Diwan 10

Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Luks e m b u r g / Lu xe m b o u r g - j a n u a r/ j a nv i e r 2 014. - N o 10.

Grand-Duc Henri:

Eis Solidaritéit ass méi wichteg wéi jee Nova koalicija i novi planovi

Izdvajamo iz sadržaja: IMPRESSUM

Aktuelnosti: Zavičajni klub «BIHOR» organizovao manifestaciju “Dani bošnjačke kulture”

5

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović

Pod lupom: Luksemburg poslije izbora: Nova koalicija, 10-11 novi program

Događaji: Kralj sa delegacijom u posjeti Turskoj

14

Position: Bernard-Henri Lévy : Vite, très vite, Sarajevo dans l’Europe

16

Diwanhana: Enes Halilović o Sandžaku, kulturi i politici

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE

18-19

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Naša riječ: Tolerantne Osmanlije

22 Partnerska organizacija / partenaire

Histoire: Bosnische Toleranz oder Franziskaner in Sarajevo

24

Le projet est financé par

Kultura: Posjeta Gazi Husrev-begovoj biblioteci

26-27 FEI 2007-2013

Wir übertragen : Kopftuch-Debatte an Wiltzer Schule

28-29

Međe: 20 godina Almanaha

Diwan - januar/janvier 2014.

32-33

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

Brkamo li lončiće?

Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

P

itanje organiziranja i idejnog pozicioniranja Bošnjaka u dijaspori aktuelno je i nakon 20 godina od velikog egzodusa našeg naroda sa prostora Balkana. Za ovih 20 godina Bošnjaci u dijaspori nisu uspjeli formirati svoju organiziranu elitu, a o institucijama i programu djelovanja, integracije i očuvanju identiteta da i ne govorimo.

Ipak, nije se to desilo zato što Bošnjaci u dijaspori nemaju vrsne intelektualce, čak i evropskog i svjetskog renomea. Razloge treba tražiti u najmanje dva faktora. Prvi se odnosi na dio intelektualne elite koja je zavaljena u lagodni život zaboravila na pitanje zajednice, prije svega ove novoformirane, u potpuno drugačijem sistemu i okruženju od balkanskog.

Dok je drugi dio elite pobrkao prioritete, i tako sav svoj angažman usmjerio na pitanja i probleme Bošnjaka u domovini, pri tom zaboravljajući svoju novu avliju.

Naravno, postoje tu i intelektualci koju su se svjesno pasivizirali ne osjećajući povratne reakcije iz zemlje.

Drugi faktor, ne manje bitan, je nebriga matice o budućnoosti ovog djela bošnjačkog korpusa i njihovog potomstva, manjak i elementarnih mehanizama veze sa ovim djelom svoga naroda i odsustvo svake vrste koordinacije i sagledavanja novih uslova i okruženja u kojima se našao bošnjački narod u dijaspori.

Nažalost, dijaspora se smatrala i smatra bitna jedino kao finansijski resurs potreban matici, čak se kao intelektualni potencijal vrlo rijetko koristi, iako su u njoj stasali mladići i djevojke koji su završili najprestižnije evropske i svjetske škole, mladi koji su stekli izvanredna znanja i iskustva, upoznali buduće značajne stručnjake i državnike.

Niko se do sada od zvančnih organa, organizacija i institucija nije ozbiljno pozabavio pitanjem opstanka Bošnjaka (sa svime onim što ih čini narodom) kao izrazite manjine u evropskim državama,

u Americi i Australiji. Da ne govorimo o izradi strategije (kao što je ima Srbija), formiranju ministarstva ili specijalizovanih državnih tijela koji bi bliže odredili buduću putanju Bošnjaka u egzilu.

Svjetli primjer je nedavna posjeta reis-ul-uleme Huseina ef. Kavazovića dijaspori, tačnije Njemačkoj i obraćanje prisutnim Bošnjacima. Po prvi put je neko iz domovine poručio Bošnjacima u dijaspori da treba da se okrenu sami sebi, svojoj djeci i opstanku na ovim prostorima. „Moramo zajednicu podići na viši nivo organizacije, moramo planirati našu budućnost... Čuvajte jedni druge, pomažite jedni druge i obrazujte vašu djecu.

Nemojte trošiti novac na neke projekte koji su sumnjivog karaktera. Izračunajte dobro. Imajte povjerenja u vlastitu zajednicu ovdje, konsultirajte se... Nemojte uludo trošiti novce. Školujte djecu. Uključite ih u politički život ove zemlje.

Nek uđu u parlament. Kad budu tamo govoriće u ime vas, olakšaće vam život.

Neće to moći uraditi ako ne budu školovani. Skromno djelujte i ulažite u djecu”, rekao je tom prilikom reis Kavazović.

Zaista se Bošnjaci u dijaspori, napokon, moraju okrenuti sami sebi, svojim vlastitim snagama i potencijalima. Svoje resurse trebaju iskoristiti u jačanju sebe i izgradnji svoje zajednice. Mnogo više nego u domovini, nama ovdje trebaju škole, vrtići, mediji, biblioteke, centri. Identitet Bošnjaka na Balkanu više niko ne dovodi u pitanje, dok je identitet nas i naše djece u dijaspori pod velikim znakom pitanja. Odgovore za ta pitanja, očito moramo tražiti sami, sa svojim intelektualnim i materijalnim potencijalima i resursima.

Prije toga, moramo biti svjesni svog stanja, definirati prioritete i ciljeve. Moramo se okupiti i zapitati – kako i kuda dalje?

Diwan - januar/janvier 2014.

1

Aktuelnosti

Turizam u Luksemburgu

Rekordan broj noćenja

U

red za nacionalni turizam je izbrojio 1.560.000 prenoćenja gostiju u periodu od januara do oktobra 2013. godine.

- To je rekord, izjavio je predsjednik Ureda za nacionalni turizam Marc Schaefer na konferenciji za novinare. Ovaj dobar rezultat je postignut zahvaljujući novim

marketing strategijama. To uključuje usmjerenu primjenu njemačkog tržišta i klijentelu s višim primanjima.

U odnosu na isto vrijeme prošle godine, broj noćenja je povećan za 4,3 posto. Broj prenoćenja kampiranja pala je za 4,3 posto, ali su hoteli zabilježili rast u svim regijama.

Marc Schaefer je izrazio nadu da će nova vlada procijeniti značaj turizma sa 5,7 posto bruto domaćeg proizvoda. U toku godine ovaj sektor je stvorio oko 800 novih radnih mjesta.

Holanđani zauzimaju sa 27 % i dalje najveći kontingent, Belgijanci 17 %, Luksemburci 11 % (zbog noćivanja škola u hostelima) i Njemci također sa 11 %.

Zbog velike potražnje cijena sobe u prosjeku je porasla sa 58.40 € na 62,70 €.

U znak protesta, neznanja ili nepažnje

OGBL 38 Sitze

Sastav nove komore radnika

N

akon socijalnih izbora za komoru radnika ( CSL ), imamo sljedeću sliku: OGBL ostaje najjača snaga sada sa 38 od 60 mandata, LCGB zauzima 15 zastupnika. No, zanimljiva je statistika o sudjelovanju birača ili bolje rečeno o nesudjelovanju. Samo je jedna trećina svih zaposlenika i penzionera izišla na izbore. Mnogi glasački listići su bili i nevažeći.

Oko 430.000 radnika i penzionera bili su početkom novembra pozvani kako bi utvrdili svojih 60 predstavnika u komori radnika (CSL).

2

Potencijalno biračko tijelo se sastoji od Luksemburaca, neluksemburaca i graničnih prelaznika, a njihov broj gotovo je dvostruko viši u odnosu na nacionalne izbore. No, to pravo glasa samo je nekolicina glasača uzela u obzir. Manjina određuje novu većinu.

Samo 156.338 ljudi je izašlo na socijalne izbore, a broj važećih glasačkih listića je čak i niži. Tu su „bijeli listići“, što bi se moglo protumačiti kao glas protesta. Ovisno o zanimanju, radi se od četiri do deset posto glasača.

Diwan - januar/janvier 2014.

Ministarstvo rada je popisalo i brojne „ bulletins nuls „, neispravno ispunjene glasačke listiće. U takvim slučajevima je poništen glas kako čitavoj listi tako i glas pojedinim kandidatima. Pogotovo neluksemburci nisu bili upoznati sa različitim metodama glasanja, objasnio je predsjednik Komore za rad Jean Claude Reding.

A tu su i neoprezni birači koji su vratili samo kovertu, ali ne i glasački listić Ministarstvu rada.

Ukupno je bilo 13.400 nevažečih glasačkih listića.

U kojoj bi mjeri izborni proces mogao biti pojednostavljen ili uveden elektronski sistem glasanja, raspravljati će se sa Ministarstvom rada nakon formiranja nove vlade. Što se tiče novog sastava komore radnika, OGBL je dobila dva mandata više i sada ima 38 od 60 mjesta. LCGB ( sa 15 mjesta) i ALEBA ( sa 4 mjesta) su pretrpili gubitak jednog zastupničkog mjesta. U sektoru željeznice, Syprolux (1 mandat) i FNCTTFEL (2 mandata) ostali su sa istim brojem predstavnika kao 2008. godine.

Pomisao o spajanju na sjeveru

Moguće ujedinjenje opština Wiltz i Eschweiler G

radonačelnici i njihovi zamjenici opština Wiltz i Eschweiler su informisali njihove lokalne opštinske odbore o činjenici da žele ući u pregovore s ciljem mogućeg spajanja ovih opština. U svojim susretima ova dva opštinska vijeća treba da daju svojim gradonačelnicima i njihovim zamjenicima mandat za poduzimanje odgovarajućih razgovora po ovom pitanju.

2014. moguće otvaranje islamske banke u Luksemburgu P

rivatni investitori iz Perzijskog Zaljeva i članovi kraljevske porodice iz Ujedinjenih Arapskih Emirata su zainteresirani da pod imenom Eurisbank instaliraju finansijski institut u Luksmeburgu sa cjelokupnom uslugom.

Nova banka će imati početni kapital od 60 miliona eura, a filiale će biti otvorene još u Parizu, Briselu, Frankfurtu i Holandiji.

Kao što je ranije spomenuto treba i sa opštinama Winseler i Goesdorf razgovarati, kako bi i one eventualno ušle u ovaj aranžman.

U svom prijedlogu za novu podjelu opština u Luksemburgu, Vlada se još 2008. zalagala za spajanje opština Eschweiler i Kiischpelt ili Wiltz i Goesdorf. Povezani pregovori, ako su ikad vođeni ozbiljno, su u zastoju ili su potpuno zamrznuti.

Osnivači će podnijeti u januaru zahtjev za odobrenje, a nadaju se da do aprila budu okončane potrebne administrativne procedure. U zadnjem tromjesečju 2014. bi finansijski institut mogao otvoriti svoja vrata u Luksemburgu.

Eurisbank ne bi bila samo prva islamska financijska institucija u Luksemburgu, već u cjeloj eurozoni.

Dogovoreni referendumi o važnim pitanjima U

svom koalicijskom sporazumu, demokrati (DP), socijalisti (LSAP) i zeleni (DEI Gréng) dogovorili su se o prvom referendumu koji će se održati u 2015. godine. Birači će biti, između ostalog, pitani na teme finansiranja vjerskih zajednica, prava glasa za strance, spuštanje dobne

granice za glasanje na 16 godina i ograničenje ministarskog staža u dva mandata.

Prije referenduma u 2014. će biti organizovani građanski forumi u kojima će se raspravljati o ovim pitanjima.

Na kraju 2015. biće dovršene ustavne reforme, zatim će se održati drugi referendum o novom Ustavu.

Diwan - januar/janvier 2014.

Turkuaz organizovao veličanstven koncert

T

urski kulturni centar (Turkuaz) je u novembru organizovao veličanstveni koncert Hora civilizacija iz Antiohije u Muzičkom konzervatoriju Grada Luksemburga.

Hor civilizacija je izveo više od 200 koncerata, kako u Turskoj, tako i na međunarodnom planu u Parizu, Berlinu, Atini, u Evropskom parlamentu, u Ujedinjenim nacijama i nedavno u Kongresu SAD .

Koncert u Luksemburgu je održan pod pokroviteljstvom Ambasade Turske i uz podršku Grada Luksemburga, a veliki broj posjetilaca, među kojima su bili i predstavnici državnog, kulturnog i vjerskog života u Luksemburgu, su uživali u odličnim izvedbama kompozicija.

3

Aktuelnosti

Moguće formiranje Mešihata za Zapadnu Evropu

Jedan muftija za Bošnjake u Zapadnoj Evropi G

lavni urednik magazina Diwan Almir Mehonić i izvršni urednik Velid Jusufović razgovarali su sa muftijom Mešihata islamske zajednice u Njemačkoj Pašom ef. Fetićem o aktuelnostima unutar ovog Mešihata. Glavna tema je bila organizaciono djelovanje IZ u dijaspori, veza sa Rijasetom u BiH , kao i predstojeće izmjene Ustava IZ i njegova refleksija na dijasporu.

Asti: Pravo izlaska na

nacionalne izbore za strance Organizacija misli da bi uslov trebao biti minimalni boravak od dvije godine.

A

sti je na konferenciji za novinare objavila svoj stav o pravu izlaska na izbore za strance, čime ponovo želi pokrenuti javnu raspravu. Udruženje stranaca zahtijeva aktivno i pasivno pravo učešća stranaca na nacionalnim izborima.

Organizacija misli da bi uslov trebao biti minimalni boravak od dvije godine. “ Pravo na izbore i obavezu izlaska na izbore trebaju imati svi građani čije je mjesto boravka u Luksemburgu. Ne bi smjelo biti diskriminacije između Luksemburžana i onih koji to nisu“, rekla je predsjednica udruženja „Asti“, Laura Zuccoli.

Shodno tome, izborno pravo ne bi imali samo ljudi koji imaju luksemburško državljanstvo, već svi ljudi koji ovdje imaju mjesto boravka, koji ovdje žive, rade i odgajaju svoju djecu.

4

Muftija Fetić je u izjavi za Diwan naglasio da se ozbiljno razmišnja u strukturama IZ BiH da se u perspektivi formira Mešihat IZ za Zapadnu Evropu koji bi okupljao sve bošnjačke džemate na ovom prostoru, sa jednim muftijom na čelu tog Mešihata. „Međutim, potrebno je ozbiljno prići ovom pitanju s obzirom na veličine pojedinih država i broju Asti upozorava na miješanje pojmova „državljanstvo“ i „mjesto boravka”. Pitanje izbornog prava, po mišljenju Udruženja stranaca, nema ništa sa luksemburškim državljanstvom.

Svaki punoljetan građanin ima pravo, odnosno dužnost, da učestvuje u demokratskim procesima u državi u kojoj živi.

Razmišljanja i zaključci udruženja Asti su zasnovani na demografskom razvoju države.

Skoro polovina građana Luksemburga su stranci, preko 60% građana imaju migracioniu pozadinu.

Demokratski deficit je sve veći. „Mi imamo problem sa kvalitetom demokratije“, rekao je glasnogovornik Asti-a Sérgio Ferreira. „Po broju ljudi koji imaju pravo izaći na izbore u parlamentu bi zapravo trebalo biti samo 34 zastunika“, rekao je Ferreira.

Nasuprot vladajućem mišljenju, „pripadnost mjestu boravka“ jača suverenitet. Osim toga, činjenica je da su mnogi nacionalni zakoni izdanci evropskih direktiva, da su, dakle, zemlje članice Evropske Unije svoj nacionalni suverenitet velikim dijelom već prebacile na Evropsku Uniju.

Diwan - januar/janvier 2014.

bošnjačkih džemata u njima. Najvjerovatnije bi se to rješavalo po delegatskom principu shodno veličini i broju džemata po državama Zapadne Evrope“, kaže ef. Fetić.

Nije teško zaključiti da bi formiranjem ovakvog Mešihata bila uspostavljena jedinstvena struktura Islamske zajednice Bošnjaka na teritoriji Zapadne Evrope, a samim tim i bolja koordinacija i organizacija rada. Svakako ovo bi bio jedan od najjačih mešihata unitar IZ u BiH, što bi omogućilo i ozbiljnije bavljenje izazovima i problemima koji stoje pred Bošnjacima u dijaspori.

Muftija Fetić je pojasnio u kom smjeru će ići promjene Ustava IZ, odnosno da izmene nastaju iz potrebe da se Islamska zajednica načini jedinstvenijom i kompaktnijom cjelinom, kao i da organizacione jedinice IZ van teritorije BiH budu u većem stepenu uključene u strukturu IZ. S tim u vezi promjene će obuhvatiti da u pravnom poretku IZ može biti samo jedan Ustav, a da mešihati mogu imati statute. Time će se osigurati bolji uvid u rad svih dijelova IZ.

Reforma Šengenskog sporazuma Asti je zauzela stav i po pitanju planirane izmjene Šengenskog sporazuma. Ona upozorava na to da ne treba pasti u mehanizam straha, te iz straha od navale izbjeglica ponovo uvesti granične kontrole, te na taj način uništiti postignuća iz prošlosti – t.j. otvorene granice.

Aktivitäten des Vereins

Heimatverein “Bihor” organisiert „Tage der bosniakischen Kultur“ in Luxemburg

Aus dem Heimatschatzkammer D

er Heimatverein „Bihor“ aus Esch hat vom 6. bis zum 8. Dezember die traditionellen „Tage der bosniakischen Kultur“ veranstaltet. Die Veranstaltung begann mit dem Dokumentarfilm „Märchenerzähler - Ćamil Sijarić“. Der Film berichtet auf eine lebendige und sympatische Art und Weise über das Leben und Werk des bedeutenden bosniakischen Schriftstellers. Nach der Filmvorführung sprach dr. Derviš Selhanović, der Direktor des Zentrums für Erhaltung und Förderung der Minderheitenkulturen in der Regierung von Montenegro, über den Film, dessen Autor der bekannte Publizist, Journalist und Schriftsteller Bogić Rakočević ist.

Am gleichen Abend fand die Promotion des Romans „Mutter, warum?“ („Majko, zašto?) von Mirsada Bibić-Šabotić aus Rožaj. Der Schriftsteller Faiz Softić und der Magister Sait Šabotić haben den Roman dem zahlreichen Publikum vorgestellt.

Faiz Softić betonte dabei, dass es sich hier um einen Roman handelt, der vom psychoanalytischen Standpunkt aus das Schicksal einer Familie behandelt, die durch Versuchungen des modernen Lebens zerstört wird.

Der zweite Tag der Veranstaltung begann mit einer Diskussion zum Thema „Integration, Assimilation, wie soll es weiter gehen?“ Zehn Dis-

kussionsteilnehmer aus Luxemburg haben darauf hingewiesen, wie wichtig es ist, die Assimilationsgefahr zu erkennen, und haben zur Kooperation zwischen unterschiedlichen Vereinen und religiösen Gemeinschaften eingeladen. Darüber hinaus haben Šerbo Rastoder (Akademiker), Sait Šabotiš (Magister), Refik Akova (der aus Bihor stammende Abgeordnete im Parlament der Stadt Istambul) und prof. dr. Izet Šabotić sehr interessante Vorträge gehalten.

Der Verlag „Almanah“ hat im Rahmen dieser Veranstaltung sein 20-jähriges Jubiläum gefeiert unter dem Motto „20 Jahre mit Ihnen und für Sie“. Prof. Dr. Šerbo Rastoder und Jasmina Rastoder haben über den Beitrag des Verlags zur Verlagstätigkeit in Montenegro und über seine allgemeine Bedeutung für die Kultur der Bosniaken gesprochen.

Mag. Sait Šabotić erinnerte an die Gründer des Verlags und gab einen ausführlichen Einblick in die Geschichte des Verlagshauses. Der Verlagsdirektor Atvija Kerović sprach über Zukunftspläne und über finanzielle Probleme, die die Arbeit dieses renommierten Verlags belasten. Die Schriftsteller Safet Sijarić und Faiz Softić hatten nur lobende Worte und haben über ihre Erfahrungen mit dem Verlag berichtet. Dabei hoben sie insbesondere den Professionalismus des Verlags hervor. Der Verlag „Almanah“ ist zu einem „SchatzDiwan - januar/janvier 2014.

kammer des geistigen Reichtums der Bosniaken aus Montenegro und anderen Ländern geworden“, betonten die Veranstalter.

Am gleichen Abend rezitierte der Schauspieler und Professor an der Akademie der szenischen Künste in Sarajevo Izet Bajrović in einem sehr inspirierenden Auftritt den Text „Ćamil lügt“ von Safet Sijarić vor.

Bei der Wahl für die schönste Bosniakin in der traditionellen Tracht gewann Lejla Adrović.

Darüber hinaus haben die Vereinigung für Kultur und Kunst „Europa“ und der Band „Selme“ durch ihre Auftritte den Abend bereichert.

Am letzten Tag haben sowohl bewährte als auch junge Schriftsteller ihre „Kunst der schönen Worte“ gezeigt. Folgende Schriftsteller haben vorgetragen: Faiz Softić, Edit Agović, Mensura Adrović-Rastoder, Remzija Hajdarpašić, Safet Ćeman und Ećrem-Ećko Rastoder. Als Gast trat Safet Sijarić auf, der seine Erzählung „Der Steinadler“ („Suri orao“) vorlas.

Die Veranstaltung war ein echter Erfolg und ein Feiertag für die Kultur.

Der Heimatverein „Bihor“ als Veranstalter kann darauf Stolz sein.

Remzija Hajdarpašić

5

Aktivnosti udruženja

ZK “Bihor” organizovao “Dane bošnjačke kulture” u Luksemburgu

Iz zavičajne sehare U

organizaciji Zavičajnog kluba «BIHOR» u Esch je od 6 do 8. decembra održana tradicionalna manifestacija “Dani bošnjačke kulture”. Manifestacija je počela prikazivanjem dokumentarnog filma “Bajkoviti pripovjedač– Ćamil Sijarić” koji na živ i dopadljiv način govori o životu i djelu jednog od najznamenitijih Bošnjačkih pisaca. O filmu, čiji je autor poznati publicista, novinar i pisac Bogić Rakočević, nakon projekcije govorio je dr Derviš Selhanović direktor centra za očuvanje i razvoj kulture manjina Vlade Crne Gore.

6

Iste večeri upriličena je promocija romana “Majko, zašto!” Mirsade Bibić-Šabotić iz Rožaja. Mnogobrojnoj publici roman su predstavili književnik Faiz Softić i magistar Sait Šabotić. Kako je naglasio Faiz Softić, radi se o romanu koji sa psihološkoanalitičkog polazišta tretira sudbinu jedne porodice slomljene iskušenjima savremenog života.

Drugi dan festivala počeo je tribinom na temu “Integracija, asimilacija, kako dalje”. Pored desetak diskutanata iz Luksemburga koji su ukazivali na važnost prepoznavanja opasnosti od asimilacije i pozivali na saradnju klubova i vjerskih asocijacija posebno inDiwan - januar/janvier 2014.

teresantna izlaganja imali su akademik Šerbo Rastoder, magistar Sait Šabotiš, te poslanik u skupštini grada Istanbula Refik Akova porijeklom iz Bihora, kao i prof. dr. Izet Šabotić.

Izdavačka kuća “Almanah” je na ovoj manifestaciji počela obilježavanje dvadeset godina postojanja pod geslom “20 godina sa vama i uz vas”. O doprinosu Almanaha izdavačkoj djelatnosti Crne Gore i sveopštem značaju za kulturu Bošnjaka govorili su prof. Dr Šerbo Rastoder i Jasmina Rastoder. Magistar Sait Šabotić je podsjetio na osnivače Almanaha i dao detaljan prikaz istorijata kuće. Direktor Almanaha Atvija Kerović govorio je o planovima za budućnost i problemima finansijske prirode koji opterećuju rad ovog renomiranog izdavača.

Književnici Safet Sijarić i Faiz Softić imali su samo riječi hvale govoreći o svojim iskustvima s ovom izdavačkom kućom, naglašavajući njen profesionalizam kao uslov za uspješno poslovanje. Almanah je izrastao u riznicu duhovnog bogatstva Bošnjaka Crne Gore, ali i šire – naglasili su promoteri.

Iste večeri glumac i profesor na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu Izet Bajrović je veoma nadahnuto čitao tekst “Laže Ćamil” Safeta Sijarića.

Na izboru za najljepšu Bošnjakinju u narodnoj nošnji pobijedila je Lejla Adrović. Veče su svojim nastupima uveličali KUD “EVROPA” i grupa “Selme”.

Poslednjeg dana svoje umijeće u vezu lijepim riječima pokazali su neki već afirmisani i oni koji će to zasigurno postati pisci iz Luksemburga. Nastupili su: Faiz Softić, Edit Agović, Mensura AdrovićRastoder, Remzija Hajdarpašić, Safet Ćeman i Ećrem-Ećko Rastoder, a kao gost Safet Sijarić je pročitao svoju priču “Suri orao”.

Bio je ovo istinski praznik kulture i ZK “Bihor” kao organizator ima na šta biti ponosan.

Remzija Hajdarpašić

Susreti jezika i književnosti u Luksemburgu U

luksemburškom gradu Differdange, 14-og decembra, održani su prvi susreti jezika i književnosti pod nazivom „Primos“, u organizaciji Gradske biblioteke Differdange, asocijacije CLAE, i Literarnog kluba “Husein Bašić“.

Mnogobrojnoj publici su se predstavile istaknute književnice sa prostora bivše Jugoslavije, i to : Ljubica Ostojić iz Sarajeva, Dijana Burazer iz Zagreba i Nadija Rebronja iz Novog Pazara.

Književnice su se najprije obratile prisutnima svojim referatima na temu „Žensko pismo i položaj žene pisca na Balkanu“ a zatim sa nekoliko

svojih pjesama. Najviše pažnje kod publike probudila je mlada pjesnikinja Nadija Rebronja, koja je govorila o položaju žene u Sandžaku uopšte, odakle ona dolazi kao i većina prisutnih u sali. Pjesnikinja Rebronja se posebno osvrnula na „žensko pismo“ unutar sandžačke književnosti, a naročito u djelima Ćamila Sijarića koji je prema riječima ove Novopazarke „ispisao najbolje redove o položaju sandžačke žene“.

Interesovanje za njihov rad bilo je ogromno, tako da na štandu nije bilo dovoljno knjiga za sve ljubitelje dobre knjige .

Naše dvije umjetnice, Selma Šauls i Selma Ćimić povele su publiku na balkansko proputovanje svojim originalnim kompozicijama tradicionalne muzike.

Moderator večeri bio je predsjednik Literarnog kluba „Husein Bašić“, istaknuti književnik Faiz Softić koji živi u Luksemurgu.

cije bošnjačkih pisaca. Pokrenute su teme o potrebi stvaranja nacionalne biblioteke Bošnjaka u Luksemburgu i održavanja okruglih

stolova na kojima bi bilo riječi o književnosti, ali i drugim temama iz bošnjačkog kulturno-historijskog kruga.

Sead Ramdedović,

Sekretar Literarnog kluba “Husein Bašić“

Promoviran roman Edita Agovića Održana promocija novog romana Edita Agovića. U diskusiji nakon promocije pokrenute mnoge ideje, jedna od njih je stvaranje Bošnjačke nacionalne biblioteke u Lukemburgu.

U

prostorijama udruženja CLAE u Luksemburgu u novembru je održana prva promocija novog romana Edita Agovića pod nazivom „X ili Y“. Ovo je ujedno i prvjenac u izdanju Literalnog kluba „Husein Bašić“ iz Luksemburga.

O knjizi su govorili književnici Faiz Softić i Remzija Hajdarpašić, a moderator je bio Sead Ramdedović.

Ramdedović je upoznao prisutne sa ciljevima i aktivnostima novoosnovanog udruženja.

Nakon prezentacije knjige usljedila je diskusija na temu bošnjačke književnosti i potrebe veće afirma-

Diwan - januar/janvier 2014.

7

Position

Elections européennes (le 25 mai 2014 date limite des inscriptions sur la liste électorale : 27 février 2014)

A

lors que les élections européennes sont souvent considérées comme des scrutins aux enjeux lointains et secondaires contrairement aux élections communales et législatives, le rôle des institutions européennes et le pouvoir réels des eurodéputés n’en sont pas moins connus. Cette méconnaissance a un effet direct sur la participation des citoyens aux élections européennes. La mobilisation y est en effet plus faible qu’aux scrutins nationaux. Cette différence liée à la nature des élections se constate également au Luxembourg en comparant les taux d’inscription des listes électorales européennes et communales. En effet, les électeurs de nationalité étrangère se mobilisent plus volontiers pour les élections communales qu’européennes. À quelques mois des prochaines élections du Parlement européen, il est dans ce sens important d’expliquer les enjeux des élections européennes à savoir que 80 % de la législation nationale est conçue au niveau européen. Les politiques menées par l’Union ont un impact direct sur notre vie quotidienne.

Les grandes priorités et orientations politiques de l’Union sont prises par le Conseil européen, c’est-à-dire la réu-

8

nion des 28 chefs d’Etats et de Gouvernement. Il représente en quelque sorte le Gouvernement de l’Union. La Commission européenne veille à l’application des décisions prises, à leur respect par les différents pays.

Le Parlement européen exerce lui conjointement avec le Conseil de l’Union, les fonctions législative et budgétaire. La procédure législative ordinaire lui permet de statuer en qualité de co-législateur dans 73 domaines. Retenons qu’il exerce également des fonctions de contrôle politique et élit le Président de la commission européenne.

Le Parlement européen vote des directives, prend des décisions, des règlements qui nous concernent directement dans nos vies. Nous vous proposons quelques exemples.

Emploi – Libre circulation Le Parlement européen a contribué à la reconnaissance mutuelle des diplômes entre chaque État membre pour l’accès aux professions réglementées notamment dans le domaine de la santé.

Il s’est également prononcé pour l’égalité des droits entre travailleurs temporaires et salariés permanents, pour la liberté d’établissement dans un autre état membre des indépendants, professions libérales et personnes morales.

Fonds social européen (FSE) Le Parlement a contribué à l’élargissement du champ d’intervention du Fonds Social Européen en faveur de l’accès à l’emploi pour les catégories vulnérables.

Diwan - januar/janvier 2014.

Santé Le Parlement européen et le Conseil ont adopté une réglementation concernant la pharmacovigilance, c’est-à-dire notamment la prévention des effets secondaires de médicaments mis sur le marché. Le Parlement veille également à ce que tout produit qui présente un niveau de risque inacceptable puisse être retiré rapidement du marché. En juillet 2011, le Parlement a adopté un nouveau règlement qui oblige les fabricants à indiquer la présence d’allergènes dans les aliments non emballés, par exemple dans les restaurants ou les cafétérias.

Sécurité sociale Le Parlement européen a contribué à la coordination des systèmes de sécurité sociale des États membres en renforçant la coopération entre les organismes de sécurité sociale et en améliorant les méthodes d’échange de données entre ces organismes.

Aide humanitaire Le Parlement a régulièrement mis l’accent sur la nécessité d’augmenter les niveaux de financement pour l’aide humanitaire.

Jeunesse Le Parlement et le Conseil ont adopté le programme « Jeunesse en action » (2007-2013) qui encourage la mobilité des jeunes à l’intérieur et au-delà des frontières de l’Union et les aide les jeunes à acquérir de nouvelles compétences.

Politique agricole commune Le Parlement a fixé les axes prioritaires de la politique agricole commune après 2013.

Environnement Le Parlement a été à l’origine de nombreuses législations, telles celles qui ont trait aux évaluations d’impact sur l’environnement (ex. : les substances chimiques, les pesticides, la gestion des déchets, la qualité de l’eau, le changement climatique).

Coopération judiciaire civile Le Parlement européen a joué un rôle actif dans la coopération judiciaire entre les États membres, notamment en vue de rendre plus efficace les procédures judiciaires, de favoriser l’accès à la justice des citoyens confrontés à des litiges transfrontaliers, de supprimer les entraves rencontrées lors de la mise en œuvre de leurs droits dans le contexte d’une succession internationale.

Claudine Scherrer

Cijenimo sebe, poštujmo druge Autor : Kenan Kijamet

R

iječ integracija podrazumjeva spajanje zajedničkih ciljeva koji sadrže sklad. Prvim generacijama emigranata iz bivše ex-Jugoslavije bilo je veoma teško naći svoje mjesto u novoj društvenoj sredini. Prvenstveno im je najveći problem bio ne poznavanje stranih jezika.

Međutim dolaze nove generacije koje se penju ka uspjehu.

No, oni koje žele da ostvare ciljeve integracije u drugoj državi moraju prvenstveno poznavati svoju kulturu i istorije država odakle dolaze. To je preduslov da bi se mogli predstavati ko su i odakle su.

Roditelji bi trebali našu omladinu što više forsirati da čitaju našu literaturu i nikako ne zaboraviti svoju tradicionalnu muziku, kulturu, običaje…

Trebamo da budemo svjesni i zahvalni što su za vrijeme ratne situacije druge države naš narod jako dobro prihvatile.

Tu se posebno istakla država Luksemburg. Dali su nam sigurnost i mir i uslove sa kojima smo mogli stvarati novi život.

Trebamo im se odužiti našim uspjesima i boriti se za ovu državu. Trebamo naučiti jezik, kulturu i istoriju Luksemburga. Sa takvim znanjem možemo ići naprijed ka uspješnjoj integraciji.

Naša omladina treba da je svjesna da su integracija i obrazovanje ključ za vrata koja omagućavaju lakši i ljepši život u Luksemburgu.

Luksemburg je jedna veoma prijatna država. Luksemburci su jako kulturan i obrazovan narod koji cijeni sve kulture a posebno školovan i disciplinovan kadar.

Zato poručujem našoj omladini: učite, cijenite sebe, poštujte druge i budite zahvalni. Dajmo sve od sebe da budemo neko i nešto u životu. Iako je put težak, trebamo dokazati da možemo.

(Autor je predsjednik Studentskog odbora Prirodno-matematičkog fakulteta u Luksemburgu)

Ambasadori CG i BiH sastali se sa predstavnicima bošnjačkih udruženja

Ambasadori posjetili Luksemburg A

mbasadori Crne Gore i Bosne i Hercegovine Vesko Garčević i dr Bisera Turković, sa saradnicima, boravili su 30. novembra u Luksemburgu, gdje su sa predstavnicima udruženja, čiji članovi vode porijeklo iz ove dvije države, razgovarali o aktuelnim pitanjima vezanim za dijasporu i o unapređenju odnosa i saradnje između udruženja u državi prijema. Inicijativa za ovu posjetu potekla je s crnogorske strane, a domaćin skupa je bio ZK “Bihor”. Ambasadori Garčević i Turković su istakli da se ova zajednička posjeta realizuje u funkciji zbližavanja i uspostavljanja tješnjih veza i saradnje između građana dvije države koji žive u Luksemburgu, a što je logičan slijed dobrih odnosa i saradnje koje dvije države inače imaju.

Ambasador Garčević je istakao da je sada novo vrijeme i nemila prošlost iza nas, te da smo dužni da učvršćujemo mostove saradnje i obnavljamo pokidane veze na svim poljima i gdje god je to moguće.

Iskoristio je priliku da građanima porijeklom iz petnjičkog kraja čestita povratak statusa opštine i poželio da se i ta, najmlađa opština u Crnoj Gori razvija i bude mjesto u koje će njeni građani, a i svi drugi dolaziti s posebnom radošću. Izrazio je uvjerenje da će građani tog kraja koji žive u inostranstvu nastaviti da pomažu svoj kraj, posebno kroz ulaganja u razvojne projekte. Ambasadorka Turković je, naglasivši da se za razliDiwan - januar/janvier 2014.

ku od ambasadora Crne Gore, prvi put nalazi u Luksemburgu među građanima sa zajedničkih nam prostora, jer je nedavno predala akreditive za tu zemlju, ocijenila da isljenici iz obije države u Luksemburgu treba da budu srećni i zadovoljni, jer žive u najbogatijoj državi u Evropi.

Kazala je kako je ponosna na naše građane koji su primjerni radnici, i koji bezrezervno poštuju državu u kojoj žive, a djeca postižu izvanredne rezultate u školama, te da nema naglašene delikvencije. Svako druženje, istakla je ona, je dobrodošlo, a izgradnja mostova prijateljstva - pri čemu treba poštovati različitosti i uvjerenja – primaran zadatak svih.

Tokom susreta razgovorano je o mogućnostima realizacije nekih zajedničkih projekata (organizovanja dopunske nastave, kulturnih i sportskih aktivnosti, književnih večeri i sl), kao i eventualnom potpisivanju memoranduma o razumijevanju i saradnji između udruženja dijaspore iz Crne Gore i BiH, kao i drugih udruženja iz država regiona koje za to pokažu interes. Predstavnici udruženja iz BiH su predložili da se pokrene postupak usvajanja deklaracije od strane Luksemburškog parlamenta, da se 11. juli obilježava kao Dan sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici, po ugledu na već usvojenu rezoluciju Evropskog parlamenta, januara 2009. godine.

Faiz Softić

9

Pod lupom

Nakon izbora formirana nova Vlada bez najjače CSV

Nova koalicija i novi planovi I

ako je Kršćansko-socijalna partija (CSV) uzela ubjedljivo najviše mandata (32) ipak je prvi put nakon 1979. godine postala opoziciona stranka. Sklopljena je, možda, neočekivana većina, odnosno liberalno-ljevičarska koalicija demokrata (DP), socijalista (LSAP) i zelenih (Déi Greng).

Od 60 poslaničkih mandata nova vladajuća koalicija će imati skromnih 32 poslanika. Demokrate i socijalisti imaju po 13 poslanika i 6 mandata ima stranka Zelenih.

Nakon što je Juncker 4. decembra razriješen sa funkcije od strane kralja, već 5. decembra ujutru, bivši premijer Juncker je nakon 18 godina predao svoju funkciju nasljedniku Xavier Bettel-u, nekadašnjem gradonačelniku grada Luksemburg.

Junckera sada čeka rad u opoziciji ili neki novi ured u Evropi. Za takve „evropske“ ambicije Juncker ima potpunu podršku od strane nove Vlade, potvrdio je Bettel na službenoj primopredaji, koja je protekla u potpunoj harmoniji. Juncker je naglasio da Bettel posjeduje potrebne kvalitete za svoj novi posao, a to su “energija, inteligencija i pristup ljudima.” “Želim da ljudi dobro prihvate novog premijera”, rekao je bivši premijer Juncker.

Bettel je prilikom primopredaje naglasio da on ne želi biti premijer samo za jedan dio Luksemburaca,

10

već za cijelu državu. Time se završilo jedno poglavlje u luksemburškom političkom životu, koje je poslijednjih mjeseci punilo novinske strane ove male zemlje Beneluxa.

Planovi nove Vlade Trojna koalicija se veoma brzo složila oko zajedničkog programa za narednih pet godina. Dok su po mnogim pitanjima bili veoma neodređeni, u oblasti „demokratskih promjena“ možemo naći veoma konkretne planove reformi.

Ako je vjerovati izjavama članova koalicije, onda ova koalicija želi iz temelja modernizirati demokratsku pravnu državu: potrebno je završiti reformu Ustava, potrebno je obnoviti demokratske institucije, a osnovna prava građana i građanske slobode trebaju se ojačati. Osim toga, cjelokupni državni aparat treba se reformirati u smislu pojednostavljivanja načina uprave i smanjenja troškova funkcioniranja.

Toliko o općim ciljevima. Međutim, šta to znači konkretno?

Reforma Ustava Koalicija ima jasne predstave o tome kako treba izgledati novi Ustav.

O većini tačaka se već u prošlom izbornom periodu diskutovalo u nadstranačkoj atmosferi. Izazovi i ciljevi su Diwan - januar/janvier 2014.

jasno definisani. Takođe, već je odlučeno da narod treba imati zadnju riječ nakon završetka debate u Parlamentu.

Nov je, međutim, način sprovođenja: Vlada ima tačan vremenski plan, na koji način bi se Ustav trebao usvojiti.

Tako je, u toku naredne godine, planirano organizovanje niz građanskih foruma, u kojima bi se do u detalje moglo diskutovati o reformi Ustava. Na taj način se želi osigurati visoka prihvaćenost novog ustava kod većine građana.

Već 2015. godine građani bi trebali da odlučuju o četiri konkretna pitanja koje nova Vlada smatra centralnima: 1. Finansiranje vjerskih zajednica; 2.

Izborno pravo za strance; 3. Spuštanje starosne granice za izlazak na izbore na 16 godina; 4. Ograničavanje mandata za ministre.

Nakon toga, dakle krajem 2015. godine, trebao bi se sprovesti referendum o kompletnom tekstu novog Ustava.

Građanska prava Sljedeća bitna tačka programa se tiče jačanja građanskih prava, te podsticanja „participativne demokratije“.

Vlada će ovdje djelovati konkretno, npr. kod Zakona o nacionalnosti, kako bi se olakšali kriteriji za dobivanje luksemburškog državljanstva.

Osim toga, novi zakon bi trebao osigurati transparentnost državnih odluka i bolji pristup građana informacijama i administrativnim dokumentima. U skladu s tim, takođe je potrebno osigurati veću ponudu za političko obrazovanje, npr. putem kurseva o poznavanju građanskih prava i poznavanju države.

Sastav nove Vlade

N

Na polju ljudskih prava, u ovom programu se najavljuje stvaranje „Kuće ljudskih prava“. Na ovaj način bi se različitim organizacijama koje su aktivne u ovoj oblasti (kao što je komisija za ljudska prava) trebao olakšati rad.

Reforma institucija Vlada prati planove reforme koji se tiču svih državnih institucija. Tako bi u budućnosti za članove Vlade trebao postojati vlastiti „deontološki kodeks“ („kodeks dužnosti“). Osim toga, razmatra se pitanje ograničavanja ministarskih mandata na dva izborna perioda (kao što je to predložila LSAP u predizbornoj kampanji), te pitanje nepovezivosti nacionalnih mandata sa evropskim odnosno općinskim službama. Što se tiče Parlamenta, nastojat će se ojačati parlamentarna kontrolna funkcija u odnosu na Vladu. Tako bi, na primjer, trebala biti dovoljna volja trećine zastupnika u Parlamentu da zahtjevaju istražnu komisiju. Isto tako bi se trebale sprovesti određene adaptacije zakona, kao na primjer jasnija regulativa pitanja povjerenja. Državni savjet, uključujući njegovu generalnu ulogu i proceduru imenovanja njegovih članova, potrebno je reformirati. Što se tiče tajnih službi, nova koalicija planira niz mjera adaptacije.

Tako bi svaka vrsta političke špijunaže u budućnosti trebala biti strogo zabranjena. Osim toga, parlamentarna kontrola tajnih službi bi se trebala pojačati i „institucionalizirati“. U tom smislu bi se reforma “Srel”-zakona trebala sprovesti što prije.

Društvena politika, odnos između crkve i države Još prije izbora je u nekim tačkama vladao širok konzens među današnje tri vladajuće stranke. U to spada „novi poredak“ odnosa između države i vjerskih zajednica.

Kao što je to već najavljeno, nova Vlada će se oprostiti od konvencija u ovoj oblasti i raspravljaće o novim.

Pri tome će se donijeti i novo rješenje o crkvenim zakladama.

Isto tako bi, kao što je to najvaljeno još prije objavljivanja programa, trebalo da se vjeronauka ukine i zamjeni neutralnom nastavom iz etike. Osim toga, centralna oficijelna ceremonija na nacionalni praznik bi ubuduće trebala imati samo „civilni karakter“.

Pravosuđe i administrativno pojednostavljenje I na polju pravosuđa i reforme pravne države je puno toga u planu.

U planove modernizacije spada, između ostalog, kazneno i porodično pravo (donošenje Zakona o braku, razvodu i abortusu). Pored toga bi zaštita podataka ubuduće trebala biti zajamčena zakonom kao „demokratsko pravo“.

Konačno, u javnoj službi je potrebno respektirati sporazum o platama, međutim zbog napete finansijske situacije ne bi trebalo biti povećanja koeficijenta (Punktwerterhöhung). Što se tiče administrativnog pojednostavljenja, sva državna sredstva i službe bi se morali uvezati.

Diwan - januar/janvier 2014.

ova Vlada ima 15 resora. Demokratama je pripalo šest, zajedno sa premijerskim mjestom, koliko imaju i Socijalisti, dok su Zeleni zaduženi za 3 resora.

- Xavier Bettel (DP) je premijer, ministar za medije i komunikaciju kao i ministar vjera.

- Pierre Gramegna (DP) preuzima ministarstvo finansija.

- Claude Meisch (DP) je ministar obrazovanja, istraživanja i visokog obrazovanja. On takođe preuzima novi resor djece i omladine. Kao državni sekretar će mu biti André Bauler (DP).

- Fernand Etgen (DP) je ministar za poljoprivredu i vinogradarstvo. On je takođe zadužen za odnose sa Parlamentom kao i sa novim ministarstvom za potrošnju.

- Maggy Nagel (DP) je ministrica za kulturu i izgradnju.

- Corinne Cahen (DP) je ministrica za porodicu i zadužena je za odnose sa velikom regijom.

- Étienne Schneider (LSAP) je zamjenik premijera, ministar za privredu i spoljnu trgovinu, ministar policije, odbrane i javne sigurnosti, kao i ministar za turizam i srednji stalež. Državni sekretar će mu biti Francine Closener (LSAP).

- Jean Asselborn (LSAP) je ministar za spoljnu i evropsku politiku kao i ministar za imigraciju i azil.

- Nicolas Schmit (LSAP) je ministar za rad i solidarnu privredu.

- Romain Schneider (LSAP) je ministar za sport, kooperaciju i razvoj kao i ministar za socijalnu sigurnost.

- Dan Kersch (LSAP) je ministar unutrašnjih poslova i ministar za javno djelovanje.

- Lydia Mutsch (LSAP) je ministrica za zdravstvo i polnu jednakopravnost.

- Félix Braz (déi gréng) je ministar pravde.

- François Bausch (déi gréng) je ministar za razvoj, ministar za transport, javnu izgradnju i infrastukturu. Državni sekretar mu je Camille Gira (déi gréng).

- Carole Dieschbourg (déi gréng) je ministrica za okolinu, vodenu privredu i prostorno planiranje. Camille Gira (déi gréng)) stoji i njoj kao državni sekretar na raspolaganju.

11

Discours

Discours de Noël de Son Altesse Royale le Grand-Duc

C

Chers concitoyens, omme le veut la tradition, je voudrais, en cette veille de Noël, partager avec vous quelques réflexions en jetant un regard rétrospectif sur les événements les plus marquants de l’année écoulée. En passant en revue les mois écoulés, nous nous rendons compte que 2013 était, à l’étranger comme chez nous, une année marquée par des événements extraordinaires.

Je voudrais tout d’abord évoquer ces faits du passé dont l’examen a entraîné une regrettable perte de confiance dans la politique et les institutions. Il s’en est suivi la nécessité de dissoudre la Chambre des Députés et d’organiser de nouvelles élections.

Ces élections ont conduit à la formation d’une nouvelle majorité qui se reflète dans la composition tant de la Chambre des Députés que du Gouvernement. Entre-temps, la Chambre et le Gouvernement se sont constitués et leurs membres ont prêté serment.

Les deux institutions ont ainsi la possibilité, six mois avant la fin de la législature ordinaire, de donner une nouvelle orientation à la politique afin d’apporter des réponses aux défis énormes que connaît notre pays.

Dans cet esprit, souhaitons à leurs membres qu’ils aient la main heureuse dans l’exercice de leurs importantes fonctions.

Le travail accompli par le Gouvernement précédent mérite lui aussi notre respect. Je voudrais notamment remercier Monsieur Juncker pour les services qu’il a rendus pendant de longues années au Luxembourg et à l’Europe.

Toutefois, je m’en voudrais de ne pas mentionner l’engagement politique extraordinaire qui a marqué ces élections. Jamais on n’a compté autant de candidatures. Cet engagement prouve que notre société est une société vivante et qu’un grand nombre de concitoyens sont prêts à s’engager pour le bien commun. Je tiens à les remercier tous très vivement de leur engagement, y compris ceux qui n’ont pas obtenu de mandat politique.

Chers concitoyens, Comme les années précédentes, je me dois d’aborder la situation financière et économique difficile de l’Europe et du Luxembourg. Si certains indices laissent à penser que l’activité économique pourrait connaître une reprise l’année prochaine, le contexte social et financier dans lequel évolue notre pays reste néanmoins marqué par les conséquences de la crise mondiale. Jamais on n’a compté autant de personnes sans emploi dans notre pays. Beaucoup sont des salariés d’un certain

12

âge qui ont perdu leur emploi et pour qui il est très difficile de se positionner sur le marché du travail.

Cependant, il faut aussi aider les jeunes.

Beaucoup d’entre eux aimeraient prendre leur vie en mains, mais sans emploi, leurs projets personnels, familiaux et professionnels ne sont que difficilement réalisables, voire impossibles à réaliser. Certes, le contexte économique difficile dont je viens de parler y est pour quelque chose. Toutefois, cette situation s’explique aussi par une prise de conscience insuffisante du fait que les personnes et notamment les jeunes à la recherche d’un emploi et ne disposant pas d’une formation solide auront de plus en plus de mal à trouver un emploi.

La mutation de notre économie et le caractère toujours plus élaboré d’une société basée sur les services mettent en évidence la nécessité d’offrir à notre jeunesse la meilleure éducation possible et de la compléter plus tard par un recours ciblé à la formation professionnelle continue. Aussi est-il extrêmement important que leur famille, l’école et l’ensemble de leur milieu social préparent les jeunes à la place qu’ils occuperont dans la société et dans la vie professionnelle. Il importe notamment de combattre les clichés et idées reçues concernant certains métiers. L’orientation ne doit plus reposer sur une image sociale terne attachée à tort à beaucoup de métiers manuels par exemple. Seule une orientation adéquate − basée sur les ambitions et les talents des jeunes − permet à la formation d’être vraiment utile aux jeunes, de faire plaisir à chacun d’eux et d’aider la société tout entière à avancer.

Chers concitoyens, Sur le plan international, je voudrais souligner le rôle important que le Luxembourg assume depuis ce printemps au sein de l’ONU. Nous pouvons être fiers du mandat de membre du Conseil de sécurité qui revient au Luxembourg pour une durée de deux ans. Constituant non seulement un succès diplomatique, ce mandat témoigne aussi du formidable engagement en faveur du maintien de la paix dans le monde dont fait preuve notre pays.

Cet engagement s’inscrit dans la continuité logique des efforts de maintien de la paix que fournit notre pays sous l’autorité de l’ONU en mettant à sa disposition des soldats et policiers luxembourgeois. De même, l’accueil au Luxembourg de réfugiés syriens s’inscrit dans cet engagement humanitaire. La nécessité d’une telle aide apparaît clairement au vu de l’immense désespoir de tant de personnes fuyant devant un régime ou une guerre.

Diwan - januar/janvier 2014.

À l’occasion de la visite d’État en Turquie, la Grande-Duchesse et notre ministre des Affaires étrangères ont pu se faire une idée de l’ampleur de la catastrophe humanitaire déclenchée par le conflit syrien. Dans ce contexte, nous tous, nous pouvons être fiers à juste titre de l’importante aide matérielle et personnelle fournie par notre pays en matière de coopération au développement.

Cependant, ma reconnaissance ne vise pas seulement l’engagement sur le plan international. Bien au contraire: je tiens expressément à rendre hommage aux mérites des membres de notre société qui se mettent aussi chez nous au service de concitoyens traversant des situations difficiles.

Ainsi, il faut notamment continuer à lutter contre la pauvreté. Notre solidarité est plus importante que jamais.

En cette veille de Noël, nos pensées vont spécialement aux membres malades de notre société, à qui nous souhaitons beaucoup de courage et de confiance pour affronter l’avenir.

Chers concitoyens, Personnellement, c’est avec beaucoup de joie que la Grande-Duchesse et moi-même nous souvenons du mariage du Prince Félix et de la Princesse Claire. Je voudrais profiter de cette occasion pour remercier les nombreuses personnes qui ont suivi cette belle fête, pour le grand intérêt qu’elles y ont porté.

Les nombreux témoignages de sympathie nous ont beaucoup touchés.

Chers concitoyens, Avec la Grande-Duchesse, mon père, le Grand-Duc Jean, le Prince Guillaume et la Princesse Stéphanie et toute la famille, je vous souhaite à vous tous une bonne fête de Noël et une heureuse année 2014. Je voudrais aussi m’adresser aux ressortissants de la communauté internationale au Luxembourg et leur souhaiter un Joyeux Noël et une très bonne Nouvelle Année.

Govor Jako je bitno da porodica, škola, te čitava socijalna okolina, pripreme mlade ljude za mjesto koje će zauzeti u društvu i na radnom mjestu. Naročito je bitno suprostaviti se klišeima vezanim za neke poslove. Ta orijentacija ne smije više biti pogrešno socijalno mjerilo, koje se npr. povezuje sa mnogim zanatima. Samo kroz pravu orijentaciju, koja se zasniva na ambicijama i talentima mladih ljudi, obrazovanje može biti korisno za mlade, zadovoljiti ih i tako pomoći cijelom društvu da napreduje.

Ponosni smo na humanitarni angažman

Veliki Vojvoda Henri: Godišnji govor naciji

Naše društvo je živo i naši građani

su spremni da se bore za opšte dobro Dragi građani, ako to tradicija zahtjeva, želio bih da na osnovu najvažnijih događaja iz prošle godine podijelim sa vama nekoliko razmišljanja.

Ako pogledamo mjesece unazad, zaključićemo da su se u 2013. godini, kako vani tako i ovdje kod nas, dogodila vanredna dešavanja.

Najprije bih se želio osvrnuti na dešavanje iz prošlosti čije razmatranje nas nažalost dovodi do gubitka povjerenja u politici i u institucije. Raspuštanje parlamenta, te novi izbori su nakon toga bili neophodni.

Iz tih izbora je proizašla nova većina, koja je našla svoje mjesto kako u sastavu novog Parlamenta tako i nove Vlade.

U međuvremenu su Parlament i Vlada konstituirana i njihovi članovi su položili zakletvu. Tako imaju obje institucije mogućnost da pola godine prije isteka redovnog izbornog perioda daju nove akcente kao odgovor na ogromne izazove sa kojima se naša država susreće. U ovom smislu želim im svu sreću u izvršavanju važnih obaveza.

Rad stare vlade zaslužuje da bude vrednovan. Na njihovom vrhu, gospodinu Junckeru, želim posebno zahvaliti za sve što je tako dugo radio za Luksemburg i za Evropu. Nisam, također, zaboravio veliki politički angažman koji je obilježio ove izbore. Još nikad nije bilo toliko kandidatura. To je, također, dokaz da je naše

K

društvo živo i da su naši građani spremni da se bore za opšte dobro. Želim im svima, i onima koji nisu dobili politički mandat, zahvaliti za njihov angažman.

Porodica i škola da pripreme mlade za njihovo mjesto u društvu Dragi građani, Ni ove godine ne mogu zaobići tešku finansijsku i privrednu situaciju u Evropi i u Luksmeburgu. Iako ima nadznaka da bi privredna situacija sljedeće godine mogla dobiti novi pozitivni zamah, ipak kod nas ostaje finasijska i socijalna okolina okrnjena od posljedica glodbalne krize.

Još nikad nije bilo toliko osoba bez posla. Dosta njih su stariji radnici koji su izgubili svoj posao i za koje je jako teško da se pozicioniraju na radnom tržištu.

Ali i mladima također treba pomoć. Dosta njih bi željelo da svoj život uzmu u svoje ruke, ali bez posla teško ili nikako nisu u mogućnosti ostvariti svoj privatni, porodični i poslovni plan.

Tome je sigurno teška privredna situacija krivac. Ali, također, i manjak svijesti da će bez solidnog obrazovanja, posebno za mlade koji su u potrazi za poslom, sve biti teže doći do radnog mjesta. Promjene u našoj privredi i sve više razvijeno solidarno društvo podvlači neophodnost da našoj omladini ponudimo najbolji mogući odgoj i da to kasnije ciljanim unapređenjem profesionalnog školovanja dopunimo.

Diwan - januar/janvier 2014.

Dragi građani, Na internacionalnom planu želim podvući važnu ulogu koju je Luksemburg, od prošleg proljeća, preuzeo u UN. Možemo biti ponosni na mandat koji nam je pripao na dvije godine. To ne predstavlja samo uspjeh na diplomatskom planu, već svjedoči i o odličnom zalaganju naše zemlje za očuvanje mira u svijetu, o čemu svjedoči naša zemlja. To je logični nastavak istog napora u oblikovanju mira pod okriljem UN za koji se naša zemlja zalaže kroz davanje na raspolaganje luksemburških vojnika i policajaca.

Također, primanje sirijskih izbjeglica u Luksemburg je jedan humanitarni angažman u tom kontekstu. Koliko je neophodna takva pomoć može se vidjeti iz očaja toliko ljudi koji su u bijegu od režima i rata. Tokom posjete Turskoj, kraljica i naš ministar vanjskih poslova imali su priliku da vide obime humanitarne katastrofe, koja je prouzrokovana sirijskim konfliktom. U tom kontekstu svi možemo biti ponosni na velikoj materijalnoj i ličnoj pomoći koju naša zemlja daje po pitanju saradnje za razvoj.

Ne bih želio da to priznanje ograničim samo na angažman na internacionalnom planu. Sasvim suprotno, posebno se želim zahvaliti članovima našeg društva koji se i ovdje kod nas stavljaju na usluzi našim građanima kojima je pomoć potrebna. I dalje je bitno suzbijati siromaštvo. Naša solidarnost je važnija nego ikad.

Na božić se posebno prisjećamo bolesnih u našem društvu i želimo im mnogo snage i nade za budućnost.

Dragi građani, Kraljica i ja se rado sjećamo vjenčanja princa Felixa i princeze Claire. Želim iskoristiti priliku i zahvaliti svima koji su pratili taj lijep događaj i veliki interes koji su pokazali.

Lijepe reakcije su nas mnogo dirnule.

Dragi građani, Sa kraljicom, mojim ocem kraljem Jean, princom Guillaume i princezom Stephanie i cjelom porodicom, želim vam svima lijep božić i sretnu novu 2014 godinu. Želim se takođe obratiti građanima međunarodne zajednice i poželjeti im lijep božić i sretnu novu godinu.

13

Događaji

Posjeta delegacije iz Luksemburga Turskoj

N

a poziv turskog predsjednika Abdullaha Gula kralj Henri i kraljica Maria Teresa posjetili su Tursku. Jean Asselborn, Luc Frieden i Etienne Schneider su ih pratili tokom njihove četverodnevne posjete.

Fokus ove posjete je bilo produbljivanje bilateralnih ekonomskih odnosa. Dakle, program uključuje ne samo nastavak razgovora između luksmeburškog ministra privrede i njegovog turskog kolege već i otvaranje “Atlantic Council Energy & Economic Summit” i posjeta privrednog sajma “Biznis forum Turska-Luksemburg”.

Nakon dva dana u glavnom gradu Ankari, delegacija je posjetila i jugoistočnu Anadoliju, a posjeta je završena boravkom u Istanbulu.

Kraljica Maria-Teresa i ministar vanjskih poslova Jean-Asselborn su lično posjetili izbjeglički kamp sirijskih izbjeglica u Nizip.

Na konferenciji za štampu kraljica Maria Teresa je obećala da će Luksemburg pojačati napore humanitarne pomoći u Siriji. U sklopu državne posjete Turskoj, luksemburška delegacija osigurala je daljih 500.000 eura finansijske pomoći.

Pola ove sume će iskoristiti Unicef za ​​ izgradnji škole na sirijskoturskom graničnom prelazu grada Nizip i Svjetski program za ishranu (WFP). Ova novo obećana finansijska sredstva će biti korišćena u projektima za poboljšanje stanja sirijskih izbjeglica u Turskoj.

Ukupni iznos humanitarne pomoći iz Luksmeburga za više od dva miliona izbjeglica u sirijskim susjednim zemljama iznosi 7,6 miliona eura.

Ni kulturni aspekt nije zanemaren tokom ove državne posjete, u Gaziantep kralj je posjetio muzej Zeugma, drugi najveći mozaik muzej na svijetu, u kojem se čuvaju komadići iz rimskog doba i kasne antike. Delegacija je posjetila “Sabanci University Sakip Sabanci Museum”, palaču Topkapi, Veliki Bazar, Aja Sofiju i Plavu džamiju u Istanbulu.

14

Diwan - januar/janvier 2014.

Avlija

Predstavljamo luksemburški sevdah duet

Kad sevdah mira ne da Autor: Almir Mehonić

N

jihova mila pjesma će vas prošetati „šefteli sokakom“ vašeg djetinjstva, „u večeri rane“, „pokraj kuće staroga imama“, donijeće vam miris stare mahale i najljepše priče vašeg zavičaja.

To su Selme. Sevdah duet. Nastao daleko od Bosne u kišovitom Luksemburgu.

Jedna od njih je Selma Hadrović Schauls, Mostarka koja je i dan danas zaljubljena u svoj rodni grad. U Luxemburg je došla davne 1986. godine kao, kako kaže, ljubavna izbjeglica.

Njena ljubavna priča počinje u ljeto 1985. na odmoru u Italiji (Firenza) gdje je upoznala svog sadašnjeg muža, Luxemburžanina. „Tada sam bila pred diplomskim ispitom na Muzičkoj Akademiji u Zagrebu. Nakon završenih studija moj muž mi je pronašao posao u Luksemburgu i tako sam stigla ovdje i počela raditi kao babysiter u jednoj luksemburškoj porodici. U toj kući je bio klavir, pa moj dodir sa muzikom nije ni prestajao. Tu sam iskomponovala svoju prvu kompoziciju, „Route d‘Arlon“ , koja se nalazi na našem drugom albumu. Klavir je uvijek bio tu negdje, dobila sam ga kao vjenčani po-

Sevdah de Luxe

S

elma Hadrovic - Schauls est diplômée de l’Université de Zagreb (Académie de Musique) et elle est professeur de musique depuis 1986. Après avoir travaillé comme chargée de cours pour piano en Croatie, elle est active dans l’enseignement de la musique au Luxembourg depuis 1989. Elle a été professeur d’éducation musicale au Collège Vauban ainsi qu’à l’école primaire de Roeser. A l’école de musique Yamaha, elle a pu se familiariser avec leur méthode d’enseignement mondialement connue et acquérir plusieurs années

klon od moje svekrve. Svirala sam klasiku u to vrijeme i još mi sevdah nije padao na pamet“, priča nam Mostarka Selma.

I kao što to obično biva, par godina poslije Selma se udala i dobila dvojke, dječaka i djevojčicu. Danas su to prekrasni i već odrasli ljudi na koje je ponosna.

“Bože, osjećam se kao metuzalem. Život toliko žuri.”

Njena koleginica Selma Ćimić - Zjakić rođena je u Foči, a odrasla u Bihaću. Selma je svako ljeto, kao i mnoga djeca u Bosni, sve do osnovne škole, odlazila u Foču kod dede i nane. Iz tog perioda pamti teferidže uz Drinu i pjesmu svoga dede i dajidže.

“Moj dajidža je svirao gitaru pa je i meni bilo normalno da naučim svirati kako bih mogla zapjevati a i zasvirati u društvu. Moj otac, rođeni Bišćanin, iako već u godinama, još uvijek predivno pjeva kao i moja sestra i pjesma me zaista prati od najranijeg djetinjstva. Pa i sad kad se sastanemo u našoj kući uvijek se zapjeva”, kaže Selma Ćimić - Zjakić.

“Onda je došao rat i promjenio sve, pa i muzičke navike. U Luksemburg su polako počele pristizati izbjeglice iz naše zemlje a među njima i ljudi koji su danas moji veliki prijatelji. Naša kuća je postala sastajalište za

d’expérience dans l’enseignement du keyboard en groupe. Ainsi, elle a donné des cours aux tout petits à partir de 4 ans, aux enfants de l’école primaire, aux adolescents et aux adultes.

Concernant sa carrière artistique, elle a participé à de nombreuses manifestations culturelles présentant les chants et la musique de son pays d’origine: la Bosnie et Herzégovine.

En 2002, elle a réalisé son premier CD: SEVDAH DE LUXE…, dont la sortie a été lié à un projet culturel ayant comme objectif de soutenir la reconstruction du Vieux Pont de Mostar, sa ville natale.

Diwan - januar/janvier 2014.

razmjenu tuge i radosti. Tako je na jedno od naših večernjih sijela došla i Selma sa svojim mužem. Slučajno, jedno veče davne 1992. godine, “ počinje priču Selma Hadrović.

“Tako je Selma ušla u moj život. Još se sjećam prvog dana kad smo se upoznale, sjela je za klavir i krenula s pjesmom.

Tako smo počele sa isključivo „našim“ repertoarom. Selma je još od ranije pjevala i svirala ciganske pjesme i sevdah, a ja sam se samo pridružila.”

Od tada Selme pjevaju više od dvadeset godina. Kao uspomena na ta „ratna druženja“ ostao je njihov prvi CD „Sevdah de lux…“ izdat 2002. godine. Nastao za dušu, tek da se ne zaboravi to vrijeme, bez imalo komercijalnih primisli.

“Pošto se moj muž bavi studijskim radom, pomogao nam je da svoj san ostvarimo. To je moderna obrada dobro znanih sevdalinki na Selma i Selma način”, kaže Selma Hadrović.

I učestali su njihovi nastupi, uvijek predstavljajući BiH za koju su ljudi ovdje čuli samo preko tužnih, ratnih događanja.

Selme su se trudile ukazati luxemburškoj publici i na nešto lijepo iz naše zemlje. Na posebnost našeg sevdaha. Kažu da im se čini da su uspjele približiti publici pjesmu bosanske duše. Ljudi im često kažu da ih ne razumiju, ali da se naježe kad ih čuju i vrlo često pitaju o čemu to pjevaju.

U međuvremenu su nastupale i sa luksemburškim muzičarima i osnovale bend „Selma‘s B Invention“ . U drugom albumu „Aidez-moi, j‘ai un accent“ (Pomozite imam naglasak) iz 2008. godine, Selme su se poigrale sa svim jezicima koji se u Luksemburgu govore. Selma Adrović je komponovala na stihove naših i luxemburških pjesnika, a neke tekstove je napisala i sama. „Ispao je to „melange“ onog tamo i ovog ovdje. Valjda kako se u životu i sama osjećam. Moja urođena sklonost ka balkanskim nepravilnim ritmovima dolazi najviše do izražaja kod albuma na kojem trenutno radim. Radi se o sedam B (balkanskih, ili bosanskih ) igara, koje su zamišljene kao plesovi i nadam se da ću uspjeti realizovati ovu ideju. Selma Ćimić je sa svojim prekrasnim glasom uvijek uz mene, velikim djelom je zaslužna za sve što smo dosad postigle na muzičkom planu. Ovaj novi album, inshAllah, trebao bi biti završen ove godine” , ističe Selma Hadrović.

Inače, ova Mostarka je nekoliko godina radila za Asti i Caritas, gdje je predavala francuski jezik. Nakon toga je predavala i muzički odgoj u luxemburškoj školi, a zatim je radila u „Yamaha“ muzičkoj školi. Ipak, 2002. godine odlučuje se za samostalni rad i otvara svoju muzičku školu MUSIKAND, (www. musikand.lu) gdje predaje klavir i solfegio.

Selma Ćimić sa žaljenjem konstatuje da muziku nije izabrala za svoju profesiju, mada je 10 godina svirala klavir. Diplomirala je Građevinski fakultet u Sarajevu i sada radi kao inžinjer građevine u jednom luksemburškom projektnom birou. Udata je i ima dvije prekrasne djevojčice koje su svoje prve muzičke korake napravile upravo u Selminoj Muzičkoj školi.

15

Position

Vite, très vite, Sarajevo dans l’Europe Lundi 25 novembre 2013 BernardHenri Lévy s’est vu décerner le titre de citoyen d’honneur de la ville de Sarajevo, en signe de remerciement des “témoignages des souffrances du peuple bosnien pendant la guerre intercommunautaire de 1992-1995″. Retrouvez le discours de Bernard-Henri Lévy lors de cette cérémonie.

M

essieurs les représentants de la ville, du canton, de l’Etat de Bosnie-Herzégovine. Monsieur le maire. Mesdames, messieurs.

Je suis heureux d’être avec vous en ce jour des Partisans qui est aussi celui de l’indépendance de la Bosnie-Herzégovine.

Je suis heureux d’être là, en ce moment de l’histoire de la région où l’héritage des Partisans est de nouveau en péril et où l’existence même de la Bosnie-Herzégovine comme nation citoyenne semble à certains problématique.

Je suis ému de célébrer avec vous, à Sarajevo, la mémoire des antifascistes des deux guerres, celle des années 1940 et celle des années 1990 – et heureux d’être à vos côtés pour réaffirmer qu’il n’y a pas deux, ni encore moins trois, Bosnie-Herzégovine – mais une seule, dont Sarajevo est la capitale et le symbole.

Habituellement, Mesdames et Messieurs, je n’aime pas trop les honneurs.

Dans mon propre pays, la France, j’en ai, au fil des années et, maintenant, des décennies, refusé un certain nombre.

Mais il y a un honneur que je porte avec fierté c’est ce Lys bosniaque qui m’a été remis, en pleine guerre, par votre Président, Alija Izetbegovic, et il y en a un que je reçois aujourd’hui avec émotion, gratitude, fierté encore, c’est cette citoyenneté d’honneur que me remet la ville de Sarajevo.

16

Je suis entré pour la première fois à Sarajevo, avec mon ami Gilles Hertzog, en juin 1992, en voiture, une belle voiture louée à l’aéroport de Venise et avec laquelle j’avais traversé les lignes croates, puis les lignes serbes – je ne savais pas conduire ; c’était une voiture noire qui s’était collée à la queue d’un convoi de voitures blanches de l’ONU ; et je suis arrivé dans une ville démente, écrasée de bombes, en flammes, où on entrait à la Présidence ou au Théâtre National comme dans un moulin – je n’y comprenais rien ; c’était monstrueux et absurde ; j’étais, avant l’heure, dans un film de mon ami Danis Tanovic.

Je suis revenu à Sarajevo, pendant les années de guerre, à douze reprises ; je suis venu discuter philosophie, avec des philosophes bosniens, dans les décombres de leur ville ; je suis venu tourner un film sur les décombres ; je suis venu, à douze reprises, essayer de partager, un peu, un tout petit peu, comme d’autres, comme Susan Sontag, comme beaucoup d’autres intellectuels et artistes européens, le quotidien de la ville assiégée, votre vie – là, je ne comprenais que trop ; j’avais le sentiment d’être en enfer ; je n’étais plus dans un film, j’étais dans un Chant noir de La Divine Comédie de Dante.

Et puis, la paix des cimetières enfin déclarée, je suis encore revenu ; je n’ai jamais, jusqu’aujourd’hui, manqué une raison de revenir dans ce pays que j’aime et auquel m’attachent tant de souvenirs et d’amitiés ; mais, ce pays en paix, ce pays d’après les accords de paix de Dayton, est un pays si étrange, si compliqué dans ses systèmes de pouvoir et de gouvernance, c’est un pays si indéchiffrable pour ses citoyens eux-mêmes, qu’on a le sentiment d’un diable qui se serait ingénié à le ficeler, à le rendre presque impossible – et on a le sentiment d’être, là, non dans un film, non chez Dante, mais chez Kafka ou chez Beckett.

Alors, Mesdames et Messieurs, cet honneur que vous me faîtes, il y a deux manières de le vivre.

Il y a celle d’un autre Français, que vous avez fait citoyen d’honneur le 28 juin 1992 et qui s’appelait François Mitterrand. Il vous a, à cette place où je me trouve, répondu : « attenDiwan - januar/janvier 2014.

tion, je vais pouvoir voter » ; et une fois son bulletin de vote à la main, il a voté contre la Bosnie-Herzégovine et contre Sarajevo asphyxiée par un siège de plus de mille jours.

Et il y aura la mienne, modeste, fraternelle, avec juste la volonté, non pas de voter, mais d’être, si vous le voulez bien, pour les mois et les années qui viennent, l’un de vos ambassadeurs auprès de cette communauté internationale dont quelques-uns des mandataires sont ici : ils sont de bonne volonté ; ils pensent, assurément, la même chose que moi ; mais ils sont les représentants d’une système qui a, depuis Dayton, condamné la BosnieHerzégovine à vivre dans un invivable carcan.

J’ai été l’ambassadeur de votre souffrance.

J’ai été l’un des ambassadeurs de votre résistance civile, civique et militaire.

Je voudrais être l’ambassadeur, Mesdames et Messieurs de votre volonté de vérité. Car vous savez, mieuix que quiconque, qu’il n’y a pas de paix durable sans vérité ; les plus anciens d’entre vous, les Partisans de la guerre antinazie, savent que l’Allemagne n’a pu revenir dans la communauté des nations que parce que vous l’avez contrainte à regarder ses crimes en face.

Je voudrais être l’ambassadeur de votre de votre aspiration à la justice. Car c’est une autre loi de l’Histoire que les Partisans, ici, connaissent aussi : il existe des crimes qu’on appelle crimes contre l’humanité et qui ne cessent pas de saigner tant que les survivants, ou les enfants des survivants, n’ont pas obtenu réparation.

J’entends être, dès demain, que dis-je ? dès cet instant, l’ambassadeur de votre désir d’Europe. Quoi ? La Serbie où les authentiques démocrates ne parviennent pas à réduire au silence les nostalgiques de l’ère Milosevic pourrait entrer prochainement en Europe ? La Croatie où, quand un footballer qualifié pour le Mondial lance aux supporters le « Za Dom » des Oustachis la foule répond, le bras levé, comme les nazis, « Presni », y est déjà ? Et la BosnieHerzégovine des Partisans, la Bosnie-Herzégovine qui a versé deux fois son sang contre le fascisme serait la dernière à y entrer ? Vous aurez en moi un ambassadeur qui dira que ce deux poids deux mesures est un scandale.

Et puis, enfin, j’essaierai d’être l’ambassadeur de la grâce de ce grand peuple bosnien que je connais, maintenant, depuis longtemps et qui tend inlassablement la main à ses ennemis d’hier ; et qui n’a jamais, en dépit des rebuffades, fermé la porte de la maison commune ; et dont l’équipe nationale de football est, elle, au contraire, l’image même du rêve multiethnique et citoyen et capable. Cette équipe qui, le jour de sa qualification, a su réinventer les paroles de cet hymne étrangement muet qu’est l’hymne national de votre pays…

Et puis, Mesdames et Messieurs, je ne veux pas terminer sans évoquer la figure d’un homme qui devrait être là aujourd’hui mais que sa santé a empêché de se déplacer : c’est mon frère de cœur ; c’est mon frère en Bosnie ; il m’a transmis, hier, un message qui vous était destiné en même temps qu’à moi ; il s’agit de Pedrag Matvejevitch ; et avec lui, je vous dis : « Smrt Fashizmou » (mort au fascisme) et « Sloboda Narodou » (liberté au peuple).

Bernard-Henri Lévy

Komentar

Krvavi izvori prijedorčanski Na masovnu grobnicu u Tomašici poslije 21 godine ukazao je mobilisani srpski vojnik koji je izbacivao leševe iz kamiona i ubacivao ih u pripremljene rake. Sve godine poslije toga proganjale su ga otvorene oči jednog ubijenog mladića, koje su ga gledale dok ga je ubacivao u grobnicu. Te oči su ga na kraju natjerale do istražitelja, da im pokaže strašnu tajnu Tomašice.

Autor: Sead Ramdedović

N

a vijest da je u okolini Prijedora pronađena najmasovnija grobnica Bošnjaka od završetka rata najprije vam zastane dah od saznanja koliko okrutan i krvožedan može biti ljudski rod, a onda vas podiđe jeza od pomisli da se to desilo tako blizu vas, nedavno , i da se to desilo vašem narodu, zapravo vama.

Može li čovjek ostati onaj isti, može li se ponašati na isti način prije i poslije saznanja da postoji jedno maleno mjesto u Bosni koje se zove Tomašica ? Mjesto koje će postati još jedan toponim koga ćemo se sa bolom sjećati, mjesto koje skriva kosti i tijela žena, djece , staraca, ubijenih na najpodmukliji način, prethodno mučenih u zloglasnim logorima, silovanim, izgladnjivanim.

Najviše boli to ćutanje. Zamislite svog komšiju kome niste ni vodu natrunili što bi rekao naš narod, koji zna gdje su kosti vašeg djeteta koje godinama beznadežno tražite a neće da vam kaže. Zamislite licemjerstvo kad ljudi na ulicama Prijedora kažu da je to uveličano i da su to nečiji politički potezi.

Čovjek se zgrane od iznenađenja da su u stanju i poricati naše kosture koji su tu, svima dostupni i vidljivi, samo su njima izmišljeni.

Očigledno da se ništa nije promijenilo, mi smo i poslije toliko žrtava, naivni i uvjereni da je vrijeme ratova i zla prošlo, oni i dalje mrze i preziru sve naše nevine žrtve, odbijajući bilo kakvo suočavanje sa prošlošću. Kad god se pomenu zločini koje su planski i smišljeno činili onda se brane već patetičnim odgovorom: „ A šta su oni nama radili ?“- i tako u krug.

Niko da iziđe i kaže da su svi ti krvavi zločini samo nastavak pokolja koje su u II svjetskom ratu započeli Mihajlovićevi koljači, i da su se desili odmah na početku rata kao dio dobro smišljenog plana genocida nad Bošnjacima.

Na masovnu grobnicu u Tomašici poslije 21 godine ukazao je mobilisani srpski vojnik koji je izbacivao leševe iz kamiona i ubacivao ih u pripremljene rake.

Sve godine poslile toga proganjale su ga otvorene oči jednog ubijenog mladića, koje su ga gledale dok ga je ubacivao u grobnicu.

Te oči su ga na kraju natjerale do istražitelja da im pokaže strašnu tajnu Tomašice.

Ekshumacija na ovom lokalitetu traje treći mjesec, a do sada je iz ove primarne masovne grobnice ekshumirano 430 žrtava, od toga 275 kompletnih tijela, civila bošnjačke i hrvatske nacionalnosti koji su ubijeni na području Prijedora u ljeto 1992. godine Bog je veliki. Polako progovaraju, jedan po jedan, oni koji su bili ili svjedoci ili počinioci najodvratnijih zločina na prostoru Evrope poslije ll svjetskog rata. Polako se otkriva pakosno lice zločinca i njegove krvave ruke. Evropa je ponovo u šoku.

Svi svjetski mediji govore o Tomašici. Sad je svima jasno ko je, nažalost, najskuplje platio raspad Jugoslavije i ko su žrtve velikonacionalnih projekata, ko je narod koji Diwan - januar/janvier 2014.

dvadeset punih godina još uvijek sakuplja kosti svojih najbližih širom Bosne i Hercegovine?! Nažalost , mi Bošnjaci!

«Postoji čovjek iz čije je bliže i šire porodice ubijeno 150 članova. Na ubijanje se išlo kao na rad u firmu. U pojedinim porodicama pobijeno je sve i muško i žensko.

Skoro tri mjeseca trajalo je sakrivanje leševa u Tomašicu. To su znali svi prijedorski Srbi, počevši od aktuelnog načelnika Marka Pavića pa do posljednje babe u najzabačenijem selu. To su razlozi zašto svih ovih godina ne daju da se postavi spomenik ubijenim Prijedorčanima, da se obilježe dani sjećanja na njihovo stradanje» – kazao je Amor Mašović, predsjednik Komisije za traženje nestalih FBIH. Dok najpoznatiji mediji u svijetu izvještavaju o strašnim zločinima koje krije Tomašica, Dinko Gruhonjić, predsjednik vojvođanskog društva novinara, koji istražuje medijsko praćenje suočavanja sa ratnim zločinima za RSE je rekao da u srbijanskim medijima “očigledno postoji konsenzus da se ne piše. Valjda se misli da će, ako se o tome ne piše, to samo od sebe nestati. To je jedna konstanta, tako da imamo generacije mladih ljudi koji sistemski stiču, ne svojom krivicom, pogrešnu sliku o našoj nedavnoj prošlosti, što će nas definitivno skupo koštati u budućnosti”.

U Bosni i Hercegovini se još uvijek traga za oko 7.500 nestalih. Na području Bosanske krajine do sada je otkrivena 131 masovna grobnica, od čega u Prijedoru i okolini 61. Oko Prijedora je tokom rata bilo 59 logora, a do sada je utvrđeno da je na ovom području ubijeno blizu 3.500 osoba, mahom bošnjačke i hrvatske nacionalnosti. Iza svakog broja krije se po jedna kobna ljudska sudbina, jedan gnusni zločin, monstruozna kasapljenja i silovanja nevinih i vezanih ljudi, žena, djece…

Lokalno stanovništvo je gotovo dvadeset godina ćutalo i skrivalo mjesto gdje su ukopani leševi. Smrad zločina osjećao se u obližnjem rudničkom naselju pa je lokalno stanovništvo više puta tajno intervenisalo kod nadležnih, tražeći izmještanje grobnice zbog nesnosnog smrada leševa koji je do naselja dolazio i putem podzemnih voda.

Može se saznati da je bilješka o Tomašici iz Mladićevog ratnog dnevnika od 27. maja 1993., pročitana nedavno u Hagu, dio u kome se navodi da je lokalni šef policije zatražio pomoć od Mladićeve vojske da ukloni oko pet hiljada leševa prethodno zakopanih u rudniku. Mladić zapisuje da je namjera bila da se to “utrapi vojsci”, a da se leševa riješi spaljivanjem, mljevenjem ili na neki drugi način.

Bošnjaci rasuti širom svijeta će govoriti svojim prijateljima, svojim komšijama, svojim kolegama o svim zvjerskim zločinima koji su se desili njihovim sunarodnicima širom Bosne. Govoriće i o Srebrenici i o Tomašici, i o Podrinju i svim mjestima gdje leže grobovi svih nevino stradalih civila. Istina se ne može sakriti ma koliko oni ćutali.

17

Diwanhana Enes Halilović, najdarovitiji sandžački pisac današnjice

Sandžački političari

mrze kulturu kao pas batinu Razgovarao: Almir Mehonić

E

nes Halilović, pripovedač, pjesnik, dramski pisac i novinar, rođen je 1977. godine u Novom Pazaru. Objavio je četiri zbirke poezije, dvije zbirke pripovjedaka, roman i dvije knjige drama. Dobitnik je Zlatne značke za doprinost kulturi Kulturno-prosvetne zajednice Srbije kao i književnih nagrada „Branko Miljković“ i „Đura Jakšić“.

Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, njemački, španski, francuski, arapski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, turski, grčki, bugarski i katalonski jezik.

Halilović je predstavljao Srbiju na festivalu Dani i noći literature u Konstanci juna 2009. godine, na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2010. godine, na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2011. godine, na festivalu Živi glasovi Mediterana na Mediteranu u francuskom gradu Setu 2012. godine...

Zastupljen u brojnim pjesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu.

Male sredine su pozornice za velika čuda Potičete iz relativno male sredine, Novog Pazara, Sandžaka. Koliko je to prednost, a koliko mahana za pisce? Šta takve sredine kao što je Sandžak nude i pružaju, a šta uskraćuju? I da li sredina utiče primarno na opus pisca?

I marginalni gradovi kao i prestonice imaju prednosti i nedostatke kada je u pitanju život pisca. Sudbina mi je odredila Novi Pazar kao što je Borhesu upisan Buenos Ajres. U sistemu svemira zavičaj je samo jedna informacija. Novi Pazar je živa sredina u kojoj se može upoznati istorija, ali i ljudska tragika. Davno je Andrić rekao da su male sredine pozornice za velika čuda. U mom kraju ispod svakog kamena je neka priča, legenda, anegdota ili pjesma. Možda svaka

18

sredina na neki način utiče na pisca, ali nije sama sredina učinila pisca piscem.

Sredina u kojoj pisac živi je samo dio materijala od kojeg on stvara umjetnost.

Vi ste 2011. godine napisali vrlo zapaženu knjigu „Pesme iz bolesti i zdravlja“ za koju ste dobili prestižne književne nagrade „Branko Miljković“ i „Đura Jakšić“. Zanimljive su okolnosti kako je ta knjiga nastala.

Ta knjiga je uglavnom nastala na putovanjima, naravno nastajala je i u Novom Pazaru, ali sam dio pjesma napisao u KBC Zvezdara u Beogradu, na postelji.

Imao sam autoimunu bolest koju sam, uz Božju pomoć, savladao, prebolio. Borba je trajala više od dvije godine, a i sada sam pod stalnom ljekarskom kontrolom. Živim normalan život. Za mene je bolest jedno veliko iskustvo, veliko bogatstvo.

Treba čovek da se uruši duboko u sebe da bi upoznao bolje sebe i svijet. Ja sam izučio školu strpljivosti.

Pisci ne pripadaju narodima nego čitaocima Sandžak je plodno tle za stvaraoce.

Imamo sa ovog područja iznimno sjajnih pisaca u prošlosti. Kakva je sadašnja situacija? Koliko je šira javnost upoznata sa sandžačkim piscima? Stiče se dojam kao da su sandžački pisci u nekoj vrsti izolacije, da nemaju mogućnost da postanu „institucionalni“ i samim tim poznati široj javnosti.

Pa i nemam utisak da su ovdašnji pisci u izolaciji. Zna se dobro za Ibrahima Hadžića, Sinana Gudževića, Zuvdiju Hodžića... i za mnoge mlađe pisce koji su danas u punom stvaralačkom zamahu.

Ako počnemo da kukamo kako smo izvan svih tokova tek tada ćemo se izgubiti. Mi smo napadnuti od strane naših ljudi koji vladaju nama, jer ništa ne čine da se u svijetu čuje za dostignuća naših stvaralaca. Postoje izdavači u Beogradu koji su uložili novac u moje knjige. Nisu to učinili zato što me se plaše ili iz mržnje, nego iz ljubavi prema književnosti. Danas za Novi Pazar se čuje po navijačima, po drogi, po podjelama – tako je, nažalost. Političari koji vode ovaj narod Diwan - januar/janvier 2014.

čine sve da obesmisle život građana. Oni su najtužniji kada se za nekoga odavde čuje negdje u svijetu. To ih čini tužnim.

Oni imaju želju da nam zatvore sva vrata, ali neće im poći za rukom. Mi nismo narod koji ne treba da aplaudira vođama.

Ja sam konstatno prisutan u Beogradu, kod svih časopisa i kod većine izdavača.

Moram da istaknem, i neka se zna, u Beogradu su mi otvorena sva vrata.

Primjetno je da pišete primarno ekavicom, ali imate pjesme i tekstove na ijekavici. Koji je Vaš primarni književni identitet?

Pisao sam i ekavski i ijekavski, ali u mom kraju, kao što vi znate, postoji ona pojava koju je definisao profesor Dževad Jahić – mi ne kažemo sjekira nego sekira, ali ne kažemo ni mleko nego mlijeko.

Ne kažemo pjesma nego pesma, ali ne gledamo zvezde nego zvijezde. To je jedna oštra podjela, kao mačem je isječen jezik moga kraja i takav je kakav jeste.

Inače ljudi u mom kraju izvanredno kazuju i imaju vrlo efikasan i istovremeno poetičan govor. Moja proza koju sada pišem je istovetna sa tim govorom. Stih je nekada ekavski, a nekada ijekavski.

Rođen sam u Srbiji i sarađujem sa svim relevantnim književnim činjenicama u Srbiji. Ja se među piscima osjećam kao riba u vodi, bez obzira da li su iz Srbije, Bugarske ili iz Čilea.

Siromasi izgrađuju kult Koliko se u Sandžaku ulaže u kulturu, u pisanu riječ, u afirmiranje mladih talenata? I kakav je uopće odnos sandžačkih vlasti i političara spram kulture?

Ovdje je teška situacija. Takozvani naši takozvani političari mrze kulturu kao pas batinu. Nikom od vodećih političara na vlasti nije stalo do kulture. Čine sve da zatru svaki trag kulture. Ja privatno znam i šta oni misle o tome. Oni smatraju da su svi kulturni stvaraoci budale i zanesenjaci. Prizemni ljudi, kreatori ovdašnjih dnevnopolitičkih zbivanja su u panici, jer su sva njihova obećanja data narodu pala u vodu, a umjetnička djela ostaju. Oni bi sada spalili naša umjetnička djela, ali ne mogu. Sada ti političari samo izađu pred izbore i obećavaju pobjedu. A šta je pobjeda? Politička pobjeda je prazna slama ako nije praćena nekim dobrom za ljude.

Oni su zagledani samo u svoj stomak i da sačuvaju svoje fotelje u Beogradu. Čini ih nesrećnim to što će ih nadživeti umetnička djela na koja nisu mogli uticati. U tim umjetničkim djelima su portreti aktuelnih foteljaša koji od 1990. godine daju gladnom narodu prazna obećanja.

Pokušavate da se držite po strani po pitanju političkih i društvenih previranja u Sandžaku. Čak ste jednom u tom smjeru kao dobar primjer i mudrost naveli Ćamila Sijarića, koji je shvatio da su vlasti relativne i promjenljive. No, koliko je dobro da se intelektualci i elita povlače i prepuštaju pozornicu mediokritetima?

I da li Sandžak u tom smislu ima svoju elitu, intelektualce?

Ne, ja se ne držim po strani kada je politika u pitanju. Ja se ne povlačim iz bilo čega. Ja sam pisac koji posmatra i bilježi. Od 1999. godine sam u novinarstvu i nikada nisam bio član niti jedne stranke, jer se to kosi sa novinarstvom. Ja sam vjerovatno čovjek koji zna najviše o ovdašnjim političarima – bukvalno sve priljavštine. Politika je toliko prljava da je svaki dodir sa njom užasan. Dobri i pametni ljudi postoje, ali je takava kriza da su okrenuti egzistenciji, a siromasi najlakše izgrađuju kult ličnosti oko onih kojim im bacaju mrvice. Ja sam trenutno posvećen svom književnom djelu. Mislim da tu mogu najviše da uradim, volim literarni rad i živim na taj način mada to nije ni zabava ni hobi nego rudnički posao.

Plaćali su ljude da mi nanesu zlo Podjele u Sandžaku poprimaju dramatične obrise. Čini se da je svaki segment sandžačkog društva podjeljen. Godinama postoje i opstaju dvojne institucije.

Koliko dugo jedan narod može opstati sa tim dualizmom i nazire li mu se kraj?

Ako ne praštamo jedni drugima, ako okrećemo lica jedni od drugih, ako mrzimo jedni druge... teško nama. Nadam se da će naša djeca biti mudrija i bolja od nas. Jedan čovjek je mrtav pao na izborima, jedan čovjek je već devet godina invalid zbog zalutalog metka, koliko je bilo pucnjava i ranjavanja... strašne stvari su se dogodile. Onomad, u Beogradu, u Nemanjinoj ulici, srete me jedan čovek iz Novog Pazara koji važi za opasnog tipa. Reče mi, bio je plaćen da mi prvo polupa automobil, što je i učinio prije nekoliko godina, a poslije je trebao da uradi i nešto više... Pa zašto si odustao? upitah ga. Vidio sam naručioca kako šeta, ruku pod ruku, sa jednim drugim čovjekom za koga mi je već naručio da ga nožem isječem po licu – zato sam odustao reče ovaj opasan tip - jer takav licemjer i meni sutra može nauditi. Otkrio mi je ime naručioca i nisam se iznenadio.

Naručioca sam prije nekoliko dana sreo na jednom diplomatskom prijemu, iz mojih očiju je mogao pročitati da sve znam. To je čovjek iz vrha vlasti.

Sandžak postoji samo u džepovima političara Dolazite iz porodice čiji je član (Vaš otac) bio politički zatvorenik, što se nazire iz Vaše poezije. Kako u današnjem kontekstu, prema Vašem mišljenju, treba posmatrati situaciju u Vašem zavičaju? Neko je već rekao da su pisci prvi napravili prekograničnu autonomija Sandžak, jer postoje sandžački pisci i posmatraju se jedinstveno, bez obzira sa koje strane granice dolaze.

Ovako stoje stvari: moj otac i još dvadesetak ljudi su uhapšeni 1993. godine u dogovoru našeg, lokalnog političkog vrha sa Slobodanom Miloševićem. Mom ocu su stavljene lisice na radnom mjestu, u preduzeću.

Policija je uhapsila dvadesetak ljudi i oni su osuđeni za navodno ugrožavanje SR Jugoslavije, ali pozadina je bila da se za njih u nekim istočnim zemljama skupljaju pare. Zar je moglo dvadeset ljudi ugroziti državu, a neki od tih ljudi se međusobno nisu ni poznavali? Te skupljene pare je lokalni politički vrh kasnije dijelio sa Miloševićem. Milošević je kod svog biračkog tijela navodno branio Jugoslaviju a taj montirani proces je trebao i lokalnom političkom vrhu koji je kod bogatih donatora vani pokazao da navodno ima ljude koji će srušiti Jugoslaviju. I naravno, pravda je pobijedila i uhapšeni ljudi su od strane Vrhovnog suda Srbije kasnije proglašeni nevinim.

Moj otac ima nevinost kao satisfakciju, ali ni poslije dvadeset godina on nije naplatio izgubljene plate niti nadoknadio izgubljeni staž, jer ovdje u Novom Pazaru ne postoji pravosuđe. Dakle, moj otac je žrtva manipulatora koji su navodno rješavali sandžačko pitanje, ali to je sve prevara i nadam se da ću i to jednog dana, u knjizi, potpuno razotkriti. Mi, ovdje, treba da znamo da moramao postići Diwan - januar/janvier 2014.

sklad sa našim komšijama Srbima, moramo postići neki stepen sporazuma po svim pitanjima. U II svjetskom ratu i lokalni Srbi iz komunističke partije su htjeli Sandžak pa je i formiran ZAVNOS. Kasnije je ukinut. Realnost je takva da danas nema Sandžaka bez saglasnosti Srba. Ti političari koji su devedesetih pominjali Sandžak danas ga ne pominju. Sandžak postoji samo u džepovima političara, tj. manipulatora! Ovdašnji Bošnjaci i ovdašnji Srbi treba da budu okrenuti jedni drugima, da čuvaju jedni druge i da se pomažu. Bošnjaci i Srbi ne mogu napraviti otvoreno društvo sa zatvorenim identitetima. Nikoga u svijetu nije briga za to što oni skupa žive bijedno, što se jedva prehranjuju. Da svi mi ovdje pomremo za jedan dan od kuge, niko se u svijetu ne bi isjekirao toliko da ne bi mogao da zaspi. Nijedan leksilijum niko u svijetu ne bi progutao zbog naše kolektivne smrti. Dobro je što ovdje nije bilo ratnih zbivanja. Takozvani naši takozvani političari su govorili početkom devedesetih: mi treba da dobijemo sve što i Srbi u Krajini. Pogledajte te riječi iz današnje perspektive. Sreća je što je ovdje očuvan mir. Trenutno, najveći problem je nagomilani kriminal. Novi Pazar je grad u kojem mafija ima ogroman uticaj.

To je strašno.

U 2012. ste izdali roman „Ep o vodi“ i „Lomača“ (izabrane pjesme), šta trenutno piše Enes Halilović? Najavili ste da će uskoro izaći i knjiga zagonetki koje ste skupljali „od Plava do Novog Pazara“.

Pišem dva romana – naravno nisam ja skriboman koji stalno piše, pišem poeziju vrlo rijetko, čitam, uređujem književni časopis „Sent“. Dosta skiciram, dosta razmišljam o onome što ću pisati.

Nadam se da ću zagonetke koje sam prikupio i analizu tih zagonetki objaviti tokom 2014.godine.

19

Reportage

Ein Berg der Toten wird abgetragen Oberhalb des Dorfes Tomasica in der Nähe von Prijedor wurde vor einigen Wochen ein riesiges Massengrab gefunden. Dort wurden jene bosnischen Muslime hineingeworfen, die Opfer der ethnischen Säuberungen im Juli 1992 wurden.

E

inige DNA-Analysen sind bereits fertig. “Die erste Leiche, die identifiziert wurde, war mein Onkel”, erzählt Mirsad Duratović.

In dem Fall war es einfach, weil Dokumente bei seinen sterblichen Überresten gefunden wurden. Auch Mirsads Cousin und seine Großmutter wurden erkannt – die Großmutter an der Kleidung. Sie alle befanden sich auf dem gleichen Lkw, der die Toten übereinandergeworfen nach Tomašica brachte. Übereinandergeworfen landeten sie auch in der Grube. Erde, Menschen, Erde. Es waren die Ermordeten vom 20. Juli 1992, jenem Tag, als Soldaten, Milizen und Polizisten um zehn Uhr in der Früh in das Dorf Bišćani eindrangen und brüllten, die Leute sollten aus den Häusern herauskommen.

Die Männer wurden von den Frauen und Kindern getrennt und an die Wand gestellt. Mirsad war damals 17. Er, sein Bruder und zwei andere Burschen wurden als menschliche Schutzschilde benutzt. „Wir sind vorne gegangen und die Soldaten hinter uns“, erinnert er sich.

Mirsad musste zusehen, wie die Soldaten von Haus zu Haus zogen und seine Nachbarn mit Maschinenpistolen ermordeten. „Gott sei Dank habe ich nicht gesehen, wie mein Vater, meine Onkel, mein Cousin, mein Bruder Halid, meine Großeltern ermordet wurden“, meint der Mann heute. Insgesamt hat Mirsad Duratović an diesem Tag zehn Angehörige verloren. Er selbst kam in das

20

Todeslager Omarska. Eine serbische Sozialarbeiterin hat ihn später in einen Bus geschwindelt, der ihn nach Travnik brachte.

Vom 20. Juli bis zum 25. Juli 1992 wurden sämtliche muslimische Dörfer links des Flusses Sana, unweit der nordbosnischen Stadt Prijedor „ethnisch gesäubert“. Etwa 1800 Menschen wurden ermordet, tausende in die Lager in der Nähe der Stadt gebracht. Viele blieben verschwunden. Doch heuer im September wurde in dem Bergwerk oberhalb des Dorfes Tomašica, ganz in der Nähe von Prijedor, ein Massengrab entdeckt, das mit einer neun Meter dicken Lehmschicht überschüttet war. Ursprünglich dürften in dem Grab 800 bis 900 Leichen gelegen sein. Damit ist Tomašica das größte Massengrab in Europa, das nach dem Zweiten Weltkrieg entstand. Ein Berg der Toten.

Warum jetzt? Wer hat nach 21 Jahren die Information lanciert, wo die Leichen liegen? In Bosnien-Herzegowina gibt es die offizielle Version, wonach ein serbischer Soldat sein Gewissen erleichtern wollte und ausgepackt hat. Aber daran glauben viele nicht. Denn oft wird dafür gezahlt, dass jemand seine Erinnerung und die Koordinaten der Gräber preisgibt. Niemand weiß Genaues, und niemand will reden. In Prijedor gibt es zu viele Leute, die Angst haben, dass jemand aus der eigenen Familie damals auch an dem Massemord beteiligt war.

Wer heute nach Tomašica fährt, muss durch einige Dörfer, nach Eisenbahnschienen führt ein Feldweg ins Gestrüpp.

Die Räder graben sich in den Lehm. Weil hier früher Bergbau betrieben wurde, hat das Gelände nachgegeben, das Wasser kam nach oben, und drei Seen sind entstanden, dazwischen ist die Erdoberfläche durchwühlt. Lehmberge rundherum.

In den vergangenen drei Monaten wurden hier Überreste von über 400 Personen ausgegraben.

Diwan - januar/janvier 2014.

„Es hat mir Angst gemacht, dass es keinen Platz geben könnte, an dem ich für meine Angehörigen beten kann“, sagt Mirsad Duratović, der in einem Büro in Prijedor sitzt und sich seit Jahren darum bemüht, dass die vermissten Muslime gefunden und begraben werden. „Ich habe den lieben Gott gebeten, dass bei der nächsten Dženaza (islamisches Begräbnis, Anm. der Red.) mein Vater dabei sein wird.“ Das Gebet wurde offenbar erhört. Mirsads Vater Mehmed soll am 20.

Juli 2014 begraben werden. „Wir hoffen, dass bis 20. Juli alle zehn DNA-Analysen meiner Angehörigen fertig sein werden.“ Weil die Leichen so tief in der Erde lagen, sind viele gut erhalten. „Manche kannst du auf den ersten Blick erkennen“, erzählt Sudbin Musić, der selbst das Massaker überlebt hat und heute immer wieder zu der Grube fährt. „Einer war etwa ein Metallica-Fan, er trug Levis-Jeans.

In seinem Portemonnaie fand man eine Koran-Sure, das Bild seines Mädchens und eine Eintrittskarte für ein MetallicaKonzert in Ljubljana, das kurz nach seiner Ermordung stattfand. Das Foto des Mädchen ist so, als wäre es gestern gemacht worden.“ Sudbin Musić kommt aus einem der Dörfer links der Sana, die in den Julitagen 1992 ausgelöscht wurden. Die Muslime und Kroaten wurden entweder ermordet oder in Lager gebracht. Sudbins Vater wurde erschossen, als er zum Sensen hinausging. Man hat ihn 1998 in einem Brunnen gefunden. Die Leute konnten ihren Mördern damals nicht entkommen.

Auf der rechten Seite ist der Fluss Sana, auf der linken Seite waren die Bahngeleise umstellt mit Soldaten. Keine Fluchtmöglichkeit. Vor dem Krieg lebten in der Gemeinde Prijedor mehrheitlich Bosniaken, heute ist es vielleicht ein Fünftel.

Die Gräber über dem Dorf Čarakovo zeugen von den Verbrechen. Weiße Steine, alle in gleicher Anordnung im lehmigen Boden, alles Tote vom 23. Juli. Oder

Rizvanovići: Hier lebten vor dem Krieg 1600 Leute, heute sind es 97. Insgesamt wurden 60.000 Muslime und Kroaten aus der Gemeinde Prijedor vertrieben. Es begann damit, dass die serbische Partei SDS im April die Führung in der Stadt übernahm. Am 31. Mai 1992 wurden die Muslime aufgerufen, weiße Armbinden zu tragen oder ihre Häuser mit weißen Tüchern zu markieren. Der Überfall auf die muslimischen Dörfer traf die Menschen dennoch unvorbereitet. Ziel war es, alle Nichtserben zu vertreiben, um ein „ethnisch reines Territorium“ zu schaffen. Und es ging darum, alle wehrfähigen muslimischen Männer zu ermorden, bevor sie zu den Waffen hätten greifen können. Ein Krieg war das nicht.

Wer heute durch die Dörfer links der Sana fährt, sieht schöne große, neu aufgebaute Häuser, in Rosa, Orange, mit sauber gepflegten Vorgärten. Man wähnt sich in Deutschland oder Österreich. Die Jalousien sind jedoch geschlossen. Es sind Häuser, die von Bosniaken wiederaufgebaut wurden, die aber im Ausland leben. „Je schöner, desto leerer“, kommentiert Sudbin Musić seine Heimat. Die Besitzer dieser Häuser würden in einem Traum leben, dass sie irgendwann zurückkehren, glaubt der 39-Jährige, einer der wenigen Rückkehrer, die geblieben sind. „Aber es ist ein Traum. Die Häuser sind Denkmäler eines ungelebten Lebens.“ 90 Prozent der offiziellen Einwohner dieser Geisterdörfern würden nicht hier leben. Manche der Häuser würden zudem absurderweise von serbischen Securities bewacht, die im Krieg Soldaten oder Milizen waren.

Damals, 1992, waren es auch Leute aus der Gegend, in Uniformen der Jugoslawische Volksarmee, Milizen und Militärs in Camouflage, aber auch Sonderpolizeieinheiten und solche, die sich Masken über das Gesicht gezogen hatten, die die Dörfer überfielen. „Ich habe in der Dorfmitte zwei Uniformierte bemerkt, die gingen mit mir in die Schule, die waren 18 Jahre alt“, erinnert sich etwa Duratović. Ob er sie heute wiedererkennt? „Manche Leute ja“, sagt er. Für die Verbrechen an Muslimen im Raum Prijedor wurden 16 Personen vom Haager Kriegsverbrechertribunal verurteilt.

Wegen der Verbrechen links der Sana läuft nur ein Verfahren.

Nur die Leichen der Ermordeten werden nun zumindest aus dem Lehm herausgelöst. Prijedor, das ist heute eine Stadt, in der in billigen China-Shops knisternde, grelle Kleidung verkauft wird. Die slowenische Versicherung Triglav wirbt mit dem Slogan „Alles wird in Ordnung sein“ und zeigt ein glückliches bürgerliches Kind, das eine Geige besitzt. In der Mitte der Stadt steht die neu aufgebaute Moschee, die 1992 vollkommen niedergebrannt wurde. Die bosnische Flagge findet man praktisch nur im muslimischen Kontext, sonst gibt es hier nur die Flagge der Republika Srpska (RS). In der Fußgängerzone kann man bei einem Bücherstand

Hitlers „Mein Kampf “ und esoterische Literatur erwerben. Draußen vor der Stadt kommt man an der Disco „Ex-Yu“ vorbei, auf der halbnackte Mädchen zu sehen sind und in der ein serbischer Kriegsverbrecher, der seine Haft abgesessen hat, auf muslimische betrunkene Jugendliche aufpasst. „Prijedor, das ist die Hauptstadt von Paradoxistan“, sagt Sudbin Musi.

Prijedor ist vor allem billig, weil niemand hier Geld hat. Auch ein großer Teil der serbischen Familien ist arbeitslos. Es ist nur einer von vielen Orten der Hoffnungslosigkeit in Bosnien-Herzegowina, einem Land, das von der Internationalen Gemeinschaft quasi aufgegeben worden ist. Voriges Jahr gab es hier eine Investorenkonferenz, doch es sind keine Investoren gekommen. Ein paar hundert Leute arbeiten zumindest bei ArcelorMittal, jenem Stahlproduzenten der die Mine in Omarska aufgekauft hat.

Das Brauneisenerz in der Gegend ist bekannt für seine Qualität, auch Kalkstein wird hier abgebaut. Omarska ist neben Keraterm und Trnopolje eines von drei Lagern, in denen die Muslime während des Kriegs gefangengehalten, geschlagen, vergewaltigt und getötet wurden. „Du denkst die ganze Zeit an deinen verstorbenen Vater, du denkst, wo ist deine Mutter, wo sind deine Schwestern.

Du hast 24 Stunden Angst. Das Einzige, was du hast, ist dein kleiner Bruder, der zufällig großgewachsen ist, aber erst 16 Jahre alt ist und auf den du aufpassen musst. Wenn du Glück hast, bekommst du eine Suppe am Tag. Es gibt Wasser. Es gibt keine Toiletten. Du stinkst“, erinnert sich Sudbin Musić an die Zeit im Lager Trnopolje.

Vor dem Lagergebäude steht heute kein Denkmal für die Opfer von damals, sondern ein steinernes Kreuz für die serbischen Soldaten. „Für die Kämpfer, die ihre Leben in das Fundament der Republika Srspka eingegraben haben“, ist dort zu lesen. Die Serbische Republik wurde im Jänner 1992 ausgerufen. Danach begann die ethnische Säuberung auf ihrem Gebiet. Mittlerweile gibt es zumindest Gedenkveranstaltungen in Prijedor, bei denen an den Massenmord an den MusliDiwan - januar/janvier 2014.

men und Kroaten erinnert wird. Nur das Wort „Genozid“ darf dabei nicht verwendet werden.

Die Frauen hätten immer gesagt, dass es leichter sein werde, wenn die körperlichen Überreste ihrer Söhne, Brüder und Männer gefunden würden, versucht Duratović zu erklären, was es bedeute, dass nun das Massengrab in Tomašica gefunden wurde. „Aber jetzt sagt meine Mutter: Es ist nicht leichter. Wir wussten ja, dass sie umgebracht worden sind, aber solange du keinen festen Beweis hast, hast du da hinten im Kopf irgendwo noch eine Hoffnung“, meint Duratović. Seine Mutter sei deshalb, seitdem sie von Tomašica erfahren habe, um Jahre gealtert und grau geworden. „Sie weiß nun, wie man ihren Bruder, Mann, Sohn ermordet hat.

Sie wurden erschossen, auf die Lkws geschmissen und 30 km die Straße hinaufgefahren.“ Mirsad Duratović hat seine Mutter gefragt, was sie jetzt so bedrücke, und sie hat gefragt: „ Warum haben die dann so viel schwere Erde auf sie geworfen?“ „Die sind doch schon tot gewesen, als die Erde auf sie geschüttet wurde“, hat der Sohn eingewendet. „Aber warum so viel Erde?“, fragt sie trotzdem weiter.

Tatsächlich wiegt der meterdicke Lehm schwer. Die Grube wurde bereits im Mai 1992 ausgehoben, im August 1992 geschlossen. „Das Grab liegt hoch oben.

Unten liegen drei Dörfer. 1993 ist unterirdisches Wasser in die Dorfbrunnen gekommen. Man hat bemerkt, dass etwas mit dem Wasser nicht stimmt“, erzählt Duratović. „Dann kam noch der Sommer und es kam der Geruch. Die Bewohner der umliegenden Dörfer protestierten.“ 1993 wurden deshalb 374 Leichen in das Sekundärgrab Jakarina Kosa verhievt.

Auch nach dem Krieg gab es immer wieder Gerüchte, dass sich da oben in dem Bergwerk ein Massengrab befindet. Doch es hat niemand geredet.

Heute wird in Tomašica weitergegraben. Es wird vermutet, dass noch hunderte Leichen weiter hinten unter den Lehmbergen liegen. „Wer fehlt denn noch?“, frage ich. „Es fehlen noch die Kinder“, sagt Sudbin Musić.

Adelheid Wölfl

21

Naša riječ

U Osmanskom carstvu je vladala vjerska tolerancija nepojmljiva za tadašnji srednji vijek

Tolerantne Osmanlije

Autor: prof. Alen Zečević ko sagledamo povijest ljudske civilizacije, tekovine njene političke i pravne tradicije, vidjećemo, zapravo, da je ona prepuna primjera unilateralnih društava i država koje nisu poznavale uređenja zasnovana na nečelima multikulturalnog i multireligijskog koegzistiranja. Rijetka su društva koja su se još u srednjem vijeku izgradila kao sredine u kojima je moguć i poželjan suživot više nacija, religija i kultura, koja su, srazmjerno svojim zahtjevima i potrebama, razbila koncept religijske isključivosti koji je vladao najvećim dijelom staroga svijeta.

Jedan od tih svijetlih primjera bilo je Osmansko carstvo, koje je, kao predstavnik islamske civilizacije, njene kulture, ali i pravne misli, u sebi integriralo različite etnije, religije i kulture. Mnoge od tih etnija, kao što su bili Jevreji, suočeni sa nacionalnom i religijskom netrpeljivošću onovremene Španije, pronašli su dugo iščekivane slobode u bosanskohercegovačkom društvu, koje je, od 1463. godine postalo dijelom islamskog civilizacijskog kruga. Uslijed čestih ratovanja osmanske vojske i uspjeha koje je ostvarivala na tri kontinenta, u osmansko društvo, koje je u početku bilo najvećim dijelom muslimansko, ušao je i znatan broj nemuslimana, naroda koji su tom društvu potvrdili karakter tolerantne sredine. Osmanska carevina nije vodila nikakvu službenu politiku prevođenja nemuslimanskog stanovništva na islam, jer islam nikad nije podržavao prozelitizam. Držeći se kur’anskog načela ‘’U vjeri nema prisile’’ (El-Beqare, 256.), osmanska vlast u novoosvojenim zemljama, u kojima je instalirala svoje namjesnike, nije vršila proces nasilne islamizacije, naprotiv, onima koji su ostajali pri svome religijskom uvjerenju davala je izvjesna prava i slobode.

A

22

Primjeri tolerancije Neposredno nakon osvajanja Carigrada, prvi akt koji je donio sultan Mehmed II Fatih (Osvajač) bila je povelja kojom je za patrijarha pravoslavne crkve imenovao Genadija II. Nedugo nakon toga, sultan je imenovao i nadrabina, kao vjerskog poglavara jevrejske zajednice u Osmanskom carstvu.

Mehmed Fatih je insistirao da u Carigardu ostane i kardinal, kako bi njegovo carstvo počivalo na četiri religije, pokazujući na taj način poštovanje prema drugim svjetonazorima. Jevreji koji su ostali u Carigradu nakon njegovog pada, živjeli su u četvrti Balat, koja se nalazila na kraju zaljeva Zlatni rog.

Nakon osvajanja Bosne, sultan Mehmed II je, odlično poznavajući društvene prilike u toj zemlji, posebnu povelju, Ahdnamu, predao u ruke fratra Anđela Zvizdovića, kojom je zajamčio bosanskim franjevcima slobodu vjerskog djelovanja, a samim time i slobodu vjeroispovijesti katoličkom stanovništvu u Bosni. Premda je srpska država nestala sa historijske scene, kad se istovremeno ugasila i Pećka patrijaršija, episkopi Srpske crkve su se stavili pod jurisdikciju autokefalne Ohridske arhiepiskopije.

Međutim, 1557. godine, sultan Sulejman Veličanstveni je obnovio autokefalnost Srpske pravoslavne crkve ponovnim uspostavljanjem Pećke patrijaršije. Jedan od razloga zbog kojih je sultan donio takvu odluku nalazi se u činjenici da su Srbi, mobilizovani u pomoćne vojne jedinice, imali velike zasluge za osmanska osvajanja u Podunavlju.

Osmanska uprava je manastirima dodjeljivala zemljišne posjede, a u Bosni je, uprkos određenim zakonskim preprekama, izgrađeno nekoliko srpsko – pravoslavnih manastira. Srušeni ili djelimično oštećeni manastiri obnavljani su uz aktivno učešće i podršku uprave. Nemuslimani, naročito Grci i pravoslavni Albanci, imenovani su na položaje koji su zahtijevali iskusne i vrsne diplomate. Mnogi od njih, koji su za svoju novu Diwan - januar/janvier 2014.

vjeru prihvatili islam, obnašali su značajne položaje u osmanskoj vlasti, a nerijetko su bili sultanovi najbliži saradnici na divanu.

Kršćanskoj djeci, koju je osmanska uprava dovodila u prijestolnicu Carstva putem devširme (‘’skupljanje’’), videći u nekima od njih sposobne i nadarene buduće vezire, sultan je omogućavao najbolje obrazovanje na dvoru Visoke Porte. Osmansko carstvo je na taj način davalo jednake mogućnosti svim svojim podanicima da napreduju u sultanovoj službi, bez obzira na njihovu etničku i vjersku pripadnost.

Milet sistem Sultanovim podanicima koji su dolazili iz reda drugih naroda u obavezu je stavljeno plaćanje džizije, odnosno harača. Ta zajednica nemuslimanskog stanovništva u Osmanskom carstvu, kojoj su data prava da sama reguliše svoja unutrašnja pitanja, nazivala se millet. Osmanski sistem zakonodavstva nije poznavao razlike među stanovništvom. Pred kadijom, kao personifikacijom zakona i šerijata, isti status su imali muslimani, kršćani i Jevreji. U spisima osmanske administracije brojni su podaci o slučajevima u kojima su prijestupnici iz reda muslimanskog stanovništva sankcionisani pred zakonom, najčešće zbog učinjene sitne pljačke ili klevete nad stanovnikom druge vjerske pripadnosti. Time je sultan pokazao da ni brojnije muslimansko stanovništvo u Carstvu neće moći izbjeći sigurnu kaznu uslijed kršenja kanuna (zakona). Kako se svako carstvo u svijetu rukovodilo isključivo interesom, tako je i Osmansko carstvo, uviđajući utjecaj bogatih jevrejskih porodica, zakonskim aktima davalo izvjesne povlastice jevrejskim trgovcima u svim svojim pokrajinama.

Mnogi kršćanski i jevrejski poduzetnici, koji su putovali po Crastvu i izvan njega, posebnim su dokumentom dobivali prava da se udružuju u esnafske organizacije.

Kako bi obnovio akte kojima se jamči život,

sigurnost imetka i sloboda vjeroispovijesti nemuslimanskom stanovništvu u Carstvu, sultan Abdul – Medžid je 1839. godine izdao deklaraciju o reformama pod nazivom Tanzimat-i hayriye, u nauci poznatijoj kao Hatti-šerif od Gulhane. Premda je svrha tog akta bila reforma osmanskog upravnog sistema, njime je, osim toga, poseban dio zakona namijenjen reguliranju društvenih odnosa, služenje vojske, plaćanje poreza i dr. U proklamaciji akta, između ostalog, s posebnim naglaskom se ističe potreba reguliranja poreskog sistema i ravnopravnost svih podanika bez razlike na vjeru i klasu.

Nemuslimani imali pravo odbiti vojnu službu U pojedinim pokrajinama Carstva, kao što je bila Bosne i Hercegovina, nemuslimansko stanovništvo koje nije htjelo služiti osmansku vojsku imalo je pravo da se plaćanjem posebnog poreza bedel-i askeri oslobodi učešća u vojnoj službi. Ta mogućnost ili povlastica koju su imali kršćani u Bosni i Hercegovini potvrđena je 1856. godine, kada je izdat novi ferman o reformama Hatti – Humajun, kojim su se potvrdila i proširila načela Hatti-šerifa od Gulhane. Osim toga, kršćani i Jevreji su plaćali porez ispendža ili zemljarinu, a muslimani su plačali porez resm-i čift. Svaki čovjek u osmanskom društvu, neovisno o njegovom etničkom i vjerskom porijeklu, mogao je steći značajan imetak i bogatstvo, poput mnogih Grka, Vlaha i Armenaca, koji su ostali pri kršćanskoj vjeri. Naravno, odnosi o kojima je ovdje bilo riječi nisu bili odraz savršenog društva, ali su jasan i sasvim dovoljan, mnogima možda još uvijek nepoznat pokazatelj, da je islamski svijet danas, kao i stoljećima ranije, nepravedno i neodgovorno ocjenjivan kao prostor prazan od duhovne, kulturne, pravne i svake druge neproduktivnosti.

Islamska civilizacija, koja je svojim ranim dostignućima iz oblasti nauke, kulture i prava, zapravo, dala impuls evropskoj misli, na isti način kojim je snažno razvijeni grčki humanizam poslužio Zapadu kao model još od vremena renesanse, dala je trajno obilježje modernom čovječanstvu. Islamsko Carstvo, predvođeno osmanskom dinastijom, u sebi nije imalo nikakve privilegovane etnije, za razliku od Rimskog Carstva koje je u svojim temeljima imalo ideju neprikosnovene moći i eksploatacije drugih potčinjenih naroda u korist jedne, matične zemlje. Oslobađanje evropskog uma iz intelektualnog ropstva i hermetički zatvorene naučne misli Srednjeg vijeka desilo se u vrijeme Renesanse, i to oslobađanje je u velikoj mjeri bilo posljedica kulturnih impulsa i ideja koje je islamski svijet, tokom nekoliko stoljeća, usmjeravao prema Zapadu. Prema tome, pogrešno bismo shvatili Osmansko carstvo kad bismo pretpostavili, kao što se danas vrlo često pretpostavlja i paušalno ocjenjuje u djelima različite historijske provenijencije, da je to bilo Carstvo koje je bilo strogo uređeno prema vjerskim načelima i da je, kako mnogi zlonamjerno tvrde, islam bio prijetnja nemuslimanima u tom društvu.

Bosanski sabor iz vremena Austrougarske

Predsjednik MNO Ali-beg Firdus je treći slijeva u prvom redu ljudi koji sjede.

Na fotografiji je Općinsko zastupstvo Livna 1900. godine.

Prva bošnjačka politička stranka Muslimanska Narodna Organizacija (MNO) je prva bošnjačka politička stranka formirana 3. decembra 1906. koju je vodio Egzekutivni odbor na čelu sa Alibegom Firdusom. Stranka je imala i svoje glasilo, Musavat (Ravnopravnost).

U

svom programu MNO je na prvom mjestu zahtijevala muslimansku vjersku i vakufsko-mearifsku autonomiju i političku, tj. državnopravnu autonomiju. MNO je uživala podršku ogromne većine svih slojeva muslimanskog stanovništva, mada su njezino rukovodstvo činili uglavnom imućni zemljoposjednici. Njihov agrarni program u osnovi sadrži zahtjev da se seljak oslobodi svog kmetskog prava i time pretvori u običnog najamnog radnika ili zakupca na veleposjedu.

Ko je Ali-Beg Firdus?

Ali-beg Firdus (Livno, 1862. – Sarajevo, 1910.) bio je bosanskohercegovački političar iz kasnog 19. i ranog 20. vijeka. Potječe iz glasovite bošDiwan - januar/janvier 2014.

njačke i kapetanske porodice koja je upravljala Livnom od 1750. do 1835. godine. U Livnu je završio osnovnu školu (ruždiju), a ostalo obrazovanje sticao je samostalno tokom života. Čvrsta narav, politička nadarenost, patriotizam i široka popularnost doveli su ga na čelo bošnjačkog političkog pokreta. Prije toga se istakao u pokretu Bošnjaka za vakufsko-mearifsku autonomiju, gdje je, uz Džabića, izrastao u istinskog predvodnika Bošnjaka. Na njegov pismeni poziv održan je krajem 1906. godine u Slavonskom Brodu sastanak bošnjačkih prvaka iz cijele Bosne i Hercegovine, na kojem je utemeljena Muslimanska narodna organizacija (MNO). Na istom sastanku izabran je i egzekutivni (izvršni) odbor MNO, čiji je prvi predsjednik bio upravo sam Ali-beg Firdus. Egzekutivni odbor prerastao je u predstavnika bošnjačkog naroda, a njegovi članovi bili su glavni pregovarači u vezi sa borbom muslimana za vakufsko-mearifsku (prosvjetnu) autonomiju. Zajedno sa Srbima protestovao je protiv akta aneksije Bosne.

Bio je narodni poslanik Bosanskog sabora i njegov prvi predsjednik.

23

Histoire

Bosnische Toleranz oder Franziskaner in Sarajevo S

eit seiner Gründung war Sarajevo eine multikulturelle Stadt, die alle Religionen herzlich willkommen hieß. In diesem Tal fand auch der Katholizismus seine Zuflucht. Seine Träger waren durch die Geschichte hindurch bosnische Franziskaner.

Foto: „Latinluk“ (das Stadtviertel, in dem sich Franziskaner angesiedelt haben)

Freiheit für Franziskaner In Bosnien-Herzegowina üben Franziskaner schon seit 1291 ununterbrochen religiöse, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Tätigkeiten aus. Eine große Unterstützung gab ihnen Sultan Mehmed Fatih, der nach der Eroberung Bosniens im Jahr 1463 das Dokument „Ahdnama“ erließ, das bosnischen Franziskanern Schutz, freies Wirken und freie Religionsausübung garantierte. Dies war der Anfang eines neuen multireligiösen Geistes in Bosnien.

In der neu entstandenen Stadt siedelte sich ein Teil der Franziskaner in dem bekannten Stadtviertel Latinluk an, das sich auf dem rechten Miljacka-Ufer befand, in der Nähe der lateinischen Brücke. Die Brücke wurde nach dem Namen des Stadtviertels genannt.

Die Brände, die mehrmals die Stadt Sarajevo verwüstetet haben, haben auch diese Gemeinschaft nicht verschont. So ist es bekannt, dass Latinluk zwei mal zerstört wurde. Osmanische Herrschaft hat dieses Stadtviertel wieder aufgebaut und hat den Bau einer neuen Kirche in der MuhurdarijaStraße unterstützt, in der unmittelbaren Nähe der Übernachtungsresidenz „Konak“ in Bistrik.

Nach der Ankunft der österreichisch-ungarischen Monarchie brach 1879 im Haus von Simo Sokolović ein Brand aus, der das ganze Stadtviertel Latinluk verwüstete und auch die Altstadt zerstörte... Latinluk wurde danach nie wieder aufgebaut.

24

Foto: „Latinska ćuprija“ (Lateinische Brücke) Heute erinnert nur noch die lateinische Brücke mit ihrem Namen an das alte Stadtviertel.

Im Kern des Lebens der katholischen Gemeinschaft wurden die Pfarrkirche, die Gemeindekirche, das Franziskanerkloster, die theologische Fakultät und zuletzt die bis heute berühmte Kirche des heiligen Ante Padovanski gebaut. Die Straße, in der alle diese Bauten entstanden sind, bekam schließlich den Namen FranziskanerStraße. Architekten, die diese mächtigen Bauten entworfen haben, waren Josip Vancaš und Carl Panek. Mit ihren Objekten haben sie die heutige Franziskaner-Straße gekennzeichnet.

Respekt der Mitbürger Offensichtlich zeichnet sich die bosnische Multikulturalität nicht nur durch Bauten aus. Das sieht man am besten während der Weihnachtsmesse, wenn nicht nur Katholiken sondern auch Angehörige anderer Religionen in die Kirchen kommen. Auf diese Diwan - januar/janvier 2014.

Weise zeigen sie den nachbarschaftlichen Geist und Respekt gegenüber ihren Mitbürgern. Durch diesen Kirchenbesuch halten sich Bosniaken an das Versprechen des Sultan Mehmed Fatih in seiner Schrift „Ahdnama“.

Der Ruf des Muezzins und das Läuten der Kirchenglocken Der Aufbau der FranziskanerKirche in der unmittelbaren Nähe der Kaiser-Moschee und der Übernachtungsresidenz „Konak“ als eines politischen Sitzes der bosnischen Wesiren ist ein Beweis der uralten Toleranz von Sarajevo, noch aus der Zeit der osmanischen Herrschaft. Der Baukomplex, der auch heute noch existiert, wurde im Herzen eines vorwiegend muslimischen Stadtviertels aufgebaut, war aber nie Gegenstand irgendwelcher Art von Intoleranz oder eines Angriffs.

Dort vermischen sich die Stimmen der Muezzins von fünf Moscheen; und die Kirchenglocke von dem höchsten Turm läutet alle 15 Minuten.

Vakat

Isak-begova džamija u Skoplju

Karađoz-begova džamija u Mostaru

Osnovne napomene o nastanku i razvoju osmanske arhitekture na Balkanu (Makedonija, Kosovo i Bosna)

Osmanlije su na prostoru bivše Jugoslavije izgradile preko 6.600 javnih objekata

Specijalno za Diwan: Kenan Šurković, glav. i odg. urednik Islamicarts magazina

P

raćenje stilskih kretanja i razvoja osmanske arhitekture na Balkanu podudara se sa smjerom teritorijalnog osvajanja tog dijela Evrope od strane Osmanskog carstva. Jugoistočni dijelovi Balkana, veoma rano, već u drugoj polovni 14. stoljeća, bivaju snažnije integrisani u novi civilizacijski krug. Krajnji domet osvajanja na Zapadu bit će dosegnut puno kasnije, krajem 16. stoljeća kada konačno i Bihać postaje dijelom Osmanskog carstva. Danas, naravno, postoje oprečna mišljenja o istinskom doprinosu Osmanlija na Balkanu. Dok je za neke Bosna u tom periodu predstavljala „tamni vilajet“, mnogi historičari se ipak slažu da je veliki dio te historije predstavljalo zlatno doba Bosne, ali i drugih zemalja Balkana. Da su Osmanlije puno ulagale u ovaj region govori i istraživanje turskog historičara Ekrem Hakki Ayverdia koji je u saradnji sa našim historičarima došao do podatka da su na prostoru bivše Jugoslavije Osmanlije izgradile preko 6600 javnih objekata.

U kompletnoj toj građevinskoj djelatnosti nama su svakako najintersantnije džamije. Osmanlije na ovom prostoru nisu zatekle raniju islamsku arhitekturu, pa je područje Balkana za njih bilo idealno mjesto na kojem će razvijati velike građevinske projekte. Veoma je važno istaći da mnoge džamije na Balkanu po svojoj veličini i stilskoj zrelosti ne

zaostaju za najboljim istanbulskim ostvarenjima. Na ovim prostorima angažovani su najbolji arhitekti, a i sam Mimar Sinan je na Balkanu izgradio veliki broj građevina. Kruna njegovog rada su svakako Mehmed Karadžoz-begova džamija i most Mehmed-paše Sokolovića.

Na Balkanu su prisutni svi historijski stilovi osmanske arhitekture: bursanski, ranocarigradski, klasični, postklasični stilovi. Najviše džamija bursanskog stila susrećemo u Skoplju. To je inače najraniji stil osmanske arhitekture, a svoj vrhunac je dosegao u prvoj polovini 15. stoljeća kada se i grade poznate džamije u Skoplju, Sultan Muratova (1436.) i Isak-begova (1438.). Kako je vrijeme prolazilo, a osmanska osvajanja sve se više pomicala prema zapadu, tako je i arhitektura mijenja svoj izgled. Džamija Mehmeda II u Prištini (1470.) jedan je od najambicioznijih projekata Osmanlija na Balkanu.

To je i jedna od najvećih jednoprostornih kupolnih džamija na Balkanu. Građena je u ranocarigradskom stilu koji je zamijenio bursanski stil odmah poslije zauzimanja Konstatntinopolja. U vrijeme gradnje, ova džamija je po svemu mogla parirati velikim vezirskim džamijama u Istanbulu. Brzo poslije toga u Skoplju se gradi Mustafa-pašina džamija (1492.) koja po ljepoti forme čak nadmašuje pomenutu džamiju u Prištini. Naročito se istiće njen trijem i portal koji je na posebno lijep način ukrašen mukarnasima.

Ako idemo dalje prema zapadu, ulazeći polako u 16. stoljeće dolazimo do džamija koje su se u Bosni Diwan - januar/janvier 2014.

Džamija Mehmeda II u Prištini gradile u klasičnom stilu. Ipak, i u Bosni je primjetan prelazni period.

Džamija koja je građena u maniru ranocarigradske škole, ali koja opet u nekim elementima nagovještava klasični stil, jeste Gazi Husrev-begova džamija u Sarajevu (1530/31.). To je najznačajniji i najpoznatiji objekat osmanske arhitekture na Balkanu.

Da je građena u Istanbulu bila bi jedna od najvećih istanbulskih džamija, a taj primat ne bi izgubila do danas.

Posebno je interesantan njen autor.

Adžem Esir Ali bio je porijeklom Perzijanac i glavni osmanski arhitekta. Iako se o njemu nije mnogo pisalo u naučnoj literaturi, njegov doprinos osmanskoj arhitekturi bio je ogroman. Bio je učitelj Mimara Sinana, koji će ga kasnije nasljediti, a na kojeg je tako snažno uticao da su prva ostvarenja Mimara Sinana u potpunosti prožeta arhitektonskim manirom Adžema Esira Alija.

Begova džamija je interesantna i po još nekim detaljima. U njoj se nalazi posljednja velika kompozicija mukarnasa, koja kasnije više neće biti ponavljana u osmanskoj arhitekturi. Što se tiče džamija koje će se kasnije graditi u klasičnom stilu svakako treba izdvojiti sljedeće: Careva (1565.), Ferhad-begova (1562.) i Ali-pašina džamija (1561.), sve u Sarajevu, Karadžoz-begova (1557.) i Koski Mehmed-pašina (1612.) u Mostaru, Šišman Ibrahim-pašina u Počitelju (1563.), Jusuf-pašina u Maglaju (1560.), Sianan-begova u Čajniču (1570.), Aladža džamija u Foči (1550.) i Ferhat-pašina u Banja Luci (1583.).

25

Kultura

Predstavljamo Gazi Husrev-begovu biblioteku

Najstarija “živa’’ institucija kulture u BiH

Gazi Husrev-begova biblioteka nastala je 1537. godine kad i Gazi Husrevbegova medresa. Ove dvije institucije kulture i obrazovanja uz povremne kratke prekide rade od osnivanja do danas i predstavljaju najstarije ‘’žive’’ obrazovne i kulturne institucije u Bosni i Hercegovini. Osnivač i vakif ove dvije institucije bio je namjesnik za Bosnu Gazi Husrev-beg koji je u Sarajevo došao 1521. godine i odmah se dao na izgradnju objekata i institucija koje su nedostajale ovom gradu. Za 20 godina života u Sarajevu, gdje je umro 1541. godine, Gazi Husrev-beg je od kasabe napravio šeher Sarajevo Priredio: Anes Džunuzović

G

azi Husrev-beg je u Sarajevu izgradio najveću i jednu od najljepših džamija na Balkanu 1530.-1531. godine u čijem haremu se nalazi i njegovo turbe koje je izgradio za svoga života. U hareme džamije nalazi se i mekteb, a preko puta Hanikah. Husrev-beg je podigao: imaret i musafirhanu, čifte-hamam, bezistan, dva hana, vodovod, šadrvan u haremu džamije, javni nužnik. Husrev-begovu vakufu pripada sahat-kula, za koju se ne zna je li podignuta za njegova života ili kasnije, zatim muvekithana, u dvorištu džamije, koja je podignuta 1859. godine. Iz sredstava Husrev-begova vakufa otvorena je u Sarajevu 1866. godine i vakufska bolnica, koja je radila sve do izgradnje Državne bolnice u Sarajevu 1882. godine. Za izdržava-

26

nje ovih objekata Husrev-beg je uvakufio oko dvije stotine dućana u sarajevskoj čaršiji, velike komplekse zemlje u okolini Jajca i šume u Tešnju. Isto tako, ostavio je vakufe u Serezu kao i gotova novca koji se je izdavao na rebah (priplod). I prihodi od bezistana, hamama i hanova trošili su se za izdržavanje ovih objekata.

Historija Gazijine biblioteke

Godine 1537. napisana je vakufnama za medresu, za čije je podizanje Husrev-beg uvakufio sedam stotina hiljada dirhema. Vakufnamom o svojoj medresi Husrev-beg je predvidio da: ‘’Što preteče od troškova za gradnju, neka se za to kupi dobrih knjiga, koje će se upotrebljavati u spomenutoj medresi, da se njima koristi ko bude čitao i da iz njih prepisuju oni koji se bave naukom’’.

Dakle, ovom vakufnamom za Medresu potvrdio je i osnivanje Biblioteke. Sve do godine 1863. godine Biblioteka je ostala u sklopu Gazijine medrese. Te je godine, na poticaj Topal Osman-paše, guvernera Bosne, uprava Gazi Husrev-begova vakufa dogradila jednu veću prostoriju uz Begovu džamiju ispod munare. Tu je Biblioteka preseljena iz Medrese i ostala do 1935. godine, kada je smještena u prizemne prostorije zgrade sarajevskog muftijstva pred Carevom džamijom. Ovdje je Biblioteka bila do početka agresije na Bosnu i Hercegovinu aprila 1992. godine, kada je zbog sigurnosti premještena. Štampane knjige prmještene su u desnu tetinu Careve džamije, a rukopisi su tokom agresije premještani osam puta na različite lokacije u Sarajevu. Najvrednijih 500 rukopisa bilo je smješteno u trezor Privredne banke gdje su ostali do kraja gresije. Zahvaljujući ovim aktivnostima stalnog izmještanja knjiga u cilju skrivaDiwan - januar/janvier 2014.

nja od agresora kako ne bi uspio otkriti lokaciju i granatiranjem uništiti ovo kulturno-historijsko blago, ono je sačuvano.

Nije doživjelo sudbinu Vijećnice i blaga nacionalne biblioteke koje je bilo u Vijećnici.

Nova zgrada Gazijine biblioteke Nakon agresije Gazi Husrev-begova biblioteka bila je smještena u objektu do ženske medrese na Drveniji, a ovih dana Gazi Husrev-begova biblioteka je dobila novu, moderno opremljenu, savremenu, bibliotekarsku zgradu, na lokaciji koja joj odlično odgovara, tik do objekta Kuršumlije medrese, praktično se vratila Medresi zbog čijih đaka je prvobitno i izgrađena. Nova zgrada Gazi Husrev-begove biblioteke otvara se u vremenu velike finansijske krize u kojoj se nalaze druge institucije kulture u Bosni i Hercegovini za čije se finansiranje brinu različiti nivoi vlasti u BiH, od kantona do države.

Izgradnju nove zgrade Gazi Husrev-begove biblioteke finasirala je Država Katar.

Nova zgrada Gazi Husrev-begove biblioteke ima sve potrebne, moderne, savremeno opremljene sadržaje, od savremenog depoa za knjige, posebnih komora sa posebnim klimatskim uvjetima u kojima se čuvaju rukopisi, zatim čitaona gdje su korisnicima na raspolaganju i računari na kojima mogu pronaći potrebne knjige u fondovima Biblioteke, potom manja čitaona za doktorante i istraživače gdje su korisnicima na raspolaganju i druga tehnička pomagala poput kopir aparata, skenra i sl. Biblioteka ima i odjel za restauraciju oštećenih rukopisa, dokumenata i starih štampanih knjiga. Ovaj svojevrsni laboratorij također je opremljen savremenom opremom. Biblioteka sa-

drži odjel koji se bavi digitalizacijom i mikrofilmovanjem starih rukopisa i sadržaja Biblioteke od velike važnosti.

U Biblioteci je postavljena i muzejska zbirka artefakata koji se odnose na historiju pismenosti u BiH i uopće kulturnu prošlost BiH. Zgrada ima i nekoliko konferencijskih i sala za sastanke kapaciteta, kao i veliku dvoranu moderno opremljenu za održavanje raznih oblika manifestacija. Holski prostor je odličan za održavanje izložbi i sl. manifestacija.

U zgradi nove Biblioteke našlo se mjesta i za redakciju Islamskih informativnih novina Preporod, kao i Izdavačke kuće El-Kalem koji djeluju kao institucije Islamske Zajednice u BiH. Knjižni fond neprocjenjive vrijednosti Zbog izuzetne vjerske, kulturološke, historijske, sociološke, antropološke, filozofske vrijednosti fondova koje sadrži Gazijina biblioteka od velikog je značaja što je sagrađena nova moderna zgrada koja će omogućiti adekvatno čuvanje ali i korištenje neprocjenjivih fondova biblioteke. Fond Gazi Husrevbegove biblioteke broji oko 80.000 svezaka knjiga, naslova časopisa i dokumenata na orijentalnim, bosanskom i nekim evropskim jezicima. Od toga 10.000 kodeksa rukopisa sa oko 20.000 većih i manjih djela iz islamistike, nauke o orijentalnim jezicima i lijepe književnosti. Na bosanskom i nekim evropskim jezicima je oko 25.000 štampanih knjiga. Periodika se sastoji od najstarijih listova štampanih u Bosni i Hercegovini, nekih sarajevskih dnevnih listova kao i gotovo svih naslova muslimanskih listova i časopisa koji su izlazili ili danas izlaze u Bosni i Hercegovini. Vrijedna je zbirka časopisa i novina i na orijentalnim jezicima koji se u ovoj Biblioteci danas nalaze. Zbirka dokumenata koji se odnose na prošlost Bosne i Hercegovine broji oko 4.000.

Biblioteka posjeduje 1.400 vakufnama

iz Bosne i Hercegovine, originalnih ili u ovjerenom prepisu. Sidžila sarajevskog senatskog suda ima 86. U arhivsku građu ubrajamo Zbornik Muhameda Enveri ef. Kadića, koji ima 28 svezaka sa po oko 400 stranica. Muvekitova povijest Bosne, u prepisu Muhameda Envera ef.

Kadića, ima četiri sveska. Naročito je značajan autograf Ljetopisa sarajevskog hroničara Mula Mustafe-Ševki Bašeskije, koji obuhvata vrijeme od 1747. do 1804. godine. Značajna je i zbirka fotosa kao i zbirka plakata, proglasa i letaka.

Najstariji rukopis potiče iz 1131. godine Najstariji rukopis u Gazi Husrevbegovoj biblioteci je djelo Ihjau ulumud-din, od Ebu Hamid Muhameda el-Gazalije, umro 1111. godine, teološko-mističko djelo, prepisano 1131. godine. Po starini, iza spomenutog, dolazi djelo ‘’Firdevsulahbar fi me-suril-hitab’’, zbirka hadisa koju je sastavio Ebu Sudža Širevejh ibn šehirdar ibn Širevejh ed-Dejlemi el-Hemedani, umro 1115. godine. Djelo je prepisao Abduselam ibn Muhamed elHava-rizmi 1151. godine u medresi Imađiji u Hemedanu. Djelo ima 417 listova, pisano starim neshom.

S obzirom na porijeklo rukopisa ove Biblioteke, odnosno gdje su sve oni nastali - pisani i prepisivani, možemo utvrditi da ih ima iz raznih krajeva islamskog svijeta, a osobito iz pojedinih velikih i značajnih centara kao iz Meke, Medine, Kaira, Bagdada, a naročito Istanbula. Ovi rukopisi, ponekad i unikati ili rariteti, dospijevali su u naše krajeve na razne načine: trgovinom, odlaskom na hadž naših ljudi, a osobito su ih donosili oni koji su u tim centrima bili na naukovanju, pa tako imamo i djela naših ljudi pisana i prepisivana u spomenutim i drugim mjestima. Međutim, najveći broj rukopisnog fonda potječe iz naših krajeva, gradova kao i zabačenijih sela, jer su ljudi iz ovog područja, željni znanja, mnogo pisali, a i prepisivali Diwan - januar/janvier 2014.

razna djela iz svih tada poznatih disciplina. Tako imamo i po više primjeraka djela naših autora, autografa a i prepisa. Prepisivački centri su bili pojedine medrese, a postojali su u nekim mjestima i skriptoriji za prepisivanje i širenje knjige. Spomenimo samo njih nekoliko: Hasan Čelebi ibn Ali el-Mostari, književno ime Zijai-Čelebi i Zijai el-Mostari, umro 1584. godine; Ali-Dede Bošnjak, Alaudin Ali-Dede ibn Mustafa el-Bosnevi; Allamek Muhamed ibn Musa el-Bosnevi, rođen u Sarajevu, poznat kao vrstan učenjak po čemu je i dobio naziv Allamek. Umro 1636; Hasan Kafi Pruščak (umro 1616. g.), jedan od najplodnijih pisaca na orijentalnim jezicima koje je dala Bosna. Biblioteka ima 23 prepisa, odnosno autografa njegovih djela; Muniri Belgradi Šejh Ibrahim ibn Iskender el-Bosnevi. Naziv Belgradi dobio je po tome što je veći dio svog života proveo u Beogradu kao muderis i kadija.

Umro je 1635. godine; Mustafa Ejubić Šejh Jujo, (umro 1707. g.), najveći i najplodniji pisac na orijentalnim jezicima iz Bosne i Hercegovine. Pisao je iz područja islamskog prava, stilistike i sintakse arapskog jezika, logike, disputacije, akaida, šeriatskog nasljednog prava, leksikografije i propovjedništva...

Za historiju Bosne i-Hercegovine materijali, koje ima Biblioteka, su od naročite važnosti.

Ljetopis (Medžmua) Mula MustafeŠevki Bašeskije, čiji se autograf čuva u Biblioteci, obuhvata događaje Sarajeva i Bosne i Hercegovine od polovine XVIII vijeka do početka XIX vijeka (1747-1804).

Salih-Sidki Hadžihusejnović-Muvekit, umro 1888. g., napisao je povijest Bosne (Tarihi Bosna) u dva sveska. Autograf se nalazi u Orijentalnom institutu u Sarajevu, a kompletan prepis u Gazi Husrevbegovoj biblioteci. Zbornik Muhameda Enveri Kadića, umro 1931. g., obuhvata dokumente i druge materijale koji se odnose na historiju Bosne i Hercegovine u vremenu od 1463. do 1927. godine. Ima 28 svezaka, svaki oko 400 stranica.

27

Polemike je.“ „Teško će biti u jednoj slobodnoj zemlji ljudima zabraniti da žive svoju vjeru“, rekao je ministar.

Međutim, moramo tačno obratiti pažnju na to da li ljudi djeluju iz svog vjerskog ubjeđenja ili žele provocirati.

Tu postoji razlika. Ako je ovo posljednje slučaj, onda se tu stavlja na probu tolerancija koja vlada u Luksemburgu. „Ja znam da je ovo pitanje koje sigurno neće biti rješeno jednoglasno.“

Debata o marami u školi u Wiltz-u Nastavničko vijeće škole „Lycée du Nord“ u Wiltz-u želi jasne odgovore na pitanje o mjestu religioznih i drugih svjetonazornih simbola u državnim školama. Kamen spoticanja je nošenje marame.

O

d početka ove školske godine dvije djevojčice koje pohađaju 7. razred škole „Lycée du Nord“ u Wiltz-u nose hidžab.

Ova situacija je pokrenula diskusiju o pitanju gdje je mjesto religioznim i ideološkim simbolima u okviru državnih škola. Diskusija se vodila tokom posljednjih mjeseci u gimnaziji u ovom gradu. „Pojedine osobe u okviru nastavničkog vijeća su protiv toga“, rekao je Pierre Koppes, direktor škole „Lycée du Nord“, za Dnevni list (Tageblatt).

Nastavničko vijeće je, međutim, dalo izjavu da su mnogi nastavnici izrazili svoje neslaganje.

Ovo nije prvi put da jedna učenica u Luksemburgu nosi hidžab. Ovo nije prvi put ni da se to dešava u Wiltz-u, u gradu gdje postoje dvije muslimanske zajednice i vjerovatno mnogo učenika muslimana koji pohađaju tamnošnju gimnaziju. „Prije nego što sam ja postao direktor, ovu gimnaziju je već pohađala jedna učenica koja je tokom cjelokupnog školovanja nosila hidžab“, rekao je juče Pierre Koppes.

Direktor se drži zakona U svakom slučaju, došlo je do dijaloga. Između nastavnika i direktora, a onda između nastaničkog vijeća i direktora. Koppes je, međutim, obavio i razgovore sa ocem ovih djevojčica. On je izjavio da djevojčice nose hidžab već od svoje desete godine.

28

„Moja pozicija u ovom delikatnom slučaju je jasna. Pošto živimo u pravnoj državi, ja se pridržavam zakona.

A pošto ne postoji pravna osnova koja bi omogućila da se zabrani nošenje marame, ja nemam drugog izbora nego da to dozvolim.“ Međutim, dvije stvari se moraju uzeti u obzir, rekao je Pierre Koppes: „Niko ne smiije zbog vjerskih razloga da odbija prisustvo nastavi – naročito plivanju ili drugim sportskim aktivnostima. Osim toga mora biti zagarantovana sigurnost, kao na primjer tokom praktične nastave.“ Tokom spomenutog dužeg razgovora sa ocem, otac je garantovao da će se njegove kćerke pridržavati ovih uslova. „Do sada, u svakom slučaju, nije imao ništa protiv ove dvije tačke“, rekao je direktor.

Već poznata problematika

Da se debata o nošenju vidljivih vjerskih i ideološkoh znakova neće ograničiti samo na Francusku, već da će se vremenom prenijeti i na Luksemburg pokazao je već davno dopis bivše ministrice obrazovanja Mady Delvaux.

Ovaj dopis je prije tačno dvije godine izazvao velike diskusije u društvu. Ministarstvo obrazovanja je tada u prvoj fazi najprije ukazalo na to... „ da sve više postoje đaci koji po vjerskom ubjeđenju dolaze u školu sa specifičnom odjećom. Oni odbijaju da učestvuju na nekim od časova ili zahtjevaju odobrenje da praktikuju svoju vjeru u školi“ i kako se treba ponašati u ovoj situaciji.

Ova problematika nije nova, izjavio je u srijedu ministar obrazovanja Claude Meisch za dnevne novine. „Dosada se u ovakvim situacijama uvijek trudilo spustiti loptu. Svejedno da li je u pitanju marama ili to što učenice ne žele učestvovati na časovima plivanja, pokušava se naći individualno rješenDiwan - januar/janvier 2014.

Čeka se načelni odgovor Međutim, izgleda da nastavničko vijeće očekuje načelni odgovor. Oni ne žele voditi debatu samo na nivou gdje se razgovara o vjerskim simbolima. „Nastavničko vijeće nikako ne želi da stigmatizira bilo koju vjersku zajednicu“, izjavio je jučer predsjednik nastavničkog vijeća Wiltz-a, Jules Barthel, za Dnevni list (Tageblatt). Naprotiv: njihov stav je u prvoj liniji za to da se respektira jednakost između dječaka i djevojčica i da su protiv svakog oblika komunitarizma u državnim školama.

Nošenje odjeće i drugih simbola koji su očito znakovi religiozne pripadnosti bi potaklo nastajanje i razvoj jednog takvog komunitarizma u okviru školske zajednice.

Iz tog razloga nastavničko vijeće iz Wiltz-a postavljaju niz pitanja: na primjer: da li će tolerisanje vidljivih znakova izazvati pojavljivanje drugih zahtjeva od strane integrističkih krugova. Takođe se boje da će se na taj način dovesti u pitanje jednakost između dječaka i djevojčica.

Zbog svega navedenog, ovo vijeće traži dvije stvari: Svi vjerski ili drugi ideološki simboli koji krše propis o neutralnosti i toleranciji u državnim školama, trebaju biti zabranjeni u gimnazijama. Međutim, oni žele i jedan širi dijalog. I sa učenicima, kako bi ih upoznali sa općim aspektima ove tematike, i sa roditeljima djece, kako bi ih uvjerili u to da je odustajanje od nošenja hidžaba u školi u interesu integracije mladih.

Nastavničko vijeće Wiltz-a je iz ovog razloga kontaktiralo mnoge zastupnike profesora u srednjim školama u zemlji, nadajući se da će oni pokazati svoju solidarnost po ovom pitanju.

Osim toga, u izradi je i dopis u kome će nastavničko vijeće Wiltz-a formulisati svoje želje i uputiti ih ministru obrazovanja, ministru kulture i ministrici za jednakost.

Pitanje o mjestu religije u društvu, koje je tako dugo tinjalo u politici, sada se izgleda konkretno postavlja. Možda ranije nego što bi to bilo drago mnogima iz političkih krugova, iz oblasti školstva i društva uopće. S druge strane, ovo pitanje je već dugo – vjerovatno predugo – bilo sakriveno iza zastora, a sve zbog straha od javne debate.

Wir übertragen „Ich weiß, dass dies eine Frage ist, welche sicherlich nicht Einstimmigkeit erlangen wird.“ Prinzipielle Antworten gewünscht

Kopftuch-Debatte an Wiltzer Schule Das Lehrerkomitee des Wiltzer Lycée du Nord wünscht sich klare Antworten auf die Frage nach dem Platz der religiösen und weltanschaulichen Zeichen in der öffentlichen Schule. Stein des Anstoßes ist das Kopftuch-Tragen.

S

eit Beginn des Schuljahres besuchen zwei Mädchen eine 7e des Wiltzer Lycée du Nord. Die beiden Schwestern tragen den Hidschab. Diese Situation gilt als Stein des Anstoßes einer Diskussion über die Frage nach dem Platz der religiösen und ideologischen Zeichen innerhalb der öffentlichen Schule, die über die letzten Monate hinweg im Gymnasium der Ginsterstadt geführt wurde.

Einzelne Personen innerhalb des „corps enseignant“ seien „damit nicht einverstanden“ gewesen, sagte Pierre Koppes, Direktor des Lycée du Nord, dem Tageblatt gegenüber. Von Seiten des Lehrerkomitees heißt es jedoch, dass viele Lehrer ihren Unmut darüber ausgedrückt hätten.

Es ist nicht das erste Mal, dass eine Schülerin in Luxemburg den Hidschab trägt. Es ist nicht einmal das erste Mal, dass dies in Wiltz passiert, einer Stadt, in der es zwei muslimische Gemeinschaften gibt und vermutlich viele Schüler muslimischen Glaubens das dortige Gymnasium besuchen. „Vor meiner Zeit als Direktor gab es bereits eine Schülerin, die während ihrer gesamten Schulzeit den Hidschab trug“, meinte gestern Pierre Koppes.

Die Direktion hält sich an die Gesetzeslage Es kam jedenfalls zu Gesprächen. Zwischen den Lehrern und dem Direktor, dann dem Lehrerkomitee und dem Direktor. Koppes führte jedoch auch Gespräche mit dem Vater der beiden Schülerinnen. Die beiden Mädchen sollen bereits seit ihrem zehnten Lebensjahr den Hidschab tragen, heißt es. „Meine Position in diesem delikaten Fall ist eindeutig. Da wir uns in einem Rechtsstaat befinden, halte ich mich an die Gesetze. Da es nun mal keine rechtliche Basis gibt, die es ermöglicht, das Tragen des Schleiers zu verbieten, habe ich keine andere Wahl, als dies zuzulassen.“

Zwei Punkte jedoch müssten berücksichtigt werden, so Pierre Koppes: „Keiner darf aus religiösen Gründen eine Beteiligung an den Kursen – besonders dem Schwimmen oder anderen sportlichen Aktivitäten – verweigern.

Auch die Sicherheit muss garantiert werden, etwa während der praktischen Kurse.“ Während des besagten längeren Gesprächs mit dem Vater habe dieser ihm garantiert, seine Töchter würden sich an diese Bedingungen halten. „Es gab bislang jedenfalls in beiden Punkten nichts zu beanstanden“, meint der Direktor.

Keine neue Problematik Dass die Debatte um das Tragen der „signes ostentatoires religieux ou idéologiques“ sich nicht nur auf Frankreich begrenzen, sondern mit der Zeit auch auf Luxemburg überschwappen würde, zeigt bereits ein Rundschreiben der ehemaligen Bildungsministerin Mady Delvaux. Dieses Schreiben sorgte vor fast genau zwei Jahren für reichlich Diskussionen innerhalb der Gesellschaft. Die Unterrichtsministerium wies damals in einer ersten Phase darauf hin ... „que de plus en plus souvent des élèves, pour des raisons de convictions religieuses, se présentent à l’école avec une tenue vestimentaire particulière, refusent de participer à certains cours ou sollicitent l’autorisation de pratiquer leur religion à l’école“ und wie man mit der Situation verfahren soll.

Die Problematik sei nicht neu, meinte jedenfalls am Mittwoch Bildungsminister Claude Meisch dem Tageblatt gegenüber. „Bislang wurde stets versucht, in solchen Situationen den Ball flach zu halten. Ob bei der Kopftuch-Frage oder wenn es darum geht, dass Schülerinnen sich nicht am Schwimmsport beteiligen wollen, wird versucht, individuelle Lösungen zu finden.“ Es würde jedoch schwierig werden, in einem freien Land den Menschen verbieten zu wollen, ihren Glauben auszuleben, so der Minister.

Man müsse jedoch genau darauf achten, ob die Menschen aus dem Glauben heraus handeln oder ob sie provozieren wollen. Hier bestehe ein Unterschied. Sollte Letzteres der Fall sein, dann würde die Toleranz, die in Luxemburg herrscht, auf die Probe gestellt werden.

Diwan - januar/janvier 2014.

Das Lehrerkomitee scheint jedoch eine prinzipiellere Antwort anzustreben. Man möchte die Debatte nicht nur auf der Ebene der Glaubenssymbole führen wollen. „Es geht dem ‚Comité des professeurs‘ in keinster Weise darum, irgendeine Gemeinschaft zu stigmatisieren“, meinte gestern der Präsident des Wiltzer Lehrerkomitees, Jules Barthel, dem Tageblatt gegenüber. Im Gegenteil: die eigene Position trete hauptsächlich dafür ein, dass einerseits die Chancengleichheit zwischen Jungen und Mädchen respektiert wird und man andererseits gegen jede Form von Kommunitarismus innerhalb der öffentlichen Schule sei.

Das Tragen von Kleidern oder anderen Zeichen, die offensichtlich religiöser Zugehörigkeit seien, würde jedoch das Aufkommen und die Entwicklung eines solchen Kommunitarismus innerhalb der Schulgemeinschaft fördern.

Man stellt sich deshalb innerhalb des Lehrerkomitees und des Wiltzer „corps enseignant“ eine Reihe Fragen. Etwa die, ob das Tolerieren der „signes ostentatoires“ nicht andere, weitere Forderungen von Seiten integristischer Kreise aufkommen lassen werde. Auch fürchtet man, dass das Gleichheitsprinzip zwischen Jungen und Mädchen in Frage gestellt werden könnte.

Das Komitee würde sich deshalb zwei Sachen wünschen: Jegliche religiöse oder ideologische Zeichen, die gegen das Gebot der Neutralität und der Toleranz der öffentlichen Schule verstoßen, sollen innerhalb des Gymnasiums verboten werden. Man wünsche sich aber auch einen erweiterten Dialog. Sowohl mit allen Schülern, um sie mit den allgemeinen Aspekten der Thematik vertraut zu machen, als auch mit den Eltern der Kinder, um sie davon zu überzeugen, dass ein Verzicht auf das Tragen des Hidschab innerhalb der Schule im Interesse der Integration der Jugendlichen sei.

Das Wiltzer Lehrerkomitee hat deshalb sämtliche Professorenvertretungen der Sekundarschulen im Lande kontaktiert in der Hoffnung, diese würden sich solidarisch in ihrem Begehren zeigen.

Auch ist ein Schreiben in Ausarbeitung, in dem die Wünsche des Wiltzer Lehrerkomitees an den Bildungsminister, den Kultusminister und die Chancengleicheitsministerin formuliert werden.

Die Frage nach dem Platz des Religiösen, um die so lange von Seiten der Politik herumlaviert wurde, scheint sich nun konkret zu stellen. Vielleicht früher, als vielen aus politischen Kreisen, aus dem Schulwesen und der Gesellschaft lieb ist. Andererseits wurde diese Frage auch lange – wahrscheinlich zu lange – hinter einem Vorhang der Furcht vor öffentlichen Debatten verborgen.

(Sascha Bremer/Tageblatt.lu)

29

Putopis

Stari zanati Sarajeva

Aladinke i nakit iz Sarajeva na ulicama Pariza, Londona, Praga

Danas u Sarajevu, na Baščaršiji, postoje zanatske radnje. Uglavnom su preživjeli zanati čiji proizvodi i u modernom, današnjem vremenu, imaju svoju svrhu i upotrebljivi su, kao i oni zanati čiji proizvodi služe kao suveniri za turiste. Tako na Baščaršji danas možete naći: kazandžije, tašnare, krojače, sarače, abadžije, limare, brijače, papudžije, obućare, optičare, ćilimare, filigrane – kujundžije, četkare, tapetare, užare, rukavičare, izrađivače fesova, kapa, vjenčanica, šamija, zatim oštrače, kaligrafe, kovače. Oni su danas velika turistička atrakcija i svojevrsni sarajevski turistički brend.

Autor: Anes Džunuzović

M

ješanje raznih kultura, običaja, arhitektura Sarajevo čini posebnim gradom na turističkoj karti Evrope i Svijeta. Sarajevski Stari Grad je mjesto susreta i prisustva Osmanskog i Austro-Ugarskog vremena, ali i novijih vremena i država.

Uz prisustvo četiri bogomolje najvećih monoteističkih religija u vazdušnoj udaljenosti od 200 metara jedne od druge, najveći dragulj Starog Grada Sarajeva

30

jeste Baščaršija, glava čaršije, odnosno modernim rječnikom rečeno poslovni centar tadašnjeg Sarajeva. Poslovi kojima su se ljudi bavili u vremenu nastajanja i razvoja Baščaršije i Sarajeva jesu zanati i trgovina zanatskim proizvodima.

Baščaršija je imala 45 zanatskih ulica Prvi zanati u Sarajevu pominju se u najstarijem poznatom katastarskom defteru iz 1489. godine. Iz ovog deftera vidi se da se najranije javljaju zanati koji su služili potrebama vojske: kovači, sabljari, čizmari, ćebadžije, halači, mesari, pekari, sarači, buzadžije. Broj zanata vremenom se širi i u katastarskom defteru iz 1528-1536. godine pominje se novih 19 zanimanja poput: bravari, nalbanti, aščije, dogramadžije, mutabdžije, kazandžije, kujundžije, papudžije i dr.

Do kraja XIX stoljeća i odlaska Osmanlija iz Bosne pominje se 70 raznih zanata i oko 400 različitih poizvoda. Najbrojniji su bili proizvodi sarača, kazandžija, kazaza i kovača. Proizvodi pojedinih zanata predstavljali su prave umjetničke vrijednosti i bili su poznati širom Osmanskog carstva, pa čak i šire, neki su se izvozili i izvan Osmanskog carstva. U tome su posebno prednjačili: kazandžije, čurćije, kujundžije i sarači. Zanatlijski dućani bili su podjeljeni po čaršijama. Svaki zanat ili srodni zanati imali su svoju jednu ili više ulica. Bilo je 45 takvih ulica. Neki nazivi Diwan - januar/janvier 2014.

ulica po zanatima sačuvani su i do danas. Nažalost, uglavnom su ostala imena zanata, ali ne i sami zanati. Dakle, u Osmanskom periodu zanati su bili glavna grana privrednog rada i od njih je živio veći broj stanovnika. Zapadnoevropski putnik Vitez Henrik Blunt za vrijeme svoga boravka u Sarajevu, na Baščaršiji u ljeto 1634. godine zabilježio je: “Na glavnom trgu i u pedeset ulica nakraj trga ima, valjda šest ili sedam stotina dućana s robom svake vrste. Trgovački dućani i zanatske radnje grupisani su strogo po esnafima. U kožarskoj ulici koju zovu Sarači, možeš vidjeti divne robe iz raznobojne kože i prekrasne konjske opreme, da je se nagledati ne možeš. Nedaleko su dućani svakovrsnog krzna od šumskih zvijeri. Među njima ima tako krasnog da bi londonske žene dale, ne malo godina života, za jedan ogrtač iz njega. U jednoj podugoj ulici vidio sam dućane, prepune zlatnog nakita ljepote kao u haremskih ljepotica iz arapskih i indijskih bajki, a iz srebra izrađeni ukrasni predmeti svojom ornamentikom, punom fantastičnih šara, ne zaostaju nimalo za venecijanskim radovima ove vrste. Naročito su me opčarali srebrom i zlatom vezene bezbrojne lule i lijepo išarani ćibuci, ponekad dugi tri jarda.....”

Industrijalizacija uništava zanate Dolaskom Austro-Ugarske, stari zanati dolaze u veoma težak položaj.

Zapravo, već za Osmanskog perioda pojedini zanati stagniraju, što zbog nedostatka interesa kod novijih generacija, a što zbog uvođenja novih i savremenijih tehnologija u izradi pojedinih proizvoda.

Proizvodi se počinju industrijski proizvoditi, što ih čini jeftinijim od zanatskih

proizvoda. Dolaskom nove vlasti mijenja se i moda u načinu života i oblačenja, tako da pojedini stari zanati gotovo nestaju.

Postepeno nestaju sabljari, tufekdžije, bičakčije, kazazi, čurćije. Neki zanati se uspjevaju sačuvati prilagođavanjem vremenu, odnosno modernizacijom. Pojavljuju se i novi zanati: moderni cipelarski zanat, krojački zanat, kovinsko-tokarski, kao i mehaničari raznih struka. Sa mod-

ernizacijom koju donosi XX stoljeće pojedini zanati potpuno nestaju, a oni koji su ostali morali su naći načina da se prilagode vremenu i zahtjevima tržišta.

Zanati su baščaršijski brend Danas u Sarajevu, na Baščaršiji, postoje zanatske radnje. Uglavnom su preživjeli zanati čiji proizvodi i u mod-

Izrada replika nakita iz doba Bosanske kraljevine

U

Zemaljskom muzeju u Sarajevu čuva se zbirka nakita pronađenog tokom arheoloških iskopavanja širom BiH. Dvije fibule (ukrasne ukosnice) u ovoj zbirci napravljene su prije nekih 4000 godina. Naušnice u obliku ribe su malo mlađe, možda koju hiljadu godina. U mjestu Mile, nedaleko od Visokog, 1377. godine krunisan je kralj Tvrtko I. U krunidbenoj crkvi je pronađen prsten, zlatni, sa gorskim kristalom. Prsten je velik, promjer mu je čak 2.5 cm – onaj ko ga je tada nosio, nosio ga je preko viteške rukavice, pletene od tanke žice. Da bi ovaj nakit učinili dostupnim građanima, a posebno turistima, iz uprave Zemaljskog muzeja odlučili su napraviti replike ovog nakita u različitim materijalima. Taj poduhvat ručne izrade replika nakita iz bronzanog doba i vremena bosanskih kraljeva prepušten je zlatarsko-juvelirska radnja Sofić, zlatarima Senadu i Seadu čija se porodica u tri generacije bavi ovim zanatom. Danas nakit koji nas podsjeća na naše predke nosi i Anđelina Džoli, a dostupan je i svim turistima i građanima BiH. Ovaj nakit bio je izložen u Londonu, Briselu, Pragu.

Sarajevske aladinke na ulicama Pariza

M

ehmed Kalajdžisalihović bavi se papudžijskim zanatom. To je porodični posao sa tradicijom od 1882. godine. Mehmed ručno proizvodi razne vrste papuča, kako za nošenje po kući, tako i za napolje. Posebno ističe Sarajevsku papuču koja se pravi u varijanti za kuću, ali i za napolje, te je koriste folklorna društva. Aladinka je papuča koja se nekada nosila isključivo po kući, ali ju je Mehmed učinio popučom i za vani. Ona je posebno interesantna strancima i aladinke napravljene u Mehmedoovj radnji nose se po ulicama Pariza, Londona, Rima.

Diwan - januar/janvier 2014.

ernom, današnjem vremenu, imaju svoju svrhu i upotrebljivi su, kao i oni zanati čiji proizvodi služe kao suveniri za turiste. Tako na Baščaršji danas možete naći: kazandžije, tašnare, krojače, sarače, abadžije, limare, brijače, papudžije, obućare, optičare, ćilimare, filigrane – kujundžije, četkare, tapetare, užare, rukavičare, izrađivače fesova, kapa, vjenčanica, šamija, zatim oštrače, kaligrafe, kovače. Oni su danas velika turistička atrakcija i svojevrsni sarajevski turistički brend. Posebno mjesto zauzima ulica kazandžiluk u kojoj i danas isključivo rade kazandžije, koji sada osim predmeta za upotrebu poput džezvi, ibrika, sahana, demirlije, prave i suvenire. Kazandžija hadži Nasir Jabučar izradio je i najveću džezvu na svijetu, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda. Ova džezva je napravljena 2004. godine, a kapacitet joj je 650 litara kahve ili 8.000 findžana.

31

Međe

20 uspješnih godina Almanaha

Dok su drugi proizvodili priču mi smo proizvodili djelo U okviru “Dana bošnjačke kulture” u Luksemburgu je održana promocija u povodu 20 godina postojanja i rada Almanaha. Diwan ovom prilikom donosi tekst napisan povodom luksemburške promocije.

Za Diwan: Redakcija Almanaha

A

sve je ipak počelo, ne tako davno, iz očaja, nemoći, patnje i nemaštine.

Ništavilu je trebao siguran, jasan, civilizovan i kulturan odgovor. Iluzija? Možda je tako izgledalo tada, međutim danas se pokazalo da je to bila vizija. I to najumnijih, najhrabrijih i onih koji znaju: šta je to trajno, vrijedno i šta treba narodu, kojem je prijetilo zatiranje.

Podsjetimo se samo: jesen, zima 1993., inflacija, sankcije, bijeda, očaj, Štrpci, Bukovica, ubijanje Bosne. Gore kuće, stanovi, džamije, ubija se Sarajevo, narodno blago, kolone izbjeglica... Beznađe ili „Popločavanje pakla” kako u rezimeu te godine reče, najbolji naš novinar, urednik „Monitora” i član redakcije „Almanaha „Esad Kočan : „S posljednjih pregovora o Bosni predsjednik Momir Bulatović nam se vratio iskreno dirnut Miloševićevim i Tuđmanovim združenim milosrđem. Oni su, obznanio je, iznenadili svijet spremnošću da pravično podjele komšijsku zemlju, uvažavajući sva međunarodna, politička, etička, demografska i etnička mjerila. Ovdašnju javnost nije zamarao sitnicama, ali se zna: kada se završi pravda, ni vrelo Bosne više neće biti Bosna. Ni nebo nad Drinom, ni Jahorina, ni Višegrad, ni ćuprija ni Plivini vodopadi u njenom srcu.

U Bosni je ubijen dvadeset prvi vijek i po tome će, tvrde mnogi, biti zapamćena godina koja odlazi. Gotovo niko ne skriva poruku - kasno je za zemlju ljiljana,-o nama je riječ. I dok i najmoćniji zaziru od pitanja šta nakon druge sarajevske zime može i ima pravo da opstane, predsjednik Bula-

32

tović je, hrabrije nego ikad, stao uz pobjednike. U politici ništa nije sasvim slučajno, a pogotovo ne Bulatovićevo junačenje. Nakon poduhvata preko Drine, slijedi završni marš na jug i tu nikakve improvizacije neće biti dopuštene. Prosto: ista količina nasilja kojom je trebalo potkrijepiti tezu da je u Sarajevu nemoguće živjeti zajedno, biće upotrijebljena kao argument da u Prištini – mora.

Zadaci službene Crne Gore biće sve operativniji. Ova republika ima biti svestrano pripremljena da bez otpora sklizne u savez srpskih zemalja, kako ispravno kažu radikali, a taj raj će se zbog kompromisa možda zvati i savez srpskih država.

Kako je Crna Gora oslobođena od svega što je čini Crnom Gorom, kako su, uz svestran doprinos režima, pustošene najfinije osnove njenog postojanja, poznato je.“

Dakle, izbor je bio naizgled jasan : Sindžir ili muhadžir? Ili otići ili ostati , pamtiti, zapisivati i boriti se riječju i djelom. Husein Bašić, baš tada donosi odluku. Braniti se riječju i djelom. Svjedočiti. O tome „Kad su gorjele Božje kuće „ zapisa, negdje u ovo vrijeme (12.decembra 1993.), prije dvadeset godina: Vraćajući se iz rata, razrovanim putevima, pokraj spaljenih kuća, pored srušenih mostova i polomljenih česama, umorni Ibrahim Žioc – poče gunduriti neke riječi, opazivši da mu od njih korak postaje duži a put lakši. Stigavši najzad u zavičaj, zapisa te riječi, ovako: Ko otvori put – svi su putevi pred njim, Ko ga prekine – moraće bespućem tim.

Ko podigne česmu – duša će mu s vodom teći.

Ko je obatali – žedan će u grob leći.

Ko sazida kuću – veći od krova će porasti.

Ko je zapali i oburva – ime će mu propasti.

Ko sagradi most – dva će sveta sastaviti, Ko ga poruši – oba će izgubiti.

Ko čovjeka spasi – sačuvaće sebe, Ko ga ubije – ubiće u njemu i tebe.

Duhovnu i intelektualnu braću po riječi i peru našao je u velikanima pisane riječi Zuvdiji Hodžiću i Miliki Pavloviću. Počelo se od ničega i ništa. S nadom i voljom. Prvi dvobroj časopisa Diwan - januar/janvier 2014.

„Almanah „, pojavio se početkom 1994. Pokretač časopisa je bilo istoimeno Udruženje za očuvanje ugrožene kulturno-istorijske baštine Muslimana. U „Riječi na početku”, prvi urednik Husein Bašić je zapisao: ”Pojava »Almanaha«, časopisa koji će se baviti proučavanjem, prezentacijom i zaštitom kulturno -istorijske baštine Muslimana, Bošnjaka (otvoren je za kulturnu baštinu uopšte – kao univerzalnu vrijednost) – znači kakvu-takvu mogućnost da se makar registruju i naznače elementarne kulturne vrijednosti muslimanskog naroda u Crnoj Goei i Srbiji, koji je sticajem tragičnih okolnosti ostao još više izolovan i usamljen, s nanovo raspirenom hipotekom »vječite krivice«, ali i one, nimalo lakše, koju mu već, kao težak kamen, vješaju o vrat uskovitlani nacionalistički korpusi, aktuelna vlast i njihovi mediji. Budući da se iz frustrirane i mitologizirane halabuke i opsjednutosti većinskog naroda samim sobom ne može čuti ni jedan drugi glas – »Almanah« na prvom koraku čeka nezavidna i neizvjesna sudbina naroda čijom će se kulturom prevashodno baviti, dakle, zamke i ograničenja koja sužavaju i opasno ugrožavaju ne samo mogućnost kulturnog iskaza i nacionalnog identiteta, već i samu egzistenciju i opstanak na ovim prostorima(...)Svjedoci smo da se atakuje na spomenike materijalne kulture koju muslimanski narod baštini kao svoju (a ona je uzaman i kulturna baština svijeta!), da se ukidanjem uslova za razvoj kulture svjesno presušuju izvori duhovnosti, kao bitnog činioca nacionalnog i kulturnog određenja.

Na intelektualcima muslimansko-bošnjačke provenijencije je, ali i na ljudima kojima je kulturno-istorijska baština, kao opšteljudska vrijednost, na srcu, da sačuvaju i odbrane od konačnog zaborava i uništenja makar i ostatke ostataka kulture ovog naroda, ako ne više kao materijalnu datost, ono kao tragove kuda je išao i gdje je nastao.

To je upravo i bio razlog za pokretanje ovog glasila«.

U to vrijeme mladi i perspektivni inžinjer mašinstva Atvija Kerović, sa završenom specijalizacijom u Moskvi,radi u fabrici »Radoje Dakić«, centru tzv »antibirokratske revolucije«. Ne uspijevajući da nađe sebe u društvu »pomamljenih » i za rat »ornih« radnika u preduzeću, odlučuje da napusti firmu u najboljim radnim godinama i zajedno sa svojim prijateljima iz Podgorice, u okviru tamošnjeg »Merhameta« zbrinjava brojne izbjeglice iz Bosne, nalazi im utočište, prosi koru hljeba za njih. On je danas izvršni direktor koji se sa »Almanahom« budio i zaspijevao u minulih dvadeset godina. Za njega kažu da je neko preko čijih leđa je prošlo sve ono vezano za »Almanah« i dobro i loše. On nikada nije ni pomislio da se požali, a kamo li pohvali.

Respektabilna intelektualna porodica I tako od prvog do posljednjeg broja. Kada se sve sabere za sada 56 brojeva, na 9.599 strana, ukupno 1.085 stručnih priloga iz pera 567 autora. Zahvaljujući njima Almanah je postao respektabilna intelektualna porodica sa saradnicima iz čitavog svijeta i po priznanju mnogih najoriginalnija, najmoćnija i najprestižnija institucija ovog tipa među Bošnjacima uopšte.

U takvim uslovima se radilo, stvaralo i gradilo. Sehara »Almanaha« se punila neprocjenjivim blagom. Glas o dobru se širio. Oko »Almana-

ha« se okupljalo, debatovalo, muhabetilo.

Svi su tada mislili da smo nešto posebno »hrabri«. Međutim, mismo samo radili ono što umijemo i što smo željeli.

I tako slovo po slovo, tekst, knjiga, priča. Zbunjeni i uplašeni ličili smo najviše na onog Emina, trgovca iz GUSINJSKE GODINE , Zuvdije Hodžića : »Dođem u Stambol i pitaju me: Ko sam?

Rečem da sam Turčin, a oni zanjišu glavom: E, nijesi, ti si Arnaut. Dođem u Skadar kao Arnautin, a oni će mi: Jok, more, ti si Bošnjak. Dođem u Sarajevo, a pitaju me ljudi oklen sam i ko sam.

Kažem: Bošnjak. A Bošnjaci će: Hajd, bolan, otkud? Ti si Crnogorac, samo što ti je vjera naša.

A jedan iz Podgorice ne priznaje ni to, no veli: Turčin si, šta drugo.

E, hajd se ti sad snađi u tome. Ko sam i što sam? Niko.« Danas bi sigurno i Emin, trgovac rekao: Zahvaljujući i »Almanahu« sada znamo, ko smo, što smo i kuda idemo. »Bošnjaci smo i znamo ko smo i što smo i sve manje ima i onoga, iz ovog kultnog romana velikog pisca i osnivača Zuvdije Hodžića : „Ništa se bolje neće snaći ni naš porod, naša đeca. Jednom će ih nauku učiti škola a drugom mi kod kuće. Ali će se promjeniti vrijeme i blago tome ko to novo dočeka.

Upamti – potomci će se čuditi našim mržnjama, zavađama i diobama. Zgražavaće se nad tim.

Ne velim da se i oni neće dijeliti, hoće, ali ne ovako kao što smo se mi budalasto cijepali i klali.

Sve mi se čini, efendija, da se prevario. Đeca nam idu u školu, na silu. Mnogi su životima platili tvrdoglavost i odbijanje da ih ne puste na nauk. A tamo ih zbunjuju i odbijaju od nas.

Ubjeđuju ih da su Turci a uče ih da mrze Turke.

Kada u čitanju dođu do te riječi, a dođu počesto, ona se, jadna, zagrcnu, obore oči od stida.“ Novo vrijeme To »novo« se uveliko nazire. Naša djeca, zahvaljujući i »Almanahu« uče i naše pisce, pjesnike, epičare. U novim školskim programima mnogo je toga promijenjeno da niko više nema razloga da »saginje glavu«. Zašto ne reći, nikada se uspravnije nije govorilo i debatovalo o našoj istoriji, kulturi i tradiciji u posljednja dva vijeka. Ništa se u Crnoj Gori i šire nije desilo, niti osnovalo a da u tome nije učestvovao neko od ljudi iz i oko »Almanaha«. On je bio i ostao utočište i uporište svim mislećim i dobronamjernim, stekao brojne prijatelje širom svijeta. Dovoljno je reći da ga ima u svim bibliotekama prestižnih univerziteta svijeta od Beča do Harvarda. Dok su drugi proizvodili »priču« mi smo djelo. Dok danas drugi pokazuju »sebe« mi pokazujemo seharu Almanaha u kojoj danas staje preko 80 posebnih izdanja, 56 brojeva časopisa, desetine naučnih skupova, okruglih stolova i debata. Dok od priče može živjeti politika i to traje dok se ne izgovori , mi smo stvorili ono što će nas sve nadživjeti. Zato nas najviše cijene i poštuju oni koji shvataju da se radi o istorijskoj misiji i nesvakidašnjem poduhvatu.

Međutim, nijesmo neralni i euforični. Znamo da smo tek zaorali prvu brazdu i sigurni smo da će ona biti sve duža i veća. Ali nijesmo ni sebični da se grabimo oko toga ko je što i kada uradio.

Naše i vaše se vidi ! Kažemo »naše« i »vaše«, jer

da nije bilo vas »običnih, nesebičnih, dobronamjernih », »moćni i važni« bi nas tapšali sve dok nijesmo postali »nešto«, a onda bi krenuli da nas satiru i uništavaju, jer oni misle da se mimo njih ne može napraviti »ništa«. Zato nam je, vjerovali ili ne , bilo lakše onda kada niko nije znao za nas, nego danas kada smo jedna od najpoznatijih bošnjačkih adresa u svijetu. Valjda zato što iza nas stoji narod, a iza njih body gard. No, nijesmo niti ćemo kukati i žaliti se na bilo koga ili za bilo kim.

Ako ukucate našu web adresu www.almanah.me, možete vidjeti u kojim smo sve svjetskim enciklopedijama , edicijama i katalozima prisutni. Ako prelistate naš web sajt, vidjet će te da smo proglašavani za najbolje izdavače na međunarodnim sajmovima knjiga, da smo dobijali priznanja od najvećih javnih autoriteta, da su naši radovi citirani u brojnim publikacijama u svijetu, da su imena naših malih donatora dio našeg vakufa... Naravno, da ima i mnogo toga sa čim ne bi mogli da se pohvalimo. Ali, da sve radimo sa entuzijazmom, voljom, ciljem i bez ikakvih materijalnih nadoknada možemo s ponosom istaći. O tome i mnogo čemu drugom najbolje može posvjedočiti onaj koji je postao simbol današnjeg »Almanaha«, trostruki akademik, redovni profesor i urednik od 1997. prof.dr Šerbo Rastoder.

Možda nijeste primijetili ali “Almanah” je poput rijeke Lim, plahovit u bijici, sa meandrama u ljepoti i vodom čistom kao suza. Može se nje napiti i namjernik i ožednio i ogladnio. Tom vodom se može oprati naše lice ali i ogledati u njoj. Često se zamuti i nosi kamenje koje osjećamo na svojim leđima ali i nosimo u svojoj duši. I možda nije slučajno što su skoro svi veliki naši pisci porasli u dolini ili na pobrežju ove rijeke. Na njenom izvorištu su stasali i bitisali Husein Bašić i Zuvdija Hodžić. Krenemo li njenim tokom doći ćemo “Pod kun planinu” Faiza Softića sresti hamale i vodeničare ali i ljubav koja je teško razumljiva onima koji ne poznaju ćudi Limske doline.

Treba objasniti da književni svijet kojim smo putovali dolinom Lima preko romana Huseina Bašića, Zuvdije Hodžića, Faiza Softića i Safeta Sijarića i koji je slika jednog ruralnog, prošlog, okamenjenog svijeta i sudbina jednog naroda, po nama predstavlja danas ono najbolje što je stvoreno u književnosti. I da to sve ima i svoju današnju ili savremenu književnu percepciju. Čini nam se da taj savremeni književni svijet prepoznat kroz azilante, ratove devedesetih i traumu posljednjih generacija, ne bi bio potpun ukoliko ne bi pomenuli i one mlađe, od kojih je Bjelopoljac Dino Burdžević romanom „Hessen via Montenegro” za sada zatvorio jednu impresivnu književnu priču u sehari „Almanaha”. Naravno, pored pomenutih su i mnogi drugi, koji su moguće neopravdano zaobiđeni, ali zato tvrdimo da je u književnoj vertikali „Almanahove književne sehare” danas pohranjeno ono najbolje što postoji u književnoj tradiciji bošnjačkog naroda. I mi se njima ponosimo. „Almanah”je u proteklih 20 godina svjedočio, pamtio i sakupljao rasuto biserje za Vas i one poslije nas. Kao što ste vidjeli uradio je više za 20 godina, nego oni prije nas za 200. Ali ne krivimo nikoga, već budimo ponosni što je ta sveta misija baš nas zapala. Sve to treba zaslužiti i opravdati.

Diwan - januar/janvier 2014.

Tradicija novinarstva u bošnjačkoj emigraciji

B

osanski pogledi” su bošnjački emigrantski časopis koji je pokrenuo bošnjački disident i emigrant Adil-beg Zulfikarpašić u Beču 1960-ih godina.

Pored Zulfikarpašića, u kreiranju lista učestvovali su i Smail Balić, Teufik Veladžić, Haris ef.

Korkut, Izet Serdarević, Bećir Tanović i mnogi drugi iz bošnjačke političke emigracije. Ovaj se list, za razliku od mnogih srpskih i hrvatskih emigrantskih glasila, držao demokratskog kursa i kontinuirano promovirao ideju povratka bošnjačkog nacionalnog identiteta. U Jugoslaviji se u tom vremenu vodila složena i rizična kulturno-politička borba da se Bošnjacima konačno omogući da se nacionalno odrede, makar i pod vjerskim imenom, sa velikim početnim slovom (Muslimani). Bosanski pogledi i ljudi okupljeni oko lista su cijelo vrijeme zagovarali bošnjaštvo, kao stvarnu i jedinu nacionalnu identifikaciju bosanskih muslimana.

Početkom 1990-ih, list je doživio svoje bosansko izdanje ali je zbog neslaganja u redakciji ukinut septembra 1991.godine.

33

Littérature

SUR L’AUTEUR

nos cousines et voisines Pourtant, on voulait bien y croire : (femmes silencieuses, respectueuses) nes Halilović, pro- pour regarder un enregistre- derrière le désespoir c’est la beauté qui accouchera. sateur, poète, drament des noces. maturge, journaliste, LES AIGUILLES est né le 5 mars 1977 à Novi Parmi de nombreuses casettes vidéo Pazar, Sandzak, Serbie. Il a Par où, ma mère en a agrippé une fondé l’agence-presse SanaComment (que je passais en cachette). Et quand suis-je entré dans press, la revue littéraire Sent et C’était un film français : la revue web d’interview littécet atelier d’horlogerie.

Déjà dans la première secraire, Eckermann. onde, une dame Sans porte, sans fenêtre, Il a publié les recueils de sans horloger. jouit dans l’étreinte de trois poésie Srednje slovo (Lettre de gros bâtons. milieu, 1995), Bludni parip (Une Sur les murs des horloges rosse débauchée, 2000), Lisinnombrables Les invitées, offensées, eftovi na vodi (Feuillets sur l’eau, dont chacun s’obstine à farées, 2007), Pesme iz bolesti i zdravlja battre se sont levées et pressées, dans (Poèmes de maladie et de santé, comme battent les cœurs. la cohue, 2011), recueils de récits Potomci ont quitté notre maison. odbijenih prosaca (Descendants Dont la moitié indique des prétendants refusés, 2004), et Ma mère eut envie de mourir l’aube Kapilarne pojave (Phénomènes comme pour me dire de honte. capillaires, 2006), les drames In tu es entré trop tôt.

Revenu de l’école, moi aussi, vivo (2004) et Kemet (2010).

Dont la moitié sonnera confronté à ma mère Traduit en anglais, allebientôt le minuit je mourus de honte. mand, espagnol, catalan, francomme pour me dire çais, polonais, roumain, ukraHumilié, repentant, il est trop tard pour sortir. ïnien, hongrois, slovène, léton, je décidai de jeter la cassette albanien, macédonien, il est lausur-le-champ BODRUM réat d’une Insigne d’or pour la mais je la cherchai partout. contribution à la culture (2006) J’attendais, Aucune trace. et des Prix “Branko Miljković” pendant des années (2011) et “Đura Jakšić” pour le Car lorsque les invitées sont j’attendais meilleur livre de poésie (2011). partis, leurs jambes à leur cou, et aujourd’hui je le vois. la cassette, elle aussi, a filé Pendant des années, pas doux.

LE CERISIER une larme lâchée tandis que s’écoulaient les UNE ESCARRE Mon arrière-grand-père, Halil guerres, les dictateurs, Faisait paître un troupeau de et les morts moutons sur une de ses paumes, Nous étions dans un bistrot (et où ailleurs ? jeunes et moet les amours, Et sur l’autre il a bâti une deroses) et les bagnes et les défaites, meure. à regarder la main hâlée de la les famines et les adieux, Il connaissait une inscription serveuse et ils me dirent de quoi je apte à sécher la rivière et une escarre qu’elle ne casouffrais.

Et une autre dont les ailes emmchait pas, enent dans le rêve d’autrui provenant d’une extinction Toute flèche lancée a fini Où l’on peux faire ce qui bon forcée de la cigarette. par me transpercer, nous semble.

Chacun qui tenait un fil m’a Et nous nous demandions, arraché le bouton.

Pressé pour cueillir les premières nous, les poètes, cerises de mai, si on avait un machin pour Là où les brigands se ralPerché, pour les savourer, augmenter lièrent – je fus dépossédé. cette escarre, Il laissa un fils posthume, Redjo Là où les diables crièrent – Sans l’avoir embrassé. mon nom fut prononcé. peut-être aurait-on vu des formes admirables, J’ai touché le pin vert, et il UNE CONTRIBUTION A s’assécha, des cristaux lissés L’HISTOIRE DU CINEMA Je broyais la farine, elle ou bien des coraux en fleurs, peut-être une chaîne de mon- demeurait bleue et moisie.

Je le regrette et je l’avoue ! tagne en sommeil Pendant les jours de ma jeuRien de ce qui portait le ou bien un bourgeon. nesse, chagrin ne m’a contourné, pendant les jours de mon tout ce qui servait de pont Ou bien chaque morceau de mûrissement littéraire s’écroulait sous mes pieds. cette escarre était aussi laid et de mon ébullition sexuelle, comme le tout, Et tellement je fus chassé, j’ai regardé n’importe quoi. car, quelqu’un parmi nous dit, obnubilé, du chagrin Une fois, ma mère a reçu des sans avoir pleuré, pendant naît le chagrin visiteuses, des années

E

34

Diwan - januar/janvier 2014.

et voici qu’aujourd’hui au bord de la mer, mon fils et une fillette (trois ans chacun) jettent des pierres en eau et chantent une chanson ingénue Sans souci, enivrés par la mer, sûrs sous les yeux et les bras de leurs parents.

S’ils en avaient une idée, je les demanderais, ô, les enfants, demain, qui ira vous chasser, vous emprisonner, de quelles maladies allez-vous souffrir et comment allez-vous mourir ?

S’ils en avaient une idée, je demanderais, mais je me tais et j’écoute, et je pleure silencieux.

De temps en temps une pierre plonge à l’eau.

Et les enfants innocents chantent une chanson innocente d’une manière si innocente comme s’ils chanteraient toujours.

LA GRANDE ANDAMAN J’ai abordé ces îles, j’ai abordé le cimetière, j’ai vu une poignée de gens aux funérailles.

Ils me dirent, c’est l’enterrement d’une vieille nommée Boa Sr. Elle serait la dernière personne du tribu de Bo qui parlait la langue ancienne de bo.

Pendant 65 mille années, disentils, on put chanter en cette langue, aujourd’hui, nulle plainte ne peut se faire entendre.

Nulle plainte pour cette femme, nulle pour cette langue, en cette langue.

65 mille années de chansons, 65 mille années de récits, 65 mille années de sentences et d’énigmes.

Tout cela est enterré avec une seule femme, dans un seul tombeau.

De nouveau j’assistai à la mort d’une littérature et d’un peuple.

Ces deux ne meurent jamais l’un sans l’autre.

Velikani ENVER ČOLAKOVIĆ (1913. - 1976.)

Proganjani autor jednog od najljepših romana

R

odio se 27. maja 1913. u Budimpešti. Otac mu bijaše industrijalac Vejsil-beg Čolaković, vlasnik mnogih nekretnina i sarajevske ciglane koja je sve do kraja drugoga svjetskoga rata zaposjedala područje današnjega glavnog željezničkog kolodvora, a njegova majka Ilona (Fatima-Zehra) izdanak je stare mađarske plemićke obitelji Mednyanszky.

Nesretno i burno djetinjstvo, protkano selidbama i putovanjima, Enver provodi uglavnom u Budimpešti, a nakon prvoga svjetskog rata obitelj Čolaković se seli u Sarajevo.

Do kraja 1942. završio je roman Legenda o Ali-paši, te autobiografsko djelo Knjiga majci, u kojem otvoreno ističe svoje antifašističko opredjeljenje i opisuje suvremena četnička, ustaška i okupatorska zvjerstva nad narodom, progone Židova, Srba i zatiranje muslimanskih sela.

Ovo je razdoblje najplodnijeg Čolakovićevog javnoga rada. 1943. dobiva nagradu “Matice hrvatske” za najbolji hrvatski roman, na temelju rukopisa romana Legenda o Ali-paši. Uz brojne pjesme objavljuje pripovjetke, novele, eseje, kazališne prikaze, političke osvrte u kojima se zalaže za bosanskohercegovačke muslimane, te roman u nastavcima Mujica Hanka.

1943. izvodi se i njegova salonska komedija Moja žena krpi čarape. Legenda o Ali-paši, tiskana 1944., dobiva oduševljene kritike tada najutjecajnijih hrvatskih pera.

1943/44. Čolaković je napisao zbirku pripovjedaka Lokljani, koje su međusobno povezane, i roman Melun. 1944. Čolaković hrabro objavljuje antiratnu pjesmu Majko u “Vijencu” br. 6-10.

Konac rata Čolaković je dočekao kao slomljen čovjek.

Pješice se iz Mađarske vratio u Zagreb, a zatim u Sarajevo gdje bijaše uhapšen. Iz Sarajeva je prebačen u Zagreb. Imanje mu je odmah nakon rata bilo eksproprirano. Hamid Dizdar, brat Maka Dizdara, mu piše da se ne vraća u Sarajevo, jer će izgubiti glavu.

Potpuno nevin, Enver Čolaković bijaše nekoliko puta u Zagrebu uhapšen 1945. godine.

Ovo ga je slomilo, premda je ubrzo bio pušten na „slobodu“. 1946. piše zbirku pjesama Iz moje samice i Zatvorske novele. Čolaković piše uglavnom lirsku prozu: Pisma nepoznatom i Mrak - Simfonija rijeci u a-molu.

1947. otpočinje pisanje autobiografskog romana Jedinac u stihovima. (Roman dovršava tek 1962.) Radi do iznemoglosti kao predavač matematike po mnogim srednjim školama, pa stiže pisati uglavnom samo pjesme.

Njegovo je pjesništvo dostiglo svoju zrelost upravo u ovome razdoblju.

1953. piše Bajke o stvaranju svijeta, inspirirane Kur‘anom i dopunjuje Lokljane, ciklus pripovijedaka o bosanskom selu između dva svjetska rata.

1953. dobiva sina Esada. Otpočinje pisati romane Mali svijet, Rasap, Srce Marije Kavaljecke i dugu novelu Spirale. Postaje članom DKN, PEN-a i Društva prevodilaca Hrvatske.

Tek 1970. Čolaković napokon zadobiva priznanja za svoj književni rad.

Umro je 18. avgusta 1976. od posljedica srčanog udara.

Dr. Zlatan Čolaković je pisao: „Književnost Envera Čolakovića danas je življa nego li ikad za njegova života. Alija Leptir, Hasan dedo i Almasa (Legenda o Alipaši) oživjeli su u srcima potpuno nove generacije čitatelja. Nakon devastacije rata, Enverovo Sarajevo pruža osvježenje i nadu u bolji svijet, svijet u kome pravda i poštenje pobjeđuje i kome svi moramo težiti. Pisac u dnevničkim zapisima poručuje:

“Isplati se čitav jedan život, ili bar njegov dobar (najvrijedniji) dio, posvetiti toj Bosni…

Imam pravo kad volim ono mrtvo Sarajevo, ljubavlju pisca i djeteta, ljubavlju čovjeka koji zna voljeti. Isplati se, i te kako se isplati, o mom Sarajevu pisati romane. I to bolje, veće, ljepše, nego što je Alipaša…”(Dnevnik 12. VIII 1953.)

Nakon piščeve smrti 1976. godine, uz brojna izdanja Legende o Alipaši, objavljena su po prvi put i mnoga druga njegova kapitalna djela, poput antologije mađarske poezije Zlatna knjiga mađarskog pjesništva, te romana Lokljani, Mali svijet, Jedinac i knjiga poezije Izabrane pjesme i Bosni. Čolaković je i jedan od najtraženijih naših pisaca na Internetu.

Za svog života često prešućen i zatajivan, Čolaković je 1997. dobio najljepši poklon u zbirci eseja o Legendi o Alipaši, koji su dobili nagradu Vijeća Kongresa bošnjačkih intelektualaca. U toj zbirci Edina Žugor, studentica književnosti, ovim je riječima zaključila svoju radnju: “U okrilju noći spava moje Sarajevo.

Vjetar nanosi priče. Jednu legendu napamet zna. Legendu o Alipaši. A možda donese i neku novu. Samo, toliko ljubavi rijetko koja legenda ili priča da može primiti koliko je primi roman Envera Čolakovića.” (Slike Sarajeva u romanu Legenda o Alipaši Envera Čolakovića, Sarajevo, 1997). Čolakovićevi izvorni rukopisi čuvaju se državi Massachusetts. Prve rukopise njegovih pjesama pohranio sam u Zavod za književnost HAZU u Zagrebu.”

ĐERZELEZU ALE Osedlaj najbržeg ata, najoštriju sablju opaši, s majkom halali se brzo i kreni, Đerzelezu Ale! Prašinu otresi sa ruha i čupavu podigni kosu s očiju umrlih davno, pa hitro izjaši iz groba u borbu za opstanak Bosne!

U džennetu ne miruj više, ako si mumin i junak, majčine ne gledaj suze, ako si ponosni Bošnjak.

S nebeskih kad modrih visina snesu te meleci amo do tvog zapuštenog groba, nek at te već osedlan čeka.

Potegni buzdovan i sablju, pa jurni kroz prašnjavu Bosnu

i gledaj, i bori se, Ale! Nek te ne začude gladni, poniženi, jadni i bosi Bošnjaci u izlizan jaram zapregnuti, kada ih spaziš.

Nek te ne začudi, Ale, što nećeš čaršije naći, ni kule begovske, hane ni tople hamame, ni žene u zaru, il feredži crnoj.

Nek te ne začudi, kada u džamiji mjesto džemata pronađeš konje i ovce; to narodu otet mal je kog šejtanu daju na danak.

Ti samo razmahuj sa sabljom i jaši kroz zamrlu Bosnu, neka te očaj bar vidi i u tebi nasluti spas.

Kad prva te opazi straža i upita: Šta ovdje tražiš, ne udri ga tim buzdovanom nego mu ponizno reci: Na rad se javljam, na prugu...

Kad s tvog vilenog konja htjedne te skinuti dronjo, da uzjaše namjesto tebe, ti stisni junački zube, pa sjaši - i nastavi pješke...

Kad dušmanin zaišće sablju, buzdovan i s prsa ti toke, i zlatni sahat, i saruk, pa čak i kosu sa glave podaj mu, podaj mu, Ale, pa nastavi kružiti Bosnom...

Kad te na meeting pozovu i brke da obriješ reknu,

Diwan - januar/janvier 2014.

otiđi i obrij se, Ale. I plješći, kad dušmanin stane o nekoj ti lagati sreći, i nemoj nikome reći da time boriš se hrabro, hrabrije nego sa sabljom, za novu, za sretniju Bosnu.

Kad kao šugavi prosjak u džennet se materi vratiš, reci joj: Ne strahuj majko, za svoga sina, junaka...

Veći su, veći i jači Đerzelezi danas Bošnjaci, i hrabrije danas se bore, jer žive i prkose vragu ljubeć mu lukavo skute dok smrt mu opaku slute....

Enver Čolaković (16. X 1950.)

35

Književnost

Norbert Jacques

Alexandra Weicker Marcel Noppeney

Paul Palgen

Anise Koltz

Lex Jacoby

Književnost u Luksemburgu (II)

U njemačkom egzilu ovom kontekstu ćemo spomenuti još dva luksemburška autora koji su svoju spisateljsku sreću okušali u inostranstvu i odabrali njemački egzil. Norbert Jacques (1880.1954.) je nakon mature studirao u Bonnu, te radio kao novinar u Hamburgu i Berlinu, prije nego što je 1906. godine krenuo na put oko svijeta, te ova iskustva pretočio u avanturstičke i putopisne romane, koji su kod njemačke publike bili odlično prihvaćeni, te doživjeli mnogobrojna izdanja. Jacques je postao poznat 1921. godine sa svojim romanom „Mr.Mabuse, der Spieler“, po kojem je sljedeće godine Fritz Lang napravio film. U svojoj domovini je Norbert Jacques, međutim, decenijama prezren kao persona non grata (nepoželjna osoba). Njegovi sunarodnjaci su mu zamjerili što je nakon preuzimanja vlasti od strane Hitlera priznao nacističku Njemačku i što se u više svojih dijela obračunavao sa svojom domovinom. Pogotovo njegovim romanima „Luka“ („Der Hafen“, 1910, citat: „Često se osjećam kao da u sebi imam mržnju toliko snažnu da bi rukama udavio tu cijelu prokletu malu zemlju.“) i „Limburška flota: Izvještaj o Pierru Nocké, poznatom muzičaru iz Limburga, koji je znao svirati na fruli koju nije morao ni kupiti“ (1929, novo izdanje 1985) kritičari prebacuju „satiričnu netaktičnost“ pa čak i prezir prema svojoj domovini.

Puno kraća ali sa manje skandala je književna karijera Alexandra Weicker-a (1839.1983.) koji se nakon Prvog svjetskog rata ubraja u Minhenske boeme i 1921. godine objavljuje jedini, ali veoma cijenjeni roman „Dronjci: Iz avanturističke hronike jednog suvišnog“ („Fetzen: Aus einer abendeuerlichen Chronika eines Überflüssigen“).

U

Roger Manderscheid

36

Jean Portante

Od onih koji su pisali na francuskom jeziku a bili su ista generacija kao i Welter, Weber i ostali spomenućemo sljedeće: novinar, poeta i angažirani frankofon Marcel Noppeney (1877.-1966.), liričar Paul Palgen (1883.-1966.) i esejist Nicolas Ries (1876.-1941.).

Procvat lirike između dva svjetska rata Iako je u 20-tim i 30-tim godinama, kao posljedica pokreta simbolizma, surealizma i ekspresionizma u Njemačkoj i sa liričarima kao što su Alber Hoefler (1899.-1950.) i Paul Henkes (1898.1984.) usljedio pravi procvat poezije na njemačkom jeziku u Luksemburgu, ipak prva polovina dvadesetog stoljeća važi kao ne tako plodno vrijeme u luksemburškoj književnosti. Ubrzana industrijalizacija zemlje, njena ekonomska, tehnička i intelektualna ovisnost o inostranstvu te pogotovo dva svjetska rata otežavali su autorima da pronađu vlastiti prepoznatljivi glas. U mnogim slučajevima izražavanje jake povezanosti sa domovinom, često preuveličana ljubav prema domovini, te uljepšavajuća slika agrarnog društva spadaju u repertoar autora aktivnih u ovo vrijeme – što je stav koji će rezultirati u književnosti usmjerenoj unatrag.

U Luksemburgu ne može biti govora ni o posljeratnoj književnosti, koju u Njemačkoj inicira na primjer „Grupa 47“. Tako da se općenito, kroz sve epohe, samo sa oprezom može govoriti o modama i trendovima koji bi oblikovali stil.

Sve do najbliže prošlosti luksemburški autori su nastupali kao pojedinačne ličnosti, kao individualisti, koji su – iako uglavnom sa zakašnjenjem – luksemburškim uslovima prilagođavali

Nico Helminger

Georges Hausemer

Diwan - januar/janvier 2014.

inostrane spisateljske modele, mada nikada nisu osnovali nikakav pokret ili čak školu. Razlog ovome je vjerovatno mali broj onih koji su se u ovoj državi bavili književnošću na zahtjevnom nivou.

Preokret u nekoliko faza Preokret nakon drugog svjetskog rata je uslijedio u nekoliko etapa. Najprije bojažljivo 50-tih i početkom 60-tih godina, kada na scenu stupaju autori kao Anise Koltz (rođ. 1928.), Lex Jacoby (rođ.

1930.), Roger Manderscheid (rođ. 1933.) i Jean-Paul Jacobs (rođ. 1941.) koji se konzervatizmu svojih prethodnika suprostavljaju stvaralačkim potencijalom koji će u decenijama koje slijede doći do svog punog izražaja.

Svoj sljedeći napredak Luksemburška književnost doživljava kasnih 60-tih godina kada se u djelima mlađe generacije pisaca plitki patriotizam i jezički često zastarjela povezanost sa zemljom pretvara u kritički diskurs o domovini. Pod utiskom društvenih promjena tog vremena (studentski pokret 1968. godine i njegove posljedice) književno suočavanje sa domovinom i zapadnom civilizacijom spada u najbitnije teme autora kao što su Pol Greisch (rođ. 1930.), Josy Braun (rođ. 1938.), Rolph Ketter (1938.-2008.), Cornel Meder (rođ. 1938.), Guy Wagner (rođ. 1938.), Guy Rewenig (rođ. 1947.) i René Welter (rođ. 1952.). Satiričnoparodijski, ekološki i pacifistički elementi mogu se naći i u djelima Léopolda Hoffmanna (1915.-2008.), koji je već pedesetih godina nastupao kao književni kritičar i naučnik, dok su se kod ambicioznih spisateljica (kao na primjer Josiane Kartheiser, rođ. 1950.) mogli čuti

Lambert Schlechter

Josy Braun

Država

Pol Greisch

Léopold Hoffmann

feministički glasovi. Od tada je zagarantovan trojezični, odnosno četverojezični književni kontinuitet.

Kraj skromnosti Sedamdesetih godina kritički pogled na vladajuće odnose postaje sve centralniji pogon za rad luksemburških autora.

Paralelno sa tim, razvija se spisateljsko samopouzdanje koje Roger Manderscheid 1978. godine u svojoj zbirci tekstova „Prazni hodovi“ („Leerläufe“) opisuje sljedećim riječima: „Kraj skromnosti, jedinstvo samotnjaka, oblikovanje naše aktuelne predodžbe o samima sebi kao o luksemburškim autorima luksemburškog, njemačkog ili francuskog jezika“. Time je indirektno postavljeno i pitanje o granicama i šansama višejezičnosti koje se uvijek nanovo postavlja luksemburškim autorima. Problemom se obično smatra: nedovoljan kontakt sa datim izvornim jezicima u Francuskoj i Njemačkoj i nužnost da se odluče za jedan ili više, u principu samo priučenih standardnih jezika. Tek vremenom se shvaća da udaljenost od ovih standarnih jezika može dovesti i do pozitivnih rezultata u tom smislu, kao što je njemački urednik radija Dieter Hasselblatt to jednom formulisao u vezi sa Roger Manderscheidovim radio-dramama: „[...] ovdje je neko rekao nešto na njemačkom jeziku što jedan Njemac na njemačkom jeziku uopće ne bi mogao reći“.

Nova prekretnica se desila početkom 80-tih godina – u vrijeme koje se često smatra početkom savremene luksemburške književnosti. Tada riječ uzimaju novi, takođe mlađi glasovi, kao Lambert Schlechter (rođ. 1941.), Jean Portante (rođ. 1950.), Michèle Thoma (rođ. 1951.), Nico Helminger (rođ. 1953.) i Georges Hausemer (rođ.

1957.), dok već etablirani autori tragaju za alternativnim mogućnostima izražavanja.

U središtu dijela iz ovog vremena je čovjek u svom socijalnom okruženju.

(Nastaviće se)

Političke institucije u Luksemburgu (III)

U

Općine

Velikoj kneževini ne postoje ni pokrajine ni departmani, tako da je državno područje podijeljeno samo u općine.

Općine su pravna lica. One upravljaju svojim vlasništvom, te preko posrednika uzimaju porez na licu mjesta. Pri tome je ona pod nadzorom centralne moći koju predstavlja ministar unutrašnjih poslova.

U Luksemurgu postoji 116 općina. Svaka općina posjeduje općinski savjet koji biraju stanovnici općine u direktnim izborima na period od 6 godina. Svakodnevno upravljanje općinom je u u ovlasti gradonačelnika, odnosno kolegija gradonačelnika i njegovih suradnika. Oba organa nastaju iz općinskog vijeća.

Izbori se u principu provode po načelu relativne većine. Ali ako je broj stanovnika veći od 3.000, onda se održava izbor po listama po sistemu proporcionalnosti, kao što je praksa i kod parlamentarnih izbora.

Veliki knez ima pravo da preko vlade raspusti općinski savjet. U ovom slučaju se birači u naredna tri mjeseca nakon raspuštanja pozivaju na nove izbore.

Izborno pravo na općinskim izborima imaju osobe koje ispunjavaju sljedeće uslove: - birač mora na dan izbora biti punoljetan; - on mora posjedovati građanska prava, te ne smije imati zabranu izlaska na izbore u zemlji članici ili zemlji porijekla; - državljani Luksemburga moraju imati mjesto stanovanja u Luksemburgu; - državljani drugih država moraju imati mjesto stanovanja u Luksemburgu, te u trenutku podnošenja zahtjeva za upis u listu birača treba da već 5 godina ili duže žive u Luksemburgu.

Evropski izbori

Guy Wagner

Guy Rewenig

Od 1979. godine se predstavnici Velike kneževine Luksemburg biraju u direktnim izborima na pet godina. Velika kneževina ima pravo na šest predstavDiwan - januar/janvier 2014.

nika u evropskom parlamentu. Datum evropskih izbora se određuje odredbom velikog kneza, pri čemu u ovoj odredbi može biti naveden isti datum za evropske izbore i nacionalne izbore za poslanički dom.

Građani Evropske unije posjedu aktivno i pasivno izborno pravo, čak i ako ne žive u svojoj domovini. Ovo izborno pravo je povezano sa nizom uslova.

Za aktivno izborno pravo važe sljedeći uslovi: - birač mora posjedovati luksemburško ili državljanstvo neke druge države članice Evropske unije; - dan izbora on mora biti punoljetan; - on mora posjedovati građanska prava, te ne smije imati zabranu izlaska na izbore u svojoj zemlji porijekla; - luksemburški državljani moraju imati mjesto stanovanja u Luksemburgu; Luksemuržani koji žive u inostranstvu mogu glasati poštom; - državljani drugih država članica Evropske unije moraju imati mjesto stanovanja u Luksemurgu, te u trenutku podnošenja zahtjeva za upis u listu birača treba da su u toku posljednjih šest godina najmanje 5 godina živjeli ovdje.

Za pasivno izborno pravo važe sljedeći uslovi: - kandidat mora posjedovati luksemburško ili državljanstvo neke druge države članice Evropske unije; - on mora posjedovati građanska prava, te ne smije imati zabranu političkih prava u Velikoj kneževini ili u nekoj od država članica Evropske unije u kojoj živi ili iz koje dolazi; - na dan izbora mora biti punoljetan; - luksemburški državljani moraju imati mjesto stanovanja u Luksemburgu; - državljani drugih država članica Evropske unije moraju imati mjesto stanovanja u Luksemurgu, te u trenutku predavanja liste kandidata treba da su najmanje 5 godina živjeli ovdje.

(Nastaviće se)

37

Integracija

Jezici u Luksemburgu (III) Jezici u školi

O

tkako je počelo masovno useljavanje, obavezno je školovanje djece od 4. a ne od 5. godine starosti.

Ova inicijativa ima za cilj djeca i to u prvom redu djeca iz useljeničkih porodica - što prije nauče luksemburški jezik. Dopunu ovoj inicijativi predstavlja dobrovoljni rani odgoj za djecu od 3. godine.

Tokom ranog odgoja, te tokom obaveznog dvogodišnjeg predškolskog obrazovanja, učitelji se trude da sa svojim malim učenicima pričaju što više luksemburški jezik.

Pri tome je glavni cilj razvijanje jezičkih sposobnosti kod sve djece, a posebno kod djece stranog porijekla, jer je za mnoge od njih škola mjesto prvog susreta sa luksemburškim jezikom.

U osnovnoj školi se počinju učiti i ostali jezici. Sa šest godina djeca uče čitati i pisati i to na njemačkom jeziku; godinu dana kasnije je i francuski u nastavnom planu i programu. Jezik komunikacije u osnovnoj školi je njemački. Zavisno od sastava razreda – t.j. ovisno o tome koliki je procenat djece sa migracijskom pozadinom – učitelji ponekad koriste naizmjenično njemački i luksemburški, odnosno francuski.

1991. godine su u škole uvedeni kursevi portugalskog i italijanskog jezika. U međuvremenu su

38

ovi kursevi, koji su prije nuđeni kao dodatak uz oficijelni nastavni plan i program, zamijenjeni nastavom na maternjem jeziku učenika, te su integrisani u redovnu nastavu osnovnih škola. Na ovaj način djeca mogu produbiti svoje znanje maternjeg jezika, te ostati povezana sa kulturom svoje domovine. Ovdje se radi o predmetima koji su dio oficijelnog nastavnog plana i plana programa, te se izvode na italijanskom ili portugalskom jeziku.

U nižim razredima srednjih škola se većina predmeta predaje na njemačkom jeziku. Za razliku od toga, u višim razredima klasičnih srednjih škola se svi predmeti – osim jezika – predaju na francuskom jeziku. U tehničkim srednjim školama i u višim razredima dominira njemački jezik.

Univerzitet Luksemburg, koji je utemeljen zakonom 12. avgusta 2003. godine, te koji je zamjenio neke visokoškolske ustanove kao „Centre universitaire“, takođe njeguje višejezičnost: jedan od njegovih temeljnih principa je višejezičnost na predavanjima. Ipak, mnogo Luksemburžana još uvijek studira na stranim univerzitetima, bilo da je to u zemljama njemačkog, francuskog ili engleskog govornog područja: teoretski ih nikakve jezičke granice ne mogu zaustaviti!

Diwan - januar/janvier 2014.

Također, 7% učenika u Luksemburgu pohađa strane škole (francuske, britanske ili međunarodne). U ovim privatnim institucijama, koje zbog visoke školarine pohađaju uglavnom djeca iz bogatih porodica, dominiraju francuski i engleski jezik. Međutim, i nastava njemačkog, pa čak i luksemburškog jezika igraju još uvijek određenu ulogu.

Interesantno je, takođe, da se prva međunarodna konferencija o pitanju dvojezičnosti u nastavi održala 1928. godine u Velikoj kneževini. Danas, časovi jezika tokom cjelokupnog školovanja (osnovne i srednje škole zajedno) čine u prosjeku 38% od svih časova nastave. Ovakva jezička situacija donosi sa sobom i određena ograničenja školskog sistema: sa jedne strane to je mogući neuspijeh u školi zbog ovakve orijentacije nastavnog plana i programa, a s druge strane tu je pravilo (jedinstveno u Evropi) da budući nastavnici jezika moraju studirati u državi čiji jezik i kulturu će kasnije predavati.

Višejezičnost će, za učenike koji su u luksemburškom školskom sistemu uspješni, sigurno predstavljati jednu veliku prednost. Međutim, višejezičnost je u isto vrijeme i prepreka, zbog koje mnogi učenici ne uspiju. Jer, ako oni slabo vladaju jednim od ovih jezika, to automatski pogoršava njihove perspektive u obrazovanju i u budućnosti. Djeca iz useljeničkih porodica su najviše pogođena ovim problemom, te se već godinama žestoko diskutuje o tome.

Uvođenje obrazovnog sistema sa više jednakosti i na jezičkom nivou predstavlja jedan od najvećih izazova za obrazovnu politiku.

Jezici u crkvi Većina Luksemburžana pripada katoličkoj crkvi. Njihove obavijesti se objavljuju na njemačkom jeziku. Međutim, propovijedi i vjerske službe (krštenja, vjenčanja i sahrane) se obično drže na luksemburškom jeziku. Ovisno o procentu stranaca u datoj crkvi ili ovisno o ličnom izboru sveštenika, neki od njih se vjernicima obraćaju i na francuskom ili njemačkom jeziku.

U nekim crkvama se, osim toga, održavaju propovijedi za strance na portugalskom, italijanskom i španskom jeziku.

Država Jezička raznolikost u svakodnevnom životu Za jednog Luksemburžanina bi zaista bio uspjeh kada bi proveo jedan dan koristeći samo jedan jezik!

Isto tako bismo se mogli pitati, koliko stranaca – svejedno koje generacije – bi moglo da preživi koristeći samo svoj maternji jezik. U carstvu miješanih brakova sljedeći podaci nam pružaju djelimičan odgovor: - 17 % stanovnika sa svojom djecom govori više od jednog jezika, - 53 % stanovnika sa svojim prijateljima govori više od jednog jezika, - 56 % stanovnika na svom radnom mjestu govori više od jednog jezika. (izvor: SESOPI – Centre intercommunautaire, Sondage Baleine, 1998) Bez sumnje, i najmanja radnja u svakodnevnom životu pojedince dovodi na različite jezičke puteve. Danas se šareni putokazi miješaju i preklapaju: govorimo sve više jezika na sve više različitih mjesta. Nestala je teritorijalna dvojezičnost a zamjenila ju je lična višejezičnost. Ista osoba, u zavisnosti od doba dana i situacije u kojoj se nalazi, koristi različite jezike.

Regionalne razlike takođe igraju određenu ulogu. Geografski posmatrano, luksemburški jezik je najrasprostranjeniji na sjeveru (85 %) i istoku zemlje (81 %). Kod kuće se najviše govori luksemburški (74 %), onda slijedi francuski (32 %), pa portugalski (15 %). Za razliku od toga, na radnom mjestu 84 % ljudi koristi uglavnom francuski, 73 % luksemburški, 51 % njemački i 37 % engleski. U društvenom životu je na prvom mjestu francuski (81 %), a slijedi ga luksemburški (77 %).

Luksemburški jezik je, osim toga, najomiljeniji jezik kod mladih ljudi starosti od 15 do 24 godine (92 %), te kod ljudi starijih od 65 godina (80 %) u okviru njihovih slobodnih aktivnosti.

Ovi različiti jezici žive jedan pored drugog u međusobnoj toleranciji i bez rivalstva, te slobodno preuzimaju riječi i izraze jedan od drugog. Ovo posebno dolazi do izražaja kod prelaska sa jednog jezika na drugi. To je jedna umjetnost koju su Luksemburžani izvrsno savladali: sad izražavaju neku misao na jednom jeziku, sad koriste neki izraz iz drugog jezika.

Prava tehnika komunikacije!

Kraj

Istraživanje obrazovnog P

sistema u Luksemburgu

ISA studija služi, prije svega, da se procjeni u kojoj mjeri obrazovni sistem, ali i društvo u cjelini, podstiče kod djece razvoj nekih ključnih kompetencija (matematička, naučna i čitalačka pismenost i rješavanje problemskih situacija), a ne da ocjeni koliko su djeca u nekoj zemlji pametna. Djeca u različitim djelovima svijeta imaju iste intelektualne potencijale, ali se obrazovni sistemi u različitim zemljama mogu veoma razlikovati prema nastavnim programima, načinu kako se nastavnici obrazuju i kako rade, načinu kako su škole organizovane i kako se upravlja školama, kako se finansira obrazovanje, kako se upravlja obrazovnim sistemom, ko je na koji način moćan i kako tu moć koristi... PISA studije svim zemljama daju povratnu informaciju kakav je kumulativni efekat takvih rješenja kada je u pitanju razvoj kompetencija kod mladih.

Petnaestogodišnjaci u školama u Luksemburgu bolje razumiju tekstove i bolje poznaju prirodne znanosti nego prije tri godine. Međutim, PISA rezultati 2012. za Luksemburg pokazuju pomak ali još uvjek je država Luksemburg ispod OECD prosjeka.

U matematici, testirani učenici postigli su 490 od 600 mogućih bodova, prosjek OECD-a bio je 494 boda. U čitalačkoj pismenosti, Luksmeburg je postigao 488 poena (prosjek: 496 ) a kod prirodnih znanosti 491 ( prosjek: 501 ).

Diwan - januar/janvier 2014.

Na državnom rangu, Luksemburg je u čitalačkoj pismenosti na 32. mjesto (od 65) iz matematike je na broju 29, a u prirodnim znanostima na 35 mjestu.

Poboljšali su se luksmeburški učenici u odnosu na prethodnu PISA studiju iz 2009. godine u čitalačkoj pismenosti, gdje je postignut veliki porast od 16 poena. U prirodnim znanostima, su postigli sedam bodova više nego prije. U matematici je rezultat ostao isti.

U Luksemburgu 2012. je od ukupno 42 škola u istraživanju sudjelovalo 5.258 učenika. Istraživanje je dalo naglasak u matematici, dok će 2015. fokus biti na prirodnim znanostima.

U PISA studiji 2009. Luksemburg se nalazi u zadnjoj trećini 65 zemalja učesnica (čitalačka pismenost: mjesto 38, matematika: mjesto 30, prirodne znanosti: mjesto 38 ).

Saima Mehonić

39

Cuisine

Spécialité des Balkans L

es Boureks, Bureks ou Beureks sont des pâtisseries salées très populaires dans les anciens pays de l’Empire ottoman. Ils sont fourrées avec du fromage, des épinards, de la viande hachée ou parfois aux pommes de terre. Ils sont souvent à base de pâte phyllo (ou yufka), frits ou cuits au four. On trouve

aussi des variétés à l’eau (su böreği) ou en grec “tiropita” (au fromage), “spanakopita” (aux épinards) ou “kreatopita” (à la viande).

L’étymologie de börek renvoie à un mot persan, bûrak qui désigne tout mets réalisé avec la pâte yufka.

La présence du börek est attestée en Asie Centrale dès le IXe siècle.

Recette de bourek à la viande

Ingrédients : pour 4 à 6 personnes - 650gr de haché de boeuf maigre - 2 oignons hachés fins - 1 c. à s. de margarine - 3 oeufs - 1/2kg de yufka (fines feuilles de pâte que l’on trouve dans les épiceries turques) - huile - 2 c. à s. de lait sel/poivre

40

Préparation : Mettre à chauffer la margarine dans une casserole large. Y faire suer les oignons jusqu’à ce qu’ils deviennent transparents. Ajouter le haché. Cuire sans trop colorer en cassant la masse à l’aide d’une spatule en bois de manière à obtenir de petits morceaux en fin de cuisson. Saler et poivrer. Laisser tiédir.

Casser les oeufs dans un plat en réservant un jaune qui servira à badigeonner le börek. Battre les oeufs. Les mélanger au haché. Préchauffer le four à 190°.

Huiler un plateau de 28cm de diamètre. Le tapisser d’une feuille de pâte en débordant largement. Etaler 1/4 de la préparation par-dessus. Poser une seconde feuille de yufka et une portion de préparation. Alterner feuilles et préparation jusqu’à épuisement des ingrédients en terminant par une feuille de pâte.

Rabattre la première feuille vers le centre du plateau. Badigeonner de jaune d’oeuf.

Saupoudrer légèrement de sel. Enfourner et cuire 35min. A la sortie du four, badigeonner le börek de lait. Le laisser tiédir recouvert d’une feuille d’aluminium Diwan - januar/janvier 2014.

La précision doit être apportée systématiquement pour indiquer la région de provenance, le type de cuisson ou le fourrage : Peynirli börek pour les böreks au fromage, ıspanaklı börek pour les böreks aux épinards ou su böreği pour les böreks cuits à l‘eau.

Ils se vendent en pâtisserie ou dans des échoppes spécialisées — appelées buregdžinica en ex-Yougoslavie, sachébureké en Géorgie ou pita en Grèce— en Arménie, BosnieHerzégovine, Croatie, Serbie, Albanie, en Turquie et plus généralement dans les régions anciennement dominées par l‘Empire ottoman.

Ce mets, très ancien, vient de la cuisine turque et aurait même été développé par les Turcs en Asie Centrale avant leur arrivée en Anatolie.

Il s‘est probablement répandu dans les Balkans à l’époque de l‘Empire ottoman mais selon d‘autres sources, ce mets faisait partie de la cuisine Byzantine, très répandu en Anatolie (ancienne région byzantine). Suite à l’occupation ottomane, ce mets grec ou byzantin a changé de nom pour prendre celui de burek ou börek.

Les boureq sont également présents en Afrique du Nord et spécialement en Algérie où ils sont consommés pendant le Ramadhan. En Tunisie le brick n’est qu’une recette du “boureq” avec un œuf à l’intérieur. Les feuilles de brick sont appelées „dioul“ en dialecte algérien.

En Israël, il est connu sous le nom de borekass et en Bulgarie, il s‘appelle banitsa (баница).

Oglasna tabla

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates

Zadnja vijest

Čas historije prof. Čekića

D

ok se naš magazin pripremao za štampu u Luksemburgu je u organizaciji “Odbora za obilježavanje 11. jula, Dana sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici” održan čas historije na temu „Genocid i istina o genocidu u Bosni i Hercegovini“. Gost predavač je bio prof. dr. Smail Čekić, direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti.

Profesor Čekić je naglasio da je genocid sastavni dio historije Bošnjaka, nakon čega je napravio retrospektivu svih najvećih zločina i genocida nad Bošnjacima u historiji, da bi se najduže zadržao na temi posljednjeg genocida u BiH tjekom agresije u periodu od 1992-1995. Čekić je naglasio da se genocid nikako ne može lokalizirati samo na područje Srebrenice, već da on se odnosi na mnogo širu teritoriju.

Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

LE CLAE prépare le 31e Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté 14e Salon du livre et des cultures du Luxembourg ARTSmanif, 2E Rencontres des cultures et des arts contemporains du luxembourg 14/15/16 mars 2014

D

epuis maintenant plusieurs années, les éditions du festival, rencontrent un engagement du monde associatif, une adhésion et un succès

grandissants auprès du public. Le nombre important des stands associatifs d’une année sur l’autre, les spectacles associatifs, un public et des spectateurs qui viennent en très grand nombre, plusieurs nouveaux éditeurs et des écrivains venus de nombreux pays, inscrits au Salon du livre et des cultures du Luxembourg pour faire entendre les littératures et les cultures, confirment années après années, l’importance de cette manifestation dans l’histoire culturelle et sociale du pays. A ces dynamiques s’est ajouté un nouvel espace d’expression des cultures : ARTSmanif, Rencontres des Cultures et des Arts Contemporains qui sera ré-édité en 2014.

Diwan - januar/janvier 2014.

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu

IBRIK

D

olaskom Osmanskog carstva na naša područja stiže i islam i nova kultura koja će ostaviti duboke tragove u svakodnevnom životu bosanskog stanovništva.

Tako u našim krajevima počinje izgradnja hanova, hamama, dućana, kuća čime dolazi do nastanka čaršije karakteristične za to doba. Osmanlije nam donose i prve vodovode, brojne fontane i česme na koje se išlo po vodu, a voda, kupanje i čistoća postaju važan dio naše svakodnevnice.

Jedan od najpoznatijih tradicionalnih bosanskih predmeta je ibrik. Prepoznatljivog izduženog oblika, obično bakren, manje ili više ukrašen, ibrik je bio neizostavan dio svakodnevnog života zbog svog jednostavnog zadatka: čuvanja vode.

Veći ibrici su služili za čuvanje hladne vode koja se koristila za pranje i piće, a manji ibrici su korišteni i za ulje, šerbe i druge napitke.

Riječ ibrik je turska verzija arapske riječi ibriq, koja je opet izvedena iz perzijske riječi. U turskom i arapskom jeziku, kao i kod nas, ibrik označava bakrenu ili mjedenu posudu (bokal) sa poklopcem u kojoj se čuva voda. Međutim, u svijetu se danas ibrikom naziva i slična, manja posuda za kuhanje kafe, kod nas poznata kao džezva.

Ibrik je uvijek bio prisutan, bilo da se radilo o pranju ruku prije ili poslije jela, jutarnjem umivanju, uzimanju abdesta (vjersko pranje prije molitve) ili kupanju u hamamu.

Kada bi ujutro ustajalo, umivalo se vodom iz ibrika.

Djevojke su imale zadatak da sa ibricima idu po vodu na izvore i česme. Često su ti odlasci bili povod za djevojačka druženja i ašikovanja, što je opjevano u mnogim sevdalinkama.

Iako se danas ibrik jedva koristi za ono za šta je namijenjen, on i dalje živi u našoj tradiciji i baštini zbog toga što je nekada zauzimao tako značajno mjesto u svakodnevnom životu svakog stanovnika Bosne i Sandžaka.