају, али не у школском раз- ми смо славили, нико није могао сељане реду, већ у реалном животу. Као доброг да одврати од Ђурђевдана, нити винограпознаваоца историјских догађаја замолио даре од светог Трифуна и Зарезоје... Тада сам мог саговорника да кроз њих сагледа је било послужење само колач и по једна и савремене прилике и неприлике, на- ракија или винце. људи су се више пошторочито Србију на европском путу. вали, посећивали, а сада су се славе пре„Свако има право да мисли шта хоће твориле у ручак и пиће. Људи су се отали нема право да мени намеће своје уђили и постали завидни. Нема дружења, мисли. Имам скоро седамдесет година, нема ничега. Пирот је изгубио душу.” не желим да мењам своје ставове јер сматЖељко Перовић рам да сам у праву. Од европске "ујне",
БРОЈ 2.
ПИРОТ, 16. децембар 2013.
i v o N MOM^ILOVAC
ЧАСОПИС СЛОБОДНИХ ГРАЂАНА ПИРОТА
momcilovac@gmail.com
ГОДИНА 1. ИЗЛАЗИ ПО ПОТРЕБИ РАСТУРА СЕ БЕСПЛАТНО
УРЕЂУЈЕ ПОВЕРЕНИШТВО “ДВЕРИ СРПСКИХ”
“Момчиловац” је новина коју су покренули и уређивали угледни пиротски интелектуалци и свештеници почетком 20. века, а побуђени искреном љубављу ка свом народу и свом граду. Њиховим стопама и ми данас корачамо, њихову љубав и њихове бриге и ми данас у срцима носимо, те зато и назив њиховог гласила подижемо из заборава као писани споменик њима, а у аманет поколењу. Први број “Момчиловца” објављен је 16. децембра 1908. године, а први број “Новог Момчиловца” 14. септембра 2013. године.
Песнички кутак
СТАРИ ПИРОТ Овде су долазили заљубљени Многе су тајне сачувала тешка врата Хајдуци, војници изгубљени Брат је тражио брата. Овом су калдрмом пролазили Под Сарлахом, старим каменом по тмини Поруке, писма, злато крили Као сенке нестајали у тишини. И сада ме тај мир дотиче Векова паперје сипи Обнавља ми заборављне приче Под ногама, у ноћи скрити. Ипак су некада другачији били људи Без тумарања по празнини Пуни небеске ватре, земаљске студи Хрлили сновима и даљини. Јагода А. Маринковић Фото колаж: “Зима у Пироту” Тањица Перовић
Пише: Дејан Алексовски
Милорад Сирајски, “Војвода Момчило и коњ Јабучило”, уље на платну
Ко је био војвода Момчило? Шеснаестог децембра ове године навршиће се тачно сто пет година од када је први број „Момчиловца“, листа одбора „Народне одбране“, српске родољубиве организације која се борила против анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и чији су оснивачи били између осталих и Јован Дучић и Бранислав Нушић, изашао пред Пироћанце. Први број „Новог Момчиловца“ се појавио у правом тренутку, а томе су најбоље сведочила радознала лица наших суграђана, који су у овом обновљеном гласилу, препознали дух града, и мисли људи који га чине. Ово наше, пироћанско чедо, и тада, пре стотину година, и сада, поставља иста питања, на која смо ми можда некада знали одговоре, али смо их услед свенародног лутања, заборавили. Дубоко смо уверени да је најбољи светионик пред магловитим путевима будућности, светлост прошлости, и тиме се водимо.
граничног краја између Срба и Бугара, Момчило је још као дечак отишао у шуму на византијско-бугарској граници и тамо живео. Недостатак прецизних историјских извора онемогућава нас да изведемо неке прецизне закључке о томе, мада је мало вероватно да је сам Момчило изградио пиротску тврђаву. Све упућује на то да је она, изузимајући њен горњи град са кулама који је за своје владавине сазидао кнез Лазар тридесетак година након Момчилове погибије, пуно старија.
Византијски цар Јован VI Кантакузин, који је Момчила и лично познавао, записао је да је „био одлично увежбан у разбојништву и отимачини” као и да му „ништа није недостајало од храбрости и одважности за бој”. Други византијски историчар Грегора забележио је да је Момчило био „од неугледних родитеља” и да „изабра да од младости у друштву Бројни Пироћанци поставили су нам вршњака води разбојнички живот на меисто питање: – да ли у „Новом Момчи- ђама Трибала (Срба) и Меза (Бугара) и ловцу“ има нечега о нашој пиротској стога је, припремајући заседе и клопке, тврђави, „Момчиловом изненада доносио пропаст граду“, и војводи Момонима који су пролазили”. Из Хајдук, четовођа, ових записа свакако можемо чилу, по коме је наш градић познат? И питање је и необично строг сведочити да је Момчило са било исправно, а ми ћемо својом четом задавао пуно владар, упамћен се потрудити да бар мало невоља Грцима. Међутим, расветлимо историјски у народу по свом разбојништво које Јелини лик војводе Момчила, и приписују Момчилу треба силном стасу и све то представимо суграузимати с резервом јер су снази, савезник ђанима. они својатали словенске земље и зато ретко исказимногих, а веран Име војводе Момчила вали поштовање ка словеностало је упамћено у једино себи и ским владарима и великасрбској народној традисвојој чети. шима. Народна епика и цији кроз епску песму бројни топоними наслућују „Женидба краља Вукаплемените и родољубиве осошина“. Међутим, предање није јединбине овог тајанственог јунака, а нипошто ствено, а разне верзије нису међу собом разбојничке и отимачке. сагласне око тога да ли је војвода Момчило рођен у Пироту, или је овде саградио Из историјских података који су нам свој град, или је у њему само столовао. на располагању, можемо закључити да је Томислав Панајотовић у својој књизи личност војводе Момчила свакако била „Пирот кроз векове“, наводи да је Мом- изузетна и необична. У такозваној „Ричило био хајдучки старешина пореклом, мованој турској хроници о Омар паши”, можда, из Пирота или околине. Према доста поузданом извору, наводи се да је Мирку Живановићу и наводима из његове Момчило био тако високог раста „да је публикације „Нишавље“, пореклом из по- личио на минаре”. Хајдук, четовођа, и не-
обично строг владар, упамћен у народу по свом силном стасу и снази, савезник многих, а веран једино себи и својој чети, Момчило је за свога живота постигао да буде награђиван од стране византијских владара највишим титулама. Јован Кантакузин, тадашњи претендент на византијски престо, Момчила је наградио титулом севастократора, док га је царица Ана Палеолог, именовала деспотом, што је све скупа било за једног странца у Византији незамисливо у оно време. Користећи борбе за престо унутар саме Византије између породица Палеолог и Кантакузин, Момчило је четовао за себе, служећи повремено час једнима, час другима. Ступа у службу код византијског цара Андроника III Палеолога (владао 1328–1341) који га је „уврстио у војнике“ (стратиоте). Наставио је да „четује и да много зла наноси Мизији”, односно Бугарској, иако је у то време (1331) био склопљен мир између две земље. На сва упозорења од стране „архоната на граници” (управника области) „он не могаше да се сасвим убеди”, па је због тога требало да буде кажњен „за злодело”. Пошто је постао „мрзак” и Мизима (Бугарима) и Ромејима (Византинцима), Момчило је одлучио да побегне у Србију – краљу Стефану Душану. „Отишао је Трибалима и тамо проборавио доста времена.” Његова служба србском краљу Душану (проглашеном царем тек 1346, годину дана након Момчилове смрти), такође је остала записана. Напустивши, међутим Душана, и пришавши Кантакузину 1344. године,, Момчило са собом поводи и војску – по Владимиру Ћоровићу, око 300 коњаника и 5000 пешака, и као награду од Кантакузина добија титулу војног заповедника у Родопима, након Кантакузинове победе у грађанском рату. Но, 1344. Момчило се одметнуо од Кантакузина, и проглашава независним кнезом, са престоницом у вароши Ксантија, на јужном делу у Родопима. Његово кнежевање није било дугог века, с обзиром да је са својом војском стално нападао и пљачкао оближње области, а такође и све чешће нападао Кантакузиновог турског савезника Умура, којег
је овај користио као савезника у међудинастичким борбама за престо Византије. Како наводи Георгије Острогорски у својој „Историји Византије“, Момчило коначно 1345. године бива савладан са својом војском код приморског града Перитеореје на Егејском мору, од стране Кантакузина и Умура у окршају, у коме је његова војска била у великој мери бројчано надјачана у односу на гршко-турку армију која га је гонила. Бежећи са четом од гонича, Момчило се пред Перитеорејом нашао у безизлазној ситуацији када се обрео под зидинама града чији становници нису желели да му отворе капије и пруже му уточиште. Невољан, Момчило прихвата битку, и коначно пред зидинама овог града налази свој крај. Град Перитеореја, поред идентификовања са Пирлитором у Црној Гори, у народном се предању идентификује и са Пиротом, те је према томе Момчило погинуо код Пирота. Ипак ово је погрешно, јер је Момчило везан за Пирот и његову тврђаву (Момчилов град) не својом погибијом, већ својим борбама у понишављу, и вероватним столовањем у нашем граду. Место његове погибије поуздано је утврђено и не даје места сумњи. Народ ових крајева, сваки на свој начин, чува успомену на јунака каквог „нигдје на свету нема“ - војводу Момчила: „У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога”.
* Напомена уредништва: У речи “србски” долази до одступања од гласовне промене једначења сугласника по звучности, не из незнања, већ да би се нагласио корен и порекло речи СРБ.
Пише: Миљан Манић, историчар
Политичка репресија према класним и политичким непријатељима непосредно по ослобођењу Србије вршена је у две фазе, најпре до марта 1945. на ванинститиционални начин „дивљим чишћењем“ (најчешћи облик ликвидације без суда или у фарсичном и тајновитом судском поступку), а од марта 1945. до друге половине 1946. кроз десетине хиљада јавних процеса пред Војним судовима, судовима националне части и цивилним судовима. У првим данима после ослобођења, кажњавање оптужених за колаборацију било је у рукама ОЗН-е и војних органа. Војни судови судили су оптуженима до јесен 1945. када почиње активније да се укључује и цивилно судство. У току првих месеци, само делом „чишћења“ управљали су судови, док је већина ликвидирана без одлуке суда или на брзину, изрежираним процесима, који су се често завршавали осудом на смрт. Многи објављени документи упућују на планску акцију ОЗН-е и постојање директива и закључака о ликвидацији политичких и класних непријатеља без суђења, колабораната и ратних заробљеника у првима данима по ослобођењу. Сасвим тачан број жртава овог вида репресије је врло тешко, нарочито с данашње временске дистанце сасвим прецизно утврдити, Процене које се могу чути на основу ретких доступних архивских докумената,
П Р Е Ћ У ТА Н Е В Е С Т И Ова рубрика је намењена важним вестима које су прећутане или скоро неприметно објављене у масмедијима. Ради се о новостима из октобра и новембра месеца ове године. Сваки шести Американац сиромашан
- Тањуг је јавио да је број сиромашних у Сједињеним Америчким Државама и даље близу 50 милиона људи, или око 15 % становништва. Ситуација је слична као и у претходне две године. Интересантна је та демократија Америке, где се свима говори о АМЕРИЧКОМ СНУ, где цвета привреда и влада благостање, која са једне стране ствара велико раслојавање друштва! Да ли је нама то узор савршрног друштва коме слепо летимо у загрљај? Протести широм “европске” Бугарске
Студенти су ставили ланце и закључали врата на највећег бугарског универзитета док демонстранти поново протестују против службене корупције и расула само шест месеци пошто је садашња бугарска влада на челу са социјалистима преузела власт. Хиљаде су такође демонстрирале у „Маршу правде“ у центру Софије. Протести такође имају широку подршку у Бугарској, као што 60 одсто испитаних стоји иза борбе против сиромаштва и борбе против корупције, према анкети независне Алфа рисерч агенције. Шта мислите, зашто власт ћути о овим протестима у Бугарској? Да ли се плаши преливања незадовољства и разобличавања истине о ЕУ меду и млеку? Стижу поскупљења
- Блиц истражује: Шта ће поскупети због више стопе ПДВ-а? То су: месо, јаја, млеко, вода, мед... Од 1. јануара, због повећања ПДВ-
а са осам на десет одсто, поскупеће и већина животних намирница. Више цене имаће јаја, млеко, месо, мед, нефлаширана вода... Ако нешто поскупи како то онда може да буде доступније народу и како мисле са малим примањима да се народ прехрани? Ово је земља где огроман број људи не ради, и очигледно је да о њима нико не мисли у власти! Педер-бал важнији од Петнице
Објављена је вест о цени обезбеђења ГЕЈ недеље и накарадне Параде поноса. И како се показало: Нема новца за младе научнике а има за промотере ГЕЈ оријентације! Истраживачкој станици Петница код Ваљева прети гашење јер држава нема 250.000 евра да издвоји годишње за младе таленте. Са друге стране, држава је потрошила 2 милиона евра на обезбеђење овогодишње Параде поноса. Срамна је улога државе у овом случају, одриче се младих људи, одриче се своје будућности и развоја зарад свог уништења и покопавања у муљу срама и греха! Зар је то заслужила Петница, зар су то деца заслужила да су гејеви битнији од њих? Прећутани јубилеј
- Петар II Петровић Његош – тајновидац србског рода: По црквеном календару 1. новембра, а по државном 13. новембра, навршило се 200 година од рођења “најмудрије србске главе”, како србска народна песма назва великог србског песника, владику и владара Црне Горе, Петра II Петровића Његоша. Да ли сте то знали? Зашто медији то не огласише јаче, но онако из прикрајка, смушено, као да се сраме историје и великана? Да ли то ми бежимо од корена својих, не би ли се полтронски додворили некоме?
Јалова и бескорисна САНУ сада у служби ГМО лобија
- Да ли је САНУ на дводневном скупу о ГМО хтела да пошаље позитивну слику о генетски модификованим организмима у исхрани, пре доношења новог закона о ГМО? Како се ближи време усвајања измена закона о генетски модификованим организмима, што је представљено као услов за улазак Србије у Светску трговинску организацију, али и као захтев Европске уније - тако се полемика за или против ГМО у Србији заоштрава. Према правилима СТО, не може се забранити промет неке робе, укључујући ГМО производе, док држава има право да задржи забрану производње. Када се ради о профиту, све је на продају!!! Тако је и са „чувеним“ нашим академицима којима је дражи евро или долар од народа и здравља нације, којима је професионална етика постала непознаница, који су изгубили образ и част своју! Да ли имају права да се називају србским академцима, сада, када су себе укаљали и приклонили се страном ГМО лобију? Докторирао без факултета
- „Политика“ пише да председник Привредне коморе Београда Милан Јанковић никада није дипломирао, али је успео да докторира! Ово је могуће само код нас у Србији, недођији, где је цео систем наглавачке постављен. Докле више тако? Укидање штрајка
- Режим радницима у штрајку прети робијом: најављене измене Закона о штрајку не само да су драстични удар на раднике у Србији, већ ако буду усвојене, сви запослени који права бране ван радног места, могли би да заврше „иза решетака“. Интересантно је да се синдикати не чују, уместо да на сав глас алармирају јавност, да се спрема диктатура и чист феудализам. Нема више слободе да се изрази незадовољство и искаже мука у којој раде људи!
овој згради вратили За почетак довољно је су их у затвор Суда. обележити само место Међутим, тамо више није било никога. на коме су свој живот Број оних који су скончали невино ликвидирани у овом побијени. Поставити кратком периоду од неколико дана, у један крст, биће касну јесен 1944. годовољно. дине креће се између 250 и 700 лица. У сваком случају, без суда и суђења, ликвидирани су на правди бога. Према доступним подацима, а који су објављени у књизи „Равногорски покрет у округу пиротском“ аутора Миљана Манића налазе се имена 390 жртава убијених како за време а највише након ослобођења Пирота и околине. Ове ликвидације и стрељања обављана су на периферији самог града, у Барју. Лако је одредити саму локацију. Зашто то до данас није урађено остаје као отворено питање и претходним и садашњим властима, а као задатака некој наредној власти. За почетак довољно је обележити само место на коме су свој живот скончали невино побијени. Поставити један крст, биће довољно.
Ко м е н т а р у р е д н и ш т в а листа “Момчиловац” Поздрављамо ову иницијативу нашег пријатеља и уваженог историчара М. Манића. Велика је срамота и за Општину Пирот и за све нас Пироћанце да у нашем окружењу, без обележја леже кости часних и поштених људи који су на правди Бога пострадали од комунистичког терора. Наша родољубива дужност је да овим жртвама укажемо основно, људско поштовање и зато ћемо у наредном периоду покренути низ активности, како би се ове жртве опојале и добиле макар скромно спомен обележје.
Динкићу, где су паре!?
- Динкић опрао милијарду евра преко „Мобтела“: Домагој Маргетић, познати хрватски новинар, поднео је полицији у Београду пријаву, у којој тешко оптужује бившег министра Млађана Динкића за прање такозваних кипарских пара. Наш скоро вечити министар, УРС-овац, никако да објасни народу шта се то десило са кипарским парама и како је извршена приватизација Мобтела! Надамо се да ће истражни органи часно и поштено одрадити свој посао и утврдити чињенице. Хрватски фашизам се повампирује а ми га финансирамо
- Увредљива и срамна налепница са текстом „Српско породично стабло“ која приказује силуете обешених људи, појавила се на Тргу бана Јелачића у Загребу. Ову вест ћемо оставити без коментара. Драги читаоци, донесите закључак, нарочито приликом куповине хрватских производа. Режим у служби шиптарских терориста
- Апелациони суд ослободио шиптарске терористе! Припадници терористичке ОВК пуштени су на слободу, пошто им је одлуком Апелационог суда у Београду укинут притвор. Првобитно су за злочине над Србима осуђени на 116 година затвора. Због чега је група убица првобитно осуђених за најтежа злодела, у другостепеном процесу ослобођена? Да ли је могуће да организована скупина људи побије, мучи, касапи на стотине људи, и да за то нико не одговара кривично? Ако имамо сва права овог света да се жалимо на Хаг, због чега онда наше домаће судство животе наших људи не цени нимало? Вучићева слобода говора
После режимског упада на предајник јединог независног медија у Србији, радија "Снага на-
рода", полиција је дошла и у просторије, под изговором да претреса стан због постојања опојних дрога, искључила струју и радио програм. Да ли је то слобода мишљења и демократије у коју се толико куну и заклињу? Данас, као у најокорелијем комунистичком друштву некада, ми имамо забрању другачијег мишљења и изношења у јавности! Страховлада мора да се успостави, мора да се ућути било који вапај за истином и бољим животом!!! Режим појачава напад на опозицију
Пријава против Бошка Обрадовића пред Прекршајним судом због непријављеног скупа од 26. априла 2013. је слика нашег правосудног система, на жалост. Када се грађани буне против највиших државних функционера, онда је то прекршај, а када се крши Устав Србије и чини велеиздаја – онда то није никакав прекршај. А ни када се краду избори. Зашто ћутите о крађи и издаји? Обезбеђење Крстимира Пантића пребило двојицу радника ЈКП Стандард који су одбили да гласају!
Београд плаћа батинаше, а Тачи влада северном Митровицом. Беог р а д имплементира тзв. Бриселски споразум, а Тачи броји мртве и исељене Србе. Да ли је драги суграђани ово демо(но)кратија? Коју поруку нама обичним грађанима власт шаље? Зашто се прећутало у масмедијима о оваком фрапантном кршењу људских права на слободу избора, јер и не изаћи на политичке изборе (нелегалне и нелегитимне у овом случају) је такође слободна воља сваког појединца. Приредио: Дарко Бјелопавлић Фотографије преузете са разник интернет портала
Снага народ а
ПОДВИГ
Ко те хвали, тај те и квари, каже наш народ, зато је боље о добрим делима и добротворима мудро ћутати. Међутим, у времену у коме нарко-дилери и порнодиве постају младима највећи и једини идоли, просто смо у обавези да укажемо на оно супротно. Пред Вама су три најплеменитија подвига која су, по нашем мишљењу, обележила 2013. годину у нашем граду.
Г О Д И Н Е 2 01 3 .
М АТ УРАН ТИ
пи ро тс ке Ги мн аз ије
У време обоготвореног егоизма и хедонизма из пиротске Гимназије стижу невероватне вести! Матуранти су одлучили да сав новац који би уложили у скупоцену , одећу и обућу за матурско славље ко теш са а цам поклоне породи оболелом децом. Поклон за памћење! А и генерација! Свака част!
ВО ЈА Би лб иј а Премашио је 2.000 километара да би дошао у Пирот и посетио оне које нико не посећује. Хуманитарна помоћ била је само делић онога што је усамљеним височким сељанима донео отац Војислав Билбија из далеке Холандије. Најлепши поклони били су његова пажња, љубав и велика радост.
П И ТА Ј Т Е Д У ХО В Н И К А
Фото: Ало
С Т РА Д А Њ А
изјава још живих актера, сведока и жртава на страницама разнородне литературе и публицистике, врло се разликују. И страни и домаћи истраживачи износе контраверзне процене о броју жртава „дивљег чишћења“ у Србији од десетину хиљада до преко 100.000. Лицитација бројевима жртава комунизма у Србији у многоме је одређена супротстављеним идеолошким погледима истраживача будући да се ради о великим бројевима и тешко проверљивим наводима. Државна Комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. године је прикупила потпуне податке и до сада пописала више од 36.000 жртава на територији Србије. На целој територији земље евидентирано је преко 200 тајних стратишта, где су убијени закопани без обележија, без имена и презимена, како би са њима под земљу отишла и трагична истина. Од Шапца до Пирота, од Лесковца до Суботице, од Београда и Лисичијег Потока до косовских Дечана и Бубња у Нишу, посејане су тајне јаме и гробнице. На основу истраживања, по селима се број жртава креће од 5 до 20, највише 40, у варошима се креће до стотину , а у градовима их има и до хиљаду убијених или несталих. До сада су ближе испитане и снимљене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском, Јабланичком, Рашком, Ваљевском, Мачванском и Шумадијском округу. Највећи број оних који су одмах након ослобођења стрељани у Пироту, у месту званом Барје, били су са територије Лесковца и Власотинца. Одмах након заробљавања и прикупљања у импровизованим сабирним логорима ови несрећници били су упућени у Пирот. Преко лужничког села Ваве и села Пасјач, Раснице и Барје Чифлика у пиротској општини, сви су спроведени у двориште пиротског Суда. Према сведочењу преживелих сведока, пошто није било довољно места у самом затвору, већу групу су привремено затворили у згради интерната Учитељске школе, одмах поред пиротске цркве у Пазару. Након неколико дана проведених у
3. стр.
Фото: Епархија нишка
ВРЕМЕ
стр. 2
Фото: РТС
И сти нољ убљ е
“П ОТ РЧ КО ”
купоАлекса Живковић (20) своје услуге вине и доставе на кућну адресу не онаплаћује старим и изнемоглим Пир обућанцима. Његове бесплатне услуге ње рехватају и плаћање рачуна, подиза да... цепата, лекова, заказивање прегле едамо, На Потрчка би могли сви да се угл преда могли би и Општина и сва јавна невољузећа. Замислите само кад би ови ?! ници добили макар умањене рачуне
Одговара протосинђел Серафим Живковић из Дивљанског манастира
“Оче Серафиме, с обзиром да се ближи крај године и у току је Божићни пост, у многим фирмама и школама се организују разне прославе, међу којим и дочек Нове године. Да ли православни хришћанин треба да избегава те догађаје или ипак треба на њих да оде, не нарушавајући притом правило поста? Такође, занима ме како родитељи да поступе када њихова деца, која су у остетљивим годинама, у пубертету, траже да буду присутна на таквим дешавањима. Милан Нешић из Пирота Одговор: "Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...". У свету постоје разна чуда и разни феномени, али је најнеразумнији и најболнији дочек Нове године. Шта је то Нова година? Одакле долази? Хоће ли она без нас и нашег дочека доћи, или ће нас можда мимоићи, ако је неприлично дочекамо? Како је дочекати? Шта јој рећи? Да ли она разуме колико је са нестрпљењем чекамо и колико јој се радујемо? А она сваке године све тежа и болнија, а ми све упорнији у раскошним и лудим дочецима. Ова и многе друге појаве сличног карактера карактеришу наше време укидањем празника Божјих и њихова замена људским празницима, паганског или грађанског карактера. Појава која показује отуђеност, саможивост и духовно сиромаштво данашњег човека. Престанком празновања празника Божјих на земљи, човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни човек потрошачког друштва. Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њиме изражава смисао и циљ свога живота. Оно што празнујеш - то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или празници таме: Васкрсење или смрт. Почео је Божићни пост и ми се припремамо да, свим својим срцем и свим својим умом, и свом својом душом и телом дочекамо Онога који влада животом и смрћу, Онога који господари душама и телима, Онога који је створио време и простор, Онога у чијој је руци дисање наше. Припрема за дочек се састоји у посту, у молитви, у покајању, у суздржању од зла и чињењу добра. И на Божићној литургији дочекујемо Сина Божијег у телу и Причешћем Га примамо и песмом прослављамо: “Ми чекамо Христа а не боље време! И Он журно иде нама у сретење, О, блаженог оног нашег састанка, у вечној радости, срећи без престанка. Ми чекамо Христа а не боље време!” У сваком случају слављење Нове године је нарушавање поста и молитве и Воље Божије. Ако идемо на дочек Нове године и тамо се придржавамо поста у храни, ми ипак, уз прегласну и неадекватну музику и присутну мрсну храну, нарушавамо молитву и духовни мир. Ми тако и саучествујемо у лажном слављу и не дајемо другима пример побожности о одважности хришћанског лика. Зато сматрам да својим игнорисањем дочека треба да дамо свима до знања да ми једино чекамо Христа. Што се деце тиче, ту треба бити опрезан да се не саблазне, треба им на један приступачан начин објаснити о чему се ради. Ако и спомињемо долазак Нове године, да то буде у смислу благодарности Богу што нас је сачувао у минулој години и што нас уводи у идућу са молитвом за здравље и спасење своје породице, ближњих, целога народа и свих људи на свету. У том смислу може се тога дана организовати деци молитвено дружење као припрема за дочек Богомладенца Христа. Тада она могу заједно да праве божићне честитке и украсе, да певају побожне песме и кроз низ других дечијих игара осмисле и испуне то време које други проводе у безумној прослави Нове године.
ПОКРЕТ ДВЕРИ У ПОРОДИЧНОЈ КАМПАЊИ Пошто је покрет Двери препознат на нашим просторима као организација која се већ годинама бори за очување породица и здравог начина живота, од октобра месеца ове године постаје члан Светског Конгреса породица. На овај начин прикључује се широј борби за очување људског достојанства, пристојности, поспешивању и рађању новог живота. Представници ове организације боравили су током октобра у Београду, када су проглашени дани породице и учествовали у породичној шетњи која је организована у циљу истицања вредности породичног живота. Овом сусрету предходила је породична повеља Двери. У документу повеље породица је стављена на прво место, као природна заједница, то јест фундаментална друштвена јединица, урођена људској природи, у чијем се центру налази
добровољна заједница мушкарца и жене у целоживотном завету брака са циљем задовољења потреба људског срца да даје и прима љубав, обезбеђивања потпуног физичког и емотивног развоја деце, сауживања у дому као центру друштвеног, образовног, економског и духовног живота и изграђивања јаких веза између генерација и преношења начина живота који има вечни смисао. Документ одбацује сулуде идеологије хомосексуализма и других друштвено – политичких теорија које човеков живот своде искључиво на функцију користи и материјалне добити. Стога је породица прва социјална јединица, и има примат над свим заједницама, владама, државама и међународним организацијама. Читаво устројство државе и друштва, народа и нације, сви њени напори треба да буде организовани око природне породице. Историја је толико пута показала да свако уздизање државе или друштвене класе или
ОД СлЕДЕЋЕГ БРОЈА “НОВОГ МОМЧИлОВцА”
БЕРЗА ОРГАНСКЕ ХРАНЕ И СЕМЕНА! ПОВЕжИМО СЕ, УДРУжИМО СЕ, СПАСИМО САМИ СЕБЕ ОД НЕЗДРАВЕ И ЗАТРОВАНЕ ХРАНЕ КОЈОМ СМО ОКРУжЕНИ!
колективне воље води у социјалну декаденцију и напослетку пропаст читавог друштва. Фашизам, нацизам, комунизам и либерални капитализам имају једну заједничку црту. То је померање породице на маргине друштвеног живота зарад лажних идеала расе, државе, класе или стицања богатства. На овај начин јасно је стављено до знања шта спада у примарну делатност постојања покрета. Што се тиче даљег рада, покрет је већ кренуо са подношењем званичних иницијатива на нивоу општина. Реч је о декларацијама које захтевају од општина, градова да део средстава усмере пре свега за помоћ вишедетним, презадуженим пододицама, да се оснивају фондови за оболелу децу. Да се помогне у свим аспектима који подстичу рађање нових живота. И на крају да се подигне свест о погубности абортуса. Информатицна служба Двери Пирота ПРВИ СлОБОДНИ РАДИО У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ
snaganaroda.rs
ВАША П И СМА
УлИцА цИКлАМА ИлИ НОВО СМЕТлИшТЕ? У насељу Радин до дуже времена постоји проблем са смећем. Од појединих кућа у улици Циклама контејнери су на великој удаљености, што отежава одлагање одпада, поготово оним старијим људима. Због тога се усталила пракса остављања отпада испред кућних капија. Проблем настаје када радници Комуналца не обаве свој посао, то јест приликом проласка камиона покупе део смећа, а део оставе, јер се камион не зауставља испред сваког домаћинства. Ово је изазвало револт појединих грађана који су престали да измирују комуналне услуге, пошто отпад и даље остаје испред њихових кућа. Додатну пометњу направиле су опомене фирме „Комуналац“ која је обавестила дужнике да ће покренути тужбе ако постојеће дугове не измире. Путем овог листа постављамо питање: Јесмо ли дужни да плаћамо услуге које се не извршавају? Ђубре које остане, то јест оно што радници чистоће не покупе, разносе пси луталице. Поједини грађани сами бацају отпад на површинама које за то нису намењене. Тако несевасне комшије иза мог кућног плаца, бацају смеће и полако површину претварају у дивљу депонију. О том проблему обавештена је надлежна инспекција, али до сада нису предузети никакви кораци, смеће и даље стоји. Када сам дошао у просторије Комуналаца и разговарао са правницима, захтевајући да се обавежу на изношење смећа, а да за узврат дуговања која су доспела платим, добио сам тада информацију, да они очекују присуство домаћина када камион за одношење смећа пролази улицом. То је деловало невероватно, јер зашто је неопходно присуство било кога, када је смеће јасно видљиво испред сваког домаћинства. Са друге стране не могу сви увек бити физички присутни због својих радних обавеза. У даљем разговору правна лица не само да су показала непријатност, већ су ме и избацила из њихових просторија. Епилог је да нема никаквог договора, а проблем и даље остаје. Апелујемо да се наши проблеми узму у разматрање, а не само да се шаљу опомене, јер тиме се проблем не решава. Молимо да се спречи даље гомилање отпада, како би се избегло могуће ширење зараза, и да се по овом случају огласе надлежни органи. Зарад испитивања свих услова, молимо и руководство Комуналца да изађе на терен и сами се увере у каквим околностима се налази насеље, поготово поједини напуштени виногради, близу улице Циклама, који се полако претварају у сметлишта. Позивамо да се преиспита и могућа одговорност самих радника, то јест да се утврди, да ли свој посао обављају савесно. Захтевамо од комуналног предузећа да повећа број контејнера што би учинило ефикасније одлагање отпада. Разумљиво је да присуство смећа смета, те људи започињу свађе око тога чије се смеће вуче по улици. Такође сматрамо да би Комуналац за даљу наплату својих потраживања морао да узме у обзир све овде наведене околности, а пре свега да благовремено и редовно извршава своје обавезе. Предраг Петровић
САМОВОљА НАСТАВНИКА БИОлОГИЈЕ У Ош “ВУК КАРАЏИЋ” Почетком октобра месеца ове године на адресу Повереништва Двери стигло је анонимо писмо забринутог родитеља упућено директору ОШ “Вук Караџић”. Како је наша истрага показала да су наводи из овог писма тачни и да је наставник биологије на часовима заиста покушао да организује своје приватне кампове, одлучили смо да део писма објавимо, како би се и други родитељи информисали: “Поштовани директоре, Молим Вас да хитно и неодложно свим својим расположивим могућностима спречите одржавање „Летњег кампа у Славињи“ за ученике који организује наставик биологије Душан Панајотовић, а који је овом акцијом злоупотребио вашу установу и своју професију вероватно у интересу зараде као и врбовања деце за своја веома снажна религиозна убеђења, сасвим страна нашој традицији и нашем предању. Мимо вашег знања, мимо Савета родитеља, мимо родитељских сатананка, Панајотовић је придобио децу за такозвани Летњи камп, те су многи родитељи под утицајем ове дечје импресије већ потписали анкетни лист, верујући да иза кампа стоји Ваш ауторитет и ауторитет Школе. Тако су унапред дали своју децу у руке овом дрском а и опасном човеку који је тако избегао одговоре на многа питања: Од ког министарства, од које званичне институције је добио дозволу за организовање овог дечјег кампа? Ко је издао све потребне лиценце за отварање и пуштање у рад „дечијег одмаралишта“ у Славињи? Ко ће та цела десет дана, колико траје камп, бринути о исхрани и здрављу деце? Који доктори, који педагози, који кулинари? И на крају, оно најважније, шта ће овај човек радити с децом и како ће он утицати на њиховно ментално и духовно здравље ако је опште познато да он активно промовише своја будистичка религиозна убеђења? (Он је аутор чак три будистичке књиге а власник је два будистичка сајта.) ...” М. С. m omci l ovac@ gmai l . com