Diwan broj 09

Sarajevo (1914-2014): Gavrilo Princip est un terroriste

Toleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat

Diwan Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Lu ks e m b u r g / Lu xe m b o u r g - o k to b a r/o c to b r e 2 013 . - N o 9.

Wahlen in Luxemburg Veliko Vojvodstvo uoči izbora Emir Suljagić: Mi smo na terenu, ne bošnjačimo sa mindera

Izdvajamo iz sadržaja:

IMPRESSUM

Aktuelnosti: Istraživanja: Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa 3 populacija u Luksemburgu

Izvršni urednik Velid Jusufović

Geschehnisse: Bosnien: Volkszählung könnte Ethnien noch 6 mehr spalten

Pod lupom: Luksemburg uoči izbora: Predstavljanje stranaka i programa

9-11

Diwanhana: Emir Suljagić, lider Koalicije “1.mart”

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ

12-13

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj Dizajn i prelom Semir Šišić

Reportaža: Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac 14-17

Štampa Imprimerie EXE Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Međe: BZK Preporod – 110 godina tradicije

26 Partnerska organizacija / partenaire

Notiz: Eine Notiz über Vianden und Frau Burg

27

Le projet est financé par

Kultura: Prvo bošnjačko pozorište

32 FEI 2007-2013

Position: 33

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com

Predstavljamo najznačajnije književnike 34 Luksemburga u historiji

L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

“Oui à la religion, mais dans la sphère privée”

Književnost:

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Kapija

Bošnjački redukcionizam Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

U

ovom broju Diwana pokušali smo otkriti još jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka – Husagu Čišića, čovjeka koji je u Titovoj Jugoslaviji, među prvima, progovorio o položaju Bošnjaka i Bosne. Koliko li je još zaboravljenih i zanemarenih Husaga u našoj povjesti? Onih koji su dizali svoj glas u opasnim vremenima i štitili svoj narod, pa čak i onda kada je taj čin izgledao iracionalno.

U jednom dijelu bošnjačkog korpusa (primarno onom vjerski orijentiranom) vlada ogroman animozitet prema Bošnjacima, posebce funkcionerima, koji su bili unutar Komunističke partije u doba bivše Jugoslavije.

Bošnjački intelektualci iz tog kruga se odbacuju apriori, a da se pri tom ne sagledavaju realne okolnosti, njihov angažman, inicijative i djelo.

No, istina se čini posve drugačija kada su u pitanju pojedinci, pa i grupe bošnjačkih intelektualaca u tom vremenu. Borba za opstojnost našeg naroda i države (u novije vrijeme) počela je mnogo prije devedesetih godina i predvodili su je upravo intelektualci unutar komunističkog sistema. Na sreću, ovu tezu će danas potvrditi relevantni naučni izvori i relevantni bošnjački intelektualci.

Poslužićemo se ovom prilikom primjerom ličnosti iz reda bošnjačkih intelektualaca, koji je borbu za bošnjačke institucije, ma koliko to zvučalo nevjerovatno, počeo baš tada – u komunističkom sistemu.

Koliko je šira bošnjačka javnost čula za Salima Ćerića, člana Centralnog komiteta Saveza komunista BiH? Pred bošnjačku inteligenciju 70-tih godina postavilo se pitanje oblika i sadržaja ravnopravnosti njihovog naroda. Međutim, takvo pitanje Savez komunista nije postavljao kao izdvojen problem. Svi su, osim Bošnjaka, imali nacionalne kulturne ustanove iz predhodnog perioda, naslijeđene ili novouspostavljene. “Da li su Bošnjaci (tada Muslimani) bez tih i takvih institucija mogli biti ravnopravan narod?”, bilo je pitanje koje je dolazilo iz tog djela bošnjačke inteligencije. Ostala je zabilježena inicijativa Salima Ćerića za osnivanje Muslimanske matice. Ćerić je materijal obima 20 stranica uputio kao prijedlog CK SKBiH. Inicijativa je podrazumjevala: a. Korišćenje jezika i pisma koje Bošnjaci smatraju svojima, u međusobnom kontaktu i u kontaktu sa nadležnim službama; b. Pravo da im se sredstva javnog informisanja obraćaju na tom jeziku i pismu; c. Pravo na kulturno djelovanje u okviru svoje nacionalnosti; d. Pravo na školsku nastavu na jeziku i pismu koje smatraju svojima;

e. Pravo na udžbenike iz oblasti jezika, književnosti, historije i etnologije. Ćerić je bio mišljenja da “nacionalnom maticom Muslimana” ne bi upravljali komunisti, jer oni nisu sav narod.

Iako je ova inicijativa odbačena, ipak je pokrenula raspravu unutar komunističkog režima po ovom pitanju i ona je omogućila drugim bošnjačkim intelektualcima poput Atifa Purivatre i Kasima Suljevića da ukažu na problem diskriminacije i zapostavljanja Bošnjaka. Purivatra je, u toj raspravi, iznio podatak da je u čitankama od prvog do četvrtog razreda osnovnih škola zastupljenost Muslimana (Bošnjaka) 2%, zastupljenost Hrvata 7%, a zastupljenost Srba 62%....

U imenima, zastupljenost 4% muslimanska, 7% hrvatska i 52% srpska.

Ovi primjeri najbolje pokazuju kako je samo ostrašćen i jednostran dio bošnjačkog korpusa, koji bez valjanog argumenta, na najprizemnijim osnovama, zna diskreditirati intelektualce iz komunističkog vremena.

Ovakav, redukcionistički pristup pitanjima naše etnije, historije, kulture i ukupne bošnjačke baštine, šteti ponajviše nama samima. “Možemo reći da su Bošnjaci stari evropski narod koji ne može biti sveden na jednu dimenziju postojanja narodnog bića, naprimjer, religijsku, jezičku, historijsku ili neku drugu karakteristiku etniciteta, nego se moraju gledati holistički kao narodno povijesno biće u totalitetu, koje ima svoju evolucijsku putanju, postaje, sadržaje, smjerove, događaje. Tek kad se posmatra kao cjelina, bošnjački narod se pokazuje i otvara nam punu sliku svoga postojanja u povijesti. Zanemarivanje te cjeline falsificira veliki dio sadržaja slike Bošnjaka u povijesti.” (Citat iz teksta prof.dr. Senadina Lavića) Ovaj redukcionistički pristup nas je doveo u poziciju da se unutar našeg korpusa javljaju ideje o novim etničkim izjašnjavanjima. Svakako da su to pogrešni i štetni putevi, ali trebamo postaviti pitanje krivice pojedinih elita u Bošnjaka, koje su u svom djelovanju stavljali znak jednakosti između etnije i konfesije. Oni su dobrim djelom vjerski omeđili Bošnjake, uzvikujući parole “svaki je Bošnjak musliman”, i tako izopćili jedan dobar dio naše populacije i otjerali ga ka lažnim etnosima.

Na koncu, aktuelni popis će pokazati da nije bitno (statistički) koliko će u BiH imati pripadnika neke vjere, nego koliko će kojeg naroda biti. Bojazan je da su pojedine pogrešne poruke, koje su dolazile sa bošnjačke strane, samo umanjile broj Bošnjaka u konačnom zbiru. Mi, ne samo da nismo uspjeli jedan dio katolika i pravoslavaca vratiti u naše etničke redove, nego smo i jedan dio tradicionalnih Bošnjaka otjerali iz našeg korpusa.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

1

Aktuelnosti

Almir Mehonić i Mithad Hajrović sa reisom Huseinom ef. Kavazovićem

Velid i Raif Jusufović sa hafizom Sulejmanom Bugarijem

Delegacija iz Luksemburga na svečanosti u Mainzu U

Njemačkom gradu Mainzu svečano je prošlog mjeseca položen kamen temeljac za izgradnju novog Islamskog Kulturnog Centra Bošnjaka u ovom gradu. Svečanosti su pored najviših predstavnika Islamske Zajednice prisustvovali i mnogi drugi predstavnici javnog, kulturnog i političkog života. Ovom nesvakidašnjem događaju prisustvovalo je blizu 3000 ljudi iz svih krajeva Njemačke.

Kamen temeljac je sa još nekoliko osoba položio Reisu-l-ulema Islamske Zajednice u Bosni i Hercegovini Husein ef. Kavazović.

Skupu je prisustvovao predsjednik Islamskog kulturnog centra – Sjever Velid Jusufović i glavni urednik magazina Diwan Almir Mehonić.

Reisu mr. Husein ef. Kavazoviću je ovo bila prva posjeta jednom od džemata u dijaspori, od trenutka kada je izabran na ovu važnu poziciju. Pored njega tu su još bili ambasador BiH u Njemačkoj Edin Beglerović; Pašo ef. Fetić, muftija Islamske zajednice Bošnjaka Njemačke (IZBNJ); Edin Atlagić, predsjednik IZBNJ; Irene Alt, ministrica njemačke pokrajine Rheinland-Pfalz za integraciju, porodicu, djecu, omladinu i žene; Ursula Groden

Delegacija magazina Diwan posjetila BZK Preporod Vi i Diwan ne predstavljate samo sebe, već vi kroz ovaj projekat predstavljate i cijeli bošnjački narod Evropi. Znam koliko je teško raditi jedan ovakav časopis koji u sebi pored tekstova na bosanskom ima i tekstove na drugim, evropskim jezicima. Ovakvi projekti su izuzetno značajni za Bošnjake, kako u dijaspori, tako i u domovini, rekao je predsjednik Bošnjačke zajednice kulture Preporod prof. Senadin Lavić.

D

elegacija magazina Diwan, koju su činili Almir Mehonić i Anes Džunuzović posjetila je, na poziv Senadina Lavića predsjednika BZK Preporod, najstariju bošnjačku kulturnu instituciju.

2

U prvom djelu sastanka u centrali Preporoda u Sarajevu prisustvovao je i Sejfudin Tokić, predsjednik Bošnjačkog pokreta za ravnopravnost naroda. U razgovoru je bilo riječi o predstojećem popisu stanovništva i aktivnostima na tom polju, kao i o političko-društvenoj situaciji u Sandžaku.

U drugom djelu razgovora prof.

Senadin Lavić je čestitao uredniku Diwana i cjelokupnoj redakciji na ideji i radu na magazinu Diwan.

Profesor Lavić je istakao kako je vrlo značajno pitanje “kako predstavljati Bošnjake u dijaspori”, jer se kroz ljude i njihove projekte i aktivnosti gleda cijelokupan bošnjački narod.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

– Kranich, načelnica općine Mainz – Hechtsheim gdje se nalazi gradilište budućeg centra; Admir Atović, konzul BiH u Frankfurtu; Dag Đumrukčić, konzul BiH u Stuttgartu; Jasmin ef. Demić, glavni imam u Švicarskoj; Rifet Fetić, savjetnik reisu-l-uleme, Mirsad Kalajdžić, šef Ureda za bosnjačku dijasporu; Edin Ramić, izaslanik člana Predsjednistva BiH, kao i mnogobrojni imami i predsjednici džemata u Njemačkoj i susjednih država.

Raif Jusufović iz Wiltza najveći donator u danu postavljanja kamena temeljca Domaćini njima svima bili su imam džemata Mainz Halil ef. Makić zajedno sa predsjednikom i članovima odbora.

Nakon oficijelnog programa uslijedila je svečana ceromonija samog postavljanja kamena temeljca, a čast da zajedno sa reisom Kavazovićem i organizatorima postavi kamen temeljac pripala je Raifu Jusufoviću iz Wiltza, inače porijeklom iz Tutina.

Raif je ovu čast zaradio tako što je u danu postavljanja kamena temeljca bio najveći vakif za ovaj centar sa 10.000 eura donacije.

- Vi i Diwan ne predstavljate samo sebe, već vi kroz ovaj projekat predstavljate i cijeli bošnjački narod Evropi. Znam koliko je teško raditi jedan ovakav časopis koji u sebi pored tekstova na bosanskom ima i tekstove na drugim, evropskim jezicim. Ovakvi projekti su izuzetno značajni za Bošnjake, kako u dijaspori, tako i u domovini, rekao je predsjednik Bošnjačke zajednice kulture Preporod prof. Senadin Lavić.

Pravo na tekstove iz preporodovog Godišnjaka Učesnici razgovora su razmatrali mogućnosti saradnje i usaglasili konkretne poteze u narednom periodu. Diwan je dobio ekskluzivno pravo preuzimanja tekstova i naučnih radova koji izlaze u preporodovom Godišnjaku.

Profesor Lavić je upoznao Mehonića i Džunuzovića sa aktivnostima i projektima Preporoda i kao poklon im uručio Preporodove godišnjake za 2011. i 2012. godinu.

Inače, Bošnjačka zajednica kulture Preporod osnovana je 1903.godine i kulturna je institucija Bošnjaka koja ima najduži historijat postojanja. Preporod danas ima blizu 80 lokalnih organizacija.

Manje zahtjeva za azil U

Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa populacija u Luksemburgu Svaki peti omladinac do 20 godina u Luksemburgu je Portugalac.

Unutar državljana Crne Gore, čak 43,2 posto su mladi do 20 godina, a u dobi od 25-29 godina čak ih je 82,4% u braku. Iz ovoga se može zaključiti da su Bošnjaci iz Crne Gore najbrže rastuća populacija u Velikom Vojvodstvu.

U

2011. godini 119.173 djece i mladih su živjeli u Luksemburgu, objavio je Nacionalni ured za statistiku “Statec” u svom najnovijem izvještaju. Udio omladine ispod 20 godina starosti u ukupnom stanovništvu od 2001. do 2011. smanjio se za 1,3 posto. Čak 43,7 posto djece i omladine u Velikom Vojvodstvu su stranci.

Iako više od 80 posto ljudi koji žive u Luksemburgu u dobi do 20 godina su rođeni ovdje, samo 56,3 posto ima luksemburški pasoš. Svaki peti omladinac do 20 godina je Portugalac (18,8%), svaki 20 Francuz (5,7%), svaki 30 Belgijanac (2,9%), a svaki 50 Italijan (2%).

U okviru populacije državljana Crne Gore, pretežno Bošnjaka iz južnog djela Sandžaka, koji žive u Luksemburgu, mladi do 20 godina čine čak 43,2 posto i predstavljaju najmlađu populaciju, dok je procenat mladih Italijana do 20 godina sa 13,4 % posebno nizak.

Tačno 27,1 posto djece i omladine do 20 godina su stranci rođeni u Velikom Vojvodstvu. Njih 16,6 posto ih je rođeno u inozemstvu. Od stranaca je samo manjina (38%) rođena u inozemstvu, dok 62 posto pripada drugoj generaciji.

Statistika na dalje pokazuje da 82,6 posto djece i omladine žive u domaćinstvu s oba roditelja ili jednim roditeljem i njegovim partnerom, dok 15,9 posto odrastaju samo s jednim roditeljem. U dobi od 25 godina, 55,8 posto mladih ljudi više ne živi sa svojim roditeljima. Kod stranaca taj udio je 74,8 posto za 39,6% veći nego kod Luksemburaca.

U dobi od 25-29 godina samo 25 posto Luksemburaca je u braku.

Kod portugalske populacije u toj dobi je 46,9% u braku, a kod stranaca iz Crne Gore (Južni Sandžak) čak 82,4 posto je u braku.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

mjesecu avgustu je 76 ljudi zatražilo azil u Luksemburgu, 30 manje nego u prethodnom mjesecu. To je vidljivo iz statistike odjela za imigraciji, koja je objavljena 17. septebra 2013. godine. Pogotovo broj podnosioca zahtjeva porijeklom sa Kosova se drastično smanjio. Međutim, broj izbjeglica iz Bosne i Hercegovine se povećao od dva zahjteva u julu na jedanaest zahtjeva u avgustu ove godine.

U avgustu je bilo svega deset zahtjeva sa Kosova, dok je u prethodnom mjesecu bilo čak 36.

Statistika pokazuje da 52 zahtjeva dolazi iz Evrope, 18 iz afričkih i 6 azijskih zemalja.

Samo u šest slučajeva status izbjeglice je priznat dok je čak 51 zahtjev odbijen. U devet slučajeva službe su odgovorile da nisu nadležne.

Sve ukupno, od početka godine, azil u Luksemburgu je zatražilo 666 ljudi.

Protivzakonito prisluškivanje tajne službe (SREL) prouzrokovalo je buru u Luksemburgu

Tajna dokumenta otvorena za javnost K

o želi znati da li je od strane tajne službe (SREL) praćen kao građanin, to može od sada saznati. Oko 17.000 dokumenata sada je dostupno javnosti.

Ko želi biti siguran da on nije bio praćen u godinama od 1960. do 2000. od strane tajnih službi, može sada tražiti uvid u dokumenta SREL-a.

Od kada su dokumenta iz “službenih arhiva” sa adrese “route d’Esch” premještene u Nacionalni arhiv, one su dostupne javnosti. Zainteresirani mogu, također, napraviti kopiju dokumenata. Prije toga zahtjev za pristup treba biti upućen Tužilaštvu (Parquet Général, Secrétariat du Parquet Général, Cité Judiciaire, L-2080 Luxembourg).

Do sada se javilo 50 ljudi koji imaju interes za uvid u nekada tajna dokumenta.

3

Aktuelnosti Do sada je let iz Luksemburga kretao oko podne, tako da je po dolasku u Istanbul imao jednostavan pristup letovima za Bliski istok. Kako bi i udaljenija odredišta bila dostupna bez dugog čekanja, od juna sledeće godine neki avioni će polijetati oko 18 sati sa luksemburškog aerodroma Findela.

13.000 turskih turista godišnje Najavljujemo od sljedećeg ljeta

Svakodnevni letovi na relaciji Luksemburg - Istambul

Od juna iduće godine održavat će se svakodnevni letovi između Luksemburga i Istanbula

T

urkish Airlines letjeće svakodnevno od juna 2014. na relaciji Luksemburg - Istanbul. Od ovogodišnjeg ljeta postoje četiri leta sedmično, dok će ih u budućnosti biti sedam. Od otvaranja direktnih letova prevezeno je više od 10.000 putnika.

“Ljetna sezona je za nas vrlo dobro protekla”, rekao je luksemburški predsjednik Uprave Tuncay Eminoglu u razgovoru za “Luxemburger wort”. Rasprodaja letova je u prosjeku 80 posto, iako smo mi očekivali oko 70 posto.

Zbog visoke popularnosti, te da bi osigurali bolji pristup daljim letovima iz Istanbula do Dalekog istoka u 2014. godini će biti uvrštena još tri dodatna leta u program.

Dok iz luksemburskog pogleda, veza s Istanbulom može stajati u prvom planu, Turkish Airlines također reklamira Luksemburg kao svjetsku destinaciju. Ako maksimalni kapacitet dostigne 50.000 putnika godišnje, u junu 2014., 13.000 njih bi trebali da su Turci, koji će posjetiti Veliko Vojvodstvo. “Želimo izgraditi most”, rekao je Eminoglu.

Turkish Airlines, nije turistička agencija, međutim, aviokompanija radi s agencijama koje nude odmore u paketu. Tako je već sada potpisan ugovor po kojem će u toku jedne godine 1.000 Japanaca i 3.000 Turaka posjetiti Luksemburg i prenoćiti jednu noć prije nego otputuju dalje.

U svom magazinu “Skylife” Turkish Airlines reklamira sa sveobuhvatnom reportažom Luksemburg.

Učitelji u Luksemburgu zarađuju najviše P

rofesori koji rade u srednjim školama u Luksemburgu dobro zarađuju ili bolje reći vrlo dobro, kada uzmemo u obzir recentno poređenje u EU. Prema tim podacima, godišnja bruto dobit gimnazijskih profesora, na kraju godine iznosi prosječno 104.049 € (oko 8.670 € mjesečno).

Time Luksemburg polako zauzima prvo mjesto.

Također, dobro zarađuju učitelji u Danskoj. Oni uzimaju oko 70.000 eura godišnje. Zatim slijede Austrijanci (57.779 €), Finci (49.200 €) i Belgijanci (48.955 €).

Ne tako dobra situacija je u Bugarskoj. Godišnji prihod jednog nastavnika iznosi samo 4.750€.

Sudeći prema ovim podacima razlike u plaćama profesora u EU su ogromne.

4

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Aktivnosti udruženja Najavljujemo

Festival maternjeg jezika i književnosti Autor : Sead Ramdedović

M

ožemo naučiti govoriti neki strani jezik perfektno, usavršiti akcenat, pisati i objavljivati na tom jeziku, ali, taj jezik nikada ne može zamijeniti prve riječi koje su ušle u našu podsvijest, riječi najdražih, naš maternji jezik. Prve riječi koje smo naučili ostaju ugravirane duboko u memoriji, riječi koje najbolje osjećamo, koje nam spavaju na duši. Koliko god jezika govorili i kasnije naučili, maternji je nezamjenjiv. Njegova se, rekao bih, boja, melodičnost, intonacija slažu sa našim gestovima, crtama lica,cjelokupnom pojavom.

Danas smo svjesni da mnogi autori pribjegavaju drugačijoj metodi od uobičajene. Služe se jezicima vellikih naroda ne bi li lakše osvojili veću čitalačku publiku, prodali knjige u većem tiražu, ili pak, zato što su pravopis nekog stranog jezika učili u školi, kao što je slučaj sa autorima iz Luksemburga, koji pišu na francuskom ili njemačkom. Naveo bih kao primjer posljednji

roman velikog luksemburškog pisca Guy Helmingera « Novi Brazil » koji je pisao na njemačkom, a inpiraciju je našao u izbjeglicama sa prostora bivše Jugoslavije. Postoji velika opasnost da ti tekstovi ostanu bez duše i budu jako suhoparni, jer tehnika ne može zamijeniti prirodu.

U cilju promovisanja i važnosti maternjeg jezika uprava garda Diferdanža , Gradska biblioteka Diferdanža, CLAE i Literarni klub « Husein Bašić » organizuju Festival maternjeg jezika i književnosti koji će se održati u decembru ove godine od 09/12/2013 –do 15/12/2013.

Predviđen je susret sa 4. predstavnice literarnog svijeta iz bivše Jugoslavije, i to : Diana Burazer - Hrvatska Nadija Rebronja – Srbija, Sandžak Hedina Tahirović - Sijerčić - BiH Ljubica Ostojić - BiH Autorice će govoriti o položaju ženepisca na Balkanu i o važnosti maternjeg jezika u literaturi. Obezbijeđen je simultani prevod, a veče će uljepšati svojim muzičkim koreografijama Selma & Selma.

Entente sans frontières a.s.b.l.

Autorice će nastupiti u subotu, 14. decembra od 18 sati u velikoj sali u Diferdanžu.

Hall La Chiers Adresse: rue du Gaz L-4573 Differdange Na festivalu će takođe biti prisutni autori iz Francuske, Italije, Španije, Portugalije, Rumunije, Kapverda, Luksemburga itd. Očekuje se prisustvo velikog broja ljubitelja knjige iz svih krajeva svijeta.

Autor je sekretar Literarnog kluba « Husein Bašić », Luksemburg

Tribina na temu popisa u BiH

Insertion, formation, orientation

“Entente sans frontières” asbl propose des cours de langues agrées par le Ministère de l’Education Nationale. Les cours répondent aux critères pour l’obtention du label de qualité et bénéficient du soutien financier du Ministère de l’Education Nationale.

COURS DU SOIR: FRANCAIS DEBUTANTS A1-60H: mardi et jeudi de 17h à 18h40 BCS (bosniaque, croate, serbe) DEBUTANTS A1-60h: mardi de 19h à 20h40 BCS (bosniaque, croate, serbe) FAUX- DEBUTANTS A2-60h: jeudi de 19h à 20h40 Inscriptions: la fiche d’inscription est à demander par mail: entente.sans. frontieres@gmail.com ou par téléphone : + 352 621 288 749 Lieu des cours:

Lycée technique Michel Lucius 157, Avenue Pasteur L-2311 Luxembourg (en face du dernier arrêt du bus n°3)

Début des cours le 1er octobre 2013 14, rue Pierre Dupong L-7314 Heisdorf + 352 621 288 749 + 352 691 382 847 http://www.facebook.com/EntenteSansFrontieres Diwan - oktobar/octobre 2013.

P

rošlog mjeseca je u Luksemburgu održano niz sastanaka i skupova povodom popisa stanovništva u BiH. Sa velikim zanimanjem prisutnih i interaktivnim učešćem protekla je tribina u Wiltzu, organizovana u režiji udruženja “Zavidovići” u Luksemburgu, dok je domaćin večeri bio bosanski Kulturni centar “Sloga” iz Wiltza.

Gosti i učesnici na tribini su bili gospodin Suad Omerašević, načelnik općine Zavidovići, zatim glavni imam Medžlisa IZ u Zavidovićima Sulejman ef. Efendić i predsjednik Bošnjačke Zajednice Kulture “Preporod” Samir ef. Hasičić.

Inače, iz Luksemburga je organizovan i prevoz zainteresiranih radi popisa u BiH.

5

Geschehnisse

Bosnien: Volkszählung könnte Ethnien noch mehr spalten Eigentlich ist eine Volkszählung die unverzichtbare Grundlage für politische, wirtschaftliche und gesellschaftliche Planung.

In Bosnien droht sie aber, den ohnehin blockierten Staat zu zerschlagen.

I

m multiethnischen Bosnien-Herzegowina hat am Dienstag die erste Volkszählung seit Ende des Krieges 1995 begonnen. Bis zum 15.

Oktober befragen rund 19‘000 Interviewer die Bürger des Landes.

«Zum ersten Mal seit 22 Jahren erhalten wir ein vollständiges Bild der Bevölkerung von Bosnien-Herzegowina», so Zdenko Milinovic, Leiter der Statistikbehörde.

Der Zensus droht allerdings, die Gräben zwischen Bosniaken, Serben und Kroaten weiter zu vertiefen. Warum also trotz den aufflammenden Problemen eine Volkszählung? Die ehemalige Balkan-Korrespondentin des deutschen Nachrichtenmagazins «Der Spiegel», Renate Flottau, sagt: «Wegen eines möglichen EU-Beitritts verlangt Brüssel diese Volkszählung.»

6

Gesammelt werden laut Milinovic «demografische, wirtschaftliche und soziale Daten sowie Indikatoren für Migration». Die ersten Ergebnisse sollen 90 Tage nach Abschluss der Erhebung veröffentlicht werden.

«In Bosnien werden die Verwaltungsposten entsprechend der Stärke ihrer Volksgruppen aufgeteilt. Darum sind Volkszählungen ganz wichtig», sagt Norbert Mappes-Niedeck. Er ist Journalist und Balkankenner.

Ethnische Zugehörigkeit wird abgefragt Bei der Volkszählung soll deshalb auch die ethnische Zugehörigkeit abgefragt werden. Die Angabe ist allerdings freiwillig.

An den Rand gedrängt fühlen sich dabei Roma und Juden, denen einige öffentliche Posten vorenthalten bleiben. Wegen der politischen Differenzen war der Zensus, der eigentlich alle zehn Jahre ansteht, immer wieder verschoben worden.

Die Bevölkerungsstruktur hat sich durch den Bosnienkrieg von 1992 bis 1995 deutlich verändert.

In dem jahrelangen Konflikt wurden fast 100‘000 Menschen getötet, mehr als zwei Millionen Einwohner flüchteten innerhalb Diwan - oktobar/octobre 2013.

Bosniens oder ausser Landes. Heute wird die ex-jugoslawische Republik mit einem Leopardenfell verglichen, weil ihre Bevölkerungsgruppen so zersprengt sind.

«Die bosnischen Muslime haben sich lange geziert vor dieser Volkszählung, vor allem aus Furcht davor, dass die Ergebnisse der ethnischen Säuberungen so festgeschrieben werden», sagt Mappes-Niedieck. Es gebe einige Orte, vor allem in Ostbosnien, die von der bosniakischen Bevölkerung heute nicht mehr bewohnt würden, zum Beispiel Srebrenica. «Die Leute tragen sich aber trotzdem so ein, als würden sie noch in diesen Orten leben.»

Demografische Strategien entwickeln Dass es keine aktuellen Daten zur Bevölkerungsstruktur gibt, macht es den bosnischen Behörden schwer, Wirtschaftskonzepte sowie soziale und demografische Strategien zu entwickeln. So können das Pro-Kopf-Einkommen sowie die Kaufkraft und der Bildungsstand der Bevölkerung nicht hinreichend klar eingeschätzt werden.

Die bislang letzte Volkszählung in Bosnien im Jahr 1991 ergab eine Bevölkerung von 4,4 Millionen Menschen, davon 43,5 Prozent Muslime sprich Bosniaken, 31,2 Prozent Serben und 17,4 Prozent Kroaten. Mittlerweile wird von rund einer Million weniger Einwohnern ausgegangen. «Der Anteil der muslimischen Bosnier könnte stark gestiegen sein. Der der Serben könnte annähernd gleich geblieben sein, und der der Kroaten könnte eher abgenommen haben», vermutet Mappes-Niedieck.

Verschiebungen der ethnischen Gruppen könnten sehr grosse politische Konsequenzen haben. Einerseits wegen der Verwaltungsposten, die proportional auf die verschiedenen Volksgruppen aufgeteilt werden. «Andererseits wegen einer allfälligen serbischen Dominanz: Diese würde erneute serbische Forderungen nach der Abtrennung von Bosnien sehr stärken», sagt Bosnien-Kennerin Flottau. «Zündstoff wird es auf jeden Fall geben.»

Position

Autour de l’Etat-relation L

’idée d’un Etat-Relation est une création sémantique somme toute poétique de Jean-Philippe Ruiz qui lors d’un discours au cours de la remise du Bicherpräis par les éditions Ultimomondo lança une invitation à tracer les contours d’un Etat qui repenserait la manière de faire société.

La question centrale d’une telle interpellation ne pourrait se laisser réduire à quelques affirmations mais j’aimerais toutefois profiter de cet article pour établir un lien avec l’histoire contemporaine du Luxembourg.

Le Grand-Duché de Luxembourg s’est construit au cours de son histoire sous la forme d’un Etat-Nation qui ne peut être dissocié au xixe siècle de l’idéal de démocratie. Or, les révolutionnaires français et américains ne pouvaient à l’époque de la « grande effervescence » séparer la démocratie comme régime de la souveraineté du peuple de la démocratie comme forme d’une société d’égaux. L’idée est généreuse et a été malmenée au Luxembourg comme partout ailleurs en Europe par les élites locales ou nationales qui à partir des années 1830 préférèrent circonscrire cet idéal à une forme de démocratie libérale qui s’est contentée d’introduire une égalité basée sur des mêmes droits politiques et civiques tout en prenant le soin d’introduire un suffrage censitaire.

Rappelons que dans les années 1840, lors des premières élections qui ont eu lieu au Luxembourg, seul 3% de la population en âge électoral, payant un certain niveau d’impôt, constituait le corps électoral. Le développement de la révolution industrielle fit que ce sont les mêmes hommes détenteurs d’un capital foncier ou économique qui dirigeaient le pays.

Les commentaires peu critiques sur l’histoire de la démocratie laissent à penser qu’au fil du temps et des progrès la question sociale fut introduite et que le corps électoral s’est progressivement, presque sublimement élargi pour finalement inclure en 1919 l’ensemble des hommes et des femmes de ce pays. L’histoire est belle et se laisse conter… la réalité un peu moins candide !

Pour tenter de la saisir, il convient sans doute de revenir aux débuts de la révolution industrielle qui modifia le pays en profondeur. La construction des

haut-fourneaux dans le sud du pays ne se contenta pas d’altérer les paysages bucoliques mais transforma également la société. Alors qu’elle pouvait auparavant se décrire comme une société agricole, où les hommes s’ils ne disposaient pas exactement des mêmes revenus, vivaient cependant dans des conditions similaires, elle se composait dorénavant de classes sociales au destin et conditions très inégalitaires.

Les hommes politiques mais aussi les intellectuels à la fois sous la pression interne et externe, également sous l’influence des expériences menées par les grand pays voisins, ont, pour régler la question sociale et aussi assurer l’indépendance du pays, choisi la voie de la

Anita Helpiquet nation solidaire. Elle consistait non seulement à inclure les ouvriers à la nation en leur accordant le droit de vote mais aussi à réduire les inégalités socio-économiques existantes par une politique d’intervention sociale. C’est au début du xxe que les premières lois sur l’assurance chômage, l’assurance accident, l’assurance vieillesse furent introduites. Nous ne pouvons jusqu’à maintenant que saluer ces avancées à la fois politiques et sociales qui ont constitué une rupture avec la démocratie libérale du XIXe et posé les premières pierres d’un Etat économiquement plus solidaire.

Ce renforcement de la solidarité s’est cependant symptomatiquement réalisé par l’exclusion des étrangers de la nation Diwan - oktobar/octobre 2013.

et de la citoyenneté mais a marqué encore peut-être plus profondément, c’est sur ce point que nous voulons venir, la façon d’imaginer le lien qui relie les hommes dans une société. Les discours actuels sur l’intégration basée sur la langue luxembourgeoise ne peuvent que nous confirmer dans cette hypothèse. Nous lisons actuellement sur les affiches qui égrènent la voie publique : Lëtzebuergesch = Integration - en n’ignorant pas que ce discours devenu dominant est relayé par les associations issues de l’immigration et plus médiatiquement par ceux qui veulent défendre les droits des travailleurs immigrés - autrement dit que le seul fait de parler une même langue définit le lien qui unit les hommes d’une même société.

Revenons, pour comprendre cette subversion du xxe siècle, aux sources de l’idéal révolutionnaire qui envisageait l’égalité non pas sur une forme de ressemblance culturelle partagée, mais plutôt comme une forme de similarité et d’autonomie. La première pouvait s’expliquer par la capacité de reconnaître l’égalité de chaque homme indépendamment de ses différences tandis que la deuxième pouvait, comme l’écrit Rosanvallon, se définir négativement par l’absence de subordination -positivement comme un équilibre de l’échange. Ces deux caractéristiques de l’égalité généralement associées à l’exercice de la citoyenneté étaient impensables dans une société industrielle structurée par la subordination économique et divisée par les luttes sociales. Le choix de la ressemblance culturelle dont les contours ont été dessinés par l’appropriation nationale de la langue luxembourgeoise laisse dans ce sens présager que le recours à l’identité nationale a permis dans une société désolidarisée de construire un sentiment d’égalité entre les hommes d’un même pays, même si cette égalité s’est construite autour de l’exclusion de ceux qui ne partageait pas ces références symboliques et linguistiques.

Impossible aujourd’hui de refaire l’histoire mais peut-être pouvons nous humblement tenter de la comprendre et déconstruire toutes les évidences parfois très simplistes qui détournent la langue luxembourgeoise de ses fonctions premières de communication, reconnaissance et référence commune et réduisent le débat sur la manière de faire société.

Osons revisiter l’idée d’égalité !!!

7

Naša riječ Zatim se kolju kurbani i kurbansko meso se djeli rodbini, komšijama, prijateljima i siromašnim.

Kurbane djele djeca. Pod pojmom “komšija” , kojima se, pored ostalih, djeli kurban, podrazumjevaju se i komšije druge vjere.

Običaj je da odrasli muškarci – domaćini obavljaju bajramske posjete rodbini, komšijama i prijateljima drugi i treći dan Bajrama, dok su ostali dani Bajrama rezervisani za međusobne posjete žena, kao i njihov odlazak svojim roditeljima. Otuda se, u tradiciji Bošnjaka, ti dani zovu “ženski bajrami”.

Običaj je da se prvi dan Bajrama, poslije klanja kurbana, ide u očevu kuću, u kojoj se priprema zajednički bajramski ručak. Ako otac nije bio živ, onda se išlo u kuću najstarijeg brata.

Nije Bajram svaki dan ““Ni bajrami više nisu kao što su nekad bili ašikluci gdje ste sada kao nekad u mahali haj pusti sevdah gdje da pane na mahale porušene Nejma više stare česme ni oraha kraj čardaka…”

T

ako je nekada pjevao Safet Isović, žaleći za nekadašnjim Bajramima, starim običajima i adetima, sevdahom, česmom i orahom. Tako je to u životu. Nekim posebnim životnim naočarima gledamo prošle dane, djetinjstvo, odrastanje, zavičaj, praznike, pa naposljetku i Bajrame. ““Ni bajrami više nisu kao što su bili”, otpjevao je nekada davno narodni pjesnik žaleći za nekim svojim vaktom i sjećanjima na Bajram. Danas možemo čuti istu recenicu od starih ljudi, kao što će, možda, i naša djeca istu čuti nekada od nas.

Duga je tradicija Bajrama u Bosni, Sandžaku i među Bošnjacima.

Za Bajrame su se pripremali, da ih što ljepše dočekaju, podjednako stari i mladi, bogati i siromašni, svaki na svoj način i prema svojim mogućnostima.

8

Nekada su poslije ikindije namaza, uoči Bajrama, pucali topovi ili prangije. Nekada je na selima bio običaj da ujutro, na Bajram, hodaju bubnjari i svirači od kuće do kuće, bubnjaju i sviraju na svojim sviralama, a domaćini ih časte i darivaju.

U noći uoči Bajrama običaj je da se djeca vanredno okupaju, a odrasli ujutro, prije odlaska u džamiju na Bajram-namaz, a svi ukućani na te dane oblače ono što najljepše imaju. Odrasli muškarci i muška djeca s njima odlaze, obučeni u bajramska odjela i namirisani, u najbližu džamiju na sabah i Bajram-namaz. Nakon toga nastaju čestitanja, a ako je neko ljut sa nekim, lijepo je da se za Bajram izmire.

Nekada se pucalo iz lovačkih pušaka s kućnih prozora, i to mecima punjenim samo barutom, koji bi se za Bajram posebno pripremali. Djeca čestitaju Bajram roditeljima ljubljenjem u desnu ruku, a roditelji uzvraćaju djeci ljubljenjem u čelo i davanjem bajramluka, obavezno u novcu, uz hajr-dovu. Nekada su se u većim mjestima i gradovima Bajram-namazi klanjali isključivo na jednom mjestu, tzv. Musalli (džamiji bez krova), gdje bi se okupljali svi klanjači toga grada.

Običaj je da se odmah iza Bajramnamaza zijarete mezari svojih umrlih, gdje im se uče dove.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Bajram u narodnim izrekama Bošnjaci su značaj Bajrama prenijeli i u mnogim mudrim izrekama i narodnim poslovicama. Pa tako kada Bošnjaci hoće nešto naročito istaknuti kao vrijedno i nešto što se vrlo rijetko događa, kažu: Nije Bajram svaki dan”. Za one koji ne shvaćaju vrijednost nečega, nego sve olahko uzimaju u narodu se kaže: “Budali je svaki dan bajram”. Ako, pak, neko ne radi neki posao u svoje vrijeme, nego ga odgađa u zadnji čas, često kada je prekasno, Bošnjaci kažu: “Ne tovi se kurban na Bajram”.

Sporost, ljenost Bošnjaci komentarišu sa izrekom: “Dok se Bajro obuče i Bajram se provuče”. Na kraju ovog niza izreka, navešćemo još jednu koja govori da sve što je lijepo brzo prođe, a poslovica glasi: “Top puče, Bajram prođe”. Očito je ova izreka nastala u vrijeme kada se pucanjem iz topa, u velikim čaršijama, objavljivao prestanak bajramskih dana. Taj pucanj topa ostavljao je iza sebe tugu i sjetu u dušama i srcima Bošnjaka, posebice najmlađih.

Danas, pak, primjetna je komercijalizacija Bajrama. Bajram je postao odličan način kako bi vlasnici kafana i diskoteka, u što kraćem roku, zaradili ogromnu svotu novca, na račun svetog islamskog praznika.

Stoga je na svima nama obaveza da radimo na očuvanju stvarnih vrijednosti ovog najvećeg muslimanskog i bošnjačkog praznika i da se suprostavimo svakoj vrsti njegove devijacije u našoj tradiciji.

Almir Mehonić

Pod lupom

Mirna kampanja

20. oktobra parlamentarni izbori u Luksemburgu

i neizvjesne koalicije Autor: Ekipa Diwana

I

zborna kampanja za parlamentarne izbore u Luksemburgu ulazi u svoj zenit, međutim, to se u Velikom Vojvodstvu ni po čemu ne može primjetiti. Izborne poruke su odmjerene, a politička propaganda svedena na minimum.

Skupovi se koriste za prezentaciju programa, dok publika u tišini, sjedeći, prati govornike. Na ulicama, na posebnim panoima, izlijepljene plakate izbornih lista, jedne do drugih, kao da nenapadno kažu “to smo mi, pa izaberite.” Plakate se ovdje mogu lijepiti samo na tim posebnim panoima, a glasanje je zakonska obaveza.

Kršćansko-socijalna narodna stranka (CSV) Najpopularija stranka među Luksemburžanima je Kršćanskosocijalna narodna stranka (CSV) iz koje dolazi dugogodišnji premijer Jean-Claude Juncker, koji je jedno vrijeme bio i na čelu Eurogrupe. Čini se da će i poslije ovih izbora CSV zadr-

žati čelnu poziciju, međutim, ključno je pitanje da li će uspjeti da zadrži 26 mandata (od 60 poslaničkim mjesta), koliko ih je osvojila u prošlim izborima 2009. godine.

Na 55 stranica svoga programa, kojeg su prezentirali za izbore, CSV poručuje da i dalje žele zemlju u kojoj se garantuju pravičnost i stabilnost.

- Kralj treba i dalje ostati simbol jedinstva i neovisnosti zemlje. On je iznad stranaka, podvlači CSV. U Ustavu žele ubaciti preciznija pravila o raspuštanju Parlamenta kao i pravila za slobodu vjere i za luksemburški jezik. Također, CSV smatra da građani trebaju biti intenzivnije uključeni u reviziji Ustava. Što se tiče odnosa između Crkve i države, Jean-Claude Juncker je ukazao na reviziju pravnih i financijskih aspekata, jer “društva evoluiraju, pa tako i crkve trebaju napredovati.”

Na političkoj razini, CSV se zalaže za odvajanje mandata državnih poslanika i gradonačelnika. Sudjelovanje na parlamentarnim izborima je još uvijek povezano sa državljanDiwan - oktobar/octobre 2013.

stvom. Dakle, CSV se distancira od prijedloga drugih stranaka da se pravo glasa veže sa rokom boravka u državi.

Ekonomske reforme Kada su u pitanju preduzeća, CSV se založio za model po kojem bi preduzeća mogla odlučiti da li žele niske korporativne poreze i odreći se amortizacije, ili žele nastaviti plaćati porez po trenutnom modelu.

S obzirom na stanje proračuna, ne treba očekivati manje poreze za pojedince. Međutim, parovi bi trebali biti u mogućnosti da odlučuju, da li žele biti oporezivani pojedinačno ili zajedno.

CSV želi “umjeren rast” poreza, čime hoće nadoknaditi nedostatak primanja elektronske trgovine.

PDV na cijename osnovnih prehrambenih proizvoda treba ostati 3 posto.

Kako je potrošačka korpa usklađena, prema CSV, može se raspravljati, ali alkohol i duhan trebaju biti uklonjeni iz potrošačke korpe.

Promišljanje u školama U osnovnim školama CSV, također, preferira uvođenje direktora škola. Pismenost djece ne samo da bi trebalo biti sprovedena na njemačkom jeziku, već može biti učinjena i na francuskom. Što se tiče vjeronauke, CSV podržava i dalje održavanje tih časova u osnovnim školama,dok bi u srednjim školama treblo ponuditi obrazovanje sveobuhvatnih vrijednosti.

9

Luksemburška socijalistička radnička stranka (LSAP) LSAP je najjača ljevičarska partija u Luksemburgu, koja je na izborima 2009. godine uzela 21,6% glasova ili 13 poslaničkih mandata i sa tim rezultatom bila druga partija po veličini. Ipak, to je bio blagi pad u odnosu na izbore 2004. godine kada je ova partija osvojila 14 poslaničkih mjesta. LSAP je u prošlom mandatu činila vlast sa CSV, no, poslije turbulencija unutar ove koalicije i raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora ostaje pod znakom pitanja da li će i poslije ovih izbora biti tako.

Izborni program LSAP, kako ga je predsjednik stranke Alex Bodry okarakterisao, je hrabar, autentična i usmjeren prema budućnosti.

- Program koji odražava naša temeljna uvjerenja: pravdu, solidarnost i slobodu, kao što i dolikuje za socijalističku stranku, smatra Bodry.

Vodeći kandidat socijalista Etienne Schneider u predstavljanju programa je govorio o novim perspektivama za Luksemburg.

- Mi ćemo se založiti da u ovoj državi bude sve po redu. Pravna država je zadobila ogrebotine i vrijeme je da se sprovedu brojne reforme, kako bi se povjerenje građana obnovilo, rekao je Schneider.

Socijalisti su bez kompromisa za automatsko podešavanje inflacije.

10

Za pravo glasa sa 16 godina LSAP se zalaže za reformu izbornog zakona na način da se uvedu anti-akumulacijska pravila o političkim mandatima i ograničenje trajanje mandata ministara. Socijalisti traže veće pravo za političku participaciju za strance koji žive i rade u Luksemburgu i pravo glasa sa 16 godina.

LSAP želi smanjiti broj ministara i poslanika, a preko referenduma više uključiti građane u političke odluke.

Odvajanje crkve od države Drugi cilj socijalista je odvajanje crkve i države i ukidanje vjeronauke u osnovnim školama. „Da ne se ne zaboravi i birokracija u državi.

Bili smo nekada zemlja kratke staze.

Moramo se opet vratiti tamo”, rekao je Schneider aludirajući na komplikovanu i dugu proceduru u administraciji.

- Povećanje poreza i za LSAP nema zaobilazni put, ali ne prije nego se provjere sve uštede, rekao je Schneider.

Socijalisti su za povećanje poreza pod uvjetom da Luksemburg zadrži najnižu poreznu stopu u Evropi.

LSAP želi uvesti porez za bogate i podići gornju stopu na 45 posto od poreznog godišnjeg prihoda od 400.000 €.

Osim toga, socijalisti su za modernizaciju proračunskih politika i za reformu zakonodavstva o pomoćima.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Demokratska stranka (DP) Demokratska stranka je treća stranka po brojnosti u Luksemburgu i na izborima 2009. godine osvojila je 9 poslaničkih mandata ili 15% glasova. Ovo je stranka liberalnog opredjeljenja i u prošlom mandatu je predstavljala vodeću opozicionu stranku u državi.

Međutim, čini se, da će poslije ovih izbora ova politička organizacija biti najbolja „udavača“, uzimajući u obzir političke varnice koje su došle na relaciji CSV-LSAP. Program sredine - Izborni program DP je program sredine, tim riječima je lider stranke Claude Meisch završio svoj govor na kongresu stranke na kojem je predstavljen izborni program liberala. Fokus programa na 131 stranici je na privredi i konkurentnosti, zapošljavanju i obrazovanju, stambenoj politici i finansijama.

- DP nudi bolja rješenja za probleme zemlje, rekao je Meisch. A problema ima dovoljno u očima DP. Liberali smatraju da vlast CSV-LSAP nije bila uspješna. Koalicija nije ugrožena zbog afere prisluškivanja, već, zbog nedostatka ideja mišljenja je Claudea Meisch.

- Ko glasa CSV, glasaće za stagnaciju Luksemburga. Ova zemlja treba promjene, poručuju iz oove partije.

IZBORNI OKRUZI SA BROJEM POSLANIKA KOJE NOSE

Sjever Jug

Centar Istok

Nejasna izjava o koaliciji Međutim, jasnu izjavu o kolacijama javnost još nije dobila od DP. - Trebamo koaliciju koja želi i može raditi zajedno, uopćena je poruka koja se mogla čuti. Međutim, da će DP činiti dio vladajuće koalicije, u to su sigurani.

Bez pokopljenog indeksa U nekim tačkama je predsjednik Claude Meisch bio konkretan. Dakle, DP želi raditi za “posao-pakt” (Job-Pakt). Ako se ide po liberalima, indeks tranše će biti izostavljene u cilju unapređivanja konkurentnosti samo ako se poslodavci obavežu dati mladim ljudima priliku. Međutim, poklopljeni indeks je pogrešno rješenje. Provedba nije izvodljiva čak i iz tehničkih razloga.

Besplatno čuvanje djece do tri godine Naime Meisch je bio konkretan i po pitanju čuvanja djece u obdaništima. Čuvanje djece mora biti dodatno proširen a kvalitet ponude poboljšan.

- Znam da će biti teško, ali ćemo raditi na tome da čuvanje djece do tri godine bude besplatno, rekao je Meisch.

DP također ima jasnu ideju o ustavnoj reformi i pravu glasa za strance. O ustavnoj reformi, prema DP, treba da građani odlučuju preko referenduma.

Sudjelovanje stranaca na parlamentarnim izborima, liberali vide kao prednost za demokraciju. Međutim, Meischu je dobro poznato da su mišljenja o tom pitanju podijeljena.

Raspored poslaničkih mandata poslije izbora 2009. godine

- Moramo biti oprezni da po tom pitanju ne dođe do podjele stanovništva, jer DP želi graditi svoju politiku s građanima, istakao je predsjednik DP. Stranka zelenih (Déi Grég) Kao i u mnogim drugim evropskim državama i u Luksemburgu djeluje Stranka zelenih. U parlamentarnom sazivu poslije izbora 2009. godine Zeleni su osvojili 7 mandata ili 11,7% podrške birača. Oni su jedina stranka u Luksemburgu koja je zadržala isti broj mandata kao na izborima 2004. godine. Žele obnoviti državu Zeleni se zalažu za ograničavanje državnih funkcija u dva mandata, zatim, dijalog sa građanima, reforma državnog vijeća i omogućavanje liberalnijeg pristupa građana javnim informacijama.

Više programskih tačaka tiču se pitanja energije i okoline, socijalne pravde i mobilnosti. Sve to je nadopunjeno sloganom za kampanju: “Više zeleno, više odgovornosti”. Ova stranka ističe da su se njihovi parlamentarci odgovorno ponašali tokom protekle četiri godine u parlamentarnoj opoziciji. Zeleni su odgovornost pokazali u posljednjih nekoliko godina i u lokalnoj politici, tako da su spremni da tu odgovornost preuzmu i na državnom nivou. Zeleni ne žele u vladu zbog vladanja, već su ključne programske sličnosti.

Alternativna demokratska reformatorska stranka (ADR) ADR je luksemburška desnica, koja je na izborima 2009. godine uzela 4 mandata ili 8,1% glasova. Međutim, 2 poslanika su istupila iz ADR u Diwan - oktobar/octobre 2013.

toku prošlog skupštinskog mandata, a jedan od njih, Jean Colombera osnovao je novu stranku – Partiju za integralnu demokraciju (PID) .

Nema povećanja PDV-a Kao prvo, ADR daje značaj privredi i finansijama. Državne dugove ADR želi smanjiti kroz bolje korištenje PDV-a i mjera štednje. - Povećanje PDV-a ne dolazi u obzir. Ni kod direktnog PDV-a, niti kod indirektonog PDV-a “, kažu u ADR. Oni smatraju da bi povećanje PDV-a teško pogodilo one s malim ili srednjim primanjima, a manje one koji zarađuju četiri, pet puta minimalnu platu.

- To ne bi bilo pošteno, rekao je Schoos iz ADR. ADR se zalaže da se neki projekti stave na čekanje, kao tramvaj u glavnom gradu „gdje se može uštedeti pola milijarde eura“, zatim, povećanje vrijednosti piksela u javnim funkcijama i vojni transportni zrakoplov.

Socijalna savjest se veže za pružanje mogućnosti zahtjevu za penzije za one roditelje koji se brinu o odgoju djece .

Na luksemburskom, molim ADR posebnu pažnju poklanja luksemburškom jeziku, kao elementu integracije i društvene kohezije.

Jezik bi trebao u svakodnevnom životu , u školi i na poslu , igrati veću ulogu, Luksemburški jezik bi trebao biti opći, obvezan predmet u osnovnom i srednjem obrazovanju, a na tržištu rada luksemburški bi trebao biti uvjet za neka zanimanja u privatnom sektoru.

U prošlom sazivu Parlamenta, još je i stranka ljevice uzela 1 poslanički mandat, ili 3,3% glasova.

11

Diwanhana Emir Suljagić, koordinator Kolacije ‘’1. mart’’

RS nam ne može ništa bez pomoći iz Sarajeva

Jedna od najozbiljnih posljedica rada “Prvog marta“ je ta što je konačno razbijen mit o tome kako eto postoji skupina partija koje Bosnu vide od Drine do Une i kako dijele viziju cjelovite države.

To je očigledno laž, jer su pohrlili da i rukama i nogama glasaju za prijedlog Zakona o prebivalištu koji stvara pravni osnov za administrativno etničko čišćenje u RS-u, dvadeset godina nakon fizičkog etničkog čišćenja Razgovarao: Anes Džunuzović

D

iwan: Bliže se izbori, ostala je još godina, političke partije lagano kreću u kampanju, dokle su stigli pregovori o jedinstvenoj listi probosanskih partija za RS? Suljagić: Da budem potpuno otvoren, nisam uvjeren da ćemo usprkos svim naporima koja smo uložili uspjeti da izdejstvujemo zajedničku listu ili barem neokrnjenu zajedničku listu. Već sada sam prilično siguran da SDP neće pristati na to, dok je očigledno da i SBB flertuje sa idejom da na izbore u RS-u izađe sam. Istovremeno, ni sa onim strankama koje su pristale na zajedničku listu nije moguće organizirati sastanak, ako ništa drugo da na vrijeme počnemo tehnički dio razgovora o listi, jer to će objektivno biti najveći izazov. To naravno nije razlog i mi nećemo odustati od toga, barem tako što ćemo ih kontinuirano podsjećati koja je politička cijena odustajanja od zajedničke liste.

Ozbiljan je trenutak i ne možemo se više lagati Diwan: Da, vrlo ste optimistični bili vjerujući da je moguća koalicija stranaka kakve su SDP, SBB, SDA, SBiH, SDU? Suljagić: To nije pitanje njihove međusobne ljubavi, nego matematičkog imperativa. Nijedna od tih stranaka ne postoji u entitetu RS ako same izađu na izbore. Ovako, na zajedničkoj listi, mogu računati na sasvim sigurno tri poslanika u državnom parlamentu iz RS-a i sve ono što u pripadajućoj podjeli stranačkog plijena – jer, da se ne lažemo, to je njihov jedini motiv – ide uz ta tri poslanika. I to je broj koji je minimum, brojevi kojima mi trenutno baratamo ukazuju na to da imamo četiri poslanika u džepu, kako se to kaže, ali samo uz uslov zajedničke liste.

12

Diwan: Da li je Demokratska fronta stranka sa kojom ćete razgovarati o jedinstvenoj listi?

Suljagić: Da. I oni i svaka druga stranka koja BiH vidi kao jedinstvenu i cjelovitu državu i u svojoj političkoj platformi ima borbu protiv poricanja genocida.

Diwan: Da li imate neku platformu da im ponudite o raspodjeli pozicija, možda bi Vaš prijedlog mogao biti osnova za dalje razgovore na ovu temu?

Suljagić: To nije naš posao, to je ono što oni moraju dogovoriti međusobno. Mi niti želimo prihvatiti tu odgovornost, niti imamo prerogativ da se bavimo stranačkom politikom.

Diwan: Kakve će biti posljedice ako ne bude jedinstvene liste?

Suljagić: Jednom riječju: katastrofalne.

Prvo, to će biti kraj mita o tzv. probosanskim strankama. I biće jasno da nikoga od njih ne zanima Bosna od Drine do Une, nego polovina današnje Federacije BiH u kojoj mogu prosperitetno krasti. Ozbiljan je trenutak i ne možemo se više lagati. Barem dio njih je već odustao od svoje probosanske platforme onog trenutka kada je podržao sramni prijedlog Zakona o prebivalištu.

Drugi dio odustaje ovih dana pokazujući spremnost da bobanovskoj politici Dragana Čovića i HDZ-a isporuči treći entitet i iskoristi presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić-Finci da jednom za svagda okolči bošnjakistan kojim će pedeset porodica upravljati kao feudom.

Diwan: Je li moguće da se jedinstvena lista napravi bez nekih ključnih partija poput SDP-a ili SDA, da neka od njih ide samostalno, a da Vi pravite jedinstvenu listu od ostalih partija?

Suljagić: Ne. Odbijam da nama bude isporučena odgovornost za dvadeset godina njihovog ili bilo čijeg nerada. Činjenica da se neke stvari moraju događati sada zorno pokazuje da mi imamo političko vođstvo koje nema viziju ove zemlje ni na srednji rok, a kamoli nešto ozbiljnije.

Diwan: Da li je moguće da osnujete političku partiju ako ne bude dogovora o jedinstvenoj listi, ili da pozovete glasače da glasaju za samo jednu stranku?

Suljagić: Ne. Ali, neko će morati da plati političku cijenu.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Diwan: Da li ste razmišljali o uključivanju u jedinstvenu listu i hrvatske stranke koje se nazivaju probosanskim?

Ako takve uopće postoje!?

Suljagić: Mi u ovom trenutku razgovaramo sa HSP-om i jednom regionalnom hrvatskom, Posavskom strankom, dakle i ako ću biti pošten reći ću Vam da jedino s njima nemamo problema tehničke prirode i ne moramo da se natežemo, narodski kazano.

Samo u Prijedoru u biračkom spisku ima 25.000 nesrba Diwan: Dokle ste stigli sa logističkim poslovima za uspjeh eventualne zajedničke liste probosanskih stranaka.

Dakle, dokle ste stigli sa kampanjom animiranja Bošnjaka i drugih koji su do agresije živjeli na sadašnjem prostoru RS-a, a koji su probosanski orijentirani, da glasaju baš u tim mjestima?

Suljagić: Iza nas je vrlo uspješnih devet mjeseci. Iz nekih drugih razloga ne mogu govoriti o brojevima, ali mogu reći da je broj identificiranih birača jako velik i da smo uspjeli našim građanima objasniti važnost svakog glasa u tom entitetu.

Najveći dio tih ljudi privremeno boravi u inostranstvu i njih ni MUP RS niti sarajevske stranke ne mogu dotaći.

Diwan: Koliko očekujete da će Bošnjaka i dr. koji imaju status iz predhodnog pitanja glasati u RS-u? Kako teku prijave u RS-u?

Suljagić: Mi smo se u ovoj godini fokusirali na identifikaciju onih birača koji imaju pravo da glasaju, dakle već se nalaze u biračkom spisku, a do sada nisu glasali. U Prijedoru, na primjer, u biračkom spisku imate oko 25.000 građana nesrpske nacionalnosti, ali samo oko tri i pol hiljade je glasalo na zadnjim izborima. Vrlo slično je i u Doboju i u drugim mjestima u tom entitetu. Naš posao je da te ljude identificiramo, što smo već u dobroj mjeri uradili, mobiliziramo ih, pomognemo im da se registruju za glasanje poštom i pobrinemo se da glasaju.

Mi ne bošnjačimo sa mindera Diwan: Koliko je popis Vama kontrolno mjerilo, neki međurezultat? Koliko Vam može biti orijentir za dalje aktivnosti? U smislu koliko će Bošnjaka biti spremno da se popiše baš na mjestu prijeratnog života, a ne putem maila, a što može biti i neki nagovještaj rezultatima Vaših aktivnosti?

Suljagić: Da budem krajnje otvoren, ne bih te dvije stvari dovodio u vezu. Mi smo, kao Prvi mart, brutalno odbijeni od strane Fondacije “Popis 2013.” i Tarika Zaimovića kada smo ponudili da koordiniramo aktivnosti. Sada je tek jasno zašto je to tako: mi nismo ljudi koji bošnjače sa mindera, nego radimo i s nama se mora raditi. U međuvremenu, iz onoga što znam popis se odvija generalno jako loše, građani su neinformirani,

aktivisti ne znaju šta im je posao i koje su posljedice tog posla, a vlasti u RS otvoreno i bez posljedica krše zakon. Sa stanovišta “Prvog marta” mogu reći da je to što se nismo uključili u popis najbolje za nas i naš kredibilitet, ali istinski i duboko strahujem od posljedica.

Diwan: Dokle se stiglo u tom logističkom poslu kada je riječ o zakonima u kantonima i na nivou Federacije koji predstavljaju kočnicu povratku u RS? Mislim na zakone koji reguliraju neke statuse poput boračkog, zdravstvene zaštite, dječijeg doplatka? Da li ćete uspjeti taj problem riješiti i olakšati prijave Bošnjaka i dr. bosanskih patriota u RS-u?

Suljagić: Mi smo i u tom slučaju uspjeli za devet mjeseci izdejstvovati ono što nije učinjeno u proteklih skoro dvadeset godina.

U sarajevskom kantonu zakon koji štiti sva prava povratnika je već usvojen, u proceduri je u tuzlanskom i zeničkom kantonu, a završen je i nacrt federalnog zakona o pravima povratnika i trebao bi biti pred Vladom, odnosno Parlamentom do kraja godine.

Narod je prepušten sam sebi, kao što je bio u proljeće 1992. godine Diwan: Da li će zakoni koje usvaja RS kako bi spriječio prijave zaustaviti proces prijava i povratka, te Vaših aktivnosti?

Suljagić: RS nam ne može ništa bez kvislinga iz Sarajeva. Kao što sam rekao, jedna od najozbiljnih posljedica rada “Prvog marta” je ta što je konačno razbijen mit o tome kako eto postoji skupina partija koje Bosnu vide od Drine do Une i kako dijele viziju cjelovite države. To je očigledno laž, jer su pohrlili da i rukama i nogama glasaju za prijedlog Zakona o prebivalištu koji stvara pravni osnov za administrativno etničko čišćenje u RS-u, dvadeset godina nakon fizičkog etničkog čišćenja.

Diwan: Puno ste na udaru iz RS-a, neko Vam je upao na imanje, da li je otkriveno ko?

Suljagić: Nisam i sumnjam da je to važno MUP-u RS. Ako im oni nisu pokazali gdje je moja kuća i naredili im da to urade, sasvim je sigurno da ih neće niti tražiti niti hapsiti.

Diwan: Očekujete li kako se bliže izbori i veću kampanju i razne načine da se uklonite, ne mislim na fizičko uklanjanje, ali plašite li se nekog politički montiranog sudskog procesa, neke izmišljene montirane afere koja bi Vas mogla zaustaviti, ili nečeg sličnog?

Suljagić: Ako se to i dogodi, neće se dogoditi bez saučesništva strana iz Sarajeva, u to možete biti sigurni.

Diwan: Osjećate li se sigurno kada ste u RS-u?

Suljagić: Da. Ja tamo živim, tamo je moja kuća, tamo je sve moje i ja sam slobodan građanin Bosne i Hercegovine.

Diwan: Na sve napade koji dolaze na Vas i na Prvi mart nisam vidio reakciju probosanskih političkih partija, ili se varam?

Diwan: Kako komentirate pitanje škole u Konjević Polju i napade na povratnike na bajram u Zvorniku?

Suljagić: Ne varate se, mi smo iz različitih razloga podjednako problematični i sarajevskim strankama, jer kao što sam rekao, mi pokazujemo da oni lažu kada govore o tome da su za državu i za jednistvenu i cjelovitu državu.

Suljagić: Ništa kao te dvije stvari ne pokazuje ono što sam već rekao, da su naše političke elite davno odustale od pola naše zemlje i da smo mi kao narod istinski prepušteni sami sebi. Ne mora Vam se svidjeti ovo što ću sada reći, ali naprosto moram. Dakle, svi se vi sjećate histerije koja je nastupila kada sam kao ministar obrazovanja u Kantonu Sarajevo pokušao da hiljadu i po nebošnjačke djece stavim u ravnopravan položaj pred zakonom u slučaju vjeronauke. Tadašnji reisul-ulema Mustafa Cerić nije čak ni moju porodicu ostavio na miru, Bakir Izetbegović se polomio od primanja Udruženja vjeroučitelja, Zlatko Lagumdžija me, skoro kao taoca, cijeli jedan dan držao u kancelariji i bezuspješno pritiskao da povučem odluku, a SBB-ov poslanik u kantonalnoj skupštini me optužio da pravim teren za novu Srebrenici.

Jučer, u četvrtak, je ministar obrazovanja u tuzlanskom kantonu, izvjesni Adem Šehidić, roditeljima učenika u Konjević polju, rekao da njihova djeca ne mogu pohađati školu u tuzlanskom kantonu, jer on ne želi da kvari dobre odnose sa ministrom prosvjete entiteta RS i ne voli da se bilo kome petlja u posao, kao što ne voli da se ni njemu bilo ko petlja u posao. Upamtite, ta djeca su predmet sistematske politike posrbljavanja. Gdje je sada Cerić da ministra upita da li su te škole njegova babovina, pa da odlučuje ko može, a ko ne može u školu? Gdje je sada Bakir Izetbegović? Ko sada pravi teren za novu Srebrenicu? Nigdje nikoga, zato što se to iz njihove perspektive događa u drugoj državi.

Diwan: Imate li onda opstrukcija u radu od Bošnjaka, što pojedinaca, što partija?

Suljagić: Naravno. To se još uvijek ne radi koordinirano, ali narodski kazano ispod stola stranački aktivisti različitih stranaka – o imenima ćemo kada za to dođe vrijeme – zbunjuju narod, govore kako mi hoćemo da pravimo partiju itd. Ali, kao što rekoh, mi radimo i ne obaziremo se na te idiotarije.

Diwan: U koaliciji Prvi mart puno je udruženja i organizacija koje predstavljaju žrtve agresije, kao i povratničkih udruženja. To Vas obavezuje i da štitite interese te populacije u RS-u, zbog toga se često oglašavate kod kršenja prava ove populacije, a ona se krše od zakonskih rješenja pa niže.

Kako gledate i šta možete učiniti da zaustavite zakonska rješenja koja se donose u RS-u a koja idu na štetu povratnika i općenito nesrpske populacije u RS-u? Zakon o katastru, porezu na nepokretnosti?

Suljagić: U mjeri u kojoj možemo i sa resursima koje imamo na raspolaganju, mi pokušavamo odgovoriti i na brojne druge potrebe povratnika. Pošto država funkcionira kao udruženje građana, ponekad izgleda da je Prvi mart postao adresa na kojoj ljudi rješavaju barem neke od potreba na koje država treba da odgovori. Tako da se bavimo i pravnom zaštitom povratnika i podizanjem svijesti o posljedicama takvih zakona kao što je onaj o katastru i o porezu na nepokretnosti, rješavamo vrlo konkretne probleme vrlo konkretnih ljudi, kojima je zemlja ili imovina oteta, koji ne mogu da plate poreze itd.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Diwan: Da li ste optimista po pitanju budućnosti nesrba u RS-u?

Suljagić: S ovim političkim vođstvom, s ovim ljudima na vlasti, ne. Kao što sam već rekao, ovo je ozbiljan istorijski trenutak i narod treba da zna da je sam i prepušten sam sebi, kao što je bio u proljeće 1992. godine.

13

Reportage

“Diwan“ bei der Exhumierung von Skeletteilen der Bosniaken aus Višegrad am See Perućac

Drina – das größte Massengrab auf dem Balkan

Bisher wurden die Leichen von 441 Personen aus dem Fluss Drina herausgeholt und identifiziert. Doch auf dem Grund und an den Ufern von Drina sind noch viele weitere Skelette versteckt. Nur in Višegrad wurden 600 Bosniaken als vermisst gemeldet. Die meisten von ihnen wurden in der Drina gefunden. Aber in die Drina wurden nicht nur Bosniaken aus Višegrad geworfen, sondern auch aus Rogatica, Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvornik, Bratunac, es gab sogar Leichen von Bosniaken aus Priboj und Prijepolje.

Autor: Anes Džunuzović

A

m Freitag, den 27. September 2013, wurde am See Perućac, einige Kilometer flussabwärts von Višegrad entfernt, in den Dörfern Miloševići und Kurtalići an fünf verschiedenen Orten eine Exhumierung von einzelnen Skelettteilen, höchstwahrscheinlich von Bosniaken, die 1992 in Višegrad umgebracht wurden, durchgeführt. Es wurden Teile eines menschlichen Schädels, ein Schulterblatt und ein Unterschenkel gefunden. Bei der Exhumierung waren die Anwälte der Staatsanwaltschaft von Bosnien-Herzegowina sowie die Mitarbeiter des Instituts für vermisste Perso-

14

nen unter Leitung von Amor Mašović dabei. Dank des guten Willens der Staatsanwältin Nataša und auf die Einladung von Amor Mašović durfte auch meine Wenigkeit, der Autor dieser Zeilen, bei der Exhumierung dabei sein.

Der Massenmord an der Drina „Die gefundenen Knochen gehören höchstwahrscheinlich Bosniaken aus Višegrad, die 1992 umgebracht wurden“, sagt uns Mašović, während wir neben einem gefundenen menschlichen Schädel stehen. Er fügt hinzu: „Dieser Teil des Schädels gehört wahrscheinlich einem der Bosniaken, deren Überreste wir vor drei Jahren gefunden haben, als der Staudamm umgebaut und der Seestand auf 17 Meter gesenkt wurde. Damals fanden wird Skelettreste von 200 Bosniaken. Das waren unvollständige Reste, und bisher wurden 162 Personen identifiziert. Den Rest konnten wir nicht identifizieren, weil uns die DNAProben von nahen Verwandten fehlen.

Höchstwahrscheinlich wurden alle nahen Verwandten umgebracht und es gibt niemanden, der eine Blutprobe geben kann, aufgrund der wir die Identifizierung durchführen könnten.“, sagt uns Mašović. Die Staatsanwältin Nataša unterbricht unser Gespräch und lädt uns ein, mit einem Boot der Grenzpolizei von Bosnien-Herzegowina den FluDiwan - oktobar/octobre 2013.

ss zu überqueren und auf dem anderen Drina-Ufer das Dorf Kurtalići zu besuchen.

Wir setzen das Gespräch in dem Boot fort, in dem uns Oliver, ein Mitglied der Grenzpolizei von Bosnien-Herzegowina, über den Fluss fährt. „Drina ist das größte Grab von Bosniaken und das größte Grab auf dem Balkan überhaupt. Bosniaken aus Ostbosnien wurden geschlachtet, getötet und in diesen Fluss geworfen. Das passierte noch während der Balkankriege, dann während des ersten und des zweiten Weltkrieges und letztendlich während des letzten Krieges. Bisher haben wir die Leichen von 441 Personen aus dem Fluss Drina herausgeholt und identifiziert. Doch auf dem Grund und an den Ufern von Drina sind noch viele weitere Personen versteckt. Nur in Višegrad wurden 600 Bosniaken als vermisst gemeldet. Die meisten von ihnen haben ihr Ende in der Drina gefunden. Aber in die Drina wurden nicht nur Bosniaken aus Višegrad geworfen, sondern auch aus Rogatica, Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvornik, Bratunac, es gab sogar Leichen von Bosniaken aus Priboj und Prijepolje. Es handelt sich um Bosniaken, die in Sjeverino, einem Dorf zwischen Priboj und Rudo aus dem Bus und im Ort Štrpci aus dem Zug herausgeholt wurden. Wir haben auch Skelette von zwei Soldaten der Jugoslawischen Volksarmee gefunden, von Bosniaken Almas Ahmetspahić aus Višegrad und Ermin Meštrovac aus Lendići bei Jajce. Almas meldete sich zum letzten Mal aus Priština und wurde im Ort Paočići gefunden. Und Ermin meldete sich zum letzten Mal bei seinem Vater Smajo am 10. Juni 1992 aus Trstenik. Ermins Knochen wurden im Ort Donje Štitarevo aufgefunden“, sagt uns Mašović mit einer schweren Stimme.

Massenverbrechen an Bosniakinnen aus Višegrad Wir sind alle still geworden, an einem sowieso stillen Tag an der Drina, ohne Wind, ohne Hundegebell, ohne Zurufe der Menschen von den Feldern,

die jetzt leer stehen, und in Dörfern, in denen seit Ermordungen und Vertreibungen aus dem Jahr 1992 niemand mehr lebt. Die Stille wird nur durch das Geräusch des Bootes unterbrochen, das Oliver selbstbewusst steuert. Ich wollte, während wir noch an der Drina waren, von meinen Händen den Dreck wegwaschen, den ich mir bei meinem ungeschickten Einsteigen in das Boot holte. Ich streckte meine Hand nach dem Wasser, aber dann ergriff mich ein Schauder am ganzen Körper, mein Blut erfror und ich begann zu schwitzen.

Die Frage ging mir durch den Kopf: „Wie kannst du in der Drina, die voll von Blut und Leichen ist, deine Hände waschen?“. Ich gab auf und Mašović, der meine Gedanken zu lesen schien, erzählte weiter: „Vor einigen Jahren erzählte mir ein Bosniake aus diesem Dorf (Kurtalići), dass er im April 1992, bevor er vor Tschetniks flüchtete, auf der Drina eine Tür schwimmen sah mit einer toten Frau, die daran gebunden war. Er sprang ins Wasser, um die Frau zu retten und, als er näher kam, sah er auf der andere Seite der Tür noch eine Frau, die auch gebunden war. Das waren Bosniakinnen aus Višegrad. In der Drina wurden auch Leichen in Säcken gefunden, was darauf hindeutet, dass diese Menschen lebendig ins Wasser geworfen wurden. Von der Brücke Mehmed-paša Sokolović in Višegrad haben Tschetniks Frauen mit kleinen Kindern ins Wasser geworfen und gewetteifert, wer sie am schnellsten erschießen wird. Das Ziel war es, sie umzubringen, bevor sie in die Drina fallen. Unter 162 bisher identifizierten Opfern, die 2010 hier am Ufer von Drina gefunden wurden, waren 40 Frauen – Bosniakinnen aus Višegrad.

Unter ihnen waren auch drei Mädchen zwischen 9 und 17 Jahren. Die ältesten unter ihnen waren Aiša Imamagić und Hašida Ohranović, die 1906 geboren wurden. Damals wurden auch zehn Kinder ausgegraben. Das jüngste Kind war Haris Podžić, der nur vier Jahre alt war, als er getötet und in die Drina geworfen wurde“, schließt Mašović seine Geschichte ab, während wir an das

rechte Drina-Ufer treten, in den Dorf Kurtalići, gerade an den Ort, wo ein Massengrab war, wo 2001 61 Leichen von Bosniaken ausgegraben wurden und wo jetzt ein Teil des menschlichen Schädels entdeckt wurde. Die DNAAnalyse wird zeigen, ob der Teil des Schädels zu einer schon identifizierten Person gehört oder es sich um ein weiteres bosniakisches Opfer handelt, das in die Drina geworfen wurde.

Alpträume Während die Mitarbeiter des Instituts für vermisste Personen und die Staatsanwältin Nataša die nötige Prozedur für die Exhumierung durchführen, führe ich mein Gespräch mit Mašović weiter. „Tschetniks aus Višegrad waren besonders monströs. Višegrad ist nicht nur eine Stadt des Schlachtens und des Werfens in die Drina sondern auch der Scheiterhaufen. Sie wissen, dass in der Pionirska-Straße am 27. Juni 1992 mehr als 70 Menschen in ein Haus eingeschlossen und verbrannt wurden. Sie kennen auch den Fall auf Bikavac. Von solchen Scheiterhaufen gab es noch viele in Višegrad und in den Dörfern in der Umgebung von Višegrad. Leider zeigte niemand von den jetzigen serbischen Einwohnern oder von der Regierung in Višegrad bis heute keine Reue, kein Mitleid und keine Bereitschaft, zumindest einige Massengräber zu entdecken und zu sagen, wohin die Reste der in der Pionirska-Straße verbrannten Personen, hingebracht wurden.

Einfach niemand. Alle schweigen und stehen auch heute noch hinter diesem grausamen Verbrechen aus dem Jahr 1992. In Višegrad wurden mehr als 200 Bosniakinnen vergewaltigt, einige von Diwan - oktobar/octobre 2013.

ihnen mehrere Zehnten oder mehrere Hunderte von Malen, dann wurden sie umgebracht und in die Drina oder in die Massengräber hineingeworfen.“, sagt uns Mašović, während wir an der Drina entlang gehen und erfolglos versuchen, in der Nähe des 2001 entdeckten Massengrabs noch einen Knochen, einen Mantel, ein Kleid, einen Schuh, eine Uhr oder irgendetwas anderes zu finden, was von den Bosniaken aus Višegrad geblieben ist, die in die Drina geworfen wurden.

Wir werden wieder gerufen. Es ist Zeit, auf die andere Seite, in Miloševići zurückzufahren, damit dort die Exhumierung der gefundenen Knochen – einem Schädelteil, einem Unterschenkel und einem Schulterblatt – beendet werden kann.

Beim Aussteigen aus dem Boot verabschieden wir uns von Mašović und dem Rest des Teams. Wir lassen sie in Ruhe ihre Arbeit zu Ende machen und fahren nach Sarajevo. Wir fahren dabei durch Višegrad, und Dženan sagt, wir sollten anhalten und uns die berühmte Brücke ansehen, die in dem Roman „Die Brücke über die Drina“ von Ivo Andrić die Hauptfigur darstellt und für den er den Nobelpreis für Literatur bekam. Die Brücke wird gerade als osmanisches Erbe von der Republik Türkei restauriert. Dann sehen wir einander an und es ist uns klar. Wir fahren an der Mehmed-paša Sokolović-Brücke, an der in dem letzten Jahrhundert hunderte von unseren Mitbürgern Bosniaken umgebracht wurden, vorbei.

In dieser Nacht habe ich von der Drina, der Brücke, dem Töten und Schlachten geträumt. Am nächsten Morgen fragte ich mich, wie es wohl Amor Mašović geht?!

15

Reportaža ostataka. Samo iz Višegrada, odakle je i najveći broj do sada identificiranih, kao nestalo vodi se više od 600 Bošnjaka, oni su najvećim dijelom završili u Drini. Ali nisu samo Bošnjaci iz Višegrada bacani u Drinu, već i iz Rogatice, Foče, Rudog, Srebrenice, Žepe, Zvornika, Bratunca, pa čak je bilo i tijela Bošnjaka iz Priboja i Prijepolja, riječ je o onim Bošnjacima koji su skinuti iz autobusa u Sjeverinu, selu između Priboja i Rudog, i onih skinutih iz voza u Štrpcima. Našli smo i tijela dva vojnika JNA, Bošnjaka, Almas Ahmetspahić iz Višegrada i Ermina Meštrovca iz Lendića kod Jajca. Almas se posljednji put javio iz Prištine, a pronađen je na lokalitetu Paočići. A Ermin se posljednji put ocu Smaji javio iz Trstenika 10. juna 1992. Erminove kosti pronađene su na lokalitetu Donje Štitarevo”, teškim glasom govori nam Mašović.

Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac

Drina - najveća masovna grobnica na Balkanu

Do sada je iz Drine izvađena i identificirana 441 osoba, a dno i obale Drine kriju još puno više tjela. Samo iz Višegrada, odakle je i najveći broj do sada identificiranih, kao nestalo vodi se više od 600 Bošnjaka, oni su najvećim dijelom završili u Drini. Ali nisu samo Bošnjaci Višegrad bacani u Drinu, već i iz Rogatice, Foče, Rudog, Srebrenice, Žepe, Zvornika, Bratunca, pa čak je bilo i tijela Bošnjaka iz Priboja i Prijepolja Autor: Anes Džunuzović

U

petak, 27. septembra 2013. godine iz jezera Perućac, nekoliko kilometara nizvodno od Višegrada u selima Miloševići i Kuratlića vršena je ekshumacija, na pet lokacija, pojedinačnih dijelova skeleta najvjerovatnije Bošnjaka ubijenih u Višegradu 1992. godine. Pronađeni su komadi ljudske lobanje, lopatica, podkoljenična kost. Ekshumacija je izvršena uz prisustvo tužitelja Tužiteljstva BiH, kao i uposlenika Instituta za nestale osobe koje je predvodio član kolegija direktora Instituta Amor Mašović. Zahvaljujući dobroj volji tužiteljice Nataše, a po pozivu Amora Mašovića ekshumaciji je prisustvovala i moja malenkost, autor ovih redova.

16

Na Drini genocid “Pronađene kosti pripadaju najvjerovatnije Bošnjacima iz Višegrada koji su ubijeni 1992. godine”, kaže nam Mašović dok stojimo pored jednog pronađenog komada ljudske lobanje i dodaje: “Ovaj dio lobanje najvjerovatnije pripada nekom od Bošnjaka čije smo ostatke pronašli prije tri godine kada je remontirana brana, a nivo jezera bio spušten za 17 metara, tada smo pronašli skeletne ostatke od 200 Bošnjaka. Bili su to nepotpuni ostaci, do sada su identificirani ostaci od 162 osobe, a ostale ne možemo identificirati jer nemamo uzorke DNK od bliskih rođaka. Najvjerovatnije se radi o tome da su svi bliski rođaci stradali i da nema niko ko bi dao krv na osnovu koje bi izvršili identifikaciju”, kaže nam Mašović. Poziv tužiteljice Nataše da patrolnim čamcem Granične policije BiH pređemo u selo Kurtalići na drugoj strani Drine, zakratko nas je prekinuo u razgovoru.

Nastavili smo ga u čamcu dok nas je preko Drine prevozio Oliver, pripadnik Granične policije BiH. “Drina je najveća grobnica Bošnjaka i najveća grobnica na Balkanu. U nju su bacani nakon klanja i ubijanja Bošnjaci istočne Bosne još od Balkanskih ratova, pa onda Prvog i Drugog svjetskog rata, te tokom posljednje agresije. Do sada smo iz Drine izvadili i identificirali 441 osobu, a sigurno da dno i obale Drine kriju još puno više ljudskih Diwan - oktobar/octobre 2013.

Masovni zločini nad Bošnjakinjama Višegrada Utihnuli smo svi, u ionako tihom danu na Drini, bez vjetra, bez laveža pasa, dozivanja ljudi sa njiva koje su prazne i sela u kojima niko ne živi još od ubijanja i protjerivanja 1992. godine. Mir remeti samo motor čamca kojim suvereno upravlja Oliver. Poželjeh, dok smo još na Drini, u čamcu, da sperem ruke od blata koje zaradih dok sam nevješto ulazio u čamac i pružih ruku, a onda mi kroz tijelo prođoše hladni trnci, krv mi se, čini mi se, zaledi i preznojih se. Kroz glavu mi prođe pitanje “Kako ćeš u Drini punoj krvi i leševa oprati ruke”. Odustao sam, a Mašović kao da mi pročita misli nastavlja pričati: “Prije nekoliko godina pričao mi je jedan Bošnjak iz ovog sela (Kurtalići) da je u aprilu 1992. godine, prije nego je izbjegao pred četnicima, vidio kako Drinom plutaju vrata, a na njima vezana mrtva žena. Zaplivao je da je izvuče, a kad se približio vidio je još jednu ženu vezanu sa druge strane vrata. To su bile Bošnjakinje iz Višegrada.

U Drini su nalažena i tijela zamotana i vezana u prtene džakove, što sugeriše da su živi bacani. Sa mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu četnici su bacali žene sa malom djecom u naručju i takmičili se ko će ih prije upucati. Cilj je bio ubiti ih prije nego upadnu u Drinu.

Od 162 osobe do sada identificirane od ostataka pronađenih 2010. godine, ovdje na obali Drine, 40 su bile žene – Bošnjakinje iz Višegrada. Među njima su bile i tri djevojčice uzrasta od 9,5 do 17,5 godina. A najstarije su bile Aiša Imamagić i Hašida Ohranović, rođene 1906. godine.

I desetero djece smo tada ekshumirali, najmlađi je bio Haris Podžić koji je imao samo četiri godine kad je ubijen i bačen

u Drinu”, završava priču Mašović dok izlazimo na desnu obalu Drine, u Kurtaliće, baš na mjesto gdje je bila masovna grobnica iz koje je 2001. godine ekshumirana 61 osoba, sve Bošnjaci, a gdje je sada otkriven jedan komad ljudske lobanje. DNK analiza će utvrditi da li pripada već nađenim licima ili se radi o još jednoj bošnjačkoj žrtvi koja je bačena u Drinu.

Noćne more Dok su osoblje Instituta i tužiteljica Nataša obavljali potrebnu proceduru koja se izvršava prilikom ekshumacije nastavio sam razgovor sa Mašovićem. “Četnici iz Višegrada bili su posebno monstruozni. Višegrad je i grad vatrenih lomača, a ne samo klanja i bacanja u Drinu. Vi znate da je u Pionirskoj ulici u kući zatvoreno i zapaljeno više od 70 ljudi 27. juna 1992. Znate za sličan slučaj i na Bikavcu, a takvih lomača je bilo još puno u Višegradu i selima oko Višegrada. Nažalost, niko od sadašnjih žitelja, Srba, i vlasti u Višegradu do danas nije pokazao ni trunke kajanja, sažaljenja, dobre volje da bar otkrije neke grobnice, da kaže gdje su odneseni ostaci zapaljenih ljudi u kući u Pionirskoj, da kažu gdje su masovne grobnice. Jednostavno niko, svi šute i podržavaju i dan-danas taj svirepi zločin iz 1992. U Višegradu je silovano više od 200 Bošnjakinja, neke od njih su silovane desetinama i stotinama puta, a onda ubijane i bacane u Drinu ili masovne grobnice”, govori nam Mašović, dok bezuspješno pokušavamo šetajući pored Drine u blizini masovne grobnice otkrivene 2001. godine pronaći još neku kost, neki kaput, haljinu, cipelu, sahat, nešto što je ostalo od Bošnjaka Višegrada bačenih u Drinu.

Ponovo nas zovu, vrijeme je da se vratimo na drugu stranu, u Miloševiće, da se tamo dovrši ekshumacija pronađenih kostiju, jednog dijela lobanje, podkoljenične kosti i jedne lopatice. Mi smo se po izlasku iz čamca pozdravili sa Mašovićem i ostalom ekipom, ostavili smo ih da dovrše svoj posao, a mi smo otišli put Sarajeva. Prošli smo kroz Višegrad, Dženan kaže da stanemo malo, da odemo do čuvenog mosta, glavnog junaka romana Ive Andrića “Na Drini ćuprija” zbog kojeg je dobio Nobelovu nagradu za književnost, a koga upravo obnavlja Republika Turska, kao Osmansku zaostavštinu. Onda se pogledasmo, i sve nam bi jasno. Prošli smo bez pogleda na most Mehmed-paše Sokolovića na kome su zaklane u zadnjem stoljeću stotine naših sunarodnika Bošnjaka. Te noći sam sanjao Drinu, most, ubijanje i klanje. Ujutru se zapitah kako je onom Amoru Mašoviću!?

Diwan - oktobar/octobre 2013.

17

Erinnerung

Qui est Gavrilo Princip ?

1914-2014: SARAJEVO AU COEUR DE L’EUROPE

Gavrilo Princip est un terroriste On sait presque tout de l’attentat de Sarajevo, cet évènement déclencheur qui mit le feu à l’Europe, divisée alors entre la Triple-Alliance (Autriche-Hongrie, Allemagne et Italie) et la TripleEntente (Russie, France et GrandeBretagne). Toutefois, 100 ans après, on ne sait presque rien de Gavrilo Princip, l’homme qui tira deux coups de pistolet sur l’Archiduc François-Ferdinand et sa femme Sophie, la duchesse de Hohenberg. Quel était son rôle dans l’attentat ? Quelles étaient ses objectifs ? Pouvait-il imaginer des conséquences de son acte et pourquoi continue-t-il de diviser l’opinion publique des Balkans ?

D

imanche, 28 juin 1914, le jour de la fête nationale serbe, il fait un temps radieux à Sarajevo et la rue s’apprête à clamer l’archiduc François-Ferdinand et sa femme, Sophie de Hoenberg. Le couple princier est venu en visite à Sarajevo, commander des manoeuvres militaires. Pour eux, c’est un voyage exceptionnel, car depuis quinze ans qu’ils sont mariés, c’est la première fois que Sophie assiste à une cérémonie officielle aux côtés de son mari. Un privilège qui lui est normalement interdit par la dynastie des Habsbourg à cause de son bas rang.

18

La colonne royale démarre à 10h10, se dirigeant vers l’Hôtel de Ville, qui deviendra des années après la Bibliothèque municipale de Bosnie-Herzégovine. Le programme, publié la veille dans la presse locale, prévoit de traverser la ville pour saluer le peuple, puis d’assister à la réception à l’Hôtel de Ville. Personne n’imagine alors que cette journée finira autrement qu’en fête, et qu’elle restera à tout jamais gravée dans l’Histoire de l’Europe et du monde.

François-Ferdinand vient en Bosnie-Herzégovine en visite amicale.

Marié à une aristocrate tchèque, l’héritier du trône est aussi un slavophile, favorable à décentraliser l’Etat en donnant aux populations slaves de son Empire, majoritairement plus nombreuse que les Allemands et les Hongrois, une forte autonomie et les mêmes droits que ceux des populations allemandes et magyares. Cela contrariait non seulement Vienne et Budapest mais aussi Belgrade qui avait d’autres projets pour la Bosnie-Herzégovine et les Slaves du Sud. Pendant que la colonne de l’héritier du trône se fraye le chemin, plusieurs jeunes hommes, mêlés à la foule et munis de deux bombes, d’un revolver et d’un peu de cyanure, sont bien décidés d’assassiner l’archiduc. Parmi eux, Gavrilo Princip.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Fils d’un facteur, Gavrilo Princip est un Serbe de Bosnie-Herzégovine, né le 13 juillet 1894 à Bosansko Grahovo. Il est le septième enfants d’une famille de neuf enfants. Dans cette famille serbe, très pauvre, seulement trois enfants ont survécu à la tuberculose. Gavrilo Princip lui-même était atteint par cette maladie lors de l’attentat.

Dès l’âge de 17 ans, Gavrilo Princip est très engagé. Il est membre de Mlada Bosna, une organization révolutionnaire anarchiste et terroriste du début du 20e siècle, formée de jeunes nationalistes yougoslaves. Son opposition à l’annexion de la Bosnie-Herzégovine par les Autrichiens, Gavrilo Princip ne la cache pas, ce qui lui vaudra dès 1912 l’expulsion des écoles de Tuzla et Sarajevo. Il poursuivra ses études à Belgrade où il sera rapidement approché par les membres de l’organisation secrète Crna Ruka (La Main Noire), un movement nationaliste serbe dirigé par le général Apis, qui avait pour objectif la création d’une Grande Serbie rassemblant tous les Slaves du Sud dans un Etat.

Quelques jours avant le 28 juin 1914, Gavrilo Princip rentre en BosnieHerzégovine en train. Il a un rendezvous avec l’Histoire, toutefois son rôle décisif dans l’attentat relève presque d’un hasard. Désigné pour être le dernier maillot du projet de l’assassinat, celui qui doit agir seulement si les tentatives de ses confrères échouent, Gavrilo Princip attend son heure, le sandwich à la main, à un endroit où il n’était même pas censé être.

Quelques heures avant, l’archiduc avait déjà évité de justesse un attentat à la bombe qui avait blessé dix members de son équipe. Après la réception donnée par le maire, et au moment où tout semblait être perdu pour les terroristes, l’archiduc décide de rendre visite aux blessés à l’hôpital. Sur la route, son chauffeur de trompe de chemin et s’arrête pour tourner, fatalement

Komentar juste devant Gavrilo Princip. Le jeune homme est surpris mais réagit vite, sort son pistolet et tire deux coups de feu. Le premier coup, mortel, touche l’Archiduc dans le cou, le deuxième son épouse Sophie, dans l’abdomen.

Avant de perdre conscience, François-Ferdinand prononce ses derniers mots: “Sophie, ma chère ! Ne meurs pas !

Reste en vie pour nos enfants !”

Arrivé à Konak, la résidence du gouverneur, le couple royal est encore vivant mais ils finissent par succomber à leurs blessures peu de temps après.

Héros ou terroriste ?

Arrêté immédiatement sur le lieu du crime, Gavrilo Princip n’a pas pu être condamné à mort n’ayant pas atteint l’age légal de majorité. Condamné à la peine maximale de 20 ans de prison, il fut enfermé dans la forteresse de Theresienstadt, (aujourd’hui en République Tchèque), où il subit pendant des années des conditions d’incarcération inhumaines. Atteint de la tuberculose osseuse, amputé du bras gauche, isolé, victime de la violence des gardiens, il souffre de la faim et meurt à petit feu, dans une cellule sans toit, à la merci des intempéries.

Finalement, un mois avant la fin de la Grande guerre, Gavrilo Princip décède le 28 avril 1918, à l’âge de 23 ans.

Si les faits historiques de l’attentat sont connus dans les moindres détails, Gavrilo Princip reste toujours une enigma pour les historiens. Pour certains, il est nationaliste serbe qui rêvait d’une “Grande Serbie”, pour d’autres il est nationaliste yougoslave qui luttait pour le regroupement de tous les Slaves du Sud. On dit que Princip lui-même affirmait : “Je suis un nationaliste yougoslave, aspirant à l’unification de tous les Slaves du sud, et je ne me soucie pas de quelle forme notre État sera, je sais juste qu’il devra être libéré de l’Autriche”.

Ses vraies motivations sont donc assez floues. Beaucoup d’historiens pensent d’ailleurs que, vu son jeune âge, Gavrilo Princip n’avait pas conscience que son geste allait engendrer une guerre mondiale et changer le cours de l’Histoire.

Qui est véritablement Gavrilo Princip, on ne le saura probablement jamais.

Un héros, un patriote, un combattant de la liberté ? Ou bien un terroriste, un assassin, un nationaliste ? Chacun vous dira sa théorie car l’homme n’a jamais cessé de diviser l’opinion publique dans les Balkans. Gavrilo Princip restera héros pour l’histoire serbe alors qu’il est, pour l’histoire des autres peuples du Balkan, une personalité controverse et même terroriste.

Povodom početka obrazovanja na bosanskom jeziku u sandžačkim školama

Nužnost, potreba, pravo…

Z

aštita pojedinačnih i kolektiv- postojanost i identitet. Nažalost, država nih prava pripadnika manjin- konstantno i tiho sprovodi opstrukciju skih naroda u Republici Srbiji zakona i ugrožavanje poštovanja prava zagarantovana je Ustavom Re- jednog manjinskog naroda na fundament publike Srbije, domaćim zakonima i među- svog manjinskog identiteta, odnosno prava narodnim ratifikovanim dokumentima. U na obrazovanje na svom maternjem jeziku. okviru tih pravnih akata posebno mjesto za- Sigurno da su evidentne određene neprauzima i obezbjeđivanje prava na obrazova- vilnosti kada je u pitanju uvođenje bosannje na maternjem jeziku manjinskih naroda, skog jezika u nastavni plan i program, ali kao i mehanizmi zaštite i načini ostvarenja bez obzira na sve reakcije koje dolaze iz tog prava. sumraka srbijanskih medija poput VečerLjudskim i manjinskim pravima Ustav njih novosti, političkih i civilnih krugova, Srbije posvećuje i čitavo Drugo poglavlje, od niko ne smije i ne može da urušava važan člana 18. do člana 81. Član 18. Ustava precizi- dio kulturne autonomije jedne nacionalne ra da su “ljudska i manjinska prava zajamče- zajednice, a to je pravo na obrazovanje na na Ustavom neposredno primjenjuju”, te da maternjem jeziku. se “odredbe o ljudskim i manjinskim praviBošnjačko nacionalno vijeće je u jedma tumače u korist unaprjeđenja vrijednosti nom decenijskom periodu pripremalo demokratskog društva, saglasno važećim teren za ostvarivanje ovog prava, a kada međunarodnim standardima ljudskih i ma- su se stekli elementarni uslovi za potpunu njinskih prava, kao i praksi međunarodnih nastavu na bosanskom jeziku, prethodio je institucija koje nadziru njihovo sprovođenje”. jedan ozbiljniji poduhvat u težnji da se što Članom 79. Ustava pripadnibolje razumije konzumiracima manjinskih naroda se, nje ovog prava. U skladu sa između ostalog, garantuje i zakonom, BNV je sačinilo pravo na “izražavanje, čuvanastavne planove i programe nje, njegovanje, razvijanje i na bosanskom jeziku, koji su javno izražavanje nacionalne, djelimično zasnovani na deetničke, kulturne i vjerske pocenijskom iskustvu obrazovsebnosti”, na “korišćenje svog nih programa Bosne i Hercejezika i pisma”, kao i na “škogovine, a sa druge strane, uz lovanje na svom jeziku u druvažavanje nastavnih planožavnim ustanovama”. Pored va i programa Srbije, sve je Ustava, kao najvišeg pravnog prilagođeno potrebama Bošakta u državi, niz drugih zanjaka koji žive u Sandžaku. konskih, podzakonskih akata Nastava na bosanskom i međunarodnih dokumena- Fahrudin Kladničanin jeziku nije nametanje identa, kao što je Okvirna konventiteta i nacionalna indoktricija za zaštitu prava nacionalnacija bošnjačke djece, to je nih manjina, Evropska povelja o regionalnim želja koja je proistekla od roditelja, koji su i manjinskim jezicima, garantuju pripad- anketom potvrdili da svoju djecu žele da nicima “manjina”, čitav korpus manjinskih školuju na bosanskom jeziku. Obrazovanje prava. Uvažavajući ove pravno obavezujuće na bosanskom jeziku nije simbolički utedomaće i međunarodne akte, Bošnjacima meljeno pravo jedne nacionalne zajednice, se garantuje školovanje na svom maternjem, to je stvarna potreba Bošnjaka u Sandžaku. odnosno, bosanskom jeziku.

Moramo se složiti sa činjenicom da je naSandžak je multietnički region i činj- stavni plan i program obrazovnog sistema nica da se “uvođenjem bosanskog jezika” R. Srbije isključivao svaku relevantnu inforpotvrđuje značaj i vrijednosti multietničkog maciju iz drugih manjinskih zajednica, pa i života. Od ove školske godine djeca bošnjač- bošnjačke. Osnovno i srednje obrazovanje je ke nacionalnosti učiće na svom maternjem namjenjeno pripadnicima srpskog naroda, jeziku, svoju kulturu, istoriju, jezik i književ- dok su druge zajednice preko “fakultativnih” nost. To je pravo koje nam zakon i međuna- predmeta mogli površno i jednokratno da rodna dokumenta potvrđuju i niko ne može uče o svojoj kulturi i tradiciji. Obrazovanje da osporava, opstruiše i ugrožava na bilo koji na bosanskom jeziku je nužnost koja nije način konzumiranje ovog prava. Država je u utemeljena samo u pravnoj regulativi, već i obavezi da kreira ambijent ravnopravnosti u cjelokupnom životu Bošnjaka. prema svim pripadnicima manjinskih naroUvođenjem obrazovanja na bosanskom da u konzumiranju njihovih prava. To je nje- jeziku djeca će konačno imati prilike da uče na osnovna obaveza – sprovođenje zakona. o svojoj bogatoj bošnjačkoj kulturi. ManjOsjećaj otuđenosti i nesigurnosti na- kavosti koje postoje, vremenom će nestati, staje u jednoj zajednici ako se sistematski a sistem obrazovanja na bosanskom jeziku radi na osporavanju prava na sopstvenu postaće sve snažniji i jači.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

19

Avlija

Emir Isović, ilustrator iz Sarajeva

Čovjek koji je nacrtao E

historiju Bosne

mir Isović, profesor engleskog, umjetnik, grafički dizajner i dječiji ilustrator iz Sarajeva, dosjetio se zanimljivog načina kako da školarcima približi geografiju, historiju, tradiciju i običaje naše zemlje.

On, naime, pravi karte na kojima slikovito prezentira bh. gradove sa svim specifičnostima po kojima je naša država prepoznatljiva. Šarenilo boja i likovi iz crtanih filmova zaokupljaju pažnju djece, a ni odrasli ne ostaju ravnodušni.

- Prije pet, šest godina došao sam na ideju da nacrtam jednu ilustrovanu kartu Bosne i Hercegovine i to tako da svaki grad bude predstavljen nekim svojim najznačajnijim simbolom. To je projekat koji sam crtao oko četiri godine, doduše nekim laganim tempom, poslije posla i vikendima, ali je zaista trebalo jako dugo da završim tu kartu, kaže za Diwan Isović.

Na kraju posla na stolu je bila jedna sveobuhvatna ilustrovana mapa BiH koja sadrži preko hiljadu ilustracija i u koju su uvršteni ne samo gradovi i prirodno-historijske znamenitosti BiH, već i fragmente iz kulture, historije, gastronomije, zanatstva, zatim naše velike pisce i spisateljice...

20

Emir Isović je u decembru 2012. izdao tu mapu pod imenom “Bosna i Hercegovina, stotinu je razloga zašto te volim!”. Ova mapa je na proljetnom Sajmu knjiga i učila u Sarajevu osvojila specijalnu nagradu. No nije se na Isović na ovome zaustavio.

Mapa srednjovjekovne Bosne - Onda se rodila ideja da nacrtam mapu starih gradova i tvrđava u BiH. Ušavši u tematiku srednjovjekovne Bosanske države, stalno sam bio primoran širiti vlastita znanja o tom slavnom periodu naše zemlje, a i selektovati informacije koje ću uvrstiti na tu mapu. Pa sam tako dodao jednu vremensku lentu, tj. vremensku liniju gdje čitalac može da vizuelno u jednom pogledu obuhvati 500 godina historije Bosanske države. Naveo sam i imena naših banova i kraljeva, dodao sam nekoliko manjih mapa koje objašnjavaju proces širenja Bosanske države, a na poleđini mape sam napravio pravu malu enciklopediju o srednjovjekovnoj Bosni. Koristeći detaljne infografike opisao sam našu prijestolnicu, kraljevski grad Bobovac, slavnu bosansku vojsku, oružja i oruđa koja su koristili. Opisao sam društveni Diwan - oktobar/octobre 2013.

život tada, ne samo aristokratije, već i običnih kmetova. Tu ćete pročitati i o gradskom životu, a i o Vjeri bosanskoj, to jest, bosanskim bogumilima, našim precima na koje su najmanje tri puta pokretani krstaški pohodi od strane Zapada. I posebno sam ponosan na jedan detaljan infografički vodič kroz fenomen Bosanskog stećka, gdje čitalac može da sazna sve o stećcima, od njihovog izgleda do mape rasprostranjenosti. Tekstove je pregledao prof. dr.

Enver Imamović i ovim putem želim da mu se zahvalim na pomoći, kaže Isović.

“Infografički vodič kroz Bosansko kraljevstvo” je najznačajniji projekat Isovića do sada, a u planu je i izdanje na engleskom jeziku.

Ovaj vrijedni i domišljati Sarajlija ovog ljeta je izdao još jedan infografički poster, sada o Starom mostu u Mostaru, jednom od najvrijednijih ostataka materijalne kulture u našoj zemlji. Čitalac tamo može pročitati sve o nastanku grada Mostara, izgradnji Starog mosta, to jest Sultan Sulejmanove ćuprije, kako se zvala do Prvog svjetskog rata, načinu i metodama gradnje, nekim interesantnim anomalijama itd. Sve ovo je propraćeno i pojašnjeno originalnim ilustracijama ogromnog formata, pa je čitati ovaj poster pravo zadovoljstvo.

Na kraju, svi zainteresovani mogu pronaći obje mape u knjižarama “Svjetlost komerc” u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bihaću, Goraždu, Gračanici, ili preko Isovićeve oficijelne stranice www.isovicemir.com i www.bosanskokraljevstvo.com.

Isović na kraju razgovora za Diwan podvlači “da kupovinom ovih “pametnih” postera ne samo da ćete stvarati čitalačke navike i razvijate istraživački duh kod vaših mališana, već ćete dopuniti i proširiti svoja znanja.”

Predstavljamo roman Edita Agovića, knjževnika koji živi u Luksemburgu

Prvi roman na bosanskom jeziku

čija je radnja smještena u Luksemburg

U

izdanju Literarnog kluba ‘Husein Bašić’ – Luksemburg, u štampariji Dobra knjiga - Sarajevo, odštampan je novi roman Edita Agovića, književnika i publiciste koji odnedavno sa porodicom živi u Luksemburgu. Roman nosi naslov “X ili Y”, a fokus radnje ovog psihotrilera smješten je u Luksemburg, što je svojevrstan kuriozitet, kada su u pitanju književnici s podneblja bivše Jugoslavije.

Intrigantno ubistvo supruge šefa policije u Mersch - u, koje se, na osnovu materijanih dokaza, pripisuje njegovom zamjeniku, naizgled u fokusu je radnje. No, nakon nekih novih momenata,

slučaj poprima internacionalni karakter, a žrtva biva osumnjičena za smrt osobe čiji dijelovi tijela su, smatralo se, pripadali njoj.

U svom osvrtu na roman “X ili Y” književnik Faiz Softić, između ostalog, je naveo: “Na svega osamdesetak stranica teksta ovaj mladi i izuzetno daroviti pisac uspijeva da dokuči sve vragolije spletki, ljubavi, podvala, opasnih igara kojima obiluje današnji moderni svijet koji je, izgleda zasićen svim i svačim i uporno traga za izazovima koji klize samom oštricom mača.

Ova vrsta žanra nije niti dovoljno zastupljena u bošnjačkoj i drugim nama sličnim literaturama, niti je na adekvatan način kritičko-teo-

Prva promocija romana

L

iterarni klub “Husein Bašić“, zakazao je za 2. novembar 2013. godine, s početkom od 19.30 časova, prvu prmociju romana ‘X ili Y’ u Luksemburgu.

O knjizi će govoriti Faiz Softić i Remzija Hajdarpašić, a moderator skupa će biti gospodin Sead Ramdedović.

Adresa održavanja promocije je: CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

rijski istretirana. Neće ovo štivo biti lektira samo mladima, niti je namijenjeno njima – ova mreža zbivanja i pripovjedačke majstorije uvući će, bez sumnje, i starije, iskusnije i probirljivije čitaoce…

Pripovjedačka majstorija Edita Agovića je neupitna, a ovaj kriminalističko-psihološki roman čeka, u to sam ubijeđen, svijetla budućnost... Ne mogu ni ovdje da se ne prisjetim velikog BH-književnika Nedžada Ibrišimovića koji reče, a to osta zabilježeno i upamćeno: “Kada pisac napiše kiša – hoću da je papir mokar”. Uspio je to Edit Agović i tamo gdje napiše nož – sječivo bljesne, a gdje napiše krv pogledamo vlastite ruke da nisu krvljom umrljane”, stoji u osvrtu Faiza Softića.

I umjetnica Naida Ribić ima samo riječi hvale za novi roman Agovića. “Agović je ponovo dokazao da je majstor pera i da mu ni jedna oblast nije strana, uključujući i mračni svijet našeg postojanja, koji je bio, a i ostaće, tajanstven i nedokučiv, zauvjek.

On je uspio ući u tu tajanstvenost i vjerodostojno prikazati momente nasilja, grubosti, hladnoće, ali i istraživanja istine, a sve to kroz duboku igru događaja, koji, iako su tu na dohvat razumijevanja, do samoga kraja ostaju nedokučivi...

Radnja romana otvara mnoge vidike i pitanja na koja međutim ne dobijamo potpun odgovor pa, poznajući autora, vjerujem da ćemo imati prilike čitati i nastavak ovog zanimljivog djela, koje, sigurna sam, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ljubitelji krimi priča će uživati, a oni koji se po prvi put sreću s tim žanrom, kao što sam to bila ja, bit će duboko zahvalni Agoviću, na rasplamsavanju ljubavi prema ovoj oblasti proze.

Edit - hvala ti za moj prvi pročitani kriminalistički roman”, piše Naida Ribić u predgovoru ovog romana.

Inače, Edit Agović je rođen 1974. godine u Beranama. Osnovnu i srednju školu je završio u Novom Pazaru, nakon čega je studirao elektrotehniku i žurnalistiku, da bi 1998. godine kao politički disident emigrirao u Holandiju, gdje je živio i radio do 2012. godine. Do sada je objavio zbirku poezije “Balada” (2003.), te romane “666” (2007.) i “Emina” (2010.).

Bio je urednik i kolumnista više glasila na bosanskom jeziku.

21

Velikani Husaga Čišić (1878 – 1956)

Prvi političar koji je u Titovoj Jugoslaviji otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne

H

usein Husaga Čišić, bošnjački je političar i intelektualac, iznimna ličnost koja je dala pečat historiji Bosne i Hercegovine i posebno Bošnjaka u prelomnim vremenima s kraja 19., početkom i sredinom 20 stoljeća. Šira javnost svakako premalo zna o Čišiću, za što se ponajviše ima zahvaliti decenijama komunističke vladavine, kada je njegovo djelo smišljeno zataškavano, budući da se radilo o jednom od najvećih boraca za prava Bošnjaka i Bosne. Jasno, Čišićevom prešućivanju kumovao je svakako i tradicionalni nemar samih Bošnjaka. Husaga Čišić će u historiji poglavito biti zapamćen kao naš prvi političar koji je u Titovoj Jugoslaviji otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne u toj novoformiranoj državi. On je tako na Trećem zasjedanju AVNOJ-a podnio amandman na novi Ustav socijalističke Jugoslavije i jasno istupio protiv negiranja prava muslimanskog naroda i BiH kao republike.

Naime, mada je Bosna i Hercegovina ušla u sastav Federacije kao jedna od šest ravnopravnih Republika, Bošnjacima nije bilo mjesta kao “šestoj buktinji” na grbu nove države, koja je trebala biti njihov simbol. Čišić je predlagao unošenje šeste buktinje u državni grb Jugoslavije, zato što su Bošnjaci, pored Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonoca i Crnogoraca, šesta jugoslavenska nacija.

No, tadašnji ministar za konstituantu, kasniji disident Milovan Đilas je Čišiću odgovorio da to da li su Bošnjaci nacija jeste “teorijsko pitanje koje se ne može rješavati jednim dekretom”. S obzirom da njegov prijedlog nije usvojen, Čišić je prigovorio Predsjedništvu Ustavotvorne skupštine i s tim u vezi bio jedini poslanik koji je 1946. godine glasao protiv Ustava socijalističke Jugoslavije! Za taj čin je u postratnoj Jugoslaviji, kada se sa “unutrašnjim neprijateljima” žestoko obračunavalo, trebalo je isuviše hrabrosti.

O ovim Čišićevim amandmanima i glasanju protiv Ustava Jugoslavije doskora se nije ništa znalo. Komunističke vlasti očito su se potrudile da sakriju, prije svega, razloge koji su Čišića, čiji su sinovi Husref i Mithad dali živote u borbi protiv fašizma, ponukali na ovakvu reakciju.

No, u svome dopisu Predsjedništvu Skupštine naroda Ustavotvorne skupštine od 18. januara 1946. godine Čišić sasvim jasno ističe nepravdu koja je nanesena Bošnjacima.

- Nama Bosancima, kao nesumljivom izdanku onih starih Bošnjana ostavili su pravo da se zovemo muslimanima s prozirnom tendencijom da nam u znaku toga, u svim danim zgodama, ospore pravo riječi u nacionalnim i državno-pravnim pitanjima naše uže otadžbine Bosne i Hercegovine –

22

navodi se u Čišićevom dopisu. Protivio se stavovima da se BiH zasniva na ravnopravnosti Srba i Hrvata, ističući da BiH na ravnopravnostima ta dva naroda, bez Bošnjaka, nema izgleda za opstanak. Husaga Čišić je još tada ukazao na srpski nacionalizam: - Jer po srpskoj nacionalnoj ideologiji, naša uža otadžbina BiH spada u životni prostor srpske nacije, kao i još mnoge druge nacionalno ne pročišćene zemlje, te se zato nameće dužnost svakom nacionalnom Srbinu, ma gdje se nalazio, da nastoji, da se te zemlje i stvarno uklope u svoj nacionalni matičnjak, kao sastavni dio njegov – istakao je Čišić, napomenuvši da Bošnjaci “mirne duše ne podnose da se na tako problematičan način propagira ugled njihove uže otadžbine BiH”.

Amandman odbijen Odbijanju Ćišićevog amandmana prethodilo je cjelonoćno vijećanje Tita i Đilasa, tako da je prvi Ustav FNRJ donijet bez udovoljavanja bošnjačkom zahtjevu.

Jedan od istraživača djela Husage Čišića, profesor sociologije iz Mostara Enes Ratkušić cijeni kako je Čišićev doprinos, u kontekstu ukupne borbe za nacionalnu i političku afirmaciju Bošnjaka i BiH, izniman.

- Razumijevajući i sagledavajući sve to u današnjim povijesno-političkom kontekstu, bez imalo straha ode eventualne nedosljednosti, može se zaključiti sljedeće – većina današnjih bošnjačkih predstavnika u vlastima nije dostojna ni da spomene njegovo ime, a kamoli da se s njim poredi – rekao je Ratkušić. On dodaje da je Husaga bio dobrano otvorio put borbi Bošnjaka za nacionalnu afirmaciju, ali da značajan broj bošnjačkih političara i intelektualaca, kao i danas, nije bio dosljedan Husaginom putu.

- Posebna priča su političari, ali i intelektualci koji su došli nakon Husaginog političkog sklanjanja, od vladajuće komunističke garniture, koji su rješenje tzv. “muslimanskog pitanja” u to vrijeme vidjeli isključivo

Hapšen, pritvaran, interniran

H

usaga Čišić je rođen 15. decembra 1878 godine u Mostaru, gdje je proveo i najveći dio svog života. Izuzetnu pažnju je pridavao ličnom obrazovanju. Prilazi Pokretu za vjersko prosvjetnu-autonomiju Bošnjaka u vrijeme Austro-Ugarske vlasti, kojeg je pokrenuo ali-efendija Džabić. Zajedno s prijateljima je pokrenuo list “Musavat” gdje se ističe izuzetno oštrim člancima protiv austrougarskih vlasti. Formirao je i stranku Muslimansko demokratsku Diwan - oktobar/octobre 2013.

u srpskom ili hrvatskom opredjeljivanju.

Većina ih nije bila dorasla vremenu u kojem su živjeli – navodi Ratkušić.

Poznati mostarski književnik, rahmetli Alija Kebo pišući o liku i djelu Husage Čišića naveo je da su “njegova stajališta, otvorenost, objektivnost i britkost smetali ljudima uskih pogleda i afiniteta, raznim zavidnicima, i smutljivcima koji su htjeli i hoće da bošnjački narod biološki istrijebe s ovih prostora”.

Otjerao Pavelićevog Džafer-bega i generala Ambrosija Ono što Čišićevu ličnost čini iznimnom jeste da nije postojao nesklad između njegovog intelektualnog i moralnog stava s jedne strane i praktično političkog angažmana, s druge strane. Nacionalna samosvijest i borba za prava Bošnjaka nije ga nikada ograničila.

Sa simpatijama je 40-tih gledao na okupljanje antifašističke omladine i ilegalaca u njegovoj kući. Bio je jedan od inicijatora Mostarske rezolucije kojom su bošnjački intelektualci osudili ustaška zlodjela. Vlasti NDH su ga uzalud pokušale pridobiti. Džafer-beg Kulenović, Pavelićev čovjek za “muslimanska pitanja” pokušao ga je vrbovati, ali ga je Čišić otjerao iz svoje kuće. Neobavljena posla se vratio i rođak talijanske kraljevske porodice, general Ambrosi, koji ga je 1942. godine, također, uzalud želio privući na stranu fašizma.

organizaciju. Zbog svog pisanja je bivao hapšen, pritvaran, a potom u tri navrata interniran na Bivolje Brdo kod Čapljine, u Bihać, te Arad. Tokom Prvog svjetskog rata je bio mobilisan u kažnjeničku jedinicu Đera, a potom u IV bosanskohercegovačku regimentu sa kojom je ratovao u Italiji gdje je ranjen. Bio je predsjedavajući Gradskog vijeća Mostara, pa predsjednik Općine Mostar, predsjednik Vakufskomearifskog sabora Muslimana u Sarajevu, senator u Kraljevini Jugoslaviji, te član III zasjedanja AVNOJ-a i ZAVNOBIH-a.

Tradicija

Tolerancija u praksi, ili kako je Bosna otvorila svoja vrata Jevrejima

Od S’farada do Bosne Autor: prof. Alen Zečević

P

rogon jednog cijelog naroda, kao onaj koji se desio Jevrejima na tlu Pirinejskog poluotoka, a koji su Jevreji zvali S’farad (Zapadna zemlja), s kraja XV stoljeća, u kontekstu svjetske historije predstavlja svakako jedno od njenih najtragičnijih poglavlja. Tokom svog egzodusa Jevreji su iza sebe ostavili sve što su imali, svu svoju stečevinu i domove, prodavši u bescijenje sve što je imalo iole neku materijalnu ili duhovnu vrijednost.

Prinuđeni da napuste Španiju, nakon ultimatuma kralja Ferdinanda i Isabele, Jevreji su morali da negostoljubivi Pirinejski poluotok zamijene novim, za njih sigurnijim mjestom za život.

Snažan talas doseljavanja Jevreja iz Španije i Portugalije na prostore naših zemalja, koje su bile pod osmanskom vlašću, tekao je krajem XV i prvim decenijama XVI stoljeća, kada se određen broj jevrejskih porodica nakon dugih pomijeranja po evropskom kontinentu doselio u Bosnu i Hercegovinu, tačnije u Sarajevo. Dolaskom u Sarajevo, u grad koji se naglo počeo razvijati podizanjem prvih monumentalnih građevina, Jevreji su iskusili posve novi ambijent dolazeći u sredinu koja je već tada bila multikonfesionalna. Tu su zatekli muslimane, katolike i pravoslavce u skladnome suživotu koji se stoljećima nije narušavao sukobima. Naprotiv, tokom višestoljetne zajedničke historije najbrojniji su bili primjeri dobrosusjedskih odnosa i bliskih kulturoloških veza, pa su Jevreji došli u doticaj sa novim civilizacijskim krugom koji im je nudio uslove za nove početke. Prva pouzdana vijest o prisustvu Jevreja (Sefar-

da) u Bosni u osmanskim izvorima datira iz 1557. godine. Prvi jevrejski stanovnici Sarajeva nastanili su se u Sagrakči Hadži Mahmudovoj mahali, ulici koja je poznatija i kao Ulomljenica. Pod kraj XVI stoljeća veliki vezir Sijavuš-paša sagradio je veliki han ili Sijavuš-pašinu dairu (podignut kao evlijadet vakuf), koju je kasnije dao na stanovanje siromašnim jevrejskim porodicama kao izraz domaćinske solidarnosti, da bi se nešto kasnije pored njega sagradio stari jevrejski hram nazvan ‘’Il Kal Grandi’’. Brzim prilagođavanjem tako otvorenom društvu Jevreji su stekli svoje prve dućane u sarajevskoj čaršiji a nerijetko su bili i pripadnici pojedinih esnafskih udruženja. Jevreji su uznapredovali u svojim poslovima i, uz poštovanje koje su stekli među muslimanima, dobili su slobodu da prelaze granicu pokrajine kako bi prenosili robu u Austriju.1 Naseljavajući se u Bosni i Hercegovini, zemlji koja je bila sastavnim dijelom velike Osmanske imperije, Jevreji su postali dio društvene zajednice u kojoj se njihov položaj nije bitno razlikovao od položaja drugog nemuslimanskog stanovništva. Posmatrano sa aspekta prava, Jevreji su, spadajući u nemuslimanski dio stanovništva, imali poseban status. Priznajući faktičko stanje postojanja stanovništva različitih konfesija Šerijat je, kao osnova pravnog sistema u Osmanskom carstvu, priznavao pripadnicima tih religija pravo da određena pitanja rješavaju prema propisima svoje vjerske zajednice. Svoje porodične, imovinske i svake druge poslove Jevreji su rješavali pred svojim vjerskim starješinom, dok su u agrarno-pravnim pitanjima odgovarali, kao i svi, pred kadijom. U kontekstu prava Diwan - oktobar/octobre 2013.

u tom periodu svakako je značajna izjava osvajača Carigrada, Srbije i Bosne, sultana Mehmeda II Fatiha, koji je neposredno nakon zauzeća Carigrada zagarantovao sva prava hrišćanima i Jevrejima koja su im bila određena šerijatom. Prema osmanskim podacima jasno se vidi da su Jevreji od početka osmanske uprave u Bosni imali potpunu slobodu da vrše svoje vjerske obrede, da hodočaste svoja sveta mjesta u Palestini, kao i mnoga druga prava. Kolike su te slobode bile najbolje ilustruje podatak da su u nekoliko sarajevskih hamama (Gazi Husrev-begov, Isa-begov, Firuz-begov) postojali izgrađeni bazeni namijenjeni za obavljanje teville, odnosno ritualnog pranja. U te zasebno odvojene prostorije nije mogao niko da uđe osim Jevreja. Takav bazen koji se nalazio u sklopu kompleksa Gazi Husrev-begovog hamama postojao je sve do 1939. godine. S obzirom da su Jevreji pretežno živjeli u gradovima, oni su zbog bavljenja trgovinom i zanatstvom bili oslobođeni određenih državnih poreza. Premda ne postoji mnogo podataka o jevrejskoj zajednici u Sarajevu u XVII stoljeću, ipak se zna da je ona postojala svo to vrijeme, mada bez naročitog isticanja, što svjedoči i oskudica podataka o njoj u jevrejskoj literaturi i dokumentima tog vremena. Njezin prvi rabin za koga se zna Samuel Baruli, došao je iz Soluna na početku 17. stoljeća, a za njegov se grob tradicionalno tvrdi da je najstariji na židovskom groblju u Sarajevu.2 Pod kraj XIX stoljeća djelovalo je nekoliko kulturnih sefardskih društava: El Progreso, La Nueva Flor (Novi Cvijet), La Benevolencia, La Humanidad i La Gloria, koja su povremeno priređivala predstave u kojima su igrali talentovani sarajevski sefardski mladići. Jevrejska kultura i tradicija do danas je ostala utkana u mozaik kulture bosanskohercegovačkih naroda. Ona je polučila jedno od napoznatijih djela čiji se primjerak još od 1894. godine nalazi u Biblioteci Zemaljskog muzeja, a riječ je o Sarajevskoj Haggadi. Ovaj jevrejski manuskript, remek djelo španske iluminatorske umjetnosti zrelog XIV stoljeća, donesen je u Bosnu u XVI stoljeću. O ovom bogato ukrašenom rukopisu je širom svijeta objavljena brojna literatura, koju u ovoj priči neću spominjati, ali ću napomenuti da on u sarajevskom Zemaljskom muzeju predstavlja jednu od najvažnijih akvizicija, za koju je zainteresovana kulturna i naučna javnost čitavog svijeta.3 Austro-Ugarska okupacija 1878. godine izazvala je velika politička pomijeranja, koja su se značajno odrazila na demografske i socijalno-ekonomske prilike u Bosni i Hercegovini, kada u Bosnu u određenom broju dolaze i Aškenazi.

Tako je 1895. od ukupno 8.213 Jevreja na Sefarde otpadalo 5.729 lica ili 69,76 %, a na Aškenaze 2.484 osobe ili 30,24 %.4

23

Tradition Ono što je stalna odrednica međuljudskih odnosa, a što se danas širom svijeta posve bezobzirno narušava, tokom svih stoljeća uspijevalo je opstati u Bosni kao neotuđiva potreba za životom dostojnim svakog čovjeka, neovisno o svakom vidu njegovog opredjeljenja. Istina, nijedno društvo i nijedan vladajući poredak nije savršen, ali sumirajući sveukupnost društvenih odnosa u kosmopolitskoj sredini kakva je bila i još uvijek jeste Bosna, može se reći da su odnosi Bošnjaka muslimana i Jevreja najvećim dijelom bili dobri, šta više, razvijali su se kao model ponašanja i poštivanja drugoga i drugačijeg. Nakon višestoljetnog dijeljenja zajedničkog životnog prostora sa različitim konfesijama, Jevreji i Bošnjaci, na žalost, dijele i istovijetnu sudbinu proživjelog genocida. Antisemitizam koji se razbuktao 40-ih godina XX stoljeća otvorio je put mračnoj ideologiji nacizma u Drugom svjetskom ratu, u toku kojeg su Jevreji podnijeli višemilionske žrtve. U potpunom fašističkom okruženju, Bošnjaci su organizirajući se oko svojih vodećih intelektualaca izrazili ogorčenje i neslaganje sa politikom okupatorske vlasti koja je progonila i ubijala Jevreje, okupljeni narod je svoju volju i zahtjeve za zaustavljanjem nasilja predočio svojim potpisima u obliku peticija. Sa druge strane, Bošnjaci su se već stoljećima suočavali sa prijetnjom biološkog istrebljenja. Historija je zabilježila da se nad njima izvršilo najmanje 14 genocida, a vrhunac genocidne politike prema Bošnjacima desio se 11.jula 1995. godine u Srebrenici gdje je u samo nekoliko dana sistematski ubijeno više od 8 hiljada bošnjačkih civila. Nama je poznata solidarnost i podrška naših jevrejskih sugrađana u tim teškim godinama, a naročito su bile ohrabrujuće njihove ogorčene reakcije ovdje i širom svijeta, na praksu pojave konclogora koja se pojavila na našim prostorima.

Nakon što su daleko u prošlosti izgubili sve što su imali, prinuđeni da krenu na put traganja za domom dostojna čovjeka, naseljavajući se u našu gostoljubivu zemlju Bosnu gdje su povratili dugo iščekivane ljudske i životne slobode, Jevreji su joj se odužili svojim vrlinama koje su sa sobom nosili cijelim tim putem, sa porukom i naputkom drugima da se ljudsko dostojanstvo obnavlja tamo gdje ima dobrih ljudi.

Muhamed Nezirović, Prilozi 29 (2000), Historija bosanskih Jevreja Moše (Rafaela) Atijasa – Zeko Efendije; str. 245 - 260 2 Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo 1995, str. 150 3 Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini sarajevsjke Haggade; Sefard 92, str. 305 -312 4 Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16 1

24

Toleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat

Von S’farad (Westland) bis nach Bosnien Autor: prof. Alen Zečević

D

ie Vertreibung eines ganzen Volkes wie die der Juden Ende des 15. Jahrhunderts auf der iberischen Halbinsel, die von Juden S’farad (Westland) genannt wurde, stellt in der Weltgeschichte ohne Zweifel eines ihrer traurigsten Kapitel. Während des Exodus ließen die Juden alles, was sie hatten, hinter sich zurück: ihren ganzen Besitz und ihren Heim. Sie verkauften alles, was irgendeinen materiellen oder spirituellen Wert hatte. Nach dem Ultimatum des Königs Ferdinands und der Königin Isabella waren sie gezwungen, Spanien zu verlassen und die ungastfreundliche iberische Halbinsel durch einen anderen, für sie sicheren Wohnort einzutauschen.

Eine starke Welle von jüdischen Immigranten aus Spanien und Portugal kam Ende des 15. und in den ersten Jahrzehnten des 16. Jahrhunderts in das Gebiet der südosteuropäischen Länder, die unter osmanischer Herrschaft standen. Damals wanderte eine gewisse Zahl von jüdischen Familien nach vielen Migrationen durch das europäische Kontinent nach Bosnien-Herzegowina – genauer gesagt nach Sarajevo – ein. Nach ihrer Ankunft in Sarajevo, in einer Stadt, die sich durch erste monumentale Bauten rasch zu entwickeln begann, erlebten die Juden eine ganz andere Umgebung, die schon damals multikonfessionell war. Da trafen sie Muslime, KathoDiwan - oktobar/octobre 2013.

liken und orthodoxe Christen in einer Koexistenz, die seit Jahrhunderten durch keine Konflikte beeinträchtigt wurde. Ganz im Gegenteil, im Laufe der langen gemeinsamen Geschichte waren Beispiele guter Nachbarbeziehungen und enger kultureller Bindungen zahlreich, so dass Juden mit einem neuen Zivilisationskreis in Berührung kamen, der ihnen gute Bedingungen für einen neuen Anfang bot. Die erste verlässliche Nachricht über die Anwesenheit von Juden (Sefarden) in Bosnien datiert in osmanischen Quellen aus dem Jahr 1557. Die ersten jüdischen Einwohner Sarajevos wohnten in der Sagrakči Hadži Mahmud- Gasse, bekannter als Ulomljenica-Gasse. Gegen Ende des 16. Jahrhunderts baute der Großvesir Sijavuš-paša eine große Übernachtungsunterkunft, die er später armen jüdischen Familien zum Wohnen zur Verfügung stellte, als Ausdruck der einheimischen Solidarität. Etwas später wurde daneben der alte jüdische Tempel, genannt „Il Kal Grandi“, gebaut.

Durch ihre schnelle Anpassung an eine so offene Gesellschaft bekamen die Juden ihre ersten Läden im Zentrum von Sarajevo und waren oft Mitglieder in einzelnen Handwerkersverbänden. Juden hatten Erfolg in ihren Geschäften und genossen großen Respekt unter Muslimen, so dass ihnen erlaubt wurde, die Grenze des Staates zu überschreiten, um ihre Waren nach Österreich zu transportieren. Durch ihre Ansied-

lung in Bosnien-Herzegowina, das ein Teil des großen osmanischen Reiches war, wurden Juden zum Teil der Gesellschaft und ihre Lage unterschied sich nicht deutlich von der Lage anderer nicht-muslimischer Einwohner.

Rechtlich gesehen, hatten die Juden, da sie zu dem nicht-muslimischen Teil der Bevölkerung gehörten, einen besonderen Status. Das islamische Gesetz (Šerijat), als Grundlage des Rechtssystems im Osmanischen Reich, erkannte das Bestehen von unterschiedlichen Konfessionen an und gab den Angehörigen dieser Religionen das Recht, bestimmte Probleme nach den Vorschriften ihrer eigenen religiösen Gemeinschaft zu lösen. Ihre Familien-, Eigentumund viele andere Geschäfte erledigten Juden vor ihrem religiösen Oberhaupt, während für landwirtschaftlich-rechtliche Fragen der islamische Richter (kadija) zuständig war. Wenn man über die Rechte in dieser Zeit spricht, muss man die Worte des Eroberers von Istambul, Serbien und Bosnien, des Sultans Mehmed des Zweiten Fatih, erwähnen. Unmittelbar nach der Einnahme von Istambul hat er allen Christen und Juden alle nach dem islamischen Gesetz bestimmten Rechte garantiert.

In osmanischen Quellen ist deutlich belegt worden, dass Juden seit Beginn der islamischen Verwaltung in Bosnien vollständige Freiheit genossen, ihre religiöse Riten verrichten konnten, in die heiligen Städte nach Palestina pilgern durften, wie auch viele weitere Rechte hatten. Wie groß diese Freiheiten waren, zeigt am besten die Angabe, dass in mehreren öffentlichen Bädern von Sarajevo (Gazi Husrev-beg-, Isa-begund Firuz-beg-Bad) mehrere Becken für die Verrichtung von „tevilla“ (der jüdischen rituellen Waschung) vorgesehen waren. In diese abgetrennten Räume konnten nur Juden reingehen.

Ein solches Becken, das sich im Gazi Husrev-beg-Bad befand, existierte bis 1939. Juden lebten vorwiegend in Städten und waren von staatlichen Steuern befreit, weil sie Handel und Handwerk betrieben. Obwohl nicht viele Angaben über die jüdische Religionsgemeinschaft in Sarajevo im 17.

Jahrhundert vorhanden sind, weiß man trotzdem, dass sie die ganze Zeit existiert hat, doch ohne sich zu exponieren. Darüber zeugen unter anderem die wenigen Angaben in der jüdischen Literatur und den Dokumenten aus dieser Zeit. Der erste bekannte Rabin Samuel Baruli kam aus Solun am Anfang des 17. Jahrhunderts. Sein Grab soll der älteste auf dem jüdischen Friedhof in Sarajevo sein.1

Gegen Ende des 19. Jahrhunderts waren mehrere Sefarden-Kulturvereine aktiv: El Progreso, La Nueva Flor (Neue Blume), La Benevolencia, La Humanidad und La Gloria. Sie haben von Zeit zu Zeit Aufführungen veranstaltet, in denen begabte sefardische Jugendliche spielten. Jüdische Kultur und Tradition blieb bis heute in das Mosaik der Kulturen von bosnisch-herzegowinischen Völkern eingebunden. Sie schuf eines der bekanntesten Werke, dessen Ausgabe sich seit 1894 in der Bibliothek des Landesmuseums in Sarajevo befindet. Es handelt sich um Haggada von Sarajevo. Dieses jüdische Manuskript, ein Kunstwerk der spanischen Illuminatorenkunst des reifen 14. Jahrhunderts, brachte man im 16. Jahrhundert nach Bosnien. Zahlreiche Bücher und Texte auf der ganzen Welt wurden in dieser reich verzierten Schrift verfasst.

Dieses Buch ist eines der wichtigsten Ausstellungsstücke des Nationalmuseums, an dem die kulturelle und wissenschaftliche Öffentlichkeit der ganzen Welt Interesse hat.2 Die ÖsterreichUngarische Besetzung im Jahr 1878 löste große politische Bewegungen aus, die sich deutlich auf demographische und sozio-wirtschaftliche Umstände in Bosnien-Herzegowina auswirkten.

Damals kam eine gewisse Zahl von Aškenazi nach Bosnien. So entfiel im Jahr 1895 von insgesamt 8213 Juden 5729 oder 69,76 % auf die Sefarden während 2484 Personen oder 30,24 % Aškenazi waren.3 Jene Determinante der zwischenmenschlichen Beziehungen, die heutzutage auf der ganzen Welt völlig rücksichtslos verletzt wird, konnte in den vielen Jahrhunderten in Bosnien-Herzegowina erhalten bleiben als unverkäufliches Bedürfnis nach einem menschenwürdigen Leben, unabhängig von jeder Art von Orientierung. Selbstverständlich ist keine Gesellschaft und keine Gesellschaftsordnung perfekt, aber wenn man alle gesellschaftlichen Verhältnisse in einer kosmopolitischen Umgebung, wie es Bosnien war und noch immer ist, subsumiert, kann man sagen, dass die Beziehungen zwischen Bosniaken / Muslimen und Juden zum größten Teil gut waren. Sie entwickelten sich sogar zu einem Modell des Umgangs und des Respektieren des anderen und andersartigen. Nachdem Juden und Bosniaken mehrere Jahrhunderte lang einen gemeinsamen Lebensraum mit unterschiedlichen Konfessionen geteilt haben, teilten sie auch das gleiche Schicksal des überlebten Genozids. Antisemitismus, das in den 40er Diwan - oktobar/octobre 2013.

Jahren des 20. Jahrhunderts erwachte, öffnete den Weg für eine dunkle Nationalismusideologie im zweiten Weltkrieg, in dem Juden mehrere Milionen Opfern erlitten. In einer faschistischen Umgebung versammelten sich Bosniaken damals um ihre führenden Intelektuelle und äußerten ihre Verbitternis und Abneigung gegen die Politik der Besetzungsmacht, die Juden vertrieb und tötete. Das versammelte Volk bestätigte seinen Willen und seine Forderungen, dass man mit der Gewalt aufhört, durch ihre Unterschriften in Form von Petitionen.

Auf der anderen Seite waren Bosniaken schon seit Jahrhunderten der Gefahr vom biologischen Aussterben ausgesetzt. Im Laufe der Geschichte wurden 14 Völkermorde an Bosniaken begangen, dessen Höhepunkt das am 11. Juli 1995 vollbrachte Genozid in Srebrenica darstellt, als in nur wenigen Tagen mehr als 8000 bosniakische Zivilisten umgebracht wurden. Ihre jüdischen Mitbürger zeigten Solidarität und leisteten Unterstützung in diesen schweren Jahren, wobei ihre verbitterten Reaktionen über die Errichtung von Konzentrationslagern in Bosnien-Herzegowina sowohl im Inland als auch in der ganzen Welt besonders ermutigend gewesen waren.

Den bosnischen Juden blieb die Haltung der bosniakischen Elite während des zweiten Weltkriegs fest in Erinnerung. In diesen lebensgefährlichen Zeiten fanden die klügsten bosniakischen Köpfe der damaligen Zeit die Kraft, Petitionen gegen die nazistische Vertreibung von ihren jüdischen Nachbarn zu organisieren.

Nachdem Juden in ihrer Vergangenheit alles, was sie besessen haben, verloren haben, waren sie gezwungen auf die Suche nach einem menschenwürdigen Heim zu gehen und siedelten sich in unserem gastfreundlichen Land an, wo sie die lang ersehnten Menschen- und Lebensfreiheiten wieder gewonnen haben. Diesem Land haben sie durch ihre Tugenden Gegendienst erwiesen. Diese Tugenden haben sie auf dem ganzen Weg mit sich getragen, mit einer Botschaft und Anweisung an andere, dass man die menschliche Würde nur dort wieder gewinnt, wo es gute Menschen gibt.

Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo 1995, str. 150

1

Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini sarajevske Haggade; Sefard 92, str. 305 -312

2

Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16

3

25

Međe Predsjednici BZK Preporod od Obnoviteljske skupštine 1990.

Prof.dr. Muhsin Rizvić

Prof. dr. Enes Duraković Prof. dr. Munib Maglajlić

Prof. dr. Šaćir Filandra

Bošnjačka zajednica kulture “PREPOROD” (1903-2013)

Tradicija duga 110 godina

Autor: prof. dr. Senadin Lavić I ZK “Preporod” je bošnjačka institucija kulture, koja uz prekid rada u nekim godinama socijalističkog razdoblja našeg društva, traje više od jednog stoljeća i svjedoči o našem kulturno-povijesnom angažmanu i odgovornosti. Na početku 21. stoljeća BZK “Preporod” predstavlja bošnjačku instituciju kulture koja baštini sve bitne sadržaje, događaje i procese unutar bosanske i bošnjačke kulture u dvadesetom stoljeću. Glavno sjedište (Matični odbor) „Preporoda“ je u Sarajevu, a širom Bosne i Hercegovine su brojne općinska društva – danas ih ima preko sedamdeset. “Preporod” je razgranat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandžaku, Kosovu, Norveškoj, Švedskoj...

Davno je bila 1903. godina kada je bošnjačka inteligencija, koja se već iskazala radom oko lista Behar (Safvet-beg Bašagić, začetnik kulturnog preporoda Bošnjaka u 20. stoljeću, E. Mulabdić, H. Fazlagić, S. Aličehić, A. Šćeta i dr.), pokrenula kulturno-prosvjetno društvo “Gajret” u Sarajevu.

Smatra se da su ideju za osnivanje jednog ovakvog društva dala braća Defterdarević, Ahmed-beg i Ibrahim-beg, koji su spadali u prvu generaciju fakultetski obrazovanih Bošnjaka.

Prvi predsjednik “Gajreta” bio je Safvet-beg Bašagić. Ovo društvo imalo je svoju ekspozituru u Beogradu. Naime, 1923. godine u tom gradu je pokrenut “Beogradski Gajret - Osman Đikić” koji je vremenom bošnjačku omladinu, koja je dolazila da studira na Beogradski univerzitet, počeo da pridobija za srpsku nacionalnu ideju i projekte.

Zato je ovo društvo imalo veliku podršku i pokroviteljstvo prestolonasljednika Petra. Na tu podvalu Bošnjaci su brzo reagirali 1923. i na prijedlog Hamzalije Ajanović krenuli u osnivanje drugog društva koje bi se suprotstavilo srbiziranju Bošnjaka, a naročito fakultetske omladine. Tek nakon godinu dana, jer vlasti nisu davale saglasnost za osnivanje, tačnije 17. oktobra 1924. godine pokrenuto je društvo “Narodna uzdanica” u prostorijama Jugoslovenskog muslimanskog kluba, u tadašnjoj kiraethani na Bendbaši. Ime društva motivirano je stihovima Safvet-bega Bašagića: “Ustaj omladino mila, uzdanico roda svoga.” Iza njega je stajala Jugoslavenska muslimanska organizacija i njen

B

26

predsjednik dr. Mehmed Spaho. Već tada je bilo jasno da će se tokom dvadesetog stoljeća voditi velika političko-propagandna i militarna borba oko bošnjačkog naroda i države Bosne i Hercegovine.

Te dvije linije unutar bošnjačkog kulturnog djelovanja objedinjene su u “Preporod” 1946. godine. No, već 1949. zabranjen je rad narodnih kulturnih društava. Tek 5. oktobra 1990. obnovljen je rad “Preporoda” i za njegovog predsjednika izbaran je prof. dr. Muhsin Rizvić.

Utjecaji iz Beograda i Zagreba BZK “Preporod”, dakle, nasljeđuje “Gajret” i “Narodnu uzdanicu”, odnosno od 1946. godine “Preporod” nastavlja rad prijeratnih kulturnih društava Bošnjaka. Kulturna društva Bošnjaka imala su za cilj da obrazuju i odgajaju nadarenu bošnjačku omladinu prema potrebama vremena. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. nastavljena je politika nacionalnih pokreta na tlu Bosne i Hercegovine kojom se Bošnjaci navode da se izjasne kao Srbi ili kao Hrvati, da zanemare Bosnu, bosanstvo i bošnjaštvo. Bošnjaci, nažalost, nisu imali narodne ni nacionalne (državne) strategije u prvoj polovini dvadesetog stoljeća. Bili su nemoćni u punom smislu riječi. Posmatrani sa strane nalikovali su na lahak plijen za prve susjede. Srpski propagandni mehanizam je bio zahvatio “Gajret” dvadesetih godina 20. stoljeća i bitno uticao na njegovu prosrpsku orijentaciju. Na to se odgovorilo formiranjem “Narodne uzdanice” 1924. godine. U tom društvu, s druge strane, počelo je s prohrvatskom orijentacijom što je dovelo do jedne tužne i opasne raspolućenosti Bošnjaka između srpstva, hrvatstva i jugoslavenstva. Tek 1993. godine na Bošnjačkom ratnom saboru u Sarajevu (27. i 28. septembra 1993.) ta je raspolućenost dokinuta povratom starog narodnog imena za narod -imena Bošnjak. Otada nema više nikoga ko među Bošnjacima ne zna svoje narodno i nacionalno ime, Bošnjak i Bosanac.

Obnovljeni “Preporod“ na braniku bošnjačkog identiteta Ni srpski, a ni hrvatski etnički sadržaj u Bosni i Hercegovini nisu bili “orijentirani” prije druge polovine 19. stoljeća. To je rezultat svjeDiwan - oktobar/octobre 2013.

Prof. dr. Senadin Lavić

sne političke propagandne djelatnosti Crkve i kulturnopolitičkih tijela i pojedinaca koji su radili na tome zadatku iz Beograda i Zagreba.

Taj proces je direktno povezan s političkom, religijskom i svakom drugom vrstom moći, koju bošnjački etnički element tada, na početku 20. stoljeća, nije imao u toj mjeri da se može nositi s dva nacionalna projekta prvih susjeda. “Oblikovanje” svijesti je postalo bitno za razvoj etničkog i nacionalnog jedinstva.

Od Obnoviteljske skupštine “Preporod” (5. oktobra 1990), to treba posebno naglasiti, nikada nije imao problema s identitetom naroda za čiju se kulturu odgovorno brine. O “identitetskim nedoumicama” između dva svjetska rata može biti govora, ali i to treba shvatiti kao dio bošnjačke strategije preživljavanja u teškom i nepovoljnom kontekstu. Od 1990. godine predsjednici “Preporoda” prof. dr. Muhsin Rizvić, prof. dr.

Enes Duraković, prof. dr. Munib Maglajlić, prof. dr. Šaćir Filandra i danas prof. dr. Senadin Lavić sasvim jasno, nedvosmisleno i odgovorno predstavljaju ličnosti koje bošnjački identitet zastupaju u punom intelektualnom kapacitetu. Oko pitanja bošnjačkog identiteta više nema dvojbe niti nerazumijevanja unutar bošnjačke inteligencije u Bosni i širom svijeta.

Kraj 60-tih obilježila snažna bošnjačka književnost U tzv. “gluhom dobu” nije baš sve bilo prazno, besadržajno, bez glasa ili lika… Krajem šezdesetih godina počinje velika promocija Bosne, Bošnjaka (od 1968. govori se o Muslimanima kao narodu koji će postati ustavna kategorija).

Pojavljuje se snažna književnost po kojoj se Bosna i Bošnjaci prepoznaju među drugim narodima u tadašnjoj Jugoslaviji. U sedamdesetim godinama Bosna i Sarajevo su veliko kulturno žarište. Znanstveno, umjetničko, ekonomsko, sportsko, općekultruno djelovanje ljudi sedamdesetih i osamdesetih godina napravilo je od Bosne prepoznatljivu činjenicu, nezaobilazan realitet ispunjen kulturnim energijama koje su imale važan uticaj na mnoge generacije Bosanaca. A sve to je kulminiralo 1984. godine s organizacijom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.

Bošnjaci su u tome periodu radili mnogo u oblasti književnosti i književne kritike, umjetnosti, ali nisu, naprimjer, imali većih rezultata u stvaranju jedne historiografske slike o sebi zasnovane na znanstvenim činjenicama. Nisu napisali savremenu historiju Bosne. Tek je prof. dr. Mustafa Imamović napisao Historiju Bošnjaka (koju

Notiz je izdao “Preporod”) pri kraju dvadesetog stoljeća. Naravno, bilo je tu pojedinih kvalitetnih radova (disertacije, pojedinačna istraživanja i slično), ali nije bilo planskog znanstvenog istraživanja s ciljem da se dođe do preciznih uvida o Bosni i njenoj povijesno-kulturnoj strukturi. Zato je oko Bosne i Bošnjaka velikosrpska i velikohrvatska “znanstvena” orijentacija isplela mnoge opasne mitove koje treba razbiti znanstvenim radovima i objašnjenjima. Sada bi Bošnjaci morali u polju filozofije i znanosti (kulturne i socijalne antropologije, historiografije, sociologije, politologije, etnologije, pravnih nauka i dr.) mnogo više raditi i predstaviti se svijetu i drugim narodima.

“Preporod” danas “Preporod” je postojana kulturna institucija Bošnjaka koja ima povezujuću i koordinirajuću funkciju unutar raznih tijela, institucija i društveno-povijesnih procesa u kojima se nalazimo kao pojedinci i društvo. O tome svjedoče brojni projekti i ostvarenja u posljednih dvadeset godina. Prije svega riječ je o ediciji Bošnjačka književnost u 100 knjiga u kojoj je do sada objavljeno 11 kola (jedno kolo 5 knjiga), o petstotina pripremljenih natuknica za Bošnjački bibliografski leksikon, izdavanje Imamovićeve Historije Bošnjaka, objavljivanje značajnih dijela bošnjački i evropskih autora iz oblasti društvenih nauka u kojima se na određeni način raščlanjuju pitanja od izuzetne važnosti za Bosnu i Bošnjake, časopisi Godišnjak i Bosnian studies: Journal for research of Bosnian thought and culture, održavanje naučnih skupova posvećenih najznačajnijim književnicima (Nedžad Ibrišimović, 2007., Irfan Horozović, 2008., Tvrtko Kulenović, 2009., Dževad Karahasan, 2010., Abdulah Sidran, 2011.), kao i naučnih skupovi o političkim i društvenim procesima koji se bitno odnose na Bošnjake te druge projicirane aktivnosti koje su u toku. I još mnogo drugih aktivnosti na polju organizacije i uvezivanja bošnjačkih kultrunih potencijala diljem Bosne i Hercegovine i regiona. BZK “Preporod” organizira islikarske izložbi i promotivne programe.

Naravno, nije samo Sarajevo mjesto za izložbe i promocije. To radimo i u Zvorniku, Livnu, Brčkom, Zenici, Žepču, Mostaru, Tuzli, Kalesiji...

Također, kad se pogleda Godišnjak koji izdaje BZK “Preporod” može se vidjeti koja je moć “Preporoda” i koji su to programi u njegovom sadržaju diljem Bosne i Hercegovine.

BZK “Preporod” je organizirao u Sarajevu (6. marta 2011) veliki znanstveni skup pod nazivom BOSANSKOHERCEGOVAČKA DRŽAVA I BOŠNJACI na kojem su učestvovali znanstvenici iz Bosne, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Velike Britanije, Njemačke i SAD. Danas je BZK “Preporod” respektabilna kulturna institucija, prije svega, zbog bogatstva sadržaja koje nudi širom Bosne i Hercegovine.

Koordinacija je razvijena unutar države i ona daje rezultate. U drugim državama “Preporod” je autonoman i posvećen specifičnostima društvenog života koji je određujući za Bošnjake koji u njima žive. Naravno, imamo kontakte i saradnju s Preporodom u Zagrebu, Dubrovniku, Novom Pazaru, Oslu i drugim gradovima izvan Bosne. Nadamo se da ćemo jednog dana imati Bošnjačku zajednicu kulture “Preporod” u Turskoj, SAD, Kanadi i drugim važnim zemljama gdje Bošnjaci žive.

Eine Notiz über Vianden und Frau Burg Autor: Almir Mehonić

V

on dem Ort aus, wo sich 1945 amerikanische Befreiungskanonen befanden, sehe ich mir die grandiose Burg Vianden an. Die Burg ist unrealistisch groß im Vergleich zum Städtchen im Tal. Ganz klar will sie sagen, dass die Stadt ihrentwegen entstanden ist. Und Bücher sagen, dass dies eine der schönsten Burgen solcher Art in Europa ist. Zur Burg gehen wir ganz langsam auf dem steinernen Weg, der uns ins Mittelalter zu führen scheint, als hier berühmte Könige und Ritter herrschten. Jedes äußere Detail des Baus strahlt eine Würde aus, vielmehr als sein Inneres. Die Burg ist das strikte Gegenteil von Alhambra in Granada in Andalusien, deren innere Schönheit man hinter ihrem mehr als bescheidenen Äußeren überhaupt nicht vermuten kann.

Noch bei dem ersten Kontakt gewinnt Vianden die Herzen der Liebhaber von Altbauten und von Geschichte für sich. Später merke ich, dass mich gerade dieser unsichtbare Faden immer wieder in diese kleine luxemburgische Stadt zurückführte.

Denn der Grund war sicherlich nicht nur die großartige Forelle in den viandenischen Restaurants mit Blick auf den Fluss. Mir fiel die Legende von Sarajevo und das Wasser vom Brunnen in der Altstadt ein. Die Legende besagt, dass jeder, der von diesem Brunnen trinkt, nach Sarajevo Diwan - oktobar/octobre 2013.

zurückkommt. Hierher würde eine Legende über Forellen in den Restaurants von Vianden passen. Wer die Forelle einmal probiert, wird in diese Stadt zurückkehren.

Durch die mit Stein gepflasterte Innenstadt, über die sich dicht aneinander gereihte Häuser erheben, kommt man zur Brücke am Fluss.

An der Brücke trifft man den Dichter Victor Hugo, sein Denkmal, sein Haus (heute Museum) und ein Hotel, das seinen Namen trägt.

“Vianden, in dieser herrlichen Landschaft gelegen, die einst ganz Europa besuchen wird, besteht aus zweierlei, gleichermaßen ermutigend und eindrucksvoll: eine unheimliche Ruine und eine heitere Bevölkerung”, schrieb der Dichter, der vier mal in dieser Stadt war und der hier einen Teil Teil von seinem Werk “L ‘Annee Terrible” (Schreckliches Jahr) schrieb, während er von seinem Fenster aus die damals zerstörte Burg beobachtete.

Doch heutzutage scheint die Burg von dieser Brücke aus unerreichbar zu sein. Sie erhebt sich über der Stadt und scheint ein Teil des viandenischen Himmels zu sein. Sie können Fotos von der Burg machen, aber die Fotos werden nicht ausreichen. Sie werden zurückkommen. Das sagt Ihnen ein erfahrener Mann, der sich zumindest in dieser Sache auskennt.

27

Putopis

Zapis o Viandenu i gospođi tvrđavi Autor: Almir Mehonić

S

a mjesta gdje su 1945. bili smješteni američki oslobodilački topovi gledam glamuroznu tvrđavu Vianden. Nestvarno velika spram malog gradića u njenom podnožju, sasvim jasno želi reći da je grad nastao zbog nje. Knjige kažu da je ovo jedna od najljepših tvrđava ovakve vrste u Evropi. Krećemo se lagano strmim, kamenom popločanim putem do nje, koji kao da nas vodi do srednjeg vijeka, kada su ovdje stolovali slavni kraljevi i vitezovi. Veličanstvenost izbija iz svakog spoljnog detalja ove građevine, mnogo više nego unutrašnjost. Sušta suprotnost

Alhambre u Granadi, Andaluziji, čija unutarnja ljepota se nikako ne može naslutiti po, više nego skromnom, spoljašnjem izgledu.

Iz prvog kontakta Vianden osvaja srca ljubitelja starina i historije. Kasnije ću primjetiti da me je ta nevidljiva nit stalno vraćala u ovaj luksemburški gradić, jer siguran sam da nije samo sjajna pastrmka u viandenskim restoranima sa pogledom na rjeku. Pala mi je na um ona legenda o Sarajevu i vodi sa česme na čaršiji. Legenda kaže da ko popije tu vodu, mora se vratiti u Sarajevo.

Ovdje bi se zgodnim učinila legenda o pastrmci u restoranima u Viandenu. Ko je jednom proba, morat će se vraćati u ovaj grad.

Na slici: Desno - Hotel Viktor Hugo; Lijevo - kuća/muzej Viktor Hugo Muzej Viktor Hugo

Vianden i pjesnik V

ictor Hugo, veliki francuski pjesnik, bio je čak četiri puta u Viandenu. U avgustu 1862. je na putovanje kroz veličanstveni kraj Ardennes otkrio Vianden. Vratio se 1863. a muzički orkestar iz Viandena donio mu je rođendanski dar. Nakon kratkog prolaza 1865. Victor Hugo je u Viandenu zatražio azil, nakon što je 30. maja 1871. bio protjeran iz Belgije. Dok se njegova pratnja smjestila

28

u hotelu KOCH, koji je više ličio na hostel nego na hotel, Victor Hugo se smjestio na prvom spratu susjedne zgrade, pokraj mosta. Ovdje je pjesnik napisao jedan dio od “L’année Terrible” (“Užasna godina”). S njegovog prozora posmatrao je moćnu siluetu porušene tvrđave i šareno kretanje stanovništva u Viandenu.

“Vianden, koji se nalazi u ovom prekrasnom kraju, koji će jednoga dana posjetiti čitava Evropa, se sastoji od dvije, jednako ohrabrujuće i impresivne, stvari; jezivih ruševina i vedrih ljudi”, pisao je pjesnik.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Kaldrmom popločana čaršija, nad kojom su se nadvile načičkane i slijepljene kuće, vodi nas do mosta preko rijeke.

Na mostu vas sreće pjesnik Viktor Hugo, njegov spomenik, njegova kuća (danas muzej) i hotel sa njegovim imenom.

“Vianden, koji se nalazi u ovom prekrasnom kraju, koji će jednoga dana posjetiti čitava Evropa, se sastoji od dvije jednako ohrabrujuće i impresivne stvari: jezivih ruševina i vedrih ljudi”, pisao je pjesnik koji je u ovom gradu bio u četiri navrata i u kojem je pisao jedan dio svoje “Užasne godine”, gledajući sa svoga prozora na tada porušenu tvrđavu.

Danas, pak, sa ovog mosta, tvrđava izgleda nedostižno. Uzvisila se nad gradićem i kao da je dio oblaka viandenskog neba. Napravit ćete fotografije, no, one neće biti dovoljne. Opet ćete se vratiti. Govori vam iskusan čovjek, barem po ovom pitanju.

Muzej Viktor Hugo: Radna soba pjesnika 14. jula 1871. Victor Hugo je vodio akciju da se ugasi veliki požar koji je izbio u nizu slamnatih kuća u donjem dijelu grada. U odsutnosti gradonačelnika, pjesnik je organizirao lanac ljudi (koji su kantama dodavali vodu) do rijeke. Pjesnik je i sam učestvovao u ovom lancu od ponoći do dva sata ujutru.

Victor Hugo je u ovom gradu imao osamnaestogodišnju ljubavnicu, Marie Mercier. Ovdje je, 11. avgusta 1871., izvadio svoj prvi zub.

Kuća na mostu, u kojoj je pjesnik živio pretvorena je 1935. u muzej Victor Hugo.

Ona sadrži ručno pisana pisma pjesnika, namještaj, dokumenta i reprodukcije crteža Viandena iz njegovog vremena. Naspram kuće, na ogradi mosta, nalazi se bista Victora Huga koja je poklon francuskog Senata.

Vranduk, la porte de la Bosnie A 10 km de la ville de Zenica, dans la Bosnie Centrale, la petite citadelle fortifiée de Vranduk domine la belle vallée de la rivière Bosna.

C

onstruit sur un rocher au 14 siècle, sur une route stratégique, Vranduk est considérée au Moyen-Âge comme la porte de la Bosnie.

Mentionné pour la première fois le 10 mars 1410 dans un document rédigé par les citoyens de Dubrovnik, cette citadelle a été à cette époque l’une des cités royales, au même titre que Srebrenik, Bobovac ou encore Kraljeva Sutjeska. Ce fut le lieu où se déroulait de nombreux évènements importants de la vie politique, diplomatique, sociale et religieuse de l’Etat bosnien médiéval. Les bans et les rois de Bosnie résidaient à Vranduk, c’est ici qu’ils recevaient leurs invités de marques, les délégations étrangères et les représentants de la République de Dubrovnik, qu’ils signaient les chartes, négociaient les accords commerciaux, adoptaient les lois... C’était l’âge d’or de Vranduk.

Au XVe siècle, Vranduk se développe considérablement. Le roi Tomas renforce les remparts,

remodèle le fort et fonde, dans l’enceinte des murs, Vranduk ville : Sotto Vranduch. Assiégée plusieurs fois par les Ottomans, Vranduk tombe finalement en 1463 et devient une fortification militaire stratégique. Au début du XVIIIe siècle, le prince autrichien Eugène de Savoie, réalisant la difficulté de conquérir Vranduk, décide de le contourner lors de ses conquêtes en Bosnie qui ont laissé de nombreuses cités en état

Tvrđava Vranduk

S

tari grad Vranduk je, vjerovatno, podignut krajem 14. stoljeća na strateški vrlo važnom putu. Od osnivanja do 1463. godine, Vranduk je banski, a zatim kraljevski grad. U njemu su bosanski kraljevi primali izaslanstva, potpisivali ugovore i izdavali povelje.

Brat kralja Tomaša, Radivoj, se u dokumentima spominje kao “knez od Vranduka”.

Vranduku je doživio pun razvoj u XV. stoljeću. U okolici Vranduka se razvio sustav obrambenih objekata i unutar tih zidina manje naselje “sotto Vranduch”.

Osmanlije su u više navrata opsjedale Vranduk. Zauzeli su ga 1463. godine. U svom pohodu na Bosnu 1697. godine, Eugen Savojski je, uočivši težinu osvajanja grada, zaobišao Vranduk. Austrijske trupe su Diwan - oktobar/octobre 2013.

de destruction totale, impitoyablement brûlées. Au XIXe siècle, Vranduk est utilisé comme une prison pour les opposants politique de l’administration ottomane, une période tristement célèbre de l’histoire de la citadelle... La domination ottomane qui a duré plusieurs siècle a laissé jusqu’à nos jours, de nombreuses traces comme la mosquée du sultan Mehmed al-Fatih et la fontaine.

Les troupes autrichiennes prennent Vranduk en 1878. C’est la fin d’une époque tumultueuse pour la citadelle qui perdra rapidement sa place militaire stratégique, car dès 1890 l’Autriche-Hongrie retire ses garnisons de Vranduk.

Depuis cette date, la forteresse est abandonnée. Toutefois, restaurée il y a une dizaine d’année, la citadelle est aujourd’hui en très bon état.

Pour les visiteurs, passionnés de l’Histoire du Moyen Âge, Vranduk est particulièrement intéressant car malgré le temps et les différentes modifications, la citadelle a gardé sa forme originelle à quelque détails près, comme la tour qui au Moyen-Âge fut un peu plus élevée.

Lors d’une fouille archéologique entreprise en 1968, on a retrouvé ici de nombreuses pièces intéressantes datant du Moyen-Âge et du période ottoman, tel que les vaisselles, les bijoux, l’argent et les outils.

Aujourd’hui, ces pièces sont exposées au Musée de Zenica.

1878. godine zauzele grad i u njemu držale posadu do 1890. godine kada je napušten.

Džamija sultana Fatiha Vrandučka stara džamija poznata i kao Džamija sultana Fatiha sagrađena je nakon što su 1463. godine Osmanlije osvojile Vranduk.

Vrandučka džamija je bila tvrđavska džamija sagrađena direktno uz utvrdu. Ovakve džamije obično nisu imale česmu, već bunar koji se nalazio u sklopu utvrde.

Jedna od karakteristika ove džamije su njena dva ulaza –sa sjeverne i sa zapadne strane. Veliki broj imama ove džamije su bili iz obitelji Imamovića u Vranduku. U ovoj obitelji se čuva berat izdan od strane bosanskog valije Silahdar Abdulahpaše, u mjesecu muharemu 1195.

A.H. (1780. /1781.)

29

Kultura

Kaligrafija Ali ef. Faginovića, čuva se u Bošnjačkom isntitutu

Minijatura Osmana Nakasa: ‘Opsada Beča’

Islamska i bošnjačka umjetnost u Bosni i Hercegovini kroz historiju

lah el-Bosnavi. Nadimak Matrakči dobio je nakon što je stvorio takmičarsku igru sa palicom pod nazivom “Matrak”, što na turskom znači neprocjenjiva i nevjerovatna. Ne zna se tačna godina Matrakčijevog rođenja, ali se zna da je 1481. godine pohađao Enderun školu za genijalce, u koju je išao i sultan Sulejman Veličanstveni, poznat i kao Kanuni (Zakonodavac). U Istanbul je otišao kao regrutovani vojnik. Živio je u vrijeme tri sultana Bajazita II, Selima I i Sulejmana Kanunija (Veličanstvenog). Bio je svestrana ličnost, umjetnik koji je radio kaligrafiju, slikao je, bio minijaturista, ali u isto vrijeme je bio i naučnik, izuzetan geograf i matematičar, univerzalni um koga porede sa Leonardom Da Vinčijem. Uveo je novu vrstu minijaturnog slikarstva, a to su minijaturne slike gradova. Učestvovao je u ratnim pohodima posebno u vrijeme Sulejmana Kanunija i to prema istoku i u tim je pohodima oslikavao panorame gradova. Najpoznatija je njegova sika, panorama Istanbula iz 1537. Ime Nasuha Matrakčija nalazi se u svim najvažnijim svjetskim umjetničkim enciklopedijama. Najznačajni Matrakčijevi radovi su “Umdet-ul Hisab” i “Dragulj o ratnicima”. Prvo djelo dokazuje da je on otkrio genijalne metode množenja u matematici. Jedan od značajnih rezultata predstavljenih u ovoj knjizi je metoda rešetke, koja se koristila u Enderun školi, u kojoj je predavao skoro 50 godina prije nego što je Džon Naper (John Napier) predstavio tu metodu zapadnom svijetu. Djelo “Dragulj o ratnicima” značajna je rasprava o ratovanju i ratnim tehnikama početkom XVI stoljeća. Matrakči ju je objavio 1526. godine prije nego što se desila velika Bitka kod Mohača, u kojoj je Sulejman Kanuni sa svojom vojskom porazio Ugarsku vojsku, predvođenu Ludovigom II. Pretpostavlja se da su u toj bici primjenjivani i savjeti iz Matrakčijeve knjige.

Bošnjaci su utjecali na razvoj Osmanske umjetnosti

Činjenica je da su bošnjački umjetnici imali veliki utjecaj na razvoj Osmanskoislamske umjetnosti. Sve što se radilo u Istanbulu radilo se i u Sarajevu. Bilo je to ujednačavanje stilova. Bošnjaci su studirali u Istanbulu i tamo prihvatali umjetničke izraze. Bošnjaci su učestvovali u razvoju Osmansko-islamske umjetnosti i neki od najvećih umjetnika iz tog perioda bili su Bošnjaci, koji su u samom Istanbulu utjecali na tu umjetnost Autor: Anes Džunuzović

I

slam je sa svim svojim odlikama i karakteristikama, određenjima i pravilima u Bosnu stigao nekoliko desetina godina prije nego su Osmanlije ušle u Bosnu sredinom XV stoljeća. Pošto je islam vjera ljubavi ili ljepote, savršenstva jednoće i potrebe da se ta jednoča dokuči na razne načine, umjetnost biva jedno od sredstava potvrde Božije jednoće i sveprisutnosti.

Islamska umjetnost u Kraljevini Bosni Zabilježeno je da je islamska umjetnost prvi put na tlo Bosne došla posredno, a ne izvorno, stigla je kao vrijednost, dragocjenost kojom su trgovali bosanski plemići.

Bosanskom plemstvu posebno su bili zanimljivi perzijski ćilimi, koji su poklanjani

30

između plemstava kao posebna umjetnička vrijednost. Već početkom XV stoljeća pojavljuju se prvi umjetnici Bošnjaci koji se bave islamskom umjetnošću. Dakle, pola stoljeća prije nego Bosna pada pod Osmansku vlast neka umjetnička dijela koja pripadaju islamskoj umjetnosti pripisuju se nekim umjetnicima iz okoline Sarajeva.

Naravno, oni su bili inspirirani Osmanskoislamskom umjetnošću čiji će utjecaj ostati u Bosni sve do XX stoljeća, sa refleksijama i utjecajem do današnjeg, savremenog izražaja u islamskoj umjetnosti Bosne.

Dominacija Osmansko-islamke umjetnost u Bosni Naklonjenost umjetnosti, sklonost ka lijepom, Bošnjaci su pokazali izuzetnim razumjevanjem islamske umjetnosti. U Istanbulskim arhivama čuvaju se umjetnine iz Osmanskom perioda pa se mogu naći dijela nastala početkom XVI stoljeća, a koja potpisuju umjetnici sa dodatkom riječi Bošnjak na kraju imena. Dakle, samo pola stoljeća nakon ulaska Osmanlija u Bosnu, već imamo velike Bošnjačke islamske umjetnike.

Zapravo, bošnjački islamski umjetnici ostavili su nevjerovatan trag u osmansko-islamskoj umjetnosti, posebno u XVI stoljeću.

Nasuh Matrakči – Leonardo Da Vinči istoka Najpoznatiji među njima su Nasuh Matrakči i Osman Nakaš. Matrakči je bio iz Visokog, a zvao se Nasuh Karađoz bin AbduDiwan - oktobar/octobre 2013.

Ali Faginović je bio posljednji učitelj kaligrafije koji je vodio vlastitu kaligrafsku školu. Vještinu pisanja od Ali Figanovića preuzeli su kaligrafi Derviš Korkut i Husein ef. Rizvić. Prisustvo ovih triju škola, posebno najmlađe, utjecalo je da kaligrafija preživi i ostane prisutna u Bosni u XX stoljeću, da preživi i AustroUgarsku i Kraljevinu Jugoslaviju i SFRJ. Broj kaligrafa XX stoljeća je mali, kao i prepisivača Kur’ana. Samo su dva prepisa Kur’ana napravljena među Bošnjacima Bosne u XX stoljeću. Dakle, u XX stoljeću islamska umjetnost u Bosni se svela na nekoliko imena, na nekoliko kaligrafa.

Jedan od njih je i profesor Kovačević koji je bio učenik kaligrafa koji su pohađali zadnje kaligrafske škole.

Matrakçı Nasuh: “Minijatura Tabriza” Osman Nakaš – Glavni minijaturist Osmanskog carstva krajem XVI stoljeća Osman Nakaš je rođen u Sarajevu.

Bio je jedan od osnivača Osmanske minijature. Posato je glavni majstor slikarske radionice krajem XVI stoljeća, što zapravo znači da je bio najbolji umjetnik u državi.

Bio je izuzetan ilustrator. Nakašov stil u ilustracijama opisan je kao “običan, ali perceptivan”. Njegove ilustracije ukazuju na najsitnije detalje, jednostavno opisuju događaje u realnom stilu. Njegov rad uticao je na sljedeće generacije slikara u Osmanskom carstvu. Savremeni turski pisac Orhan Pamuk je u romanu ‘’Zovem se crvena’’ bio inspiriran likom Osmana Nakaša. Ovaj lik se provlači kroz cijeli roman.

Bošnjaci su bili i najveći pokrovitelji islamske umjetnosti u Osmanskom carstvu XVI stoljeća. Neke od najvećih i najpoznatijih džamija u Istanbulu gradili su bošnjački begovi, paše i veziri. Posebno izdvajamo džamije: Mehmed-paše Sokolovića, zatim čuvenu Rustem-pašinu džamiju, Sinanpašinu, Atik Ali-pašinu, Ibrahimpašinu i mnoge druge bez kojih se današnji Istanbul ne može ni zamisliti.

Specifičnosti islamske umjetnosti Bošnjaka u vrijeme Osmanlija Činjenica da su bošnjački umjetnici imali veliki utjecaj na razvoj Osmanskoislamske umjetnosti daje nam za prvo da kažemo kako je ta umjetnost istovremeno i nacionalna bošnjačka umjetnost. Sve što se radilo u Istanbulu radilo se i u Sarajevu.

Bilo je to ujednačavanje stilova. Bošnjaci su studirali u Istanbulu i tamo prihvatali umjetničke izraze. Bošnjaci su učestvovali u razvoju Osmansko-islamske umjetnosti i neki od najvećih umjetnika iz tog perioda bili su Bošnjaci, koji su u samom Istanbulu utjecali na tu umjetnost. Ono po čemu su

se razlikovali pojedini bošnjački umjetnici bili su motivi. Bošnjaci su oduvijek bili inspirirani predislamskom umjetnošću i dobom, umjetnošću stećaka i dobu Bosne kao kraljevine. U umjetnosti stećaka imamo specifičnosti koje su mogle i mogu biti primjenjene u islamskoj umjetnosti i to je ono što je specifičnost bosanske, bošnjačke islamske umjetnosti, dakle motivi. Može se reći da je islamska umjetnost u Bosni stoljećima bila inspirirana prirodnim motivima Bosne, pejzažima, biljnim svijetom, geografijom koji su onda prenošeni u umjetnost. Dakle, to su te specifičnosti bošnjačke islamske umjetnosti kroz historoju, ali i danas.

Islamska umjetnost u Bosni tokom XX stoljeća XIX stoljeće je jedno od zlatnih stoljeća bošnjačke kaligrafije. U periodu od 1850. do 1920. godine u Bosni su postojale privatne škole kaligrafije. To je bilo turbulentno vrijeme, nakon skoro pet stoljeća došao je drugi civilizacijski i kulturološki nadzor, došla je Austro-Ugarska vlast. Austro-Ugari su očekivali da će Bošnjaci prihvatiti novi umjetnički izraz, novu kulturu, kulturu koju oni donose, a koja se temeljila na zapadnohrišćanskom svjetonazoru. U nametanju svojih vrijednosti bili su pomalo i agresivni.

Međutim, Bošnjaci nisu prihvatili zapadnu kulturu i umjetnost. U periodu vladavine Austro-Ugarske Bosnom među Bošnjacima nije bilo ni jednog akademskog slikara, a razlog je ne prihvatanje zapadnjačkog umjetničkog izražaja, ne prihvatanje zapadne figuralne umjetnosti. Početkom XX stoljeća najveće umjetničke zvijezde zapada su Pikaso, Van Gog, Gogen, a kod nas su to i dalje kaligrafi. U drugoj polovini XIX stoljeća pojavljuju se i tri velike škole kaligrafije u Bosni, konkretno u Sarajevu. To su škole Abdulaha Hasetića, Husejn Rakim Islamovića i Ali Faginovića.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Dragulji islamske umjetnosti u Bosni U Bosni se danas nalaze vrijedna islamska umjetnička dijela. U Zemaljskom muzeju, Arhivu grada Sarajeva, Bošnjačkom institutu, Muzeju grada Sarajeva, Gaz Husrev-begovoj biblioteci, nalaze se značajne kolekcije i dijela iz islamske umjetnosti. Zemaljski muzej ima jednu od najznačajnijih kolekcija perzijske umjetnosti na svijetu. Riječ je o kolekciji ćilima među kojima se nalazi i fragment jednog ćilima iz XVII stoljeća.

Nažalost, ova kolekcija nije dostupna posjetiteljima, posljednji put bila je izložena nekad iza Drugog svjetskog rata. To je izuzetna kolekcija. Također, biblioteka Gazi Husrev-begova ima rukopise koji imaju ogromnu umjetničku vrijednost.

Islamska umjetnost u Bosni danas Nakon agresije na BiH interes za islamskom umjetnošću se budi. Tradicionalni elementi islamske umjetnosti poput kaligrafije, arabeske, ebrua dobijaju neke nove definicije bliske novom vremenu i poimanju umjetnosti. A, imamo i moderne izražaje umjetničke grafike, instalacije, ebrua koji je prilagođen današnjem razumjevanju umjetnosti apstraktan je, ekspresivan, prihvatljiv i modernom poimanju umjetnosti, ljepote, estetike. Kaligrafija dobija nove znalce koji se obrazuju u Turskoj, Iranu itd. Dakle, u Bosni se danas kada govorimo o islamskoj umjetnosti radi sve ono što se radi i u Istanbulu i u Kairu i u Širazu i u Dubaiju. Iako ne postoji katedra za islamsku umjetnost pri Akademiji likovnih umjenosti recimo, postoje određena udruženja koja se bave afirmacijom islamske umjetnosti, tradicionalne i savremene, postoji i časopis Islamic Arts magazine, i što je najvažnije sve više zainteresirenih za učenje tehnikama islamske umjetnosti.

31

Kultura

Pozorište sjenki u tradiciji Bošnjaka

Karađoz - prvo bošnjačko pozorište N Autor: prof. Alen Zečević

alazeći se na razmeđu dva civilizacijska kruga, dva svijeta, Istoka i Zapada, Bosna i Hercegovina je tokom svoje historije afirmisala mnoge kulturne i obrazovne tekovine, pored onih naslijeđenih iz vremena srednjovjekovne bosanske kraljevine, zadobijajući svoj konačan, potpuniji oblik, stvarajući autohtonu, cjelinu sui generis, u mnogo čemu prepoznatljivu i bogatu duhovnu supstanciju njenih ljudi.

Ta supstancija, koja se izgrađivala i postojala kao formula koegzistencije različitih kulturno-umjetničkih tradicija, a koju smo naslijedili od naših predaka kao multilateralnu, snažila se i kontinuirano obnavljala duhovnim snagama bosanskog čovjeka kao njegovo kulturno-historijsko i duhovno tkivo. To duhovno tkivo sačinjavale su, pored ostvarenih književnih i obrazovnih dostignuća, i mnoge narodne igre, plesovi, javni događaji koji su se održavali na ulicama i trgovima gradova, kao prelazne forme od uličnih predstava sa skromnim sadržajem do savremenog pozorišta.

U bogatoj duhovnoj tradiciji Bošnjaka svoje mjesto je pronašlo tursko ‘’pozorište sjenki’’, nazvano Karađoz (Karagoz – Crnooki), po istoimenom junaku. Pozorište sjenki, koje je nastalo u istočnjačkoj, osmanskoj kulturi, steklo je veliku popularnost u Bosni i drugim provincijama Carstva, ponajviše zahvaljujući činjenici da uslijed islamskih propisa u Osmanskom carstvu nije postojao teatar u savremenom evrop-

32

skom smislu. Figure u karađozu, izrađivane od štavljene i jarko obojene kože, pokretao je glumac – izvođač pomoću konca, pri tome igrajući sve likove istovremeno, pa je, prema tome, Karađoz osmišljen kao predstava dvaju likova, Karađoza – kao čovjeka iz naroda, i stranog gradskog aristokrate Hadživata (Hacivat). Glavni junak, Karađoz, je običan stanovnik sa ulica Carigrada koji je svojim šalama, bez imalo ustezanja, provocirao niže organe vlasti, najviše zbog korupcije i grubog kršenja moralnih obrazaca ponašanja, razotkrivajući nedostatke tog potkupljivog svijeta jezikom koji izaziva batinu i kažnjavanje. O prirodi njegovog lika pisao je francuski pjesnik Gerard de Nerval koji je u zapisima naslovljenim kao Voyage en Orient istakao da ‘’ u savremenim komadima, ovaj gospodin (Karađoz) uvijek pripada opoziciji ‘’. Pored tih likova, Karađoz je obogaćen sa još nekoliko sporednih istanbulskih likova kao što su pospani pušač opijuma (tiryaki), nasilnik Tuzsuz Deli Bekir, čelebi (dendi), hvalisavac Matiz i nekoliko ženskih likova (zenne) koje ogovaraju stanovnike Istanbula. Radnja je nekada mogla da bude posve nepredvidiva i spontana, pa su se u predstavi nerijetko pojavljivali i likovi iz brojne Karađozove rodbine, hodža, rabin, igrač na konopcu i dr. Prema tome, Karađoz je vjerno oslikavao svakodnevni život običnih ljudi u Istanbulu kao kosmopolitske metropole, kao paradigme šarolikog Osmanskog carstva čije se stanovništvo sastojalo od različitih etno-nacionalnih i vjerskih grupa. Tako se u karađozu pojavljuju likovi Diwan - oktobar/octobre 2013.

iz različitih etnosocijalnih grupa: Turčin ili Baba Himmet kao gorostasan lik drvosječe iz Anadolije, čovjek koji u postupcima drugih ljudi ne vidi loše namjere i pri tome se ne srdi na Karađozove šale; zatim tu je i Laz, debeli mesar sa obala Crnog Mora. Jedan od zanimljivijih likova je svakako Kurd, noćni čuvar u nekoj od istanbulskih mahala, ne naročito rječit, što nastoji prikriti svojim ozbiljnim izrazom lica. Uz njega tu je i Adžem, Perzijanac, čovjek koji trguje ženskom odjećom, šalovima i tepisima, odličan poznavalac perzijske poezije čije stihove često recitira u posve patetičnom tonu, pa ga zbog toga domišljati Karađoz naziva ‘’ružom Irana’’. Prikrivenu aristokratiju predstavlja lik Ermenina, draguljara sa fesom i kišobrana slomljene drške, čovjek koji nastoji da impresionira druge svojim naizgled aristorkratskim držanjem, iako je i sam svjestan da si takav status ne može priuštiti. Cjelokupna predstava ne bi bila potpuna da se u njoj ne pojavljuju likovi Grk i Franak, Levantinac i Evropljanin, u svojstvu trgovca i liječnika. Pored njih je stalno prisutan Jevrej (Yahudi), dobro poznati lik u Karađozu, sklon cjenkanju, kao i Albanac (Arnaut) koji na ulici prodaje bozu, trguje stokom. Njima se pridružuje Rumelijac (Rumelili) ili muhadžir, doseljenik sa Balkana odmjeren u svakoj svojoj riječi.

Koliko je ljudi različitih nacionalnosti živjelo u Istanbulu najbolje potvrđuju stari Bošnjaci koji su govorili da je to grad u kojem se stiče ‘’jetmiš ići mile’’, odnosno, sedamdeset i dva svijeta, a Karađoz je upravo odražavao takvu sliku istanbulskog ali i osmanskog svijeta u cjelini.

Iako se Bošnjaci nisu pojavljivali u ovom carigradskom teatru, predstava Karađoz je ipak stigla u Bosnu, putujući kroz mnoge gradove osmanskih provincija.

Pojavu i igranje Karađoza u Bosni zabilježio je Evlija Čelebi na početku druge polovine XVII stoljeća, gdje se teatar u potpunosti prilagodio tadašnjim prilikama usvajajući bosanski jezik. Karađoz, koji je dospjeo u Bosnu i tu trajno ostao, doživjeo je nekoliko promjena u odnosu na njegovu izvornu, carigradsku formu. Imao je pet standardnih likova, junaka koji su proživljavali sve moguće i nemoguće situacije, počev od Karađoza, ćelavog grbavca kojeg odlikuje snalažljivost i vještina da se prilagodi svim nedaćama koje mu život donese. Uz njega je Hadži – Hajvat, njegov prijatelj i drug,

Position lik kojeg karakteriše lukavost, spletkarenje i logika varalice, koji je uvijek tražio priliku da nadmudri svog prijatelja Karađoza. Treći je Bekri Mujo, siledžija i problematični pijanica, čovjek koji je uokolo nastojao da dokaže reputaciju velikog zavodnika i ljubavnika.

Nasuprot njega stajao je simbol moralne policije, predstavnik uleme Mehmedefendija, poznatiji kao Fenjerli, jer je imao običaj da danju i noću nosi fenjer u potrazi za sitnim kradljivcima. Peti, i posljedni lik, bio je bogati Jevrej Bonsokadli Moša, lik težak na novcu, škrtica, premda jedan bezazlen i dobroćudan čovjek, zbog ćega je uvijek bio predmetom trojice šaljivđija.

Iako je Karađoz bio jako popularan u širim društvenim krugovima, ipak, njegovo održavanje nije uvijek nailazilo na odobravanje. Tako se u vilajetskom listu Sarajevski cvjetnik, koji je izašao u štampu 1870. godine, pisalo da su to ‘’sramotne predstave’’, ali sve to nije spriječilo da se Karađoz nastavi održavati i za vrijeme austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini, sve do 1930. godine.

Njemački pozorišni historičar Georg Jacob je zapisao da se 1904. godine u Sarajevu odigrala predstava karađoza u kafani Huseina Pašalića, i da je tada bio zadivljen veoma dobrim izvođačem programa, izvjesnim Samuilom Gratijanijem. U toku predstave, kao kuriozitet, moglo se primjetiti prisustvo dvaju jezika, u prvom dijelu bosanskog, a u drugom turskog jeziika, što je govorilo o harmoniji bosanskog pozorišta sjenki. Posljednji Karađoz-teatar u Bosni održavao je u Sarajevu, na Crikus-placu, Hasib bin Mehmed, koji je za sebe volio reći da je prvi bosanski hokobaz (mađioničar), ali je uslijed prodora zvučnog filma i drugih oblika narodne zabave, bio primoran da 1930. godine ugasi svoje pozorište.

Karađoz je stoljećima bio prisutan u duhovnom biću Bošnjaka, svojim humorističnim predstavama doprinosio obrazovanju i edukaciji najrazličitijih slojeva društva, zanemarujući njihova etnokonfesionalna opredjeljenja, pokazujući se kao kulturna vrijednost koja nadilazi unutardruštvene razlike i odbjedinjuje bosanski folklor. Bošnjački narodni genije, koji je imao sve potrebne pretpostavke za afirmaciju drugoga i drugačijeg, pokazao je da je u potpunosti ravnopravan spram drugih, evropskih i svjetskih, da može polučiti djela koja se svrstavaju u red najboljih ostvarenja na mnogim poljima stvaralačke djelatnosti, i da je bosanskohercegovača tradicija kao takva jedan od bitnih elemenata u stvaranju konačnog mozaika svjetske kulturne baštine. Plodovi jedne takve kulture, kakva je bošnjačka, sa čijim se tekovinama znatan broj evropskih zemalja, nota bene, ni u kojem smislu ne mogu komparirati ili čak staviti u istu ravan, pokazali su da bošnjačka tradicija nosi specifičan kod duhovnog stvaranja.

“Oui à la religion, mais dans la sphère privée” C

ette formule toute faite ière, sont garanties, sauf la répresémaille éditos, opin- sion des délits commis à l’occasion ions et commentaires de l’usage de ces libertés.”

Article 9 CEDH : “1. Toute perpubliés dans des forums de discussion. Ainsi donc, la religion sonne a droit à la liberté de penaurait toute sa place dans notre sée, de conscience et de religion ; ce société, mais à condition qu’elle droit implique la liberté de changsoit confinée à la “sphère privée”, er de religion ou de conviction, notion qui renverrait dans les ainsi que la liberté de manifester faits les croyants à leurs domi- sa religion ou sa conviction indiviciles. “Chez eux (et uniquement duellement ou collectivement, en chez eux), ils exercent leur liberté public ou en privé, par le culte, religieuse comme ils le veulent”, l’enseignement, les pratiques et l’accomplissement des rites. en somme.

2. La liberté de manifester sa La notion de “sphère privée” ne fait l’objet d’aucune définition religion ou ses convictions ne peut faire l’objet d’autres juridique.

Chacun restrictions que celles peut donc y aller de qui, prévues par la sa subjectivité. C’est loi, constituent des ce qui conduit les tenmesures nécessaires, ants de ce discours dans une société déà (faire semblant de) mocratique, à la sécuconfondre le “privé” rité publique, à la proet l’“intime”, plus prétection de l’ordre, de la cisément à réduire le santé ou de la morale premier au second. publiques, ou à la proOr, une liberté dont tection des droits et libl’exercice serait conertés d’autrui.” finé à l’intimité ne Mehmet A. Saygın Les passages surliserait qu’une illusion. gnés de ces deux artiCela n’a pas plus de sens que de garantir la liberté de cles sont cruciaux : c’est parce que pensée à condition que la per- le “privé” n’est pas l’“intime” que la liberté religieuse peut s’exercer sonne qui l’exerce se taise.

Il peut être intéressant de également en public. Et l’exercice mettre la rhétorique de la sphère en public de la liberté religieuse privée réduite à la sphère inti- ne peut être circonscrit qu’à la me à l’épreuve d’une analyse seule condition de satisfaire aux juridique élémentaire. La lectu- exigences posées par le § 2 de re des instruments de garantie l’article 9 CEDH. Le droit en vides droits humains fait ressor- gueur est donc clair.

Lorsque l’amalgame entre tir qu’au contraire, le privé n’est pas l’intime. Pour la Belgique, il “sphère privée” et “sphère intime” s’agit des articles 19 de la Con- est dû à l’ignorance, il est regretstitution (C) et 9 de la Conven- table. Lorsqu’il traduit de la maution européenne des droits de vaise foi, il devient coupable de violation d’une liberté fondamenl’Homme (CEDH).

Article 19 C : “La liberté des tale. Or, la liberté garantie par cultes, celle de leur exercice pub- ces deux dispositions est celle de lic, ainsi que la liberté de mani- tous et la réduction de son champ fester ses opinions en toute mat- nuirait à tous.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

33

Književnost

Michel Rodange

Félix-a Thyes

Michel Lentz

Nikolaus Welter

Batty Weber

Književnost u Luksemburgu (I) N a evropskoj književnoj karti nisu prisutni čak ni obrisi Luksemburga. On je jedna bijela mrlja, jedan vakum, koji van granica Velike kneževine samo rijetki upućeni znaju popuniti imenima autora i njihovih dijela. Van luksemburških granica ljudi često ne znaju ni koji se jezici govore i pišu ovoj poslije Malte najmanjoj državi Evropske Unije, a da ne govorimo o tome na kojim tradicijama se zasniva današnja luksemburška književnost, kojim temama se bave njihovi pisci, koji trendovi i tendencije se tu mogu pratiti. Međutim, onaj ko se malo bolje zagleda brzo će otkriti da ovdje na malom prostoru vlada tematska i formalna raznolikost i višeglasje.

Za ovo skučeno/ograničeno znanje čitalačke publike u Zapadnoj Evropi i šire postoje dobri razlozi.

Oni su u vezi sa jezičkom situacijom uzrokovanom geografskim položajem i historijom jedne države koja je oduvijek bila na presjeku romanskih i germanskih kultura, koje su utjecale na njene folklorne, kulturne i jezičke navike, a koja se opet trudila da zadrži određenu samostalnost.

Na osnovu ovih posebnih okolnosti tokom stoljeća je ovdje nastao – barem u Evropi – jedinstven jezički krajolik koji karakteriše zajedničko i paralelno djelovanje triju jezika: luksemburškog, njemačkog i francuskog u svakodnevnom životu, u svim slojevima društva i u cijeloj državi.

Ova kompleksna višejezična komponenta se odražava i na luksemburšku književnost, te obilježava biografiju luksemburških pisaca – pri čemu pojam „luksemburška književnost“ može biti problematičan. Naime, čisto jezički gledano, luksemburška književnost ne postoji, nego književnost koja se izražava na tri ili – ako tome dodamo i autore koji pišu na engleskom jeziku – čak četiri jezika. Ova polifona produkcija se sažima pod pojmom „Luxem-

34

burgensia“ – što je izraz, koji označava sve što je napisano i odštampano a što su napisali Luksemburžani, što je napisano u Luksemburgu ili o Luksemburgu, neovisno od datog jezika kojim je pisano.

Mlada književnost U poređenju sa susjedima bogate tradicije – Francuskom i Njemačkom – luksemburška književnost ima relativno kratku historiju. Iako je biografski ep u stihovima o viandeškoj predstojnici samostana Yolandi, koji je oko 1290. godine napisao benediktski sveštenik Hermann von Veldenz (umro 1308. godine) potvrđeni pisani dokument iz Srednjeg vijeka, ipak se nastanak luksemburške nacionalone književnosti uobičajeno datira u prvu polovinu 19. stoljeća.

Kao okvirni datum uzima se 1839. godina koja predstavlja jasnu prekretnicu u historiji Luksemburga.

Sporazum – koji su 19. aprila te godine u Londonu potpisale velike sile – odredio je granice sada nezavisne Velike kneževine, te je od nje načinio jednojezičnu oblast u kojoj će domaći stanovnici koristiti isključivo luksemburški jezik. Luksemburški nacionalni osjećaj se definitivno probudio.

Klasično trozviježđe U ovu prvu generaciju nakon 1839. godine, koja se izražavala prvenstveno na dijalektu, spadaju tri autora koji i danas važe za klasike luksemburške književnosti: Michel Lentz (1820.-1893.), koji je 1959. godine napisao tekst luksemburške nacionalne himne „Ons Hémécht“, te u čijim pjesmama (koje su kasnije često prerađivane u šansone) do izražaja dolaze patriotski osjećaji njegovih sunarodnjaka („De Feierwon“, „ Wé méng Mamm nach huôt gesponnen“); Edmond de la Diwan - oktobar/octobre 2013.

Edmond de

la Fontaine

Fontaine (1832.-1891.), poznatiji pod svojim pseudonimom Dicks, koji se smatra osnivačem pozorišta na luksemburškom jeziku; te Michel Rodange (1827.-1876.) koji je sa svojim (po ugledu na Goetheov ep „Reineke Fuchs“) velikim epom u stihovima „Renert oder de Fuuß am Frack an a Ma’nsgrëßt“ 1872. godine stvorio luksemburški nacionalni ep bez premca. Na prvu dvojicu do danas podsjeća spomenik postavljen na trgu Place d’Armes – koji je bio prvi takve vrste u Luksemburgu uopće.

Sa ovom popularnom trojicom pisaca književnost na lokalnom jeziku krajem 19. stoljeća doživjela je najveći procvat. Osim toga, razvijale su se i književnosti na francuskom i njemačkom jeziku, ali njihova prisutnost je u svijesti čitalačkog stanovništva bila dosta manje izražena.

Spomenimo barem Félix-a Thyesa (1830.-1855.) koji važi za prvog luksemburškog autora koji piše na francuskom jeziku, te čiji je roman „Marc Bruno: profil d‘artiste“ objavljen posthumno iste godine kada je i umro.

Za razliku od toga, o luksemburškoj književnosti umjetničke vrijednosti na njemačkom jeziku može se govoriti tek na prelazu u 20. stoljeće.

Njen najvažniji predstavnik je Nikolaus Welter (1871.-1951.) koji piše o luksemburškim temama na njemačkom jeziku – na primjer kao dramatičar u djelu „Sinovi Öslinga“ („Die Söhne des Öslings“ - 1904), te kao pjesnik u djelu „Visoka peć“ („Hochofen“ – 1913). U isto vrijeme Welter važi za prvog luksemburškog historičara književnosti. Neke njegove knjige su objavljene u Njemačkoj, tako da je ovaj autor i van granica svoje zemlje uživao određeni književni renome. Rame uz rame s njim stoji Batty Weber (1860.-1940.) koji je postao poznat kao romansijer („Fenn Kass“, 1913) i izvanredno produktivan feljtonist. Listovi njegovog „Kalendara na otkidanje“ izlazili su skoro svakodnevno u „Luksemburškim novinama“ od 1913. do 1940. godine.

(Nastaviće se)

Abdulah Sidran est un écrivain, poète et scénariste bosnien

SARAJEVO DIT: JE SUIS UNE ILE AU COEUR DU MONDE

A

NEBULEUSE DU VIDE

bdulah Sidran est né en 1945 à Bieniesevo, en Bosnie-Herzégovine. Il devient très vite l’un des plus grands poètes de Bosnie-Herzégovine, mais aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Certains de ses recueils ont marqué la vie littéraire de son pays (Chahbase, Ars poetica, Testament du merveilleux) et ont été partiellement traduits en différentes langues. Il est mondialement connu comme scénariste des films d’Emir Kusturica (Papa est en voyage d’affaire, le Temps des gitans, etc.).

Les oeuvres de Abdulah Sidran, en vers et en prose, sont intimement liées à la ville de Sarajevo, à la Bosnie multiéthnique et multiculturelle, à son origine bosniaque et slave de provenance musulmane.

Abdulah Sidran est membre de l’Académie des sciences et des arts de la Bosnie-Herzégovine (ANUBiH).

Quand nos têtes seront enfouies dans le sol, Elles seront longtemps encore bercées Par le souffle lourd d’un vent souterrain.

SARAJEVO DIT : JE SUIS UNE ILE AU COEUR DU MONDE

ILS SE LEVENT DE LEUR TOMBE

Immense est le monde, les continents dérivent et le malheur sévit partout, mais ici les choses sont différentes : au nord comme au sud, la forêt embaume pareillement et cette fragrance ne ressemble à rien qu’on ait entendu, vu ni touché.

En vain se dilatent les narines (pour l’embryon, le ventre de sa mère n’aurait-il pas justement cette odeur ?)

Odeur de Rien, qui de la même voix pleure et chante car l’amour et le malheur ont ici le même visage, tout est semblable. Aux portes de la ville, des sentinelles saisies d’effroi, des sentinelles qui dorment debout (portées sur une aile invisible), mais une voix, toujours la même, les fait sursauter : Sarajevo, la foudre t’anéantisse !

A nouveau quelqu’un m’appelle à l’aide.

Le désespéré ou le sage, l’enfant, l’aventurier ou le voyou devant moi réconciliés ! Tout est un, tout revient au même.

Je suis une île au cœur du monde.

Rien ne m’atteint hormis son sang alangui, hormis la peur qui plane au-dessus de nous tous.

Le silence, et rien alentour.

Tends l’oreille : Ne l’entends-tu pas grisonner, la chevelure de la Terre lasse ?

Le Monde dérive dans une nébuleuse de vide.

Cette île, espace découvert, est en train de sombrer.

Seuls les mots survivront - ceux que nous n’avons jamais prononcés Préservant longtemps, ô prodige, Le souvenir de notre séjour ici-bas.

Tends l’oreille : ne l’entends-tu pas grisonner, la chevelure de la Terre lasse ?

Le Monde dérive dans une nébuleuse de vide.

Ils se couchent dans la tombe Tels des enfants innocents Les Musulmans de Bosnie Ils partent en exil Tels des enfants insouciants Les Musulmans de Bosnie En exil, dans la tombe Tels des enfants imprudents Ils partent, ils se couchent Les Musulmans de Bosnie Mais voyez maintenant De leur exil lointain De leur bannissement atroce Ils nous reviennent - nos bons Bosniens !

Le visage grave Ils se lèvent de leur tombe - leur foi en est affermie Nos bons Bosniens Le cœur vaillant Ils se lèvent de leur tombe - leur âme en est embellie Nos bons Bosniens Ils se lèvent de leur tombe Plus forts en esprit Plus forts et plus ardents Nos bons Bosniens Oh mon Dieu Comme il en reste peu Mais qu’elle est puissante la lumière victorieuse Qui illumine leur face.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

POURQUOI SOMBRE VENISE Je regarde le ciel au-dessus de Venise.

Là-haut, et partout, Dieu demeure.

Unique.

Celui qui a créé l’univers, les sept milliards de mondes de l’univers, dans chaque monde, plein de langues et de peuples et une Venise.

Il a donné un petit peuple dans un monde, sur un continent appelé Europe, dans la tribu des Slaves du Sud. Là est la frontière.

Bosnie, Bosnie, Bosnie. Là se rejoignent et s’affrontent la croix de l’Est et la croix de l’Ouest, issues d’une même croix.

Le peuple bosniaque est doux.

C’est pour cela qu’il fut touché par la main d’une foi en un Dieu qui n’est pas né, n’a pas donné vie, mais qui est le seigneur des mondes et le maître du jugement dernier.

Je regarde le ciel au-dessus de Venise.

Les seigneurs terrestres ont décidé que le peuple bosniaque n’existe pas.

Venise sombre. L’Europe sombre.

Sombres le berceau et l’enfant dans le berceau.

Sombres les continents. Sombre la rose dans le vase en verre de Murano.

Sombre Murano. La chambre d’hôtel sombre.

Pourquoi le peuple bosniaque ne doit pas exister dans le monde ?

Parmi les couleurs, une de moins ?

Parmi les parfums, un de moins ?

Pourquoi ne faut-il pas que dans le monde cette Venise existe ?

Parmi les merveilles, une de moins ?

Je regarde le ciel au-dessus du monde terrestre.

En un grand arc, une étoile tombe dans l‘univers sans fond. Comme si elle tombait au milieu du Grand canal.

Le monde terrestre, parmi les sept milliards de mondes de l’univers, veut s’appauvrir de tout un peuple.

Telle est la volonté des seigneurs terrestres.

Dans l’univers, alors, une étoile tombe.

Pour cela sombre Venise.

L’univers devient plus pauvre, de tout un monde.

Telle est sa volonté.

35

Historija

Historija Velike kneževine Luksemburg IV

Otvaranje prema svijetu D

rugi svjetski rat je doveo do nove orijentacije luksemburške vanjske politike. Svojim sudjelovanjem u ratnim naporima saveznika Luksemburg je izgubio svoj neutralni status, te je mogao da računa na svoje mjesto u internacionalnoj zajednici koja je nastala nakon 1945. godine. Velika kneževina je osnivački član svih posljeratnih organizacija koje su se zasnivale na multilateralnoj saradnji: Ujedinjenih nacija, Benelux-a, Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC), Briselskog saveza, Savjeta Evrope, Sjevernoatlanskog saveza (NATO).

Međutim, odlučujuće otvaranje je uslijedilo tek u okviru evropskog procesa ujedinjenja. Možda nije bila slučajnost da je historijska inicijativa za ujedinjenje Evropljana došla od francuskog ministra vanjskih poslova, koji je rođen u Luksemburgu kao sin oca Francuza i majke Luksemburžanke, naime Robert-s Schuman-a. Odgojen u obje kulture, bio je spreman za veliko djelo njemačko-francuskog pomirenja. Kada je Schumann 1950. godine napravio plan za osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik (EGKS) i Luksemburg je bio uključen. Zahvaljujući velikoj spretnosti luksemburških diplomata, Luksemburg je 1952. godine izabran kao sjedište visokog predstavništva Evropske zajednice za ugalj i čelik (EGKS). Osnivanjem

36

EGKS-a, najvažniji ekonomski sektor Velike kneževine – industrija željeza i čelika – stavljen je pod kontrolu jedne nadnacionalne institucije. Za Luksemburg je to bio i riziko, ali takođe i šansa, jer je zbog svoje značajne proizvodnje željeza i čelika bio punopravno zastupljen u organima ove zajednice.

Luksemburg je 1957. godine potpisao „Rimske ugovore“ sa Francuskom, Njemačkom, Italijom, Belgijom i Holandijom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EWG) i korištenju atomske energije (Euroatom). Vlada je uspjela da, tokom pregovora, osigura pravnu jednakost svih država, pa i najmanjih, te direktno zastupništvo u organima zajednice (Evropska komisija, Savjet ministara i.t.d.). Ugovor iz 1965. godine - o fuziji egzekutivnih organa raznih zajednica - učvrstio je poziciju grada Luksemburga kao jednog od tri glavna grada Evropske Unije, pored Brisela i Strazburga. U luksemburškom glavnom gradu nalaze se važni organi i institucije zajednice: Generalni sekretarijat evropskog parlamenta, Sud, Evropska investiciona banka, razne službe Evropske komisije, Evropska služba za državnu reviziju, Evropska služba za publiciranje i.t.d. Za ove institucije luksemburška vlada je napravila „Evropski kvart“ na Kirchberg-platou.

Njegova mala veličina nije smetala Luksemburgu u tome da ima aktivnu ulogu tokom izgradnje evropDiwan - oktobar/octobre 2013.

ske unije. Premijer Pierre Werner (1913.-2002.) može se smatrati utemeljiteljem eura. Nakon što je izabran za vođu ekpertne grupe, on se već 1970. godine u Evropskoj komisiji zalagao za integraciju valute (Wernerov plan). Šengenski sporazum o ukidanju ličnih kontrola na granicama je nazvan po jednom luksemburškom selu gdje su 1985. godine potpisani prvi sporazumi. Dva luksemburška državnika, Gaston Thorn i Jacques Santer bili su od 1981. do 1985., te od 1995. do 1999. godine u vodstvu Evropske komisije.

Od Joseph-a Bech-a (1887.-1975.) pa sve do Jean-Claude Juncker-a (rođenog 1954.) luksemburški političari su se pokazali kao spretni posrednici u evropskim pregovorima. Rezultati referenduma iz 2005. godine o Evropskom ustavu (56,52% glasova za) pokazuju da je većina Luksemburžana za produbljivanje evropskog ujedinjenja.

Ekonomske promjene nakon 1945. godine Nakon 1945. Godine, Luksemurg je započeo zapanjujući ekonomski razvoj čije su posljedice bile stalno povećanje životnog standarda te osiguranje socijalnog mira. Međutim, zbog nekadašnje jednostrane ekonomije, Luksemurg je 1974. godine snažno pogodila kriza industrije željeza i čelika. Od 1974. do 1992. godine industrija željeza je smanjena za više od 50%, dok je broj zaposlenih u industriji željeza i čelika opao za dvije trećine. 1997. godine ugašena je posljednja visoka peć. Samo nekoliko modernizovanih fabrika je preživjelo krizu. Sluteći ovu krizu, država je već 50-tih godina započela politiku diverzifikacije industrije.

Konačno je uslužni sektor došao na mjesto industrije željeza i čelika, te je postao najvažnija lokomotiva luksemburške ekonomije.

60-tih godina počeo je razvoj finansijskog centra. Velika kneževina je pri tome profitirala od restriktivnih inostranih zakona i od razvoja euro-dolar-tržišta. Internacionalne banke su se u velikom broju otvorile svoja sjedišta u Luksemburgu. Da-

Integracija nas finansijski centar, čije su aktivnosti postale raznolike, čini petinu bruto domaćeg proizvoda, desetinu nacionalne zaposlenosti, te trećinu državnog prihoda od poreza. Luksemburgu je pošlo za rukom da uspješno razvije određene oblasti ekonomije koje puno obećavaju, na primjer oblasti finansija ili audiovizuelne oblasti. U ovome leži jedan od ključeva luksemburškog uspjeha.

Pogled u budućnost Luksemburg je na početku 21. stoljeća jedno raznoliko društvo, zemlja koja cvjeta i koja se bez problema integrisala u evropsku zajednicu.

Sadašnji ubrzani porast stanovništva se dešava skoro isključivo putem useljenja. Nasuprot tome je broj Luksemburžana, zbog malog broja djece, ostao skoro isti. Na taj način dolazi do sve veće neuravnoteženosti između „domaćih“ i stranaca koji ovdje žive, te do opasnosti od rastakanja društva. Zbog toga se sadašnji državni organi zalažu za dva odlučujuća faktora integracije: za političko učešće i za luksemurški jezik kao zajednički jezik za sve nacionalnosti koje žive u Luksemburgu. Međutim, ostaje pitanje da li će Luksemburg uspjeti da sačuva svoj kolektivni identitet i svoj specifični socioekonomski model u jednom vremenu sve veće globalizacije?

Luksemburg i “Velika regija“ Luksemburg sa svojim susjedima Saarland-om, Lothringen-om, Rheinland-Pfalz-om i Valonijom veže zajednička historija. Danas se ove historijske veze nastavljaju u „Velikoj regiji“, jednoj oblasti transnacionalne i međuregionalne saradnje na površini od preko 65.000 km² i sa 11 miliona stanovnika. U „Velikoj regiji“ nema velikih internacionalnih metropola. To je nadoknađeno osnivanjem „Kvatropole“, jedne mreže gradova koja ide preko granica i koja povezuje gradove Luksemburg, Trier, Saarbrücken i Metz. Za Luksemurg je razmjena sa susjednim regijama i nužnost i svakodnevna realnost. Svaki dan dolazi preko 130.000 ljudi iz Francuske, Belgije i Njemačke da rade u Luksemurgu. Ekonomskom procesu integracije može se pridodati i kulturna dimenzija. 2007. godine se program „Luksemburg i Velika regija, evropski glavni grad kulture“ protezao po cijeloj regiji.

Jezici u Luksemburgu (II) Upotreba jezika: priznate prakse bez službenog jezika Država, škola i crkva su tri institucije čija jezička praksa dozvoljava interesantnu analizu.

Naime, u Velikoj kneževini Luksemburg ne postoji službeni jezik, tako da su francuski, njemački i luksemburški jezik svugdje prisutni u različitoj mjeri, te dijele svoje uloge kao poslovni, književni i jezici sporazumijevanja.

Jezici na državnom nivou Zakoni su formulisani na francuskom jeziku. To ima za posljedicu da je – pravno gledano – samo francuski jezik mjerodavan na svim nivoima javne uprave.

Za razliku od toga, govorni francuski jezik je vremenom skoro sasvim nestao iz parlamenta (poslaničkog doma), iako ga neki ministri u važnim izvještajima vlade koriste radije nego luksemburški. Upotreba jezika na ovom veoma službenom mjestu nije izričito definisana, tako da se političari i političarke ovdje orjentišu po svom ličnom izboru.

U stvarnosti, redovne rasprave u parlamentu se danas održavaju na luksemburškom jeziku. Tako se dešava da se istovremeno i bez problema koristi više jezika, što se odražava u tzv. Izvještaju poslaničkog doma Diwan - oktobar/octobre 2013.

(„Compte rendu des séances publiques“), koji izlazi kao prilog u luksemburškim dnevnim novinama. Transkripcija rasprava je na luksemburškom jeziku (ovdje se radi o najdužim tekstovima koji redovno izlaze na ovom jeziku), a pitanja za vladu se obično postavljaju na francuskom jeziku. Tekstovi zakona su uvijek na francuskom jeziku.

Kako bismo razumjeli ovu situaciju moramo znati da se – po zakonu od februara 1984. godine – u oblasti javne uprave i pravosuđa mogu koristiti francuski, njemački i luksemburški jezik.

Isti izbor ima svaki građanin kada piše zahtjeve javnoj upravi, mada uprava nije obavezna da odgovori na istom jeziku.

Iako je njemački jezik u javnom životu na nacionalnom nivou sveukupno slabo prisutan, na općinskom nivou je to sasvim drugačije, kako u usmenoj tako i u pismenoj komunikaciji. Na državnom nivou se rad administracije zasniva na jednoj stabilnoj ravnoteži: francuski se koristi u pisanju a luksemburški u govoru (za posao i komunikaciju).

Ovakva praksa je postala uobičajena i na najvišem nivou: tako je premijer vlade Jean-Claude Juncker 1996. godine godišnji izvještaj vlade o ekonomskom, socijalnom i finansijskom položaju nacije po prvi put objavio na luksemburškom jeziku. (Nastaviće se)

37

Predstavljamo Poziv za 430.000 radnika i penzionera koji žive ili rade u Luksemburgu

Izbori za radničku komoru J

ean-Claude REDING, predsjednik radničke komore u pozivu za nastupajuće izbore je rekao: “U Luksemburgu, u novembru 2013. godine, biće održani socijalni izbori na državnom nivou (za radničku komoru) i u preduzećima sa najmanje 15 uposlenih (za zastupnike osoblja). Na nivou radničke komore radi se o izborima za članove skupštine, koji će kroz svoje istupe i publikacije u narednih pet godina zastupati interese svih radnika i penzionera.

Ovi izbori predstavljaju stub naše demokratije u Velikoj kneževini, jer omogućavaju svim radnicima i penzionerima bez obzira na njihovo državljanstvo i mjesto stanovanja da izborom svojih predstavnika u radničkoj komori bolje zastupaju svoje zahtjeve.

Radnička komora je Vaš glas u procesu donošenja zakona i u mnogobrojnim socijalnim i ekonomskim odborima u zemlji.

Ona daje svoje stajalište o svim nacrtima zakona koji se direktno ili indirektno tiču njenih članova kako bi zaštitila njihove interese i interese njihove djece.

Podrškom kandidata iz Vaše strukovne grupe možete ojačati uvjerljivost radničke komore kod luksemburških institucija, te joj na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu kod zakonskog priznavanja i poboljšanja statusa radnika i penzionera u punom obimu.

Radnička komora je komora za Vašu struku, koja zastupa Vaše interese kao radnika i penzionera.”

KO IMA PRAVO IZAĆI NA IZBORE? Oko 430.000 radnika i penzionera koji su trenutno zaposleni ili su bili zaposleni u Luksemburgu, bez obzira na njihovo državljanstvo i mjesto stanovanja, pozivaju se da u novembru 2013. godine učestvuju u izborima zastupnika njihove strukovne komore – radničke komore.

Podrškom kandidata iz Vaše strukovne grupe možete ojačati uvjerljivost radničke komore kod luksemburških institucija, te joj na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu kod zakonskog priznavanja i poboljšanja statusa radnika i penzionera u punom obimu.

RADNIČKA KOMORA SE PREDSTAVLJA Glavni zadatak radničke komore se sastoji u tome da zastupa i brani interese radnika i penzionera.

Njene nadležnosti i aktivnosti obuhvataju sljedeća polja: - Konsultativni zadaci: putem izrade stajališta o nacrtima zakona i o propisima velikog kneza u okviru procesa donošenja zakona;

38

- Zastupanje: putem prisustva u državnim savjetodavnim organima; - Informisanje: putem brojnih publikacija za radnike i radni svijet; - Obrazovanje: putem učešća u oblikovanju i organizaciji stručnog obrazovanja; - Dodatna kvalifikacija: putem ponude dodatnih kvalifikacija u Lifelong Learning- centru (centru za doživotno učenje) u Luksemburgu.

- Slanje radničkih zastupnika u institucije za socijalno osiguranje, te kao posmatrače u socijalni sud i sud rada.

ZAŠTO BIRATI?

ŽELIM POVEĆATI UTJECAJ RADNIKA NA POLITIČKE DEBATE. JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) štiti interese svojih preko 430.000 članova. Ona zastupa sve radnike i učenike na praksi koji žive u Luksemburgu ili u inostranstvu, a koji su zaposleni u Luksemburgu, te penzionere koji su prije radili u Luksemburgu.

Na taj način je radnička komora Vaš glas u procesu donošenja zakona i u brojnim socio-ekonomskim institucijama u državi. ŽELIM ODRŽATI MOJU KUPOVNU MOĆ.

JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) izrađuje socio-ekonomska stajališta kako bi se borila protiv smanjenja socijalnih doprinosa. Ona daje komentare na ekonomske i socijalne tokove, koje radnici moraju pažljivo pratiti (preraspodjela, inflacija, troškovi plata, i.t.d.). U ovome kontekstu ona se redovno izjašnjava o korisnosti “indeksa” koji garantuje održavanje Vaše kupovne moći.

Radnička komora je pokazala da “indeks kupovne moći” ne šteti natjecateljskim sposobnostima luksemburških preduzeća.

BRINEM SE ZA SVOJU PENZIJU. JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) šalje svoje zastupnike u institucije socijalnog osiguranja kao što su nacionalno penziono osiguranje i nacionalno zdravstveno osiguranje. Ona formuliše obrazložena stajališta u prilog održanju i povećanju doprinosa socijalnog osiguranja. U okviru debate o penzijama, ona je pokazala da postoje alternative za smanjenje socijalnih doprinosa koje je uvela vlada . ŽELIM BITI INFORMISAN(A) O SVOJIM PRAVIMA. JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) izdaje brošure i elektronske informacione novine, koje objašnjavaju prava radnika: Diwan - oktobar/octobre 2013.

- Otkazi - Godišnji odmor - Penzije - Bolovanje - Porezi - i.t.d.

Tu ćete naći odgovore na svoja svakodnevna pitanja i primjere za podnošenje zahtjeva ili žalbi kod svog poslodavca ili kod organa vlasti.

Ove publikacije se po vrlo niskoj cijeni mogu nabaviti u knjižarama, a na internetu stoje na raspolaganju za besplatan download.

BRINEM SE ZA SVOJE ZDRAVLJE NA RADNOM MJESTU. JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) bavi se i zdravljem i sigurnošću radnika u Luksemburgu.

Trenutno CSL izrađuje indikator za mjerenje i istraživanje radnog kvaliteta u Luksemburgu. Na osnovu toga će moći biti izrađene konkretne mjere za poboljšanje radnog kvaliteta.

Osobe koje su izložene stresu na radnom mjestu mogu, osim toga, dobiti i besplatno savjetovanje u radničkoj komori.

BRINEM SE ZA SVOJU BUDUĆNOST I BUDUĆNOST SVOJE DJECE. JA ĆU BIRATI! Radnička komora (CSL) učestvuje u organizaciji stručnog obrazovanja i daljnjeg stručnog kvalificiranja.

Svjesna činjenice da su nezaposlenost i nedovoljno obrazovanje blisko povezani, radnička komora nudi veliki broj mogućnosti obrazovanja na različitim nivoima, te pri tome podržava različite obrazovne koncepte (večernju školu, osnovne i stručne seminare, univerzitetske studije u saradnji sa inostranim institucijama, certificiranje Vaših stručnih sposobnosti, potvrđivanje Vašeg znanja koje ste stekli tokom stručne prakse, i.t.d.).

Smjerovi obrazovanja koji se nude su veome raznoliki: računovodstvo, pravo, informatika, socijalne kompetencije, ljudski resursi, finansije, i.t.d. ŠTITIM SVOJA SOCIJALNA PRAVA! JA ĆU BIRATI! Prije nego parlament usvoji neki zakon koji se tiče radnika i penzionera, vlada je obavezna da nacrt zakona predoči radničkoj komori kako bi ona dala svoje stajalište. Povrh toga, radnička komora može izrađivati i prijedloge zakona.

Na taj način, radnička komora učestvuje u procesu usvajanja zakona. Ona godišnje sastavi oko 80 stajališta na najrazličitije teme kao što su ekonomija, porez, socijalne teme, socijalno osiguranje, radno pravo, stanovanje, okolina, obrazovanje i.t.d.

O okviru ovih stajališta, radnička komora je, na primjer, dovela u pitanje najnovije porezne mjere koje naročito povećavaju poreznu opterećenost srednje klase dok preduzeća u Luksemburgu plaćaju relativno male poreze.

KOGA BIRATI? Radnička komora se sastoji od 60 izabranih članova koji su podijeljeni u različite grupe. Vi ćete birati kandidate iz svoje strukovne grupe.

Obično ove liste sa odgovarajućim kandidatima prave sindikati koji su aktivni u određenim sektorima. Vi pri tome možete birati ili cijelu listu ili određeni broj pojedinačnih kandidata, a koji odgovara broju članova koji se biraju za Vašu strukovnu grupu.

PODJELA MJESTA PO STRUKOVNIM GRUPAMA Industrija željeza i čelika: 5 mjesta; Ostale industrije: 8 mjesta; Građevina: 6 mjesta; Finansijske usluge: 8 mjesta; Uslužni sektor: 14 mjesta; Uprava i javna preduzeća: 4 mjesta; Zdravstvo i socijalno: 6 mjesta; Nacionalna željeznica: 3 mjesta; Penzioneri: 6 mjesta.

KAKO BIRATI? KAKO ĆE SE ODVIJATI IZBORI? Kao termin za izbore radničke komore koji će se sprovesti poštanskim putem određen je 13. novembar 2013. godine.

Svaki birač bira predstavnike svoje strukovne grupe u okviru radničke komore (1. industrija željeza i čelika, 2. ostale industrije, 3. građevina, 4. finansijske

usluge, 5. uslužni sektor, 6. uprava i javna preduzeća, 7. zdravstvo i socijalno, 8. nacionalna željeznica, 9. penzioneri).

KAKO ĆE BIRAČI DOBITI BIRAČKI LISTIĆ?

Najkasnije do 7. Novembra, predsjedavajući izbornog mjesta će biračima poslati izborne listiće poštom u običnom pismu.

Ovo pismo će sadržavati biračke listiće, koji će se nalaziti u jednoj “neutralnoj koverti” koja će biti otvorena i na kojoj će stajati natpis “Wahlen der Berufskammern, Gesetz vom 4. April 1924” (“Izbor radničke komore, zakon od 4. aprila 1924.”), te naziv strukovne grupe kojoj pripada birač.

Tu će biti još jedna druga koverta, takođe otvorena, na kojoj će stajati adresa predsjedavajućeg Vašeg izbornog mjesta, registracioni broj te naznaka “Porto übernimmt Empfänger” (“Poštarinu plaća primalac”). To je koverta u kojoj ćete poslati biračke listiće nazad.

KAKO ĆE BIRAČ ISPRAVNO POPUNITI SVOJ BIRAČKI LISTIĆ?

Birački listići sadrže brojeve kandidatskih lista, njihove nazive, kao i imena i prezimena kandidata.

Broj glasova koje birač može dati odgovara broju članova i zamjenika koji se biraju za njegovu strukovnu grupu.

Sljedeći birački listić je primjer jedne liste koja je predložena za strukovnu grupu br.8 (nacionalna željeznica) za koju se biraju tri člana i tri zamjenika. Iznad svake liste se nalazi kvadratić za biranje cijelokupne liste; još dva kvadratića nalaze se iza imena i prezimena svakog kandidata.

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Primjer liste za izbor tri člana i tri zamjenika.

Lista se sastoji od 6 kandidata, koji su poredani po abecedi. Birač može popuniti svoj birački listić na dva načina: - Može izabrati cijelu listu (ovdje će birač ispuniti kružić u kvadratiću gore iznad liste ili će tu nacrtati križić (+ ili x). Na ovaj način on bira cijelu listu i automatski daje svakom kandidatu sa liste jedan glas.

- Može podijeliti svoje glasove pojedinim kandidatima (u kvadratić iza njihovog imena). Na ovaj način on može dati sve svoje glasove kanidatima sa iste liste - ili može podijeliti svoje glasove na različite liste. Broj glasova odgovara maksimalnom broju kandidata koji se biraju. Svakom kandidatu može dati maksimalno dva glasa. U našem primjeru iz poslovne grupe 8, birač raspolaže sa ukupno 6 glasova. Svaki križić iza imena jednog od kandidata se broji kao jedan glas.

KAKO ĆE SE BIRAČKI LISTIĆ POSLATI NAZAD NA BIRAČKO MJESTO? Nakon što je dao svoj glas, birač će saviti birački listić pod pravim uglom, stavit će ga u neutralnu kovertu i zatvoriti je. Onda će ovu kovertu staviti u kovertu za pošiljku nazad na kojoj stoji adresa predsjedavajućeg izbornog mjesta, potpisaće se na mjestu koje je naznačeno na koverti i koje je predviđeno za potpis birača, zatvorit će ovu kovertu i poslati je tako što će je jednostavno ubaciti u neko poštansko sanduče. Ovo se mora desiti na vrijeme, tako da pismo stigne najkasnije do dana izbora (t.j. do 13. novembra) do predsjedavajućeg datog izbornog mjesta.

Frankirano pismo se može poslati iz Luksemburga ili iz inostranstva.

39

Država

ASTI: Izborna obaveza i za strance Cilj je sudjelovanje stranaca na sljedećim parlamentarnim izborima.

V

Političke institucije u Luksemburgu (II)

Izborni sistem 1 poslanički dom

6

0 poslanika se biraju svakih pet godina od strane nacionalnog izbornog tijela. U slučaju raspuštanja poslaničkog doma, najkasnije nakon tri mjeseca, održavaju se novi izbori.

Poslanici se biraju u direktnim, tajnim, ravnopravnim i općim izborima. Pri tome se radi o izboru sa liste po principu proporcije. Svi Luksemburžani koji ispunjavaju zakonske uslove imaju pravo da izađu na izbore. Za sve birače koji su uneseni u biračke liste, učešće na izborima je obavezno.

Pravo na učešće na izborima imaju svi luksemburški državljani koji imaju najmanje 18 godina i koji posjeduju svoja građanska prava, t.j. koji nisu osuđivani zbog nekog općepravnog prekršaja.

Pasivno izborno pravo pripada svim punoljetnim osobama koje imaju mjesto stanovanja u Luksemburgu, te koje osim toga ispunjavaju uslove koji su predviđeni za aktivno izborno pravo.

Poslanički mandat je nespojiv sa pozicijom člana vlade, sudije redovnog sudstva ili člana državnog savjeta.

40

Izborni okruzi

U Luksemurgu postoje četiri izborna okruga: - izborni okrug Jug (kantoni Esch-sur-Alzette i Capellen), 23 poslanika; - izborni okrug Istok (kantoni Grevenmacher, Remich i Echternach), 7 poslanika; - izborni okrug Centar (kantoni Luksemburg i Mersch), 21 poslanika; - izborni okrug Sjever (kantoni Diekirch, Redingen, Wiltz, Clerf i Vianden), 9 poslanika.

Podjela poslaničkih mjesta Izbor se vrši po listama. Što se tiče podjele glasova, luksemburško izborno pravo sadrži vlastite odredbe koje biraču nudi dvije mogućnosti: On raspolaže sa toliko glasova za jednu odnosno više lista, koliko je poslaničkih mjesta u datom izbornom okrugu, te može dati sve svoje glasove jednoj jedinoj listi ili dati glasove pojedinim kandidatima po svom izboru.

Podjela poslaničkih mjesta se odvija po izbornim pravilima proporcionalnisti te po načelu minimalnog izbornog koeficijenta.

Na taj način se može obezbijediti odgovarajuća zastupljenost malih političkih grupacija.

Nastaviće se Diwan - oktobar/octobre 2013.

iše od 44 % svih stanovnika koji žive u Luksemburgu su stranci, međutim, oni 20. oktobra neće moći da sudjeluju na parlamentarnim izborima – što je za predsjednicu ASTI Lauru Zuccholi nepodnošljiva situacija.

“Luksemburci kao i stranci imaju probleme i interese na koje očekuju odgovore,” rekla je predsjednica ove organizacije za strance.

Zuccholi se zalaže da stranci, prema uzoru na evropske izbore, nakon boravka u državi minimalno dvije godine, steknu pravo glasa.

Biračko pravo i zajedništvo Stranci, ako ispunjavaju uvjete, trebaju kao i Luksemburci automatski biti upisani na izborne liste. Stranci bi trebali imati, kako aktivno, tako i pasivno biračko pravo.

“Dvojno državljanstvo i pravo glasa ne bi trebali biti povezani jedno s drugim”, rekla je Laura Zuccholi. Cilj bi trebao biti da se sudjelovanje stranaca omogući na sljedećim parlamentarnim izborima.

Cijele grupe nisu u dovoljnoj mjeri politički zastupljene, kaže Zuccholi, kao što na primjer ima sve manje radnika sa luksemburskim državljanstvom.

U kriznim vremenima, važno je stvoriti osjećaj zajedništva poručuju iz ASTI.

Oglasna tabla

AL ANDALUZ PROJECT EN CONCERT AU LUXEMBOURG

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

Le 30 octobre 2013 à 20h au Centre culturel de rencontre, Abbaye de Neumünster à Luxembourg- Grund

A

l Andaluz Project est une collaboration active depuis 2006 entre des musiciens allemands, espagnols et marocains venant des formations Estampie, L’Ham de Foc et Aman Aman.

Le projet est né du désir de faire revivre aujourd’hui les aspects particuliers de spiritualités multiples, de sérénité studieuse et créativité musicale et poétique de l’époque fleurie de la culture Andalouse du VII siècle.

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

On découvre trois voix féminines (Sigi Hausen pour le christianisme, Mara Aranda pour les séfarades et Iman al Kandoussi pour la tradition musulmane) qui alternent solo et choeur d’accompagnement.

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Au renouveau des musiques médiévales, méditerranéennes et sépharades se mèlent les chants antiques qui dialoguent en utilisant des langues et des cultures musicales différentes dans une vision de tolérance, de beauté et de spiritualité.

Les instruments de l’ensemble se composent d’instruments traditionnels comme l’oud, kanoun ou vielle à roue.

La musique qui en ressort est atmosphérique, intense, émotionnellement et techniquement au plus haut niveau.

Organisé par Folk Clupp Lëtzebuerg Asbl, en collaboration avec le CCRN et le Circulo Cultural Espanol Antonio Machado.

Mara Aranda: chant Iman al Kandoussi: chant Sigrid Hausen: chant, flute Michael Popp: ud, saz, fidel Ernst Schwindl: vielle, nyckelharpa, harmonium indien Jota Martinez: vielle, citola, lavta Aziz Samsaoui: quanun Sascha Gotowtschikow: percussion

Projekt Al-Andalus Koncert u Luksemburgu 30. oktobra 2013. u 20 časova U Centre culturel de rencontre, Abbaye de Neumünster u Luxemburg-Grund

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

l Andaluz je projekat aktiviran 2006. godine u suradnji njemačkih, španjolskih i marokanskih muzičara. Al Andalus Projekt je posvećen muzici iz španjolskog srednjeg vijeka, u vrijeme muslimanskog kraljevstva Al Andalus , gdje su kršćani , muslimani i židovi Sefardi, živjeli zajedno na Iberijskom poluotoku, ne bez konflikata, ali uglavnom mirno.

Te različite kulture su utjecale jedna na drugu i obogaćivale su se međusobno.

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu

A

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Bosanski ćilim je posebna vrsta ćilima, većinom orijentalnog izgleda koji predstavlja važnu kulturnu vrijednost kod Bošnjaka.

Bosna i Hercegovina je jedina evropska zemlja koja ima svoj, bosanski ćilim, kao osoben vid primijenjene, narodne, tradicijske likovnosti.

Najobičnije bosanski ćilimi su crvene pozadine i imaju raznovrsne mustre po sebi. Bosanske ćilime krasi ljepota, bogata likovna ornamentika, kolorit.

Bosanski ćilim spaja i uticaje dalekog Orijenta i autohtonih balkanskih elemenata.

Za izradu ćilima koristi se vuna domaće ovce, a za bojenje uglavnom biljni sastojci. Od ukrasa uglavnom se koristila prava, cik-cak linija, trokut, romb, također i motivi iz flore i faune, rađeni veoma stilizovano.

Bosanski ćilim ima važnu ulogu u bošnjačkoj i bosanskoj kulturi. Prije su žene same pravile ove ćilime i često su davani kao pokloni, a skoro uvijek pokrivali podove starih bošnjačkih kuća. U ilidžanskom naselju Vlakovo, otvorena je tkaonica bosanskih ćilima u želji da se sačuva i njeguje ćilim kao bosanskohercegovački brend.