Почетак романа "Лука у чаробном дворишту" by "Књига Знамење"

Библиотека: Чаробно двориште Књига прва

С а б ла гослов ом вл а дик е би хаћ ко- пе тр ов ач ког Ат ан ас иј а Ра к ит е

Љиљана Дугалић

Лука у чаробном дворишту

“Књига Знамење” Пирот, 2013.

Породично стабло Ево Луке! Првих неколико дана по рођењу, Луку је само гледао свет, али Лука није баш најбоље могао свет да сагледа. Помало се осећао и као да је у кавезу. Упакован као векница и положен на чист, раван душек у кревету, који је имао ограду на фронцле, па је стално морао да вирка како би видео шта има иза фронцли. (То шта је кавез и да кавез има решетке, наравно, открио је много касније.) Ако је био у мамином наручју, онда је огромна лопта била пред њим и он се из ње хранио сочним млеком, какво није ни знао да постоји док је гњурао у мамином стомаку. Ако би га у наручје узео десетогодишњи брат Никола, толико би га чврсто стиснуо (касније је схватио да га је брат тако држао да га не би испустио јер је много лепо напредовао и повећавао своју тежину из недеље у недељу), да је једва могао и да дише, камоли да разгледа свет. Ако је тата био задужен да га у својим снажним и широким рукама носи, онда од набора татине кошуље или мајице ништа није успевао да види. Сем татиног носа. Ко је још ту био? Татина мајка, бака. Она је веома бринула о чистоћи, стално је помагала и чистила по кући па је избегавала да Луку првих недеља узима у наручје, бојећи се да јој гардероба и коса нису довољно чисти. Ко је још ту био? Тетка. У ствари, Тија. Мада је Никола тетку звао Тота Ија. Јер ни њему, наравно, није било лако да сагледа свет када се тек родио, да научи да говори, да запамти сва имена и да тачно зна ко му је род а ко пријатељ, комшија, мамине и татине колеге. И како онда било које дете, па и Никола и Лука, да тек тако може да каже, на пример, тетка Љиљана. То уопште није лако! Тако је Никола тетку звао Тота Ија а Луки је и то Тота Ија било компликовано па је скратио у Тија. 5

Није то за чуђење. Рецимо, једна девојчица, Сара, када је имала три године, дотрчала је до своје куће из паркића и рекла родитељима како њен друг Милош уопште не уме да каже Сала, него каже Саја. (Је л` да, права је незналица тај Милош?) И тако је Лука, када је такође, као Сара, имао три године, и борио се да изговори глас Љ, па је уместо њега изговарао Р, запитао своју мајку ко је у њиховој породици тетка. – Тија. – А ко је Тота Ија? – Исто Тија. – А ко је Рирана? – Тија. – Значи, закључио је паметно Лука, тетка је Тија и Рирана и Тота Ија. И озбиљно одлучио да он буде само Кхука. – Како се ти зовеш? – питали су га, а он је одговарао: – Кхука. После су га звали и Луле, и Кукилић, и Медулина, и Праслин, и Душко Бадушко (разумете, Душко Дугоушко) и још свакаквим другим именима. Када је пошао у школу, добио је име Ђаче. Него, да се вратимо на родослов. Његова мајка није имала тату и маму, у ствари, имала је, али су они отишли на други свет. Зато је његова мајка много волела своју тетку и течу. (Изгледа да су тетке много важне у животу детета. После је у школи прочитао шта је о теткама написао Душко Радовић, где тај чика песник говори мамама и татама да рађају ћерке јер тетке играју важну улогу у животу сваког детета. У шта се и сам Лука више пута уверио.) Мамин теча Луку је научио да игра шах и увек му је куповао чајне колутиће које је он са слашћу грицкао између два потеза. А мамина тетка, у ствари мајка Лукине тетке, Бакика, како ју је врло једноставно звао Лука, умела је лепо да пева и стално је Луки нешто певушила. Да ли је то све? Ма не, није. Има ту још ликова и ликова, врло значајних који су доносили поклоне, играчке, гардеробицу, остављали новац. Било их је, ихахај! Али ћемо у овом одељку набројати само ове које смо већ навели.

Сагледавање света И сада, замислите векницу која има очи, уши, носић, уста, чело, браду, а има и руке и ноге, и тибу, и гузу, и прстиће, и косицу и онда, та векница, која има све као што има сваки други обичан човек, треба да разуме шта се око ње догађа јер, наравно, ако има све наведено, та векница има и мозак у коме чучи памет. А памет треба да расте и развија се из дана у дан онако како расте и векница. Али, замисли ту ситуацију, из лежећег положоја ти треба да видиш и схватиш да је кревет кревет, да је дуда дуда, да је сика сика, да је кадица кадица, да је сапуница сапуница. Оно сјајно што је крајичком ока захватио када су га износили крајем децембра из породилишта – да је снег. Да лустер што виси у соби није Сунце које сија с неба, да шарене ствари што се љуљају изнад његове главе нису птице и лептири што ће с пролећа долетати на његову терасу, да није исти мрак када нема Сунца на небу и када лампа у соби није укључена у струју. Свет је много компликована појава за дете када ступи у њега и сви одрасли морају бити веома, веома пажљиви да дете не уплаше светом и да, у будућности, свет не управља дететом, него да дете пажљиво управља светом. Да гаји шуме, баште, паркове и цвеће. Да храни животиње и да их се не плаши, да воли људе и да им помаже. Да се чува када из неког разлога природа љутитио загрми. И да се не боји. Никада и никога, јер је човек на земљи у свом дворишту. Јер човек је домаћин земље, ове плодне, зелене ливаде и бујних шума, брегова и високих планина, река и мора.

Лукин брат Никола Док је Лукин брат Никола био једино дете у својој породици и ишао у вртић, нерадо се враћао кући. Веома му се свиђало да борави у вртићу и игра се са осталом децом, посебно са Стефаном. Отац је долазио по Николу да га води кући, а Никола се споро кретао и упорно одлагао излазак у паркић који је окруживао зграду вртића. Умео је он и да истрпи грдњу од оца, чак и да претрпи ћушку, али се није убрзавао, све док Соња, Стефанова сестра, не дође по Стефана. Е, онда би Никола полетно обувао ципелице, узимао јакну и, хватајући корак са најбољим другом и његовом сестром, хитао ка излазу. До паркинга би ишли скупа, а онда би Никола сео у очев ауто и са чежњом у очима махао Стефану и Соњи. Једнога дана, не издржавши више, Никола се обратио мајци са жељом: – Мама, хоћу и ја да имам старију сестру па да она долази по мене у вртић, као што Стефанова сестра долази по њега. Навикнута на Николину безазленост и занесеност, какву имају само деца која се прва роде у породици, па немају од кога да се науче несташлуцима, мајка је узвратила и сасвим га збунила: – Е, па, Никола, ако добијеш сестру или брата, онда ћеш ти бити тај који ће ићи по њих у вртић. И онда се родио Лука, по кога Никола иде у вртић. Заједно се враћају кући. Док Лука с поносом држи за руку свог брата, примећује како га друга деца гледају. Посебно девојчице. Лука мисли да је његов брат најлепши брат на свету. Ту би се многе девојчице сложиле са њим, али Лука са девојчицама уопште не разговара.

Како је добро добар бити Бака је повела Луку у шетњу по Земунском кеју. Лука је уживао трчкарајући уз Дунав и задивљен гледао јато дивљих патака како се брчка у хладној води. Бака му је, као и увек, испуњавала сваку жељу. У ствари, Луки су сви испуњавали жеље. За такво дете се каже да је маза. Купила му је кесицу кокица и он је прво сам држао кесицу и узимао бело расцветало кукурузно зрно, а онда му је досадило и кесицу је вратио баки. Ту се нашао продавац балона, па је Лука затражио да му бака купи велики балон у облику птице и онда је сав срећан прихватио конац на чијем је другом крају лелујао балон. Нису прошли ни педесетак метара, а Луки је у сусрет долазио бели рундави псић којег је на повоцу водила девојка. Лука је истог трена конац са везаним балоном препустио баки, а он чучнуо уз куцу и стао да је мази. Убрзо је девојка отишла својим путем и Лука је смишљао шта би га сада највише развеселило што би бака могла да му прибави. Угледао је човека с маказама у рукама како исеца комад тамног папира, док нека девојка седи на клупи поред њега и гледа право. Лука је пожелео да и он кроји маказама папир, али га је бака одговарала. Њихов разговор чуо је уметник с маказама и позвао га да му приђе. Дечак се приближио и док је оком трепнуо, човек је изрезао маску од папира са прорезима за очи и помогао му да је стави на лице. Личио је на Зороа, на Бетмена, на малог Фантома. Бака, Лука, кокице у кесици, балон на узици и маска на дечаковом лицу кретали су се Земунским кејом. Бака је погледала на сат и гласно изговорила да је време да крену назад. Луки се баш није ишло кући, али је помало већ желео да се похвали старијем брату, да види хоће ли га овај уопште препознати с маском на лицу. 9

Скренули су удесно и ушли у аутобус постављен на почетној станици. Било је празних места и он и бака су могли да бирају где ће сести. Лука је сматрао да је довољно велики да може сaм да седи на седишту, па је бака села иза њега. Балон птицу чувала је на свом крилу. После неколико станица, аутобус се напунио и више није било слободних места за седење. Лука је уживао. Пошто је седео испред баке и није је видео, замишљао је да је порастао велики и да сaм путује, што му је и иначе била велика жеља. Једино је био страшно жедан и затражио је воде, али му је бака, разочарана што не може да му удовољи, рекла да је заборавила да понесе флашицу. Видео је Лука колико је бака ожалошћена што не може да га напоји, али је био толико жедан да се мало и љутио на њу што није понела воду, када то увек чини. На средини пута од Кеја до њихове куће, у већ сасвим испуњен аутобус, на једној станици, ушао је нечији дека који се, од старости, једва попео у возило и стао баш поред Луке. У рукама је носио кесу са воћем, хлебом и још неким намирницама које Лука није могао добро да види, иако му је декина кеса била, ту, пред очима. Шта га је натерало да се подигне, Лука не би умео да каже, али је без размишљања прво свукао маску од папира коју је држао на лицу а онда устао и обраћајући се непознатом деки, понудио му да седне на његово место. – Хвала ти, синко – узвратио је дека – благо твојој породици кад има тако доброг и васпитаног дечака. Лука је осетио како га је дека својом остарелом и кошчатом руком помиловао по коси, а онда је руку принео кеси, из ње извадио миришљаву поморанџу и пружио му је. Прихватио је Лука дар и приносећи га носу, дубоко удахнуо мирис свеже поморанџе. Преузео је кончић са балоном из бакине руке, како би она могла да му ољушти поморанџу, и замислио се. Бака га је пољубила у буцмасти образ и запитала што се толико умудрио. – Видиш, како је добро бити добар! – изговорио је Лука као да говори себи самом, осећајући да га бака придржава око струка да не посрне ако аутобус нагло закочи. И тако је утолио жеђ.

Рај и пакао Једног лета Лука је са мамом, татом и Николом отишао у Грчку на море. Пронашли су апартман у веома лепом месту по имену Јерисос. Није било много туриста, али је било пуно деце. Као да је то летовалиште баш намењено најмлађима. Лукина мајка је изишла на балкон да провери какав ће поглед имати са балкона у наредне две недеље, колико су планирали да остану на мору. Лука је стао поред ње и на прстима извиривао преко ограде. Видео је необично плаво море које се тамо у даљини додиривало са небом. Гледао је и помислио да је и небо море, само се зове Небо. Утом је његова мајка уздахнула да је прелепо и додала: – Ово је стварно рај. „Значи тако“, помислио је Лука, „рај је лепо место на мору, у коме се купа, игра у песку, шета, једу сладолед и лубенице.“ Много га је обрадовало што је открио како изгледа рај. Сваким се даном уверавао колико је у том месту фино за игру и уживање. Имао је велико друштво око себе, море је било њему до струка и он се подједнако добро забављао и у води и на песку. Прве недеље њиховог боравка у Грчкој, од топлоте се запалила шума и мештани су ишли да гасе ватру. Мада је пожар горео са друге стране залива, топлота што је долазила из правца запаљеног дрвећа допирала је и до плаже где су се сунчали. Његов је тата, гледајући пожар у даљини, а под јаким сунцем које је тих дана пржило, забринуто рекао бришући чело: – Ау, ово је пакао. „Тако, значи“, промишљао је Лука. „Пакао је, онда, тамо где је много вруће.“ Када су се после две недеље вратили кући, Лука је и даље мислио о свом открићу како изгледају рај и пакао и било му је драго што живи у Београду.

Прави поклон за баку Још два дана на мору и враћају се у Београд. Последњи је тренутак да се припреме поклони за екипу из родослова. Зар је то неки проблем? Није! Све је било лако док се није стигло до баке! Шта поклонити баки? Она увек говори да све има и да њој више ништа не треба, сем здравља. Како да јој поклоне здравље, када неће да иде ни у бању, ни на планину, ни на море. Јер, ту се здравље скупља, а после се у Београду чува да се не изгуби. То је посебно важно за старије. Опет, не може се поклон однети свима, само баки не, када је толико заслужна. Уме да чува Луку, прави дивне торте, никада не грди и уопште не уме да се наљути. Лука је у том часу истрчао на терасу и дрекнуо, као да је од животне важности да гласно изговори речи: – Ја ћу смислити поклон за баку, само прво морам мало да размислим. – Размисли па јави – нашалила се мајка. Лука се повукао са терасе и ућутао у соби апартмана у Јерисосу. – Шта је њему – запитао је отац – докле да чекамо? Мајка је провирила у собу, али је он, замишљен, уопште није приметио. Онда је поново дрекнуо: – Знам шта ћемо баки да однесемо! – Шта!? – Маску за роњење. 13

Покајање По повратку у Београд мама и тата су почели да раде, а петогодишњи Лука и његов брат Никола, који је већ ишао у школу, почели су озбиљно да разговарају о рају и паклу. Лука је био уверен да зна шта су рај и пакао, али га је изненадио старији брат својим знањем. У рају живе добри људи и добра деца која се зову анђели, а у паклу живе лоши људи и у њему нема анђела. Тако је тврдио Лукин старији брат. Ау, запањио се Лука, мора увек да буде добар, чак и када порасте и добије своју децу. И њих ће учити да буду добри. После неколико дана Лука је постао нестрпљив и без мамине дозволе узео је сладолед из фрижидера, мада га је већ помало пецкало грло. Његова се мајка забринула када је по Лукином умазаном лицу препознала трагове сладоледа. Запитала је ко му је дозволио да узме ту хладну посластицу. Додала је да добри дечаци слушају мајку и да би било добро да и он то чини. У првом моменту Луки та грдња није засметала, појео је сладолед, а сладолед много воли. Али, када је мајка отишла на посао, сетио се братових речи о доброј деци и добрим људима. Силно се забринуо за себе, али ништа није хтео да каже брату. Одлучио је да више не чини ништа без маминог допуштења. Ипак, сладолед је сладолед, ко ће одолети, па је после два дана Лука затражио од Николе да му дâ омиљени слаткиш. Николи није било тешко да млађем брату удовољи, али га је запитао је ли му мајка дозволила да лиже сладолед када га још увек боли грло. Лука је потврдио и тако слагао брата. Али, сладолед је сладолед. Са слашћу га је слистио. Касније, када су родитељи дошли с посла, Лука је ослушкивао како се љутито обраћају старијем сину. Разумео је да говоре о њему и поједеном сладоледу. Чуо је мамине речи упућене Николи: да није 14

добар и одговоран дечак, да не чува добро свог млађег брата и да је она изгубила поверење у њега. Видео је Лука како се Никола покуњио и само што није заплакао, али млађег брата није одао. Лука се ућутао. Мислио је, и мислио, и мислио и онда је одједном почео на сав глас да рида. Утрчали су родитељи у дечју собу, утрчао је и Никола, и стали да га запиткују шта се догодило, зашто плаче. Између два јецаја, Лука је признао да је слагао брата, и тако на превару добио сладолед и да је он крив, а не Никола. Мајка је пригрлила оба своја дечака, пољубила их и поучила да је поверење између браће важно, али је још важније да деца слушају родитеље, а најважније је да се, када нешто погрешно ураде, родитељима повере и гласно покају. – И онда ћемо сви бити добри и живети заједно и у рају, је л` тако мама? – запитао је Лука – Тако је – одговорила је Лукина мајка и збуњено погледала у свога мужа. Лука је у њеном загрљају одахнуо и камен му је пао са срца.

Нерођени фудбалер Има ли дечака чији отац не машта да му син постане чувени фудбалер? Изгледа да нема. Тако је и Лукин отац жарко желео да има сина фудбалера. Када тај експеримент није успео са Николом, јер је Никола (попут Фердинанда, крупног бика из цртаног филма, који неизмерно воли да удише мирис цвећа на ливади) више посматрао публику и пратио реакцију у гледалишту него што се бринуо што је лопту додао противничком играчу, а овај постигао гол. А умео је и сам да се, грешком, стушти ка свом голу и из све снаге шутира у своју мрежу. Касније је детаљно описивао мајци, баки и тетки реакције публике, тренера, саиграча... 15

Елем, отац се оканио Николе и пустио га да развија свој глас у музичкој школи, али је зато Лука „добио“ прилику да одушеви свога оца као будући велики фудбалер. Тренери су истицали Лукин спортски дух, хвалили га на сва уста, упоређивали са Николом и тврдили да је „мали прави бисер“, што је, наравно, пријало његовом тати. А коме не би? Трчао је Лука по терену, штоповао лопту на груди, главом ударао ка голу, преплитао ногама овамо и онамо и показивао знатну вештину. Имајући озбиљне планове са Луком, да од њега направи голгетера, тренер је препоручио Лукином тати да дечака упише на фолклор како би брже увежбао рад ногу. И тако је Лука три пута недељно вежбао фудбал а два пута фолклор. Имао је и концерт. Обучен у народну ношњу, махао је марамицом и водио коло. И у фудбалу се истицао кондицијом, брзином и радом ногу. 16

Скоро годину дана Лука је вежбао фудбал и фолклор, а онда је једног поподнева озбиљан стао пред оца и, не двоумећи се, изјавио да од наредне недеље жели да иде само на фолклор. ТРАС! Отац се ухвати за главу, баш онако како је једном приликом после утакмице Никола показивао мајци да је учинио када је Никола постигао аутогол. Па, уместо да Николи тада буде криво што је оштетио екипу, он се замишљено загледао у публику и запажао реакцију гледалаца: тата као да је чупао косу, кум се пресавио у струку (мали Никола се двоумио да ли је кума заболео стомак или се засмејао), а тренер је псовао. И сада се тата ухватио за главу, али шта је ту је, Лукина се не пориче. Лука је био млађе дете, а млађа деца увек боље пролазе од старије. И мање батина добијају. А и дуже их мазе.

Рукодел и мелем Како је страшно када ти у сан уђу живи покимени, грдобе од робота, спајдермени који се пењу уз зидове и провлаче кроз кључаонице и у сну престају да буду твоје играчке с којима се забављаш кад напишеш домаћи и чекаш време да пођеш у школу! И, одједном, те пластичне и металне справице, које у игри размењујеш са својим друговима, у сну нарасту до несагледивих величина и, чак и када се у истом сну појави твој отац, и он делује као патуљак поред тих дивова. Онда почнеш да плачеш, понекад и вриснеш и мајка те брижно привије на груди, руком ти обрише знојем орошено чело и љуби те у косицу, говорећи да се не бојиш јер си у кући, и врата су закључана, и нема никога сем твоје породице. Лука је добро знао да је његов отац јак, да је мајка нежна, да брат израста у великог момка, али, када се ноћу погасе светла и он остане једини будан у кући, њему срце снажно куца док их слуша како рав17

номерно дишу у дубоком сну, а он буљи у мрак и види како се сенке смењују на зиду, као да воде неку своју битку за превласт над територијом његове собе. Лука се тада покрије преко главе, увуче ноге под покривач, приљуби се уз душек и труди да буде невидљив под ћебетом, све док га не ошамути топао ваздух под покривачем и он, тако омамљен, ипак утоне у плахи сан. Родитељи су покушавали да реше проблем Лукиних ноћних мора, али без много успеха. Онда је мајка одлучила да Лукиној учитељици открије како дечак уме ноћу да заплаче, да се боји, да никако не сме да остане ни за трен сам у кући. И док је учитељица слушала шта говори Лукина мајка, поред њих је прошао стари прота Раде, тадашњи вероучитељ у школи. Застао је на помен Лукиног имена и, извинивши се, запитао како је Лука, да није болестан. Приметио је и сам да су дечакови образи бледи и да на часу понекад изгледа поспано и одсутно. Осмехнуо се благо, чувши одговор од Лукине мајке. Разишли су се, а Лукина мајка је и даље бринула. Сам Лука ништа није говорио о часу веронауке, који је имао крајем недеље, само је мајка приметила да је њен син следећег дана донео из парка две гранчице. Дала му је затражен комад вунице и вратила се у трпезарију. Заклоњена завесом, гледала је како Лука преко дуже гранчице водоравно полаже мању, а њихов спој врло вешто увезује вуницом. Када му се учинило да је довољно учврстио тачку укрштања две гране, затражио је маказе да одреже нит. Тако направљен Часни Крст однео је у своју собу. Онда је пала ноћ и дошло време за одлазак на почитак. Мајка је опрезно остала будна и чекала да Лука заспи, али ју је у једном тренутку ухватила сањивост. Када се пренула, приметила је да Лука седи у кревету и изговара Оче наш, држећи својих руку дело – две укрштене гранчице учвршћене вуницом.

Садржај: ПОРОДИЧНО СТАБЛО стр. 5

НАЈБОЉА ДРУГАРИЦА МИЛИЦА стр. 21

САГЛЕДАВАЊЕ СВЕТА стр. 7

ПОКЛОН ЗА НАЈБОЉУ ДРУГАРИЦУ стр. 22

ЛУКИН БРАТ НИКОЛА стр. 8

НЕВЕНА стр. 23

КАКО ЈЕ ДОБРО ДОБАР БИТИ стр. 9

МИЛИЦА СЛИКАРКА стр. 26

РАЈ И ПАКАО стр. 12

НАЈБОЉИ ДРУГ ИЗ УЛИЦЕ стр. 28

ПРАВИ ПОКЛОН ЗА БАКУ стр. 13

МАТИЈА стр. 29

ПОКАЈАЊЕ стр. 14

КО ЛАЖЕ ТАЈ И КРАДЕ стр. 30

НЕРОЂЕНИ ФУДБАЛЕР стр. 15

У БИБЛИОТЕЦИ стр. 35

РУКОДЕЛ И МЕЛЕМ стр. 17

ПРИЧА О ПРИЧИ стр. 37

НИКОЛИНА НЕСЛАНА ШАЛА СА СРЕЋНИМ КРАЈЕМ стр. 19

ВИЛА, ПРИНЦЕЗА И КРАЉИЦА стр. 40

У ЦРКВИ СА МАТИЈОМ стр. 41

ЧАРОБНО ДВОРИШТЕ стр. 61

ЕВО И УРОША стр. 44

КУЋА БЕЗ ТЕЛЕВИЗОРА стр. 65

УРОШ И СТРАХ стр. 45

ЛУКА И ЊЕГОВА ТИЈА стр. 67

ГДЕ ЈЕ УРОШ стр. 47

ЛУКИН САСТАВ стр. 69

УРОШ И ПАСУЉ стр. 48

ШТА ЈЕ ВАЖНО стр. 70

ДОБАР АПЕТИТ стр. 50

НАСЛЕЂЕНЕ СТВАРИ стр. 72

КО ЗНА ЗНА стр. 53

ЛУКИН ВОЗНИ ПАРК стр. 75

АНКЕТА стр. 55

У ИЗВИДНИЦИ КОД ТИЈЕ стр. 76

УЛОГА стр. 56

ПИТАЊЕ И НЕОБИЧАН ПОКЛОН стр. 82

НОЋ УОЧИ ПРИРЕДБЕ стр. 57

О ЈЕДНОЈ ТАЈНИ КОЈА ЋЕ ПРЕСТАТИ ТО ДА БУДЕ стр. 93

27. ЈАНУАР стр. 58

Благослов: Владика бихаћко-петровачки Атанасије Ракита Објављује: “Књига Знамење” Пирот Уредник: Жељко Перовић Аутор: Љиљана Дугалић Илустрације: Исидора Ивановић Лектура и коректура: Милица Шутвић Штампа: Pi-press, Пирот Тираж. 500 примерака

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-32 ДУГАЛИЋ, Љиљана, 1959Лука у чаробном дворишту / Љиљана Дугалић ; [илустрације Исидора Ивановић]. Пирот : Књига Знамење, 2013 (Пирот : Пи-пресс). - 96 стр. : илустр. ; 20 cm. (#Библиотека #Чаробна књига ; #књ. #1) Тираж 500. ISBN 978-86-89631-01-2 COBISS.SR-ID 200653580