Diwan broj 04 by Senad Agovic

Izdvajamo iz sadržaja: IMPRESSUM

Aktuelnosti: U Luksemburgu obilježena godišnjica genocida u Srebrenici 2

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović

Geschehnisse: 5

Das Massaker von Srebrenica

Intervju: Laurent Mosar, predsjednik luksemburškog Parlamenta

6-8

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Muhamed Mahmutović, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, Albinot Maloku, Emir Ramić, Fahrudin Kladničanin Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj

Diwanhana: Sonja Biserko, predsjednica srbijanskog Helsinškog odbora

Ilustracija Sabahudin Muranović Muran

Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE

Naša riječ: Mustafa Busuladžić: Kako su komunisti ubili bošnjačkog genija? 14

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Velikani: Prof.dr. Ibrahim Kajan priča priče o bosanskim 18 kraljevima – Stjepan II. Kotromanić Prvi bošnjački novinar - Mehmed Šakir Kurtćehajić

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

Književnost: Guillaume Capus: “Kroz Bosnu i Hercegovinu” 20-21

Predstavljamo: Najznačajnijeg luksemburškog političara u historiji

FEI 2007-2013

Diwan na duplo više strana Obavještavamo cijenjene čitaoce Magazina Diwan da ćete nas u narednoj godini čitati na duplo većem broju strana. Zahvaljujemo se svima vama koji ste nam uputili riječi podrške i pohvale. Ujedno, pozivamo mlade talentovane pisce, kao i iskusne stvaraoce da se priključe našoj diwan porodici. Posebna zahvala članovima i saradnicima redakcije Diwan.

Diwan - juli/juillet 2012.

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

Evropa šuti i šutnjom odobrava Svaki juli miriše Srebrenicom. Juli se na bosanskom kaže Srebrenica. Ali, svaki juli miriše i izdajom, onom kojom je Evropa i svijet počastila Bosnu i Srebrenicu, onom kojom je nedužni narod prepustila u ruke srpskih monstruma. Autor: Almir Mehonić, Hauptredaktuer

nate za onaj osjećaj kada staru ašlamu u svojoj bašči gledate nekim posebnim očima ili veliki kamen u livadi rahmetli djeda. To je onaj osjećaj koji vas gledajući u te stvari asocira na djetinjstvo, na desetine dragih situacija i događaja. To je osjećaj koji teško možete osjetiti van svojeg topraga, zemlje u koju su posijani tvoji preci. Međutim, postoje mjesta gdje vas svaka stvar podsjeća na smrt. To su mjesta čija vas imena prvo asociraju na zločin, pa tek na ime grada. Aušvic, Jasenovac, Srebrenica su geografska područja u kojem vas svako mjesto, kamen, zgrada, stablo... podsjećaju na smrt. Svaki juli miriše Srebrenicom. Juli se na bosanskom kaže Srebrenica. Ali, svaki juli miriše i izdajom, onom kojom je Evropa i svijet počastila Bosnu i Srebrenicu, onom kojom je nedužni narod prepustila u ruke srpskih monstruma. Bol je veći kada se ta izdaja nastavlja i u miru. Nikada glasniji nisu bili negatori genocida, nikada jači ataci na preživjele žrtve, a Evropa šuti. Šuti i nad činjenicom da isti oni koji su ubili preko 8.000 ljudi, sada žele uspostaviti vlast u Srebrenici. Njihova je logika – genocidom stvori većinu, pa hajmo na demokratsko glasanje. Evropa šuti i nad tim, šutnjom nam kaže da se genocid isplati. I ovog 11. jula u Srebrenici će se ukopavati pronađene kosti iz srebreničkih jama. U momentu kada mi budemo ukopavali svoju braću, djecu, očeve, Srbi u Srebrenici organiziraju “Petrovdanske dane”. Na taj dan će nastupiti crkveni hor, zatim bit će odigran turnir u fudbalu, drame, tu će biti vriska, skika, galama. Sljedeće godine vjerovatno će festival prebaciti u same Potočare (mjesto gdje su ukopane žrtve genocida). Evropa šuti. Evropa je dozvolila da se na genocidu uspostavi bosanski entitet Republika Srpska. U budžetu te genocidne tvorevine za 2012. godinu iznosom od 150.000 eura finansira se nevladina organizacija “Historijski projekat Srebrenica” sa sjedištem u Holandiji, koja za cilj ima negiranje genocida u Srebrenici. Na internet stranici ove mračnjačke organizacije stoje gnusne laži poput ove: “Od 8.000 civilnih žrtava koje je navodno strijeljala vojska RS jedva za 10 posto postoje relevantni stručni nalazi koji to dokazuju. To na što se bošnjačka strana poziva kao dokaz ne bi prihvatila ni jedna ozbiljna kriminološka ili medicinska, a pogotovo sudska ekspertiza u civiliziranom svijetu”. “Historijski projekat Srebrenica”, plaćen je novcima poreznih obveznika Bosne i Hercegovine među kojima su i povratnici, žrtve genocida u Srebrenici. A Evropa šuti i šutnjom odobrava. Neka makar zna da se za nas šutnja zove saučesništvo.

ennt ihr das Gefühl, wenn ihr den alten Kirschbaum in eurem Garten oder den großen Stein auf der Wiese eures verstorbenen Großvaters mit einem besonderen Blick anseht? Es ist ein Gefühl, das euch beim Ansehen dieser Dinge an eure Kindheit erinnert, an Dutzende von schönen Situationen und Erlebnissen. Es ist ein Gefühl, das ihr schwer irgendwo außerhalb eurer Heimat, des Landes eurer Vorfahren, fühlen könnt. Aber es gibt Orte, wo euch jeder Gegenstand an den Tod erinnert. Das sind Orte, deren Namen euch zunächst an Verbrechen und erst dann an Orte oder Städte erinnern. Auschwitz, Jasenovac, Srebrenica sind geographische Gebiete, in denen euch jeder Ort, jeder Stein, jedes Gebäude, jeder Baum an den Tod erinnert. Jeder Juli riecht nach Srebrenica. „Juli“ sagt man auf Bosnisch „Srebrenica“. Aber jeder Juli riecht auch nach Verrat, mit dem Europa und die Welt Bosnien und Srebrenica „geehrt“ haben, mit dem sie das unschuldige Volk in die Hände der serbischen Ungeheuer ausgeliefert haben. Der Schmerz ist noch größer, wenn dieser Verrat auch im Frieden fortgesetzt wird. Nie lauter waren diejenigen, die den Völkermord verleugnen, nie stärker waren die Angriffe auf die überlebten Opfer von Srebrenica. Und Europa schweigt. Europa schweigt auch über die Tatsache, dass diejenigen, die über 8.000 Menschen in Srebrenica umgebracht haben, dort jetzt eine Regierung bilden wollen. Ihre Logik ist folgende: Durch Völkermord werden wir zur Mehrheit; dann führen wir demokratische Wahlen durch. Europa schweigt auch darüber. Europa sagt uns durch sein Schweigen, dass sich Völkermord lohnt. Auch am kommenden 11. Juli werden in Srebrenica die in den Gruben von Srebrenica gefundenen Knochen begraben. In dem Moment, in dem wir unsere Brüder, Kinder und Väter begraben, werden Serben in Srebrenica „Petrovdans Tage“ veranstalten. An diesem Tag tritt der Kirchenchor auf, dann findet ein Fußballturnier statt; es werden Theaterstücke gespielt; es wird Geschrei, Gelächter und Lärm geben. Im nächsten Jahr wird der Fest wahrscheinlich in Potočari selbst stattfinden, in dem Ort, wo Völkermordopfer begraben worden sind. Und Europa schweigt. Europa hat erlaubt, dass das bosnische Landesteil „Republika Srpska“ (Serbische Republik) gegründet wird, das auf dem Völkermord beruht. Aus dem Budget dieses „völkermörderischen Gebildes“ für das Jahr 2012 wird die Nichtregierungsorganisation „Geschichtsprojekt Srebrenica“ mit einem Betrag von 150.000 Euro finanziert. Diese Organisation hat ihren Sitz in Holland und hat zum Ziel die Verleugnung des Völkermords in Srebrenica. Auf der Webseite dieser dunklen Organisation stehen abscheuliche Lügen wie diese: „Von 8.000 Opfern, die angeblich von der Armee der Serbischen Republik getötet wurden, gibt es für kaum 10% von ihnen relevante fachliche Beweise. Dokumente, die bosniakische Seite als Beweise vorlegt, würde keine ernste kriminologische oder medizinische und insbesondere keine gerichtliche Expertise in der zivilisierten Welt akzeptieren.“ „Geschichtsprojekt Srebrenica“ wurde mit dem Geld der bosnischherzegowinischen Steuerzahler finanziert, unter denen auch Rückkehrer (Völkermord-Opfer) aus Srebrenica sind. Und Europa schweigt und stimmt schweigend zu. Europa soll zumindest wissen, dass für uns Schweigen auch Mittäterschaft bedeutet.

Diwan - juli/juillet 2012.

Aktuelnosti

Bošnjaci u Luksemburgu se prigodnim programom sjetili genocida u Srebrenici

Nuhanović govorio na skupu u Luksemburgu O bilježavanje godišnjice genocida u Srebrenici postala je već tradicija u Luksemburgu. Komemorativni skup je održan 8. jula u organizaciji Odbora za obilježavanje 11. jula, Dana sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Inače, ovaj odbor čine predstavnici 21 udruženja koja okupljaju Bošnjake u ovoj zemlji Beneluxa.

Kao glavni učesnik skupa nastupio je Hasan Nuhanović, živi svjedok genocida u Srebrenici i autor knjige Pod zastavom UN, dok je kulturni dio programa uveličao bh glumac Izudin Bajrović. Inače, Hasan Nuhanović je bivši prevodilac holandskih pripadnika mirovnih snaga koji su bili stacioni-

L’UE rappelle qu’un génocide a bien eu lieu à Srebrenica

En juillet 1995, vers la fin du conflit en ex-Yougoslavie, les forces serbes de Bosnie ont massacré environ 8000 musulmans à Srebrenica, tuerie qualifiée de génocide par la justice internationale.

Un «génocide» a bien eu lieu à Srebrenica en Bosnie en 1995, a rappelé la Commission européenne, en dénonçant les tentatives de «réécriture de l’Histoire» après des propos du nouveau président serbe, Tomislav Nikolic.

’UE rejette fermement toute intention de réécrire l’Histoire. Le massacre de Srebrenica était un génocide, comme l’ont confirmé à la fois le TPIY (Tribunal pénal pour l’ex-Yougos-

lavie) et la CIJ (Cour internationale de Justice)», a affirmé une porte-parole de la Commission après des déclarations du président serbe Tomislav Nikolic niant l’existence d’un génocide dans cette ville. «Les atrocités de Srebrenica en juillet 1995 ont été un crime contre l’humanité toute entière. Nous ne devons jamais oublier et cela ne devrait jamais pouvoir se reproduire», a insisté la porte-parole au cours d’un point de presse de la Commission à Bruxelles. Diwan - juli/juillet 2012.

rani u Srebrenici 1995. Pripadnici Holandskog bataljona su na njegove oči predale Mladićevim četnicima 239 ljudi, a među njima i njegovog oca, majku i brata. Ovo je bio razlog da Nuhanović podnese tužbu protiv države Holandije, koju je i dobio prošle godine presudom holandskog apelacionog suda. Ovaj sud je naložio vladi Holandije da plati odštetu njegovoj porodici. U svojoj ličnoj borbi Nuhanović je uspio doći do holandskog pukovnika Brantza, ministra odbrane Holandije J.J.C. Voerhoovea, Coloma Murphyja... Prvi mu je zabranio da o Srebrenici govori bilo šta i bilo kome osim njemu, drugi je istjerao novinare koji su htjeli snimiti njihov razgovor, a treći mu je rekao da žuri. Povodom ovogodišnje komemoracije u Luksemburgu prisutnima je dijeljena brošura na francuskom i bosanskom jeziku pod nazivom Kontinuitet genocida nad Bošnjacima, koja je nastala kao rezultat rada Odbora za obilježavanje 11. jula, Dana sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Skup je bio izuzetno posjećen. «Les dirigeants politiques des Balkans occidentaux doivent en permanence prouver leur adhésion à l’esprit de coopération et de réconciliation dans la région. Comme partout ailleurs en Europe, les politiciens responsables sont tenus d’utiliser une rhétorique responsable, claire et sans équivoque», avait dit la porte-parole de la chef de la diplomatie de l’UE, Catherine Ashton. «Il n’y a pas eu de génocide à Srebrenica», a déclaré le nouveau président serbe, Tomislav Nikolic, un nationaliste populiste qui a prêté serment, dans une interview à la télévision monténégrine diffusée sur son site web. «Un grand crime s’est produit à Srebrenica, commis par des Serbes (...) il faut les trouver, les juger et les punir», a-t-il néanmoins ajouté. En juillet 1995, vers la fin du conflit en ex-Yougoslavie (1991-95), les forces serbes de Bosnie ont massacré environ 8000 musulmans à Srebrenica, tuerie qualifiée de génocide par la justice internationale. Les anciens chefs politique et militaire des Serbes de Bosnie, Radovan Karadzic et Ratko Mladic, sont actuellement jugés pour génocide à La Haye par le TPIY pour leur rôle dans ce massacre, considéré comme la pire tuerie en Europe depuis la Seconde guerre mondiale.

Aktuelno da vlasti u Srbiji čine sve što je u njihovoj moći da se smanji broj azilanata, kao i da građani budu potpuno upoznati s pravilima koja važe za slobodu kretanja u EU kaže Fajonova. Direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević potvrđuje da je u EU pokrenut proces zaštite od azilanata, ali da je to procedura koja može da potraje. - To podrazumjeva i zaštitu unutar same EU. Mi svakako treba da vodimo računa o azilantima. To i radimo, i mislim da nema mjesta panici - smatra Delevićeva. Inače, Belgija, Luksemburg, Švedska i Njemačka su zemlje u kojima pristiže najviše azilanata.

Srbiji prijeti vraćanje viza Ako se usvoji privremena suspenzija bezviznog režima u EU, Srbiji bi usred ljetnje sezone mogle biti uvedene vize

lanica Evropskog parlamenta iz Slovenije Tanja Fajon kaže da bi eventualna privremena suspenzija bezviznog režima, u okviru reforme šengenskih

pravila, mogla da bude veoma opasna po Srbiju, koja ima veliki broja azilanata. Ona tvrdi da bi u tom slučaju neke članice EU mogle vrlo brzo posegnuti za vraćanjem viza Srbiji. - Iz Srbije dolazi veliki broj azilanata i to je veoma ozbiljan problem. Prema podacima Evropske komisije, samo prošle godine bilo je skoro 14.000 zahtjeva za dobijanje azila u zemljama EU. Veoma je važno

Luxembourg

Plus de 1.000 demandes de protection internationale déposées en 2012 Au total, 1.018 personnes ont déposé une demande de protection internationale au Luxembourg du 1er janvier au 31 mai 2012. Après cinq mois, le record historique de 2011 (2.164) est en passe d’être battu.

e mois de mai est jusqu’à présent le plus prolifique de l’année 2012 avec un total de 264 demandes introduites. Après cinq mois seulement en 2012, le total des années 2007, 2008, 2009 et 2010 est d’ores et déjà pulvérisé.

Sans surprise, sur les 264 demandes de mai 2012, 228 émanent des Balkans, essentiellement des pays issus de l’ancienne Yougoslavie (Serbie, Macédoine, Kosovo, Monténégro et Bosnie) plus l’Albanie. D’ailleurs, les ressortissants de ces pays représentent plus de 80% (81,14%) du total des demandes de protection internationale depuis le début de l’année 2012. Concernant le volet décisionnel à présent, il convient de relever que sur les 252 décisions prises sur tout le mois de mai, une seule reconnaissance du statut de réfugié a été accordée, alors que 136 refus de la protection interDiwan - juli/juillet 2012.

EU hoće da se zaštiti Ministri unutrašnjih poslova zemalja članica EU saglasili su se nedavno, na sastanku u Luksemburgu, da u izuzetnim slučajevima bude dozvoljena privremena kontrola granica, uprkos Šengenskom sporazumu. Uvođenje te mjere, koja bi bila u rukama nacionalnih vlada članica EU, opravdava se bezbjednosnim razlozima, poput opasnosti od terorizma ili prirodnih katastrofa, kao i eventualnim velikim talasom izbjeglica iz pojedinih kriznih područja u svijetu. nationale ont été essuyés. Il y a aussi eu, toujours en mai, 86 renonciations et retraits implicites, 22 cas d’incompétence et 7 d’irrecevabilité. Par ailleurs, toujours sur le seul mois de mai, six personnes ont été transférées vers d’autres Etats membres de Dublin, et 153 ont été rapatriées vers leur pays d’origine, dont 150 vers les pays de l’ex-Yougoslavie. Sur ces 153 rapatriements, 152 étaient des retours volontaires pour un seul retour forcé. 32 demandeurs d’asile à Mamer Parallèlement, le conseil communal de la ville de Mamer a décidé d’accueillir 32 demandeurs d’asile à partir de cet été. Ces 32 demandeurs d’asile logeront dans des structures d’accueil provisoire, des conteneurs payés par le ministère de la Famille, sur le terrain du camping.

Aktuelnosti

U prodaji monografija

U knjižarama

Bošnjaci u Luksemburgu Knjiga kao virtualni most između BiH i Luksemburga

z štampe je izašla dugo najavljivana monografija Bošnjaci u Luksemburgu autora Faiza Softića u izdanju podgoričkog Almanaha. Softić je u ovoj monografiji dao portrete značajnih Bošnjaka u Luksemburgu po njegovom izboru i kratke opise pojedinih udruženja koja okupljaju ovu populaciju stanovništva. Tim povodom bila je upriličena i promocija u prostorijama Zavičajnog kluba Bihor u Luksemburgu, a među promotorima su bili akademik Šerbo Rastoder i magistar Sait Šabotić. Treba naglasiti da je Softić učinio prvi i najteži korak u izradi jedne ovakve monografije. Svakako da javnost očekuje drugo, dopunjeno i sistematizovano izdanje ove knjige. Cijena monografije je 30 eura.

izdanju fone fragment du vers dacije Publika i rimbaldien des partnerske organizacije « Etrennes des OrpheObrazovanje izgrađuje lins », inspire le titre du BiH u prodaji možete recueil bilingue traduit, naći knjigu …Le coeur illustré, conçu et réalisé si sensible (…Srce tako par la Fondation PUBLIosjećajno) . KA de Sarajevo et édité Radi se o dvojezičnoj en collaboration avec la knjizi za djecu koja Maison d’édition PUBLIsadrži lirične teksKA, en hommage aux tove Arthura Rimenfants de Bosnie-Herzébauda, Victora Hugoa i govine et d’ailleurs. Charlesa Baudelairea... A partir de textes Sav prilog od prodatih lyriques d’Arthur Rimknjiga namjijenjen je Dans les librairies Ernster et baud, de Victor Hugo opismenjavanju romske Alinea de Luxembourg-ville, et de Charles Baudedjece. laire, les concepteurs pour le prix de 8 €. de l’ouvrage proposent Knjiga predstavlja most koji bi autori projekta željeli un regard nouveau posé en fil da uspostave između Bosne i Her- rouge sur le parcours de vie de cegovine i zemalja francuskog go- l’Enfant pris entre deux mondes : vornog područja, kao što je i Luk- celui de la paix et de la guerre ; le milieu riche et le milieu pauvre semburg. Knjiga se može kupiti u ; le bonheur familial et l’absence knjižarama Ernster i Alinea u des êtres chers. Luxembourgu po cijeni od 8 eura. Azra Pita-Parente & Michele Parente U Kulturnom centru Wiltz

Tribina o integraciji

Ramazanski post od 20. jula O

ve 1433. hidžretske godine deveti mjesec lunarne godine Ramazan, a time i post, počeće 20. jula. Najduži dan posta biće 31. juli, tada se hrana i voda neće uzimati 15 časova i 14 minuta, a posljednjeg dana posta 14 časova i 22 minuta. Iduće godine će ramazanski post početi oko 9. jula, dok će na primjer 2020. godine početak biti oko 23. aprila. Godine 2030. post će biti dva puta u toku godine, jedan će početi 5. januara a drugi 25. decembra. Ramazanski post predstavlja jedan od pet stubova islama.

okviru projekta 12 razreda Gimnazije u Wiltzu održana je tribina u Kulturnom centru ovog grada. Na tribini je bilo riječi o problemima sa kojima se susreću mladi ljudi sa migracijskom pozadinom. Na tribini su učestvovali: Laura Zuaccoli, Isabelle Bouchez, Saima Diwan - juli/juillet 2012.

Mehonoć, Pierre Stockreiser. Nosioci projekta ispred 12 razreda su bili: Mejra Ragipović, Rozafa Elshan, Almedina Kočan, Edo Adrović. U okviru ovog projekta snimljeno je nekoliko kratkometražnih filmova koji su prikazani na tribini.

Geschehnisse

Das Massaker von Srebrenica

Am 11. Juli 1995 fallen serbische Einheiten von General Ratko Mladic in die Kleinstadt Srebrenica ein und töten in den darauf folgenden Tagen etwa 8000 Muslime. Der Massenmord während des Bosnienkrieges hat sich in das öffentliche Bewusstsein eingegraben. Was geschah vor 17 Jahren und was sind die Folgen?

rebrenica liegt in einem grünen Talkessel im Osten von Bosnien und Herzegowina, nahe der Grenze zu Serbien. Vor Beginn des Bosnienkrieges 1992 hatte die Kleinstadt etwa 8000 Bewohner. Im Laufe des Konflikts vervielfacht sich diese Zahl: Zehntausende Menschen drängen aus den umliegenden Dörfern nach Srebrenica. Es sind vor allem bosnisch-herzegowinische Muslime, die Schutz vor den Soldaten des Generals Ratko Mladic suchen. Der Befehlshaber der bosnischen Serben zieht den Belagerungsring um die muslimische Enklave immer enger. In Srebrenica wähnen sich die Flüchtlinge in Sicherheit. Die UN hat das Gebiet zur Schutzzone erklärt. Niederländische und kanadische Truppen sollen dafür bürgen. Doch der politische Führer der bosnischen Serben, Radovan Karadzic, und sein Militärchef Mladic lassen sich nicht aufhalten. Am 11. Juli 1995 nehmen die bosnisch-serbischen Einheiten die Stadt ein und begehen einen schrecklichen Massenmord. Mehrere tausend Flüchtlinge versuchen durch die Wälder in Richtung bosnisch-muslimisch kontrolliertes Gebiet zu entkommen. Andere Flüchtlinge sehen den Stützpunkt der niederlän-

dischen Blauhelmsoldaten als letzte Hoffnung. Deren Basis liegt im sechs Kilometer entfernten Dorf Potocari, das zur Enklave Srebrenica zählt. Am Abend des 11. Juli drängen sich etwa 25.000 Menschen auf dem Gelände der ehemaligen Batteriefabrik, die meisten von ihnen Frauen, Kinder und Alte. Nahrung und Wasser sind knapp. Es herrscht Chaos. Viele der Flüchtlinge übernachten im Freien. Von Srebrenica rücken die Einheiten von Mladic schon bald nach Potocari vor. Am 12. und 13. Juli beginnen die Soldaten dort Frauen und Männer zu trennen. Sie geben vor, nach Kriegsverbrechern zu suchen. Die etwa 350 Blauhelme auf dem UN-Stützpunkt sind überfordert. Ihnen fehlt das Mandat einzugreifen. So sehen die Niederländer tatenlos zu, wie Mladic seine gezielte „ethnische Säuberung“ fortsetzt: Frauen und Kinder werden auf Lastwagen und Bussen abtransportiert und bis kurz vor bosnisch-muslimisch kontrolliertes Gebiet gebracht. Die zurückgebliebenen Männer, die meisten von ihnen im wehrfähigen Alter, werden von Mladics Männern an verschiedenen Orten hingerichtet und verscharrt. Um den Massenmord an den etwa 8000 Menschen zu verschleiern, heben die Täter einige Gräber später wieder aus und verteilen die menschlichen Überreste auf andere Gebiete. Das Umbetten der Leichen findet auch nach Ende des Krieges noch statt. Auf dem 2003 eingeweihten Gedenkfriedhof in Potocari sind bislang mehr als 5.137 Opfer des Massakers beigesetzt worden. Auch dieses Jahr werden am Diwan - juli/juillet 2012.

11./12.07.2012 bei der Gedenkveranstaltung etwa 500-600 weitere Opfer beerdigt. Noch immer werden neue Massengräber entdeckt. Die Suche nach den Opfern geht weiter. Die UN deklariert das Massaker an den bosnischen Muslimen als Völkermord. Ende Februar 2007 bewertete der Internationale Gerichtshof die Gräueltaten ebenfalls als Genozid. Einige der Täter hat das UN-Kriegsverbrechertribunal in Den Haag schon verurteilt. Das Verfahren gegen den Ex-Präsident der bosnischen Serben, Karadzic, läuft noch. Er wurde erst 2008 gefasst. Der meistgesuchte mutmaßliche Kriegsverbrecher Europas der serbische Ex-General Ratko Mladic wurde am 26. Mai 2011 in Serbien festgenommen und an das Tribunal in Den Haag ausgeliefert. Doch die Schuldigen werden nicht nur in den Reihen der bosnischen Serben gesucht: Vor allem die Führung der niederländischen UN-Schutztruppe trifft immer wieder Kritik. Ihnen wird Tatenlosigkeit vorgeworfen. Sogar von Beihilfe zum Kriegsverbrechen ist die Rede. 2007 erhoben Opfer-Familien Klage gegen den niederländischen Staat und die UN.

Intervju

Laurent Mosar, predsjednik luksemburškog Parlamenta

Muslimani su dio Luksemburga Laurent MOSAR je završio studij prava i političkih nauka na univerzitetu Sorbonne u Parizu. On je specijalista u korporativnom i medijskom pravu. Iz ovih oblasti je napisao nekoliko referentnih knjiga. L. MOSAR od 1994. godine je član, a od 2009. predsjednik parlamenta u Luksemburgu. Član je Krišćanskosocijalne narodne partije (CSV). Razgovarali: A.Mehonić, Velid Jusufović

iwan: Na kraju protekle godine ste u svom tradicionalnom novogodišnjem govoru kazali da se azilanti i stranci ne smiju tretirati kao kriminalci i da ne smiju j biti odbačeni. Šta je bio povod ovakvoj izjavi? Mislite li da je ovakav stereotip prisutan u Luksemburgu? Tom prilikom ste predložili da se u 2012. godini intenzivnije j pozabavimo p politikom integracije. Šta to znači? - Kada je riječ o azilantima, ja sam posljednjih mjeseci čuo i pročitao nekoliko izjava protiv stranaca. To je za mene neprihvatljivo. Bez obzira na to koji razlozi dovode ljude u našu zemlju da traže azil ili da ovdje rade i žive, svaka od tih osoba se nada najboljoj budućnosti za sebe i svoju porodicu. I sve dok su ovi ljudi u našoj zemlji mi imamo socijalnu odgovornost prema njima. Ovdje u zemlji ima mnogo osoba koje su im spontano ponudile pomoć i mislim da je to zaista vrijedno pohvale. Integracija je izazov za politiku i društvo općenito. Zbog toga je neophodno da se u parlamentu vodi debata o ovoj temi. Diwan: Migranti i njihov status su, s obzirom na njihov broj, veoma važna tema u Luksemburgu. Kojim temama se bavio parlament tokom ovog mandata, a koje su u neposrednoj vezi s ovom grupom stanovništva? - Migranti su tema na koju se uvijek nanovo vraćamo ili tokom diskusija u parlamentarnim odborima, u plenumu ili prilikom parlamentarnih zahtjeva. Mogu vam ovdje navesti nekoliko primjera prijedloga zakona:

Odobravanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i zemalja članica s jedne strane i BiH s druge strane i zaključak o tome, potpisan u Luksemburgu 16. juna 2008. god.; Odobravanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i zemalja članica s jedne strane i Srbije s druge strane i zaključak o tome, potpisan u Luksemburgu 29. aprila 2008. god.; Izmjena izmijenjenog zakona od 5.maja 2006. god. o pravu na azil i dodatnim oblicima zaštite i ; Izmjena izmijenjenog zakona od 29. avgusta 2008. god. o slobodi kretanja i useljavanju i izmijei njenog zakona od 5. maja 2006. god. o pravu na azil i dodatnim oblicima zaštite. Moguća olakšanja po pitanju sticanja državljanstva Luksemburga Diwan: Bili ste na čelu komisije zadužene za prijedlog zakona o dvojnom državljanstvu u prošlom mandatu. Ovaj zakon je usvojen 23.oktobra 2008. god. i stupio je na snagu 1. januara 2009. god. Zahjevi za luksemburško državljanstvo su se umnožili. Da li ste zadovoljni sa rezultatima tog zakona? Brojevi dokazuju da je ovaj zakon bio neophodan i da je doživio veliki uspjeh. Po statistikama je 2011. godine 3.405 osoba dobilo luksemburško državljanstvo. Godine 2010. bilo ih je 4.311, a 2009. godine, prve godine nakon stupanja na snagu novog zakona, bilo ih je 4.022. Prije deset godina bilo je 474 osoba koje su postale Luksemburžani u skladu sa principima prethodnog zakona. Ovo jasno pokazuje da mnogi koji žive u našoj državi rado postaju Luksemburžani, ako se zbog toga ne moraju odreći svojih korijena. Diwan: Postoje prijedlozi da se pojedine odredbe ovog zakona promijene, a prije svega g uslovi u pogledu p g znanja j luksemburškog jezika i dužine boravka. Šta vi mislite o ovoj inicijativi? U toku ove godine će ministar pravde predati izvještaj o provedbi zakona od 23. oktobra 2008. god. o luksemburškom državljanstvu. Moramo sačekati ovaj izvještaj prije nego što počnemo diskutovati o mogućim izmjenama zakona. Eventualna pojednostavljenja u pogledu uslova nisu isključena. - juli/juillet 2012.

Diwan: Već duže vrijeme se nekoliko nevladinih organizacija zalaže za izmjenu izbornog zakona tako da se i onima koji nisu Luksemburžani garantira pravo glasa na parlamentarnim izborima. Kakav je Vaš stav o ovome? Ova situacija me već duže vremena brine. Trenutno u Luksemurgu živi preko 40 % ljudi koji nisu Luksemburžani. Njihov broj raste. Procjenjuje se da će broj onih koji nisu Luksemburžani do 2020. ili 2025. god. činiti polovicu stanovništva u zemlji. Trenutno ove osobe nisu uključene u zakonodavni proces i takva situacija nije idealna. Mi moramo u narednim godinama, zajedno sa svim političkim strankama i frakcijama, razmisliti o eventualnim izmjenama zakona o državljanstvu, te o proširenju prava na glasanje. Ovo je veoma osjetljiva tema koja se ne može tretirati u kratkom periodu, već na miru i sa svim uključenim stranama. O konvenciji sa muslimanskom vjerskom zajednicom nakon izvještaja ekspertske grupe Diwan: Od 2003. godine Šura (Muslimanska krovna organizacija) pregovara sa vladom sa ciljem da potpišu “Konvenciju”. Iako je vlada usvojila prijedlog “Konvencije” i zakona u julu 2007. godine, ovaj proces još nije okončan. Koliko ste upoznati sa ovim procesom? Koji su glavni razlozi za nepotpisivanje “Konvencije” i nezapočinjanje parlamentarne procedure? Da li će ovaj zakon uskoro biti predočen parlamentu? 3. jula 2011. godine je, po prvi put, izabran predstavnik muslimanske zajednice u Luksemburgu. To je veoma velik korak, to je važno za daljnje diskusije. Već 7. juna 2011. godine je luksemburški parlament u jednoj javnoj sjednici usvojio prijedlog u kojem se, između ostalog, od Vlade zahtjeva da ovlasti jednu radnu grupu kako bi sačinila izvještaj o budućem odnosu između države i vjerskih zajednica. Početkom ove godine je sačinjena internacionalna grupa eksperata koja je počela sa radom. Krajem maja ova radna grupa je imala radnu sjednicu sa ministrom kulture François Biltgen, kao i članovima parlamentarnog odbora za institucije i izmjenu Ustava. Ovaj odbor je redovno obavješten. Ekspertna grupa je tokom maja i juna vodila razgovore (što

Do sada nisam imao osjećaj da marama ovdje u zemlji predstavlja neki veći problem, tako da ne vidim direktne potrebe za djelovanjem u tom pogledu. Osjetljiv sam na temu genocida Diwan: “Pred vratima” je još jedna godišnjica genocida u Srebrenici (Bosna i Hercegovina) koji se desio 11. jula 1995. godine pred očima međunarodne zajednice i u srcu Evrope. Evropski parlament je 15. januara 2009. godine usvojio “Rezoluciju o Srebrenici” kojom je 11. juli proglašen Danom sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Evropski parlament time zahtijeva od svih svojih 27 zemalja članica kao i od svih država Zapadnog Balkana da poštuju ovaj Dan sjećanja. Nekoliko parlamenata evropskih država je već usvojilo Rezoluciju Evropskog parlamenta o Srebrenici. Zašto naš parlament još nije napravio taj korak?

će i sljedećih mjeseci nastaviti) sa predstavnicima vjerskih zajednica u zemlji, sa političkim strankama, te sa različitim udruženjima. Moguće je da će završni izvještaj ove ekpertne grupe prouzrokovati izmjene u našem Ustavu. Nadam se da će se ovaj dosije završiti do kraja godine. Prije svakog sljedećeg koraka, uključujući i “Konvenciju” sa muslimanskom vjerskom zajednicom, moramo sačekati na zaključke ekspertne grupe. Treba da nastane jedan zajednički koncept za sve vjerske zajednice ovdje u zemlji. Moja poruka muslimanskoj vjerskoj zajednici je da sada moramo sačekati zaključke ekspertne grupe kako bi se postavio jedan zajednički koncept za budućnost. Odluke se trebaju donositi samo sa neophodnim stručnim znanjem. Nadam se da će svaka zajednica pokazati razumijevanje za to, jer smo mi sada uložili potrebno vrijeme za ovu osjetljivu problematiku kako bismo pronašli najbolje rješenje za svakoga. Diwan? Postoji li neki rok za dostavljanje zaključaka ekspertne grupe? Rok ne postoji, ali bih ja bio sretan kada bi ekspertna grupa dostavila svoje zaključke do kraja godine, kako bi se o njima onda moglo diskutovati u nadležnoj institucijskoj komisiji.

Diwan : Kakva je općenita situacija kod muslimana ovdje u zemlji i da li je islam dio Luksemburga? Muslimani se trebaju integrisati u naše društvo, jer su oni dio Luksemburga kao i svi drugi ljudi različitih konfesija u našoj državi. Svaka vjerska zajednica koja potpiše “Konvenciju” se naravno mora pridržavati luksemburškog ustava i prava, mora ih respektovati, mislim da je to jasno. Do sada nisam čuo da bi to moglo predstavljati problem za bilo koju od vjerskih zajednica ovdje u zemlji. Rekao bih na nešto drugačiji način, muslimani su dio Luksemburga, kao i katolici, jevreji, protestanti, pravoslavci, agnostici. Muslimani su najvećim dijelom dobro integrisani, oni rade ovdje, njihova djeca idu u luksemburške škole i oni, dijelom, čak imaju i luksemburška državljanstva. Diwan: Dok smo dolazili u vaš kabinet u zgradi smo primjetili kao radnicu damu sa maramom.. U zadnje vrijeme smo imali dosta diskusija o tome da li je marami mjesto u obrazovnom sistemu, odnosno, u školi. Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Diwan - juli/juillet 2012.

Na temu genocida reagujem veoma osjetljivo. I mislim da se ova problematika mora tematizirati. Vanjsko-politički odbor luksemburškog parlamenta se u aprilu 2011. godine bavio spomenutom rezolucijom Evropskog parlamenta i izjasnio da se slaže sa principom Dana sjećanja. Pri tome se ne smije zaboraviti da postoje i drugi genocidi, takođe i van Evrope. Članovi ovog odbora su takođe naglasili da se Dan sjećanja, ako on zaista treba nešto da postigne, mora biti povezan sa nekim pedagoškim projektom. Diwan: Imate li Vi kao predsjednik luksemburškog parlamenta kontakt sa bosansko-hercegovačkim parlamentom ili drugim institucijama iz Bosne i Hercegovine? Da li je moguće poboljšati ove kontakte, pošto je Bosna i Hercegovina na putu ka Evropskoj Uniji, a bosansko-hercegovački parlament mora donositi zakone koji su uslov za ulazak u Evropsku Uniju? Kada sam 2009. godine izabran za predsjednika luksemburškog parlamenta postavio sam sebi za cilj da ću bliže upoznati parlamente drugih država te uspostaviti kontakte sa njima. To je jedan dug proces. Uvijek sam u toku zbivanja što se tiče drugih država, a posebno njihovih parlamenata. Dosada nemamo konkretnih kontakata sa bosansko-hercegovačkim parlamentom, ali vjerujem da ćemo ih uspostaviti sljedećih mjeseci i godina, te da ćemo početi sa obostranim posjetama.

Laurent Mosar, Präsident der Chambre des Députés

Das Parlament wird sich mit dem Genozid in Srebrenica beschäftigen Interviewt: A. Mehonic – Velid Jusufovic

IWAN: Zum Ende des letzten Jahres haben Sie in Ihrer traditionellen Jahresabschlussrede gesagt, dass die Asylbewerber und Ausländer nicht als Kriminelle und Aussätzige behandelt werden dürfen. Was sind die Beweggründe dieser Aussage? Denken Sie, dass ein solcher Stereotyp in Luxemburg präsent ist? Bei dieser Gelegenheit schlugen Sie vor sich im Jahr 2012 stärker mit der Integrationspolitik zu befassen. Was bedeutet das? Ich habe in den letzten Monaten in Bezug auf die Asylbewerber einzelne fremdenfeindliche Aussagen gehört und gelesen. Dies ist für mich inakzeptabel. Egal welche Ursachen einen Menschen in unser Land führen um Asyl zu beantragen oder hier zu arbeiten und zu leben, so hofft diese Person auf eine bestmögliche Zukunft für sich und seine Familie. Und solange diese Menschen in unserem Land sind, haben wir eine soziale Verantwortung ihnen gegenüber. Es gibt viele Personen hierzulande, die spontan Hilfe anbieten und das finde ich sehr lobenswert. Integration ist eine Herausforderung für die Politik und die Gesellschaft im Allgemeinen. Deshalb ist es auch notwendig eine Debatte hierüber im Parlament zu führen. DIWAN: Sie waren an der Spitze der zuständigen Kommission für den Entwurf des Gesetzes über die doppelte Staatsbürgerschaft im vergangenen Mandat. Dieses Gesetz wurde am 23. Oktober 2008 verabschiedet und ist am 1. Januar 2009 in Kraft getreten. Die Anfragen für die luxemburgische Staatsbürgerschaft haben zugenommen, sind Sie mit den Ergebnissen dieses Gesetzes zufrieden? Die Zahlen beweisen es, das Gesetz war notwendig und kennt einen großen Erfolg. Laut Statistiken haben 2011, 3.405 Personen die Luxemburger Nationalität angenommen. 2010 waren es 4.311 Personen, 2009, im ersten Jahr nach Eintritt des neuen Gesetzes waren es 4.022 Personen. Vor 10 Jahren waren es 474 Personen, die Luxemburger wurden, nach den Prinzipien des vorherigen Gesetzes. Dies zeigt deutlich, dass viele Menschen, die in unserem Land leben, gerne Luxemburger werden, wenn sie ihre Wurzeln nicht ablegen müssen. DIWAN: Es gibt Vorschläge, dass einige Bestimmungen dieses Gesetzes geändert werden, vor allem die Bedingungen in Bezug auf die Kenntnisse der luxemburgischen Sprache und die Dauer des Aufenthalts. Was halten Sie von dieser Initiative? Im Laufe dieses Jahres wird der Justizminister einen Bericht vorlegen über die Ausführung des Gesetzes vom 23. Oktober 2008 betreffend die Luxemburger Nationalität. Dieser Bericht muss abgewartet werden, ehe über mögliche Änderungen des Gesetzes diskutiert wird. Eventuelle Vereinfachungen in Bezug auf die Bedingungen sind nicht ausgeschlossen. DIWAN: Seit längerer Zeit setzen sich einige NGO’s dafür ein das Wahlgesetz zu ändern sodass den Nichtluxemburgern das Wahlrecht für die Parlamentswahlen gewährleistet wird. Wie ist Ihre Haltung hierzu? Diese Situation bereitet mir seit längerer Zeit Sorgen. Im Moment leben in Luxemburg über 40% Nicht-Luxemburger, Tendenz steigend. Schätzun-

gen zufolge werden die Nicht-Luxemburger voraussichtlich bis 2020 oder 2025 die Hälfte der Bevölkerung hier im Land ausmachen. Im Moment sind diese Personen nicht am legislativen Prozess beteiligt, und eine solche Situation ist nicht ideal. Wir müssen in den nächsten Jahren gemeinsam mit allen politischen Parteien und Fraktionen über eventuelle Änderungen des Nationalitätengesetzes und eine Erweiterung des Wahlrechts nachdenken. Dies ist ein sehr sensibles Thema, das nicht unter Zeitdruck behandelt werden darf, sondern in Ruhe, mit allen beteiligten Seiten. DIWAN: Seit 2003 verhandelt die Shura (Muslimischer Dachverband) mit der Regierung mit dem Ziel eine Konvention zu unterzeichnen. Obwohl die Regierung einen Entwurf der Konvention und des Gesetzes im Juli 2007 angenommen hat, ist dieser Prozess noch nicht abgeschlossen. Wie vertraut sind Sie mit diesem Prozess? Was sind die Hauptgründe der Nichtunterzeichnung der Konvention und Aufnahme der parlamentarischen Prozedur? Wird das Gesetz in Kürze dem Parlament vorgelegt werden? Was ist Ihre Botschaft an die Muslime? Am 3. Juli 2011 wurde zum ersten Mal ein Vertreter der muslimischen Gemeinschaft in Luxemburg gewählt. Die ist ein sehr grosser Schritt und wichtig für die weiteren Diskussionen. Am 7. Juni 2011 hatte das Luxemburger Parlament in einer öffentlichen Sitzung eine Motion angenommen, in dem die Regierung unter anderem aufgefordert wurde, eine Arbeitsgruppe zu beauftragen, einen Bericht über die zukünftigen Beziehungen zwischen öffentlicher Hand und den religiösen Gemeinschaften zu verfassen. Anfang dieses Jahres wurde eine internationale Expertengruppe gebildet und diese hat ihre Arbeiten aufgenommen. Ende März hatte die Gruppe eine Arbeitssitzung mit Kultusminister François Biltgen, sowie den Mitgliedern des parlamentarischen Ausschusses für Institutionen und Verfassungsänderung. Dieser wird regelmäßig auf dem Laufenden gehalten. Die Expertengruppe hat in den Monaten Mai und Juni wird Unterredungen geführt mit Vertretern der religiösen Gemeinschaften im Land, mit den politischen Parteien, sowie mit verschiedenen Vereinigungen. Der Abschlussbericht dieser Expertengruppe wird möglicherweise Veränderungen für unsere Verfassung bedeuten. Ich hoffe, dass dieses Dossier bis Ende des Jahres abgeschlossen sein wird. Vor jedem weiteren Schritt, auch in Bezug auf die Konvention mit der muslimischen Gemeinschaft, müssen die Schlussfolgerungen der Expertengruppe abgewartet werden. Es soll ein Gesamtkonzept entstehen, für alle religiösen Gemeinschaften hier im Land. Meine Botschaft an die muslimische Gemeinschaft ist folgende: Wir müssen jetzt die Schlussfolgerungen der Expertengruppe abwarten um ein globales Konzept für die Zukunft aufzustellen. Entscheidungen sollen nur mit der nötigen Sachkenntnis getroffen werden. Ich hoffe, dass jede Gemeinschaft Verständnis dafür aufbringt, dass wir uns jetzt die nötige Zeit für diese sensible Problematik nehmen, um die bestmöglichen Lösungen für Jeden aufzustellen. - juli/juillet 2012.

DIWAN: Gibt es eine Frist für die Einreichung der Schlussfolgerungen seitens der Expertengruppe? Es gibt keine Frist, aber ich wäre froh, wenn die Expertengruppe ihre Schlussfolgerungen bis zum Ende dieses Jahres auf den Tisch legen könnte und demnach diese in der zuständigen Institutionskommission diskutiert werden könnten. DIWAN: Wie ist die allgemeine Situation der Muslime hier zu Lande und gehört der Islam zu Luxemburg? Muslime sollen sich in unsere Gesellschaft integrieren, weil sie zu Luxemburg gehören, wie auch alle anderen Menschen unterschiedlicher Konfessionen in unserem Land. Jede Religion die konventionniert wird, muss sich natürlich an die luxemburgische Verfassung und die Rechtsordnung halten, diese respektieren, das scheint mir klar zu sein. Bis jetzt ist mir nicht zu Ohren gekommen, dass dies für eine der religiösen Gemeinschaften die hier zu lande vertreten sind ein Problem darstellt. Ich würde dies etwas anders ausdrücken Muslime gehören zu Luxemburg, wie Katholiken, Juden, Protestanten, Orthodoxen Agnostiker. Zum größten teil sind Muslime gut integriert, sie arbeiten hier, ihre Kinder gehen in luxemburgische Schulen und sie haben sogar teilweise die luxemburgische Staatsbürgerschaft. DIWAN: Am Vorbeigehen, haben wir gesehen, dass hier im Gebäude eine Dame mit Kopftuch tätig ist. Wir hatten in der letzten Zeit Diskussionen über die Stellung des Kopftuches im Bildungswesen bzw. in der Schule. Wie stehen Sie dazu? Bis jetzt hatte ich nicht das Gefühlt, dass das Kopftuch hier im Land ein größeres Problem darstellt, so dass ich keinen direkten Handlungsbedarf sehe. DIWAN: Vor der Tür steht ein weiterer Jahrestag des Völkermords in Srebrenica (Bosnien) der am 11. Juli 1995 der vor den Augen der internationalen Gemeinschaft und im Herzen von Europa geschah. Am 15. Januar 2009 hat das Europäische Parlament eine Srebrenica-Resolution verabschiedet, in der man den 11. Juli zum Gedenktag an die Opfer des Völkermords in Srebrenica erklärte. Das EU-Parlament fordert darin von allen 27 EU-Mitgliedsstaaten sowie von allen Staaten des Westbalkans die Anerkennung dieses Gedenktags. Mehrere Parlamente der europäischen Staaten haben die Resolution des Europäischen Parlaments über Srebrenica angenommen. Weshalb hat unser Parlament diesen Schritt noch nicht getan? Ich reagiere sehr sensibel auf das Thema Völkermord. Und finde, dass diese Problematik thematisiert werden muss. Der außenpolitische Ausschuss des Luxemburger Parlaments hat sich im April 2012 mit der Resolution des Europaparlaments beschäftigt und sich mit dem Prinzip eines Gedenktages einverstanden erklärt. Dabei dürfte man aber nicht vergessen, dass es noch andere Völkermorde gibt, auch außerhalb von Europa. Die Mitglieder des Ausschusses haben auch angemerkt, dass ein Gedenktag, wenn er wirklich etwas bewirken soll, mit einem pädagogischen Projekt verbunden werden sollte.

Position

Citoyenneté de résidence… Auteur: Anita Helpiquet

e concept de citoyenneté de résidence et plus particulièrement la question du droit de vote des étrangers chemine de plus en plus dans les méandres de la société luxembourgeoise en étant notamment mobilisé par un nombre croissant d’acteurs politiques, économiques et sociaux. Peut-on pour autant pousser un cri de jjoie et tourner la p page g de cet État-Nation qui a façonné pendant plus d’un siècle notre façon de s’identifier et de définir les autres au prix le plus souvent de multiples violences symboliques et physiques ? Limiter le concept de citoyenneté de résidence au seul droit de vote des étrangers, comme nous avons actuellement tendance à le faire, risque cependant de nous faire passer à côté d’enjeux tout aussi importants. Cette restriction nous invite actuellement à plutôt utiliser ce concept comme un ressort pour surmonter le manque de légitimité qui résulte de la division du droit électoral. Depuis p le début du xxe siècle, l’État luxembourgeois a en effet construit sa légitimité de la souveraineté populaire en créant par le même processus une société bicéphale dont les contours se sont définis par l’appartenance nationale. La législation qui en découle a eu des répercussions sensibles et aussi évolutives sur l’ensemble des droits civils, politiques et sociaux. Même si les différences ne sont plus aussi claires qu’auparavant, on lit cependant encore de manière symptomatique dans la Constitution que Les Luxembourgeois sont égaux devant la loi. Demeure néanmoins la question de la société entière qui continue de fonctionner sur un principe d’inégalité. Mais, en entendant le bruit des klaxons qui ponctuent cet Euro 2012, on en vient à penser que l’enjeu autour du concept de citoyenneté de résidence ne se situe pas seulement en termes d’égalité mais aussi d’identification, notamment à la société luxembourgeoise. L’histoire nationale de chaque pays agissant comme un véritable vecteur, chacun est tenté en mobilisant des symboles nationaux, d’exprimer un lien affectif avec

son pays ou le pays d’origine de ses parents. On en voudra pour preuve les multiples drapeaux qui fleurissent sous les fenêtres ou sont brandis comme des étendards, symboles d’allégeance à une nation rêvée. Pourquoi un tel atavisme ? Que l’on ne s’y trompe pas, la référence à un pays ou une nation n’est pas du même ordre. Les cultures de tout pays ont été traversées et brassées par les influences socio-économiques et socio-culturelles qui ont déterminé les différents siècles. Elles se sont élaborées à partir de multiples références, se sont partagées et échangées dans différents espaces. Les identités nationales se sont au contraire construites historiquement au xixe et xxe siècles autour du nivellement culturel et de l’exclusion de tous ceux qui n’appartenaient pas à ce corps politique et identitaire. Se définir aujourd’hui comme Luxembourgeois, Français ou Portugais, c’est effectivement s’inscrire dans une vision construite d’unicité en actant symboliquement la différence qui nous sépare de l’altérité. On commence à entrevoir sous cet angle comment le concept de citoyenneté de résidence pourrait venir contrer toutes ces identifications excluantes qui influencent de manière significative les relations que nous construisons et la façon de s’inscrire dans le pays dans lequel nous vivons. Mais, la mobilisation de ce concept permettrait également de contrer une autre division tout aussi profonde qui se joue cette fois-ci davantage en terme sociaux-économiques et qui reproduit de manière encore symptomatique un schéma de pensée lié à la capacité politique et au système censitaire qui en découle. Les vieux dinosaures de l’histoire des luttes démocratiques, que l’on croyait enterrés, ne sont pas encore morts ! Certains argumenteront que le Luxembourg a ces dernières années élargit les possibilités de naturalisation à travers l’introduction de la loi sur la double nationalité. L’évolution en restant louable s’inscrit toutefois dans le paradigme précédent sans véritablement repenser les principes de la citoyenneté. Les sociétés pourtant se transforment et actent différemment. Nous pendrons pour preuve Diwan - juli/juillet 2012.

les multiples mouvements de contestation dans le monde qui marquent toujours davantage un rapport individualisé à l’espace public et une méfiance quasi viscérale aux systèmes politiques en place. Le temps de la souveraineté et de l’allégeance touche t-il à sa fin ? Il perdurera sans doute encore de nombreuses années voire des décennies, mais nous risquons en conservant les mêmes paradigmes de faire de la citoyenneté un porte-manteau sur lequel on accrocherait toutes les vieilleries du passé. Le concept de citoyenneté de résidence invite au contraire à penser la citoyenneté moins comme un principe de souveraineté et davantage comme un principe d’action et d’engagement affirmant par effet de ricochet la primauté de l’inscription sociale au détriment de l’allégeance. Un autre défi de la citoyenneté de résidence se situerait du côté du métissage des cultures qui se tissent dans des sociétés marquées par la modernité où des processus de subjectivisation sont de plus en plus en œuvre. La légitimité notamment culturelle ne peut plus être uniquement le fruit de l’identique, mais devra aussi être le résultat de la reconnaissance de l’autre par soi. Cette réalité oblige à de multiples luttes pour la reconnaissance, mais offre aussi la formidable chance, une occasion historique, loin des guerres et de l’exclusivité de la légitimité, de vivre le Luxembourg comme une terre de métissage, où les Hommes porteurs de plusieurs cultures, pourront en toute liberté et sans allégeance, choisir, partager, bricoler, tricoter leurs références communes…

Diwanhana

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

Podjela Bosne je strateški cilj Beograda Moralno je neprihvatljivo da Srebrenica ostane unutar Republike Srpske ; Sadašnje stanje u Bosni rezultat je genocidne politike Beograda i pogrešnog rešenja koje je nametnula međunarodna zajednica ; SANU, SPC i tajne službe odlučuju dokle se može ići prema EU, jer članstvo u EU stavlja tačku na projekat rekompozicije Balkana. Sandžak reflektuje odnos Beograda prema muslimanima generalno ; Pitanje regionalizacije Srbije i pojedinih autonomija tek dolazi na dnevni red. Razgovarao : Almir Mehonić

me naše sagovornice je jedan od sinonima za pravedniju i bolju Srbiju, Srbiju koja se suočava sa prošlošću, koja priznaje svoje zločine, Srbiju koja je uvažena i cijenjena kod susjeda, Srbiju koja nije opasnost, već partner. Sonja Biserko već godinama građanima Srbije saopštava istinu u oči. Više je uvažena i priznata u zemljama regiona i na Zapadu nego u državi svog rođenja, tu joj često prijete, anatemišu i proglašavaju za izdajnika. Ako je to uslov na putu za istinu, Sonja Biserko nema dilemu, za nju istina nema alternativu. Diwan: Svake godine pred godišnjicu genocida se aktuelizira pitanje Srebrenice, da li je za Srebrenicu dovoljno samo to ili bi trebalo poduzeti i neke druge, konkretne korake koji će se razlikovati od praznih govora i izvinjenja? - Srebrenica trajno podseća na činjenicu da se u Evropi desio genocid takoreći pred očima celog sveta. Odnos prema Srebrenici se menja i vremenom postaje simbol za ceo svet. Podsećanja radi, Međunarodni sud pravde je doneo mišljenje u kojem se tvrdi da je u Srebrenici počinjen genocid. Haški tribunal je takodje doneo nekoliko presuda o Srebrenici. Evropski parlament je doneo rezoluciju kojom se 11. juli proglašava danom kad sve zemlje EU obeležavaju genocid u Srebrenici. Znači Srebrenica jje postala p značajna j odrednica u evropskom sećanju. Čak je i srbijanski parlament doneo rezoluciju o Srebrenici, mada nedorečenu. Genocid u Srebrenici i uopšte u Bosni biće je još dugo tema koja će biti predmet rasprave. Ona je takođe postala moralno pitanje sveta, posebno Evrope. Kada je reč o samoj Srebrenici, mislim da pored Memorijalnog centra treba da se izgradi i centar ili institut za genocid koji bi, izmedju ostalog,

svake godine okupljao mlade istraživače iz celog sveta. Narvano, uz to treba da se napravi i dokumentacioni centar, koji bi raspolagao i sa dokumentarnim filmovima koji bi se prikazivali mladim generacijama. Dakle, mislim da će Srebrenica tek postati tema o kojoj će se raspravljati. Diwan : n Postoji ideja kako bi Srebrenicu trebalo izmjestiti iz Republike Srpske, dati joj poseban status. Kako komentirate takve glasove ? - Dejtonskim sporazumom učinjena je ogromna nepravda time što je Srebrenica p j ostala u RS. Moralno to jje neprihvatljivo. Žene Srebrenice su odigrale nemerljivu ulogu u održavanju sećanja na Srebrenicu. One su uspele da svojim aktivnostima održe interes i tenziju kako u međunarodnoj zajednici tako i u Bosni. Njihovo prisustvo u Srebrenici je od posebne važnosti jer upravo se one zalažu za promenu statusa Srebrenice. One poseduju ogromnu moralnu snagu i energiju. Nikolić pripada bloku koji negira genocid Diwan: U Srbiji je za predsjednika države izabran Tomislav Nikolić. Prije svoje inauguracije on je u jednom intervjuu zanegirao genocid u Srebrenici. Vi i Helsinški odbor ste još 2005. godine izdali knjigu koja nosi naziv “Srebrenica od poricanja do priznanja”, zar vam se ne čini da ste preuranili sa ovim naslovom, nije li Srbija još daleko od priznanja onoga što se desilo u Srebrenici? - Tomislav Nikolić je samo ponovio svoj poznati stav o Srebrenici. On pripada tom bloku koji poriče genocid i relativizuje odgovornost Srbije za rat. EU je odmah reagovala na njegovu izjavu i upozorila ga da je genocid u Srebrenici crvena linija preko koje se ne prelazi. Genocid u Srebrebrenici ostaje trajno moralno pitanje za Srbiji i za sve generacije koje dolaze. Bez obzira koliko će dugo trajati proces priznavanja, to će se ipak desiti. Već veliki broj zemlaja u svetu (ne samo EU zemlje) obeležavaju 11. juli. To je postao referentan datum za ceo svet. Srbija ne može da pobegne g od toga. g Što se tiče knjige i njenog naslova, ona je izašla u vreme kad je u Republici Srpskoj napravljen izveštaj kojim se priznaje genocid u Srebrenici. U to vreme visoki predstavnik je bio Pedi Ašdaun. U toj knjizi su i brojne izjave srpskh političara o tom zločinu. Poricanje u Srbiji je uzelo maha posle mišljenja Međunarodnog suda pravde koje je Srbiju oslobodilo ogovornosti za taj zločin. Tereti se samo za to što nije ništa preduzela da spreči genocid . To može da se kaže i za UN i još neke pojedinačne zemlje koje su bile dužne Diwan - juli/juillet 2012.

da intervenišu u skladu sa Konvencijom za genocide, još 1992. godine. Naslov knjige projektuje nešto čime će se Srbija morati suočiti na pravi način. Diwan : Kako komentirate političku situaciju u Srbiji, njene odnose sa Republikom Srpskom i djelovanje Milorada Dodika? Stiče se utisak da Srbija još nije odustala od podjele BiH? - Podela Bosne je bila i ostala strateški cilj Beograda. Mada taj cilj nije realan, aspiracije i dalje postoje i reflektuju se na odnos Beograda prema RS i Bosni. Dodik je samo eksponent te politike koji je u poslednje četiri godine doveo Bosnu gotovo do raspada. Etnička podela uništava društveno tkivo Bosne i zato je krajnje vreme da se poduzmu mere koje će Bosnu učiniti funkcionalnom državom. Sadašnje stanje u Bosni rezultat je genocidne politike Beograda i pogrešnog rešenja koje je nametnula međunarodna zajednica. Dejtonski sporazum bio je u funkciji zaustavljanja rata u Bosni, ali nikad do kraja nije sproveden. Povratak izbeglica u njihova prvobitna prebivališta nikad nije realiziran. Naprotiv, prihvaćen je princip povratka na vlastite etničke teritorije, što je dodatno cementiralo etničku podelu Bosne. Diwan : Sve se radi da bi se Bosna prestavila i prikazala kao nemoguća država. Koji je po Vama put kojim Bosna treba da ide kako bi izašla iz postojeće krize ? Da li međunarodna zajednica treba više da se angažira u tom pravcu ? - Stanje u Bosni je kritično i reflektuje opštu dezorijentaciju i apatiju. Oseća se nedostatak liderstva i ljudskog potencijala koji bi prevazišao sve te podele. Možda je potrebna nova generacija političara, drugačijeg senzibiliteta, koja će otkloniti sadašnju blokadu. Međunarodna zajednica treba da primeni sasvim novu strategiju za Bosnu i uopšte Zapadni Balkan. Nijedna zemlja Zapadnog Balkana sada nije u stanju da ispuni njihove kriterije. Te zemlje treba postepeno integrisati u EU i pre nego što postanu članice. To je jedini način da se zaustave regresivni trendovi u svim tim zemljama.

Bošnjacima se pokušava podmetnuti islamski fundamentalizam Diwan : Kolikav je zapravo uticaj tog trougla SANU, SPC, tajne službe na politiku u Srbiji? Ima li istine u onoj konstataciji da se srpskom politikom upravlja iz ovih centara ? - Najaveći uticaj na politički život u Srbiji ima tzv. siva zona politike u koju spada trougao koji pominjete. Oni odlučuju dokle se može ići prema EU. Jer članstvo u EU stavlja tačku na projekat rekompozicije Balkana. Njihova logika je da treba još sačekati novu međunarodnu konstelaciju, jer će se u perspektivi, kako misle, raspasti i EU. Znači, nema razloga za žurbu. Problem Srbije je u tome što nije uspela da se distancira od te politike. Cela Srbija je talac te politike. Diwan: Spadate u grupu intelektualaca koja je podržala politiku LDP, svjedoci smo velikog pritiska na njih radi promjene kursa politike prema Kosovu i RS . Čini se da je i sam Jovanović promijenio, bolje reći omekšao stav prema RS i Kosovu pod uticajem tih pritisaka? - LDP je jedina opcja na političkoj sceni Srbije koja je zauzela jasan stav po svim pitanjima koja dovode u pitanje srpski nacionalni projekat. Tačno je da su pod velikim pritriskom, posebno Čedomir Jovanović. Uništavanjem te partije zatvorila bi se mogućnost alternative. Zato je važno njihovo postojanje. Sedam odsto je realan procenat za takvu orijentaciju u Srbiji. Nije tačno da je LDP promenio stav o tim ključnim pitanjima, ali je činjenica da su dnevno pod pritiskom i da im se podvaljuju razne laži. Diwan: Aktuelni su problemi na prostoru Sandžaka. Vi ste se aktivo bavili i ovom tematikom. Šta je zapravo izvor tih problema? - Sandžak reflektuje odnos Beograda prema muslimanima generalno. Jedno od objašnjenja koje Beograd plasira za raspad Jugoslavije jeste da je za to odgovoran islamski fundamentalizam. I Bosna i Sandžak se tretiraju u tom kontekstu. Politika Beograda je da opstruira konstitusanje manjinske zajednice, odnosno njihov nation building. Svojom politikom Beograd je uspeo da podeli islamsku zajednicu, osporio je legitimitet Nacionalnog saveta. Suprotstavio je lokalne lidere. Naravno ovo poslednje je rezultat nezrelosti i nekih lokalnih elita. Diwan: Da li u Sandžaku postoji diskriminacija Bošnjaka? I da li je ostvariva ideja autonomije Sandžaka koja se aktuelizirala u poslijednje vrijeme? - Pitanje regionalizacije Srbije i pojedinih autonomija tek dolazi na dnevni red u Srbiji. Sve će zavisiti od toga kako će se ponašati Beograd. Da li će biti sposoban da uvaži neke legitimne zahteve i da im izađe u susret, tako što će se problemi rešavati dijalogom i kompromisom. Bojim se da naprednjaci nemaju taj potencijal i da Srbiji tek predstoje tenzije u vezi sa tim. Sto se tice diskriminacije činjenica je da ona postoji. Nakon 2000. godine nove demokratske vlasti nisu napravile suštinsku distancu od stradanja Bošnjaka u Sandžaku devedesetih. I ono sto je uradjeno je polovicno i bez iskrenog uvazavanja stradanja Bošnjaka u tom periodu.

Sonja Biserko Präsidentin des Helsinki-Komitees für Menschenrechte in Serbien

rebrenica wird uns ewig an die Tatsache erinnern, dass in Europa ein Völkermord geschehen ist, sozusagen vor den Augen der ganzen Welt. Das Verhältnis zu Srebrenica ändert sich und mit der Zeit wird es zum Symbol für die ganze Welt. Ich möchte nur daran erinnern, dass der Internationale Gerichtshof einen Urteil darüber verkündet hat, dass in Srebrenica ein Völkermord begangen wurde. Der Kriegstribunal in den Haag hat ebenfalls einige Urteile über Kriegsverbrechen in Srebrenica verabschiedet. Der Europäische Parlament hat eine Resolution verabschiedet, in der der 11. Juli zum Gedenktag ernannt wird, an dem in allen Ländern der Europäischen Union der Opfer des Völkermordes in Srebrenica gedacht werden soll. Dies bedeutet, dass Srebrenica eine wichtige Determinante im europäischen Gedächtnis geworden ist. Sogar der serbische Parlament hat eine Resolution über Srebrenica verabschiedet, obwohl sie nicht ganz auf den Punkt gebracht worden ist. Der Völkermord in Srebrenica und überhaupt in Bosnien-Herzegowina wird noch lange ein Thema und Diskussionsgegenstand sein. Bosnien ist eine morale Frage für die ganze Welt geworden, insbesondere aber für Europa. - Nach dem Dayton-Vertrag ist Srebrenica ein Teil der Serbischen Republik geblieben, was eine große Ungerechtigkeit darstellt. Dies ist aus moralischen Gründen unakzeptabel. - Tomislav Nikolić, der neue Präsindent Serbiens, gehört zu einem politischen Block, der den Völkermord leugnet und die Verantwortung Serbiens im Krieg in Bosnien-Herzegowina relativiert. Die Europäische Union hat auf seine Aussage sofort reagiert und ihn darauf hingewiesen, dass Srebrenica eine rote Linie darstellt, die nicht übertreten werden darf. Der Völkermord in Srebrenica bleibt für immer eine Moralfrage für Serbien und für alle Generationen, die noch kommen. Diwan - juli/juillet 2012.

- Eine Teilung Bosniens war und ist noch immer ein strategisches Ziel Belgrads. Obwohl dieses Ziel nicht real ist, bestehen solche Bestrebungen auch weiterhin und beeinflussen das Verhältnis Belgrads zur Serbischen Republik und zu Bosnien. Die gegenwärtige ethnische Trennung zerstört das Wesen von Bosnien-Herzegowina. Deshalb ist es höchste Zeit für Maßnahmen, die Bosnien-Herzegowina zu einem funktionalen Staat machen würden. Die aktuelle Situation in BosnienHerzegowina ist das Ergebnis einer völkermörderischen Politik Belgrads und einer falschen Lösung, die von der internationalen Gemeinschaft aufgezwungen wurde. - Der Dayton-Vertrag hatte die Funktion, den Krieg zu beenden. Der Vetrag wurde aber nie vollständig umgesetzt. Die Rückkehr von Flüchtlingen in ihre ehemaligen Wohnorte wurde beispielsweise nie realisiert. Im Gegenteil, es wurde das Prinzip der Rückkehr auf eigene ethnische Gebiete bevorzugt. Dies hat die ethnische Trennung in Bosnien-Herzegowina zusätzlich verfestigt. - Den größten Einfluss auf das politische Leben in Serbien hat die sog. Graue Zone der Politik. Der gehören die Serbische Akademie der Wissenschaften und der Künste, die Serbische orthodoxe Kirche und unterschiedliche Geheimdienste an. Sie entscheiden darüber, wie sehr wir uns der Europäischen Union nähern. Denn eine Mitgliedschaft in der EU würde das Projekt einer Rekomposition des Balkans beenden. Die genannte Gruppe ist der Meinung, dass man eine neue internationale Konstelation abwarten soll. Sie gehen davon aus, dass die Europäische Union in Zukunft sowieso auseinanderfällt. Also gibt es keinen Grund für Eile. Das Problem Serbiens besteht darin, dass es nicht geschafft hat, sich von einer solchen Politik zu distanzieren. Das ganze Serbien ist ein Geisel dieser Politik.

Kultura pamćenja

Kako pamtiti genocid u Srebrenici

Srebrenica je (nad) nama, ono što je holokaust (nad) Jevrejima *O stručnom aspektu kulture pamćenja * O stalnim muzejskim postavkama u Sarajevu, Banjoj Luci, Beogradu, New Yorku i u Holandiji * O baštinjenju i podsticanju umjetničkih oblika kulture pamćenja * O specijaliziranoj i digitaliziranoj arhivi i biblioteci * O web prezentaciji genocida u Srebrenici * O medijski neprenosivim sadržajima, koji se mogu jedino osjetiti na licu mjesta * Specijalno za Diwan: mr. Fatmir Alispahić

ako je “genocid u Srebrenici” sintagma koja je više puta dobila međunarodnu pravnu verifikaciju Haškog tribunala i Svjetskog suda pravde, institucija koja baštini pamćenje tog genocida zove se Memorijalni centar, a ne Muzej genocida u Srebrenici, što bi se moglo shvatiti i kao svojevrstan ustupak spram dejtonske političke realnosti. No, mi nećemo o tome raspravljati, ali hoćemo pretpostaviti razvojnu strategiju kulture pamćenja genocida u Srebrenici, kroz nekoliko pitanja koja su postavljana u raspravama koje su unazad nekoliko godina vođene o karakteru i djelovanju Memorijalnog centra u Potočarima. O koegzistenciji sakralnih, memorijalnih i komercijalnih funkcija Izlišno je, mada inspirativno za raspravu, postavljati pitanje o “nekonfliktnom, paralelnom i konzistentnom vršenju sakralne, memorijalne i komercijalne ffunkcije Memorijalnog centra”, samim tim što drukčije ne može biti, i što bi se vremenom ove uporednosti trebale širiti i usložnjavati. Pitanje “nekonfliktnosti” aktivnosti Memorijalnog centra odgovor ima u činjenici da je kultura pamćenja svakog zločina, a nadasve genocida, najbolja prevencija protiv ponavljanja, na ovom i na svakom drugom prostoru. Pitanje “paralelnosti” tri osnovne aktivnosti Memorijalnog centra moglo bi se raspravljati u smislu obezbjeđenja

kreativnog suvereniteta za sve tri funkcik je, tako da ni jedna ne bude sputana, već eventualno nadograđena, g bićem one druge, odnosno treće. Činjenica je da, primjerice, održavanje mezarja nema dodirnih tačaka sa održavanjem muzeja, a da oba ta posla nemaju dodirnih tačaka sa odgajanjem navike da školske ekskurzije dolaze u Potočare, ali je i činjenica da svi ovi zadaci treba da funkcioniraju u organizmu Memorijalnog centra. Napose, tako, ili približno tako, funkcioniraju slične ustanove u Svijetu. Razvoju Memorijalnog centra nužno je pretpostaviti njegovu multidisciplinarnost, ne samo u postojećem obimu i karakteru poslova, već kao polaznu definiciju postojanja i razvoja. Otud treba računati na fleksibilnost menadžmenta prema dopunjavanju i razvijanju postojećih ili osmišljavanju novih oblika djeloe vanja. To podrazumijeva angažman različitih profesionalnih i kreativnih profila, koji bi mogli stručno odgovoriti na izazove razvojnih projekata. Nužno je, dakle, razumjeti da Memorijalni centar nije statična forma, već živi organizam, utoliko što ne postoji samo zbog sijeni ubijenih u genocidu, već zbog živih i još nerođenih, da ih poduči pamćenju i opomeni. ...A poduka je, sama po sebi, varijabilna i stilovima podložna disciplina. Memorijalni centar treba u svome idejnom određenju nositi razvojnu crtu, što podrazumijeva poetičko prisustvo kreativne industrije. Na ovu ambiciju ukazujemo da bismo potvrdili koliko se koegzistencija sakralne, memorijalne i komercijalne funkcije podrazumijeva u biću Memorijalnog centra, i koliko je razumijevanje razvojnog imperativa inspirativno za dopisivanje sadašnje i svake buduće forme djelovanja. O očekivanju javnosti Pitanje “šta očekuje javnost od Memorijalnog centra” pretpostavlja da različite vizije imaju porodice žrtava, od preživjelih, a oni opet od ostalih građana BiH, a svi zajedno, možda, od progresivnih ljudi u Svijetu, što ne mora biti daleko od istine. Moguće je da ljudi koji su direktno pogođeni genocidom u Srebrenici imaju drukčiji osjećaj kulture Diwan - juli/juillet 2012.

pamćenja od ljudi koji nisu imali takvo ratno iskustvo, ili pak ljudi u Svijetu koji uopće nisu doživjeli rat. Ipak, mogla bi se podvući jedna humanistička i moralna crta koja veže sve pravdoljubive ljude, a to je suglasje da genocid u Srebrenici treba institucionalno pamtiti. Pitanje je: kako i koliko? Tu se sigurno razlikujemo, ne samo unutar bh. naroda, već, možda, i unutar Bošnjaka. Stoga bi kreiranje kulture pamćenja genocida u Srebrenici trebalo bazirati na profesionalizmu, koji će za osnovu svoga rada imati obavezu da Memorijalni centar podstiče pamćenje genocida kao uvjet za afirmaciju mira, tolerancije i razumijevanja. O kulturi pamćenja i izazivanju novih konflikata u regiji Bojazan da bi Memorijalni centar mogao izazivati nove konflikte u regiji, kroz afirmaciju kulturnih vrijednosti bošnjačkog naroda, kao žrtve genocida, više kazuje o opreznosti spram traumatičnih, izvitoperenih političkih okolnosti, negoli što ima utemeljenja u svakoj vrsti normalnosti. Alternativa je – šutnja, e kako se ne bi našle povrijeđene one političke sile koje kulturu pamćenja genocida sotoniziraju kao “izazivanje novih konflikata u regiji”. Slijedom te krhke logike ispada da novih konflikata neće biti ako se zaboravi Srebrenica i njene žrtve, ali i to da su konflikti iz 90-tih, uključujući i genocid u Srebrenici, izazvani afirmacijom kulturnih vrijednosti bošnjačkog naroda. Prije bi se reklo da su ideološki inžinjerinzi nad zaboravom određenih žrtava iz Drugog svjetskog rata uzrokovali ponavljanje tragičnog iskustva. Kulturne vrijednosti ma kojeg naroda ne mogu izazivati konflikte, ali konflikte može izazivati i podsticati servilnost (ili kukavičluk) prema rigidnim politikama koje posežu za segregacijom slabijih. Iskustvo skraja 30tih godina prošlog stoljeća svjedoči do koje mjere je tolerancija zla ojačala Adolfa Hitlera. Stoga je istrajavanje na humanističkoj i pacifističkoj misiji Memorijalnog centra stvar moralne gordosti ljudi koji o tome odlučuju, budući da bi svako pravljenje ustupaka bilo ravno porazu pred silama koje su počinile genocid u Srebrenici. A to da li će kultura pamćenja genocida u Srebrenici podrazumijevati

“afirmaciju kulturnih vrijednosti (vjera, tradicija, običaji, jezik, djela materijalne i duhovne kulture) bošnjačkog naroda” – pitanje je o kome će, u interesu potpunosti sadržaja Memorijalnog centra, odlučivati stručni ljudi. Osobno smatram da Memorijalni centar ne treba biti svaštara, pa da baštini djela materijalne i duhovne kulture, ali da treba biti slobodan da kreativno unapređuje kulturu pamćenje genocida u Srebrenici. O muzejnosti Fabrike akumulatora Da li će i koliko će Fabrika akumulatora u Potočarima, kao II. faza Memorijalnog centra, izgubiti svoju autentičnu/ originalnu vrijednost ako bude ispunjena dokumentarističkim sadržajima? Susrećemo se sa dvije kategorije muzejske građe, sa primarnom/izvornom, koja svjedoči o mjestu događaja, te sa sekundarnom/posrednom, koja preko raznorodnih dokumenata priča muzeološku priču o samom događaju. Izvorne muzealije nemaju funkcionalnu vrijednost bez sekundarnih, koje imaju naratološku funkciju. Fabrika akumulatora, koja “nosi pečat (i konkretne tragove) kulminacije srebreničke tragedije”, ne može ispripovijedati sebe. Stoga je njenoj muzeološkoj originalnosti potreban posrednik, i to ne izvan, već unutar samog muzejskog prostora. Šta bi vrijedilo priču o kulminaciji srebreničke tragedije izmjestiti iz Fabrike akumulatora, zbog očuvanja autentičnosti mjesta događaja? Na gubitku bi ostali i priča i mjesto događaja, i označitelj i označeno. Stoga smatramo da stručna lica trebaju pronaći funkcionalnu mjeru između primarne i sekundarne muzejske građe, s intencijom da jedna kategorija upotpunjava onu drugu. Na toj relaciji funkcioniraju mnogi muzeji koji su ustanovljeni na mjestu historijskih događaja. Trebalo bi konsultirati organizaciju muzeja holokausta koji su izgrađeni u nacističkim konc-logorima, jer bi se tu ponajprije mogla pronaći potrebna mjera između izvorne i posredstvene muzeološke građe. O prijedlozima i sugestijama - Najvažnije je izgraditi saglasnost da će se sadržaji razvijati i množiti kroz različite forme kulture pamćenja, odnosno, da Memorijalni centar, u svome muzeološkom segmentu, nije konačan i statičan. ...Kao što nije statična ni kultura medija, a muzej je, ipak, medij. - Jevreji su od pamćenja holokausta stvorili multidisciplinarnu nauku, te se na njihovo iskustvo treba u pot-

punosti osloniti, bez straha od kopije, pošto genocid u Srebrenici ima svoju posebnost. - Treba ustanoviti ambiciju da Memorijalni centar dobije istovjetnu ili prilagođenu stalnu muzejsku postavku u Sarajevu (kao glavnom gradu BiH), u Banjoj Luci i Beogradu (zbog suodgovornosti koja je pravno verificirana Presudom Svjetskog suda pravde), potom, u prostoru Ujedinjenih nacija, i u Holandiji. - Memorijalni centar bi trebao djelovati po odjeljenjima, od kojih jedno treba biti usmjereno ka baštinjenju i podsticanju umjetničkih oblika kulture pamćenja, budući da samo umjetnost može emotivno iskustvo prenijeti kroz vrijeme i prostor. Sa žrtvama holokausta danas suosjećamo preko “Dnevnika Ane Frank”, preko filmova kakvi su “Život je lijep” i “Šindlerova lista”, te niza drugih književnih, filmskih i scenskih ostvarenja – a ne preko tragične stastistike. Ili... Za Gerniku znamo preko Pikasa, iako je u povijesti destrukcije bilo mnogo tragičnijih mijesta. Stoga je podsticanje umjetničkog izraza o genocidu u Srebrenici jedna od strateških razvojnih tačaka. - Podrazumijeva se da bi Memorijalni centar ustanovio specijaliziranu i digitaliziranu arhivu i biblioteku u kojoj bi se čuvali svi materijali i knjige, kao i video i audio zapisi, filmovi i dokumentarne emisije, zapravo svi vidovi materijala koji tretiraju genocid u Srebrenici. Specijalizirana arhiva i biblioteka Memorijalnog centra bi imala dvostruku funkciju: prvo, da sakuplja i čuva svu građu o genocidu u Srebrenici, drugo, da građu ustupa za raznorodna studijska istraživanja ovog događaja. - Posebno odjeljenje Memorijalnog centra trebalo bi se baviti web (internet) prezentacijom sadržaja, koji bi za ovaj medij trebao biti posebno modifiDiwan - juli/juillet 2012.

ciran i klasificiran. U BiH postoje eksperti (prof. Dr. Selma Rizvić, te Esad Delibašić, Edin Hadžikadunić i dr.) za progam(iranje) “muzeja u informatičkom okruženju”, te bi vrijedilo konzultirati njihovo mišljenje. Sudeći i po Muzejima holokausta, koji imaju svoju web prezentaciju, svaki ozbiljan muzej mora računati da će se pored tradicionalne forme izlaganja, prilagođavati i formama koje diktira sajberkultura. Kao što danas nema kvalitetnog muzeja bez njegove web prezentacije i web forme, jednako tako nema ni kvalitetnog osmišljavanja web istupa Memorijalnog centra u Srebrenici bez konsultiranja sa stručnjacima iz te oblasti. U ovom kontekstu vrijedi pretpostaviti da bi se mnogi sadržaji našli u ponudi na digitalnim zapisima. - Ako svu dokumentarističku građu učinimo dostupnom preko interneta i digitalnih zapisa, a svakako i knjiga, šta će onda ostati zanimljivog u samom Memorijalnom centru, a što bi, izuzev vjerske i moralne obaveze, gradilo motiv da se u Srebrenicu dođe? U II. fazi, u Fabrici akumulatora, moraju biti medijski neprenosivi sadržaji, koji se mogu jedino osjetiti na licu mjesta, i čija će doživljajna dimenzija biti taj motiv zbog kojeg će se dolaziti u Potočare. Na šta konkretno mislimo? Na kreativno osmišljavanje inscenacije i rekonstrukcije događaja koji su se tu zbili, u vidu postavke figura, ili u nekom drugom obliku. Dalje, mislimo na kreativno osmišljavanje audio doživljava, preko autentičnih audio zapisa iz dana golgote. Potom, na različite forme izložbenih postavki video i foto dokumentacije. Dakle, taj doživljajni aspekt posjete Potočarima, odnosno, muzejskoj postavci u Fabrici akumulatora, treba biti osmišljavan uz vrhunsku kreativnu invenciju.

Naša riječ Životni put Mustafe Busuladžića

Mislilac koji je bio daleko ispred svoga vremena Piše: Anes Džunuzović

ustafa Busuladžić bio je pisac, publicista, prevodilac, recenzent, kritičar, poliglota i jedan od najvećih bošnjačkih intelektualaca 30-ih i 40-ih godina XX stoljeća, nosilac ideje pokreta Mladi muslimani, antikomunista i antifašista. Dvije godine proveo je u Rimu na postdiplomskom studiju iz orijentalistike. Izuzetno dobro govorio je arapski, turski, njemački, francuski i italijanski jezik. Bio je zaljubljenik u islam, volio je svoju zemlju Bosnu i svoj narod čijem napretku je posvetio cijeli svoj život, kroz stotine članaka i nekoliko publikacija i knjiga. Mislio je i globalno o mjestu i ulozi islama u svijetu, te položaju muslimana. Njegova predavanja bila su izuzetno posjećena, mamila su stotine ljudi jer je na njima donosio nove ideje, nova razmišljanja, plijenio harizmom, znanjem, viziom koja je bila daleko ispred svoga vremena. Sve pomenuto Mustafa Busuladžić je postigao do 31 godine života kada ga 1945. godine hapsi nova komunistička vlast u Jugoslaviji, te na vojnom sudu osuđuje na smrt, a smrtna kazna se izvršava svirepim ubistvom 29. juna 1945. godine. Mustafa je smetao komunistima jer je bio izuzetan bošnjački i islamski intelektualac koji je argumentirano iznosio svoje islamske, bošnjačke i bosanske argumente, što prije svih nije odgo-

varalo velikosrpskim snagama u komunističkoj Jugoslaviji. Ubistvo Mustafe Busuladžića nije bilo jedino, komunisti su se obračunali sa svim istaknutijim bošnjačkim intelektualcima, književnicima, publicistima, pripadnicima pokreta Mladi muslimani, zatvorili su sve najznačajnije kulturne i vjerske institucije Bošnjaka, a Islamsku zajednicu su stavili pod svoju kontrolu. Mislilac i vizionar Kakav je vrstan intelektualac bio Mustafa Busuladžić potvrđuju najbolje njegova dijela, te mišljenja i utisci koje je ostavio kod drugih intelektualaca. Hifzija Suljkić o rahmetli Mustafi Busuladžiću u Hikmetu piše: “Bio je jedan od najplodnijih autora predratnog muslimanskog intelektualnog kruga. Objavio je preko stotinu različitih napisa, rasutih diljem tada šarolike muslimanske i jugoslovenske štampe. Njegova prva i osnovna ideja, izvor svake inspiracije bio je islam – kristalno čist, nepatvoren i jasan, jednako distanciran i od sinkretizma modernista i od učmalog formalizma niže uleme.’’ Prof. dr. Džemaludin Latić o rahmetli Mustafi Busuladžiću kaže: “Bio je najljepši primjer intelektualca. To je mislilac koji je govorio istine o svome narodu, koji se hrabro i kritički sučeljavao sa prošlošću i osvjetljavao je, ali u istom trenutku imao i vizije. Zato je Busuladžić dragocjen.’’ Prof.

Ekskluzivno

Čega se sjeća sestra Mustafe Busuladžića

hapšenju i ubistvu Mustafe Busuladžića donosimo ekskluzivni iskaz njegove sestre Dževahire Ahmetašević koja je u to vrijeme imala 16 godina. Dževahiri su ta dešavanja ostala urezana u memoriju do kraja života. “Prije hapšenja Mustafa je bio u Berlinu i uspio je da isposluje preko nekih veza da suprugu Zehru, kćerku Lejlu i dvomjesečnog sina Muhameda, avionom Nijemci prebace u Berlin. Međutim, Zehrin otac to nije dao, veli neće Zehra niđe, nego da Mustafa dođe. Jedan dan mu je došao poziv za regrutaciju. Poziv je došao na Bistrik gdje smo mi živjeli. I on ode na regrutaciju. To je ispod kasarne na Bistriku, jedna mala zgrada, i mi se ko poveselismo da će ga uzeti u vojsku, kad dođe veli oslobodili ga zbog očiju. I on reče meni da odem da pozovem suprugu mu Zehru, koja je bila u Skerlićevoj ulici, da dođe kući na Bistrik. Prenijela sam poruku Zehri, ali ona veli, neka on dođe, i on uze štap, to je tada bila moda, i ode. Meni mama kaže da ga pratim do kuće, jer smo se plašili za njega zbog njegovog aktivizma, knjiga, članaka i ostalog. Ja sam ga pratila i u jednom trenutku mu se odveza pertla i ja priskočim da mu je vežem, a on veli nešta se trese, i veli mi da idem kod jedne Nafe da ga ne pratim. Tako i uradim. Kad sam došla kući, majki slažem da sam ga otpratila do kuće. Sljedećeg jutra rano, oko 5 sati, eto Zehre, pita je li Mustafa kod nas. Mi svi skočismo, znajući da je nešto bilo. Njega je komunistička policija zasrela kod banke, njih dvojica i odveli ga u zatvor. Više ga nikad nisam vidjela. Tri mjeseca je bio smješten u Sudu, dok mu je trajalo suđenje. Suđenje je bilo javno. Kad su ga poveli u Sud na košulji nije bilo ni jednog dugmeta. Našoj sestri Diki, koja je bila starija od mene i bila je na suđenju, rekao je kad su ga provodili: “sestro ako me puste ikad, imaću ti šta pričati”. Nisu mu dali branioca, sam se branio. Osudili su ga na smrt. On se tada digo i rekao: “Čiste savjesti preseljavam na onaj svijet, ostavljam u nasljedstvu sina Muhameda”. Veliki je aplauz bio, bilo je dosta naših Trebinjaca. I onda su ga prebacili u kasarnu (danas studentski kampus, a ranije kasarna Maršal Tito), a ja i babo (Smail) smo otišli u Trebinje da babo šta zaradi u trgovini da imamo mi, a i njemu da pošaljemo. Onda nam nakon nekog vremena javiše da ćemo moći da vidimo Mustafu i da će ga voditi u Vojvodinu na rad. Mi se zaputismo za Sarajevo, a Dika je sjedila ispred kasarne sa ruksakom namirnica i odjeće da bi mu dala ako bi ga izveli i poveli za Vojvodinu.

dr. Šaćir Filandra u predgovoru knjige rahmetli Mustafe Busuladžića “Muslimani u Evropi’’ između ostalog o Busuladžiću kaže: “Busuladžić ima sposobnost da i najsitnije detalje, naoko neupadljive pojave života muslimana u Bosni, islamski misli. On ne misli islam, već islamski misli svijet i pojave u njemu. On zato nije teolog, već pregnuće pojedinačnog duha ka Savršenom Čovjeku; nije ni filozof, jer sve misli sa stajališta njegovog božanskog porijekla, ali zato jeste sustavni mislilac, baš zbog toga što svaku stvar i pojavu u svijetu vrjednuje i procjenjuje s aspekta njene arhetipske uzoritosti, božanskog određenja, sad samo sukladno vremenskim i prostornim

Kad smo babo i ja bili na Marin dvoru u tramvaju, bio je petak, pola osam navečer, zapuca nešto. U tramvaj uđe Rizo Užičanin i prođe, ni mukajet babu. On se začudi i pita što mi se ovo Rizo ne javi. A Rizo je vidio kad su Mustafu proveli jer je bio na straži u kasarni. Sutradan, u subotu ujutru, dođe Stipe Barbić, jedan Trebinjac iz komšilu- Na slici: sin i sestra Mustafe Busuladžića, ka i veli: “Smajlaga, nekog su Muhamed Busuladžić je profesor na PMF sinoć ubili”. Babo ode ka kasarni da obiđe Mustafu, ako mu dozvole. Sretne Šefkiju Hadžiomerovića, znali su se od prije rata kroz trgovinu: “gdje si to pošao Smailaga?”‚ pita baba Šefkija, a babo mu kaže: “kod tebe da mi daš dozvolu da vidim Mustafu”, a ovaj kaže: “mi smo njih sinoć sve potamanili ko mačiće”. Baba su jedva doveli kući. U nedjelju Dika, ja i jedna Dževdeta i Ifeta odemo u Velešiće da vidimo šta je bilo. Kad tamo jedan dedo čuva ovce sa šubarom na glavi, mi ga pitamo je li zna nešto o ubijanju u petak, a on kaže da su pobili nekoliko njih. Mi smo ponijeli Mustafinih fotografija i on ga je prepoznao, znao ga je i ranije iz Šerijatske gimnazije kao profesora. Pokazao nam je i gdje su ih ukopali i ja sam kopala i došla do platna, plitko su ih ukopali, peterica su bili. Kada su vidjeli da kopam zapucali su iz kasarne i mi smo pobjegli. Kasnije smo tražili da ga preuzmemo ali nam nisu dali. Poslije je napravljena željeznička stanica, kaže se da su ih premjestili na Vrace. Rekao nam je jedan dedo što je čuvao ovce da odemo na Goricu kod Roma, jer su oni uzeli Mustafine naočale i fes. Kad smo došli kod Roma, oni kažu: “daćemo Vam naočale, a fes veli ne možemo, on je izrešetan.” Mustafa je imao i tespih, od ćilibara, dao mu ga palestinski muftija kad je sa njim radio intervju. On mu je dao i fes. Taj tespih i Kur’an Mustafa je dao Abdulahu Skaki, koji je tada brijao zatvorenike. Skaka je donio taj tespih koji je bio kod sestre Dike, a ja sam mislila poslije njene smrti da ga uzmem i dam Muhamedu, ali ga je uzeo neko drugi i ja sada ne znam gdje je’’, završava priču Mustafina sestra Dževahira Ahmetašević.

- juli/juillet 2012.

Avlija okvirima. On islamski misli Bosnu i Bošnjake kao Bošnjak, musliman, u Bosni, kroz njene geografske, kulturne, nacionalne, vjerske i strategijske određenosti.’’ Musliman, antifašista i antikomunista U jednom članku prof. dr. hfz. Safvet Halilović u filozofsko-teološkim promišljanjima Mustafe Busuladžića vidi njegovu sličnost sa Sejjidom Kutbom, sa kojim je bio savremenik, međutim, nije poznato da su se poznavali ili da su imali priliku da upoznaju razmišljanja jedan od drugog. Jednostavno su bili veliki mislioci, intelektualci koji su na različitim meridijanima mogli da prepoznaju stanje i probleme u kojim su se našli muslimani i da pokušaju dati doprinos da se to stanje popravi. Profesor Halilović kaže: “Busuladžić, kao i Kutb, u svojim spisima razmatraju stanje ljudskog duha, koji u savremenom dobu proživljava veliku krizu. Kazano Busuladžićevim mislima, u savremenom dobu čovjek postaje supstancija, on je a ne Bog subjekt povijesti, materija zamjenjuje duh, ropstvo slobodu, profanost svetost, nadu nihilizam. Takvo je stanje ljudske savremenosti i to su sve pokazatelji krize ljudskog duha. U takvom razumijevanju svijeta čovjek ne može da nađe svoje stajalište, svoj oslonac, usmjeritelja, načelo i tačku koja će mu omogućiti da taj svijet razumije i sebe odredi i usmjeri u njemu. ‘Nauka i filozofija nisu mogle otkriti smisao života’, kategoričan je Busuladžić, a ateizam je, po njemu, ‘žig sramote otisnut na ljudski razum’. Zapad je izgubio religiju i moral, smatra Busuladžić. To je zbog toga što je Zapad zaboravio na Boga i zato se tamo, nastavlja on, dešavaju socijalni paradoksi koji daju žig našoj epohi... U doba grandioznih uspjeha tehnike i džinovskih napredaka industrije, kad jedni umiru od presitosti, u svijetu vlada strahovita bijeda i nezaposlenost, milioni umiru od gladi.’’ Bosnoljubac Busuladžićeva vizionarska briga za sudbinu muslimana i Bošnjaka u Bosni i na Balkanu izražena je u više njegovih tekstova i razmišljanja. U tekstu “Odnos muslimana prema nemuslimanima’’ objavljenom u Glasniku IVZ 1944. godine, Busuladžić kaže: “Između klanja prošlosti i ovih današnjih, koja se vrše nad muslimanskim elementom, postoji očit kontinuitet, koji će sveudilj nastaviti do potpunog fizičkog istrebljenja, ako se kao kolektiv ne probudimo i sagledamo pogibelj, koja nam prijeti danas i sutra. I onim najsentimentalnijim treba da bude jasno da je tolerancija etična i moralna, ako postoji recipročna uzajamnost, da tolerancija ne samo da ima svoje granice nego može biti i porazna, ako iz događaja ne bi povukli potrebne konsekvence.’’ Ubistvo Busuladžića je u mnogome oslabilo stanje Bošnjaka u postratnom periodu, prof. Latić smatra: “Da je taj brilijantni um ostao živ i da Komunistička partija nije pobila cvijet muslimanske inteligencije, vjerujem da bi sudbina Bošnjaka bila za jotu bolja. Tada bi sigurno bila pametnija i možda bismo i izbjegli genocid koji nam se dogodio 90-ih. Porazno je da su komunisti krajem Drugog svjetskog rata pobili cvijet partizanske muslimanske inteligencije, a poslije rata cvijet naše građanske inteligencije. Služeći četništvu i velikosrbizmu, Partija je pobila ili zatvorila sve što je mislilo kao musliman ili Bošnjak’’. Busuladžić je bio zaposlen u Sarajevu kao profesor na Šerijatskoj gimnaziji, a honorarno je radio u Ženskoj medresi, Realnoj gimnaziji i Srednjoj tehničkoj školi. Držao je predavanja u Carevoj džamiji, gdje su dolazile stotine ljudi. Bio je jedan od nosilaca mladomuslimanske ideje. Objavio na stotine članaka, publikacija i nekoliko knjiga.

O ruci moga oca Specijalno za Diwan: Enes Halilović O sve bi mogli mi, al pusto, Ime nas naše oda. Zorom trajemo I mišlju se majemo Da krv nam nije voda. Davno je bilo, Rastade se milo i drago. O u snu se ne snilo, Pradjed moj isprati četiri brata u Tursku Sa petnaest sinova, Odoše iz Bara preko debelih mora. Kćeri nisu brojali (jer ih bijaše mnogo). Rekoše oni što odlaze da je ovdje svanuo drugi zakon I rekoše da je tamo miran grob i sloboda. I plakao moj pradjed, i molio da ostanu: Krv ipak nije voda. Pradjed od tifusa umrije, odvuče u zemlju ženu I dva sina. Ostade djed moj Ahmet, nejak, sa sestrom, Na tankoj zemlji, slatkog ploda.

Bilješka o autoru

nes Halilović, pripovjedač, pjesnik, dramski pisac i novinar rođen je 5. marta 1977. godine u Novom Pazaru. Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i web časopis za književni intervju Eckermann. Objavio je zbirke poezije Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006),

Diwan - juli/juillet 2012.

Kad ojača Ahmet, u Tursku se zaputi Uz želju da krv svoju nađe. Preko Crvenog krsta rodbinu je tražio. Listali su kartone, prevrtali imena, Ahmet je uzalud tragao, Krv ipak nije voda. Vratio se natrag vozom, iz Stambola (Da bar nije preko prokletog mora). Slutio da u prahu Anadola Krv damara njegova. Upamtio je, tek nebitno, da je na stanici (Nekom u vozu) Mahao momak jedan desnom rukom. Žena mu rodi šest sinova i četiri kćeri (Vazda sa sofrom u boju). Mnogo kasnije, oca mog je pratio Na studije u Beograd, i otac moj mu mahao Baš kao momak onaj u Stambolu, desnom rukom. Dozna tad Ahmet da mu se nekad Ispunila želja - vidio je krv svoju (Po očima to je jasno i po ruci što maše). Toliko o našima znamo. Priča o sudbini naše krvi Jeste priča o sjećanju na ruku koja maše. drame In vivo (2004) i Kemet (2010). Prevođen je na engleski, njemački, španski, katalonski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski i katalonski jezik. Dobitnik ovogodišnje nagrade „Branko Miljković“ za knjigu “Pesme iz bolesti i zdravlja”, u konkurenciji više od 80 pjesničkih knjiga. Nagrađenu knjigu Halilović je dijelom pisao na bolesničkoj postelji, bolan od autoimune bolesti koju je na kraju, kako kaže “uz Božiju pomoć uspio da pobjedi.”

Nous recommandons

Mostar (Bosnie-Herzégovine)

La ville historique Une ville historique charmante en Bosnie-Herzégovine, Mostar est célèbre pour son magnifique vieux pont de style ottoman. Le pont a été détruit pendant la guerre en 1993, mais il a été reconstruit et il est entré classé au patrimoine mondial de l’UNESCO. Il existe également de nombreux autres sites historiques à Mostar, ainsi qu’une vieille ville pittoresque. Les montagnes pittoresques autour de la ville offrent des possibilités passionnantes pour la randonnée et le rafting.

a ville historique pittoresque de Mostar est située le long de la rivière Neretva en région Herzégovine dans la partie sud de la Bosnie-Herzégovine. Elle est la cinquième plus grande ville du pays. Mostar a été lourdement bombardée pendant la guerre dans les années 1990, d’abord par les Serbes de Bosnie et plus tard aussi par les Croates, mais la ville est maintenant redevenue la belle ville en bord de rivière qu’elle était avant la guerre. Le contrôle politique de Mostar est désormais partagée entre les Croates et les Bosniaques musulmans, et la ville est devenue une destination populaire pour les visites d’une journée. Sites et activités à Mostar: des visites touristiques aux sauts du pont Le tourisme est la principale activité de Mostar. Beaucoup de gens viennent à Mostar avec des visites guidées à Mos-

tar de Dubrovnik ou Sarajevo. L’attraction touristique principale est le vieux pont de Stari Most qui traverse la rivière Neretva, dans le centre de la ville. Construit à l’origine en 1556, il a résisté pendant 427 ans avant d’être détruit par les bombardements de Novembre 1993. Maintenant, le vieux pont a été reconstruit et la vieille ville historique de Mostar, avec ses rues étroites et son bazar ont été restaurés avec l’aide de l’UNESCO. La région possède une architecture très ancienne, inspirée par de nombreuses cultures, et le Vieux pont reconstruit et la vieille ville symbolise aujourd’hui la réconciliation, la coopération internationale et la coexistence pacifique. Vous pouvez regarder les jeunes gens sauter du pont de 21 mètres de haut dans la rivière, ou même l’essayer vous-même et recevoir un certificat. Il y a même une compétition annuelle de plongeon du pont en Juillet. Plus d’attractions et d’activités La mosquée Karadjozbeg, construite en 1557, est la principale mosquée de Mostar et elle est ouverte aux visiteurs. La mosquée Koski Mehmed Pacha, construite en 1618 a une grande vue sur la vieille ville à partir de son minaret. Il y a un petit musée appelé Musée de l’Herzégovine, un monument architectural national appelé la Maison Muslibegovica, et un excellent centre commercial avec des boutiques de vêtements et de bijoux. Il y a également une impressionnante architecture ottomane dans les environs de Mostar, ainsi qu’un site de pèlerinage catholique à MedjuDiwan - juli/juillet 2012.

gorje. Si vous faites un voyage dans les montagnes environnantes de Mostar, il y a des lacs, des grottes, des vignes, et de grandes possibilités pour la randonnée ou même l’alpinisme et le rafting. Mostar a un climat méditerranéen avec des étés chauds et ensoleillés et des hivers doux et pluvieux. L’été est le moment le plus populaire pour visiter Mostar, mais vous pouvez aussi bien venir au printemps ou en automne, quand il y a moins de foules et des prix plus bas. Comment faire pour y aller Aller à Mostar est facile en bus ou en train d’ailleurs en Bosnie-Herzégovine, ou de la Croatie, car la ville est située à seulement 60 kilomètres de la ville croate de Dubrovnik. Mostar a également un aéroport international qui reçoit principalement des vols charters, ainsi que des vols de la capitale Sarajevo. Le transport local est assuré par des bus et des taxis, la location de voiture à Mostar est également possible. Les principaux sites de Mostar, dans la vieille ville sont tous accessibles à pied. Les services aux visiteurs Il y a de nombreuses maisons d’hôtes et hôtels à Mostar, ainsi que de nombreux jolis restaurants à Mostar, beaucoup d’entre eux avec des zones en plein air et vue sur le célèbre pont. Il y a aussi beaucoup de magasins et de bars. L’anglais est largement parlé à Mostar, et l’allemand aussi.

Putopis

Bošnjačko arhitektonsko blago

Muslibegovića kuća u Mostaru Ona je biser, dragulj Mostara. Ona je dokaz koliko je velika naša kultura i koliko su veliki naši preci

ada od Karađozbegove džamije, najstarije i najljepše u Mostaru, krenete sokakom naviše, koračaćete još 50 - tak metara i naići na nju, jednu od najljepših građevina na Balkanu - Muslibegovića kuću. Izgrađena još prije 300 godina, ova begovska kuća plijeni, što spoljnim i unutrašnjim izgledom, što svojom predivnom, cvijetnom avlijom. Vlasnik ovog spomenika bošnjačke arhikteture Tadžudin Muslibegović nam pojašnjava da se kompleks Muslibegovića kuće sastoji iz dva dijela, familijarnog – ženska avlija – haremluk i poslovnog – muška avlija – selamluk. Ovaj arhitektonski dragulj je dokaz kako je i gdje nekada živjela bošnjačka elita, datira iz 17. vijeka i simbol je kontinuiteta bošnjačke kulture. Mostarski dragulj danas, osim muzejske postavke enterijera stare begovske sobe i starih dokumenata, ima i

hotelski smještaj od 12 luksuznih soba i apartmana, opremljenih u tradicionalnom duhu. Česti su komentari da ko jednom boravi i vidi Muslibegovića kuću, ponovo joj se vraća, jer ono što fascinira svakog posjetioca jeste kompletan ambijent i pažnja svakom detalju. “Kakvili su bili ti ljudi koji su ovu ljepotu napravili i u njoj uživali”, pita se jedan Nijemac, kojeg smo zatekli u obilasku ovog objekta. Pomišljamo, bili su dobri i prostrani u duši, jer samo iz dobrote može izniknuti ovakva ljepota. Inače, web stranica za online rezervacije putovanja Expedia, objavila je listu

Deset najboljih hotela u anketi Expedije 1. Galaxy Hotel Iraklio, Kreta, Grčka 2. Hide Away Guest House, Knysna, Južna Afrika 3. Drury Inn, Indianapolis, SAD 4. Al Manshar Rotana, Kuvajt City, Kuvajt 5. Conrad Bali, Indonezija

Diwan - juli/juillet 2012.

najboljih svjetskih hotela. Prema mišljenju oko milion anketiranih među prvih deset uvršten je “Bosnian National Monument Muslibegovic House” (Muslibegovića kuća) iz Mostara. Tačnije, Muslibegovića kuća se našla na visokom osmom mjestu. O vrijednosti ove nagrade najbolje govori podatak da je u konkurenciji bilo čak 110.000 hotela iz cijelog svijeta. Kako navodi Tadžudin Muslibegović, tokom jedne sezone kuću posjeti oko 10.000 gostiju. Oni odlaze zaprepašćeni nivoom kulture naših predaka. Ovako su nekada živjeli naši preci, ovo je naša kultura, ovo je ono čime se ponosimo. 6. Staybridge Suites Minneapolis-Bloomington, SAD 7. Hotel De La Cite, Carcassone, Francuska 8. Bosnian National Monument Muslibegovic House, Mostar, Bosna i Hercegovina 9. Cambridge Suites Sydney, Sydney, Kanada 10. The Westin Chosun Pusan, Haeundea, Busan, Južna Koreja

Velikani Tvrđava Bobovac

Grb Kotromanića

Priče o bosanskim vladarima (2)

Stjepan II. Kotromanić bosanski mač i bosanski štit Autor: dr. Ibrahim Kajan

jajni bosanski banovi i kraljevi, osobito oni koji su svoju Državu Bosnu uzdigli na vrhunac, nizom su dugih stoljeća bljescima svoje povijesne drame i svojim državotvornim potezima, nadahnjivala Bošnjane i Bošnjanke, one koji su dolazili i prolazili kroz historijski protok vremena, održavši svoju neusporedivu baštinu sve do dana današnjeg, pa čak i onda kada su svoje historijsko ime povremeno ili zauvijek zamijenili za neko drugo, nebosansko, narodno ime! A ove zemlje ne bi bilo da u njoj nije i trud onih prvotnjih, prije Kulina bana, za čiju se Povelju Dubrovčanima kaže kako je, eto, ona “rodni list” naše Države. A nije! Jer, države se ne rađaju gotovee - dekretom, poveljama, proglasima, nego postupnom i upornom političkom organizacijom svoje vlasti na prostoru po kojem će rasprostrijeti svoje knezove, svoje vojvode, svoje vojnike. Tu se kriju “datumi rođenja” jedne države, pa tako i bosanske. A prvi historiji poznati, samostalni vladar bosanski, bio je ban Borić, koji je utirao put neusporedivoj veličini svog vremena – Kulinu banu. Poslije j su došli uzurpatori p iz susjedstva, j Bribirska gospoda, Šubići, pa dinastija koja će ostati do kraja bosanskog srednjovjekovlja: dinastija Kotromanića. A među njima: najsjajnije zvijezde – ban Stjepan II. Stipoš Kotromanić i ban koji se i “dvogubom krunom” okrunio – prvi naš kralj, veliki i slavni Stjepan Tvrtko I. Kotromanić. Ime Stjepana II. Kotromanića učestalije će se početi javljati od trena nesretne historijske zgode: možda prvi put onoga dana kada je kao dijete postao prognanik pred urušenom banovskom vlašću svoga oca Stjepana p I. Kotromanića, diktatom hrvatskih velmoža i banova Šubića, koji postavljaju 1302. Mladina, sina “gospodara g p Hrvatske i Bosne bana Pavla Šubića”, na visoki bosanski tron. Zakoniti je vladar, skrhan i slomljen, umro u patnji nepoznate godine (između 1313. I 1319.), gledajući kako mu tuđin hara i otima Bosnu. Da bi spasili glavu, brižna banica majka, Elizabeta, kćerka kralja Stjepana Dragutina, s troji-

com se sinova sklonila u Dubrovnik: s maloljetnim Stjepanom, Vladimirom i Ninoslavom. Iz Dubrovnika, bez ikakve političke potpore, nemoćno su kroz sljedećih nekoliko mučnih godina nijemo i zabrinuto promatrali osipanje svoje j države, pohlepu p p potkupljivih p pj bosanskih kneževa i prevrtljivost vojnih vojvoda. Čak su i Dubrovniku, njihovoj praktičnoj politici, bili na smetnji. j Malo je j Vijeće j p priznalo vlast nad Bosnom Mladinu Šubiću (jer – trgovati se mora, novac ne zna za prijateljstvo!). Ali silom nametnuti ban Mladin nije imao uspjeha u Bosni. Bošnjani, Crkva bosanska pravim je banom držala isključivo onemogućenog nasljednika, Stjepana II. Kotromanića. Nesretni Mladin imao je kontinuirani niz nesreća u Primorju, u dinastičkim i obiteljskim borbama, i potražio je izlaz iz Bosne ali i mogućnost kontrole nad njom! Naumio je “darovati” Stjepanu bansku stolicu, ali ga i oženiti rodicom , kćerkom Meinharda I. grofa Ortenburškoga iz Koruške, pa je svoj naum priopćio i papi osobno, moleći ga da ukloni crkvenu zapreku koja govori da su mladenci bili srodnici u 4. koljenu! Papa, videći u tom priliku za poticanje žurnog “konačnog rješenja hereze poganih Bošnjana”, uklanja tu zapreku potezom pera na pismu od 18. IV. 1319. i otvara put mladolikim supružnicima. Ima historičara koji drže da taj brak nikada nije realiziran, a podjednako su brojni i oni koji tvrde da jest. Pouzdano se zna da je obitelj umrlog bana Stjepana I, osjetila slobodu tek uhićenjem (nalogom g ugarskog g g kralja j Karla Roberta 16. X. 1322) Mladena Šubića, kada se banica vraća u Bosnu sa svojim sinovima. Ugarskom kralju Karlu, rođaku mladog Stjepana, bilo je drago da je na bosanskom prijestolju “slabašni dječak Stipoš”. A što se tiče Bošnjana, Crkve bosanske, oni su se p posebno veselili što su skinuli s vrata Šubića, gorljivog katolika i uzurpatora bosanske vlasti! Po prvim poveljama vidljivo je da novoustoličeni ban dijeli vlast s mlađim bratom Vladislavom, te da je pod izravnim vođenjem svoje majke Elizabete. Tako u povelji izdanoj knezu Vukcu piše sljedeće: Diwan - juli/juillet 2012.

U ime oca i sina i svetoga duha. Banica Jelisaveta i moj sin ban Stipan milost naju knezu Vlkcu da je vira naju knezu Vlkcu, da ne u naju sužanj ni taljenik ni poručevnik, ni da mu se ne svrže vira za naju života i kon jega jegovu djitetevi, dokoli ga ne sude četiri nadesete, koji su prisegli s banom Stjepanom knezu Vlkosavu i s jegovom gospojom i s jegovom materiju banicom Jelisavetom, bez jegove nevire i bez jegove bvšćine nam ponesenija, da m se vira ne svrže ni jegovi djitetovi... A siju knjigu pisa Radin dijak u Ribičih na Katalinin dan na sveticu gospoje banice....“ Politički milje, podjednako onoga srednjega vijeka kao i ovoga danas, politička prijateljstva najviše priskrbljuje – privilegijama, pa je u prvoj godini vladanja mladi ban to obilato i radio pokazujući svoj praktični politički duh – u dijeljenju privilegija probranim slojevima bosanskog plemstva. Njegovi odnosi, tvrdi briljantna historičarka Nada Klaić, s ugarskim kraljem Karlom Robertom ne pokazuju podanički odnos bosanskog bana prema ugarskom kralju, kako bi htjeli gotovo svi ostali historičari hrvatski i srpski, od Ferde Šišića do Sime Ćirkovića. Iz njezinih minicuoznih analiza pisane građe, utvrđuje se da o banovoj podređenosti nema govora, ali ima “podrazumijevajućeg” rođačkog odnosa, koji najposlije pokazuje kraljeva osoba, kad predlaže Stjepanu političku poželjnost u novom braku koji će on osobno sponzorirati i biti mu pokroviteljem. Mladiću je ponuđen brak s daljom rodicom kraljeve supruge, djevicom Elizabetom, kćerkom kujavskog (poljskog) vojvode Kažimježa III. Na taj način bosanski bi ban još više podigao svoj ugled, budući da bi se tim činom našao u najužem krugu europske vladajuće feudalne elite, u srcu obitelji ugarskog kralja. Kad smo već kod ženidba Stjepana II. Kotromanića, valja spomenuti da se, nakon rano umrle Elizabete, ponovno oženio bugarskom princezom, kćerkom cara Mihajla III. Iz tih brakova rođeno je četvoro djece, sinovi Radiša i Vuk, i kćeri Katarina i Elizabeta. Na vojnom i političkom planu Stjepan je zaista bio vizionar, odličan strateg, i po svemu sudeći briljantan vojskovođa. Ne samo što je uspio, zahvaljujući prije svega povoljnim političkim okolnostima, zbaciti sa svojih pleća Šubiće, bribirske uzurpatore bosanske vlasti, sve kasnije akcije njegovog “upletanja” u dalmatinske, primorske i hrvatske prilike, nosile su autorsko obilježje vlastitosti, koje su na kraju završavale – zapremom tih područja, podvrgavanjem pod svoju, bosansku vlast! Ban Stjepan II. Kotromanić, taj uznositi ban – uskoro je, mada je ostalo mutno kako i kada, u svoj slavni naslov, pored Usore i Soli, i

Donjih krajeva, Završja i inih – dodao “svu Hlmsku zemju”… Dvorski je dijak najvjerovatnije iza 1326. bio u prilici upisati u vijenac banova pečata: Sije pečat gospodina Stjepana bana – Svobodnoga gospodina vse zemlje bos’nske, Usorske, solske i dolnjekrajske I vse zemlje hl’mske. Da, da, kako su samo sijevale i zasipale anateme i kletve na bana onoga raškoga cara Dušana, jednog od najmoćnijih vladara koje je to vrijeme imalo a kojem je Humsku zemlju - oduzeo! Kad je Dušan pokrenuo golemu vojsku ustajući iz svoje prijestolnice Skopja na bosanskog bana, unezvijerili su se, ne samo Dubrovnik, nego i Mletačka Republika u strahu od ratne pohare koja bi sigurno spržila i njihove posjede raspršene po cijelom dalmatinskom i zetskom primorju, od Konavala do Ulcinja. Car Dušan je provalio u Bosnu i stigao do ispod samih zidina visokog Bobovca! A onda ga je dostigao tatar i predao vijest: Bizant je probio makedonsku granicu! Dušan je okrenuo konja i vratio se, nudeći po poklisarima bosanskom banu, poklisaru mletačkom, novu ponudu: Daj mi svoju kćerku Elizabetu za nevjestu, daj je mom sinu i nasljedniku Urošu, i daj joj u miraz to što si mi oteo, daj mi moj Hum! Mada ne piše nigdje, mi znademo što je mogao odgovoriti ban bosanski. Nije rekao ništa, pokazao je na grb bosanski urezan nad vratnicama bosanske prijestolnice, onu čvrstu ruku savinutu u laktu... Potom je diktirao dijaku neku poruku vječnim moliteljima, Dubrovčanima. A dijak je, na kraju sam od sebe, pripisao redak, neobičan, možda nadahnut i patriotski zanesen velikom Bosnom, kakva nikada prije nije bila nego je sada, baš za njegova slavnoga gospodara… A se pisa Pribislav, dijak bana Stipana – koji držaše od Save do mora, od Cetine do Drine. Poslije mnogo godine ispunjene vladavine, s bezbroj detalja uzbudjivih i slavnih, nekoliko mjeseci prije smrti, još će jedanput ući u opticaj njegovo ime po jednoj obiteljskoj ali i politički provorazrednoj vijesti: njegova kćerka Elizabeta, “nesuđena Uroševica”, bit će krunjena kao madžarska kraljica, udajom za kralja ugarskog 1342., novoustoličenog Ludviga I., 17-godišnjeg sina netom umrlog kralja Karla Roberta. Kad ju je ispraćao, shvatio je da je ispunio svoj život kao otac i kao državnik. Mislio je na žive i lijepe kćerke i na sinove… koji se nisu održali u životu. Mislio je o naljedniku kojeg nema. Pogledao je sa svoje bosanske tvrđave Bobovac, uzdignute na nepristupačni greben s dubokim i oštrim provalijama sa triju strana, pogledao je po širokoj panorami nepreglednog bosanskih gora i planina, zelenih bosanskih šuma i punih ptica i zvijeri, pogledao je zemlju kojoj više ne vidi kraja: prostirala se baš u granicama koje je zapisao pisar Pribislav na jednoj povelji zlatnim pečatom pečačenoj - od Save do mora, od Cetine do Drine! Zemlju koju je on svojim vladarskim moćima prostorno udvostručio i učinio jakom, i u svijetu ispu njenom najčešće dušmanima – uvaženom i sa cijelom Europom povezanom.

Mehmed Šakir Kurtćehajić (1844-1872)

Prvi bošnjački novinar Mehmed Šakir Kurtćehajić je prvi bošnjački novinar i začetnik štampane riječi i novinarstva na bosanskom jeziku.

ođen je u Bijelom Polju, 1844. godine, u uglednoj porodici Mehmed Emina Kurtćehajića, koji je, kao kadija, službovao u nekoliko bosanskih gradova. Kao veoma obdaren i učen čovjek, veoma je rano stupio u državnu službu, najprije kao pisar u sjedištu Pljevaljskog kadiluka, zatim pri sudu Novopazarskog sandžaka, da bi, zahvaljujući svom predanom radu i talentu, bio premješten u Sarajevo, u vilajetsku službu. U vrijeme vladavine Topal Osmanpaše, poznatog bosanskog valije reformatora, u Sarajevu se, 1866. godine, osniva prva štamparija, a sa njom, 7. aprila iste godine, i “Bosanski vjesnik” sedmična revija na bosanskom jeziku. Ubrzo nakon ovih novina pojavljuje se i list “Bosna”, zvanični organ Bosanskog vilajeta, na turskom i bosanskom jeziku. Urednik lista bio je Sarajlija Mustafa Refet Imamović, kojeg, početkom 1868. godine, zamjenjuje mladi Mehmed Šakir Kurtćehajić. Kako uviđa da ovaj list ne zadovoljava sve potrebe savremenog života, Kurtćehajić traži i od Osman-paše dobija podršku za pokretanje novog lista pod nazivom “Sarajevski cvjetnik” (Gülşen-i saray). List je izlazio sedmično, na četiri strane, dvojezično, s uporednim tekstom arebicom na turskom i ćirilicom na bosanskom jeziku. Diwan - juli/juillet 2012.

U svojim tekstovima Kurtćehajić je ukazivao na zaostalost bošnjačkog naroda, tražeći uzroke tome prevashodno u slabom sistemu školovanja i zagovarajući obrazovanje mladih i usavršavanje zanata u skladu sa modernim evropskim dostignućima. Smatrajući da su mnogi Bošnjaci, umjesto usvajanja pozitivnih vrijednosti prisutnih na zapadu (ljubav prema nauci, želju za radom i redom, te tačnosti), počeli prihvatati pogrešne zapadne običaje (kao što su konzumiranje alkohola, razvrat i udaljavanje od vjere), Kurtćehajić je isticao da su na taj način Bošnjaci ne samo ostali neobrazovani i zaostali, već da su i povrijedili ono najbolje što su imali – moralne norme svoje tradicije i identiteta. Istakavši se kao urednik oba lista, Kurtćehajić brzo postaje prvo novinarsko i publicističko ime u Bosanskom vilajetu, i, 1869. godine, biva postavljen za direktora Vilajetske štamparije. U međuvremenu, radi i kao zvanični tumač i prevodilac za turski jezik, te biva izabran za člana Vilajetske skupštine i, 1872. godine, za predsjednika sarajevske opštine. Obolivši od tuberkuloze, po savjetu ljekara, u julu 1872. godine, odlazi na liječenje u Beč. S obzirom da je bolest bila u već poodmakloj fazi, zdravstveno stanje Kurtćehajića se ni u Beču bitno ne mijenja, tako da on, u septembru iste godine, umire u 27oj godini života. (Monografija “Sandžački Bošnjaci”, Muhedin Fijuljanin, CBS 2010.)

Književnost Guillaume Capus: “Kroz Bosnu i Hercegovinu”

Doviđenja nasmijana Bosno Predstavljamo najznačajniju knjigu jednog Luksemburžanina o Bosni i Hercegovini

informacije o historiji, arheologiji, muzici i arhitekturi u Bosni i Hercegovini kao i pregled savremene ekonomije i uprave te opisi svakodnevnog života. Sve to sačinjava jedan detaljan i izdiferenciran portret zemlje malo prije 1900. godine. Kao i drugi putnici, njegovi savremenici, i Guillaume Capus Bosnu i Hercegovinu doživljava kao

Autor: Pierre Marson

o ranog 19. stoljeća su putnici iz Zapadne Evrope u osmanskim provincijama na Balkanu bili prava rijetkost. Njihov broj je zapaženo porastao tek u drugoj polovini 19. stoljeća, između ostalog zbog opadanja moći osmanskih vlasti, te zbog bolje putne infrastrukture. To važi i za Bosnu i Hercegovinu kojom je od 1878. godine upravljala AustroUgarska. Iz ovog (austro-ugarskog) perioda datiraju i dva putovanja u Bosnu luksemburškog biologa Guillaume Capus-a. On je rođen 1857. godine u Esch/Alzette, studirao je prirodne nauke u Parizu, pa je 1882. godine dobio i francusko državljanstvo. Po nalogu francuske vlade, kao mladi naučnik poduzeo je nekoliko velikih istraživačkih putovanja – između ostalog, 80-tih godina 19. stoljeća u Centralnu Aziju, te 1894/95. u Bosnu i Hercegovinu. Preminuo je 1931. godine u Francuskoj. Sa spomenutih Capus-ovih putovanja, pored studija iz oblasti prirodnih nauka, potječu i tri opsežna putopisa, između ostalih i Kroz Bosnu i Hercegovinu. Istraživanja i utisci putovanja 1896. (A travers la Bosnie et l’Herzégovine. Etudes et impressions de voyage 1896). Ovo je najvažnija knjiga jednog Luksemburžanina o Bosni i Hercegovini. Na otprilike 350 velikih stranica, te uz pomoć mnogobrojnih ilustracija i karata, autor ne samo da prenosi svoja iskustva sa putovanja, već daje uvid u mnoštvo različitih aspekata koji zapadnoevropskom čitaocu trebaju omogućiti razumijevanje ove tako zanimljive zemlje za istraživanje, a istovremeno tako kompleksne za razumjevanje. U to spadaju

Guillaume Capus: A travers la Bosnie et l’Herzégovine. Etudes et impressions de voyage. Paris: Hachette, 1896. Kao reprintizdanje može se nabaviti kod Hard Press (ISBN 978-1406967883), cijena oko 19 €, i kod Nabu Press (ISBN 978-1148609522), cijena oko 27 €.

zemlju gdje se susreću orijent i zapad. Zbog toga on pokazuje veliko interesovanje za vjersko-kulturno bogatstvo i mješavinu, koje inpresionira putnika na svakom koraku. On ovoj temi zbog njene važnosti i aktuelnosti poklanja tako mnogo mjesta, da zbog toga svog čitaoca doslovno moli za oprost. Ono što Capus-u, koji je politički predstavnik laicizma (razdvajanja države i religije), lično naročito upada u oči i što ga dotiče nisu samo vjerski i kulturni kontrasti i suprotnosti, već prije svega ono što ih veže, dakle, primjeri obostrane tolerancije i mirnog zajedničkog života mimo vjerskih granica. Ovo veoma slikoDiwan - juli/juillet 2012.

vito dolazi do izražaja u njegovom opisu baščaršije, gradskog jezgra Sarajeva: “U Bosni i Hercegovini centralni trg nosi naziv čaršija [...] Jedna od stvari koje brzo impresioniora posjetitelja na čarsiji je taj zajednički život - rame uz rame i unatoč komercijalne konkurencije - tri, četiri vjerske zajednice koje su svojim pričama o borbama popunile stranice historije Bosne i Hercegovine. Nije li to zanimljivo vidjeti, mješovite, jedna do druge postavljene tezge, čiji se vlasnici druže, pomažu, posjećuju u mirnoj atmosferi, koja briše tako drastične vjerske razlike i socijalne težnje. Ovdje, musliman proizvodi opanke; tamo, židov prodaje lijekove; malo dalje, katolik ima trgovinu razne robe, i ortodoks, priznat od strane muslimana, uklesuje u kamenu krstove za groblje. Svi ti ljudi, potaknuti tako različitim osjećajima, kada zazvone zvona ili zauči mujezin, najbolje usklađuju svijet, a to želi i mujezin i zvona, podsjetiti radni narod grada da ih vjerske barijere djele.” Osim toga, Capus više puta primjećuje da Bosna i Hercegovina ima i nečega zajedničkog sa njegovom luksemburškom domovinom, na primjer u poljoprivredi i u topografiji. Tako ga dolina Drine podsjeća na dolinu Mosel-a. Guillaume Capus je na svojim putovanjima naučio da cijeni Bosnu i Hercegovinu. Prilikom odlaska piše: „Adieu la riante Bosnie!“ - Doviđenja nasmijana Bosno a zadnja rečenica u njegovoj knjizi glasi: Želeći državi koju smo proputovali tišinu i trajno spokojstvo mira i prosperiteta. Knjiga Kroz Bosnu i Hercegovinu, čiji je autor usmjerio svoju pažnju više prema onome što ljude povezuje a ne prema onome što ih razdvaja, lijep je primjer povezanosti Bosne i Hercegovine s Luksemburgom. Osim toga, ovo je jedna iznimno informativna i izvanredno dobro napisana knjiga, lektira vrijedna pažnje i za današnje čitaoce. Zbog toga nas raduje da je ponovo štampana te da se odnedavno može nabaviti kao “knjiga na zahtjev” (“book on demand”).

Ein Luxemburger Bosnien-Reisender im 19. Jahrhundert

Guillaume Capus und sein Buch A travers la Bosnie et l’Herzégovine Autor: Pierre Marson

is in das frühe 19. Jahrhundert waren westeuropäische Reisende in den osmanischen Provinzen auf dem Balkan eine eher seltene Erscheinung. Deutlich größer wurde ihre Zahl erst in der zweiten Hälfte des Jahrhunderts, u. a. aufgrund der Schwächung der osmanischen Herrschaft und einer verbesserten Reiseinfrastruktur. Das gilt auch für Bosnien-Herzegowina, das ab 1878 von Österreich-Ungarn verwaltet wurde. In die österreichische Zeit fallen zwei Bosnien-Reisen des Luxemburger Naturforschers Guillaume Capus. Dieser wurde 1857 in Esch/Alzette geboren, studierte Naturwissenschaften in Paris und nahm 1882 die französische Staatsbürgerschaft an. Als junger Wissenschaftler unternahm er in französischem Auftrag mehrere ausgedehnte Forschungsreisen – u. a. in den 1880er Jahren nach Zentralasien und 1894-5 nach BosnienHerzegowina. Er starb 1931 in Frankreich. Auf Capus’ Reisen gehen, neben naturkundlichen Studien, drei umfangreiche Reiseberichte zurück, darunter A travers la Bosnie et l’Herzégovine. Etudes et impressions de voyage (1896). Es ist das bedeutendste Buch eines Luxemburgers über Bosnien-Herzegowina. Auf ca. 350 großformatigen Seiten und anhand zahlreicher Illustrationen und Karten gibt der Autor nicht nur seine Reiseerlebnisse wieder, sondern bietet Einblicke in eine Vielzahl unterschiedlicher Aspekte, die dem westeuropäischen Leser das Verständnis „de ce pays si curieux à étudier, et en même temps si complexe

à comprendre“ ermöglichen sollen. Dazu gehören Informationen über die Geschichte, Archäologie, Musik und Architektur BosnienHerzegowinas ebenso wie die Darstellung der zeitgenössischen Ökonomie und Verwaltung oder Beschreibungen des Alltagslebens, um nur einige wenige Beispiele zu nennen. Aus alldem ergibt sich ein detailliertes und facettenreiches Porträt des Landes kurz vor 1900. Wie andere Reisende seiner Zeit sieht Guillaume Capus Bosnien-Herzegowina als Land der „transition entre l’Orient et l’Occident“. Sein besonderes Interesse gilt deshalb der religiös-kulturellen Vielfalt und Mischung, „qui frappent à chaque pas le voyageur“, und er räumt diesem Thema aufgrund seiner Bedeutung und Aktualität so viel Platz ein, dass er den Leser ausdrücklich um Entschuldigung bittet. Was Capus, der politisch ein Vertreter des Laizismus, also der Trennung von Staat und Religion, ist, persönlich besonders auffällt und ihn berührt, sind nicht nur die religiösen und kulturellen Kontraste und Gegensätze, sondern vor allem das Verbindende, also die Beispiele gegenseitiger Toleranz und eines friedlichen Zusammenlebens über die religiösen Grenzen hinweg. Sehr anschaulich kommt dies in seiner Beschreibung des Marktes von Sarajevo, der Baščaršija, zum Ausdruck: „En Bosnie-Herzégovine le bazar porte le nom de tchardjia (caržia). […] Une des choses qui frappent vivement le visiteur à la tchardjia, c’est cette vie en commun, côte à côte et en dépit des rivalités commerciales, de trois, quatre confessions religieuses qui ont rempli du récit de leurs luttes les pages de l’histoire de la BosDiwan - juli/juillet 2012.

Guillaume Capus (1857-1931) nie-Herzégovine. N’est-il pas tout à fait curieux de voir mélangées, juxtaposées, superposées, ces échoppes dont les propriétaires se coudoient, s’aident, se fréquentent dans une symbiose pacifique qui semble effacer la distinction si tranchée des cultes et des aspirations sociales! Ici, un musulman confectionne des opankés; là, un juif vend des drogues [= médicaments]; plus loin, un catholique tient échoppe d’épicerie, et un orthodoxe, sous l’établi du musulman, taille dans la pierre des croix pour le cimetière. Tout ce monde, animé de sentiments si différents lorsque sonnent les cloches ou chante le muezzin, harmonise le mieux du monde, et l’on en veut presque au muezzin et aux cloches de rappeler à la population laborieuse de la ville qu’une barrière religieuse les sépare.“ Mehrmals fallen Capus aber auch Gemeinsamkeiten mit seiner eigenen luxemburgischen Heimat in die Augen, etwa in der Landwirtschaft und in der Topografie. So etwa erinnert ihn das Tal der Drina an das Moseltal, „avec la vigne en moins, mais non sans le typique castel dont les ruines enlierrées regardent de haut dans la vallée paisible“. Guillaume Capus hat Bosnien-Herzegowina auf seinen Reisen schätzen gelernt. „Adieu la riante Bosnie!“, schreibt er bei seinem Abschied, und der letzte Satz seines Buches lautet: „Souhaitons aux pays que nous venons de traverser le calme et la sérénité de la paix durable et prospère!“ A travers la Bosnie et l’Herzégovine, dessen Autor sein Augenmerk eher auf das lenkte, was die Menschen zusammen bringt, als auf das, was sie trennt, ist ein schönes Zeugnis der Verbundenheit zwischen Bosnien-Herzegowina und Luxemburg. Darüber hinaus ist es ein äußerst informatives und gut geschriebenes Buch, das auch für heutige Leser noch eine lohnende Lektüre darstellt. Es ist daher erfreulich, dass es seit kurzem in Form eines Nachdrucks als ‚book on demand’ wieder erworben werden kann.

Predstavljamo

Luksemburška kraljevska porodica

Potomci jedne od najznačajnijih evropskih dinastija Među njegovim najvažnijim funkcijama jeste predstavljanje Luksemburga na vanjskopolitičkom polju. Luksemburški monarh se obrazovao u Luksemburgu, Francuskoj i Švicarskoj. Završio je univerzitet u Ženevi, gdje je studirao političke nauke. Pripada velikoj kraljevskoj dinastiji Burbon, jednoj od najznačajnijih historijskih evropskih dinastija.

enri (punim imenom Henri Albert Gabriel Félix Marie Guillaume; rođen 16. aprila 1955. godine) je trenutni veliki vojvoda Luksemburga. Najstariji je sin velikog vojvode Jeana i belgijske princeze Josephine-Charlotte. Inače, trenutni belgijski kralj Albert II njegov je daidža. Vojvoda j Henri jje obrazovan u Luksemburgu, g Francuskojj i Švicarskoj.j Završio je j univerzitet u Ženevi, ggdje j jje studirao političke nauke. Studirajući u Ženevi upoznao je Maríu Teresu Mestre y Batista, te se vjenčao sa njom 14. februara 1981. godine. Ovaj kraljevski par ima petero djece i dvoje unuka. Njihova djeca su: princ Guillaume Jean Joseph Marie (rođen 1981.), princ Félix Léopold Marie Guillaume (rođen 1984.), princ Louis Xavier Marie Guillaume (rođen 1986.), princeza Alexandra Joséphine Teresa Charlotte Marie Wilhelmine (rođena 1991.), princ Sébastien Henri Marie Guillaume (rođen 1992.).

Postao je prijestolonasljednik luksemburškogg trona po abdikaciji (čin dobrovoljnog odricanja od prijestolja) svoje nane, velike vojvotkinje Charlotte 12. novembra 1964. godine. Njegov otac, veliki vojvoda Jean je još 4. marta 1998. godine počeo prenositi j ovlasti na sina, p pripremajući p j ga g tako svoje za preuzimanje dužnosti suverena. Što se i desilo 7. oktobra 2000. godine kada je veliki vojvoda Jean abdicirao, čime je Henri postao luksemburški monarh. Ovlasti velikog vojvode Budući da je šef ustavne monarhije, dužnosti velikog vojvode Henrija su uglavnom reprezentativne i ceremonijalne. On ipak posjeduje određene ustavne ovlasti, u koje, između ostalog, spadaju postavljanje i otpuštanje ministra i vlade. Među njegovim najvažnijim funkcijama jeste predstavljanje Luksemburga na vanjskopolitičkom polju. Veliki vojvoda i njegova porodica žive u zamku Berg u Luksemburgu, dok odmor provode na jugu Francuske. Burbonci

maju 2001. godine veliki vojvoda Henri i velika vojvotkinja Maria Teresa posjetili su kraljevinu Španiju, na poziv kralja Juana Carlosa I i kraljice Sofije. Kralj Juan Carlos I i veliki vojvoda Henri pripadaju istoj dinastiji, odnosno, različitim ograncima dinastije Burbon.

Diwan - juli/juillet 2012.

Pravo na luksemburško prijestolje su do ljeta 2011. godine imali samo muški patrilinearni potomci luksemburških vladara prema načelu primogeniture. Inače, primogenitura je ustaljena tradicija nasljedstva gdje prvorođenče ima prednost. Prema dotadašnjem zakonu, u slučaju da su umrli svi muški patrilinearni (osobe koje pripadaju lozi svojih predaka i potomaka u čisto muškoj liniji) potomci velike vojvotkinje Šarlote, luksemburško prijestolje bi bili naslijedili muški patrilinearni potomci Šarlotinih mlađih sestara, od najstarije ka najmlađoj. Međutim, zakon je izmijenjen i sada se vlast nasljeđuje po apsolutnoj primogenituri, što znači da spol djeteta više ne igra nikakvu ulogu, čime je treće mjesto u nizu nasljednika zauzela princeza Alexandra, pomaknuvši unazad mlađeg brata, amidžu i rođake. Trenutni prijestolonasljednik je Guillaume, veliki vojvoda-nasljednik od Luksemburga. * Guillaume, veliki vojvoda-nasljednik od Luksemburga, princ-nasljednik od Nassaua, princ od Burbon - Parme - najstariji sin velikog vojvode Henrija; * princ Félix od Luksemburga - drugi sin velikog vojvode Henrija; * princeza Alexandra od Luksemburga - kćerka velikog vojvode Henrija; * princ Sébastien od Luksemburga - četvrti i najmlađi sin velikog vojvode Henrija; * princ Guillaume od Luksemburga - brat velikog vojvode Henrija; * princ Paul Louis od Nassaua - sin princa Guillaumea ; * princ Léopold od Nassaua - sin princa Guillaumea ; * princ Jean André od Nassaua - sin princa Guillaumea. Princ Louis, treći sin velikog vojvode Henrija, odrekao se prava na prijestolje u svoje ime i u ime svojih potomaka (dva sina). Isto je učinio princ Jean, brat velikog vojvode Henrija. Dinastija Burbon je jedna od najznačajnijih historijskih evropskih dinastija. Burbonci su vladali Francuskom i Nabarrom u 16. vijeku, a do 18. vijeka zavladali su Španijom, Napuljom i Sicilijom, te Parmom. Dinastija Burbon se stoga dijeli na francusku lozu Burbonaca i špansku lozu Burbonaca. Charlotte, velika vojvotkinja Luksemburga, udala se za pripadnika parmske linije Burbonaca, te od njene abdikacije 1964. godine Luksemburgom tehnički vladaju Burbonci.

Paul Ajšen (1841. - 1915.)

Jedan od najvećih političara Luksemburga Svojim autoritetom držao je na okupu različite političke frakcije u najtežim trenutcima okupacije Luksemburga. Bio je oslonac za luksemburški narod, a na mjestu premijera bio je punih 27 godina. Njegovom smrću , koja ga je zadesila u premijerskom kabinetu, Luksemburg je izgubio jednog od najvećih političara u svojoj povjesti. Autor: Almir Mehonić

aul Ajšen (fr. Paul Eyschen) bio je luksemburški političar, državnik, advokat i diplomata. On je bio osmi premijer Luksemburga. Na ovom položaju proveo je 27 godina od 22. septembra 1888. do smrti 11. oktobra 1915. godine. g Kao sin Šarla-Žerara Ajšena, bivšeg generalnog direktora za pravdu Paul je rođen u Dirkihu u sjevernom Luksemburgu 9. septembra 1841. godine. Nakon završenih studija u Bonu i Parizu postao je advokat. Ušao je 1866. u luksemburški parlament, poznat pod nazivom Poslanička komora. Od 1875. bio je otpravnik poslova u NJemačkoj imperiji i u ovoj zemlji je službovao sve do 1888. godine. Godine 1888. postaje generalni direktor za pravdu, a nakon ostavke Eduara Tilžea izabran je za premijera. Tokom narednih 27 godina Ajšen je bio dominantna ličnost luksemburške politike. Za vrijeme njegove vlade zemlja je znatno ekonomski napredovala. Umro je 11. oktobra 1915. u svom kabinetu, godinu dana nakon njemačke okupacije Luksemburga u Prvom svjetskom ratu. Naslijedio ga je Matijas Monženast koji je dugo vremena bio generalni direktor za finansije u njegovom kabinetu. Domaće političko okruženje se dosta zakomplikovalo smrću Paula Ajšena. Nakon njegove smrti usledio je period kratkotrajnih vlada.

Premijer za vrijeme okupacije Na kraju svog mandata Ajšen se suočio sa okupaciom Luksemburga od strane Njemačke. Pokušao je diplomatskim protestima još u momentu kada se vidjelo da će Njemačka okupirati Luksemburg, ali mu to nije uspjelo. Povrede suveriniteta su postale ozbiljnije pošto su Nijemci pokrenuli opštu ofanzivu. Njemački vojnici su napredovali kroz jugoistočni dio Luksemburga, prešli rijeku Mozel kod Remiša (njem. Remich) i Vasarbiliga (njem. Wasserbillig) i nastavili napredovanje ka prijestonici, gradu Luksemburgu. Desetine hiljada njemačkih vojnika su se rapodijelili po Luksemburgu za 24 časa. Velika vojvotkinja Marija Adelaida naredila je maloj armiji vojvodstva, koja je brojala manje od 400 ljudi, da ne pruža otpor i 2. avgusta ona i Ajšen su se sreli sa pukovnikom Rihardom Karlom fon Tesmarom na Adolfovom mostu, simbolu modernizacije Luksemburga. Oni su uložili blagi protest, ali i mladoj vojvotkinji i iskusnom premijeru bilo je već jasno da je njemačko vojno prisustvo bilo neizbježno. Nijemci su potpunu okupaciju Luksemburga pravdali vojnim razlozima, tvrdeći kako je Francuska planirala isti potez, pošto je ona bila najbliži ruski zapadni saveznik. Kako se uspostavila ravnoteža na Zapadnom frontu, sudbina Luksemburga je postala veoma neizvjesna. Svima je bilo jasno da luksemburška vlada barem još neko vrijeme može očuvati samoupravu ako bude u potpunosti izašla u susret potrebama njemačke vojne administracije. Ajšen je bio poznat i veoma popularan političar i sve stranke su imale puno povjerenje u njegovu sposobnost da provede Luksemburg kroz diplomatsko minsko polje kakva je bila okupacija. Na zahtjev njemačkog poslanika, on je 4. avgusta 1914. izbacio francuskog, a četiri dana kasnije i belgijskog poslanika, a kada je Italija ušla u rat, i njenog predstavnika. Međutim, kada su njemačke vojne vlasti uhapsile luksemburškog novinara, Karla Dardera, zbog objavljivanja antinjemačkih priča i kada je Darder odveden u Koblenc gdje ga je vojni sud osudio na tri mjeseca zatvora, Ajšen je bio zapanjen, jer su Nijemci oteli luksemburškog Diwan - juli/juillet 2012.

građanina i prekršili svoja teritorijalna ovlašćenja i nije krio svoje ogorčenje. Njemačkom poslaniku u Luksemburgu je rekao kako je ovaj akt predstavljao direktno kršenje suvereniteta Velikog vojvodstva. Ovakvi žestoki protesti su se ponovili od strane Ajšena kada su 1915. uhapšeni željeznički radnici jer su navodno sarađivali sa francuskom vojnom obavještajnom službom. Njima je potom suđeno u Trijeru. Njemačka uprava nije sa odobravanjem primala ovakve prigovore. Međutim, iako im je smetala Ajšenova tvrdoglavost, on je bio koristan jer je bio jedina ličnost koja je mogla da ujedini različite političke frakcije u Luksemburgu. U ljeto 1915. Ajšen je uložio napore kako bi smanjio uticaj katoličke crkve u državnom školskom sistemu. Velika vojvotkinja, Marija Adelaida, bila je protiv toga. Pošto je bila duboko religiozna katolkinja (kao i većina stanovnika njene zemlje ali ne i njen pokojni otac, koji je bio protestant) ona je navodno rekla: „Neću dozvoliti da najdragocenije naslijeđe bude ukradeno dok ja imam ključ.“ Marija Adelaida je odbila da popusti pa je čak pozvala Ajšena da podnese ostavku ukoliko nije spreman da prihvati njenu odluku. Ajšen je bio blizu da to i učini, ali je ipak uspio da se obuzda. Ipak, nije dugo poslije toga ostao na premijerskom položaju. U svom kabinetu ga je zadesila smrt 11. oktobra 1915. godine i zadala težak udarac i gotovo paralisala luksemburški politički sistem. Kada je izbio rat, Ajšen je imao 73 godine i njegov dvadesetsedmogodišnji mandat je bio jedina vlada koju je pamtila većina Luksemburžana. Tokom prve godine njemačke okupacije, bio je oslonac za luksemburški narod. Takođe je bio od velikog značaja i za Mariju Adelaidu. Velika vojvotkinja nije bila pripremljena za položaj koji je zauzimala, bila je 53 godine mlađa od Ajšena i smatrana je i politički naivnom i opasno pristrasnom za jednog ustavnog monarha. Od naročitog značaja je bilo to što je Ajšen imao povjerenje Poslaničke komore i što je uspjevao da drži na okupu u vladi sve značajne luksemburške stranke, naizgled samo svojim autoritetom. Da bi situacija bila još gora po nacionalno jedinstvo, iskušenja okupacije su dovela do obnove antiklerikalnog saveza između socijalističke i liberalne stranke. Zbog toga ni klerikalci ni njihovi oponenti nisu mogli da imaju zakonodavnu većinu. Katolički konzervativci su oformili najveći blok ali ni oni nisu uspeli da okupe većinsku koaliciju. Danas brojni spomenici, nazivi institucija i ulica u Luksemburgu podsjećaju na ovog velikog luksemburškog političara.

Ilustracija: Sabahudin Muranovic Muran

Priča

Posljednji dan Aćif efendije

Usud N

Autor: Samir Kajošević

ikad se Aćif Emin agin nije uplašio kao toga jutra. Niti je bio po prirodi plašljiv, niti mu je bilo prvi put da pred ljude izlazi. A toga jutra je valjalo izaći pred narod. I sakriti strah. Mada se po Hadžetu vukla teška pazarska hladnoća, što se u januaru svali sa okolnih brda, p poljana j je j bila prepuna p p naroda. Čekali su efendiju kao i mnogo puta ranije. Iščekivali da im Aćif Emin agin kaže nešto prije nego ode. Gledat će ga, pratiti svaki pokret, kako i biva u takvim prilikama. Znao je to dobro. I vidjet će jasno lagane drhtaje, koji mu se od sabaha otimaju ispod košulje. Strah je insanu mučan pratilac. Otupi čula i pomuti pamet. A, znao je dobro, dok je izlazio iz kola, da ga toga jutra pamet mora posljednja napustiti. Ipak, od sinoć pamet mu više nije ista. A pametan je čovjek bio kao malo koji. j Držali ga g za najumnijeg j j g Bošnjaka j od Emin aginog hana do Čerkez mahale. Ušao u fine godine. Ljudi ga zvali da miri zavađene komšije i zakrvljene seljake. Pratili ga i pitali, kako se i prate ljudi iz velikih kuća. Poštovali ga koliko zbog rahmetli oca, još više što je znao mudro zboriti. I posavjetuje kad treba. Ali, od

sinoć je efendija sa sobom u zavadi. Misli mu bježe, a glava muti kao Raška u rano proljeće. Kao od nabujale rijeke valjaju se po glavi teške strijepnje i strahovi, pa se više ne razaznaje san od jave. Sebi savjeta ne umije dati, a nema ga od koga tražiti. Svu noć je pritiskao slijepe oči i klanjao j tražeći od Uzvišenogg Boga g da mu misli pročisti. Učio ajete iz Ćitaba i molio Boga za milost. Molio Gospodara, ali je znao da je vakat kad milosti nema. „Prošlo je vaše, Aćif efendija“, odjekuje mu glavom od kako je iza jacije sjedio sa Rođom. Samo što je selam predao, pozvalo ga kod Rođe u kancelariju. Nit mu se išlo niti je sa mladićima iz Sjenice ikada imao razgovora, ali mu je sinoć valjalo poći. A nije bilo kako je očekivao. Sačekao ga je vedar, nasmijan mladić, za urednim stolom. Kao prvačić koji čeka da upozna budućeg učitelja. U ćošku je bubnjala furuna. Da su druge prilike, lijepo bi se ispričao sa Rođom; možda bi i kahvenisali negdje u čaršiji. Ali, nikom sinoć kahvenisanje nije padalo na pamet. Kada ostadoše sami u toploj prostoriji, malu sobicu ispuni teška tišina. Puzala je pokraj zidova, sjekla prostor između dva čovjeka i širila težak osjećaj netrpeljivosti. Iako su sjedili jedan naspram drugog, trudili su se da se ne gledaju. Aćif je odsutnim pogledom pratio rijedak snijeg koji je provijavao kroz noć. Mladić je napeto zurio u papire Diwan - juli/juillet 2012.

pred sobom. I tako bi dva čovjeka ćutala do zore, da mladić ne pomenu Ahmeta Dacu i hafiza Ibrahima. „Olakšaj sebi položaj, efendija. O njima se ionako sve zna“, progovori mladić, kao da savjetuje oca. Treba samo uprijeti prstom. Potkazati ahbabe i pustiti ih niz vodu, nadajući se da tebe bujica neće ponijeti. Teška mutna rijeka koju je u ovu malu čaršiju odnekud donio Dragi Bog da očisti svijet. Da cijepa i ruši, i odnosi teška debla, koja su po ovoj oporoj zemlji vjekovima puštala korijenje. Da od orla pravi kokoš, a od čovjeka ženu. Mladić sa druge strane stola, sijekući ga prodornim plavim očima, nudio je slamku koja će ga izvući na suho i skloniti u zavjetrinu. Iako mu ništa nije rekao, efendija je znao da se za tu slamku ne može uhvatiti čista obraza. Nije mu povjerovao da će sve biti zaboravljeno. Niti je vjerovao dok mu je mladić objašnjavao kako su Ahmet i Ibrahim već spremni da prokažu njega i uhvate se za slamku koja im se nudi. Blijedo lice činovnika kraljevačkog sreza sa druge strane stola nije moglo sakriti da bujica nosi sve, i da će svakog na putu gurnuti na dno korita. „Možda, sine, ti to ne razumiješ, ali se mi uzdamo u Boga i imamo obraz“, ocijedi Aćif, nadajući se da će tako prekinuti mučni razgovor. Želio je nazad u sobu. Nije bio u godinama za duge noćne razgovore, niti je kada volio iza jacije sijeliti. Da li zbog godina ili teške vrućine koja je izbijala

iz furune u ćošku, osjećao je da ga boli ožiljak iznad lijeve plećke. Poželio je topli krevet u svojoj kući na čaršiji. Da mu u rani sabah san sa očiju rastjera mujezin Hilmo iz Lejlek džamije. Ali Rođo opet pomenu Ahmeta i Ibrahima. Veli da posao valja završiti što prije, ali da mu neće biti teško da sačeka na efendiju i do sabaha. Naslušao se kako je Aćif Bljuta pošten čovjek, i da je riječ vazda držao. Makar ga i glave koštala. Kao da opošljava posao u nekoj čaršijskoj magazi, savjetovao je Rođo efendiju da dobro razmisli. Veli da je život pred njim, a da svakoj vlasti valjaju mudri ljudi kao on. Pričao je i obećavao, kao da pred sobom ima mazluma, a ne čovjeka koji je stranke po Pazaru osnivao i govore držao. I tu efendiju napusti pamet. „Mani me se, dijete, bolan! Kad sam obraz čuvao pred sultanom i pod kraljem, neću ga vala ni zbog tebe pod guzicu baciti!“, odjeknu Aćifov glas kroz pregrijanu sobu. „Prošlo je tvoje, Aćif efendija. Ne moraš ti nikog prodati, ama će te prodati ovaj tvoj narod, u čiju se vjeru kuneš. Gledat će kako te voda nosi i niko se za tobom neće okrenuti. Prodat će obraz i vjeru, i trčati za nama kao što su juče za tobom“. Od tog ga glasa podiđe jeza, kao da je neuzubilah nečastivog slušao. Prvi put ga je sinoć vidio, iako je glas o njemu od ranije čuo. Al’ kako ga je vidio, više nije mogao razaznati je li šejtan ili insan. Mlad i hrabar, kakva je bila većina oficira koja je te zime došla od Prćenove, daleko je širio glas o sebi. Narod je pričao da je Bošnjak od Sjenice, i da je učio za hodžu. Ali, tamo ga niko nije znao. Pričali su ljudi da se, dok je učio medresu u Skoplju, družio sa gimnazijalcima i od tada ograjisao. Odrekao se dina i okrenuo Rusiji. Neki su pričali da je od Kraljeva i da je do jeseni bio ađutant kod Rada Korde. Govorio narod i da je bradu obrijao i kosu skratio, da bi se pod crvenom zvijezdom sakrio. Svako ga je zvao Rođo, a niko mu imena nije znao. Ali, Aćif sinoć nije pred sobom vidio mladog oficira, nego samog šejtana. Nije imao rep ni rogove. Gledao je prodornim plavim očima. „Misliš li da će te pamtiti ova prljava čaršija i da će se neko zaklinjati u tvoj obraz?“, prekide Rođo kratkotrajno zatišje. “Znaš ti dobro da je ovaj narod vazda bio tuđa večera. Nikad ga ni jedna majka nije htjela! Stambol daleko, Sarajevo o svom jadu, a katila nikad ne fali. Bolje vam je prisloniti se uz naša njedra, kad druge majke nemate“. Mada mu ništa više nije rekao, niti se mladom oficiru okrenuo dok se vraćao u svoju sobu, znao je da mu je u glavu šejtan posijao zlo sjeme. Nije ga mogao saprati abdestom, niti počistiti dovama. I prvi put se u životu uplašio. Od tada se pamet muti, misli bježe kao rasuto perje. Zbog tog razgovora se svojom glavom sve manje pita.

Nije se bojao jutra ni mutne bujice koja mu je bila sve bliža. Plašio se da mu narod ne ograjiše, kao mladi oficir. Strahovao da će neko zaboraviti kosti koje ovi ljudi rasijaše od Bosfora do Bihaća. Nadao se da narod neće zaboraviti volujska kola puna poklanih seljaka, što su ih komšije puštale niz brda oko čaršije. Ali, nijednom narodu nije vjerovati, ponajmanje svom. Do juče ga slavili, a sada će ravnodušno gledati njegov odlazak. Neće niko za njim uzviknuti; njegove muke neće prepričavati ni seljaci kada se duboki snijeg povalja po Pešteri. Ćutat će narod kao da ga nikad nije ni bilo, i zaboravljati čiji je. Drugi će im glave nositi, kao insanu kad ograjiše. Dok su se vozili autom kroz pustu čaršiju, Rođa nije ni pogledao. Ne bi ni prekidao tišinu, da mladi partizanski oficir prvi ne progovori. „Ne znam je li luđi narod koji neće pomoć iako majke nema, ili onaj koji u taj narod vjeruje“. Dok je gledao po pustim ulicama čaršije kojoj je dao sve što ima, Aćif je osjetio kako mu krv navire uz grudi. Osjećajući hladan januarski vazduh koji je prodirao kroz automobilska stakla i štipao za obraze, znao je da pred svoje ljude valja izaći bistre glave. Znao je i da Svemogući Allah ničiju dovu nije odbio, pa ni njegovu. Vjerovao je da Svemilosni ni jedan narod iz ummeta nije siročetom učinio, pa neće ni njegov. „Jes ovu zemlju zadesio usud kao malo koju, i pravo veliš da se za nju svako grabio. Niti je dovoljno posala majke iz Sarajeva, niti joj je stambolsko mlijeko bilo slatko koliko je zaslužila. Čupao nas je svako i mislio po našim avlijama svoju djecu dizati... Ali, ni jednom nije bilo kako se nadao. Neće ni tvojima, moj oficiru. Dokle budete ovu zemlju hranili našim kostima i pojili muškom krvlju, nicat će trnje po kojem ćete noge lomiti“, reče mu prije nego izađe u zimsko jutro. Dok se po Hadžetu vukla teška januarska hladnoća, Aćif efendija nije se obazirao na narod okupljen po poljani. Nije mario za muklu tišinu, niti ga je brinula zjapeća jama, oko koje su stajali njegovi ahbabi. Čekali su efendiju kao mnogo puta kada su u borbenim safovima branili čaršiju. Kako i biva, pratili svaki njegov pokret. Prije nego stade pred ahbabe i zatraži halal, pogledao je Aćif Bljuta munare po čaršiji. Iako ga nije mogao vidjeti od planina, znao je da će se uskoro pojaviti i sunce. I više nije osjećao strah. On je insanu nepotreban teret. Otupi čula i pomuti pamet. A Bogu na istinu valja ići bistre pameti.

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

Bilješka o autoru

amir Kajošević je rođen u Bihaću 1975. godine. Živi u Podgorici. Radi kao novinar u nezavisnom dnevniku “Vijesti”.

Diwan - juli/juillet 2012.

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu