Diwan 11

Diwa

Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Luksemburg/Luxembourg - april/avril 2014. - N°11.

Prof. Dr. Enes Karić:

Der christliche Osten und der islamische Westen

Izdvajamo iz sadržaja: IMPRESSUM

Aktuelnosti: Hoće li vlada smanjiti dječiji dodatak?

2

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović

Pod lupom: Vlada planira štednju

5

Događaji: 31e édition du Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté 22-23

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj

Stav: Zašto Literalni klub u Luksemburgu nosi ime 25 Husein Bašić?

Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE

Reportage: Novi Pazar: Die Hauptstadt der Region 27 Sandschak

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Međe: Vijećnica – ponos Sarajeva

30-31

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

Kultur: Hamams in der Tradition der Bosniaken 32-33

FEI 2007-2013

Autor fotografije na naslovnici

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com

A

utor naslovne fotografije Novog Pazara je Emir Mehović, mladi i uspešni fotograf iz Novog Pazara. Profesionalnom fotografijom i video produkcijom se bavi već 4 godine. Pored toga, dugo se bavio medijima, snimanjem, montiranjem i režiranjem.

L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Diwan - april/avril 2014.

Kapija

Ključevi jedinstva su u Sarajevu Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

J

edno od ključnih otvorenih pitanja koje je novi reis-ul-ulema Husein ef. Kavazović naslijedio od svog predhodnika je pitanje podjeljene Islamske zajednice u Sandžaku. Problem čije uzroke ne možemo jednoznačno okarakterisati.

Svaka od strana u sporu ponudiće vam svoju verziju događaja, krivce i uzroke. No, istina je da u sandžačkim vjerskim podjelama nema onih koji mogu biti amnestirani od odgovornoosti.

Sada pojedinačno možemo na široko i na dugačko obrazlagati: da Sulejman Ugljanin i SDA nisu nikako smjeli ući u avanturu podržavanja paralelne vjerske zajednice, odvojene od Sarajeva; da je Rasim Ljajić u tom sukobu vidio svoju političku korist i postao profiter na vjerskim sukobima; da su Adem Zilkić i imami oko njaga iskorišteni kao marionete u tuđim rukama; da je efendija Zukorlić napravio plodno tle za ovakvu podjelu, tako što je godinama svu infrastrukturu IZ davao na raspolagalje Ljajiću u njegoovoj besomučno borbi za vlast i protiv Sulejmana Ugljanina…

No, sve ovo nas neće odvesti do rješavanja sandžačkog problema, samo će otvoriti nove polemike i prepucavanja, jer u Sandžaku ne postoji niko od ovih javnih aktera koji će priznati i najsitniju grešku i promašaj. Valjda je i zbog toga ovaj problem tako komplikovan i naizgled nerješiv.

Ipak, u Sandžaku novi reis-ul-ulema sasvim primjetno ima simpatije vjernika i jedne i druge strane. On je iznova povratio legitimitet instituciji reisa, koji je u predhodnom periodu bio ozbiljno poljuljan. Taj potencijal novo rukovodstvo IZ i reis Kavazović moraju iskoristiti u rješavanju otvorenog pitanja dvojnosti institucija IZ i sa druge strane, ne smiju taj ponovno dobijeni legitimitet srušiti jednostranim potezima i porukama. To bi značilo rušenje nade za vraćanje jedinstva Islamske zajednice u Sandžaku.

“Sarajevo ili Beograd” je vještačka dilema Ovdje je ključno pitanje kako plebiscitarnu podršku sandžačkih muslimana konceptu IZ u Sandžaku kao djelu IZ BiH, sprovesti u jedinstvenu organizacionu šemu.

Među vjernicima u Sandžaku ne postoji dilema „Sarajevo ili Beograd“. Ona je vještački instalirana, nametnuta i lažna. Problem je pitanje legitimiteta vjerskih oligarhija i oligarha. Njihov legitimitet nije analogan političkom legitimitetu, kao što Islamska zajednica nije analogna političkoj stranci. Legitimitet vjerskih starešina proizilazi iz pravednog i transparentnog izbornog procesa, ali i njihovog apsolutnog prihvatanja od strane vjernika, alima, službenika IZ, intelektualne elite, institucija. Ovo dvoje je u uzročno posljedičnoj vezi i upravo

problem legitimiteta vjerskih starešina i institucija u Sandžaku leži u spornosti ovih pitanja.

Međutim, u Sandžaku se uporno želi nametnuti način tumačenja legitimiteta vjerskih starešina koji je politički. To nas dovodi do prebrojavanja džamija na jednoj ili drugoj strani. Tako da onaj koji ima više džamija u svom „pravnom sistemu“ ili onaj ko ima veše hadžija ili vjerouučitelja ili vjernika na skupovima, taj ima i vjerski legitimitet. Takvo iskrivljeno tumačenje vjerskog legitimiteta, muslimane u Sandžaku drži u stalnim napetostima. Istina je posve drugačija. Danas u Sandžaku ne postoji niko od vjerskih starešina ko ima vjerski legitimitet, a uzimajući u obzir regularnost izbornih procesa, usudiću se reći ni legalitet. Na koncu, ovdje se u prvi plan stavlja legitimitet pojedinca, ispred institucije, što je i uzrok urušavanja legitimiteta Islamske zajednice.

Pripadam onima koji su u vrijeme puča na IZ u Srbiji otvoreno i bez najmanje kalkulacije stali na stranu onih koji su bili na konceptu Islamske zajednice kao djela IZ BiH. Jedan sam od onih koji je i konkretno učestvovao u toj oodbrani. Tako je uradila i većina sandžačkih Bošnjaka. Dakle, većina nije stala na tu stranu zbog „Hasa ili Husa“, već zbog koncepta, isto kao što je većina protiv politizacije Islamske zajednice u Sandžaku.

Islamska zajednica nije institucija koja treba da izlazi na političke izbore, pod ovim ili onim nazivom. Islamska zajednica nije institucija koja će tjerati imame i svoje službenike na političke liste, političke kampanje, biračka mjesta, među čuvare kutija. Islamska zajednica treba da bude institucija koja oko sebe okuplja, a ne rastjeruje, koja širi poruke mira i jedinstva, a ne jezik isključivosti i anatemisanja, koja proizvodi imame kao moralne vertikale našeg naroda, a ne urušava njihiv integritet i dostojanstvo. I naposljetku, Islamska zajednica treba da se bavi i važnim političkim pitanjima, ali nikako stranačkom politikom. Onog momenta kada je Islamska zajednica u Sandžaku ušla u stranačku politiku, ona je počela da se urušava, a od momenta kada je i sama formirala svoju stranku i izgubila na izborima, ona je i srušena kao legitinma vjerska institucija.

Zbog toga je velika odgovornost na novom rukovodstvu IZ BiH i novom reis-ul-ulemi Kavazoviću. On je možda i jedini vjerski autoritet u Sandžaku koji ima vaznu poziciju u hijerarhiji institucije Islamske zajednice. U Sandžaku su izidane mnoge zgrade unutar sistema Islamske zajedniice, no srušeno je jedinstvo, kredibilitet i kvalitet naše najstarije i najsvetije institucije. Na reisu Kavazoviću je da zasuče rukave i zida zgradu jedinstva i moralnog digniteta IZ u Sandžaku. Ta nam je zgrada najpotrebnija, a njemu je potrebna sva naša podrška i povjerenje.

Diwan - april/avril 2014.

1

Aktuelnosti Sa najavom ove reforme za porodična primanja nastale su mnoge rasprave u Vladi. CSV poslanik i bivši ministar za porodice Spautz istakao je na parlamentarnom pitanju da se politika države u posljednjih nekoliko desetina godina oslanjala na studijama koje su pokazale suprotno od Bettelove izjave. Spautz je time postavio pitanje za osnovu odluke Vlade u vezi s planiranom reformom.

Dječiji izdaci ne povećavaju se ni linearno niti proporcionalno

Rasprave

Hoće li Vlada smanjiti dječiji dodatak?

D

ržava mora da štedi, rashodna stavka je navodno već dogovorena - a to će biti dječiji dodatak. Trenutno, dječija naknada ovisi o broju djece. Za jedno dijete, roditelji dobijaju 185,60 € mjesečno, za dvoje 220,36 € po djetetu, za troje se dobija 267,59 € i 361,82 € od četvrtog dijeteta. Tu je i doplata od 48,50€ po djetetu u dobi iznad 12 godina.

Ovaj način isplate može u slijedećem mandatu nestati i biti zamijenjen pojednostavljenim sistemom. Vlada razmišlja o fiksnom iznosu po djetetu.

600 € manje za četvoro djece

U intervjuu za Radio “100.7”, premijer Xavier Bettel je ovu ideju branio argumentom da “dijete uvijek košta isto, bez obzira na to da li je prvo, drugo ili treće”.

Bettel je spomenuo alternativno rješenje - paušalni iznos od 200 eura po djetetu.

U ovom slučaju, roditelji dvoje djece bi izgubili 40,72 € mjesečno, bez obzira na dobnu doplatu djeteta. Porodice sa četvoro djece bi dobijali do 647,28 € manje mjesečno.

Kao odgovor na pitanje od strane bivšeg ministra za porodice, Bettel je izjavio da se preispitivanje porodičnih naknada temelji na nalazima Organizacije za ekonomsku suradnju i razvoj (OECD) i studije o troškovima djece u Švicarskoj, koja je objavljena u martu 2009. od strane švicarskog Federalnog zavoda za statistiku. Po tome, studija pokazuje da se “povećanje troškova za djecu ne odvija ni linearno niti proporcionalno, a izdaci za drugo i treće dijete su znatno manji”. Osim toga, iznos porodične naknade se u mnogim zemljama EU smanjuje ovisno o broju djece.

Plan smanjenja dječijeg dodatka je Ministarstvo za porodice najavilo prije nekoliko mjeseci, prije formiranja nove Vlade. Sa više od milijardu eura godišne su porodične naknade važan izdatak za državu.

Očito su to troškovi koje nova Vlada želi smanjiti.

25. maja referendum o spajanju Wiltz-a i Eschweiler-a rađani u opštinama Wiltz i G Eschweiler će 25. maja biti pitani o spajanju njihovih opština.

To je najavio gradonačelnik Wiltz-a Frank Arndt (Wiltz).

Opštinsko vijeće je napredovalo sa dogovorima. Ključne tačke su razrješene. Dogovoreno je da se građani 25. maja mogu referendumom dati svoje mišljenje.

Ako se građani izjasne pozitivno o ujedinjenju ove dvije opštine, to bi se moglo desiti do kraja 2014 godine.

2

Zgrada opštine u Wiltzu Diwan - april/avril 2014.

Zarade luksemburških političara K

oliko zarađuje premijer? Koliko zarađuje ministar a koliko poslanik u Parlamentu?

Mjesečna zarada ministra u Luksemburgu je oko 17.000 €. Državni sekretari se moraju zadovoljiti sa oko 15.000 eura. Potpredsjednik Vlade Etienne Schneider i ministar vanjskih poslova Jean Asselborn dobijaju poseban bonus i dolaze na bruto mjesečnu plaću od 21.500 €. Najbolje plaćen je premijer Xavier Bettel s plaćom od 24.000 € mjesečno.

Bettel u rangu sa Obamom i Barrosom Dakle, naš šef Vlade može se pohvaliti i u inozemstvu. Njegova plaća je nešto manja od predsjednika SAD Baracka Obame i predsjednika Europske komisije Josea Manuela Barrosa, ali je veća od zarade njemačke kancelarke Angele Merkel.

U istoj kategoriji je također EUkomesar Viviane Reding, u svojoj ulozi kao potpredsjednica Europske komisije dobija fiksnu osnovnu plaću od oko 22.000 € bruto mjesečno.

U drugoj ligi su zastupljeni poslanici Vlade. 7.500 € je prosječni dohodak luksemburškog parlamentarca. Među-

tim, u ovoj sumi nisu uračunati dodatni prihodi od zaposlenja u državnoj službi, penzije ili drugi izvori prihoda.

Neki Poslanici zarađuju više od drugih Predsjednik parlamenta Mars Di Bartolomeo dolazi zahvaljujući reprezentacijskom bonusu od 5.000 eura na mjesečnu plaću od 12.000 eura. I šefovi parlamentarnih klubova dobijaju malo više od 10.000 eura mjesečno više od običnog poslanika. Svi ovi iznosi su bruto. Međutim, polovica poslaničkih naknada je porezno opravdana.

Međutim, poslanici daju jedan dio svojih prihoda svojim strankama.

CSV i DP zastupnici daju najmanje (oko 700 eura mjesečno) u kasu svojih partija, Poslanici LSAP-a i Zelenih

daju nešto više. Parlamentarci ADR “doniraju” mjesečni fiksni iznos od 1.400 eura. A dva člana Lijevih daju čak 100% svog neoporezivog dijela (tj. više od 3.000 eura) i polovicu svojih dnevnica svojoj stranci.

Narodni i evropski poslanici U kategoriji većih primanja među političarima su i brojni narodni poslanici i gradonačelnici. Na primjer, Gradonačelnica glavnog grada Lydie Polfer dolazi u kombinaciji s njenom poslaničkom plaćom mjesečno na oko 13.500 €.

U konačnici ostaju šest luksemburških zastupnika u Europskom parlamentu. Goerens, Turmes, Lulling i Co imaju osnovnu plaću od oko 8.000 eura.

Anne Brasseur izabrana za predsjednicu Parlamentarne skupštine Vijeća Evrope P

olitičarka iz Luksemburga Anne Brasseur izabrana je 26.01.2014. u Strasburu u prvom krugu glasanja za predsjednicu parlamentarne skupštine Vijeća Evrope.

Po prvi put je političar iz Luksemburga pri ovom važnom evropskom tijelu.

Anne Brasseur je sa jasnom većinom nadglasala svog britanskog protivkandidata Roberta Waltera. Ona je nasljednica francuskog UMP- Poslanika Jean-Claude Mignon. Mandat ove funkcije traje dvije godine.

Luksemburg u ovom tijelu ima tri zastupnika Anne Brasseur ( DP ), Yves Cruchten ( LSAP ) i Françoise Hetto – Gaasch, dok su Marc Spautz, Marcel Oberweis ( obojica CSV ) i Claude Adam (Zeleni) tri zamjenika.

Parlamentarna skupština ima 636 redovnih članova i njihovih zamjenika.

Vijeće Evrope nudi okvir za politički dijalog između parlamenata država članica, kao i sa posmatračkim delegacijama. Njihovi tekstovi služe kao smjernica za Odbor ministara, ali i nacionalnim vladama i parlamentima.

Diwan - april/avril 2014.

3

Aktuelnosti

Kriegsverbrechen

Den Haag: Mladić trifft auf Karadzić

Ihre Namen stehen für die Kriegsgräuel in Bosnien: Radovan Karadzic und Ratko Mladic. Nun trafen der ehemalige Serbenführer und der Ex-General erstmals im Gerichtssaal in Den Haag wieder aufeinander.

D

er frühere bosnisch-serbische Armeechef, General Ratko Mladic, soll ihn entlasten - so hoffte zumindest Serbenführer Radovan Karadzic.

Der 68-jährige Serbenführer bat das UN-Kriegsverbrechertribunal für das ehemalige Jugoslawien in Den Haag, Ratko Mladic als Zeugen in

re die Aussage, weil dies meiner Gesundheit schaden und meine Rechte als Angeklagter gefährden könnte.“ Der 71-jährige Ex-General nutzte seinen Auftritt, um das UN-Kriegsverbrechertribunal zu beschimpfen. „Das Tribunal ist eine Nato-Schöpfung, es ist ein satanisches Gericht“, rief der Angeklagte, der nach Jahren im Untergrund erst 2011 festgenommen worden war. „Ich verteidige mich nicht. Sie verteidigen sich nicht“, sagte er in Bezug auf Karadzic. „Wir verteidigen nur unser Volk.“ Mit dem Verweis, er habe seine dritten Zähne im Gefängnis vergessen, erzwang Mladic vor seiner Aussage eine Unterbrechung des Verfahrens.

Sein Anwalt betonte erneut, dass sein Mandant nicht verhandlungsfähig sei.

Er leide an einer Gedächtnisschwäche und könne die Realität nicht von Erfundenem unterscheiden.

Urteile frühestens 2015

Der frühere Präsident der bosnischen Serbenrepublik Karadzic fragte den Zeugen Mladic: „General, haben Sie mich informiert, schriftlich oder mündlich, dass Personen in Srebrenica getötet werden sollten?“ Mladic lehnte die Aussage ab: „Ich verweige-

Unter Führung von Mladic hatten serbische Einheiten 1995 die damalige UN-Schutzzone im Osten von Bosnien-Herzegowina erobert und anschließend fast 8000 muslimische Jungen und Männer ermordet. Es war der größte Völkermord in Europa nach Ende des Zweiten Weltkrieges.

Ex-Armeechef Mladic und Serbenführer Karadzic werden außerdem ethnische Vertreibungen im Bosnienkrieg zur Last gelegt. Zwischen 1992 und 1995 wurden mehr als zwei Millionen Menschen aus ihrer Heimat vertrieben. Der Konflikt kostete insgesamt 100.000 Menschen das Leben. Die Urteile gegen Mladic und Karadzic werden frühestens im Jahr 2015 erwartet.

dern ist auch Bosnien-Herzegowina. (Das Abkommen ist im April 2013 unterschrieben worden.) Die ersten Pf legerinnen und Pf leger sind bereits seit einigen Monaten in Deutschland. Im ersten Arbeit-

sjahr werden ihre Qualifikationen an die deutschen Voraussetzungen für Pf legekräfte angeglichen.

Wir haben einige von ihnen in Köln durch ihren Arbeitsalltag begleitet.

seinem Prozess vorzuladen. Das Gericht gab der Bitte statt und so trafen Mladic und Karadzic in Den Haag aufeinander.

Karadzic und Mladic sind in getrennten Prozessen unter anderem für den Völkermord in Srebrenica angeklagt. „Ein satanisches Gericht“

Bosnien-Herzegowina

Bosnische Pflegekräfte in Deutschland D

eutschland braucht mehr Pflegekräfte. So werden jetzt vermehrt welche aus dem Ausland geholt. Seit 2013 auch aus BosnienHerzegowina. Die ersten arbeiten bereits seit Herbst in der Kölner Klinik Heilig-Geist.

Heute fehlen bereits bis zu 30.000 ausgebildete Pf legekräfte in deutschen Krankenhäusern und Alten- und Pf legeheimen.

Deswegen hat Deutschland mit einigen Ländern Abkommen über die Anwerbung von Pf legekräften abgeschlossen. Unter diesen Län-

4

Diwan - april/avril 2014.

Pod lupom

Vlada planira štednju Ministar finansija Pierre Gramegna vjeruje da će vlada ostvariti svoj cilj štednje od 10% u svim državnim upravama. Međutim, još uvijek se ne mogu očekivati neke velike promjene što se tiče štedne politike, kaže on.

V

lada je usvojila Nacrt budžeta za tekuću godinu.

Ne očekuju se velike promjene. Međutim, ministar finansija tvrdi da je Vlada već ostvarila svoj prvi ambicionzni cilj. „Na dobrom smo putu da smanjimo troškove poslovanja u svim ministarstvima i upravama za 10 procenata“, rekao je ministar finansija Pierre Gramegna.

Bitne promjene koje se tiču konsolidiranja mjera Vlada je, svakako, već odgodila. „Nova metoda“ koalicije koja se tiče budžetne politike („screening“) će se primjeniti tek u nacrtu budžeta za 2015. godinu. Ovo je prošle sedmice još jednom istakao Eugene Berger (DP), oficijelni izvjestilac za državni budžet.

Povećanje poreza zasada je isključeno Tek tada će se Vlada ozbiljno pozabaviti strukturalnim deficitima.

Pri tome, još uvijek nije sasvim jasno odakle će sljedećih godina doći

1,5 milijarda eura kojih nedostaje.

Poznato je samo toliko: Cilj izbalansiranog budžeta do 2018. godine će, vjerovatno, biti kombinacija poreznih mjera i smanjenja izdataka. Što se tiče prihoda, povećanje PDV-a sa 15% na 17%, za sada je jedina odlučena stvar. Da li će, pored toga, biti dogovorena i reforma poreza na plate ostaje da se vidi. „Porez na bogate“, koji je zagovarao šef frakcije LSAP Alex Bodry, vjerovatno neće biti uveden, barem ne bez promjene pravca DP-a.

Premijer Bettel je, nakon pregovora sa koalicijom, više nego jasno prezentovao stajalište svoje stranke.

Prema njegovim riječima, „razumna“ porezna politika prema ekonomiji i nosiocima učinkovitosti u društvu, bila je uslov liberala da uopće sjednu za pregovarački sto sa trojnom koalicijom.

Socijalna selektivnost kao uzor Što se tiče izdataka, vjerovatno se neće moći proći bez „bolnih mjera“ koje je Bettel u više navrata najavio.

Odrednica koalicije, naročito ministra finansija, je „socijalna selektivnost“.

Ovaj često neshvaćeni koncept socijalne politike će, u svakom slučaju, bitno određivati plavocrveno-zelenu reformnu politiku u godinama koje dolaze.

Diwan - april/avril 2014.

Svejedno da li je riječ o dječijem doplatku, doplatku za stanarinu, školarinu ili o drugim socijalnim transferima – radiće se na uvođenju „socijalno selektivnih“ kriterija t.j. kriterija na osnovu plata. Socijalna pomoć bi, u tom slučaju, trebala biti dostupna samo onim građanima kojima je ta pomoć zaista i potrebna. Na ovaj način bi se moglo uštedjeti „nekoliko stotina eura“, izjavio je ministar finansija još na svojoj prijašnjoj funkciji kada je bio direktor trgovinske komore.

Drugi potencijali, bez sumnje, postoje u oblasti smanjenja subvencija, te u okviru infrastrukturnih projekata. Da li će ove kozmetičke promjene zaista pomoći, u to sumnjaju mnogi eksperti.

U svako slučaju, taj balansirani budžet – ako se izostave nova povećanja poreza – neće funkcionisati bez znatnih rezova u socijalnom sistemu.

Smanjenje izdataka, ali kojih?

Račun je lako napraviti. Ako se mjere konsolidiranja ograniče samo na stranu izdataka, onda će se neizbježno morati izvagati socijalni budžeti. U svakom slučaju, socijalno osiguranje (oko 44%), zdravstvo (11%) i obrazovanje (12%) zajedno čine preko dvije trećine svih izdataka države.

U okviru treće trećine, opet država i javni servisi čine najveći dio izdataka. Do kojih iznosa štednje će se doći smanjenjem od 10 procenata u upravi, to će se tek pokazati. Pravu budžetnu i finansijsko-političku debatu sa svim političkim podjelama ova država će doživjeti tek u sljedećoj godini.

5

Pod lupom

Luksemburci i korupcija Porazio francuskog suparnika Barniera

Jean-Claude Juncker kandidat za predsjednika Evropske komisije Junckerova pobjeda bila je tješnja nego što se očekivalo, s 382 naprema 245 glasova.

B

ivši luksemburški premijer Jean-Claude Juncker, u petak je izabran za kandidata Evropske narodne stranke (EPP) desnog centra, za predsjednika Evropske komisije.

Glasanje među delegatima EPP održano je na stranačkom kongresu u Dublinu u petak. Juncker je porazio svog francuskog suparnika Micheala Barniera, evropskog komesara za unutrašnje tržište, da postane vodeći kandidat EPP na izborima za Evropski parlament u maju.

Junckerova pobjeda bila je tješnja nego što se očekivalo, s 382 naprema 245 glasova.

Juncker (59) će biti kandidat za predsjednika Evropske komisije i protukandidat Martinu Schulzu iz Napredne alijanse Socijalista i Demokrata (S&D), i Guya Verhofstadta, čelnika Alijanse Liberala i Demokrata za Evropu (ALDE).

Schulz, njemački političar, predsjednik je Evropskog parlamenta. Verhofstadt, bivši belgijski premijer od 1999 do 2008., bio je član Evropskog parlamenta od 2009.

Novi čelnik Evropske komisije u novembru će preuzeti petogodišnji mandat, nasljeđujući Portugalca Jose Manuela Barrosa, koji je na tom položaju od 2004.

6

CDU podržala Juncker-a Predhodno je predsjedništvo stranke njemačkih kršćanskih demokrata (CDU) jednoglasno podržalo Junckerovu kandidaturu.

Ovu vijest je prenijelo više njemačkih medija. Juncker je time osigurao podršku najveće nacionalne stranke u okviru Evropske narodne stranke (EVP).

Juncker ima dobre šanse za visoku EU-poziciju Po EU-sporazumu, pri imenovanju predsjednika Evropske komisije, ove godine će se po prvi put uzeti u obzir većinski procenti u Evropskom parlamentu. Na taj način će kandidat najjače frakcije imati dobre šanse da postane nasljednik José Manuel Barroso-a u službi predsjednika Evropske komisije.

Na osnovu većinskih procenata, moguć je i sporazum između EVP-a i socijaldemokrata, po kome bi svaki od kandidata dobio po jedno visoko EU-mjesto.

Iz diplomatskih krugova se već duže vremena čuju izjave kako se oni u glavnim crtama već slažu oko ovakve podjele.

Po tome, predsjednik parlamenta Evropske unije Martin Schulz kao kandidat socijaldemokratskih stranaka i kandidat EVP-a, dakle Juncker, biće kandidati za dvije visoke funkcije: predsjednika Evropske komisije i predsjednika Savjeta Evrope, čiji mandate ističe krajem novembra 2014. godine. Kako se moglo čuti iz tabora bivšeg luksemburškog premijera, on čvrsto računa na poziciju predsjednika Evropske komisije.

Diwan - april/avril 2014.

Eu-komisija je istraživala korupciju među svojim članicama. Luksemburg se pokazao prilično dobro, za razliku od Francuske.

U

trenutnom antikorupcijskom istraživanju Evropske komisije, Luksemburg se zajedno sa Danskom, Finskom i Švedskom pokazao pozitivan. Manje od jedan posto upitanih je izjavilo da su bili primorani da plate mito. Međutim, 42% su uvjereni da je korupcija široko rasprostranjena. Time je Luksemburg znatno ispod prosjeka EU-a.

Europska komisija je postavila znak upozorenja Sa njihovim prvim antikorupcijskim izvještajem, Europska komisija je postavila znak upozorenja, piše Transparency International Luxembourg. Nažalost, ovaj izvještaj također pokazuje da je korupcija u svim zemljama EU-a problem. Činjenica da je gotovo tri četvrtine Evropljana još uvijek ubjeđeno da je korupcija problem, pokazuje važnost ovog dokumenta Komisije. No, to također pokazuje da i sama Europska unija, ali i pojedine zemlje moraju djelovati.

Pogotovo u Francuskoj, Češkoj, Sloveniji i Španiji su u posljednjih godinu dana postojale korupcijske afere na najvećem nivou, piše Transparency. Stoga, ovo udruženje poziva na konkretne akcije od strane Komisije, jer deklaracije o namjerama nisu dovoljne. Brisel i zemlje članice će morati ozbiljno prihvatiti preporuke izvještaja i zatvoriti rupe u zakonu koje omogućavaju korupcijske afere, stoji u mediskom saopštenju.

Transparency International Luksemburg traži u ovom kontekstu deontološki kodeks za političare.

Aktivnosti udruženja

Promocija zbirke poezije “Pjesme noći” autora Ferida Muratovića U subotu, 22. februara, u prostorijama asocijacije CLAE održana je promocija knjige poezije „Pjesme noći“ autora Ferida Muratovića iz Luksemburga.

O

vo je druga zbirka poezije pjesnika Muratovića, a izdavač ove knjige bio je Literarni klub „Husein Bašić“ iz Luksemburga.

Veče je proteklo u prijatnoj atmosferi muzike i poezije, pred velikim brojem posjetilaca, čiji su komentari bili da je ova prezentacija knjige bila ujedno i najljepša promocija ikada održana u Luksemburgu. Autor zbirke, Ferid Muratović bio je izuzetno uzbuđen i sretan zbog velikog broja prijatelja i ljubitelja knjige, koji su došli na promociju i iskazali mu tim činom najdublje poštovanje. „Ferid Muratović posjeduje ono što fali velikim i slavnim književnim imenima, a to je smisao za humor.

Njegov obični jezik kojim se služi u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima je vrcav, dosjetljiv i pun duha. Kada se to

Knjiga kratkih priča Seada Ramdedovića

Iz štampe izašla zbirka priča „Međa“ Seada Ramdedovića u izdanju Literarnog kluba „Husein Bašić“.

P

rva prezentacija knjige održana je na 31. Festivalu imigracije u Luksemburgu.

Sead Ramdedović je rođen 1979. godine u Beranama, a danas živi i radi u Luksemburgu. Objavio je dvije zbirke poezije, i to: «Lagatorske elegije» 1997. i «Počinak tuge zaljubljenih» 1998. godine.

Pjesnikinja Nadija Rebronja u svom osvrtu na knjigu pripovjedaka «Međa» istakla je da priče iz «Međe» prije svega nastoje da jezikom, tematikom, radnjom,

oblikuje u stih – dobiva čistu književnu formu, te uz malu i neznatnu uredničku intervenciju pjesma dobiva oblik i penje se na vrijedonosnu poetsku skalu“, istakao je književnik Faiz Softić, predsjednik Literarnog kluba „Husein Bašić“. „Zbirka poezije „Pjesme noći“ našeg dragog prijatelja Ferida Muratovića, prije svega predstavlja unutrašnju potrebu autora, po prirodi osjetljivog i krhkog, da na papiru iznese svoju bol i duševne nemire, i tako, bar na trenutak, olakša svoju dušu. Dok čitamo Feridove pjesme, jasno stvorimo sliku čovjeka koji, na prigušenom svjetlu sobe, ili u polutami nekog bistroa, ispisuje stihove. Čovjeka koji ne želi nikom da dosađuje svojim jadikovanjima, svojim nevoljama, već se jednostavno povjerava papiru i istače iz pera svoju žuč“, kazao je u svom izlaganju Sead Ramdedović, sekretar kluba.

Feridov prijatelj i jedan od prvih čitalaca njegovih stihova Ruždija Kočan, obratio se autoru riječima : „Ti si dao ono najbolje svom zavičaju. Više si učinio nego bilo ko od nas. Sve ovo tvoje je čisto kao

kap rose na onoj našoj, bihorskoj travi, zato će uvijek sjati i nadahnjivati mnoge da se ponovo zaljube u svoj zavičaj.“ Pisac Remzija Hajdarpašić u svom izlaganju je istakao: “Pjesme Ferida Muratovića možemo posmatrati u dvije ravni: tegobno djetinjstvo obilježeno porodičnom tragedijom, i ravan poređenja Luksemburga i zavičaja. I kada Ferid otpočne pjesmu vedrim tonovima, nastojeći da se raduje životu, stegnut okovima pregolemih nedaća što mu sudbina trpa na leđa, ona brzo poprima obskurne tonove. Jedino gdje autor nalazi snage da pero održi u domenu lijepog je opis zavičaja. Tako je jesen, u rodnom kraju, okićena šarenim lišćem, dok je ona u Luksemburgu, tamna i vlažna do te mjere da se jedva diše.“ Na kraju večeri, profesor Isah Agović otpjevao je zavičajnu pjesmu „Kaja“ koja je bila njegov specijalni dar pjesniku Muratoviću.

Sve knjige koje su bile izložene na štandu prodate su, a novac prikupljen njihovom prodajom biće upućen porodicama slabijeg materijalnog stanja u Bihoru.

Sead Ramdedović

likovima ispišu zavičaj i izgrade vlastiti imaginarni svijet Bihora, koji je, kao i cio Sandžak, stalno nekakva međa i razmeđa vremena i prostora.

Književnik Faiz Softić analizirajući knjigu «Međa» piše: «U ovim pričama imamo sačuvane slike prošlosti jednoga kraja osuđenog da živi skoro otrgnut od civilizacijskih tokova; fermetična sredina koja ima svoje zakone i koja u simbiozi sa prirodom, formira zakonitosti nadrealnog svijeta. (…) Borba pojedinca je dominantna, on pokušava da se istrgne iz patrijerhalnog mraka, a da ostane u sigurnom zaklonštu svojih

najbližih. Ove priče, uvjerićete se u to, svojom slojevitošću, sa simboličkim i metaforičkim potencama, podsjećaju na priče velikih i neprevaziđenih pripovjedača rođenih u kraju u kojemu su situirane radnje ovih priča – Ćamila Sijarića, Safeta Sijarića, Redžepa Kijametovića, a opet – ništa njihovog u njima.(…) U mnogim pričama ove knjige imamo dominaciju fantastike nad realističkim momentima. I to su oni najljepši pasosi na koje se čitalac vraća i gdje se javlja vibracija duše, a to je posebno izraženo u pričama Zavjera, Osmanov kismet, Kopile, Međa, Put…

Diwan - april/avril 2014.

7

Avlija ena. Nakon odustajanja od Kosova Srbiji tek predstoji prestrojavanje na unutrašnjem planu. Ono neće biti jednostavno, ali će se stvari, svakako, kretati u pravcu rešenja koje Srbija neće moći odbiti. Međutim, za povratak poverenja u Sandžaku neophodno je istinsko suočavanje Srbije sa nedavnom i Sandžaka sa mnogo daljom prošlošću“, ističe Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Iz štampe izašla knjiga „Sandžački čvor“ Almira Mehonića

“Sandžački čvor” kao svjedok moderne historije Sandžaka J Autor: Edit Agović

oš jedna u nizu knjiga bošnjačkih autora iz Luksemburga je ugledala svjetlo dana. Naime, riječ je o jednoj neuobičajenoj formi publicistike, koja se kroz političke eseje, kolumne i zapise javlja u knjizi „Sandžački čvor“ Almira Mehonića. U izdanju poznatog i priznatog sarajevskog udruženja i sa recenzijama istaknutih intelektualaca ova knjiga na svom samom startu mami pažnju i pozornost.

U uvodu knjige autor kaže da su tekstovi nastali u proteklih desetak godina i da su svjedoci i brana zaboravu najznačajnijih tema i događaja vezanih za Bošnjake, Sandžak, odnos države prema njima, kao i odnos među sandžačkim akterima.

Anes Džunuzović u ime izdavača kaže da je Mehonić obrađivao teme iz svih segmenata sandžačkog društva, od politike i pitanja pozicije Bošnjaka u Sandžaku, pozicije Sandžaka u Srbiji i Crnoj Gori, preko ekonomije, privrede, pitanja Islamske zajednice, zaštite ljudskih prava, obrazovnog sistema, medija, pa do pitanja tradicije i kulture naroda koji žive u Sandžaku. „Objavljujući tekstove u medijima iz više zemalja regiona, te portalima preko kojih njegovi tek-

8

stovi postaju dostupni široj publici, Mehonić internacionalizira mnoga sandžačka pitanja, a za neka nudi i rješenja. U tekstovima stalno naglašava potrebu za konkretnijom, odlučnijom i odgovornijom politikom predstavnika sandžačkih političkih partija“, kaže novinar i publicista Džunuzović.

Sonja Biserko, predsjediica Helsinškog odbora u Srbiji i recezent Mehonićeve knjige ističe da je knjiga „Sandžački čvor“ značajan doprinos razumevanju sandžačke realnosti, ne samo iz ugla Beograda nego i unutar bošnjačkog korpusa. „Autor knjige veoma precizno definiše beogradsku startegiju prema Sandžaku, koja je na delu gotovo tri decenije. Autor veoma uverljivo prikazuje političku scenu Sandžaka i ukazuje na mali kapacitet političke elite da se suprotstavi beogradskoj politici. Zato Beograd veoma uspešno mobilizira suprotstavljene strane i veoma vešto ih udaljava od akutnih sandžačkih problema. Knjiga “Sandžački čvor” je odličan uvid u sva otvorena pitanja Sandžaka. Ona ukazuje na slabosti, kako Beograda tako i lokalne elite. Za očekivati je da će posredovanjem EU-a, nakon što je Srbija potpisala Briselski sporazum, doći do poželjnih promDiwan - april/avril 2014.

Urednik knjige i poznati bh publicista mr. Fatmir Alispahić kaže da „ knjiga istaknutog bošnjačkog publiciste Almira Mehonića „Sandžački čvor“ dosad je najcjelovitiji informator za spoznavanje kompleksne historijske, kulturne i političke mreže koja predstavlja sandžačku posebnost. U odnosu na sve autore koji su se bavili Sandžakom, Mehonić ima najširi objektiv, budući da historijsku scenografiju uzima kao važnu odrednicu savremenih događanja.

Zahvaljujući dubinskom sloju analitičke misli Almira Mehonića postajemo svjesni da se politička površnina neće nikud i nikako promijeniti ako Bošnjaci ne budu mijenjali sebe. A upravo je poziv na promjene suštinski cilj Mehonićevih apelacija. Kada piše o diskriminaciji Bošnjaka, Mehonić je konkretan u predstavljanju apartheidskih činjenica, po kojima su „sandžačke škole zatvorene za sadržaje koji tretiraju bošnjačku historiju, kulturu, književnost“, a bošnjačka djeca osuđena na svetosavsku kulturu. Kad se takva diskriminatorska stvarnost ogleda u povijesnim iskustvima, koje nam Mehonić temeljito predstavlja, onda uočavamo da je riječ o jednoj te istoj politici zatiranja bošnjačkog identiteta i osjećaja za dostojanstvo“, ističe Alispahić.

Alispahić smatra da su Mehonićevi tekstovi, kovani u žarištu glavnih polemičkih vatri, dospijevali do Bošnjaka, i budili ih, ali i do Srba, koji su najednom razumjeli da bošnjačku istinu više neće pisati Srbi, već će je pisati i tumačiti Bošnjaci. Mehonić je svjestan svoje prosvjetiteljske uloge, spisateljskog i analitičkog dara koji ga obavezuje na predani rad za dobro svoga naroda, i on tu nema nikakvih kalkulacija. Otvoren je, razumljiv i hitar upravo u nastojanju da svome narodu prenese dokaze i činjenice koje ga okružuju“, zaključuje mr. Fatmir Alispahiić.

Parallelen

Innenminister Thomas de Maizière „Deutschen Welle“. Es gehe darum, den Islam als Teil der Gesellschaft in Deutschland zu verstehen.

Seelsorge und Wohlfahrtspflege

Moschee in Köln, Deutschland

Deutschland

Neustart der Islamkonferenz Bei der Deutschen Islamkonferenz gab es zuletzt heftigen Streit. Der neue Innenminister de Maizière will nun neu anfangen. Ein erstes Treffen mit muslimischen Verbänden verlief vielversprechend.

U

nter Thomas de Maizières Amtsvorgänger Hans-Peter Friedrich war die Deutsche Islamkonferenz mehr und mehr in dien Kritik geraten. Muslimische Verbände, aber auch deutsche Politiker warfen dem CSU-Politiker vor, Sicherheitsfragen im Zusammenhang mit dem islamischen Extremismus allzu sehr in den Mittelpunkt der Beratungen zu stellen. Einige Kritiker gaben dem „Format“ sogar keine Chance mehr.

De Maizière will nun dennoch einen Neustart versuchen. Nach einem Treffen mit sieben islamischen Organisationen kündigte der CDU-Politiker an, bis Mitte

März werde ein neues Konzept stehen. „Wir haben heute ein sehr gutes und konstruktives erstes Gespräch geführt“, sagte de Maizière. Die Beratungen würden nun in den nächsten Wochen auf verschiedenen Ebenen fortgesetzt.

Minister und Verbände optimistisch

Im März wollen sich der Ressortchef und die Verbandsvertreter erneut an einen Tisch sitzen und ihre Pläne für die künftige Ausrichtung der Konferenz beschließen. „Damit sind wir auf einem guten Weg, um gemeinsam am Zusammenhalt in unserer Gesellschaft zu arbeiten“, betonte de Maizière..

Der Vorsitzende des Zentralrats der Muslime, Aiman Mazyek, zeigte sich nach dem Gespräch optimistisch. „Heute haben wir tatsächlich ergebnisoffen, auch formatsoffen und inhaltsoffen gesprochen“, sagte Mazyek der Diwan - april/avril 2014.

Der Nachrichtenagentur dpa erläuterte Mayzek, es sei unter anderem geplant, die Strukturen zu straffen und weniger UnterArbeitsgruppen als bislang einzurichten. Einigkeit herrsche auch über zwei wichtige Themen für die Zukunft: den Einsatz islamischer Seelsorger in Krankenhäusern, Pflegeheimen oder Gefängnissen und die Frage, wie solche Einrichtungen insgesamt besser auf die Belange von Muslimen eingehen könnten.

Der Generalsekretär des Verbands der Islamischen Kulturzentren, Seyfi Ögütlü, ergänzte, die Runde bei de Maizière habe daneben auch die Wohlfahrtspflege als wichtiges Thema definiert.

An dem Treffen nahmen auch die Türkisch-Islamische Union der Anstalt für Religion (DITIB), die Islamische Gemeinschaft der Bosniaken in Deutschland und der Zentralrat der Marokkaner in Deutschland teil. Auch die Alevitische Gemeinde sowie die Türkische Gemeinde waren beteiligt.

Die Deutsche Islamkonferenz war 2006 vom damaligen Bundesinnenminister Wolfgang Schäuble (CDU) ins Leben gerufen worden, um den Dialog zwischen den Muslimen und dem Staat zu institutionalisieren. Das Gremium legte wichtige Grundsteine für islamischen Religionsunterricht an deutschen Schulen und die akademische Imam-Ausbildung an Universitäten.

9

Diwanhana

Akademik prof. dr. Enes Karić, profesor na Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu

Kršćanski istok i islamski zapad D Akademik prof. dr. Enes Karić rođen je 1958. godine. Završio je Gazi Husrev-begovu medresu, a potom Fakultet islamskih nauka i Fakultet političkih nauka, sve u Sarajevu.

Magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor je na FIN-u i na postdiplomskim studijama na FIN-u i Pravnom fakultetu u Sarajevu. Uređivao je Zemzem, Islamsku misao, te bio član redakcije nekoliko časopisa. Objavljivao je rasprave, prijevode, eseje, polemike i prikaze knjiga u sarajevskim, beogradskim, zagrebačkim listovima. Boravio je na više specijalizacija u Egiptu, SAD-u, V. Britaniji, Njemačkoj. Učesnik velikog broja simpozija širom svijeta.

Akademik je Kraljevske akademije nauka u Jordanu. Ekspert je UNESCO-a. Napisao je i preveo više od 50 knjiga

10

Razgovarao: Anes Džunuzović iwan: Profesore Kariću, molim Vas da u kratkim crtama za naše čitatelje, posebno naše sugrađane iz Luksemburga, pojasnite kako je islam stigao na Balkan, u Bosnu, i kako je došlo do toga da ga masovno prihvate dobri Bošnjani, odnosno Bošnjaci, narod koji je vijekovima prije islama živio na tlu Bosne?

Karić: Kad god govorimo o bilo kojoj prošlosti, napose onoj davnoj prošlosti, potrebno je izbjeći opasnost „proricanja unatrag“. Kad je posrijedi moja neposredna zadaća, to jest, da barem ukratko odgovorim na postavljeno pitanje, odmah ću reći da se u Bosni nije radilo o „masovnom“ prelasku na islam.

To je, naprosto, jedna naša konstrukcija koju mi fabriciramo i širimo kasnije, tokom XX i XXI stoljeća, u svrhu „afirmacije“ naših savremenih i današnjih nacionalnih potreba, kao i u svrhu naše današnje bošnjačke nacionalne pragmatike. Druga važna zabluda koje se mi često držimo kao neupitne istine jeste vjerovanje da smo mi ovdje islam primili u vrlo kratkom periodu, štaviše da smo mi i prije bili „kriptoislamski (bogumilski, patarenski, katarski) monoteisti“ ili „monoteizmu skloni ljudi“, pa smo se, kad su stigle Sultanove vojske i administracija, nekako automatski prepoznali kao muslimani. Ni to nije bilo baš tako.

Proricanje unatrag Dokumenti, osmanski dokumenti prije svih, ovakve naše zablude naprosto ne potvrđuju. Istina, ili pretežna istina, je u ovom: Vjerska scena u Bosni Diwan - april/avril 2014.

u XIV, XV i XVI stoljeću bila je uzburkana, postojale su već unekoliko formirane zajednice katolika, pravoslavnih (npr. u istočnoj Hercegovini), zatim, su tu, u manjoj mjeri, i utjecajni pripadnici tzv. Bosanske crkve, itd. Na Bosnu se vršio vjerski (time i politički) utjecaj i sa mnogih strana, izvana, od Rima, pa Ugarske, Raške (Srbije), itd. Kad dolaze Osmanski upravitelji, započinje i postupno širenje islama i traje tokom nekih stotinu i pedeset godina, pa i duže.

Ali, odziv islamu imao je odjeka samo kod jednog dijela bosanskog stanovništva, iako se taj proces odvijao na cijeloj bosanskoj teritoriji. Religijski faktor i (predislamska) religijska scena u Bosni jesu veoma važni u objašnjavanju širenja islama i islamizacije. Neki od naših davnih pra-pra-pra-pra...djedova islam su primili doista iz čisto vjerskih razloga.

Međutim, u Bosni je osim širenja islama postojalo i ulaženje u islam na način ulaženja u Osmansku imperiju. Bilo je ljudi koji su bili obuhvaćeni islamom kroz proces kombiniranja vjerskih i ekonomskih razloga, to jest, uz primanje vjere primili su i veće ekonomske i poslovne šanse, treći su islamom obuhvaćeni kroz državničke i administrativne angažmane, stupili su, npr. u službu velike i moćne Osmanske imperije, pa su (budući obuhvaćeni osmanskom kulturom i civilizacijom) kasnije primili i islam kao svoju vjeru. Pogotovo su to činila njihova djeca. I tako dalje. Da ne bude ni kod koga nikakve zabune iz mojih prethodnih riječi, želim reći i ovo: Bez obzira na mnogostruke razloge primanja islama ili ulaženja u islam od strane naših davnih pra-pra-pra-pra...djedova, mi smo danas po vjeri iskreni muslimani, islam nam je mio i drag, jer islam je naša vjera. To je ona naša duhovna intima između nas i Boga. Mnogo toga smo mi dragocjenog ovdje dali iz krila svoje vjere islama: vjerske traktate, teološka djela, književna djela, veliku poeziju nadahnutu islamskim motivima, velika arhitektonska djela, snažnu i prepoznatljivu kulturu življenja, itd. Ali, kad je posrijedi realno objašnjavanje i sagledavanje širenja islama u Bosni (i Hercegovini), te fenomena islamizacije na Balkanu, potrebno je prihvatiti umjereni, srednji put.

Osmanski defteri o širenju islama u Bosni Naime, prema osmanskim defterima (a defteri su detaljni popisi poreskih obveznika u Osmanskoj carevini, do sada su kod nas objavljeni mnogi defteri), u Bosni se islam širio u XV, XVI i XVII stoljeću i to jednim postepenim procesom koji je potrajao tokom nekih stotinu i šezdeset godina, a u nekim mjestima Bosne širio se i kasnije. Uzmemo li, na primjer, veliki defter sa samog početka sedamnaestog stoljeća (taj defter iz 1604. objavljen je u izdanju Orijentalnog instituta u Sarajevu i Bošnjačkog instituta u Sarajevu, u velika četiri toma, dobro-

tom i velikim radom Adema Handžića, Amine Kupusović, Snježane Buzov i Lejle Gazić) - mi jasno vidimo da se islam 1604. godine još širi, polahko, postupno, uporno, ali ne i masovno. Naime, islam ne prihvataju svi u Bosni! To naprosto treba znati i prihvatiti tako. Ovi detaljni defteri iz 1604. jasno pokazuju da još postoje domaćinstva i kuće gdje zajedno žive kršćani i muslimani, kao rođaci.

Očevi i majke u defterima su označeni često kršćanskim imenima, a djeca su dobila muslimanska imena. Recimo, za neko selo se kaže: U njemu ima trinaest kršćanskih kuća i sedam muslimanskih kuća. Itd. U svojim istraživanjima Adem Handžić je pokazao da su islam u BiH primali iz svih konfesija. Primali su ga i katolici, i pravoslavni, kao i drugi. Defteri navode stotine i stotine imena iz ovakvih porodica, kršćanskih i muslimanskih. Noel Malcolm tvrdi da u Bosni ima primjera da je u jednom periodu islamizacija bila intenzivnija u ruralnim krajevima, onima koji su, na neki način, bili udaljeniji od crkve, koji su bili zabačeniji. No, ni to nije opće pravilo. Dakako, jedan veliki dio stanovništva Bosne (i kasnije Hercegovine) nikada nije primio islam, ostali su katolici i pravoslavci. Sa pripadnicima Crkve Bosanske je posve drugi slučaj, ona nestaje i s vremenom iščezava, postoji mišljenje da je njeno vjerništvo primilo islam. Bosna nikada nije postala zemlja jedne vjere ili religije u premoćnoj većini. Dakako, postojali su kraći ili duži periodi kad je Bosna bila izrazito napučena muslimanskim stanovništvom, recimo nakon pada Budima, Slavonije, Like, itd., izbjegli i prognani muslimani došli su u Bosnu, broj muslimana se uvećao. Ali, ako govorimo o dugim periodima Bosne, tad se uvijek vidi njena vjerska šarolikost. Administracija Osmanske imperije stanovništvo nije razvrstavala po „narodnosnom korijenu“ već prije svega po vjerskom pripadanju. Sistem milleta koji uspostavlja (prepoznaje i priznaje) Osmanska imperija je prevalentno utemeljen na/po vjerskim razlikama.

Bošnjani su preci bosanskih muslimana, katolika i pravoslavaca Kad smo kod “Bošnjana“ ili “Dobrih Bošnjana“, pogrešno je da ih danas kao svoje pra-pra-pra-pra...pretke prisvajamo isključivo mi i samo mi – današnji Bošnjaci! Bošnjani i, ako hoćete, Dobri Bošnjani su na svoj način preci i bosanskih katolika i bosanskih pravoslavaca, kao i nekadašnjih pripadnika tzv. Bosanske crkve. Oni su i naši preci, naravno. K tome, Bošnjani nisu nikakva formirana i uniformna (moderna) nacija tamo u XIV, XV ili XVI stoljeću. Bliže je istini ako kažemo da je tadašnji Bošnjanin, da je tadašnji Bošnjak, naprosto jedna prepoznatljiva regionalna i zavičajna oznaka stanovnika Bosne, naroda Bosne, ljudi Bosne. Do modernih (evropski koncipiranih) nacija na tlu BiH dolazi tek u

drugoj polovini ili krajem XIX stoljeća.

Tada pripadnici katoličkog milleta u BiH postaju nacionalno Hrvati, pravoslavni millet u BiH orijentira se srpski, muslimani sebe (usljed sve jačih pritisaka na bošnjaštvo) imenuju sve više kao muslimani, za takvo nominiranje muslimana ima mnogo razloga, u koje sada nemamo vremena šire ulaziti.

Potiskivanje bošnjaštva Ipak, spomenimo samo da su i (veliko)hrvatska nacionalna ideja u tadašnjoj BiH, kao i (veliko)srpska nacionalna ideja u tadašnjoj BiH, bile protiv bošnjaštva. Austrougarski ministar finansija, Benjamin Kallay, pokušao je (od 1882. godine) instalirati jedno „nacionalno bošnjaštvo“ za sve ljude, za sve vjere u BiH, ali je njegov projekt propao.

Jer, nacionaliziranje katolika u smjeru hrvatstva, te pravoslavnih u smjeru srpstva, bio je već proces koji je odmakao.

Kako sam maloprije rekao, i bosanskohercegovački muslimani sve više se, iz puke nužde, priklanjaju „muslimanstvu“ kao svojoj narodnosnoj odrednici.

Bošnjaštvo tada, u dvije zadnje decenije Austrougarske u BiH jenjava i zamire, biva suzbijano, a bosanski jezik je bio zabranjen. Ako pravilno čitamo djela Mustafe Imamovića, Atifa Purivatre, Kasima Suljevića, Muhameda Hadžijahića, Šaćira Filandre... mi posve jasno vidimo kako sami bosanskohercegovački muslimani polahko (tokom prvih decenija XX stoljeća), ali sigurno, gube svoj narodni naziv „Bošnjak“ u službenim krugovima, sve više se nazivaju muslimanima kao svojom „nacionalnom“ i narodnom oznakom. U to vrijeme muslimanstvo je neka vrsta prokrijumčarenog bošnjaštva. Recimo, Mehmed Spaho svoju stranku naziva „Jugoslovenska Muslimanska Organizacija“ (a ne „Jugoslovenska Bošnjačka Organizacija“), ili, pak, Alibeg Firdus svoju stranku osniva još 1906. i naziva je „Muslimanska Narodna Organizacija“, a ne „Bošnjačka Narodna Organizacija“, itd. Sjetimo se da i većina naših čitaonica (ili neke vrste kulturnih klubova) u BiH u prvim decenijama XX stoljeća ima u svome nazivu odrednicu „muslimanska“. Dakako, bosanskohercegovački muslimani koji su se iselili u Tursku, te dalje, u zemlje Bliskog Istoka, sebe nastavljaju nazivati Bošnjacima. Uskoro u BiH u zvaničnoj upotrebi ne samo da posve nestaje naziv Bošnjak, već (državnim djelovanjem) nestaje i mogućnost upotrebe naziva musliman u smislu narodne pripadnosti. Sjetimo se perioda prvih godina komunizma, kad je zvanična politika komunista ugradila i odrednicu „neopredjeljeni“ koja se odnosila isključivo na bosanskohercegovačke muslimane (to jest, ako ti muslimani hoće - mogu biti neopredjeljeni, i u općem popisu stanovništva tako mogu kazati kako nacionalno nisu ni Srbi, niti Hrvati). U nacionalnom smislu i značenju nisu mogli Diwan - april/avril 2014.

biti muslimani. (Tek kasnije će komunisti u BiH ispraviti ovu „svoju grešku“ i uvesti Musliman sa tzv. velikim M, u smislu nacije). Naravno, to je sada sve historija. Danas smo mi Bošnjaci, to jest, mi smo nacionalno Bošnjaci, tako se nacionalno oslovljavamo mi, ali tako nas danas oslovljava i hrvatska i srpska politika, tako nas oslovljavaju i mediji u zemlji i inostranstvu, tako smo spomenuti i u mnogim današnjim ustavima u BiH, kao i u mnogim skorašnjim međunarodnim dokumentima, itd.

I Franjevci se nazivaju Bošnjaci Ali, trebamo biti svjesni dubina bosanske povijesti. Kako god su se Bošnjacima oslovljavali naši muslimanski pjesnici, teozofi, teolozi, filozofi, muderisi koji su, npr. studirali u velikim središtima učenosti u Osmanskoj imperiji, tako isto su se „Bošnjacima“ oslovljavali i bosanski franjevci. Franjevački pisci za sebe na stotinama mjesta kažu da su „Bošnjaci“. Recimo, ljetopisi franjevaca Bosne Srebrene govore o Bošnjacima kao o regionalnoj, zavičajnoj, oznaci za stanovnike Bosne, iako pritom često misle na katoličke stanovnike Bosne. Pa i mnogi bosanskohercegovački pravoslavci za sebe su nekada govorili da su „Bošnjaci“. O ovome je dobro pročitati knjigu „Bosna i Bošnjaci, jezik i pismo“ od Muhsina Rizvića. U kolokvijalnom jeziku u BiH, poglavito tokom Osmanske i Austrougarske imperije, bosanskohercegovački katolici i pravoslavci svoje susjede, bosanskohercegovačke muslimane, najčešće su nazivali „turcima“, kao što su i bosanskohercegovački muslimani svoje nemuslimanske susjede nazivali katolicima ili pravoslavcima, negdje (pogrešno) i „vlasima“. Sve ovo napominjem samo s jednim ciljem: BiH treba proučavati u njezinim kompleksnostima, pa i u njezinim „proturječnostima“. Samo tako se ukaže bosanska cjelovitost na jasan način.

Diwan: Koje su specifičnosti islama u BiH, među Bošnjacima kao autohtonom evropskom narodu u odnosu na druge dominantno muslimanske zemlje koje su uglavnom u Aziji i Africi?

Karić: Islam u Bosni i Hercegovini karakterizira nekoliko specifičnih (vjerskih, kulturnih i civilizacijskih) značajki. Prvo, islam je ovdje nekoliko stoljeća postepeno rastao kao jedan „urbani islam“ u vjerski razuđenoj i u nekim periodima „vjerski trusnoj“ sredini. Tačno je, naime, da se u BiH islam širio i po selima, među nomadima i stočarima, ali je magistralno tumačenje islama dolazilo iz gradskih i urbanih medresa, a sve te bosanske medrese bile su itekako pod utjecajem carigradskih medresa i njihovih školskih programa. Drugo, islam u BiH poprimio je mnoge sinkretičke karakteristike ovdašnjih predislamskih vremena. Neki predislamski (često kršćanski ili „heretički“) vjerski elementi

11

su površno ili po dubini „islamizirani“.

Npr. osim u džamijama i kućama, namaz se klanja(o) i kraj izvora rijeka, na visovima planina, kraj pećina, itd. Mi u BiH imamo primjere „islamskih pro/ ljetnih procesija“, te procesije nosimo iz nekog oblika amalgamiranog kršćanstva u kojem su živjeli neki naši pra-prapra-pra...djedovi. „Sinkretizirani islam“ u BiH je itekako vezan za bosanskohercegovačko tlo, mnogi lokaliteti imaju vjersku i islamsku „radijaciju“, mislim ovim na lokalitete „kišnih dova“, „solsticijskih dovišta“ (Ajvatovica, Vrelo Bune kod Mostara, itd), kao i na mnoge lokalitete mevludskih teferiča. Svi ti fenomeni poznati su već stoljećima. O njima je posebno detaljno pisao Muhamed Hadžijahić. Treće, islam u BiH je bio otvoren prema sufizmu, tekijama, hanikasima, dervišima, tu se slijedio opći pravac i opredjeljenje Osmanskog carstva. Islam u BiH u najširim platnima vremena nije bio „puritanski“ islam tipa „čistunskog islama“ iz nekih drugih krajeva. To znači da bosanskohercegovački islam tokom najširih vremenskih dionica nije bio redukcionistički islam, već jedan inkluzivistički islam. Četvrto, sve od 1878. godine bosanskohercegovački muslimani žive u sekularnim „državnim sredinama“, takvo življenje pod sekularnim sistemima je, uz početne poteškoće, prihvaćeno kao normalno, a sama vjera islam, pa i islam kao kultura, islam kao civilizacija, islam kao običajnost, očuvani su u sekularnom državnom i društvenom ozračju.

Izazov tumačenje islama u kontekstu ideologije EU Pred nama je danas velika zadaća da se pripremimo na/za tumačenja islama u kontekstu nadolazećih ideologija Evropske Unije. Kontekstualna tumačenja svake vjere su vrlo bitna, ona otupljuju oštrice grubih i rigidnih predstavljanja vjere. Kad je posrijedi naša vjera - islam, takva odgovorna i znalački profilirana tumačenja na ovim prostorima islamu će osigurati svježu kontekstualnost. Nadalje, bosanskohercegovački islam je, na jedan bezbolan način, izbjegao prakticiranje nekih šerijatski, inače, dopuštenih stvari. Recimo, naši preci su vrlo elegantno izbjegli prakticiranje braka među srodnicima (u nas se nikada ne uzimaju djeca od dva brata ili od dvije sestre, ili djeca od sestre i brata; u BiH, pa i na Balkanu, takvo što je nezamislivo!). A tako nije u nekim arapskim islamskim sredinama, ili u drugim azijskim i afričkim tradicionalnim muslimanskim društvima.

Pa i poligamija, koju šerijat dopušta kao jednu iznimnu mogućnost, u Bosni nije bila nikada prihvaćena od širokog sloja bosanskohercegovačkih muslimana.

Sve to dovoljno govori o tome ko su bili naši pra-pra-pra-pra... preci. I govori o posebnostima, ali i punovažnosti, našeg življenja islama u BiH.

12

Diwan: Jeste li zadovoljni organizacijom IZ u BiH i aktivnostima njenog rukovodstva?

Karić: U vezi s ovim Vašim pitanjem želim reći nekoliko stvari, u svojstvu običnog pripadnika Islamske zajednice.

Prvo, novo rukodstvo, novo liderstvo Islamske zajednice u BiH je medijski smirilo Islamsku zajednicu. Osim medijske odmjerenosti, do sada je reisu l-ulema Husein ef. Kavazović pokazao da zna odabrati srednji put u svome komuniciranju sa pripadnicima Islamske zajednice. Djelokrug Islamske zajednice nije ni u kojem slučaju istovjetan djelokrugu države, stoga me raduje postupno vraćanje Islamske zajednice svojim poslovima, tradicionalnim područjima svoga rada, ali me raduje i spremnost Islamske zajednice za mnoga inoviranja svoga rada. Naime, Islamska zajednica u BiH može raditi i na novim projektima, socijalnim i „karitativnim“.

IZ postaje inovativna Primjećujem spremnost reisu l-uleme Kavazovića i nove administracije Islamske zajednice da rade na područjima otvaranja dječjih obdaništa, humanitarnih ustanova, staračkih domova, domova za nezbrinute i slabe, „vjerskoporodičnih“ savjetovališta, fondacija za pomoć ugroženima, bolesnima, ekstremno siromašnima, itd. Također, postoji i spremnost za realiziranje projekata „vjerskog turizma“ u BiH, za uspostavu sistemskih fondacija za stipendiranje đaka i studenata, itd. Drago mi je bilo kad sam čuo da administracija reisu luleme Kavazovića želi provesti opsežnu

reformu i izvršiti sinhronizaciju rada naših obrazovnih ustanova (medresa i islamskih fakulteta). Tu se može očekivati osnivanje jednog malog, vrlo pokretljivog i evropskom efikasnošću i metodologijom nadahnutog univerziteta...

Diwan: U kom smjeru se treba razvijati IZ u BiH, koja su strateška pitanja kojima se mora baviti?

Karić: U odgovoru na Vaše pitanje mogu govoriti samo kao pripadnik Islamske zajednice, ne i kao njen rukovodilac. Smatram da u svome djelovanju u XXI stoljeću Islamska zajednica ima pred sobom nekoliko ravni, od obredne, karitativne, do one vjersko-obrazovne, kulturne i interpretativne. Svaka tradicionalna vjerska zajednica je dužna očuvati tradicionalno prepoznatljivo obavljanje obreda, u slučaju Islamske zajednice, ona je dužna osigurati da se ti obredi vrše u skladu sa našim obrednim nasljeđem, k tome, vršenje obreda treba biti duhovno relaksiranje i okrepljivanje najvišeg ranga.

IZ je dužna da podari blagovremene i razumljive interpretacije islama S druge strane, Islamska zajednica u XXI stoljeću treba profilirati programe za pomoć onim svojim pripadnicima kojima je ona potrebna. K tome, kroz svoje obrazovne institucije Islamska zajednica je dužna da podari blagovremene i u današnjem jeziku razumljive interpretacije islama. Nedavno uspostavljeni Institut za islamsku tradiciju Bošnjaka već daje početne rezultate, vjerujem da će i Institut za islamska istraživanja, čije

Značajni rezultati IZ Diwan: Koliko IZ u BiH radi na afirmiranju ideje islama u BiH, ali i šire na tlu Evrope na kojoj također djeluje kroz bošnjačke džemate?

Karić: Ovo što sada i danas imamo od islama i islamskih (obrazovnih, kulturnih...) institucija – to imamo zahvaljujući, uglavnom, viševjekovnom radu bosanskih hodža, alima, muderisa, sufija, šejhova, odnosno radu Islamske zajednice. I do sada je Islamska zajednica uradila epohalne stvari na „afirmiranju ideje islama“, kako Vi kažete. Uzmimo za primjer samo velike izdavačke projekte koje je realizirala Islamska zajednica, objavljena su mnoga izdanja prijevoda Kur᾽āna, urađena su višetomna djela iz tradicije islama, bez Islamske zajednice bdijenje nad islamskom rukopisnom baštinom bilo bi uveliko marginalizirano. Na tom polju Islamska zajednica uradila je hvale vrijedne projekte i izdanja. Također, Islamska zajednica je velika čuvarica džamija, mekteba, turbeta, mezarja, svega onog što nas i sada oslovljava svojom veličinom. Posebno se doima značajnim to što je Islamska zajednica do sada nastojala svoj rad plasirati posredstvom medija, idući ukorak sa vremenom. Povijesno gledano, Islamska zajednica u BiH je bila pravo žarište pokretanja različitih časopisa, vjerskih kalendara, novina, redakcija, itd. Sada IZ ima i svoj radio (popularni Radio-BIR), a ima nekih nagovještaja da će Islamska zajednica osnovati i svoju televizijsku postaju. Veoma važnim smatram rad na projektima savremene pokretljivosti i efikasnosti medresa i islamskih fakulteta u okviru Islamske zajednice u BiH. Ukoliko želimo sačuvati bosanskohercegovačku tradicionalnost islama, nužno je pokazivati tu tradicionalnost i plasirati je u kontekstu evropske savremenosti, onim jezikom koji Evropa i Evropljani razumiju. Ovdje mislim i na same nas kao Evropljane. Našim bošnjačkim džematima u Evropi potrebno je staviti na raspolaganje najbolje svršenike naših fakulteta, koji su spremni i „obučeni“ tumačiti islam u kontekstu evropske pluralnosti, u kontekstu jedne scene gdje se mnoštvo diskursa ravnopravno natječu za svoje mjesto u javnom prostoru i javnom mnjenju.

Diwan - april/avril 2014.

istraživati na temelju dokumenata. Ne treba zaboraviti da je Evropa mnogo stoljeća prije Renesanse imala prevedena djela Avicene (Ibn Sine), Averroesa (Ibn Rušda), Algazela (el-Gazalija), Avenpacea (Ibn Badže)... ali do Renesanse nije došlo tada, već početno skraja XIV stoljeća, a potom tokom XV i XVI stoljeća. To treba imati u vidu.

Diwan: Kako ocjenjujete današnji odnos Evrope prema evropskim muslimanima, dakle onim muslimanima koji žive po zemljama Evrope?

se osnivanje najavljuje u nekoj formi, udovoljiti potrebi razumljivog, otvorenog, prijemčivog i vedrog tumačenja islama, kako za ove prostore zapadnog Balkana, tako i za evropske recepcije islama. Mislim da će šanse Islamske zajednice ostati velike ukoliko njezini mlađi kadrovi budu radili na intelektualnim i duhovnim planovima, i ukoliko budu pokazali otvorenost ne samo spram zahtjeva današnjeg vremena, već i spram obaveza prema svojoj tradiciji, pozvanju i nasljeđu.

Diwan: Islam je na tlo Evrope stigao puno prije nego je stigao među Bošnjake, koliko je islam donio svježine, novine, energije tadašnjoj Evropi i koliko je pomogao renesansi u Evropi?

Karić: Uzmemo li u obzir Evropu kao kontinent, ima mjesta i regija gdje je islam došao prije kršćanstva. O tome je istraživanja proveo, između ostalih, i profesor Stefan Schreiner, sa Univerziteta Tübingen. Također, sve od pojave islama u VII stoljeću po Isau, a.s. (Isusu Kristu), islam vrši svoj utjecaj na ono što se danas označava evropskim kontinentom. Ali, i ovdje trebamo biti realni. Nije se islam Evropi ukazao samo kao kultura, vjera, civilizacija, već je bilo epoha kad se očitovao u formi neke imperije i kao gospodar! Naime, muslimani su se očitovali i kao vladari, upravitelji i gospodari u Španiji (do kraja XV stoljeća), zatim neko vrijeme na Siciliji, Južnoj Italiji, itd. Balkan je od kraja XIV stoljeća poseban primjer u tom pogledu. Praktički, sve do 1878. godine islam je u BiH bio, na neki način, i „državno“ prisutan.

Renesansa - samonikli evropski pokret Dakako, postojala je snažna kulturna razmjena između „islamske“ i „evropske“ strane. U Evropi se i danas izdaju rječnici arabizama, turcizama i perzijanizama – sve te „tuđice“ prisutne su u svakodnevnoj komuni-

kaciji u mnogim evropskim jezicima.

Uzmite za primjer riječ „džep“, ona je arapska (džejb). I danas je prisutna u hrvatskom, srpskom, bosanskom...

Isto je i sa turskom riječju „boja“, svi je koristimo na Balkanu, i Srbi, i Hrvati, i Bošnjaci, i Crnogorci... Cijela Srbija danas govor „sabaile“, što je mješavina arapskog i turskog da se označi „rano“, ili ono što se treba uraditi „sprva dana“. Ovakvih primjera je na hiljade.

O kulturnim i naučnim prožimanjima napisane su brojne knjige i studije.

Postoji neka vrsta konsenzusa među naučnicima o tome da je „islamsko srednjovjekovlje“ bilo umnogome naprednije i „mekše“ od „evropskog srednjovjekovlja“. Postoji i uvriježeno naučno shvatanje da je islam doprinio rađanju evropske Renesanse. I ovdje bih, kao i drugdje, zauzeo srednji put kad god su posrijedi povezivanja pojave evropske Renesanse i islamskih utjecaja. Naime, evropska Renesansa imala je mnoge „radikalne sekularne porive“, čak i odbacivanje religije kao takve. Mislim da se tu ne može tražiti nikakav utjecaj islama. Također, veliki dio renesansne umjetnosti, recimo naturalističko prikazivanje velikih ličnosti Biblije (i eo ipso Kur᾽āna), jeste nešto što nema veze sa islamom. Osim toga, od Renesanse čovjek se postupno smješta u središte svijeta, dolazi do humanizma... I ovdje mislim da se ne mogu tražiti nikakvi tragovi znatnijeg utjecaja islama. Islam je uvijek, u svim svojim školama mišljenja, insistirao na humanizmu koji je posljedica saradnje čovjeka sa čovjekom u ozračjima saradnje čovječanstva i Boga. Renesansni humanizam ima, povremeno, jednu crtu snažne pobune protiv Boga, protiv Crkve, protiv drevnih autoriteta, itd. Tu prometejsku crtu nikada nije zagovarala nijedna škola u islamu. Renesansu treba umnogome posmatrati kao samonikli evropski pokret. A da li je bilo nekih islamskih utjecaja, to treba Diwan - april/avril 2014.

Karić: Evropa (poglavito zapadna Evropa) je neposredno nakon 1945. godine (i sloma fašizma) prihvatila na hiljade muslimana. Muslimanska emigracija je bila, prije svega, ekonomska.

Zapadna Evropa je bila u ekonomskom (ali i demokratskom) usponu, muslimani su kasnije, sve od sedamdesetih godina XX stoljeća, u tom dijelu svijeta prisutni u milionima. Općenito uzevši, položaj muslimana u zapadnoj Evropi je daleko bolji od položaja muslimana u mnogim muslimanskim zemljama, pa i kad se tiče prakticiranja islama kao vjere. Učestvovao sam na jednom predavanju na Univerzitetu Paderborn (u sjevernoj Vestfaliji), pita me jedan arapski student o položaju muslimana u Evropi, itd. Prije nego li sam mu dao neku vrstu svoga odgovora, pitao sam ga: Da li biste vi voljeli da vi ili vaši roditelji imaju egipatsku ili njemačku penziju?!

Naravno, odgovorio je da bi više volio da ima njemačku penziju. Dakako, vjerska scena muslimanskih (ekonomskih) migranata u Evropi je posebna priča.

Džamije i mikromuslimanske zajednice po Evropi su uglavnom djelo entuzijasta, a ne nekog „panevropskog islamskog sistema“. Muslimani u Evropi su razjedinjeni, štetno razjedinjeni. Proveo sam u Minhenu cijelu akademsku 2008-2009. godinu, tamo Bošnjaci imaju, ako se dobro sjećam, četiri džemata, razjedinjeni su, samoisparcelizirani.

Niko me ne može uvjeriti u to da ih je Njemačka razjedinila.

Diwan: Kakav je taj odnos prema Bošnjacima, muslimanskom evropskom narodu koji ima svoju državu i koji je politički faktor u njoj?

Karić: Uzmemo li u obzir period 1992-1995. godine, imamo razloge za mnoge frustracije, pa i gnjev i prezir ne samo prema Evropi, nego i Zapadu u cjelini. Stalno smo tada osjećali (i javno govorili) kako nama Zapad neće da pomogne, neće da intervenira, zato što smo mi muslimani. Da, bilo je zapadnih političara koji su tako mislili i opstruirali intervenciju. Ali, bilo je i mnogih drugih koji su nam stalno pomagali, bez njihove pomoći mi bismo naprosto skapali. Kad Vam ovo kažem, imam u vidu moje življenje, kao i življenje nas tri stotine hiljada u opkoljenom Sarajevu.

To iskustvo mene obavezuje.

13

Muslimani u Evropi imaju bolji položaj nego u većini islamskih zemalja Također, potrebno je da se sjetimo i proste činjenice da je, recimo, Njemačka primila pola miliona izbjeglica iz BiH, većina su bili Bošnjaci. I mnoge druge evropske zemlje primile su značajne „kvote“ bosanskohercegovačkih izbjeg-ličkih nesretnih ljudi iz reda svih Be-Ha naroda.

Osim naših bošnjačkih frustracija, potrebno je pogledati i šanse koje smo dobili evropskim i zapadnim priznanjem Bosne i Hercegovine kao suverene države. Jesmo li mi, Bošnjaci, uvijek radili za dobrobit svoje države, ma kakva ona bila i ma kako da je ustavno nasađena?! Mislim da nismo. Gotovo da je posve stradao politički i kulturni dijalog sa bosanskim Hrvatima i bosanskim Srbima. Također, nema više nikakvog zrelog unutarbošnjačkog dijaloga, nema zrele političke klime. Što je još žalosnije, sve radimo da te klime uopće ne bude! Sve do 2006. godine mi smo se uljuljkivali u jednoj teškoj zabludi o tome kako smo mi Bošnjaci (ili bosanskohercegovački muslimani) mezimčad Međunarodne zajednice.

Stvari su poslije došle na naplatu. I, evo, vidimo ovih dana i sve ove strašne posljedice. Palimo državne zgrade, palimo svoju državnu zastavu, mislimo da ćemo fesādom ukloniti fesād. Teško li onome ko tako misli i snuje.

Diwan: U kojoj mjeri je Evropa danas ekskluzivno kršćanska, zašto nije podjednako i judaistička i islamska?

Karić: U jednom intervjuu za „Svjetlo Riječi“ prije dvije godine rekao sam otprilike i ovo: Današnja Evropa nema samo jedan identitet. Današnja Evropa ima više identiteta. Naravno, jedan od njenih veoma snažnih identiteta je svakako i kršćanski. I u tome da današnja Evropa ima snažan kršćanski identitet ne vidim ništa sumnjivo, niti sporno. Muslimani to treba da poštuju. Ali, preko današnje Evrope se, kulturalno, prostire i judaistički zapad, pa također i islamski zapad. Jednako tako, Bliski i Srednji istok imaju svoje mnogolike kršćanske identitete. Ima jedan snažan i veoma prisutan kršćanski istok. Drugo je pitanje koliko se taj kršćanski istok iz evropske i američke samodopadnosti i moći priznaje i poznaje. Mislim da mi trebamo izučavati današnje evropske identitete. Evropa je sve od 1945. godine, napose zapadna Evropa, postigla veoma kvalitetan i prosperitetan mir. Milioni muslimana u toj i takvoj Evropi uživaju u miru. Mislim da takvo što treba pozitivno cijeniti.

Diwan: U kojoj mjeri je u evropskim državama, pa i društvima prisutna islamofobija i na koji način utiče na odnos običnog evropskog kršćanina prema muslimanu i obratno?

Karić: Zapadna Evropa kao cjelina nije zahvaćena jednom općom klimom islamofobije. Naravno, imaju desničarski krugovi u Evropi koji pušu u jedra islamofoba i islamofobnih krugova. Ima

14

Nema i nikada neće biti savršenog stanja

Diwan: Da li je moguće i na koji način institucionaliziranje islama u Evropi?

medija koji su itekako orijentirani islamofobično. Da bi se islamofobija suzbila, potrebno je da muslimani u Evropi imaju svoje elite na mnogim razinama.

I svoje medije na mnogim razinama.

Kako god se jevreji u Evropi bore protiv antisemitizma (koji je polubrat islamofobiji), tako se i muslimani trebaju boriti protiv islamofobije.

Karić: Na nedavnom savjetovanju o sličnoj temi, održanom u Sarajevu, rekao sam, otprilike, ovo: Veoma važnim treba smatrati i to da sama bosanskohercegovačka muslimanska dijaspora, sa svoje strane, definira svoje vlastito viđenje poboljšanja svoga statusa u onom gdje je ta dijaspora organski i integralni dio – u Islamskoj zajednici u BiH. Bilo bi dobro da se prvo čuju prijedlozi iz same dijaspore za organizacijska, administrativna i funkcionalna poboljšanja njezinoga djelovanja.

Mi ne možemo znati potrebe dijaspore bez iskustva ljudi iz dijaspore koji su tamo dvadeset, trideset ili već četrdeset i više godina. Kad kažem „ljudi dijaspore“ mislim podjednako na imame, ali i na džematlije, entuzijaste iz reda njih svih, koji su ovu dijasporu održali u životu i koji je razvijaju.

Mogućnost da naša bosanskohercegovačka islamska i muslimanska dijaspora u Evropi i na Zapadu ima muftiju smatram legitimnom, uz uvjet da muftija za tu bosanskohercegovačku muslimansku dijasporu bude organski i integralni dio sistema Islamske zajednice u BiH. Ukratko, da taj muftija bude muftija opečaćen od Islamske zajednice u BiH, sa svim odgovornostima, dužnostima i pravima koja i drugim muftijama pripadaju, koja i druge muftije obavezuju. K tome, smatram da bi podesan naziv tog muftije mogao biti „muftija za bosanskohercegovačku muslimansku dijasporu“. To je, „tematski muftija“, rekao bih, on se bavi muslimanskom dijasporom koja je svojim vjerskim pripadništvom integralni dio IZ-e u BiH. Taj muftija nije „teritorijalni muftija“, on nije „evropski muftija“. Iznova podsjećam da bi eventualno instaliranje „muftije za bosanskohercegovačku muslimansku dijasporu“ moralo biti unutar sadašnjeg sistema Islamske zajednice u BiH. Ovo velim zato jer svi mi imamo dug prema Islamskoj zajednici u BiH. Kako nam je poznato, naša BiH muslimanska dijaspora svoj nastanak, poglavito onaj kadrovski i imamski, zahvaljuje Islamskoj zajednici u Bosni i Hercegovini. Svršenici Gazi Husrevbegove medrese i Fakulteta islamskih nauka u velikoj većini su diljem Evrope i Zapada kreirali, razvijali, profilirali i pozicionirali te bosanskohercegovačke džemate i dijasporalne zajednice, dakako, zajedno sa velikim brojem džematlija entuzijasta.

Protiv islamofobije izlaskom na javnu scenu Muslimanske elite na Zapadu trebaju da stupe na javnu scenu, potrebno je da se uključe u dijalog koji afirmira građansku Evropu, potrebno je da te elite budu u permanentnom stanju neke vrste monitoringa. Ja sam sa svoje strane dao skromne doprinose protiv islamofobne atmosfere. Nedavno sam objavio roman „Slučajno čovjek“. Tu sam, na jedan način koji pretendira da bude literaran, opisao, između ostalog, neke vidove islamofobnih diskursa, pojava, varničenja, itd.

Imam mnoge rezerve spram “krupnih“ naziva, kao što su “evropski muftija“, “muftija za Evropu“, itd. Kad je posrijedi “muftija za Evropu“, ili “evropski muftija“, o čemu se govorilo i govori u našoj javnosti već nekoliko godina, moje rezerve prema uspostavljanju takve vjersko-administrativne instance vidim u sljedećem: Prvo, reisu l-ulema je sve od 1882. godine muftija naš i muftija nās, evropskih muslimana. Ne bih rekao da je reisu l-ulema “evropski muftija“ ili

Diwan: Ima li islamofobije u BiH? Karić: U Bosni i Hercegovini ima danas svega, ima sporadičnih pojava islamofobije, fašizma, ima i rijetkih protukršćanskih incidenata, ima i ponekih antijevrejskih ispada, itd. Postoje pojave napada na vjerske objekte, na groblja i greblja, itd.

Statistike pokazuju da se u BiH veoma često napadaju džamije, ali ima i manji broj napada na druge vjerske objekte. Veoma je važno imati mehanizme, i koristiti ih, kad god je na djelu bilo koja vrsta atavizma, netrpeljivosti, ili nesnošljivosti. Jedno je počiniti islamofobni ili neki drugi sličan čin ili akt, a sasvim drugo biti dolično kažnjen za njega. Društvo i država moraju biti opredijeljeni da se takvi napadi odlučno sankcioniraju.

Ipak, s obzirom na nedavni strašni rat, agresiju i genocid, mislim da je sada opća klima još uvijek na onoj razini koja se može trpjeti, saburiti.

Ne treba zaboraviti da su sve vjerske zajednice u BiH opredijeljene za dijalog. I druge instance pomažu dijalog. Ne treba zanemarivati ni pozitivnu klimu koja na ovom planu dolazi i od kakvog-takvog prisustva Međunarodne zajednice u BiH. Nema i nikada neće biti savršenog stanja. Ali, uvijek je potrebno takvome stanju težiti. Sjetite se jedne Norveške, koja je među prvim zemljama blagostanja danas, pa u njoj islamofob Breivik počini to što počini. Danas je na zemaljskoj kugli blizu osam milijardi ljudi. Kako god je tu mnogo mozgova koji će raditi za dobro, ne treba smetnuti s uma ni one mozgove koji će raditi za zlo.

Diwan - april/avril 2014.

Muftija za bosanskohercegovačku muslimansku dijasporu

“panevropski muftija“, ali bih ustvrdio da je “glavni muftija pripadnika Islamske zajednice u BiH“ koji su, svojom geografijom, poviješću, jezikom itd. i Evropljani.

K tome, evropsku pozicioniranost reisu l-uleme kao muftije evropskih, a prije svih bosanskohercegovačkih muslimana, kao i drugih pripadnika Islamske zajednice u BiH koji tu zajednicu prihvataju kao svoju, vidim i u tome što su ga takvim odobrile i učinile legitimnim i legalnim onovremena Osmanska kao i onovremena Austrougarska imperija, obje su na svoj način tada bile evropske. Do 1882. godine Evropa na ovom svom tlu nije poznavala nijednog muftiju u takvim kapacitetima. Ponavljam: te dvije imperije, Austrougarska i Osmanska, bile su, u času instaliranja reisu l-uleme 1882. godine, i evropske imperije. Koliko je meni poznato, od 1882. godine do danas reisu l-ulema u Sarajevu je u dugom i nikad prekinutom kontinuitetu – najuočljiviji veliki muftija jednoj velikoj evropljanskoj grupaciji muslimana. Šejhu l-islam u Istanbulu je prestao postojati, također, muftije u muslimana iz istočnoevropskih zemalja nemaju “evropsku priznatost“, “evropsku afirmiranost“ i “evropsku opečaćenost“ u mjeri u kojoj takve prerogative ima reisu l-ulema iz Sarajeva.

Ne vidim pametnog razloga da se guranjem projekta zvanog “evropski muftija“ zalažemo za nešto što će našu s mukom zatemeljenu i očuvanu islamsku vjerskoadministrativnu vertikalu sniziti za jednu ili dvije skaline. Drugo, čak i da se polazno i početno složimo da sveukupna islamska i muslimanska dijaspora (bošnjačka, albanska, arapska, turska, pakistanska, bangladeška, indonežanska...) u Evropskoj Uniji treba imati “evropskog muftiju“, moje iskustvo muslimanske scene iz Evrope, iako uglavnom knjiško i simpozijsko, obavezuje me da kažem da je nama mnogo bolje posvetiti se samima sebi. A ako nekada dođe do relaksirane atmosfere među muslimanima u cijeloj Evropi, tada će biti mnogo lakše raspravljati o jednom vjerskom institucionalnom autoritetu za muslimane. Kako sada stvari stoje, islamske i muslimanske dijasporalne zajednice u Evropi su (za dugo vrijeme, nažalost) neizlječivo razjedinjene, gdjegdje one su i posvađane, k tome, one ponekada djeluju naglašeno nacionalno, tribalno, sektaški, mezhebski, itd. Na veliku žalost, međumuslimanska krvoprolića sa Bliskog i Srednjeg istoka osujećuju – na dugi rok - namjere dijasporalnih muslimanskih zajednica na Zapadu da se dobro organiziraju, da iskoriste blagodati zapadne liberalne demokratije, itd.

Diwan: Činjenica je da danas u zemljama sa većinskim muslimanskim življem imamo letargu, apatiju, opuštenost. Sa jedne strane glad, a sa druge maksimalnu raskoš proizvodima, tehnologijama i dostignućima Zapada. Ništa bitno, značajno, novo se ne inovira u tim zemljama. Kako je to moguće ako su te stvari imperativ u islamu?

Karić: Draga mi je „muslimanska“ samokritičnost koja izvire iz Vašeg pitanja. Već godinama, ako ne i decenijama, ružne slike dolaze iz islamskog svijeta. Nisam jedini koji je opisivao te užase, mnogi muslimanski autori su to činili i čine. A i mnogi drugi proučavatelji Bliskog i Srednjeg Istoka.

Ipak, šta je lijek? Šta je izlaz? Mislim da nije dovoljno samo ponavljati ajete iz Kur᾽āna i uzvikivati: Islam je sve riješio! Niti je dovoljno citirati hadise Božijeg Poslanika, pa potom govoriti: Evo, islam je sve riješio! Kur᾽ān nije automat ili mašina pa da, nekako, sam od sebe pruži rješenja, bez čovjekove spremnosti i samoprijegora da se inspirira sa Kur᾽ānskog vrela. Muslimani trebaju uzeti inspiraciju iz Kur᾽āna, ali i iz današnjeg svijeta, i dati svježa rješenja za svoj boljitak, za koja će vjerovati, ili biti uvjereni, da su islamska rješenja. Da Vam navedem jedan primjer. U Beču je 2005. bila velika konferencija o islamu. Većina muslimanskih govornika sa Bliskog i Srednjeg Istoka navodila je, satima i satima, časne ajete Kur᾽āna i mnoge časne hadise, i onda zaključivala kako muslimani imaju najbolja rješenja za sve nepravde, najbolje projekte za socijalnu nejednakost, itd. Pri tome, naravno, niko da se sjeti pa upita – zašto je toliko sirotinje diljem muslimanskog svijeta?! Zašto je toliko izbjeglica diljem muslimanskog svijeta?! Zašto je toliko ratova diljem muslimanskog svijeta?!

Kur’an nije politički slogan Nije danas dovoljno samo imati svima nama dragi i idealni Kur᾽ān na rafi ili na svome radnom stolu.

Pa njime mahati kao političkim sloganom. Potrebno je da sami muslimani prionu činiti dobro. I da im države po tome budu prepoznatljive. Da sa ekrana nestanu slike užasa, bombi, srušenih džamija i crkava, a da umjesto njih budu slike prosperiteta i dobra.

I nešto drugo je potrebno učiniti na muslimanskoj strani. Naime, potrebno je vidjeti kako drugi ljudi, u drugim krajevima svijeta, smanjuju socijalne razlike, kako imaju efikasne univerzitete, kako imaju države koje služe građanima i ljudima, itd. Nije dovoljno samo prozvati neku državu „islamskom“, ili neki zakon „šerijatskim“, i na zgrade i institucije zakucati table sa natpisima „islamska“ ili „islamski“.

Potrebno je da se ono islamsko ogleda u dobru, prosperitetu, blagostanju, slobodi. O današnjem stanju muslimana napisao sam jedan svoj „metaforički komentar“ u knjizi „Pjesme divljih ptica“. Ko ima vremena i strpljenja, preporučujem mu ta moja razmišljanja i te moje strepnje.

Diwan: Postoji li u islamskom svijetu moderna islamska misao utemeljena na fundamentalnim izvorima islama koja može inicirati promjene?

Diwan - april/avril 2014.

Karić: Da, u islamskom svijetu postoji moderno islamsko mišljenje.

Današnji islamski svijet ima velike i prepoznatljive mislioce, ali je problem u tome što vladajuće krune, elite, vojne hunte ili partijski monopolisti ne uvažavaju rezultate tog mišljenja.

Najveći broj muslimanskih zemalja veoma malo izdvaja za nauku. Univerzitetski profesori i sveučilišni personal nije adekvatno stimuliran.

Da ne govorim da bi povlačenje bilo kojih ozbiljnih paralela između tih „muslimanskih univerziteta“ sa univerzitetima Evropske Unije dovelo do sasvim razočaravajuće slike na muslimanskoj strani.

Diwan: Šta Bošnjačka ulema može ponuditi u tom kontekstu?

Karić: Bošnjački alimi su tokom XIX i XX stoljeća u svojim esejima, knjigama i studijama prenosili rezultate savremenog i modernog islamskog mišljenja, urađeni su značajni prijevodi, obavljena su velika istraživanja. Tako su očuvali tradicionalnost islama u BiH, ali su ponuđeni i mnogi inovativni programi. Zadaća bošnjačkih alima u XXI stoljeću treba biti na tom tragu, u očuvanju tradicionalnih vrijednosti našeg islamskog mišljenja, kulture i nasljeđa. Vjera u Boga je jedna moralna dragocjenost, napose u dobu mašine, u dobu megasistema. Vjera nam danas treba i kao utjeha. Napominjem da prijemčivog islamskog mišljenja danas u BiH ne može biti bez uvida u savremeno zapadno mišljenje, kao i bez poznavanja savremenog mišljenja u islamskom svijetu.

Dopada mi se raznovrsnost oblasti koje Diwan pokriva Diwan: Vaše mišljenje o časopisu Diwan, nakon uvida u nekoliko brojeva?

Karić: Pregledao sam nekoliko brojeva Diwana, dopada mi se raznovrsnost oblasti koje časopis Diwan pokriva, od političkih, do kulturnih i književnih tema. Diwan je, kako to vi već znate, jedna lijepa riječ iz velikih bliskoistočnih i srednjoistočnih kultura, diwan može biti carski i vladarski diwan gdje se raspravljaju (i odlučuju) najvažnije stvari na najvišem mjestu, diwan može biti i zbornik/ antologija najboljih pjesama nekog pjesnika, diwan se kod nas koristi i u riječi divaniti, to jest, lijepo razgovarati, opušteno komentirati o ovom ili onom problem, pitanju…

Itd. Vjerujem da ste odabirom riječi diwan za vaš časopis bili svjesni kako ta riječ svojom dubinom i duhovnošću obavezuje.

15

Balkan L’euphorie des années d’après-guerre Depuis la fin de la guerre, la banque centrale bosniaque a parfaitement maintenu cette stabilité monétaire. La logique d’alors était simple : grâce à la stabilité monétaire, les investisseurs internationaux se presseront pour développer le pays, tandis que la compétitivité sera garantie par la faible inflation et le moindre coût des importations. Pendant dix ans, on a pu croire que cette stratégie allait fonctionner. Certes, les investissements directs étrangers étaient plus faibles qu’en Serbie et - souvent - qu’en Croatie, mais dans l’euphorie générales, ils étaient suffisants pour assurer un taux de croissance satisfaisants. Entre 2003 et 2006, la croissance annuelle moyenne du PIB est de 3,5 %.

Les Bosniaques payent un prix social élevé à la politique d’une monnaie forte Si le peuple bosniaque se soulève aujourd’hui contre le chômage et la misère, c’est aussi le fruit d’un choix économique fait après la guerre, celui d’une monnaie “forte.”

à la guerre. On a aussi pointé du doigt l’incapacité de cet édifice incroyable, formé de 13 entités gouvernementales et de 160 ministères, à gouverner un pays de 3,8 millions d’habitants.

Salaires faibles, chômage fort

Les raisons de la crise

Toutes ces critiques sont justes, mais elles peinent à expliquer à elles seules la détresse dans laquelle se trouve aujourd’hui la population bosniaque. Le taux de chômage dans l’ensemble du pays est de 28 %, dans certaines régions, comme celle de Tuzla, d’où sont partis les émeutes, il atteint 44 % de la population active. Pour ceux qui ont un emploi, le salaire moyen brut atteint 414 euros. C’est un peu plus qu’en Bulgarie (389 euros), mais c’est moins qu’en Macédoine (505 euros) et surtout qu’en Croatie (716 euros).

Pour autant, il ne faut pas oublier que ces émeutes, les plus graves depuis la fin de la guerre civile en 1995, ont débuté comme une réaction contre la pauvreté et le chômage. Les origines de ces troubles sont donc économiques. Du reste, le mouvement n’a guère été marqué par les divergences ethniques et a touché tant la fédération croato-bosniaque (FHB) que la Republique serbe (RS), les deux entités qui constituent l’Etat de Bosnie-Herzégovine.

On a beaucoup insisté avec raison à l’étranger sur l’effet de la corruption de la classe politique du pays qui prospère sur le très complexe édifice institutionnel issu des accords de Dayton qui mirent fin

Car il est un point que l’on ne trouve guère dans les critiques occidentales du système bosniaque, c’est celle du régime monétaire imposé au pays après la guerre. Les accords de Dayton - qui ont rang constitutionnel en Bosnie-Herzégovine - ont imposé un système à l’allemande, un « currency board », où la banque centrale indépendante devait maintenir un taux de change fixe de 1 pour 1 avec le deutsche Mark, la monnaie la plus stable de l’époque. Pour bien appuyer ce fait, la monnaie bosniaque a été baptisée « mark convertible. » En 1999, l’euro a remplacé le mark comme référence, mais le cours pivot n’a pas été modifié.

L

a situation ne s‘apaise guère en Bosnie-Herzégovine. Les troubles qui ont débuté début février et ont culminé vendredi 9 février dans l’incendie volontaire de plusieurs bâtiments gouvernementaux se poursuivent, de façon plus sporadique. Désormais, les manifestants réclament des élections anticipées qui ne sont pas prévues par le code électoral bosniaque.

16

Le choix du currency board

Diwan - april/avril 2014.

Croissance faible En réalité, la stratégie de la stabilité a, alors, déjà échoué. Ce taux de croissance est ainsi un des plus faibles de la région sur cette période. La Croatie a crû de 4,7 %, la Serbie de 5,2 %, la Macédoine de 4,2 %. Concrètement, l’objectif du « Currency Board » a donc été manqué.

Il est vrai que pour maintenir leur compétitivité, les entreprises exportatrices, n’ayant pas une monnaie adaptée à la situation réelle du pays, ont dû compresser les coûts, ce qui a comprimé la demande intérieure.

2007 : la fin du mythe Mais c’est la crise de 2007-2008 qui va mettre à jour le piège du « currency board. » Les investissements étrangers se sont effondrés et, pire, ont été rapatriés.

En 2009, l’équivalent de 0,5 % du PIB a quitté le pays, un record pour la région.

Les exportations se sont effondrées. Pour survivre avec une monnaie forte, les entreprises bosniaques ont dû licencier et comprimé les salaires. Entre 2010 et 2013, les salaires nets ont progressé de 2,3 %, tandis que les prix ont progressé de 4,8 %. Le recul du salaire réel est donc flagrant.

Difficultés économiques et budgétaires Plus que jamais, le pays se retrouve dans une situation de dépendance de l’extérieur. Mais les problèmes politiques et la corruption ne permettent pas de faire repartir les investissements étrangers. Les exportations bosniaques souffrent de ce manque d’investissement et ne profitent plus assez de la croissance européenne en 2010-2011. Le rebond économique est faible et, la récession européenne en 2012 fait à nouveau chuter le PIB de 1,1 %.

Sur le plan budgétaire, le budget bosniaque, excédentaire jusqu’en 2008, passe dans le rouge et malgré - ou à cause de son « mark », le pays ne peut plus se financer. Fin 2013, il doit faire appel au FMI qui lui impose un « plan d’ajustement » qu’en réalité, il avait déjà commencé puisque les dépenses publiques sont passées en 2013 de 40,7 % à 39,1 % du PIB. En 2015, on doit parvenir à 35,1 % du PIB. L’austérité règne donc à Sarajevo.

Appauvrissement Sous la double pression de la recherche du coût le plus bas et de la consolidation budgétaire, la population bosniaque a donc dû s’appauvrir encore. La demande intérieure est restée en berne. Mais c‘est le prix d‘une monnaie forte. En réalité, le mark est une monnaie bien trop forte pour l‘économie bosniaque et qui est devenu une véritable entrave à son développement et surtout au bien-être de sa population. En choisissant le currency board, on a donné la priorité aux grands équilibres macroéconomiques au détriment du bien-être des Bosniaques. Ils se rappellent aujourd‘hui au bon souvenir des théoriciens.

Une situation proche du cas bulgare La situation bosniaque est très comparable à celle de la Bulgarie, elle aussi attachée depuis la fin des années 1990 à la stabilité monétaire et qui, l‘an passé, a connu également des émeutes. Les salaires bulgares figurent parmi les plus faibles d’Europe et sont encore inférieurs à ceux de la Bosnie. Du reste, la Bulgarie est également un des pays les plus corrompus du vieux continent.

L‘Europe et le monde ne sont pas à la hauteur Ces émeutes qui signent l’échec de cette logique de la stabilité que l’Allemagne impose à l’Europe sont donc gênantes pour l’UE. On comprend donc la grande discrétion des dirigeants européens autour de ce mouvement, surtout lorsqu’on la compare aux réactions vis-à-vis de l’Ukraine. Il est vrai que l’UE n’a pas proposé un traité d’association avec la Bosnie qu’elle laisse en dehors du processus d’élargissement depuis des années. Pire même, l’entrée de la Croatie dans l’UE l’an dernier, a pénalisé certaines exportations bosniaques qui n’avaient pas besoin de cela. La situation bosniaque semble donc bloquée : le pays ne peut sortir du currency board imposé à Dayton et sur lequel l’Europe continue à se payer de mots et la communauté internationale n’a pas trouvé de meilleures réponses que de menacer le pays d’une intervention militaire. 100 ans après, Sarajevo reste une poudrière.

Monténégro: les Bosniaques souhaitent voir un symbole musulman sur le drapeau national

Le vice-premier ministre du Monténégro et leader du parti Bosniaque du pays Suljo Mustafic a exprimé le souhait d’inclure un symbole représentant la communauté musulmane autochtone dans le drapeau national.

L

es membres de la communauté musulmane Bosniaque sont des indigènes du pays comme les autres, ils sont présents depuis des siècles et ont aussi construit le Monténégro. Ils font partie de la réalité sociale monténégrine et souhaiteraient l’exprimer par les symboles de la nation. » affirme-t-il à la RTCG (télévision nationale).

Pour l’instant, le gouvernement monténégrin n’a pas donné suite.

Quelle place pour la minorité bosniaque du Monténégro?

On estime la communauté bosniaque monténégrine à 8,65 % de la population ; vivant principalement dans la région montagneuse du Sandjak, limitrophe de la Serbie.

En 1992 soit trois ans avant le massacre de Srebrenica, ce sont des centaines de réfugiés Bosniaques qui ont été déportés par la police monténégrine et remis aux autorités serbes de Bosnie. La plupart ont été assassinés, certains sont encore portés disparus.

Diwan - april/avril 2014.

En 2009, Podgorica créait un précédent historique dans la région en offrant une somme d’argent à titre de compensation aux familles des Bosniaques déportés et tués. Les victimes insistaient quant à elles sur le fait que justice ne sera jamais faite tant que les responsables de ces crimes n’auront pas été jugés.

L’homme fort du Monténégro, le contesté Milo Dukanovic alors premier ministre à l’époque des guerres en ex-Yougoslavie, était accusé d’avoir ordonné ces déportations par l’inspecteur de police Slobodan Pejovic. Après plusieurs tentatives d’assassinat, il semblerait qu’on voulait l’empêcher de témoigner lors du procès pour crimes de guerre en 2009.

Un drapeau symbolique Au centre du drapeau monténégrin figurent les armoiries monténégrines composées d’un aigle bicéphale (l’aigle, une icône récurrente dans les Balkans, cette région montagneuse) symbolisant l’unité de l’Église et de l’État. Le Blason sur sa poitrine montre un lion d’or, symbole de l’autorité épiscopale.

Un drapeau national clairement mono-confessionnel, dans lequel les diverses minorités musulmanes du pays (entre 15 et 20% du pays) ne se retrouvent pas forcément.

(Ajib)

17

Interview oden nicht reduktionistisch, sondern inklusiv war. Viertens, leben seit 1878 bosnisch-herzegowinische Muslime in säkulären Staaten. Das Leben in säkulären Systemen wurde, nach anfänglichen Schwierigkeiten, als normal angenommen, und die Religion Islam selbst, Islam als Kultur, Islam als Zivilisation und Islam als Brauch wurden in dem säkulären Staat und der säkulären Gesellschaft erhalten.

Die Herausforderung der Islaminterpretation im Kontext der EU-Ideologie

Prof. Dr. Enes Karić, Akademiker, Professor an der Fakultät der Islamwissenschaften in Sarajevo

Der christliche Osten und der islamische Westen Prof. Dr. Enes Karić, Akademiker, wurde 1958 geboren. Er hat Koranschule „Gazi Husrev-beg medresa“ in Sarajevo besucht, anschließend hat er Islamwissenschaften und Politikwissenschaft an der Universität Sarajevo studiert.

An der Philosophischen Fakultät in Sarajevo hat er seinen Magister-Abschluss erlangt. An der Philologischen Fakultät in Belgrad hat er promoviert. Zur Zeit ist er Professor an der Fakultät der Islamwissenschaften und an der Juristischen Fakultät in Sarajevo.

Er war Chefredakteur der Zeitschriften „Zemzem“ und „Islamischer Gedanke“ und war Mitglied in der Redaktion von mehreren anderen Zeitschriften. Er hat zahlreiche Abhandlungen, Übersetzungen, Essays, Polemiken und Buchrezensionen geschrieben und Artikel in vielen Zeitschriften in Sarajevo, Belgrad und Zagreb veröffentlicht.

Prof. Dr. Karić hat an vielen Fortbildungen in Ägypten, USA, Großbritannien und Deutschland teilgenommen. Er war Teilnehmer vieler Symposien in der ganzen Welt. Er ist Mitglied der Königlichen Akademie der Wissenschaft in Jordanien und UNESCOExperte. Er hat über 50 Bücher geschrieben und übersetzt.

Interviewer: Anes Džunuzović

D

iwan: Was charakterisiert den Islam in Bosnien-Herzegowina und Bosniaken als ein autochthones europäisches Volk – im Vergleich zu anderen überwiegend islamischen Ländern in Asien und Afrika?

Karić: Für den Islam in Bosnien-Herzegowina sind einige spezifische (religiöse, kulturelle und zivilisatorische) Eigenschaften charakteristisch. Erstens, entwickelte sich der Islam auf diesem Gebiet langsam, über mehrere Jahrhunderte, als ein „urbaner Islam“

18

(städtischer Islam) in einer religiös zergliederten und zu einigen Zeiten „religiös unsicheren“ Umgebung. Natürlich verbreitete sich der Islam in Bosnien-Herzegowina auch in Dörfern, unter den Nomaden und Viehzüchtern, aber die wichtigsten Interpretationen des Islam kamen aus den städtischen und urbanen Schulen. Alle bosnischen Koranschulen waren unter dem Einfluss der türkischen Koranschulen und ihrer Curricula. Zweitens, hat der Islam in Bosnien-Herzegowina viele synkretische Eigenschaften aus hiesiger vorislamischer Zeit übernommen. Einige vorislamische (oft christliche oder „ketzerische“) religiöse Elemente wurden auf der Oberfläche oder in der Tiefe „islamisiert“. Zum Beispiel wurde nicht nur in den Moscheen und zu Hause gebetet, sondern ebenso neben Flussquellen, in den Bergen, vor Berghöhlen usw.

In Bosnien-Herzegowina haben wir Beispiele „islamischer Frühlingsprozessionen“. Diese Prozessionen tragen wir aus einer Form „amalgamierten Christentums“ – in dem unsere Ur-ur-ur-ur-Großväter lebten. „Synkretischer Islam“ in Bosnien-Herzegowina ist mit dem bosnisch-herzegowinischen Boden stark verbunden, viele Orte haben eine religiöse und islamische „Ausstrahlung“. Dabei denke ich z.

B. an Orte, wo „Regengebete“ verrichtet werden, an „Solstitium- Pilgerstätte“ (z.B. Pilgerstätte Ajvatovica, Quelle des Flusses Buna in der Nähe von Mostar usw.), sowie viele Orte, wo es Mewlud1-Feste gab. Alle diese Phänomene sind schon seit Jahrhunderten bekannt.

Darüber hat Muhamed Hadžijahić sehr detailliert geschrieben. Drittens, war der Islam in Bosnien-Herzegowina offen für Sufismus, Derwische, ihre Gebetshäuser usw. Hierbei folgte man die allgemein gültige Ausrichtung und Bestimmung des Osmanischen Reiches.

Der Islam in Bosnien-Herzegowina war nie ein „puritanischer“ Islam wie in manchen anderen Gebieten. D.h. dass der bosnisch-herzegowinischer Islam in seinen längsten Zeitperi-

1

Mewlud: Geburtstag des Propheten Mohammed Diwan - april/avril 2014.

Heute steht vor uns die große Aufgabe, eine Interpretation des Islam im Kontext der Ideologien der Europäischen Union zu wagen. Die Interpretation jeder Religion in einem bestimmten Kontext ist sehr wichtig, sie entschärft die scharfen Kanten der harten und rigiden Vorstellung einer Religion.

Wenn es um Islam geht, so sichert eine solche verantwortliche und fachlich profilierte Interpretation des Islam auf diesem Gebiet eine frische Kontextualität. Außerdem hat der bosnisch-herzegowinische Islam auf eine unschmerzliche Art und Weise die Praktizierung einiger Bräuche, die nach islamischen Vorschriften eigentlich erlaubt sind, vermieden. So haben unsere Vorfahren zum Beispiel die Praktizierung der Ehe unter Verwandten elegant umgangen (Bei uns heiraten die Kinder von Geschwistern nie untereinander. In Bosnien-Herzegowina und auf dem ganzen Balkan ist so etwas unvorstellbar!) In einigen arabischen islamischen Gegenden oder anderen asiatischen und afrikanischen traditionell muslimischen Gesellschaften ist das nicht der Fall. Ebenso war die Polygamie, die das islamische Recht in Ausnahmefällen zulässt, nie von einer breiteren Schicht der bosnisch-herzegowinischen Muslime akzeptiert worden.

All dies zeugt davon, wer unsere Ur-ur-ur-urur-Väter waren. Es sagt viel über die Besonderheiten und die Bedeutung des islamischen Lebens in Bosnien-Herzegowina aus.

Diwan: Der Islam kam nach Europa viel früher als unter die Bosniaken. Wie viel Frische, Neuigkeit und Energie brachte der Islam damals nach Europa und in welchem Maße beeinflusste er die Renaissance in Europa?

Karić: Wenn wir Europa als Kontinent auffassen, dann gibt es in Europa Gebiete, wo der Islam vor dem Christentum bekannt war. Darüber hat, unter anderen, Prof. Stefan Schreiber von der Universität Tübingen geforscht. Der Islam beeinflusst seit seiner Entstehung im 7. Jahrhundert das europäische Kontinent. Aber auch hier müssen wir objektiv sein. Der Islam tauchte in Europa nicht nur als Kultur, Religion, Zivilisation auf, sondern es gab auch Epochen, in denen der Islam in Form eines Imperiums und als Herrschermacht erschien.

So waren Muslime in Spanien sowohl Herrscher als auch Verwalter und Herren (bis Ende des 15. Jahrhunderts), danach waren sie es für eine bestimmte Zeit auf Sizilien, in Süditalien, usw. Der Balkan ist seit Ende des 14. Jahrhunderts ein besonderes Beispiel in diesem Sinne. Der Islam war in Bosnien-Herzegowina praktisch bis 1878 auf eine Art und Weise „staatlich“.

Die Renaissance – eine autochthone europäische Bewegung Sicherlich gab es einen regen kulturellen Austausch zwischen der „islamischen“ und der „europäischen“ Seite. Auch heute noch werden in Europa Wörterbücher mit Wörtern arabischer, türkischer und persischer Herkunft herausgegeben – alle diese „Fremdwörter“ sind in der alltäglichen Kommunikation in vielen europäischen Sprachen anwesend. Nehmen wir als Beispiel das Wort „džep“ (die Tasche): das ist ein arabisches Wort (džejb). Auch heute ist dieses Wort in der kroatischen, serbischen und bosnischen Sprache anwesend. Genauso ist es mit dem türkischen Wort „boja“, das wir alle auf dem Balkan benutzen, sowohl Serben, Kroaten als auch Bosniaken und Montenegriner. Im ganzen Serbien sagt man heute „sabaile“, was eine Mischung aus dem Arabischen und Türkischen ist und „früh“ oder „etwas, was man am Anfang des Tages machen soll“ bedeutet. Solche Beispiele gibt es Tausende. Über kulturelle und wissenschaftliche Verflechtungen wurden zahlreiche Bücher und Studien geschrieben. Unter Wissenschaftlern gibt es eine Art Konsens darüber, dass das islamische Mittelalter in mehrfacher Hinsicht fortschrittlicher und „sanfter“ war als das europäische Mittelalter. In der Wissenschaft wird u.a. die Meinung vertreten, dass der Islam zur Entstehung der europäischen Renaissance beigetragen hat. Wenn es um die Verbindung zwischen der Erscheinung der europäischen Renaissance und eines islamischen Einflusses geht, würde ich einen Mittelweg einschlagen.

Nämlich, die europäische Renaissance hatte viele „radikale säkuläre Treibkräfte“, darunter sogar die Verwerfung der Religion. Ich denke, dass man hier umsonst nach islamischen Einflüssen sucht. Außerdem hat ein großer Teil der Kunst der Renaissance nichts mit dem Islam zu tun, wie z. B. die naturalistische Darstellung der großen Persönlichkeiten aus der Bibel (eo ipso aus dem Koran). Darüber hinaus wird seit der Renaissance der Mensch in den Mittelpunkt der Welt gesetzt, es kommt zum Humanismus... Auch hier sucht man vergeblich nach bedeutenden Spuren des Islam.

Islam hat immer, in allen seinen Auslegungen, auf einem Humanismus bestanden, der eine Folge der Kooperation zwischen Mensch und Mensch ist, im Schatten einer Kooperation zwischen der Menschheit und dem Gott. Für Humanismus der Renaissance ist gelegentlich eine sehr starke Rebellion gegen Gott, gegen Kirche, gegen uralte Autoritäten usw. charakteristisch. Diese prometheische Einstellung wurde von keiner Schule in Islam vertreten.

In diesem Sinne soll die Renaissance in mehrfacher Hinsicht als eine autochthone europäische Entwicklung betrachtet werden. Ob es dabei bestimmte islamische Einflüsse gegeben hat, soll aufgrund von Dokumenten untersucht werden. Dabei darf nicht vergessen werden, dass in Europa viele Jahrhunderte vor der Renaissance Werke von Avicenna (Ibn Sina), Averroes (Ibn Rušd), Al Ghazali (el-Gazalij), Avempace (Ibn Badže) usw. bekannt waren.

Damals kam es aber nicht zur Renaissance, sondern erst Ende des 14. Jahrhunderts und dann im 15. und 16. Jahrhundert. Das soll berücksichtigt werden.

Diwan: Wie bewerten Sie das heutige Verhältnis von Europa zu europäischen Muslimen, also zu Muslimen, die in europäischen Ländern leben?

Karić: Das Europa (insbesondere das westliche Europa) hat unmittelbar nach 1945 (nach dem Niedergang des Faschismus) Tausende von Muslimen aufgenommen. Immigration der Muslime war in erster Linie eine wirtschaftliche Immigration. Das Westeuropa war in einem wirtschaftlichen (aber auch demokratischen) Aufstieg. Millionen von Muslimen sind seit 70er Jahren des 20. Jahrhunderts in diesem Teil der Welt anwesend. Allgemein genommen war die Lage der Muslime in Westeuropa viel besser als die Lage der Muslime in vielen islamischen Ländern, sogar was die Praktizierung des Islam als Religion angeht. Ich habe an einer Vortragsreihe an der Universität Paderborn (Nordrheinwestfalen) teilgenommen, wo mich ein arabischer Student über die Lage der Muslime in Europa gefragt hat. Bevor ich seine Frage beantwortet habe, habe ich ihn gefragt: „Würden Sie für sich oder Ihre Eltern eine ägyptische oder eine deutsche Rente wünschen?“ Er hat selbstverständlich geantwortet, dass er sich lieber eine deutsche Rente wünschen würde. Freilich ist die religiöse Szene der muslimischen (wirtschaftlichen) Immigranten in Europa eine besondere Geschichte. Selbstverständlich sind Moscheen und mikro-muslimische Gemeinschaften in Europa hauptsächlich ein Werk von Enthusiasten und nicht von einem „paneuropäischen islamischen System“.

Aber Muslime in Europa sind nicht einig, was ihnen schadet. Ich habe in München das ganze akademische Jahr 2008/2009 verbracht. Dort haben Bosniaken, wenn ich mich richtig erinnere, vier Gemeinden. Sie sind aufgespalten, zerstückelt. Niemand kann mich davon überzeugen, dass Deutschland diese Gemeinden aufgespalten hat.

Diwan: Wie ist das Verhältnis zu Bosniaken, einem muslimischen europäischen Volk, das seinen Staat hat und das in diesem Staat ein politischer Faktor ist?

Karić: Wenn wir den Zeitraum von 1992 bis 1995 in Betracht nehmen, dann haben wir Grund zur Frustration, sogar zur Wut und Verachtung gegenüber dem ganzen Westen, nicht nur gegenüber Europa. Damals haben wir ständig gefühlt (und öffentlich gesagt), dass der Westen uns nicht helfen will, dass er nicht intervenieren will, weil wir Muslime sind. Ja, es gab westliche Politiker, die auf diese Weise gedacht haben und die eine Intervention des Westens obstruiert haben. Es gab aber auch andere, die uns ständig geholfen haben.

Ohne ihre Hilfe hätten wir einfach nicht überlebt. Wenn ich das sage, dann spreche ich von meinem eigenen Leben und dem Leben von 300.000 Menschen in belagertem Sarajevo.

Diese Erfahrung verpflichtet mich.

Bosniaken. Auch andere europäische Länder haben viele bosnisch-herzegowinische unglückliche Menschen aller ethnischen Gruppen aufgenommen. Abgesehen von unseren bosniakischen Frustrationen, ist es notwendig die Chancen einzusehen, die wir durch eine europäische und westliche Anerkennung von Bosnien-Herzegowina als einem souveränen Staat bekommen haben. Haben wir, Bosniaken, immer für den Staatswohl gekämpft, ganz unabhängig davon, wie dieser Staat war und wie seine Verfassung geregelt wurde? Das glaube ich nicht. Der politische und kulturelle Dialog mit bosnischen Kroaten und bosnischen Serben ist fast völlig unterbrochen.

Ebenso gibt es keinen reifen Dialog unter den Bosniaken selbst und kein reifes politisches Klima. Was noch mehr bedauernswert ist: Wir machen alles dafür, dass ein solches Klima überhaupt nicht entsteht! Bis 2006 haben wir uns mit dem Gedanken vertröstet, dass wir Bosniaken (oder bosnisch-herzegowinische Muslime) „Lieblingskinder“ der Internationalen Gemeinschaft sind. Erst später kam die Rechnung. Und gerade in diesen Tagen sehen wir die schrecklichen Folgen davon. Wir zünden staatliche Gebäuden an, wir zünden die staatliche Flagge an. Wir wollen mit der Unordnung die herrschende Unordnung abschaffen. Wenn wir auf diese Weise denken und träumen, dann endet das nicht gut.

Diwan: In welchen Maße ist das Europa von heute exklusiv christlich? Warum ist es nicht genauso jüdisch und islamisch?

Karić: In einem Interview für die Zeitschrift „Svjetlo Riječi“ (Das Licht des Wortes) vor zwei Jahren habe ich ungefähr Folgendes gesagt: „Das heutige Europa hat nicht nur eine Identität. Das heutige Europa hat mehrere Identitäten.“ Selbstverständlich ist die christliche Identität eine von ihren stärksten Identitäten. Darin, dass das heutige Europa eine starke christliche Identität hat, sehe ich nichts Verdächtiges oder Strittiges. Muslime sollen das respektieren. Aber über das heutige Europa erstreckt sich - kulturell gesehen - auch der jüdische Westen und der islamische Westen.

Genauso, wie der Nahe und Mittlere Osten vielfältige christliche Identitäten haben. Es gibt einen starken und sehr präsenten christlichen Osten. Eine andere Frage ist es, in welchen Maße dieser christliche Osten wegen europäischer und amerikanischer Selbstgefälligkeit anerkannt und erkannt wird. Ich glaube, dass wir die heutigen europäischen Identitäten erforschen sollen. Europa, insbesondere das westliche Europa hat einen sehr sicheren und erfolgreichen Frieden. Millionen von Muslimen genießen den Frieden in einem solchen Europa. Ich denke, so etwas sollte positiv geschätzt werden.

Muslime in Europa haben eine bessere Stellung als Muslime in vielen islamischen Ländern

Diwan: In welchen Maß existiert Islamophobie in europäischen Ländern und Gesellschaften und auf welche Art und Weise beeinflusst diese das Verhältnis eines einfachen europäischen Christen gegenüber einem Muslim und umgekehrt?

Außerdem müssen wir uns daran erinnern, dass z. B. Deutschland eine halbe Million von Flüchtlingen aus Bosnien-Herzegowina aufgenommen hat. Die meisten von Ihnen waren

Karić: Westeuropa als Ganzes ist nicht von einem allgemeinem Klima der Islamophobie ergriffen. Selbstverständlich gibt es extrem rechte Kreise in Europa, die eine Islamopho-

Diwan - april/avril 2014.

19

bie fördern. Es gibt auch Medien, die sehr antiislamisch orientiert sind. Um eine Islamophobie entgegenzuwirken müssten Muslime in Europa ihre Eliten auf verschiedenen Ebenen haben. Und ihre Medien auf unterschiedlichen Ebenen. Genauso wie Juden in Europa gegen Antisemitismus ankämpfen, sollten auch Muslime gegen Islamophobie ankämpfen.

Gegen Islamophobie durch Auftritt in der Öffentlichkeit Muslimische Eliten im Westen sollen in die Öffentlichkeit treten, sie sollen sich an dem Dialog, der sich für ein bürgerliches Europa einsetzt, beteiligen. Diese Eliten sollten permanent eine Art „Monitoring“ betreiben.

Ich persönlich habe einen bescheidenen Beitrag zum Kampf gegen Islamophobie geleistet, indem ich neulich meinen Roman „Zufällig Mensch“ veröffentlicht habe. Da habe ich auf eine literarische Art und Weise einige Aspekte der antiislamischen Diskurse, Erscheinungen, usw. beschrieben.

Diwan: Existiert Islamophobie in BosnienHerzegowina?

Karić: In Bosnien-Herzegowina gibt es heutzutage alles, es gibt Randerscheinungen von Islamophobie, von Faschismus, es gibt such seltene antichristliche und antijüdische Inzidenten usw. Es gibt Angriffe auf religiöse Objekte, auf Friedhöfe usw. Statistiken zeigen, dass in Bosnien-Herzegowina oft Moscheen angegriffen werden, aber es gibt auch Angriffe auf andere religiöse Objekte. Es ist sehr wichtig, über Mechanismen zu verfügen und sie zu gebrauchen, immer wenn irgendeine Art von Intoleranz am Werk ist. Es ist eine Sache, eine antiislamische oder eine andere ähnliche Straftat zu behen, aber es ist eine ganz andere Sache, für diese Straftat entsprechend bestraft zu werden. Gesellschaft und Staat müssen sich hier klar positionieren. Solche Angriffe müssen entschlossen sanktioniert werden.

Trotzdem, wenn man den noch nicht lange zurückliegenden schrecklichen Krieg und Genozid berücksichtigt, so denke ich, dass die allgemeine Atmosphäre auf einem Stand ist, den man noch aushalten kann. Man soll nicht vergessen, dass alle religiösen Gemeinschaften in Bosnien die positive Atmosphäre, die in diesem Zusammenhang von der Internationalen Gemeinschaft kommt, auch nicht vergessen. Einen perfekten Zustand gibt es nicht und wird es nie geben. Aber es ist notwendig, immer nach einem solchen Zustand zu streben. Denken Sie an Norwegen, das eines der wohlhabendsten Länder heute ist und in dem Breivik seine Straftat begehen konnte... Heute leben auf der Welt fast acht Milliarden Menschen. Da gibt es sehr viele kluge Menschen, die sich für das Gute einsetzen werden, aber man soll auch nicht jene Menschen vergessen, die üble Taten verüben werden.

Diwan: Es ist eine Tatsache, dass heute in Ländern mit einer muslimischen Mehrheit eine Lethargie, Apathie und Gelassenheit herrscht. Auf der einen Seite gibt es Hunger und auf der anderen Seite eine maximale Pracht an Produkten, Technologien und Errungenschaften des Westens. Nichts Bedeu-

20

tendes, nichts Neues wird in diesen Ländern erfunden. Wie ist dies möglich, wenn solche Sachen ein Imperativ im Islam sind?

Karić: Ich mag die „islamische“ Selbstkritik, die aus ihrer Frage hervorgeht. Seit Jahren, wenn nicht sogar seit Jahrzehnten, kommen im Fernsehen erschreckende Bilder aus der islamischen Welt. Ich bin nicht der einzige, der diese Gräueltaten beschreibt. Viele muslimische Autoren haben das gemacht und machen das immer noch. Und viele Wissenschaftler, die sich mit dem Nahen und Mittleren Osten beschäftigen. Doch, was ist die Lösung? Was ist der Ausweg? Ich denke, es reicht nicht, nur bestimmte Koranverse zu wiederholen und zu behaupten, dass der Islam alles schon gelöst hat. Ebenso ist es nicht genug, Worte des Propheten Mohammed zu zitieren und zu sagen: Hier, der Islam hat das alles schon gelöst. Der Koran ist kein Automat und keine Maschine, die von selbst Lösungen anbietet, ohne menschliche Bereitschaft, sich von der Koran-Quelle inspirieren zu lassen. Muslime sollen ihre Inspiration sowohl aus dem Koran aber auch aus der heutigen Welt schöpfen, um zu neuen Lösungen für ihren Wohlergehen zu gelangen, von denen sie überzeugt sind, dass es islamische Lösungen sind. Ich gebe Ihnen ein Beispiel. In Wien fand 2005 eine große Konferenz über Islam statt. Die Mehrheit der Teilnehmer aus dem Nahen und Mittleren Osten hat stundenlang bestimmte Koranverse und Worte des Propheten zitiert, um mit der Feststellung abzuschließen, dass Muslime beste Lösungen für alle Ungerechtigkeiten haben, beste Projekte für soziale Ungleichheit usw. Dabei traute sich selbstverständlich niemand zu fragen, warum es so viele Arme überall in der islamischen Welt gibt. Warum gibt es in der islamischen Welt so viele Flüchtlinge? Warum gibt es in der islamischen Welt so viele Kriege?

Koran ist kein politisches Motto Heutzutage reicht es nicht, den lieben und idealen Koran im Regal oder auf dem Schreibtisch zu haben. Und mit ihm als einem politischen Motto zu winken. Es ist nötig, dass Muslime selbst anfangen, Gutes zu tun. Und dass ihre Staaten danach erkennbar werden. Dass von den Bildschirmen Bilder von Gräueltaten, Bombenangriffen, zerstörten Moscheen und Kirchen verschwinden, und dass statt ihnen Bilder der Prosperität und des Guten auftauchen.

Und noch etwas muss auf der muslimischen Seite getan werden. Es ist nämlich notwendig zu sehen, wie andere Menschen, in anderen Teilen der Welt, soziale Unterschiede reduzieren, wie sie effektive Universitäten aufbauen, wie sie Staaten verwalten, die ihren Bürgern und Menschen dienen usw. Es reicht nicht, einen Staat oder ein Gesetz als „islamisch“ zu bezeichnen oder auf Gebäuden oder Institutionen Anschriften „islamisch“ anzubringen. Es ist notwendig, dass das Islamische in guten Taten, in der Prosperität, im Wohlstand und in der Freiheit zu erkennbar wird. Über die heutige Lage der Muslime habe ich ein „metaphorisches Kommentar“ in meinem Buch „Lieder der wilden Vögel“ geschrieben. Jedem, der Zeit und Geduld hat, empfehle ich meine Überlegungen und meine Ängste in diesem Buch zu lesen.

Diwan - april/avril 2014.

Diwan: Existiert in der islamischen Welt eine moderne islamische Denkweise, die auf grundlegenden islamischen Quellen gründet, die aber Veränderungen initiieren kann?

Karić: Ja, in der islamischen Welt existiert eine moderne islamische Denkweise.

Die heutige islamische Welt hat große und bekannte Denker. Das Problem besteht aber darin, dass herrschende Kronen, Eliten, Armeen oder Parteien Resultate einer solchen Denkweise nicht akzeptieren. Die Mehrheit der islamischen Länder gibt sehr wenig Geld für Wissenschaft aus. Universitätsprofessoren und wissenschaftliche Mitarbeiter werden nicht adäquat stimuliert. Um ganz davon zu schweigen, dass ein Vergleich zwischen der „muslimischen Universitäten“ und der Universitäten der Europäischen Union zu einem enttäuschenden Bild auf der muslimischen Seite führen würde.

Diwan: Was können bosniakische Gelehrte in diesem Zusammenhang anbieten?

Karić: Bosniakische Gelehrte haben im Laufe des 19. und 20. Jahrhunderts Ergebnisse der aktuellen islamischen Diskussionen in ihren Essays, Büchern und Studien festgehalten. Es wurden wichtige Übersetzungen angefertigt und große Untersuchungen veröffentlicht. So wurde die Tradition des Islam in Bosnien-Herzegowina erhalten, es wurden aber auch viele innovative Programme angeboten. Die Aufgabe der bosniakischen Gelehrten im 21. Jahrhundert sollte diesen Spuren folgen, um traditionelle Werte des islamischen Gedanken, der islamischen Kultur und des islamischen Erbes zu erhalten.

Glaube an Gott ist ein moralischer Wert, insbesondere in einer Zeit der Maschinen und Mega-Systeme. Wir brauchen Religion heute auch als Trost. Ich betone, dass es in BosnienHerzegowina heutzutage keinen akzeptablen islamischen Gedanken geben kann, ohne Einblick in die modernen westlichen Gedanken und die modernen Gedanken der islamischen Welt.

Diwan: Wie beurteilen Sie die Zeitschrift Diwan, nachdem sie einige Ausgaben gesehen haben?

Karić: Ich habe einige Ausgaben des „Diwan“ gesehen und mir gefällt die Vielfältigkeit der Themen, die in der Zeitschrift behandelt werden: von politischen bis zu kulturellen und literarischen Themen. „Diwan“ ist, wie Sie es bestimmt schon wissen, ein schönes Wort aus großen orientalischen Kulturen. „Diwan“ kann ein Sofa des Kaisers oder des Herrschers sein, auf dem wichtige Sachen auf dem höchsten Platz diskutiert und entschieden werden. „Diwan“ kann eine Sammlung/Anthologie von besten Gedichten eines Dichters sein, „Diwan“ benutzen wir auch im Wort „diwaniti“, was so viel bedeutet wie schön sprechen, gelassen über dieses oder jenes Problem diskutieren usw.

Ich bin überzeugt davon, dass Sie bei der Auswahl des Wortes „Diwan“ als Bezeichnung für Ihre Zeitschrift sich dessen bewusst waren, dass dieses Wort mit seiner Tiefe und Geistigkeit verpflichtet.

Geschehnisse Fast identische Klage wurde 2007 abgewiesen Doch Juristen beider Länder gehen davon aus, dass keine der beiden Seiten echte Erfolgschancen hat.

Immerhin könnte die Berichterstattung der Medien über den Prozess wieder mehr Aufmerksamkeit für die Kriegsopfer und die nicht verurteilten Kriegsverbrecher wecken, meint Vesna Teršelič von der Organisation “Documenta”, die sich für die Rechte der Opfer der Balkankriege einsetzt. Weder Serbien noch Kroatien würde ausreichend daran arbeiten, diese Verbrechen aufzuklären, kritisiert sie. Andererseits sei ein Gerichtssaal nicht der beste Ort, um über schwierige Kapitel der Geschichte zu reden.

Konsequenzen für bilaterale Beziehungen Justiz

Gegenseitige Völkermord-Klagen von Kroatien und Serbien

Kroatien hat Serbien wegen Völkermordes in den 1990er Jahren verklagt. Serbien reagierte mit einer Gegenklage. Nun haben die Anhörungen in Den Haag begonnen. Juristen erwarten, dass keine Seite erfolgreich sein wird.

1

999 verklagte Kroatien das damalige Jugoslawien vor dem höchsten UN-Gericht, dem Internationalen Gerichtshof (IGH), wegen Völkermord. Aber erst jetzt, 15 Jahre später, haben die Anhörungen gegen Serbien begonnen - als juristischer Nachfolger Jugoslawiens. Ziel der kroatischen Klage ist es, zu beweisen, dass von Jugoslawien befehligte Einheiten während des Krieges zwischen 1991 und 1995 einen Genozid verübt haben. Mehr als 10.000 Kroaten wurden im Zuge von sogenannten “ethnischen Säuberungen” getötet.

Durch die Klage solle, wie die damalige Justizministerin Vesna Škare-Ožbolt erläuterte, Kroatien eindeutig als Opfer des Krieges identifiziert werden. Seitdem verfolgen

alle Regierungen in Kroatien dieses Projekt. Serbien solle - so die offizielle Begründung der Klage - dazu verpflichtet werden, allen serbischen Kriegsverbrechern den Prozess zu machen, im Krieg erbeutete Kulturgüter an Kroatien zurückzugeben und Reparationen an Kroatien zu zahlen. Außerdem solle Serbien klären, was mit den mehr als 1400 Kroaten passiert ist, die seit der Zeit des Krieges vermisst werden.

Serbien erhob 2010 eine Genozid-Gegenklage - wegen der Ermordung von mehr als 6000 und der Vertreibung von über 200.000 kroatischen Serben durch Kroaten in der Zeit des Bürgerkriegs. Die Regierung in Belgrad hat sich in den vergangenen Jahren mehrmals dazu bereit erklärt, diese Klage zurückzuziehen, falls auch Kroatien dazu bereit wäre, auf seine Klage gegen Serbien zu verzichten - ohne Ergebnis. Seit (03.03.2014) finden in Den Haag mehrere Wochen lang Anhörungen zu beiden Klagen statt - zuerst ist Kroatien an der Reihe, danach Serbien.

Diwan - april/avril 2014.

Die Menschen in beiden Ländern hätten heute “ganz andere Probleme”, gibt Božo Prelević zu bedenken. Die Arbeitslosigkeit in Kroatien, das seit Juli 2013 EU-Mitglied ist, liegt bei rund 20 Prozent. Und Serbien, das den Status eines EUBeitrittskandidaten hat, stehen noch viele Reformschritte bevor. “In Serbien finden Mitte März vorgezogene Parlamentswahlen statt. Und der Kampf gegen die Korruption ist ebenso in vollem Gange”, so Prelević. Diese Ereignisse könnten die Aufmerksamkeit für die Anhörungen in Den Haag in seinem Land verringern.

Die kroatische Außenministerin Vesna Pusić und der serbische Vize-Premier Aleksandar Vučić haben zwar im Vorfeld der Anhörungen in Den Haag immer wieder betont, dass die Klagen vor dem Internationalen Gerichtshof das Verhältnis der beiden Nachbarländer nicht trüben würden. Doch viele Beobachter sind pessimistisch: “Wir können nicht von guten Beziehungen zweier Länder sprechen, die sich gleichzeitig vor dem Gericht Völkermord vorwerfen. Das passt einfach nicht zusammen”, so der kroatische Anwalt Veljko Miljevic. “Aber es besteht wenigstens die Möglichkeit, sich während der Anhörungen, die einen Monat dauern werden, doch noch näherzukommen und Kompromisse zu finden.”

21

Događaji

31. Festival migracija, kultura i građanstva

Praznik zajedništva O

ve godine Festival migracija, kultura i građanstva puni svoju 31. godinu. Festival je nastao 1981. na inicijativu nekoliko organizacija italijanske, portugalske i španske imigracije. Radilo se u to doba o nekoliko gastronomskih i političkih štandova na platou Guillaume, kao i muzičkih grupa, koje su prikazivale i dijelile kulturu tih zemalja. Namjera festivala je bila da se pokaže da osobe sa migracijskom pozadinom, koje su doselili u Luksemburg, nisu bili samo radnici, nego da donose sa sobom njihove kompetencije, njihovo znanje i kulturu. Drugi cilj je bio zahtjev za socijalna i politička prava, odnosno, jednaka prava za sve stanovnike države. U to vrijeme ovaj skup se zvao Festival imigracije. Ot tada pa sve do danas plete se, da se nikad ne izgubi, nit naše zajednice zvane čovječanstvo, kao i zajedničko djelovanje i razvijanje.

U nizu decenija postojanja, Festival migracije, kultura i građanstva je sam po sebi ušao među velike događaje građanskog, kulturnog

22

i socijalnog života Luksemburga.

On je postao veliki događaj koji prima desetine hiljada posjetilaca, mjesto gdje se prenose uspomene, gdje se susreću identiteti i kulture. Naš najveći ponos je da, i pored njegove važnosti, ova manifestacija nije izgubila narodnu srdačnost, njegov duh bratstva, prijateljstva i solidarnosti.

Jedan od velikih kvaliteta ovog festivala je ravnoteža koja može djelovati čudno među mnogim kulturnim referencama i praksama.

No, naš događaj sadrži mnogo više nego samu umjetnost, književnost i svakodnevne kulture. Ova manifestacija omogućava otkrivanje i razmjenu različite hrane, muzike, jezika, ideja. Ovaj festival je poput mediteranske luke.

Nikad nismo imali toliko prilika da zajedno vežemo misli. Asocijativna dinamika ovog 31. Festivala je prisutna više nego ikad. Ona oživi na štandovima, kroz predstave, susrete, rasprave, kroz način da se izjasni i proizvede jedan zajednički Luksemburg, jedan lijep džemper po mjeri.

Diwan - april/avril 2014.

Mi smo u tom smislu uzbuđeni da primimo, među mnogim kulturnim izrazima, nekoliko asocijacija bošnjačke kulture, osobito aktivne oko književnosti i svakodnevne kulture. Također, imajte na umu, da će 14. izdanje sajma knjiga i kultura predstaviti knjigu “Islam u Luksemburgu –islam Luksemburga“.

• Subota u 15h30 – susret sa književnikom Osmanom Arnautovićem (BiH – Belgija). Osman Arnautović je rođen 1948. u Bijeljini (BiH) a živi u Briselu. Organizovano od strane Gratiartis asbl.

• Subota u 15h50 – predstavljanje igara grupe KUD Biser Tojšići iz BiH. Organizovano od strane FK. Jedinstvo Kalesija, Luxembourg asbl.

• Subota u 18h30 – susret sa književnicima Nedžibom Vučeljom i Ahmedom Burićem iz Bosne, te Seadom Ramdedovićem, Feridom Muratovićem i Remzijom Ajdarpašićem iz Luksmeburga. Organizovano od strane Faiza Softića.

• Nedelja u 15h30 – prezentacija knjige “Islam u Luksemburgu – islam Luksemburga”. Organizovano od strane (Centre de Documentation sur les Migrations Humaines) Centra za dokumentaciju i humane migracije.

Ekipa Clae

31e édition du Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté L

e Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté pour reprendre le thème de l’affiche choisie pour cette 31e édition, est en cours de tricotage ! Nous tricotons, toujours et encore pour ne jamais perdre le fil de notre commune humanité, ainsi qu’agir et s’inventer ensemble.

nombreuses que jamais et s’incarneront autour de stands, spectacles, rencontres, débats, autant de manière de dire et de se fabriquer un Tout-Luxembourg, un beau chandail sur mesure !

Nous sommes dans ce sens enthousiastes d’accueillir, parmi l’ensemble des expressions culturelles,

C’est une des grandes qualités de ce festival : tenir un équilibre qui peut sembler étonnant entre de nombreuses références et pratiques culturelles. L’âme profonde, première, de ce festival, sont la culture et les pratiques populaires. Mais notre manifestation croise beaucoup plus que les arts, les littératures et la culture populaire : il permet la découverte et l’échange des nourritures, des musiques, des langues, des idées. Ce festival est comme un port de méditerranée. Il est au confluent des négociations et des économies humaines. Immanquablement, avec les générations suivantes, il ne peut en sortir que des voyageurs d’humanités, des penseurs éclairés, des fragrances d’une néo-culture du partage, de nouvelles économies solidaires qui habiteront le cœur de ce pays puisque le port d’attache est ici, au Luxembourg. CLAE Jamais nous n’aurons eu justement autant l’occasion de nous inventer ensemble. Les dynamiques associatives de cette 31e édition sont plus

plusieurs associations porteuses de la culture bosniaque particulièrement actives autour des littératures et des cultures populaires. À noter également, Diwan - april/avril 2014.

pour la 14e édition du Salon du livre et des cultures, la présentation de l’ouvrage « l’islam au Luxembourg – l’islam du Luxembourg ».  Samedi à 15h30 – rencontre publique avec l’écrivain Osman Arnautovic (Bosnie-Herzégovine – Belgique) Osman Arnautovic est né en 1948 à Bijeljina en Bosnie-Herzégovine et vit à Bruxelles. Proposée par Gratiartis asbl.  Samedi à 15h50 – spectacle de danse du groupe KUD Biser Tojšići de Bosnie proposé par FK. Jedinstvo Kalesija Luxembourg asbl.  Samedi à 18h30 – rencontre publique avec les écrivains Nedžib Vučelj et Ahmed Burić de Bosnie ainsi que Sead Ramdedović, Ferid Muratović et Remzija Ajdarpasić du Luxembourg.

Proposée par l’écrivain Faiz Softić  Dimanche à 15h30 – présentation de l’ouvrage «l’islam au Luxembourg l’islam du Luxembourg. Proposée par le Centre de Documentation sur les Migrations Humaines.

23

Reportage

Montenegro K

ristallklares Wasser, weiß leuchtende Felsen, wunderschöne Strände, beeindruckende Bergmassive, Gipfel, die den Himmel berühren, faszinierende Seen und Flüsse, atemberaubende Canyons, unberührte Natur und herzliche Gastfreundschaft – das alles und noch viel mehr findet man in Montenegro!

Ein kleines Land – aber wie ein farbenprächtiges Mosaik setzen sich die vielen faszinierenden Facetten zu einem strahlenden Gesamtbild zusammen. Direkt an der Adria gelegen, dem kleinen Meer aber gleichzeitig dem großen Tor Europas.

Auf rund 300 Küstenkilometern findet man eine herrliche Kombination aus Sonne, Meer und Land mit kleinen und größeren Buchten. Jede Küstenstadt hat ihre eigene Geschichte: Herceg Novi, eine Karneval- und Künstlerstadt; Kotor – gelegen an der gleichnamigen Bucht, dem einzigen Fijord des Mittelmeers – die Stadt der Baumeister, Wissenschaftler und der Museen. Die Bucht und die Stadt sind als UNESCO Weltkultur- und naturerbe anerkannt. Budva, die Theater- und Festspielbühne mit wunderschönen Stränden und munterem Nachtleben; Ulcinj, die altertümliche Stadt der Seeleute und Piraten. Jedes Städtchen hat ihr eigenes Flair und ist das ganze Jahr über einen Besuch wert.

24

Tauchen, Segeln, Surfen, Fischen oder einfach die Seele baumeln lassen – die montenegrinische Küste bietet zahlreiche Möglichkeiten für einen aktiven und erholsamen Urlaub. Die Unterwasserwelt ist reichhaltig und steckt voller Überraschungen: Schiffswracks, versteckte Höhlen und zahlreiche Arten von Fischen findet man hier vor.

Nicht nur die Küste, auch das Landesinnere beeindruckt den Besucher mit prächtigen Naturschönheiten. Jeder Aufenthalt in einem der Nationalparks „Durmitor“, „Skutari-See“, „Lovcen“ und „Biogradska Gora“ ist ein einmaliges Erlebnis. Der 39.000 Hektar große Nationalpark Durmitor steht unter dem Schutz der UNESCO als Weltnaturerbe. In seinem Gebiet befindet sich die Tara-Schlucht, der tiefste Canyon Europas. Hier gibt es 48 Berggipfel, die höher als 2.000 Meter sind, und 18 Seen, von denen der „Schwarze See“ der bekannteste ist.

Der Nationalpark Skutari-See beherbergt den größten See auf dem Balkan mit etwa 270 Vogelarten. Eine besondere Eigenart des Nationalparks Lovcen sind seine einmaligen Aussichtspunkte. Die größte Naturattraktion von Biogradska Gora ist der Urwald, der einer der letzten drei in Europa ist.

Ein Spaziergang rund um den romantischen Gletschersee ist Erholung besonderer Art. Zu jeder Jahreszeit bieten die montenegrinischen Berge, Flüsse und Seen verschiedene MöglichDiwan - april/avril 2014.

keiten, den Urlaub zu gestalten.

Wald- und Bergwanderungen, Mountainbiking, Floßfahrten, Bergsteigen, Höhlen-Exkursionen oder Canyoning sind im Sommer die gefragtesten Aktivitäten. Im Winter gelangt man mit Seilbahnen und Skiliften zu gepflegten Skipisten, Snowboard- und Rodelbahnen oder man erkundet mit dem Pferde- oder Hundeschlitten die glitzernde Schneelandschaft.

Vielleicht sind Montenegros Berge der beste Ort, um sich mit lokalen Gerichten zu erquicken: „Skorup“ (eine Art Streichkäse) aus Holzgefäßen und Sauermilch aus Kübelchen, Katschamak (eine Art Polenta) mit Käse, heiße Fladenbrote, Ratschan (eine Art Grünkohl) mit geräuchertem Lammfleisch unter dem „Satsch“ gebraten! Oder wie wäre es mit Karpfen oder Ukeleien aus dem Skutari-See oder mit in Olivenöl gebratenen Meeresspezialitäten an der Küste?

Die Flughäfen in Podgorica und Tivat sind in knapp zwei Stunden Flugzeit von Deutschland aus erreichbar. Aber auch der Landweg oder die Anreise per Schiff sind lohnenswert, da hier schon bei der Reise durch das Land der Weg das Ziel ist.

Stav

Zašto Literalni klub u Luksemburgu nosi ime Husein Bašić?

Autor: Sead Ramdedović

U

Luksemburgu je, 4. februra 2013. godine, osnovan Literarni klub « Husein Bašić » od strane jedne grupe bošnjačkih pisaca, sa ciljem očuvanja i promovisanja bošnjačke kulturne baštine u Luksemburgu i Evropi uopšte. Članovi glavnog odbora, predsjednik Faiz Softić i sekretar Sead Ramdedović, imali su tu čast da upoznaju i da se druže sa velikanom naše književnosti - Huseinom Bašićem, i da se lično uvjere koliko je vrlina imao taj čovjek, koliko znanja i energije, koliko je dao sebe za bošnjaštvo, onda kada to i nije bilo lako kao danas. Naprotiv, bilo je vrlo rizično i nezahvalno!

Prva pitanja koja su nam postavili kada smo izišli u javnost bila su: „Zašto Husein Bašić? Zašto se ne zove Ćamil Sijarić? Ko je Husein Bašić?“ Odgovor je bio vrlo jednostavan, jer su ta pitanja postavljali Bošnjaci kojima je gospodin Bašić posvetio dobar dio svog života, izlažući opasnosti svoj život i živote članova porodice, provodeći dane i noći za radnim stolom, ne bi li sačuvao od zaborava bošnjačke umotvorine koje su se prenosile s koljena na koljeno i spriječio da padne u zaborav stvaralaštvo naših predaka. Pa zar nije sramota da Bošnjaci, nekoliko godina nakon njegove smrti, ne znaju ko je Husein Bašić?

Naravno da jeste. Zato nije slučajno da prvi literarni klub Bošnjaka u Evropi nosi ime jedne takve ličnosti koja je za sobom ostavila neizbrisiv trag.

Husein Bašić, umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka, jedan je od najvećih bošnjačkih, sandžačkih i južnoslavenskih književnih stvaralaca uopšte. Rođen je u Brezovicama u Plavu, 1938. godine.

Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore.

Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka.

Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”.

Od 1980-1981. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine,

priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru.

Godine 1993. otkazao je članstvo u Odboru za književnost Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, sa sledjećim obrazloženjem: “Od formiranja Akademije do sada, ni u jednom tijelu, ni marginalno nije tretirano ni jedno pitanje iz života, kulture i uopšte duhovnosti Muslimana iz Crne Gore, iako isti čine 15% cjelokupnog življa ove Republike, brojčano su drugi narod u njoj. U programima te Akademije, kao predavači na uglednim skupovima, pozivaju se i učestvuju neki neposredni kreatori izvršenog genocida nad muslimanskim narodom u Bosni i Hercegovini.”

Kada je tadašnji režim Ratkovićevu nagradu za književnost dodijelio ratnom

zločincu Radovanu Karadžiću, Bašić se oglasio javnim protestom i odbio učešće na toj manifestaciji.

Tim povodom Bašić je otpisao organizatorima: “Kad neko ostavi krvave tragove za sobom, onda je potrebno da se ti “tragovi” speru i uklone što prije, jer je ovaj “pjesnik” na “Ratkovićeve književne susrete” došao u krvavim vojničkim cokulama, s oružanom pratnjom i bahatošću, cinično demonstrirajući svoju poetiku sadržanu u stihovima tipa: “Sađimo u gradove / da bijemo gadove!” Ovo je, nema sumnje, bila mjera i ocjena vrijednosti ove “poezije”, čija se verbalna poruka tragično poistovjećivala sa najsurovijom stvarnošću, pa žiri i organizatori nijesu morali da se dvoume, jer su poezija ubijanja i ratna zbilja bili isto.

I još nešto: nagrađivati i vezati zločine, nad Diwan - april/avril 2014.

kojim se grozio čitav svijet, za časno ime čovjeka i pisca Rista Ratkovića takođe je zločin koji se mora otkloniti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog univerzalnih vrijednosti poezije i časnog života pisca, kome je Bijelo Polje zavičaj, kao i velikom broju značajnijih književnika, čijim bi se djelima ponosila i mnogo veća sredina.”

Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine.

Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka.

Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte.

Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlost” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaestojulsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini.

Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja.

Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka.

U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje.

Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

Preselio je u Podgorici, 3. novembra 2007. godine.

Literarni klub « Husein Bašić » nastavak je misije ovog velikog čovjeka. Za vrlo kratko vrijeme klub je uspio nametnuti svoje ideje svim istaknutim kulturnim institucijama u sredini u kojoj djeluje i postati respektabilna adresa.

Kao izdavač već je potpisao tri naslova, i to : « X ili Y », roman Edita Agovića, « Pjesme noći », zbirka pjesama Ferida Muratovića i « Međa », zbirku pripovjedaka Seada Ramdedovića, a u pripremi je zbirka priča Remzije Ajdarpašića.

Uvjeren sam da bi rahmetli Huso bio ponosan na nas, jer je sve ovo samo plod sjemena koje je on posijao sa najiskrenijim i najčestitijim nijetom.

25

Predstavljamo

Današnje sjedište Nacionalne bibliotele

Nacionalna biblioteka u Luksemburgu

U

međunarodnoj usporedbi, nacionalna biblioteka Luksemburga je prilično mlada. Korijeni Nacionalne biblioteke Luksemburga (BNL) sežu od 1798., kada su francuski autoriteti obogatili centralnu školu šumarstva odjelom “centralna biblioteka” koja je odgovorna za prikupljanje svega ostalog u Luksemburgu, knjiga iz bivših starih pokrajina Luksemburga, isusovog kolegija i knjiga iz uništenih vjerskih kuća nakon invazije trupe revolucionarne Francuske u 1794/1795.

Prikupljeni radovi i sada čine jezgro starog fonda i vrijedne rezerve fonda Narodne biblioteke, čiji najstariji dio datira iz sedmog stoljeća. Tek 1848. je luksmeburška Vlada preuzela biblioteku, uzimajući je u svoje krilo, pod imenom Biblioteka Luksemburga - Gradska biblioteka Grada Luksemburga. Godine 1850. Biblioteka Luksemburga uključuje i l’Athenee grand-ducal (Višu školu u Luksemburgu). Naziv Nacionalna biblioteka nije uspostavljen sve do 1899. godine. Međutim,

26

ona ostaje do kraja 1960. vrlo mala institucija s ograničenim sredstvima.

Od 1973. biblioteka je smještena u obnovljenim zidovima bivše Athenee, pokraj katedrale u Luksemburgu. Nova biblioteka, s konzistentnijim načinom doživljava brz razvoj, nude se nove usluge, kolekcija raste, kao i broj čitalaca.

Biblioteka prikuplja sve objavljene radove u Luksemburgu, kao i radove u inozemstvu koji su vezani za Luksemburg ili publikacije objavljene od Luksemburaca. Fond Biblioteke iznosi oko 150.000 svezaka. Biblioteka je, također, osnovala Nacionalnu Bibliografiju (bibliographie luxembourgeoise).

Osim toga, ona služi kao naučna biblioteka za sva područja znanja s rezervom od oko 750.000 svezaka i 3.600 tekućih časopisa. Oko 30.000 svezaka su i besplatno dostupni u čitaonici. Četiri petine svojih rezervi su stranog porijekla.

Istraživački karakter Nacionalne biblioteke dobija na važnosti s razvojem Univerziteta u Luksemburgu.

Diwan - april/avril 2014.

Budući izgled Nacionalne biblioteke

Godine 1985. Nacionalna biblioteka predložila je drugim bibliotekama u Luksemburgu da uspostave bibliotekarski savez sa zajedničkim katalogom. Danas, ta mreža www.bibnet.lu broji 35 biblioteka, uključujući sve fakultetske biblioteke Univerziteta i biblioteke državnih kulturnih institucija.

Danas Biblioteka prelazi u novu fazu svoga rada. Njen status i misije su prilagođene i dopunjene Zakonom od 25. juna 2004. koji tretira reorganizaciju kulturnih državnih institucija.

Sredstva za smještaj Nacionalne biblioteke su postala nedovoljna.

Javni prostori ne zadovoljavaju kriterije savremene biblioteke. Stoga je 2003. godine održan arhitektonski natječaj za izgled nove zgrade Nacionalne biblioteke na Kirchberg-u. Realizaciju ovog projekta i izgradnju novog modernog zdanja Nacionalna biblioteka čeka nestrpljivo.

Nova Nacionalna biblioteka će biti smještena na Avenue JF Kennedy, na mjestu zvanom “Bricherhaff “. Početak izgradnje planiran je u 2014. godini.

Završetak izgradnje se planira do 2017. godine, dok će 2018. nova „biblioteka dobrog osjećaja“ otvoriti svoja vrata posjetiocima.

Troškovi izgradnje će iznositi oko 112.000.000 €.

Saima Mehonić

Novi Pazar – Die Hauptstadt der Region Sandschak

D

ie in der Mitte des kleinen fruchtbaren Beckens (Novopazarskog polja) am Fluss Raška auf einer Höhe von ca.

500 m ü. d. M. gelegene Stadt ist mit ca. 100.000 Einwohnern das wirtschaftliche und kulturelle Zentrum einer vorwiegend von Bosniaken bewohnten südserbischen Region (Sandžak), die sich historisch bis in den Osten Montenegros erstreckte.

Nahe der heutigen Stadt befand sich in römischer Zeit der Wachposten Arsa und vom 10. bis zum 12.

Jh. die Grenzfestung Rasa, die ca. sieben Kilometer südwestlich vom heutigen Novi Pazar lag und in Quellen aus dem 14. und 15. Jh. auch oft als Trgovište („Markt“) bezeichnet wird.

Infolge der Expansion des Osmanischen Reiches im 15. Jh. in Richtung Norden wurde zwischen 1459 und 1461, die Stadt Yeni Pazar (dt.

Neuer Markt, bos. Novo Trgovište, im Gegensatz zum bereits bestehenden Trgovište) gegründet. Die Stadt lag an der Kreuzung wichtiger Handelswege, von Dubrovnik an der Adria über Niš bis nach Istanbul, und von Pest über Belgrad bis Saloniki an der Ägäis. Vermutlich bestand aber schon vor der osmanischen Eroberung an dieser Stelle eine Ansiedlung mit einer Kirche und Marktrecht.

Jedoch gilt der osmanische Feldherr Isa-beg Ishaković als Gründer der Stadt. Die Prosperität von Novi Pazar aufgrund seiner ökonomisch günstigen Lage hatte zugleich den wirtschaftlichen Niedergang von Ras zur Folge. 1463 wurde das Gebiet um Novi Pazar Teil des Sandžak Bosna („Bosnien“). Im Zuge weite-

rer Eroberungen wurde kurz darauf mit dem Bau einer Festung über der Stadt begonnen.

Das Handelszentrum Novi Pazar mit seiner Karawansarei, im 16. Jh. Ragusaner Handelskolonie, erhielt v. a. seit dem 17. Jh. seine orientalische Prägung, u. a. durch 23 Moscheen und zwei Derwischklöster. Nach wie vor waren in der Stadt aber auch sieben Klöster anderer Konfessionen beheimatet, auch ein römisch-katholisches. Aus einem Reisebericht aus der ersten Hälfte des 17. Jh. geht hervor, dass Novi Pazar damals etwa 3000 Häuser und über 1000 Geschäfte umfasste.

Seinen Höhepunkt der städtischen Entwicklung erreichte Novi Pazar als eisenverarbeitendes Zentrum in der ersten Hälfte des 17.

Jh. Als Folge der habsburgischen Vorstöße 1689/90 und 1737 wurde 1790 ein eigenes Verwaltungsgebiet (Novopazarski Sandžak), als Keil zwischen Montenegro und Serbien gedacht, eingerichtet. Während des serbischen Aufstands 1804–13 wurde Novi Pazar mehrmals von den Aufständischen erobert, das Gebiet gehörte jedoch auch nach Gründung des serbischen Fürstentums weiterhin dem Osmanischen Reich an. Gegen Ende des 19. Jh. war die Stadt in ihrer Bedeutung aufgrund der weiten Entfernung von modernen Verkehrs- und Kommunikationsmitteln wie z. B. der Eisenbahn endgültig marginalisiert.

Im ersten Balkankrieg eroberte die serbische Armee schließlich am 23.10.1912 Novi Pazar. Gemäß dem Londoner Frieden vom Diwan - april/avril 2014.

30.5.1913 wurde der Sandschak zwischen Serbien und Montenegro aufgeteilt, die Stadt Novi Pazar verblieb demnach bei Serbien.

Im ersten Weltkrieg wurde Novi Pazar am 19.11.1915 von ÖsterreichUngarn besetzt, am 23.10.1918 gelang serbischen Truppen die Rückeroberung, Novi Pazar gehörte hierauf dem „Königreich der Serben, Kroaten und Slowenen“ (bos. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, SHS) bzw. ab 1929 dem „Königreich Jugoslawien“ (bos. Kraljevina Jugoslavija) an.

Im Zweiten Weltkrieg war die Stadt vom 16.4.1941 bis 28.11.1944 von der Deutschen Wehrmacht besetzt.

Auch wenn nach dem Krieg viele neue Gebäude gemäß moderner jugoslawischer Architektur errichtet wurden, hat die Altstadt von Novi Pazar mit ihren Kirchen, Moscheen (Altum-Alem, 16. Jh.), mit Festung (15. Jh.), Karawansarei (Amir-agin han 17. Jh.) und Hamam (türkisches Bad, 15. Jh.) ihren orientalischen Charakter bewahrt. Seit dem Zerfall Jugoslawiens hat sich die Schuh- und Textilindustrie mit einem Großteil der Beschäftigten in der Stadt etabliert, deren Produktion vorrangig auf Jeansimitationen aus aller Welt ausgerichtet ist.

27

Naša riječ

Nalazila se s početka ulice koja vodi od Vijećnice prema Bentbaši i Darivi, negdje otprilike gdje se danas nalazi Slovenačka ambasada i Gete institut. Bio je to kombinirajući maurski stil sa lokalnom arhitektonskom tradicijom.

To je naročito bilo izraženo u dogradnji verande po uzoru na ovdašnje divanhane.

Kiraethana na Bentbaši (1888.)

Tu je se okupljala bošnjačka inteligencija Autor: prof. Alen Zečević

A

ustro-Ugarskom okupacijom Bosne i Hercegovine 1878. godine, koju su bosanskohercegovački narodi dočekali s različitim očekivanjima, poslije stanja letargije i zatvorenosti za savremene tekovine evropskog društva, sa snažnijim razvojem muslimanskog školstva, ali i obrazovanja uopće, počela se stvarati šira čitalačka publika sa zahtjevima kulturnog i prosvjetnog buđenja. Time se, zapravo, kao odgovor na okupatorsku vlast i germansku civilizaciju, ali i kao izraz težnje za očuvanjem duhovne samobitnosti i svijesti o svome slavenskom biću, razvio književno-kulturni pokret Bošnjaka na osnovama njihovog narodnog jezika, stvaralaštva i običaja. Proces približavanja estetici i evropskim književnim uzorima, čiji su vjesnici u Bosni bili prosvjetiteljska i romantičarska misao Mehmed-bega Kapetanovića Ljubušaka i Safvet-bega Bašagića, zatim realizam odgajan u djelu Edhema Mulabdića i naturalizam stvaralaštva Osman Nuri Hadžića, a najposlije i književnost Abdurezaka Hivzija Bjelevca u kojoj su razmatrane otuđene sudbine naših ljudi između Istoka i Zapada, podstakao je različite oblike udruživanja čitalačke publike s ciljem afirmacije evropske kulture i civilizacije.

U prilagođavanju Bošnjaka muslimana novim prilikama značajnu ulogu imale su kiraethane (čitaonice). Prve čitaonice u Bosni i Hercegovini otvaraju se u posljednjim godinama osmanske uprave, naročito u vrijeme uprave Topal Šerif Osman-paše u Bosni, kada se u sklopu sveobuhvatnih reformi zagovaralo i otvaranje čitaonioca. Na potrebu i značaj čitaonica za Bošnjake, ali i bosanskohercegovačko društvo u cjelini,

28

ukazivao je i Mehmed Šaćir Kurtćehajić, prvi bošnjački novinar, osnivač i urednik književno – političkog lista Sarajevski cvjetnik (izlazio u periodu od 26. decembra 1868 do 1. jula 1872. godine), koji je u svojim prosvjetiteljskim koncepcijama zagovarao osnivanje i njegovanje ovih institucija kao centara kulturno – prosvjetne aktivnosti u narodu.

Prema mišljenju Kurtćehajića, novoosnovane čitaonice bi svoju odgojno – obrazovnu misiju ispunjavale držanjem ‘’knjiga istoričkog, zabavnog i moralnog sadržaja, novina i drugih listova’’. Osnivanje čitaonica je imalo pozitivan odijek među građanstvom, a njihovoj afirmaciji u muslimanskom društvu doprinijeli su učeni mladi ljudi koji su se obrazovali na univerzitetima na Istoku, naročito u Carigradu, gdje je ustanova kiraethane imala duboko ukorijenjenu tradiciju.

Jasna struktura i pravila Uviđajući raspoloženje muslimana i blagonaklonost prema ideji osnivanja čitaonica, a radi njihovog prilagođavanja novim društvenim prilikama, zalaganjem prorežimski orijentisane bošnjačke inteligencije u Sarajevu je 19. VII 1888. godine osnovana prva kiraethana (čitaonica). Ustanova kiraethane smještena je u prostorije nove, specijalno za nju podignute zgrade na Bentbaši, izgrađene u lijepom i primamljivom orijentalnom stilu prema projektu Josipa Vancaša, znamenitog arhitekte koji je trag svoga umijeća ostavio na mnogim objektima izgrađenim u Sarajevu. Kiraethana na Bentbaši je za kratko vrijeme postala stjecištem prve generacije bošnjačkih muslimanskih književnika – Mehmedbega Kapetanovića, Hilmi Muhibića, Ibrahim-bega Bašagića, Mehmeda Hulusije, ali i istaknutih politički aktivnih Bošnjaka – gradonačelnika SaraDiwan - april/avril 2014.

jeva Mahmud-bega Fadilpašića, Esada Kulovića i drugih političkih radnika.

Kiraethana je, kao i svako organizirano društvo, imala pravila i statute svoga rada u kojemu su, između ostalog, ustanovljeni ciljevi budućeg rada. Njeno članstvo je, kako se navodi u Pravilima Sarajevske čitaonice obavljenim 1888. godine u Sarajevu, bilo podijeljeno na – utemeljitelje, redovne i počasne, a njenu upravu činili su - predsjednik, potpredsjednik, tajnik, blagajnik, knjižničar, nadzornik i šest odabranih članova. Upravu čitaonice sačinjavali su: predsjednik Mahmud-beg Fadilpašić, sarajevski gradonačelnik; potpredsjednik Nezir Škaljić, blagajnik Vejsil Svrzo, nadzornik Mehmed Rašidović, knjižničar Vejsil Svrzo, tajnik Hilmi Muhibić, te stalni članovi odbora: vladin savjetnik Kosta Hormann, Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak, Ibrahim-beg Bašagić, Mehmed Hulusi, Mahmud-beg Fadilpašić i Husein Karabegović. Čitaonica je imala 140 članova i priručnu biblioteku. 1 Uprava kiraethane je svake godine dva puta održavala redovnu skupštinu. Organizaciona tijela kiraethane, njeno članstvo i saradnici, kao i izvjestan broj počasnih članova, držali su predavanja iz političke i kulturne prošlosti Bosne i Hercegovine, a nerijetko su vođene i rasprave o političkim pitanjima, na kojima su prisustvovali i predstavnici austrougarskih vlasti. Aktivnostima bošnjačke inteligencije u radu kiraethane slala se jasna poruka o potrebi pomirenja suprotstavljenih pogleda po pitanju obrazovanja i iznalaženju modusa koegzistencije zapadnjačke civilizacije i orijentalne tradicije.

Osnivanjem sarajevske kiraethane, osim kulturno – prosvjetnog buđenja, počeo je proces čvršćeg političkog udruživanja koji je doprinijeo sazrijevanju političke misli Bošnjaka. Kiraethana je decenijama odolijevala vremenu, ali ne i ljudima, čijom je bezobzirnošću srušena za vrijeme Drugog svjetskog rata.

Muhamedovska čitaonica, ,,Sarajevski list’’, XI / 1888, br. 122, 17. X 1888, 2-3

1

Ulica Cara Dušana, slika austrijskog slikara Karla Gebela, 1860-tih.

Osnovne napomene o nastanku i razvoju osmanske arhitekture na Balkanu II (Srbija)

Jedan od najrigoroznije sprovedenih kulturocida u ljudskoj historiji Iz današnje perspektive, priče o Beogradu iz osmanskog perioda liče na fantastične priče pune pretjerivanja i „nemogućih“ podataka. Tragedija u svemu tome jeste što su te priče zaista i istinite.

Beograd je rame uz rame sa Sarajevom i Skopljem bio prestolnica islamske kulture i umjetnosti na Balkanu.

Autor: Kenan Šurković, glav. i odg. urednik Islamicarts magazina

H

istorija osmanske arhitekture u Srbiji predstavlja izuzetno bogat kreativni period, nenadmašan za sve ono što je bilo ranije, ili što će se kasnije pojaviti u toj zemlji na polju umjetnosti. Međutim, ta je historija (kad je riječ o materijalnim ostacima) zbrisana neviđenim činom barbarizma. Poslije odlaska Osmanlija i protjerivanja Bošnjaka iz Srbije, prvi zadatak srpskih političkih i kulturnih elita bio je zatiranje svih ostataka osmanske arhitekture. To je bio jedan od najrigoroznije sprovedenih kulturocida u ljudskoj historiji što je imalo ogromne posljedice po fizionomiju gradova. Pa tako, na primjer, danas ne možemo govoriti o historijskoj jezgri Beograda jer ona ne postoji, tačnije srušena je (u toj devastaciji učestvovala je i Austrija početkom 18. st.). Od stotina objekata

osmanske arhitekture, nekada prisutnih u Srbiji, danas možemo govoriti samo o ostacima ostataka. U tom smislu, nisu sačuvane niti mikrocjeline koje bi koliko toliko davale sliku o nekadašnjem Beogradu, Nišu, Valjevu, Užicu ili Smederevu. Prema tome, možemo govoriti o samo nekoliko „preživjelih“ građevina bez ikakvog historijskog konteksta.

Na čitavom području današnje Srbije i Crne Gore, značajnije cjeline islamske arhitekture prisutne su samo u mjestima gdje Bošnjaci i Albanci čine većinu.

Beograd je bio prestolnica islamske kulture i umjetnosti Ali vratimo se malo u historiju. Iz današnje perspektive, priče o Beogradu iz osmanskog perioda liče na fantastične priče pune pretjerivanja i „nemogućih“ podataka. Tragedija u svemu tome jeste što su te priče zaista i istinite. Beograd je rame uz rame sa Sarajevom i Skopljem bio prestolnica islamske kulture i umjetnosti na Balkanu. Razvoju ovog grada pogodovala je i dobra politička klima.

Srbija je bila poznata kao stabilna teritorija u svakom pogledu, s obzirom da je bila u zaljeđu Bosne koja je praktično bila krajište osmanskog carstva i neprestalno na udaru evropskih ratnih koalicija. To je ujedno bio i najprosperitetniji period u historiji srpskog naroda. Gradovi su od skromnih srednjovijekovnih trgovišta iz perioda Ugarskog jarma preDiwan - april/avril 2014.

Bajrakli dzamija, Beograd rastali u razvijene ekonomske centre u kojima su svoje mjesto nalazili ljudi svih konfesija. Najpoznatiji opis Beograda iz osmanskog perioda jeste onaj Evlije Čelebije iz druge polovine 17. stoljeća.

Podaci koje on navodi su impresivni i govore o veličini i slavi osmanskog Beograda. Na osnovu tog svjedočenja Beograd je imao 270 džamija i na desetine medresa, tekija, hanova, rezidencija itd.

Mada neki historičari sumljaju u ove brojke, one su na osnovu različitih istraživanja najvećim dijelom i potvrđene.

Iako se čini da je pogotovo preuveličan broj džamija, moramo razumijeti šta je pod pojmom džamije Evlija Čelebija podrazumijevao. Najrealnije je procjeniti da je Beograd imao između 160 i 180 džamija, od toga oko 20 kupolnih.

Ova brojka od 270 džamija vjerovatno obuhvata i mesdžide pa je na taj način ona sasvim prihvatljiva, ako uzmemo u obzir činjenicu da je na svom vrhuncu Beograd u osmanskom periodu imao oko 100.000 stanovnika (16. i 17. st.).

Bajrakli džamija Danas, nažalost imamo samo jednu preostalu džamiju. Bajrakli džamija izgrađena je 1575. godine a prvobitno je nosila naziv Čohadži Hadži Alijina džamija po svom osnivaču. Vremenom je mijenjala imena a danas je poznata kao Bajrakli džamija. Riječ je o jednoprostornoj kupolnoj džamiji netipičnoj za klasičnu osmansku arhitekturu zbog izuzetno naglašenog tambura (zid u gornjoj zoni građevine na koji se oslanja kupola). Na osnovu sačuvanih fotografija i crteža starog Beograda, izgleda da su mnoge kupolne džamije slijedile obrazac Bajrakli džamije, što Beograd jednim dijelom odvaja od uobičajenih arhitektonskih tendencija prisutnih u drugim gradovima Balkana.

29

Međe Tako da je ovaj prostor namjenjen za sjedište gradske vlade trebalo da stanovnici dožive poput svoje vlastite imovine što se i dogodilo.

Zato Vijećnica i jeste centralna potkupolna građevina pokrivena čelikom i staklom čime podsjeća na monumentalnu osmansku arhitekturu. Vijećnica je svojevrsno arhitektonsko čudo koje plijeni ljepotom od igradnje do danas. U Viječnici je 1908. godine postavljena bista cara Franje Josipa, djelo Frangeša Mihanovića. To je godina aneksije Bosne i Hercegovine kada ona postaje ravnopravnim članom velike Austo-Ugarske monarhije. Danas se ta bista nalazi u depou Umjetničke galerije Bosne i Hercegovine.

Arhitektonsko čudo nastalo spojem osmansko-islamske i austro-ugarske arhitekture

Vijećnica – ponos Sarajeva Vijećnica je u početku bila sjedište gradske uprave i gradske administracije Sarajeva. Zato je i izgrađena. Nakon Drugog svjetskog rata pa do 1949. godine Vijećnica je služila gradskoj upravi kao zgrada Okružnog suda Sarajeva i sjedište Bosanskohercegovačkog sabora. Od 1949. godine Vijećnica je u funkciji Gradske biblioteke, odnosno postaje sjedište Nacionalne i univerzitetske biblioteka Bosne i Hercegovine Piše: Anes Džunuzović

T

rinaest godina nakon aneksije Bosne i Hercegovine, 1891. godine, poznati austro-ugarski arhitekt Karlo Parik projektuje zgradu Vijećnice. Lokacija na kojoj je planirana Vijećnica odredila joj je i tlocrtni oblik – jednakostranični trougao. Međutim, projekt Karla Parika nije se svidio ministru Kalaju i odbijen je. Arhitekta Aleksander Wittek preuzima posao projektiranja zgrade Vijećnice i na njemu radi 1892-1893. godine. Zadržava tlocrtni oblik koji je ponudio Parik. Da bi u projekt unio elemente islamske umjetno-

30

sti i arhitekture Wittek dva puta odlazi u Kairo. Međutim, zbog bolesti ne uspjeva finalizirati posao, koji preuzima Ćiril Iveković i uz neznatne promjene Wittekova rješenja završava projekt zgrade Vijećnice 1894. godine. Vijećnica je završena i otvorena 1896.

Arhitektonsko čudo Za izgradnju Vijećnice korištena je ideja koja je primjenjivana kod izgradnje džamija, dakle iz osmanske arhitekture.

Naime, pošto su džamije građene sa više objekata, osim prostora za molitvu (namaz) postojali su objekti za učenje (mektebi i medrese), za humanitarne aktivnosti, groblje (mezarje), onda je sve te objekte trebalo arhitektonski uklopiti u jednu smislenu i lijepu cjelinu. Pristup centralnom mjestu džamije, ostvaruje se preko trijema i ulaza u prostor uokviren plaštom građevine, što proizvodi efekt veličanstvenosti. Ta ideja pretočena je i na Vijećnicu kako bi se približila bosanskom čovjeku.

Dakle, pristup trijemu, prolazak kroz vrata i ulazak u aulu bogato dekoriranu stvara dojam monumentalnosti iako je prostor objektivno mali, a što je prostor koji podsjeća na najmonumentalnije građevine, potkupolne džamije.

Diwan - april/avril 2014.

Funkcije Vijećnice kroz 118 godina postojanja Vijećnica je u početku bila sjedište gradske uprave i gradske administracije Sarajeva. Zašto je i izgrađena. Nakon Drugog svjetskog rata pa do 1949. godine Vijećnica je služila gradskoj upravi kao zgrada Okružnog suda Sarajeva i sjedište Bosanskohercegovačkog sabora. Od 1949. godine Vijećnica je u funkciji Gradske biblioteke, odnosno postaje sjedište Nacionalne i univerzitetske biblioteka Bosne i Hercegovine.

Granatiranje i paljenje Vijećnice u augustu 1992.

Tokom opsade Sarajeva, u noći između 25. i 26. augusta 1992. godine sa položaja agresorske Vojske tzv. Republike Srpske Vijećnica je granatirana i zapaljena. Nastala je neprocjenjiva šteta za fond biblioteke a unutrašnjost je pretvorena u ruševinu. U vatrenoj stihiji je nestao Katalog Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine, oko 80 posto knjižnog fonda i dokumenata koji svjedoče o historiji Bosne i Hercegovine. U požaru, osim na hiljade knjiga i vrijednih starih dokumenata, izgorio i veliki dio Vijećnice, njena jedinstvena aula, sva stolarija, zidovi, krovna konstrukcija, te veliki dio fasade.

Obnova Vijećnice Obnova Vijećnice je počela 1996. godine, na 100. godišnjicu od završetka njene izgradnje. Treća faza obnove koja je počela 2009.

godine je završena. U okviru nje su urađeni grubi građevinski radovi, rekonstrukcija dijela krova, kamenorezački radovi na fasadi objekta, uz izradu unutrašnje i vanjske stolarije, te u konačnici rekonstrukcija i restauracija fasade, što je jedan od najsloženijih poslova. Vijećnica ima 208 otvora, od čega 187 prozora. Obnova stolarije je bila delikatan zadatak, posebno jer se birao hrast kao izraz autentičnosti, te je pronađen onaj originalni s Vijećnice - s područja između Srebrenika i Brčkog. Danas se privode kraju radovi na četvrtoj fazi, odnosno unutrašnjoj dekoraciji koja je bila jedna od glavnih karakteristika Vijećnice. Radovi su pri kraju, a gradska uprava Grada Sarajeva najvaljuje skoro otvaranje Vijećnice. O namjeni Vijećnice puno se govorilo i govori, za sada se očekuje da u njenim obnovljenim odajama Gradska uprava održava samo sjednice Gradskog vijeća, dok će u periodima kada sjednica ne bude sala biti korištena za naučne simpozije, pjesničke večeri, kamernu muziku, recitale te druge kulturne sadržaje. Jedno je sigurno da Vijećnica više neće biti sjedište Nacionalne i Univerzitetske biblioteke, jer će se zgrada za ovu značajnu instituciju graditi u Kampusu Univerziteta u Sarajevu.

Inat kuća

Z

a izgradnju Vijećnice postoji jedna zanimljiva priča, istinita, a zvuči kao legenda. Naime, lokacija za gradnju Vijećnice bila je na Mustaj-pašinom mejdanu. Na tom mjestu bila su dva hana i jedna privatna kuća. Njih je trebalo srušiti uz određenu naknadu vlasnicima.

Hanovi su tako i srušeni, ali je vlasnik kuće odlučno odbijao prodati svoju kuću. Na koncu dugih pregovora, tvrdoglavi starac je zahtjevao da mu se kao naknada isplati kesa dukata, te da kuća bude prebačena, ćerpić po ćerpić, na drugu obalu Miljacke, nasuprot Vijećnice.

Monarhija nije imala izbora, tako je i urađeno, a zbog inata vlasnika, kuća je prozvana Inat kućom. Danas je Inat kuća reprezentativni restoran.

Diwan - april/avril 2014.

31

Tradition

Hamams in der Tradition der Bosniaken Autor: prof. Alen Zečević

D

ie orientalische Architektur der islamischen Zivilisation, deren erste Spuren in Bosnien-Herzegowina mit der Errichtung der osmanischen Herrschaft aufgetaucht sind, hat mehr als vier Jahrhunderte lang die Gestalt und die Substanz der bosnisch-herzegowinischen Städte und Siedlungen geprägt.

Bei allen Kulturnationen wurden religiöse Bauten - von ältesten Zeiten bis heute - als monumentalste Bauten errichtet. So war das auch in der islamischen Welt. Innerhalb der Baukomplexe, neben Moscheen als Zentralgebäuden, wurden auch andere Objekte von kultureller Bedeutung gebaut, wie Koranschulen (mittlere Schulen und Hochschulen) und Hamams. Der Wasserkult nahm in der geistigen Tradition der Muslime eine besondere Stellung ein. Bosniaken waren in ihrer Geschichte untrennbar mit dem Wasser und dem Stein verbunden, zunächst durch die Beachtung von islamischen Werten und Koranvorschriften und schließlich auch durch den Konsum des ästhetischen Erlebnisses der Lebensumgebung. Einst hat der verstorbene Journalist und Schriftsteller Zuko Džumhur in seinen Reiseberichten festgehalten, dass an dem ersten steinernen Springbrunnen folgende Koranverse eingraviert waren: „Und alles, was lebendig ist, haben wir aus dem Wasser geschaffen, oder kurz gesagt, alles Lebendige kommt aus dem Wasser“. Strenge islamische Vorschriften, die von jedem Muslim eine regelmäßige Körperhygiene verlangen, haben festgelegt, dass ein Gläubiger nicht vor seinem Herren beten darf, ohne die rituelle Waschung (‚abdest‘) vollbracht zu haben (d.h. das Gesicht, die Hände, die Füße, den Mund, die Nase, den Hals, die Ohren und den Scheitel zu

32

reinigen). Das Leben der Muslime in Bosnien, nach den geistigen Regeln des Islams geformt, machte Bosnien zum Mittelpunkt der hoch entwickelten Lebenskultur, in der der Kult der Körperhygiene eine besondere Stellung einnahm und in damaligem Europa in dieser Form nicht bekannt war. ‚Hamam‘ ist ein arabisches Wort und bezeichnet ein öffentliches Bad. In Bosnien-Herzegowina wurden Hamams ausschließlich auf Wunsch von Stiftungsgründern - angesehenen Mitgliedern der Gesellschaft – errichtet.

Sie haben für die Erlösung ihrer Seele religiöse Objekte, Bildungsinstitutionen und wohltätige Institutionen gebaut. Obwohl die meisten Hamams bis heute nicht erhalten sind, weil sie in unterschiedlichen politischen Systemen -durch eine wilde Urbanisierung und eine geplante Usurpation - zerstört wurden, sind trotzdem bedeutende historische Quellen erhalten worden, in denen unter anderem von Besonderheiten der Bauweise und des Verwendungszwecks von Hamams die Rede ist. Hamams wurden aus sorgfältig ausgewählten Materialien, insbesondere aus Sinter und Stein gebaut. Die Mischung aus Kalk und Sand wurde als festes Bindemittel bzw. Mörtel verwendet. Der größte Teil der Hamamfläche war mit großen Fliesen belegt. Darüber erhob sich das Gewölbe in Form einer Kuppel oder ein tonnenförmiges Gewölbe aus Sinter. Die ganze Baukonstruktion, die von 70-155 cm dicken Hamamwänden gestützt war, wurde mit einem bleiernen Dach überdeckt. Der Raum um das Objekt war ein Hof, in dem sich in seltensten Fällen auch ein Haus befand, in dem der ‚hamamdžija‘ (der Mann, der sich um den Hamam kümmerte) wohnte. In der Regel besaß jeder Hamam - unabhängig von seiner Größe - folgende Räume:‘šadrvan‘, ‚kapaluk‘, ‚halvat‘, ‚hazna‘und Diwan - april/avril 2014.

ćulhan›. Vor dem Hamameingang saß der ‚hamamdžija‘, der Geld für die Hamamdienste einkassierte. Der erste Raum, in den man beim Eintreten in den Hamam hereinkam, war ‚šadrvan‘ (der Wasserbrunnenraum), in dem der Wasserbrunnen durch seine zentrale Stellung hervorstach. Das Dach des Wasserbrunnenraums, das in Form einer Kuppel den Raum überdeckte, hatte in der Mitte ein Fenster, durch welches Licht hereinkam und den ganzen Raum ausfüllte, was an altrömische Atrien erinnerte. Aus dem Wasserbrunnenraum kam der Besucher in den ‚kapaluk‘, einen rechteckigen Raum mit den an den Wänden symmetrisch aufgestellten Sofas, Matratzen und Kissen. Wenn man aus dem ‚kapaluk‘ rauskam, öffente sich die Tür zum ‚halvat‘ oder Kaldarium–dem Baderaum.

In den Ecken dieses Raumes standen 30-40 cm hohe Sofas, auf denen man lag, während das warme Wasser den ganzen Raum mit Dampf erfüllte.

Zwischen zwei Sofas befand sich eine ‚kurna‘, ein schön geglättetes Waschbecken. Über dem Waschbecken waren zwei getrennte Wasserhähne für warmes und kaltes Wasser angebracht.

Man weiß mit Sicherheit, dass einige Hamams in ihren Baderäumen auch jüdisches ‚hauz‘oder‘mikve‘ hatten, d.h. ein Waschbecken, das ausschließlich für die rituelle Waschung von Juden bestimmtwar. Einige Schritte hinter dem Baderaum ‚halvat‘, befand sich ‚hazna‘: der Raum, in dem das Wasser erhitzt wurde und durch Röhren in den Wänden zu den Baderäumen geleitet wurde. In der Mitte dieses Raumesstand ein Kessel aus Kupfer. In der Regel wurde der Kessel so aufgestellt, dass sein Boden zur Decke und seine Öffnung zur Feuerstelle gerichtet war, so dass sich die Wärme gleichmäßig in dem ganzen Raum verteilte. Aus ‚hazna‘ wurde das warme Wasser durch

Röhre, die auf einer Höhe von 100 bis 120 cm eingebaut waren, in den Hamam weitergeleitet. Die Wasservorräte, die niemals auslaufen konnten, wurden als ‚maja‘ bezeichnet. Der einzige Raum in dem ganzen Hamamkomplex, der in die Erde eingegraben war, im Gegensatz zu anderen Räumen, die etwas über der Erde erbaut worden sind, hieß ‚ćulhan‘ oder Hypocaustum. Zu diesem Raum führte ein kleiner Vorraum oder Praefurnium, der – genauso wie‚ćulhan‘ – zum größten Teil in die Erde eingegraben war. Die Höhe des Hypocaustums war nicht in allen Hamams gleich, in einigen von ihnen erreichte sie 2 Meter. Der Eingang in den ‚ćulhan‘ befand sich unter dem Kessel, wo auch die Feuerstelle war, die niemals gelöscht wurde. Die warme Luft zirkulierte unter den Fliesen, durch die sorgfältig eingebauten Röhre und nicht selten auch durch Schornsteine – die das ganze Haus erhitzten. Es wurde zweimal am Tag geheizt, in den frühen Morgenstunden und am Abend. Ein Hamam verbrauchte am Tag zwischen zehn und zwanzig Ladungen von sorgfältig ausgewähltem Fichtenholz.

Das Wasser, das den Hamam versorgte, kam durch tönerne oder hölzerne Röhre bzw. Wasserleitungen, die für die Zwecke des Hamams gebaut waren. Es ist bekannt, dass manche Wasserleitungen einige Kilometer lang waren, abhängig von der Entfernung des Hamams von der Wasserquelle.

Reste mancher Wasserleitungen sind bis heute erhalten worden. Da der Hamam in jedem Augenblick genug Wasservorräte haben musste und es oft Schädigungen an Wasserleitungen gab, kümmerten sich ‚sujoldžije‘ („Baumeister für Wasserleitungen“) um Wasserleitungen. Das im Hamam beschäf-

tigte Personalbestand aus folgenden Personen: hamamdžija – der Verwalter und Inkassant des Hamams,‘peštemaljdžija‘ – seine Aufgabe war es, sich um alles zu kümmern, was zum Baden notwendig war(seinen Namen bekam er nach ‚peštemalj‘, dem Tuch, das man um den Unterkörper umwickelte, als man in den Baderaum herein ging), ‚tallak‘ – Person, die für Massagen und nach Bedarf für das Baden der Gäste zuständig war, ‚kafedžija‘ – Person, die Kaffe gekocht hat und Wasserpfeife für alle Besucher des Hamams vorbereitet hat und ‚čulhandžija‘ – der Heizer im Hamam. Das erwähnte Personal hatte keinen festen Lohn aus der Kasse des Hamams, sondern verdiente nur vom Trinkgeld, das sie von den Besuchern des Hamams bekamen.

Für das Baden im Hamam notwendige Utensilien waren: ‚bošča‘ – eine große Decke, in der die Besucher des Hamams ihre Kleidung hinterließen, ‚peštemalj‘ – ein Tuch aus Baumwolle, mit dem man den unteren Teil des Körpers bedeckte, ‚mahrama‘ – ein Handtuch aus Leinen oder Baumwolle, mit dem die Besucher des Hamams ihren Kopf in Form eines Turbans umwickelten, ‚fute‘ – eines der Stoffe, mit dem der untere Teil des Körpers bedeckt wurde, ‚nalule‘ ili ‚nanule‘ – Holzschuhe, die im Hamam getragen wurden. Während des Badens wurde‘tas‘ verwendet -eine verzinnte kupferne Schüssel, mit der aus dem Waschbecken Wasser geschöpft wurde und über den Körper gegossen wurde.

Zur Reinigung des Körpers während des Badens wurde ‚lif ‘benutzt. Er wurde aus der Rinde des Bananen- oder Dattelbaumes gemacht. Während der Massage zog der Masseur (‚tallak‘) die sog. ‚Hamam-Tüte‘ über seine Hand Diwan - april/avril 2014.

über, die aus dem Haar der angorischen Ziege gemacht war. In Hamams befand sich außerdem ‚buhurdar‘ - der Raum zum Verbrennen des Duftholzes ‚ud‘. In dem Baderaum befand sich auch ‚haranija‘ - ein nicht tiefer Kessel, in dem im heißen Wasser Handtücher nach jedem Gebrauch gekocht wurden.

In den größten bosnisch-herzegowinischen Städten gab es mehrere Hamams. Bis heute sind Reste einiger von ihnen in Sarajevo, Travnik, Stolac, Počitelj und Blagaj erhalten geblieben.

In der Hauptstadt Sarajevo existierten mehrere Hamams: Isabegs Hamams, Ajasbegs Hamam, Firuzbegs Hamam, Gazi Balibegs Hamam, Mehmed-pašas Hamam und Rustem-pašas Hamam.

Etwas südlicher, in Mostar, das das Zentrum der Herzegowina war, wurden zwei Hamams gebaut: Sinan-pašas und Ćejvanbegs Hamam. In Banja-Luka, das durch seine Architektur den Norden Bosniens schmückte, wurden drei Hamams gebaut: Mehmed-pašas Hamam (in Gornji Šeher gelegen), Ferhad-pašas Hamam und noch ein Hamam, der in der großen Vrbas-Flut aus dem Jahr 1880. vernichtet wurde.

Viele Hamams in Bosnien-Herzegowina sind im Zeitraum von 1697 bis 1888 verfallen aufgrund der Abschwächung von Stiftungen, aufgrund von häufigen wirtschaftlichen Krisen, häufigen Kriegen und Veränderungen von Staatsgrenzen und schließlich aufgrund der illegalen Usurpation der Besitztümer von Stiftungen. Von 56 Hamams, die in den 70er Jahren des 17. Jahrhunderts mit Sicherheit existierten, waren in der Zeit, als diese Region von der Armee der Österreichisch-Ungarischen Monarchie besetzt wurde, nur fünf von ihnen in Betrieb.

33

Tradicija

Hamam u Novom Pazaru, Sandžak

Hamami u tradiciji Bošnjaka O Autor: prof. Alen Zečević

rijentalna arhitektura islamskog civilizacijskog kruga, čiji su se prvi tragovi u Bosni i Hercegovini pojavili sa uspostavom osmanske uprave, više od četiri stoljeća davala je formu i sadržaj bosanskohercegovačkim gradovima i naseljima. Kod svih kulturnih naroda, od najstarijih vremena pa do danas, vjerski objekti su podizani kao najmonumentalnije građevine. Tako je bilo i u muslimanskom svijetu. Unutar velikih vjerskih kompleksa, pored džamija kao centralnih građevina, građeni su i drugi objekti od kulturnog značaja, medrese (srednje i visoke škole) i hamami. Kult vode u duhovnoj tradiciji muslimana zauzima posebno mjesto. Bošnjaci su u prošlosti neraskidivim nitima vezani za vodu i kamen, najprije kroz poštivanje islamskih vrijednosti i Kur’anskih propisa, a najposlije i konzumiranje estetskog ugođaja životnog ambijenta. Svojevremeno je i rahmetli Zuko Džumhur u svojim Putopisima bilježio izreku, prema kojoj je prva kamena česma na sebi imala uklesanu suru iz Kur’ana: ‘’I sve što je živo – iz vode smo izveli, ili kratko, sve živo je iz vode’’. Strogi islamski šarti, koji od svakog muslimana traže održavanje higijene tijela, odredili su da vjernik ne može stati pred svoga Gospodara prilikom molitve ako prethodno nije uzeo abdest, odnosno, nije ispoštovao pranje lica, nogu i ruku do laktova, ispiranje usta

34

i nosa, mokrom rukom okvasio vrat, uši i tjeme glave. Život muslimana u Bosni, oblikovan prema duhovnim zakonitostima Islama, učinila je Bosnu središtem visoko razvijene kulture življenja u kojoj je posebno mjesto zauzimao kult higijene tijela, koju tadašnja Evropa ne pamti.

Hamam je arapska riječ i označava javno kupalište, kupatilo.

U Bosni i Hercegovini, Sandžaku i prostoru Balkana hamami su podizani isključivo voljom vakifa, uglednih članova društva koji su za spas svoje duše podizali objekte vjerskog, prosvjetnog i humanitarnog karaktera. Premda danas nije sačuvan najveći broj hamama, koji su uništavani u različitim društvenim sistemima uslijed divlje urbanizacije i smišljene uzurpacije, ipak, o njima su sačuvani značajni historijski izvori u kojima se, između ostalog, govori o specifičnostima njihove gradnje i namjene. Hamami su se gradili od precizno biranog materijala, naročito sedre i kamena, a mješavina kečeta i kreča koristila se kao čvrsto vezivno sredstvo, odnosno malter. Najveći dio površine hamama popločan je velikim pločama, iznad koje se nadvijao svod načinjen od kubeta ili bačvastim svodovima pravljenim od sedre, a cijela konstrukcija, koju su pridržavali zidovi hamama debljine 70 – 155 centimetara, pokrivena je olovnim krovom. Prostor oko objekta činilo je dvorište, u kojemu se, samo u rijetkim slučajevima, nalazila i kuća Diwan - april/avril 2014.

u kojoj je stanovao hamamdžija. U pravilu, svaki je hamam, neovisno o njegovoj veličini, bio uređen tako da je imao: šadrvan, kapaluk, halvate za kupanje, haznu i ćulhan.

Ispred ulaza u hamam sjedio je hamamdžija koji je naplačivao usluge kupanja. Prva prostorija u koju bi se ulazilo kročivši u hamam bio je šadrvan, u kojoj se isticao šadrvan (fontana) zauzimajući centralni položaj u toj prostoriji. Krov šadrvana, koji je bio prekriven kubetom, na sredini je imao prozor kroz koji je svjetlošću ispunjavana cijela prostorija, podsjećajući na drevne rimske atrije. Iz šadrvana posjetilac je ulazio u kapaluk, prostoriju pravougaonog oblika, uz čije su zidove skladno poredani minderluci s minderima, šilteta i jastuci. Izlazeći iz kapaluka otvaraju se vrata u halvate ili caldarium, prostoriju namijenjenu za kupanje. U uglovima halvata ostavljane su sofe estrade, visoke 30 – 40 centimetara, na kojima se ležalo u vrijeme kada je topla voda cijelu prostoriju ispunjavala parom. Između dvije sofe estrade nalazila se jedna kurna, lijepo uglačano korito, a iznad kurne dvije odvojene slavine za toplu i hladnu vodu. Pouzdano se zna da su neki hamami u halvatima imali jehudijski hauz ili mikve, odnosno, bazen koji je bio namijenjen isključivo za ritualno pranje Jevreja. Iza halvata, nekoliko koraka ispred, nalazila se hazna, prostorija u kojoj se voda grijala i kroz cijevi u zidovima razvodila kroz prostorije za kupanje. U sredini hazne nalazio se kazan načinjen od bakra.

U pravilu, kazan se postavljao tako da mu je dno bilo okrenuto pre-

ma stropu, a otvor prema ognjištu, tako da se toplota ravnomjerno raspoređivala po cijeloj prostoriji. Iz hazne je topla voda, razvođena do hamama u cijevima koje su postavljane na visinu od 100 – 120 centimetara. Te zalihe vode, kojih nikad nije moglo nestati, nazivale su se maja. Jedina prostorija u cijelom hamamskom kompleksu koja je ukopana u zemlju, za razliku od ostalih koje su građene tako što su podignute iznad površine zemlje, nazivala se ćulhan ili hypocaustrum. Prema ćulhanu je vodilo malo predvorje ili praefurnium, koje je, baš kao i ćulhan, najvećim dijelom bilo ukopano u zemlju.

Visina hypocaustruma nije bila u svim hamamima ista, a u nekim je dostizao visinu od 2 metra. Ulaz u ćulhan nalazio se ispod kazana, gdje je bilo i ognjište u kojemu vatra nikad nije gašena, tako da je topli zrak cirkulisao ispod ploča i kroz precizno razvedene cijevi, a nerijetko i dimnjacima kojima se ujedno grijala cijela zgrada. Ložilo se dva puta dnevno, u rane jutarnje sate i predvečer, a jedan je hamam dnevno trošio oko 10 – 20 tovara posebno biranih omorikinih drva.

Sujoldžije, hamamdžije, peštemaljdžije, čulhandžija...

Voda kojom se opskrbljavao hamam dovodila se sistemom glinenih ili drvenih čunkova, odnosno vodovodom namijenjenim za potrebe hamama. Poznato je da su neki vodovodi bili dugi po nekoliko kilometara, zavisno od udaljenosti hamama i izvora vode, a ostaci nekih vodovoda sačuvani su i da-

nas. S obzirom da je hamam morao u svakom trenutku imati dovoljne zalihe vode, a kako su bila česta oštećenja na vodovodnim cijevima, o stanju vodovoda brinule su sujoldžije (tur. su – voda, jol – put; sujoldži – onaj koji gradi vodovod).

Osoblje zaposleno u hamamu bili su: hamamdžija – upravitelj i blagajnik hamama, peštemaljdžija – onaj kojemu je dužnost bila da se brine o stvarima neophodnim za kupanje (ime dobio po peštemalju, zastiraču kojim se pokrivao donji dio tijela prilikom ulaska u prostoriju predviđenu za kupanje), tallak – osoba zadužena za masiranje, a po potrebi i kupanje posjetilaca, kafedžija – koji je pravio kahvu i nargile za sve posjetioce hamama, i čulhandžija – ložač u hamamu.

Navedeno osoblje nije imalo stalna primanja iz blagajne hamamdžije, i sva se njihova zarada zasnivala na bakšišu skupljenim dobrom voljom posjetilaca u hamamu.

Pribor potreban za kupanje u hamamu činili su: bošča – velikog pokrivača u koji su posjetioci hamama ostavljali svoju odjeću, peštemalj – prekrivač načinjen od pamučnog platna kojim se prekrivao donji dio tijela, mahrama – laneni ili pamučni peškir kojim su posjetioci nakon kupanja omotavali glavu po uzoru na turban, fute – jedna od tkanina kojim se pokrivao donji dio tijela, nalule ili nanule – obuća koja se koristila u hamamu. Za vrijeme kupanja koristio se tas, bakrena kalajisana posuda, kojom se crpila voda iz kurne i poljevala po tijelu. Za čišćenje tijela prilikom kupanja koristio se lif, pravljen od bananine ili datuDiwan - april/avril 2014.

line kore. Prilikom masiranja tallak je na ruku stavljao hamam-kesu, koja se pravila od tiftita, odnosno kostrijeti angorske koze. U hamamima se nalazio i buhurdar, kadionica za paljenje miomirisnog drveta ud. U prostoriji namijenoj za kupanje nalazila se i haranija, plitki kotao u kojemu su se u vrućoj vodi iskuhavali peštemalji poslije svake upotrebe.

Najveći bosanskohercegovački gradovi imali su po nekoliko hamama. Danas postoje ostaci nekoliko hamama u Sarajevu, Mostaru, Travniku, Stocu, Počitelju i Blagaju. U Sarajevu je, kao glavnom gradu Bosne i Hercegovine, bilo ih je nekoliko: Isabegov, Ajasbegov. Firuzbegov, Gazi Balibegov, Mehmed - pašin, i Rustem - pašin hamam. Nešto južnije, u Mostaru, koji je činio srce Hercegovine, izgrađena su dva hamama, Sinan – pašin i Ćejvanbegov hamam. U Banja Luci, koja je svojom arhitekturom krasila bosanski sjever, izgrađena su tri hamama: Mehmed – pašin (smješten u Gornjem Šeheru), Ferhad – pašin i jedan hamam koji je uništen velikom poplavom Vrbasa 1880. godine. Zbog slabljenja institucije vakufa, čestih ekonomskih kriza, promjena četih ratova i promjena državnih granica, naposlijetku i nelegalne uzurpacije vakufske imovine, propali su mnogi hamami u Bosni i Hercegovini u periodu od 1697 – 1888 godine. Od 56 hamama, za koje se pouzdano zna da su postojali u sedmoj deceniji XVII stoljeća, samo njih pet je radilo u vrijeme kada je naše prostore okupirala vojska austrougarske monarhije.

35

Književnost

Guy Rewenig

Roger Manderscheid

Jean Portante

Guy Helminger

Claudine Muno

Književnost u Luksemburgu (III) Obnovitelj romana na luksemburškom jeziku

P

rekretnicu u novijoj luksemburškoj historiji književnosti predstavlja godina 1985. kada izlazi prvi roman Guy-a Rewenigs-a na luksemburškom jeziku: „Hannert dem Atlantik“. Ovo djelo, nakon kojeg su uslijedili brojni opsežni romani ovog autora na luksemburškom jeziku, ubraja se u „odista sazrele romane sa dubljim psihološkim i socijalnim sadržajem [...] – dostignuće na koje je luksemburška književnost morala dugo čekati“ (Jul Christophory).

Nakon Rewenigs-a, od 1988. godine pa nadalje, izašla je opširna, autobiografski inspirisana trilogija Roger-a Manderscheid-a koja se sastojala od romana „schacko klak“, „de papagei um käschtebam“ i „feier a flam“. Oba autora su sa ovim knjigama imali velike uspjehe kod čitalačke publike, te su za luksemburško ograničeno tržište dostigli neobično visoke tiraže a neki od njih i više izdanja.

U sljedećoj deceniji su objavljena nova epska djela na luksemburškom jeziku koja bi bila nezamisliva bez Rewenigsovog i Manscherscheidovog prethodnog rada: „Frascht“ (1990) od Nico Helminger-a, „Angscht virum Groussen Tunn: Geschichten“ (1992) od Jean-Michel Treinena (rođ. 1954.), „Perl oder Pica“ (1998), roman od Jhemp Hoscheita (rođ. 1951.), „Iwwe Waasser“ (1998), roman od Goerges Hausemer-a, kao i nekoliko romana na

36

lokalnom jeziku od Josy Brauna (npr. „Porto fir d‘Affekoten“, 1997, „Kréwénkel“, 1998, I „Meewäin“, 2007) I od Claudine Muno (npr. “De Fleeschikinnek”, 2002, I “Frigo”, 2003).

Konkurencija u vlastitoj državi U ovu fazu spada i renesansa književnosti na francuskom jeziku u Luksemburgu. Veliki udio u toj književnosti ima Jean Portante sa svojim imigrantskim romanom „Mrs Haroy ou la Mémoire de la baleine“ (1993). Odjednom su se, pored već duže vrijeme aktivnih autora koji su pisali na francuskom jeziku kao Edmond Dune (1914.-1988.), Anise Koltz – koja je u međuvremenu sa njemačkog prešla na francuski jezik -, Lambert Schlechter, Rosemarie Kieffer (1932.-1994.) i José Ensch (1942.2008.), pojavile i mlađe kolege i kolegice kao Anne Schmitt (rođ.

1953.), Jean Sorrente (rođ. 1954.), Félif Molitor (rođ. 1958.), Danielle Hoffelt (rođ. 1963.) i Tullio Forgiarini (rođ. 1966.) koji ekperimentiraju sa novim sadržajima i formama.

Slično važi i za književnost na njemačkom jeziku u Luksemburgu, koja se 90-tih godina bori sa konkurencijom na drugom jeziku u vlastitoj državi, te koja se pokušava priključiti tokovima na većem njemačkom govornom području. Imena kao Jean Krier (rođ. 1949.), Roland Harsch (rođ.

1951.), Maryse Krier (rođ. 1953.), Pit Hoerold (rođ. 1954.), Léon Rinaldetti (rođ. 1957.), Mario Fioretti (rođ. 1962.), Guy Helminger (rođ.

Diwan - april/avril 2014.

1963.) i Raoul Biltgen (rođ. 1974.) garantuju visok književni kvalitet, te pronalaze izdavače djelimično i u inostranstvu.

U perspektivan književni podmladak iz Luksemburga spadaju i spisateljice kao Linda Graf (rođ.

1967.), Cathy Clement (rođ. 1979.) te prije svega Claudine Muno (rođ.

1979.) koja je uprkos svojoj mladosti objavila već nekoliko zapaženih djela na različitim jezicima i u raznim žanrovima.

Ne smiju se zaboraviti ni luksemburški autori koji su napustili domovinu još prije nekoliko decenija i koji pišu na engleskom jeziku, a koji nisu potpuno zaboravili svoju domovinu niti su zanemarili temu „ostajanja bez korijena“. U ovom kontekstu ćemo spomenti prije svega liričare Liliane Welch (rođ. 1937.) i Pierre Joris (rođ. 1946.). Na njemačkom jeziku pišu Jean-Paul Jacobs, koji od 1966. godine živi u Berlinu, Michèle Thoma, koja od sredine 80-tih godina živi i radi u Beču, te Guy Helminger, koji je u Kelnu našao svoju drugu domovinu.

Pored iseljenika spomenućemo i useljenike i djecu imigranata, te putnike koji su najnoviju književnost Luksemburga obogatili svojim pogledom izvana, te koji sa naglaskom ukazuju na proizvoljnost svakog vezivanja za nacionalnost.

I u oblasti dječije književnosti na luksemburškom jeziku, koja je u prošloj deceniji u Luksemburgu doživjela jedinstven procvat, Guy Rewenig je obavio pionirski posao.

Otkako je izašla njegova zbirka

Država

priča „Muschkilusch“ (1990) uslijedila su mnogobrojna sljedeća djela ovog žanra. I drugi dokazani autori, kao Manderscheid i Hoscheit, su se istakli kao pisci knjiga za djecu i omladinu, te su dijelom dostigli zapanjujuće tiraže. Osim toga, pojavilo se i dosta novih imena sa knjigama za djecu i omladinu, među njima Nicole Paulus (rođ. 1955.) i Chantal SchentenKeller (rođ. 1959.).

Književnost sa konturama Na početku trećeg milenija, luksemburšku književnost na tri, odnosno četiri jezika karakteriše velika formalna i tematska raznolikost. Zastupljeni su mnogi književni žanrovi, pri čemu kod autora koji pišu na njemačkom jeziku preovladava kratka proza (kratke priče, novele, pripovijetke), njihove frankofone kolege daju prednost lirici, dok su na luksemburškom jeziku epika, lirika i dramatika približno podjednako zastupljene. Zahvaljujući povećanoj prevodilačkoj djelatnosti i mnogobrojnim prekograničnim kontaktima u novije vrijeme, književnost Luksemburga i u inostranstvu dobiva određeni ugled. Publikacije luksemburških autora kod inostranih izdavača, antologije i književni časopisi, pozivi na internacionalne susrete pisaca, suizdavaštvo sa inostranim izdavačkim kućama, napravljeni filmovi po pojedinim romanima, kao i uručivanje uglednih književnih nagrada autorima iz Luksemburga daju nadu da se Velika kneževina više ne treba smatrati bijelom flekom u evropskom književnom krajoliku.

(Nastaviće se)

Političke institucije u Luksemburgu (IV) Važni savjetodavni organi Profesionalne komore Glavni zadatak profesionalnih komora sastoji se u očuvanju i odbrani interesa grupa radnika koje oni zastupaju. U okviru svojih nadležnosti, one imaju pravo da vladi podnesu prijedloge. Nakon provjere prijedloga, vlada ih može proslijediti poslaničkom domu. Mišljenje profesionalne komore je obavezno za mnoge nacrte zakona kao i za propise velikog kneza ili ministarstava koja spadaju u njihovo područje nadležnosti.

Sastav profesionalnih komora se određuje putem izbora u okviru svake zastupljene ekonomske grupe. Svaka osoba koja se bavi nekim poslom koji spada u područje nadležnosti jedne od ovih komora mora postati član te komore, a svaki član, bio on Luksemuržanin ili stranac, može posjedovati aktvino i pasivno izborno pravo.

U Velikoj kneževini postoji šest profesionalnih komora, od toga su tri komore poslodavaca a tri komore uposlenika: - - -

trgovačka komora; komora privatnih službenika; komora javnih službi; Diwan - april/avril 2014.

- - -

komora zanatlija; komora radnika; poljoprivredna komora.

Ekonomsko-socijalni savjet Ekonomsko-socijalni savjet je savjetodavni organ koji ima zadatak da, ili na sopstvenu inicijativu ili na zahtjev vlade, istražuje ekomska, finansijska i socijalna pitanja, koja pogađaju više privrednih sektora ili cjelokupnu privredu. Ovaj savjet, na osnovu sprovedenih studija, može vladi ponuditi prijedloge rješenja.

Ovaj savjet podnosi godišnji izvještaj o ekonomskom, finansijskom i socijalnom položaju u državi, koji vlada onda podnosi parlamentu.

Osim u hitnim slučajevima, vlada traži stručno mišljenje ovog savjeta o svim mjerama od općeg interesa, koje se trebaju utvrditi putem zakona ili propisa, a koje su od velikog značaja za više ekonomskih sektora ili profesionalnih grupa, odnosno za cjelokupnu nacionalnu ekonomiju.

Ekonomsko-socijalni savjet se sastoji od predstavnika teške industrije, malih i srednjih preduzeća, trgovačkog i zanatlijskog sektora, poljoprivrednog i vinogradarskog sektora, te od predstavnika uposlenika i predstavnik vlade koji su organizovani u sindikatima.

(Kraj)

37

Integracija grof Siegfried na stijeni napravio tvrđavu (Letzebuerg), od koje su potekli naprije grad a kasnije i država Luksemburg - prostor između rijeka Mosel i Maas pripadao je Njemačkom carstvu. Sredinom 14. stoljeća, Luksemburg se uzdigao na stupanj kneževine. Zatim je, kao takav, integrisan u burgundski savez, a poslije toga postao dio španske Nizozemske, prije nego što je 1715. godine pripao austrijskim Habsburzima. Nakon što su francuske revolucionarne trupe 1795. godine osvojile tvrđavu, Luksemburg je kao „Department des Forets“ („Područje šume“) anektiran od strane Francuske.

Postepeno buđenje nacionalnog osjećanja

Historija multikulture u Luksemburgu (I) Harmoničan zajednički život ljudi najrazličitijeg porijekla je naročito tipičan za ovu zemlju, koja je oduvijek igrala bitnu ulogu kao mjesto križanja i susreta kultura i mentaliteta

O

d svih zemalja članica Evropske Unije, Velika kneževina Luksemburg je po procentu stranaca (44,5%) na vodećem mjestu. Od ukupno 537.039 stanovnika, stranaca je 238.800 – sa rastućom tendencijom. Zajednički život 160 nacija, koji bi mogao dovesti do političkih, društvenih i kulturnih napetosti, u Luksemburgu se shvaća kao šansa da se održi njegov dvostruki, evropsko-luksemburški identitet, da se iz mirnog suživota svih prisutnih izvuče nova snaga, te da posluži kao uzor za harmoničnu Evropu budućnosti.

Pola svijeta u krugu od samo nekoliko stotina metara! Tako na primjer izgleda svakodnevnica u Bonneweg-u, jednom kvartu grada Luksemburga, gdje su se u prečniku manjem od 1 km okupili ljudi iz mnogih zemalja širom svijeta. Najvidljiviji znakovi ovog multikulturnog susjedstva su table i natpisi na ulazima raznih lokala i prodavnica: pivnica Carola, kafe Los Amigos, prodavnica Bengal Store, prodavnica delikatesa Au Gourmet Grec, picerija Matese, tajlandski restoran, kapverdski frizer ...

Teško da ćete igdje na svijetu naići na toliko raznovrsnih tragove žive internacionalnosti na tako malom prostoru. Oni se

38

odražavaju kako na strukturu stanovništva i poslovni svijet, tako i na udruženja i sport. Ništa manje internacionalna nije ni kulturna, ni medijska scena, a ni luksemburška gastronomija, u kojoj se kombinuje francusku rafinesa i njemačka obilnost, a osim toga, obogaćena je i južnoevropskim i azijskim utjecajima.

Harmoničan zajednički život ljudi najrazličitijeg porijekla je naročito tipičan za ovu zemlju, koja je oduvijek igrala bitnu ulogu kao mjesto križanja i susreta kultura i mentaliteta, te koja je dosada ostala pošteđena etničkih i religioznih konflikata.

Dugotrajan historijski proces Zbog promjenljive političke i teritorijalne pripadnosti, Velika kneževina Luksemburg je bogata iskustvima sa doseljavanjem stranaca. Kao igračka i kamen spoticanja zaraćenih strana, ova oblast je u toku svoje istorije često bila žrtva oštrih konfrontacija, za vrijeme čega je identitet njenih stanovnika uvijek bio pod utjecajem izvana. Neovisno od toga, mnogi historičari sumnjaju u to da je ikada postojala čista luksemburška nacija sa jedinstvenim jezikom i lienarnim tokom historije.

Luksemburg je, prema tome, od najdavnijih vremena obilježen stranim silama, te mu je trebalo dugo vremena da razvije svoju samostalnost.

Od petog do prvog stoljeća prije Nove ere, prvo su Kelti a onda Rimljani naseljavali oblast današnje Velike kneževine. Od 476. godine su za njima uslijedili Franci. U vrijeme oko 963. Godine - kada je Diwan - april/avril 2014.

Bečki kongres je 1815. godine proglasio Luksemburg samostalnom Velikom kneževinom koja je bila dio Ujedinjenog kraljevstva Nizozemske. Međutim, za razliku od ostalih oblasti novog kraljevstva, Luksemburg je postao dio Njemačkog saveza, a u glavnom gradu Luksemburga - kao saveznoj utvrdi - stacioniran je pruski garnizon. 1842. godine Luksemburg je pristupio i Njemačkom carinskom udruženju. Kada se, u periodu od 1830. do 1839. godine, Belgija odvojila od Kraljevine Nizozemske, Luksemburg je izgubio više od polovine svoje teritorije koja je pripala novonastaloj državi, ali je stekao i veću autonomiju. Dotada se Luksemburgom upravljalo manje-više kao nizozemskom provincijom. 1841. godine Luksemburg je dobio pokrajinski, a 1848. godine i parlamentarni (kasnije više puta revidirani) ustav. 1867. godine izglasana je neutralnost Luksemburga, te rušenje tvrđave. Svoju potpunu neovisnost od Nizozemske Luksemburg je ostvario nakon smrti kralja i velikog kneza Wilhelma III 1890. godine. Dolaskom Adolfa von Nassau-Weilburg na prijesto, Luksemburg je dobio vlastitu vladajuću dinastiju.

Pod ovim okolnostima, počeo se razvijati dotada skoro nepostojeći luksemburški nacionalni osjećaj. Naročito tokom njemačke opsade u prvom i drugom svjetskom ratu, ova država pokazala je svoju želju za samostalnošću. Na osnovu ove porasle samosvijesti, Luksemburg je nakon 1945. godine postao klica evropeizacije nacionalistički obilježene Evrope.

Zahvaljujući svojoj sposobnosti da i dalje dokazuje svoj identitet, a da istovremeno bude otvoren za vanjske utjecaje, te da se uvijek nanovo mijenja, Luksemburg je našao svoje mjesto u modernom svijetu. Luksemburški autor i publicist Guy Kirsch, koji od 1972. godine predaje Novu političku ekonomiju na Univerzitetu Fribourg (Švicarska), je u jednom intervjuu izjavio: „Luksemburžani već stoljećima žive u globaliziranom svijetu, samo što je

on prije bio manje pod ekonomskim a više pod vojnim i geopolitičkim utjecajima.“ Kirsch vjeruje da bez stranaca Luksemburžani nikada ne bi pronašli svoj idenitet, na koji su danas tako ponosni. „Dijelom u otvorenoj konfrontaciji, dijelom u skrivenoj opoziciji prema strancima, dijelom takođe u mudroj kooperaciji sa njima, te u uspješnoj imitaciji i asimilaciji sa strancima, sa drugima, Luksemburžani su, u jednom dinamičnom procesu, postali ono što jesu.“ Prvi imigranti Ako zavirimo u historijske knjige, vidjećemo da imigracija nije fenomen koji je ograničen na luksemburšku bližu prošlost.

Naprotiv, već tokom 16. i 17. stoljeća u zemlju su dolazili radnici, trgovci i vojnici iz Italije. U 18. stoljeću su za njima usljedili tirolski zidari i arhitekti. Tokom vladavine Ludwiga XIV postojali su čak i finansijski poticaji kako bi se privukli strani radnici da dođu u Luksemburg i učestvuju u obnovi grada, koji je razrušen 1684. godine.

Do pravih useljeničkih valova došlo je krajem 19. stoljeća, kada je Luksemburg s jedne strane još uvijek bio siromašna zemljoradnička država, ali kome je s druge strane trebala mnogobrojna nova radna snaga u rastućoj industriji čelika. Ovi mladi, samostalni radnici dolazili su najprije iz Njemačke, Francuske i Belgije, a kratko poslije toga i iz Poljske i Italije. Njihov broj rastao je tako brzo, da je 1910. godine broj zaposlenih u industriji čelika iznosio već 15,3% od tadašnjeg ukupnog broja stanovnika Luksemburga (260.000). Tri godine kasnije, oko 60% zaposlenih u sektoru obrade željeza dolazilo je iz inostranstva. Nakon 25 godina, broj stanovnika porastao je za preko 40.000, prvenstveno zbog doseljavanja stranaca.

Neposredno pred prvi svjetski rat su se mnogobrojni njemački i italijanski radnici vratili u svoju domovinu, ali u periodu između dva svjetska rata imigracija je ponovo porasla. Udio stranca u ukupnom broju stanovnika iznosio je 1930. godine preko 18%. Međutim, zbog svjetske ekonomske krize 20-tih godina i neposredno prije drugog svjetskog rata, mnogi gostujući radnici izgubili su svoj posao i ponovo napustili Luksemburg. Okupacija Luksemburga od strane nacističke Njemačke, te izgon nepoželjnih stranaca koji je usljedio, doveli su do toga da je udio stranca u ukupnom broju stanovništva 1947. godine iznosi nešto više od 10%.

Utjecaj Italijana Prvi koji su nakon završetka rata ponovo došli u Luksemburg da učetvuju u obnovi zemlje bili su ponovo Italijani. Međutim, krajem 1950-tih, i ova imigracija je

ponovo opala, jer su Italijani sve češće nalazili posao kod kuće ili su išli u Njemačku gdje su bili bolje plaćeni. Ipak, italijanski imigranti su ti koji su iza sebe ostavili najveći trag. Od 1890. do 1910. godine njihov broj je porastao sa 439 na 10.000, te se većina njih nastanila na industrijskom jugu zemlje. Još prije prvog svjetskog rata, Italijani su činili četvrtinu stanovništva Doelingen-a i 14% ukupnog stanovništva Esch/Alzette. To su gradovi na jugu Velike kneževine, koje je obilježila industrija čelika i koji i danas imaju visok procenat stranaca u stanovništvu.

U drugoj generaciji, Italijani su naučili luksemburški jezik, u trećoj generaciji počela je njihova potpuna integracija u luksemburško društvo, koje se danas više ne može zamisliti bez imena kao što su Barboni, Ruscitti, Scuto, Di Bartolomeo, Pascucci, Die Genova, Ruffini i.t.d. Danas 10% od svih prezimena u Luksemburgu bez sumnje ima italijansko porijeklo.

Porodice iz Portugala Kako bi spriječila povećano vraćanje Italijana u domovinu, luksemburška vlada je 1957. godine odlučila potpisati sporazum o spajanju porodica. Ovaj sporazum su kasnije koristili prije svega Portugalci, koji su, za razliku od svojih prethodnika, dolazili odmah sa ženom i djecom, te se zapošljavali prije svega na građevini, u industriji, u gastronomiji, te kao zanatlije. Sa njima je počeo drugi veliki useljenički val u toku 20. stoljeća.

Ovo konstantno useljavanje počelo je 1964. godine i trajalo je do 1976. godine, pri čemu je bilo najjače od 1969. do Diwan - april/avril 2014.

1974. godine. Međutim, i nakon toga, broj portugalskih doseljenika je kontinuirano rastao: od 5.745 koliko ih je bilo 1979. godine do 29.300 koliko ih je bilo 1981. godine.

Nakon dva državna sporazuma koja su potpisana 1972. godine (jedan između Luksemburga i Portugala, a drugi između Luksemburga i Jugoslavije), Portugalci su počeli dolaziti u Luksemburg (sa porodicama i na određeno vrijeme). Do sljedećeg vala doseljevanja Portugalaca, koje traje i do danas sa prosjekom od 2.000 osoba godišnje, došlo je kada je Portugal pristupio Evropskoj Uniji. Otada se broj Portugalaca koji žive u Luksemburgu više nego udvostručio. Trenutno oni čine oko 37% stranaca koji žive u Luksemburgu.

Danas Portugalci čine 16,4% od ukupnog stanovništva (88.200 od 537.039 osoba u 2013. godini), te su najveća zajednica stranaca u Luksemburgu. Oni već odavno raspolažu svojim vlastitim prodavnicama, supermarketima, kafićima, restoranima, sportskim klubovima i folklornim grupama, te novinama i radio-stanicama na portugalskom jeziku.

Za razliku od italijanskih gastarbajtera koji su se nastanili skoro isključivo u vlastitim kvartovima u industrijskim gradovima na jugu zemlje, Portugalci su se nastanili po cijeloj zemlji. Doduše, i oni su imali omiljene oblasti. Najviše Portugalaca živi, na primjer, u Larochette (Fels), gdje 60% stanovništva ima portugalski pasoš. Mnogi portugalski stanovnici Luksemburga su se, takođe, nastanili u Ettelbrucku i njegovoj okolini, u Echternach-u, te na jugu zemlje, dok ih u zapadnim dijelovima Velike kneževine živi vrlo malo.

39

Priča

Sandžačka priča

Puška Autor: Kemal Musić

Z

a pušku Ibrahima ispod krša niko ništa nije znao, sve dok ne dođe milicija da mu pretrese kuću.

“Daj, Ibrahime, pušku. Znamo da je imaš.”

-Te him je ja dadoh. Šta ću?! A sad tražu da him kažem njojno porijeklo.

Kako hi porijeklo ufatilo? Čuš, porijeklo za pušku? Ko, bogomi, da je insan – žalio se Ibrahim po selu.

-A vala, bogomi, mi je bi žo. Eto ti. A porijeklo? Šta znam ja koje joj je porijeklo. Ta puška je još iz rata. Još kad su Talijani ovudijer bili. Bogomi sam tadijer bio otfko. Nekolik sam bio. Čuvali smo stoku gore po Sipanju, pa bi ja Arslan, Mifto i Desto iz Kradenika po vazdan igrali gudže na Gornje Brdo.

No, jedan dan, slomi mi se ona gudžač, te moradoh drugi da tražim. Treba mi ljeskovo drvo, da bide pri dnu krivo i bapnjasto, a gore da mu je glatka drška.

Sad gledam i na televizor se gudžaju.

Kako veliš da se zove? Golf! Ne znam ja bogomi. Mi smo to zvali gudža, a golf zovu ona Rekina kola. Hele, šta će ti bit, moradoh ja neđe da osečem ta gudžač. Šta ću, kako ću, upiri pravo u Jelovi Vrt. Znam, tamo ima dobrija lijesaka.

Bogomi bijaše navelo k akšamu, kad ja, ovako preko jednog prevoja, izađoh na put. Kad tamo, nekaka vojska. Šta znam koja je. Imahu neke peruške zatnute za šešire i bijahu posijedali da jedu. Ja se u čudo nađoh. Ali, ugledam, tamo malo dalje, prislonjene puške u kup. Onako, ka kad se kukuruz u snopove sveže, pa se oni snopovi prislonu jedan uz drugi. Vala, mislim se ja, svaka kuća u selo ima pušku, do naša.

Merkam ono oruže okom i nakastio da zdipim jednu. Ada, taman ko ono mačak kad se mišu prikrada, dođoh do onoga kupa pušaka. Ona vojska jede, nešto džamrgaju na stranskom i smiju se, mene niko ne vidi. Ja polako, polako i dofatim onu jednu gromovnjaču. Čini mi se u oči udara, kolko šćaji. Taman što je uzeh, dvije- tri još iz onoga kupa padoše i shandareše se. Srce mi siđe u pete i ni sam ne znam kako pobegoh kroz neko granje. Naredi Bog, pukoše za mnom puške. Od straha se zavukoh u ona jedan grmen i ućutah se. Da dahnem ne smijem, ali pušku ne ispušćam. Neću je, mislim se, bacit,

40

grom da pukne. Kad se čuše koraci i ono džamrganje. Dva vojnika počeše da obilazu oko onoga grmena đe sam ja. Vala, mene obli hladan znoj. Najgore ne umijem da lepertiram onu opušku, a puco bi hi bogme. Teke, srećom, ono džamrganje prestade.

Odnese đavo one vojnike. Al ja da ustanem ne mogu. Jok, vala, ni mrdnut. Pa, ja verujem, jedan sahat sam bio tu. Teke u jedan vakat ošajatih k selu.

Za stoku mi ni nom ne pada. Adah!

Stigoh kod kuće, kad rahmetli otac se ufati za glavu. “Šta ti je to, dijete, kukala ti majka? Otkud ti ta puška?”

Ja ugnuh ramenima. Rekoh, “bogomi neka vojska, gore u Jelovi Vrt, bijaše, te ja ovu jednu uzeh”. “A kaka je bila ta vojska, omrčio ti se dan, ka što će ti se”, poče otac da udara dlanom od dlan. “Šta znam”, rekoh. “Nekaka sa peruškama.” “Ooo, jadane, to su Talijani. Oni imaju istražnu paščad, najće nas i svija će nas postrijeljat. Vrći to đe si našo, kako ti glava zna.” “e da je vratim, kukala mi majka”, mislim se ja, ali natovarih onu puščetinu na leđa i krenuh pro livade. Šta da činim sad, jado moj? Kako da vrćem pušku đe sam je našo? Adah, od toga posla nema posla. A bogomi, Bijelo Polje da mi daš, ne bi se gore smio vratit. Još noj poodmakla. Jok more, kako vrćanje. Šta ću, kako ću, zakopah ja onu pušku pod

jedan sklad. Nagrnuh joj zemlje otud i otud, utapkah malo nogom, rekoh, dobro je. Tu je vala ni istražna paščad ne mogu naj. Odoh da spavam u pljevaru iza kuće. Kad se probudih, sunce beše podobro oskočilo.

Ja kod kuće, kad, hoćeš, nikog živog. Ovara ovamo, ovara onamo, nikog. Haj, velahaule, šta li bi s ovijem narodom? Kad oni se prepali da ne dođu Talijani s istražnijem paščadima i ponijeli nešto prostirke i još ponešto, i sakrili se u jedan ložnjak, dole u potok. Otac kad me viđe, odma me pita jesam li vrnuo onu pušku. Reko jesam, te oni ono stvari što su bili poćerali pod ložnjak, natovariše na volove i vratiše se kući.

Do poslen rata je ta puška bila pod ta sklad zakopana i kad sam je otkopo, bijaše čitava zahrđala i, samćim, se pokvarila od dugog ležanja u zemlju. Vukla su je đeca oko kuće i trakarala sašnjom.

Ada, ko mačuga, ko ona. I skoro se ona moj stariji, Suljo, nešto sporečko sa jednijem đetetom iz Ćućića i zaprijetio mu sa onom puškom. Ova ga izjavi u miliciju, te, evo, dođoše kapaši i poniješe je. A, bogomi, od toga nema ni puške ni jada.

Batalčina, ko sve batalčine. No, hajt!

I sad tražu da him kažem njojzino porijeklo. Ada, kako porijeklo, mrkla him svijes. Ko, bogomi, da je insan, a ne gvožđurija.

O autoru:

K

emal Musić je rođen 1972. godine u Godijevu kod Bijelog Polja. Objavio je knjige priča “Zasjeda”, “Luda kuća”, “Kad su vukovi gladni biće oštra zima” i roman “Žig”. Dobitnik je brojnih nagrada. Zastupljen je u čitanci za šesti razred u Crnoj Gori, Studijskom programu bosanskog jezika i bošnjačke književnosti Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, antologijama i izborima proze. Priče su mu prevođene na francuski jezik.

Diwan - april/avril 2014.

Oglasna tabla

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu

Diwan - april/avril 2014.