Diwan broj 12

Diwa

Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Luksemburg/Luxembourg - juli/julliet 2014. - N°12.

Premijer Luksemburga Xavier Bettel

Govor naciji Intervju sa prof. dr. Šaćirom Filandrom: Bosnien hatte die Unterstützung des Westens in den entscheidenden Momenten

Bernard-Henri Lévy SOS Bosnie Bošnjački mislilac koji je najavio propast Osmanskog carstva

Izdvajamo iz sadržaja: IMPRESSUM

Aktuelnosti: Bošnjačka udruženja u Luksemburgu skupljala pomoć za Bosnu

8

Positiom: L’Europe en quête de justice sociale

9

Interview: Prof. Dr. Šaćir Filandra, Dekan der Fakultät für Politikwissenschaft der Univeristät in Sarajevo

22-23

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović, Sead Ramdedović, Ruždija Kočan Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj

Naša riječ: Treba li luksemburškim Bošnjacima institucija kulture?

25

Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Diwanhana: Nadia Rebronja: Ako sve postane Zapad, 26-27 gdje će Sunce izlaziti?

Partnerska organizacija / partenaire

Reportage: Prusac (Bosnien und Herzegowina)

29 Le projet est financé par

Međe: Priča o reprezentaciji BiH

30-31 FEI 2007-2013

Velikani: Muhamed Abdagić, najveći sandžački intelektualac

32-33

Iz arhiva: Šta je pisao Emir Kusturica u Oslobođenju 1993.

Diwan - juli/julliet 2014.

40

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

Da li je bošnjaštvo privatni dućan?

K Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

ada je Avdo S. Karabegović u nekoliko novinskih članaka napao Musu Ćazima Ćatića što nije pristao da bude član Srpskog društva studenata u Istambulu i što nije pristao da se deklariše kao Srbin, tada je Ćatić u pjesmi Ja sam Bošnjak (Izdajici Avdi S. Karabegoviću) ostavio trajan biljeg na lik i djelo svoga napadača.

tokom Sarajevskog procesa 1983. bili su branioci države i poredka ili oni koji su sarađivali sa Udbom bili su čuvari tekovina revolucije.

A izdajnici? Izdajnici su bili neki drugi, na drugoj strani.

U postkomunističkom vaktu došlo je do svojevrsne zamjene uloga.

Nekada je nacionalna obojenost bila velika mahana i ljudi koji su se tada zalagali za te vrijednosti sigurno to nisu radili iz ekonomske koristi ili pozicije, jer nijedno od to dvoje nisu mogli imati. Danas, pak, nacionalna retorika je postala isplativa. Shvatili su to mnogi. Zato su od bošnjaštva počeli praviti dućane. Ti nacionalni dućani su postali vrlo profitabilni. Prodaješ havu a uzimaš paru.

„Al ` što rekoh o mejdanu?...

Ne, nikada s`hrgjom takom: Bošnjak junak bojni mejdan D`jeli samo sa junakom! (...)

Plače svaki zemni atom, Na kog Tvoja noga stane; Svaka travka tebi kliče: Izdajica, nak propane!

A današnji izdajnici?

Sakri lice izdajico, Nek ne pljuju ljudi na Te, A znaj i to: Izdajicu I pod zemljom klevete prate!“

Oni su se baš namnožili. Na svakom ćošku izdajnik. Mrko te pogleda – izdajnik. Ne paše ti šta priča – izdajnik. Otkrije li tvoju manipulaciju – izdajnik. Smeta ti politički – izdajnik. Zaklanja ti nacionalni dućan – izdajnik.

Bilo je to doba agresivnog nametanja srpstva i hrvatstva, posebice među studentima. I nije jedini Avdo S. Karabegović zagrlio srpstvo, kasnije je i među mnogim uglednim Bošnjacima bilo ovih primjera ali i pokajanja, no, upravo ova pjesma Ćatića ostade spomenik bošnjačkom izdajniku, o kojem šira bošnjačka javnost ne znade do danas ništa više osim da je izdajnik Avdo S. Karabegović.

Tako dobismo nova nacionalna zanimanja: udarače etiketa izdajstva i izdavače patriotskih certifikata. Imaju oni u Bošnjaka i svoje adrese, medije, portale, organizacije, kandidate, zgrade i pečate. Zovu ih nacionalnim ili svebošnjačkim.

Fenomeni Karabegovića, Kusturica i sličnih svakako su za neku dublju analizu koja bi trebala odgovoriti na pitanje šta se to desi kod uspješnog Bošnjaka koji namah shvati da se na vrhu može zadržati jedino ako od sebe gurne sve ono što ga čini svojim. Još je N. Ibrišimović pisao: „Da Bog da više nikada nijedan bosanski musliman ništa golemo u životu ne postig’o ako će svaki takav svoj narod i svoju zemlju bagatelisati!“ Prodaješ havu a uzimaš paru No, ja sam htio koju napisati o temi izdajstva i izdajnika u ovo postkomunističko vrijeme. Ono sa sobom nosi neke nove specifikume koji se dijametralno razlikuju od onog komunističkog zemana. Napr. oni koji su tada napadali mladomuslimanske intelektualce

Pa tako i oni koji su u komunističko vrijeme bili po kazamatima zbog islama i Bošnjaka postaše izdajnici, udbaši, kosovci ... Udariše takvi etikete izdajstva i mladomuslimanskim osuđenicima iz procesa 1983.

- Džemaludinu Latiću, Mujkiju Spahiću, Hasanu Čengiću, protekfiriše oni nacionalno i akademika Karića, akademika Durakovića, prof. Lavića, prof.

Filandru i koga sve ne.

I šta sad?

Pa ništa. Njihove se etikete važe kao one sudije Rizaha Hadžića ili javnog tužioca Edine Rešidović. Šta? Zaboravili ste ko su oni? Ali sigurno niste zaboravili ko je Alija Izetbegović i grupa mladomuslimanskih intelektualaca.

Diwan - juli/julliet 2014.

1

Aktuelnosti

Od jula nove lične karte sa mikročipom

O

d 01. jula počelo je izdavanje novih ličnih karata veličine kreditne kartice koje sadrže u sebi mikročip.

Nove kartice proizvodiće se u Luksemburgu a za izdavanje je potrebno platiti taksu od 15 eura, Stare karte će i dalje ostati na snazi do isteka njihovog roka.

Lična karta će biti obezbeđena lozinkom i nosioci će morati da se povežu preko Luxtrust sigurnosnog sistema .

Nove lične karte važiće 10 godina za starije od 15 godina, 5 godina za mlađe od 15 godina i 2 godine za djecu do 4 godine.

Ove godine nema redovnog povećanja plata Zbog smanjenja inflacije u 2014. godini, u Luksemburgu neće biti indeksacije zarada predviđene za jesen 2014 godine. Kako minimalna inflacija potrebna za povećanje zarada u ovoj godini neće biti postignuta, sljedeće povećanje zarada biće tek u prvom kvartalu iduće godine, nakon povećanja TVA u januaru 2015. godine.

Sarajevski ćevap u Rumelange Počeo je sa radom restoran “Corleone” u Rumelange. Pored raznih specijaliteta, italijanske pizze, posebno zanimljivo za naše stanovništvo je što se u ovom objektu nudi kompletan balkanski roštilj na kamenu, kao i sarajevski ćevap u somunu.

Radno vrijeme je od 06.30 do 01 h, vikendom od 11 do 01h.

Adresa 2 – 4, Rue de la Croix u Rumelange.

Za vožnju bez karte kazna 150€ Ukoliko kontorlor u javnom prijevozu uhvati nekoga da se vozi bez validne karte moraće da plati kaznu od 150€.

Prema novom propisu grad Luksemburg obezbjediće devetnaest kontrolora, koji će proveravati ispravnost karata.

2

Od juna dvije nove autobuske linije: 26. i 27.

Od 02. juna počele su da saobraćaju dvije nove autobuske linije u gradu Luxemburgu, linije 26 i 27. Linija 26. saobraćaće na svakih 30 minuta od ponedeljka do subote. Linija kreće od Gare Centrale (quai 5) – Z.A.C. Howald – Cloche d’Or – Leudelange – Helfent – Bertrange/Belle Étoile i nazad.

Linija 27. saobraćaće na svakih 15 minuta radnim danima a subotom na svakih 30 minuta. Linija kreće od Gare Centrale (quai 4) – Merl – Z.A.I. Bourmicht – Gare Bertrange/ Strassen – Bertrange/Belle Étoile i nazad.

Finansijska kriza u Luxembourgu najmanja u Evropi

P

rema istraživanju ING International Survey izgleda da su stanovnici Luxemburga osjetili krizu manje nego u ostalim državama Evrope.

42% stanovnika Luxemburga su rekli da njihovo domaćinstvo ima ograničen mjesečni budžet (67% u ostalim zemljama) Što se tiče štednje, 70% gradjana Luxemburga može da ostavi i nešto para “sa strane” (53% u ostalim zemljama Evrope).

50% građana u Luxemburgu štedi uplaćujući privatnu penziju (38% u drugim zemljama).

Svega 8% je priznalo da se redovno prepiru oko novca, što je duplo manje nego u drugim zemljama.

Sve u svemu, istraživanje je pokazalo da je novac mnogo manje uzrok problema u Luxemburgu nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.

Diwan - juli/julliet 2014.

Od januara 2015 povećanje poreza sa 15 na 17%

U

savjetu Vlade postignut je dogovor da od 01. janura 2015. godine porez na dodatnu vrednost (TVA) u Luksemburgu bude povećana sa sadašnjih 15 na 17%.

Studija je pokazala da će ovo povećanje domaćinstvo koštati u prosjeku 480 eura godišnje. Težina će se kretati između 290 eura za familije sa niskim primanjem i ići će do 790 eura za one sa višim primanjima.

Sindikati su u više navrata ponovili svoje protivljenje povećanju TVA, plašeći se od gubitka kupovne moći.

Od 2016 obavezne vinjete kroz Njemačku Od 01. januara 2016. godine svaki vozač motornog vozila mora posjedovati vinjetu za vožnju po autoputevima u Njemačkoj. Cijena vinjete još uvijek nije utvrdjena a stručnjaci za saobraćaj smatraju da je ovaj potez dobar jer će sa plaćanjem vinjata popraviti se kvalitet autoputeva.

Luxembourg je šampion naturalizacije Prema podacima za 2011. godinu Veliko vojvodstvo Luksemburg je zemlja u kojoj je procenat stranaca koji su dobili luxemburško državljanstvo najviši u Evropi. Prema brojkama u 2011. godini bilo je 6,6 novih državljana na 1000 stanovnika. Potom, na listi su Švedska sa 3,3, Velika Britanija sa 2,8 i Belgija sa 2,7. Broj izdatih pasoša je ipak u padu, u 2011. godini izdato je 3400 dok je u 2010. izdato 4300.

Rođena prva unuka velikog vojvode Henrija

P

onosni roditelji princ Feliks i Princeza Claire objavili su prve slike svog novorođenčeta ćerke Princeza Amalie .

Beba je rođena u Grande-Duchesse Charlotte porodiljskoj klinici u Luksemburgu u nedjelju 15. juna i prvo je dijete Feliksa i Claire koji su se vjenčali u septembru prošle godine.

Novi član kraljevske porodice zove se Amalia Gabriela Maria Teresa​​ , sa svojim srednjim imenima obje njene bake .

Beba je teška 2.950 grama i dugačka 50 centimetara.

Princeza Amalija je prva unuka velikog vojvode Henrija i vojvotkinje Marije Terezije koji već imaju dva unuka Princa Gabriel-a i Princa Noah-a, sinove vojvode i vojvotkinje Louisa i Tessy.

Luksemburg poboljšava svoju konkurentnost

U

svjetskom godišnjaku konkurentnosti (World Competitiveness Yearbook) Luksemburgu se pripisuje odlično 11 mjesto među 60 kandidata. Ipak, Veliko Vojvodstvo nije uspjelo da dostigne vrhunske rezultate iz 2007. i 2008. godine. Tada je Luksemburg bio jedna od pet najkonkurentnijih zemalja svijeta.

Privredna komora pozdravlja ovaj rezultat ali ne otvara šampanjac.

Kriza je ostavila svoj trag, strukturni deficiti zemlje postali su vidljivi.

Negativni utjecaj krize još uvijek nije pod kontrolom, potrebne reforme nisu provedene, za razliku od drugih država.

Ipak, ne treba biti suviše pesimističan jer druge zemlje, kao što su Belgija ili Francuska dostižu samo 27. ili 28. mjesto na rang listi.

Posebno dobro je to što je ova zemlja razvila ekonomske aktivnosti (rang 4), manje dobro izgled situacija na tržištu rada i ekonomske diverzifikacije. Deficiti se pokazuju čak i u efikasnosti javnih usluga i infrastrukturi.

Luksemburg protiv gajenje genetski modifikovanih kultura Evropske zemlje postigle su kompromisni sporazum kojim se omogućava gajenje genetski modifikovanih kultura na svojoj teritoriji.

Europawahl 2014 Sporazum predviđa da države koje se protive uzgajanju GMO ne moraju da Die Luxemburger EP-Abgeordneten dozvole uzgajanje na svojoj teritoriji. elections.public.lu “Sve zemlje osim Belgije i Luk- Candidats élus pour les Elections européennes 2014 semburga usaglasile su se o gajenju GMO”, izjavio je grčki ministar životne sredine Joanis Manijatis, čija zemlja do 1. jula predsedava EU. GOERENS Charles Načelni sporazum usvojen je 28.

REDING Viviane DP csv maja na sastanku stalnih predstavnika 28 126 888 voix - 1 position nationale 82 975 voix - 2 position nationale clanica EU, posle višegodišnjih pokušaja da se postigne dogovor u toj oblasti. Čak i članice EU koje su protiv uzgajanja GMO, međutim, neće moći da zabrane tranzit tih kultura BACH Georges TURMES Claude preko svoje teritorije.

CSV GRENG Ovaj sporazum proizvođači seme69 797 voix - 3 position nationale 68 242 voix - 4 position nationale na GMO čekali su 14 godina. Do sada su zbog nesuglasica među članicama EU, procedure za dozvolu uzgajanja tih kultura bile veoma komplikovane DELVAUX-STEHRES Mady ENGEL Frank i duge, i predmet političkih sporova.

LSAP CSV Sporazum treba da razmotri i 65 884 voix - 5 position nationale 33 323 voix - 5 position nationale Evropski parlament. eme

eme

eme

eme

eme

eme

Diwan - juli/julliet 2014.

Iz Luksemburga pomoć Bosni

N

akon 25 sati vožnje luksemburški pomagači za civilnu zaštitu stigli su 17. maja u poplavljenom području u sjeveroistočnoj Bosni. Nakon kratke noći, tim je u gradu Šamac već prvog dana spasio oko 750 ljudi iz poplava.

Volonteri su bili i u Orašju, u kojem su radili danonoćno u smjenama. Luksemburška jedinica je bila smještena u starom stadionu, koji je pretvoren u bazu.

Pomagači za civilnu zaštitu su pokušali da stabilizuju brane sa vrećama pijeska. Prvi pokušaj nije uspio, jer je bilo nemoguće transportovati čamce s kamionima na licu mjesta.

Najveći broj zahtjeva za azil iz Crne Gore U maju su 94 osobe tražile azil u Luksemburgu. Po broju primljenih zahteva, najviše ih je stiglo od državljana Crne Gore (20), Sirije (17) i Kosova (11).

U maju ove godine 9 azilanata je dobilo međunarodnu zaštitu u Luksemburgu, 56 zahteva je odbijeno, a 18 je bilo primorano na povratak u zemlju iz koje dolaze, saopštilo je ministarstvo za imigracije.

Najveći minimalac u Luksemburgu Najveću minimalnu mesečnu zaradu u Evropskoj uniji ima Luksemburg - 1.874 evra, dok Rumunija ima 12- ti deo od toga - svega 157,5 evra. Šest zemalja članica EU ima minimalnu platu veću od 1.000 evra, dok ih 10 ima ispod 400 evra. Minimalne plate su izražene u bruto iznosima, navodi se u izveštaju evropske agencije za statistiku Evrostat o minimalnoj plati u 2013. u zemljama EU i nekim zemljama izvan ove zajednice.

U Sloveniji minimalna mesečna zarada iznosi 784 evra, dok Hrvatska spada u grupu zemalja članica EU s najnižom minimalnom platom (372 evra). Minimalac u Grčkoj, najviše pogođenoj krizom, iznosi 684 evra.

3

Aktuelnosti

Ovoliko iznose minimalne zarade u zemljama EU

R

azlike od države do države unutar same Evropske unije su ogromne, a nejednakost se najbolje ogleda u visini minimalne plate. Šest zemalja članica ima minimalnu platu veću od 1.000 evra, dok ih 10 ima ispod 400 evra. Najveći minimalac u EU ima Luksemburg, 1.874 evra, dok Rumunija ima skoro 12 puta manju minimalnu zaradu - tek 157,5 evra.

Posle Luksemburga, najveće plate su u Belgiji - 1.502 evra i Holandiji - 1,469 evra, slede Irska (1.462), Francuska (1,430), Nemačka (1.360) i Velika Britanija (1.264).

U grupi država u kojima je minimalna plata ispod 1.000 evra, najveća je u Sloveniji (784 eura), Španiji (753), Malti (697), Grčkoj (684), te Portugalu 566.

Slede minimalne plate koje su ispod 500 evra: Poljska (393), Hrvatska (372), Slovačka (338), Mađarska (335), Estonija (320), Litvanija (290), Letonija (287).

Uz Rumuniju, u kojoj građani imaju najmanju minimalnu platu u EU, minimalac ispod 200 eura primaju i u Bugarskoj - 158,5 evra.

Treba reći i da će švajcarski građani o uvođenju minimalca odlučivati 18. maja. Minimalna plata u Švajcarskoj bi, ako građani odluče tako, bila 4.000 franaka, odnosno 3.281 evro i kao takva bi bila najveća u svetu, a ne samo na evropskom kontinentu.

4

Europäische union

Merkel sieht EU-Beitrittsperspektive für Lander des westlichen Balkan

Bundeskanzlerin Merkel hat den westlichen Balkanländern zugesichert, dass sie auf lange Sicht Mitglieder der EU werden können.

Es sei aber noch viel zu tun.

D

ie westlichen Balkanstaaten haben nach den Worten von Bundeskanzlerin Angela Merkel Aussicht auf einen Beitritt zur Europäischen Union. Die Länder hätten eine “klare Beitrittsperspektive” und Deutschland unterstütze einen EU-Beitritt, sagte Merkel in ihrem wöchentlichen Video-Podcast. Allerdings stehe ihnen noch “ein weiter Weg” bevor, sagte sie mit Blick auf Kandidatenländer wie Montenegro, Mazedonien und Serbien sowie po-

Š

tentielle Kandidaten wie Albanien, das Kosovo und Bosnien-Herzegowina. Vor allem die bestehenden Konflikte zwischen den Balkanstaaten müssten vor einem EU-Beitritt gelöst werden. Die Erfahrung lehre, dass diese sonst “überhaupt nicht mehr gelöst” würden, “oder es dauert sehr, sehr lange”.

Wichtig sei vor allem ein verlässliches Rechtssystem in den beitrittswilligen Staaten, forderte die Kanzlerin. In diesem Bereich gebe es umfangreiche Beratungsprogramme der EU, an denen sich auch Deutschland beteilige. Aber die Arbeit müsse natürlich von den Ländern selbst geleistet werden, sagte Merkel. Da gebe es zwar Fortschritte, aber immer noch sehr viel zu tun.

EU-Kommission fordert Kandidatenstatus für Albanien Die Kanzlerin würdigte ausdrücklich die Fortschritte Serbiens im Zusammenleben mit dem Kosovo. Vor zwei, drei Jahren habe sie noch Zweifel gehabt, sagte sie. Inzwischen seien aber “echte Fortschritte zu sehen”.

Daher freue sie sich auf den Besuch des serbischen Ministerpräsidenten Aleksandar Vucic am kommenden Mittwoch in Berlin. Mit ihm wolle sie über den weiteren Weg Serbiens sprechen.

Für Albanien hatte die EU-Kommission zuletzt den Status eines EUBeitrittskandidaten gefordert. EUErweiterungskommissar Stefan Füle zeigte sich “ermutigt” von den Reformbemühungen des Landes.

Ministarski savjet EU na sastanku u Luksemburgu razmatrao stanje u BiH

efovi diplomatija zemalja članica Evropske unije izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog zaostajanja Bosne i Hercegovine u evropskim integracijama.

Oni su pozvali lidere te zemlje da se ozbiljno pozabave problemima građana. „Dok sve druge države u regionu napreduju, BiH zaostaje“, kaže se u saopštenju sa sastanka ministarskog savjeta EU koji je odrzan u aprilu ove godine u Luksemburgu.

Savet je konstatovao da politički lideri u BiH koriste retoriku koja izaziva podjele i da im nedostaje politička volja da prevaziđu paralizu u odlučivanju, zbog koje je BiH već Diwan - juli/julliet 2014.

ostala bez znatnih sredstava iz predpristupnih fondova EU. Ministri su pozvali bosanske lidere da uvaže glas građana koji su protestima tražili rješavanje osnovnih životnih pitanja kako bi se ekonomska i socijalna situacija popravila.

Savjet je podvukao punu podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu BiH i osudio kao neprihvatljive pozive na secesiju i govor koji izaziva podjele.

Evropski ministri su pozvali političko rukovodstvo BiH da pristupi promjenama ustava u skladu sa presudomi u slučaja Sejdić-Finci, kako bi proces evropskih integracija mogao da se nastavi.

Susreti bihorske dijaspore Promovirana knjiga priča organizaciji zavičajnog kluU ba “Bihor” iz Luksembur- “Međa” Seada Ramdedovića ga, u gradiću Tetanžu, održana je Zavičajnom klubu “Bitradicionalna manifestacija – PrU hor”, u aprilu ove godine, vomajski susreti dijaspore u Luk- promovirana je knjiga priča Seada

semburgu. Predsjednik udruženja Hamdija Rastoder zahvalio se okupljenima, te naglasio da svaki euro prikupljen na ovoj manifestaciji ide u pravcu Crne Gore, onima kojima je najpotrebnije.

Posebni gosti ove menifestacije bili su predstavnici Ambasade Crne Gore iz Brisela na čelu sa ambasadorom Veskom Garčevićem.

ZK “Bihor” je ugostio devet najboljih učenika završnih razreda Osnovnih škola iz Bihora i tako im omogućio da obiđu mnoge turističke i druge značajne destinacije u Luksemburgu i okolnim zemljama.

U prostorijama Zavičajnog kluba “Bihor», predsjednik opštine Petnjica Samir Agović i delegacija su se sastali sa biznismenima i predstavnicima udruženja čiji članovi vode porijeklo sa područja opštine Petnjica. Na sastanku je bilo riječi kako da se dijaspora Bihora što bolje uključi u razvoj novoformirane opštine.

Gosti festivala bili su i fudbaleri FK “Petnjica” i njihovo rukovodstvo.

Oni su odigrali prijateljsku utakmicu sa FC “Muhlenbach – Sandžak».

Manifestaciju su obogatili i nastupi dva KUD –a: KUD Zavičajnog Kluba “BIHOR” i KUD “Evropa”, dok je za muzičku zabavu bio zadužen poznati folk pjevač Osman Hadžić .

Ramdedovića. Na promociji su pored autora govorili književnici Faiz Softić i Remzija Hajdarpašić, dok je moderator bio Raif Adrović, doskorošnji predsjednik kluba Bihor.

Učesnici promocije su pred mnogobrojnom publikom izrazili zadovoljstvo što se u izdanju Literalnog kluba “Husein Bašić” pojavljuje još jedan naslov. Softić je

u prvom djelu svog izlaganja govorio o upoznavanju i druženju sa Ramdedovićem, dok je Hajdarpašić pojedinačno analizirao priče koje su zastupljene u knjizi.

Na kraju promocije obratio se i sam autor koji je zahvalio publici na velikom odzivu. Ramdedović je istakao da je više puta odustajao od pisanja, zbog svih dešavanja koja su bila aktuelna devedesetih godina. “Bio sam odustao od pisanja, pitao sam se da li uopšte ima svrhe pisati, bio sam pod utiskom svega onoga što nam se dešavalo devedesetih godina, ali kada sretnete Faiza Softića, čovjeka koji je zaokupljen pisanjem, ne možete da odustanete”, rekao je Ramdedović.

Zloupotreba znamenitosti BiH

U

reklamnim novinama najvećeg trgovačkog centra u Luksemburgu “Cactus”, objavljena je ponuda Eurokrema iz Srbije u kojoj je zloupotrebljena teritorija BiH. U sklopu reklame tog proizvoda napravljena je i jedna kratka prezentacija same Srbije sa njenom kulinarskom ponudom i nekim znamenitostima, pa se između ostalog u prvi plan ističe ćuprija na Drini u Višegradu kao teritorij države Srbije.

Diwan - juli/julliet 2014.

Ovaj čin još jedan je u nizu udara na suverenitet države Bosne i Hercegovine i zahtjeva brzu reakciju kako državnih organa BiH, tako i mnogoobrojnih bosansko-bošnjačkih udruženja u dijaspori.

Nažalost, do sada nije bilo reakcija ovim povodom.

5

Aktuelnosti

Hafiz Safet Halilović gostovao u Luksemburgu L

UKSEMBURG - Na poziv Islamskog kulturnog centra Sjever (CCIN) – Wiltz prof. dr. Safvet Halilović je boravio u radnoj posjeti džematima u Luxemburgu početkom maja ove godine.

Tom prilikom hafiz Halilović je predvodio džumu namaz u džematu domaćinu, održao niz predavanja u drugim luksemburškim džematima, imao razgovore sa imamima i posjetio dva džemata u Belgiji u gradu Liège, od kojih je jedan novoosnovani bošnjački džemat.

Niz predavanja hafiz Halilović je održao na temu „Kako sačuvati iman u ahiri-zemanu“, odnosno zadnjem vremenu, kada se čovjeku nude mnogi grijesi i stranputice.

Hafiz Halilović je naglasio potrebu integracije Bošnjaka-muslimana u evropsko društvo ,ali uz očuvanje svoga identiteta.

- Treba koristiti povoljnosti koje nude evropske države, pa i Luksemburg. Treba poštovati red i zakone država koje su vas primile i pokazati da muslimani nisu neki divljaci, kako ih se želi predstaviti u mnogim medijima, rekao je hfz Halilović.

Hafiz Halilović je promovirao i nekoliko značajnih knjiga koje je pisao ili u kojima je učestvovao kao recezent ili mentor. Također, hafiz je govorio o radu i aktivnostima Svjetske unije islamskih učenjaka, čiji je član i o presjedniku te unije,

jednom od najuticajnijih islamskih učenjaka u sunitskom svijetu dr. Jusufu el-Kardaviju.

Na svim predavanjima i džematima bilo je veliko interesovanje luksemburških muslimana, a zbog vremenske ograničenosti posjete hafiz Halilović nije uspio obići ostale džemate odakle je dobio poziv.

Prema riječima prof. Halilovića, u odnosu na njegovu zadnju posjetu Luksemburgu, on je obradovan stanjem muslimana u ovoj maloj evropskoj državi i napretku u džematima koji su očiti.

Inače, Luksemburg je mala evropska zemlja koja ima nešto više od 500 hiljada stanovnika. Muslimana ima oko 15 000, organizovanih u osam džemata.

Bošnjaci čine ogromnu većinu muslimanske populacije, prema nezvaničnim podacima ima ih oko 12 000.

o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine i naporima Kfora da se osigura realizacija NATO misije na Kosovu.

Zatim je, kako se navodi u saopštenju, višenacionalno osoblje informisalo njegovo visočanstvo i delegaciju Luksemburga o trenutnom

sastavu te vojne misije na Kosovu i planovima za budućnost koji će zavisiti od datih uslova.

Komandant KFORA je izrazio zahvalnost Luksemburgu za doprinos ističući profesionalnost i posvećenost njihovih vojnika koje su posJetili u kampu u Novom Selu.

Vojvoda Henri posjetio luksemburške vojnike na Kosovu eliki vojvoda Henri i njegova delV egacija, posjetili su prošle srijede Novo Selo u blizini Mitrovice na Kosovu,

gdje je od februara ove godine stacionirano 22 vojnika iz Luksemburga koji se nalaze u sastavu KFORA. Ovo je bila njegova četvrta posjeta Kosovu do sada.

U delegaciji Velikog vojvode se nalazio i zamjenik premijera i ministar odbrane Etjen Šnajder, parlamentarna delegacija i drugi velikodostojnici, među kojima i ambasador na Kosovu gospodin Leon Delvo i šef odbrane general Mario Daubenfeld.

Veliki vojvoda je, kako je saopštio KFOR, potvrdio punu podršku Luksemburga implementaciji sporazuma

6

Diwan - juli/julliet 2014.

Ibrahimović luksemburški fudbaler godine

O

d strane sportskih urednika “Luxemburger Wort” uz podršku “Vinsmoselle”, “Loterie Nationale” i “Coque” te po prvi put od strane “Freelander” organizovan je izbor za “Fudbalera godine u Luksemburgu”. Pobjednik ovog izbora je Bosanac Sanel Ibrahimović iz momčadi Esch. Najbolji strijelac u prvoj ligi je izabran sa 62 poena, ispred prošlogodišnjeg šampiona Stefano Bensi (Fola Esch/52).

Još tješnje je bilo na ostalim mjestima na rang listi. Na trećem mjestu je Thierry Steimetz iz novog nacionalnog prvaka F91 Dudelange (45 poena), odnosno sa samo dva boda ispred Omar Er Rafik (FC Déifferdeng 03/43 poena) i njihovog četvrtog saigrača Sofian Benzouien (41 poena).

Nakon drugog (2011) i četvrtog mjesta (2012) Ibrahimović je ove godine najzad ostvario veliki uspjeh.

On je ove godine prekinuo uspješnu seriju sadašnjih ili bivših nacionalnih igrača: Von Bensi (2013), Aurélien Joachim (2012), Daniel da Mota (2011) i Daniel Huss (2010) koji su osvajali “Challenge Guy Greffrath “. Pobjeda ovog Bošnjaka u korist “Bianconeri” je bila deseta pobjeda ofanzivnih igrača. Ukupno 43 igrača su bili o konkurenciji za izbor ove godine. Žiri se sastoji od trenera iz 14 klubova BGL Lige, aktivnih igrača u vrhu lige, slobodnih radnika, te urednika sportske redakcije “Luxemburger Wort” i “wort.lu”. Aktivni (igrači i treneri) posjeduju dvije tre-

ćine glasova. Prema pravilima birati se mogu svi igrači koji igraju u prvoj ligi Luksemburga.

Ibrahimovic ist Luxemburger Fußballer des Jahres Bensi landet auf Platz zwei, Steimetz auf Rang drei

D

ie von der Sportredaktion des “Luxemburger Wort” mit Unterstützung von “Vinsmoselle”, der “Loterie Nationale”, der “Coque” und erstmals von „Freelander‘s“ durchgeführte Wahl zum “Fußballer des Jahres” endete am Dienstagabend mit dem Schlusserfolg von Sanel Ibrahimovic von Jeunesse Esch. Der Torschützenkönig der höchsten Spielklasse setzte sich mit 62 Punkten relativ knapp vor dem letztjährigen Sieger Stefano Bensi (Fola Esch/52) durch.

Noch enger ging es auf den weiteren Plätzen zu: Auf Rang drei folgt Thierry Steimetz vom neuen Landesmeister F91 Düdelingen (45 Punkte) mit nur zwei Punkten Vorsprung auf Omar Er Rafik (FC Déifferdeng 03/43 Punkte) und deren vier auf seinen Teamkameraden Sofian Benzouien (41 Punkte).

Nach einem zweiten (2011) und einem vierten Platz (2012) schaffte Ibrahimovic in diesem Jahr den großen Coup. Er durchbrach damit eine Erfolgsserie von aktuellen oder ehemaligen Nationalspielern: Vor Bensi (2013) hatten Aurélien Joachim

(2012), Daniel Da Mota (2011) und Daniel Huss (2010) den „Challenge Guy Greffrath“ gewonnen. Der Sieg des Bosniers in Diensten der “Bianconeri” war der zehnte Sieg eines Offensivspielers in Serie. Insgesamt wurden in diesem Jahr 43 Spieler mindestens einmal genannt.

Eine Jury, bestehend aus den Trainern der 14 Vereine der BGL Ligue, aktiven Spielern der höchsten Spielklasse, freien Mitarbeitern sowie den Redakteuren der Sportredaktion des “Luxemburger Wort” und von “wort. lu” ermittelt jährlich den “Fußballer des Jahres”. Dabei verfügen die Aktiven (Spieler und Trainer) über zwei Drittel der Stimmen. Wählbar sind alle Spieler, die in der höchsten Klasse der einheimischen Fußballliga zum Einsatz kommen.

(LW) Diwan - juli/julliet 2014.

Schlussklassement 1. Sanel Ibrahimovic (Jeunesse) 62 Punkte 2. Stefano Bensi (Fola) 52 Punkte 3. Thierry Steimetz (Düdelingen) 45 Punkte 4. Omar Er Rafik (Differdingen) 43 Punkte 5. Sofian Benzouien (Düdelingen) 41 Punkte 6. Edis Osmanovic (Wiltz) 32 Punkte 7. Samir Hadji (Fola) 27 Punkte 8. Julien Jahier (Düdelingen) 21 Punkte 9. Laurent Jans (Fola) 19 Punkte (4 x Platz 1) 10. Mathias Jänisch (Differdingen) 19 Punkte (3 x Platz 1)

7

Aktivnosti udruženja

Na donatorskoj utakmici upriličena je i licitacija lopte sa kojom je odigrana utakmica. Suvad Ganić je bio pobjednik licitacije sa 250 €.

Nakon vijesti o katastrofalnim poplavama na Balkanu

Bošnjačka udruženja u Luksemburgu skupljala pomoć za Bosnu

M

noge organizacije i udruženja Bošnjaka u Luksemburgu pokrenuli su akciju skupljanja pomoći za ugrožene u Bosni i Hercegovini. Pomoć se skupljala u hrani, lijekovima, odjeći i novcu na nekolio punktova u ovoj državi.

Humanitarne akcije su podržale i neke luksemburške institucije, komune, škole i udruženja.

U dopisu kojeg je uputio Islamski kulturni centar Sjever Bošnjacima na sjeveru Luksemburga stoji između ostalog da je Bosnu zadesila katastofalna poplava i da je poslije rata 90/ tih godina ovo najveće iskušenje koje je zadesilo bosanski narod. Samo 20tak godina poslije rata, kada su bili primorani da se iseljavaju i bježe sa svojih ognjišta, kada su im kuće rušene i spaljivane, narod je opet iseljen. Njihove kuće su uništene poplavom, cijela na-

8

selja se ruše pod naletom klizišta, podavljena im je stoka i živina, uništeni usjevi i vrtovi, a konačan broj mrtvih se još ne zna i predpostavlja se da je uznemiravajući.

“Samo što su se skućili i popravili kuće, mnogi su ostali opet bez krova nad glavom, i ono što su stvarali cijeli život je nestalo u par sekundi. Brojne porodice, stari, iznemoćali, bolesni, djeca, trudnice su pogođene ovim iskušenjem i opet su postali izbjeglice u vlastitoj državi i gradu. Mi koji živimo u blagostanju i koji imamo i iznad normalnih ljudskih potreba treba da se solidarišemo sa ljudima koje je zadesila nevolja i nesreća“, piše u dopisu koji je uputio CCIN Bošnjacima na sjeveru Luksemburga.

Kako su za naš magazin izjavili predstavnici ovog džemata njihovu akciju je podržala i komuna Eschweiler i organizacija CLAE. Diwan - juli/julliet 2014.

- Naši predstavnici su jedan kontigent robe i hrane isporučili na teren najugroženijim, a novčanu pomoć smo uplatili za smještaj studenata čije su kuće pogođene poplavama, kaže Velid Jusufović predsjednik CCIN. I udruženje građana Zavidovići asbl u Luksemburgu je u saradnji sa organizacijom “Sloga” iz Wiltz-a pokrenulo prikupljanje pomoći za naše ugrožene građane.

Oni su pomoć skupljali u Mameru.

- Pomoć je dostavljena Merhametu u Zavidovićima koji će pomoć raspodijeliti po prioritetima, kaže Jasmin Mulahusić.

Jedno od najaktivnijih udruženja po ovom pitanju je bila BKC Sloga Wiltz.

- BKC Sloga Wiltz uz podršku AIWL Wiltz (džemat Wiltz) i općine Wiltz dosad je poslala dva kamiona sa oko 40 tona robe, takođe smo išli sa dva kombija gdje su i tri Luksemburžanina volonterski učestovali i lično uručili veću kolicinu lijekova i vatrogasnog materijala, kaže za Diwan Ferid Hodžić.

Ova organizacija koja okuplja pretežno Bošnjake sa područja Zavidovića je u saradnji sa FC Wiltz organizirala donatorsku utakmicu, na kojoj je skupljen 3.471 eura i cijeli iznos je isključivo namjenjen za nastradale u poplavama u BiH.

Position

L’Europe en quête de justice sociale

E

ntre le 22 et le 25 mai de l’Union Européenne, où le Front dernier, près de 390 milli- National a ravi un quart des votes ons de citoyens européens des électeurs récoltant ainsi la plus étaient appelés à élire les députés du grande représentation des FrançaParlement européen. Ces élections is au Parlement européen. Mais au se sont déroulées dans un climat de Royaume-Uni, au Danemark et en crise économique et sociale profonde Autriche, l’extrême droite dépasse et dans la crainte de la montée des également les 20 %.

Doit-on craindre partis europhobes. cette poussée extrémiste ?

Une crainte conIdéologiquement, oui. firmée par la voix des L’extrême-droite a le vent urnes puisque les partis en poupe un peu partout souverainistes et extrémien Europe depuis plus stes ont connu une prod’une dizaine d’années. gression spectaculaire Si certains de ces partis dans de nombreux pays imprègnent leurs diatriau détriment des partis bes de références néonatraditionnels plus centrizies, ceux-ci restent très stes. Très curieusement, minoritaires. La plupart cette déferlante populiste d’entre eux recherchent n’a pas atteint les pays les avant tout la respectaplus durement touchés Auteur : par la crise, le Sud de Kristel Pairoux, CLAE bilité et s’emparent des problèmes de société, de l’Europe ayant fait preuve d’une plus grande maturité démocra- justice sociale. Ils s’érigent en remtique. Les électeurs espagnols ont par part supposé contre la crise éconoailleurs ouvert une nouvelle voie à mique, le chômage galopant, la perte une démocratie plus participative en supposée d’identité, de repères, de vaélisant cinq députés issus du mouve- leurs. Ces partis ont en commun de vouloir le démantèlement de l’Union ment civil des Indignados.

Les partis europhobes d’extrême- européenne, le retour à la priorité droite ont récoltés plus de 140 sièges nationale, le rejet de l’immigration. sur les 751 que comptent le Parlement L’héritage dogmatique de l’extrême européen. L’exemple le plus frappant droite « à l’ancienne » reste ainsi de cette vague brune est sans doute prégnant : une conception ethnola France, pays membre fondateur centrique de la citoyenneté et de Diwan - juli/julliet 2014.

l’identité nationale, dont découle la double détestation de l’ennemi extérieur — l’individu ou l’Etat étrangers — et de l’ennemi intérieur — le métissage culturel, les adversaires politiques, qu’ils soient de gauche ou de droite. C’est aussi un modèle de société fondé sur l’organicisme et sur l’antilibéralisme économique et médiatique.

Crainte, voire danger idéologique, donc, mais concrètement, ces nouvelles forces politiques sont tellement disparates qu’elles n’auront sans doute qu’un poids insignifiant sur les prises de décision du Parlement européen.

Cependant, l’UE et surtout ses élites dirigeantes, affronte une crise de légitimité sans précédent.

L’Europe doit se repenser et non plus s’imposer du haut. Elle qui peine tant à écouter ses citoyens et leurs craintes face à la mondialisation, l’évolution parfois trop rapide de nos sociétés - tant technologique que philosophique, l’accroissement des inégalités et de la pauvreté doit désormais replacer le citoyen au cœur de son action et redéfinir son modèle de société.

L’Europe, et ses Etats-membres, est désormais confrontée à un double choix : continuer à attiser les peurs de ses citoyens et de banaliser l’idéologie de l’extrême-droite, ce que font certains partis de droite traditionnels qui recomposent leur paradigme en y incorporant une idéologie sujette à caution, voire en leur offrant de partager le pouvoir, comme ont pu le faire certains gouvernements en Italie, en Suisse, en Norvège, etc.. Ce premier cas de figure sonnerait la mort annoncée de l’Union avec des conséquences que nous pouvons difficilement imaginer. Ou l’Europe doit inverser son discours, notamment en matière d’immigration. Considérer comme il se doit les apports de l’immigration, non seulement au niveau économique, mais aussi et surtout aux niveaux sociaux et culturels. Considérer son identité non comme une entité figée et homogène, mais comme constituée de multiples références. L’Europe doit se repenser ou décliner. Quelle direction prendra-t-elle ?

9

Discours

Discours sur l’état de la nation 2014 Résumé de la déclaration du gouvernement sur la situation économique, sociale et financière du pays 2014: “Faire plus avec moins – dans tous les domaines”

L

e 2 avril 2014, le Premier ministre, Xavier Bettel, a fait sa première déclaration sur l’état de la nation à la Chambre des députés.

Le leitmotiv de son discours était celui que le gouvernement a entamé et poursuivra une réorganisation du pays, sur le plan économique, politique et sociétal. «Ce pays doit être réformé. Nous devons réorganiser l’État, rendre l’Administration plus efficace, soutenir le secteur privé et donner la possibilité aux entreprises de bénéficier d’opportunités», a souligné le Premier ministre.

Dans ce contexte, Xavier Bettel a mis l’accent sur le fait que la baisse des dettes publiques (qui s’élevaient à plus de 11 milliards d’euros en

10

2013), ainsi que celle du taux de chômage qui s’élève actuellement à plus de 7% font partie des priorités du gouvernement. «L’avenir de notre pays doit être basé sur des finances publiques saines», a-t-il dit.

Nouvelle base juridique pour le Service de renseignement Xavier Bettel a déposé un projet de loi prévoyant une nouvelle base juridique pour le service de renseignement (tout en retenant les recommandations du rapport de la Chambre des députés), qui réorganise le contrôle du service (contrôle interne, judiciaire, gouvernemental et parlementaire), qui règle le recrutement du personnel, qui adapte les méthodes de travail et qui définit bien clairement les attributions du service.

En ce qui concerne la hausse de la TVA, le Premier ministre a fait savoir que le taux augmentera de 15 à 17% au 1er janvier 2015 et qu’en matière de logement, le taux Diwan - juli/julliet 2014.

super-réduit de 3% ne concernera plus que les résidences principales.

Il a annoncé que la nouvelle législation sur la TVA comportera également des mécanismes efficaces contre la fraude. «Grâce à la hausse de la TVA, nous nous attendons une augmentation des recettes de 350 millions d’euros», a dit Xavier Bettel.

Réforme fiscale en 2017 et modulation de l’index De plus, il a fait savoir que qu’une réforme fiscale est censée entrer en vigueur en 2017, en précisant que le système fiscal doit être simplifié. «Nous pouvons déjà dire maintenant, que l’idée des intérêts notionnels selon le système belge, ne sera pas retenu», a-t-il expliqué.

Le Premier ministre a également mis l’accent sur l’importance du «modèle luxembourgeois», surtout en ce qui concerne le dialogue social. Dans ce contexte, il a souligné que l’index fait partie intégrale

de ce système. «La compétitivité de l’économie et le maintien du pouvoir d’achat de nos familles constituent, selon le gouvernement, les deux côtés de la médaille», a précisé Xavier Bettel avant d’ajouter que «la question se pose si la modulation de l’index, telle qu’elle est prévue par la loi actuellement, est le bon moyen pour satisfaire les intérêts du salariat, ainsi que de ceux du patronat». C’est dans ce contexte que Xavier Bettel a annoncé que le gouvernement proposera aux partenaires sociaux de trouver un accord global en la matière avant l’été.

Importance de la place financière du Luxembourg Dans sa première déclaration sur l’État de la nation, le Premier ministre a souligné l’importance de la place financière du Luxembourg.

La stabilité, le développement et l’adaptation de la place financière seraient cruciales. «Nous sommes en train d’adapter notre législation, afin de rendre possible l’expansion des fonds d’après la loi islamique.

En plus, il est prévu de faire du

Luxembourg une plateforme pour des transactions en devise chinoise, le Renminbi», a-t-il expliqué.

Selon Xavier Bettel, le fait que le Luxembourg ait été déclaré «noncompliant» au Global Forum, a nui au pays. Ainsi, le ministère des Finances serait en train d’élaborer toute une panoplie de textes de loi et le gouvernement en aurait déjà adopté deux la semaine passée: le projet de loi sur l’échange de renseignements sur demande en matière de fiscalité et celui qui définit plus en détail les règles pour les actions au porteur. «Le but est celui de sortir de la case de nonconformité et de renforcer notre réputation», a dit Xavier Bettel.

De même, il a indiqué que les prestations sociales devront être utilisées d’une manière plus efficace, que l’assurance-dépendance et l’assurance-maladie vont être modernisées et que le système des allocations familiales sera entièrement réorganisé. En effet, le système des aides financières sera également réformé et sera basé dans l’avenir sur des critères tels que la sélectivité sociale, la mobilité et l’autonomie.

Diwan - juli/julliet 2014.

«Une politique plus moderne et une société plus ouverte» En ce qui concerne la logistique, un domaine soutenu par le gouvernement dans l’idée de diversifier l’économie du pays, le Premier ministre a fait savoir que le gouvernement soutient et finance prioritairement le projet des CFL, qui prévoit de développer le terminal de containers à Bettembourg. Le gouvernement promeut également le secteur des éco-technologies et dans ce contexte, le ministre Bettel a déclaré que le conseil de gouvernement a donné son accord quant à une participation au Conseil national de la construction durable.

De plus, le Premier ministre a passé en revue les différents changements en ce qui concerne la politique sociétale qui attendent les citoyens, notamment en matière de mariage, avortement, loi sur la nationalité, etc.

La coalition entre le DP, le LSAP et «déi gréng» serait synonyme d’une politique moderne et d’une société plus ouverte.

Pour conclure, Xavier Bettel a souligné que la situation financière reste difficile et que ce qu’on a appelé «la crise» depuis quelques années est devenu la nouvelle réalité.

11

U žiži Pismo ministra Meisch upućeno školama

Hidžab u školama uz učestvovanje u svim školskim programima

Dozvoljeno je nositi maramu, ali ne i zar. Predviđeno je da svi učenici učestvuju u službenom školskom programu.

S

ve veća multireligiozna neutralnost dovodi škole pred nove izazove, rekao je novinarima ministar Claude Meisch, nakon sastanka vijeća ministara.

On je izjavio kako se ovom izazovu potrebno približiti u znaku dijaloga i transparentnosti, te kako je važno da se osigura neutralnost u školama.

Zbog toga je, kako kaže, nemoguće izbjeći uspostavljanje određenih pravila.

U pismu, koje je Meisch uputio školama, spominju se tri kategorijska ograničenja. Učenici ubuće ne smiju pokrivati svoje lice. Dozvoljeno je nositi maramu, ali ne i zar.

Predviđeno je da svi učenici učestvuju u službenom školskom programu. Ima roditelja koji bi željeli da njihovim kćerkama predaje žena a ne muškarac. Međutim, to je neprihvatljivo, rekao je premijer Xavier Bettel.

Osim toga, u pravilniku je naglašeno da se sigurnosna pravila ni u kom slučaju ne mogu staviti van snage iz vjerskih razloga. Pravilnikom nisu predviđene direktne sankcije u slučaju ako se učenici ne budu pridržavali ovih pravila. Vlada polazi od toga da će kršenje ovih pravila riješiti dijalogom.

Oslobođeni nastave za vrijeme vjerskih praznika Dosada je školski raspust bio određen u ritmu katoličkih praznika. Ubuduće će učenici koji su pripadnici neke druge vjerske zajednice moći uputiti zahtjev direkciji, kako bi za svoj religiozni praznik bili oslobođeni od škole.

Vlada ne planira da ukine katoličke praznike. „Nije planirano da se božićni praznici premjeste u april“, našalio se državni ministar Bettel. Vlada neće voditi rat protiv religija, rekao je. Samo želi da uspostavi pravila kojih će se svi pridržavati.

Po pravilniku, učenici će kao i dosada imati pravo na slobodno ispoljavanje mišljenja. Međutim, kako bi se osigurala neutralnost, nastavnicima će biti zabranjeno da šire svoja mišljenja u školi. Inače, novi pravilnik će važiti samo za državne škole.

Kleiderordung in öffentlichen Schulen

Burka-Verbot in den Lyzeen

D

ie zunehmend multireligiöse Neutralität stelle die Schule vor neue Herausforderungen, sagte Minister Claude Meisch nach dem Ministerrat vor der Presse. Diese Herausforderung wolle man im Zeichen von Dialog und Transparenz angehen. Wichtig sei es, dass die Neutralität in den Schulen gewährleistet bleibe. Deshalb führe kein Weg daran vorbei, dass bestimmte Regeln befolgt werden müssen.

In dem Schreiben, das Meisch an die Lyzeen verschickte, werden drei kategorische Einschränkungen festgehalten.

Schüler dürfen künftig ihr Gesicht nicht vermummen. Ein Kopftuch zu tragen ist erlaubt, nicht jedoch einen Schleier.

Vorgesehen ist, dass sämtliche Schüler sich am offiziellen Schulprogramm beteiligen. Einige Eltern würden darauf bestehen, dass ihre Tochter von einer Frau anstatt von einem Mann unterrichtet werde. Dies könne man so nicht hinnehmen, sagte PremierministerXavier Bettel.

Des Weiteren wird in der Richtlinie darauf hingewiesen, dass Sicherheitsregeln unter keinen Umständen aus religiösen Gründen außer Kraft gesetzt werden dürfen. Im Fall, wo sich Schüler

12

nicht an diese Bestimmungen halten, sind in der Richtlinie keine direkten Sanktionen vorgesehen. Die Regierung setzt darauf, dass der Verstoß gegen diese Regeln im Dialog geregelt wird.

Schulfrei nicht nur an katholischen Feiertagen Bisher sind die Schulferien nach dem Takt der katholischen Feiertage festgelegt. In Zukunft sollen Schüler, die einer anderen Religion angehören, bei der Direktion einen Antrag stellen können, um an einem Feiertag ihrer Religion schulfrei zu bekommen.

Diwan - juli/julliet 2014.

Die Regierung hat nicht vor, die katholischen Feiertage abzuschaffen. „ Es ist nicht geplant Weihnachten in den April zu verlegen“, scherzte Staatsminister Bettel. Die Regierung führe keinen Krieg gegen die Religionen. Man wolle lediglich Regeln aufstellen, die jeden einbinden.

Gemäß der Richtlinie, haben Schüler nach wie vor das Recht auf freie Meinungsäußerung. Um die Neutralität in den Schulen zu gewährleisten, wird dem Lehrpersonal jedoch untersagt, seine persönliche Meinungen im Schulgebäude zu verbreiten. Von der neuen Richtlinie sind übrigens lediglich die öffentlichen Schulen betroffen.

Govor Premijerov govor naciji

Vlada je spremna za izazove Premijer Xavier Bettel je održao svoj govor o položaju nacije pred poslanicima u parlamentu. U svom prvom govoru o položaju nacije Xavier Bettel je opisao ne samo aktuelno ekonomsko, finansijsko i socijalno stanje u državi, već je govorio i o najvažnijim projektima vlade za sljedeću godinu.

I

zazovi su veliki“, počeo je Bettel. „Puno je toga što se treba uraditi i promijeniti. Ali vlada je spremna, da prihvati ove izazove.

Državni dugovi trenutno iznose preko 11 miliona eura. Ako se ovdje ništa ne promijeni, dugovi će do 2016. godine porasti na 15 milijardi eura. Državni dugovi čine 30 procenata BDP-a (bruto društvenog proizvoda). Ovako visok udio nismo još nikada imali u Luksemburgu.

Nezaposlenost je na visokoj razini od preko sedam procenata – to je nešto novo za Luksemburg. Nezaposlenost mladih se kreće oko 20 procenata. Naš školski sistem još nije definitivno prilagođen realnosti, u kojoj dvije trećine djece koja se rađaju u Luksemburgu, govore neki drugi jezik a ne luksemburški. Mi moramo reformisati zemlju, reorganizirati državu, procese upravljanja učiniti efikasnijim, podržati i rasteretiti privatni sektor. Osim toga, državne finansije moramo dovesti u ravnotežu. Posljednja četiri mjeseca vlada je intenzivno radila, planirala, računala i razgovarala sa mnogim akterima. Pri tome, država je prije svega pokušavala u samoj sebi pronaći mogućnosti da uštedi novac, te da stvori nove izvore prihoda.“ Bettel je kao primjer naveo službene stanove. „Država ima preko 800 stanova na raspolaganju koje izdaje po pogodnim uvjetima. Planirano je da se ovaj mehanizam preispita.

Trenutno se investira mnogo novca u održavanje i renoviranje ovih stanova i o tome se mora razmisliti.“

2016. godina porezne reforme Nacrt budžeta koji je usvojen u februaru je, po njegovim riječima, samo prelazni budžet. Po prvi put troškovi ne rastu brže od prihoda. Državni dugovi će ostati stabilni. „2016. godine će se napraviti opsežna porezna reforma. Porez na dodatnu vrijednost će tako porasti od 1. januara 2015. Dodatni prihodi od PDV-a trebali bi nadoknaditi nedostatak prihoda od poreza na elektronsku trgovinu od 2015. Opći PDV će porasti sa 15 na 17 procenata. Prvobitna porezna stopa („Taux parking“) će sa sadašnjih 12 porasti na 14 procenata, dok će porezna stopa na energetske proizvode biti povišena sa 5 na 8 procenata. Kamatna stopa od tri posto će, pri tome, ostati ista. Vlada je donijela odluku o promjeni niske porezne stope na stanove. Porezna stopa od tri posto će se odnositi samo na glavno mjesto prebivališta“, kaže luksemburški premijer.

Prema njegovim riječima, državi će nedostajati 800 miliona eura koji će otpasti zbog ukidanja prihoda od elektronske trgovine. „19 radnih grupa će sastaviti budžet nove generacije. Potrebno je oformiti jednu grupu po ministru te četiri međuministarske grupe. One će do juna izraditi konkretne prijedloge, kako da se sa manje novca može što efikasnije djelovati. Radne grupe će, ako to bude potrebno, biti podržane od eksternog savjetnika.“ „Novi porezni zakon će stupiti na snagu 2017. godine. Država neće zadržati ideju o tzv. „Intérêts notionnels“, kako je to bio slučaj u Belgiji.“ Prilagođavanje zbog fondova po islamskim propisima Bettel je govorio o značaju finansijskog trga za Luksemburg. „Ako bankama bude dobro i državi će biti dobro. Do sredine prošle godine se broj banaka u Luksemburgu smanjio.

Ali, od jula 2013. do sada se u Luksemburgu nastanilo 11 novih banaka: dvije iz Francuske, dvije iz Kine, jedna iz Švicarske, jedna iz Italije, Diwan - juli/julliet 2014.

jedna iz Brazila i jedna iz Rusije.Neto imovina se opet povećava. Zakoni se prilagođavaju, kako bi se mogli osnovati fondovi po islamskim propisima.”

“Industrija se treba osnažiti. Srednja preduzeća je potrebno rasteretiti putem ukidanja upravnih procedura. I administrativni procesi se trebaju pojednostaviti: još prije junskih praznika trebao bi se prezentovati opsežan zakonski projekat, koji će promijeniti niz zakona. Uslovi za osnivanje preduzeća će biti pojednostavljeni. Traži se jedno pojednostavljeno društvo, tzv. drušvo 1 eura. Budućnost obrtništva i srednjih preduzeća će određivati i budućnost zemlje. Firme trebaju trošiti manje vremena na papirologiju.“ Opreznije sa studentskim stipendijama “Sa zakonom o studentskom doplatku iz 2010. trebao se uštediti novac. Međutim, taj sistem je potpuno izmakao kontroli. U prvoj reformnoj godini su troškovi od 55 miliona porasli na 88 miliona, a 2014. godine se iznos popeo na 178 miliona. Vlada je odlučila da popravi ovu grešku. Novi zakon je zasnovan na principu socijalne selektivnosti, mobilnosti i autonomije.

Svaki student će dobiti osnovnu stipendiju od 2000 eura godišnje.“ „Vlada se čvrsto drži ciljeva podrške istraživanju. Investicije u istraživanje se sljedećih godina neće smanjiti, već će se povećati. Dugoročno bi se tri posto od BDP-a trebalo investirati u istraživanje – iz državnog i privatnog sektora.“ Povećana nezaposlenost „U januaru 2006. je u Birou za zapošljavanje (Adem) bilo prijavljeno 10.000 nezaposlenih. Danas ih je duplo više od toga. Četvrtina nezaposlenih su mlađi od 30 godina.

Svaki treći nezaposleni je duže od 12 mjeseci u potrazi za poslom. Potrebno je pomoći, prije svega mladim nezaposlenim. Njima je potrebna perspektiva. Založićemo se za blisku suradnju između države, općina, škola i preduzeća. Vlada se obavezuje da će

13

mladim nezaposlenima u roku od 4 mjeseca omogućiti zaposlenje, praksu ili povratak u školu.“ „Za djecu, koja su od početka integrisana u naš školski sistem, luksemburški jezik mora važiti kao jezik integracije. Djeci sa migracijskom pozadinom mora se ponuditi jezička nastava u luksemburškim školama. Jaslice, vrtići i igraonice će biti finansirane, te će dobiti dodatno pojačanje. U to će spadati usavršavanje personala, te nabavka didaktičkog materijala. Vlada ispituje različite modele opismenjavanja.” „Vjeronauka u školama će se izmijeniti. Međutim, vlada neće ni jednog nastavnika izbaciti na ulicu. Svako ima pravo na svoju religiju, pa i ako date zajednice i dalje budu nudile nastavu vjeronauke. Djeci ostaje mogućnost da posjećuju nastavu vjeronauke a religijske zajednice i dalje imaju pravo da organizuju svoju nastavu.“ „Vlada je ukinula tzv. paragraf o daljini. Osobe koje traže zaposlenje ne smiju više odbiti radno mjesto koje im je ponudio Biro za zapošljavanje (Adem) zbog prevelike udaljenosti.“ „Mi smo koalicija koja se zalaže za socijalnu odgovornost. Socijalnom sistemu je potrebna reforma. To važi za RMG (garantovanu minimalnu platu), naknadu za nezaposlene i socijalno osiguranje. Socijalne usluge se

14

moraju efikasnije primjeniti. Katalog usluga se mora prilagoditi. Zdravstveno osiguranje će se modernizovati kako bi se spriječio dvostruki rad.“ Veliki broj samoubistava „Biće oformljena instanca za medijaciju i informaciju, koja treba olakšati dijalog između pacijenata i ljekara.

Osnovat će se fond za odštetu protiv štete nastale ljekarskom pogreškom.

U Luksemburgu i u politici zdravstva postoje teške teme. Jedna od njih je suicid. Ovdje u Luksemburgu se polazi od oko 80 samoubistava. Broj pokušaja samoubistava je još veći i iznosi oko 1600 pokušaja godišnje.“ „Biće ponuđena kvalitetna, efikasna i plativa skrb za djecu. Dugoročno, vlada želi ići u pravcu besplatnih vrtića, dok to finansijska sredstva budu dozvoljavala. Sistem porodične podrške će biti kompletno nanovo organiziran. Postojat će koherentna politika, po kojoj će se doplatci davati po socijalnim kriterijima. Ministarka za porodicu će sljedećeg mjeseca prezentovati prijedloge.“ „Općine će biti podržane od države, kako bi se stvorio dodatni stambeni prostor. Vlada planira da se bori protiv problema na tržištu stanova. Ovo, između ostalog, podrazumijeva sklapanje sporazuma o prostoru za gradnju. Cilj ovakvog sporazuma između općine i vlasnika prostora za Diwan - juli/julliet 2014.

gradnju je da se definiše rok izgradnje.

Ako se u jednom određenom roku ne počne graditi, predviđene su sankcije.

Komesari distrikta će biti ukinuti. Finansiranje opština zajedno sa syvicolom (sindikatom gradova i općina) će biti reformisano.

Nova parking mjesta „Luksemburg je među prvih pet zemalja na listi EU-zemalja u kojima ljudi provode najviše vremena u zastojima. Vlada u narednim godinama želi masivno investirati u mobilnost.“ „Vozovi, autobusi, tramvaji, bicikla, auti i pješačke staze će se bolje kombinovati: od jednodimenzionalnog modela prema multimodalnosti.

To znači kombinovanu upotrebu svih prevoznih sredstava koja stoje na raspolaganju. Biće napravljena sljedeća nova P&R- parking-mjesta: 4.000 mjesta na Héihenhaff (Findel), 1.500 mjesta na Cloche d’Or, 500 mjesta kod Luxexpo i 1.500 mjesta direktno na željezničkoj stanici Rodange“. „Trenutno posebno aktuelna tema je građevinski otpad. Vlada će se pobrinuti za to da u cijeloj zemlji budu napravljene srednje i dugoročne rezerve za deponije građevinskog otpada, kao što je to bilo zahtjevano od početka 90-tih godina. U centru i na jugu će u toku zakonodavnog perioda biti napravljene četiri nove deponije smeća.“

„U oblasti društvene politike i u sudstvu nam predstoje velike promjene. Naredne sedmice ćemo glasati o reformi bračnog zakona. Vlada je mišljenja da ni jedan čovjek i ni jedna instanca nemaju pravo jednoj odrasloj ženi govoriti šta je za nju najbolje. Abortus će biti izbrisan iz krivičnog zakona. Drugo, dosada obavezno savjetovanje, će se ukinuti i biće na dobrovoljnoj bazi.“ Lakše do državljanstva „Trojna koalicija se zalaže za moderniju politiku i modernije društvo. To takođe važi za integraciju stranaca koji ovdje žive. Zahtjevi o znanju jezika i dužini dozvole boravka u zemlji postat će pravedniji i fleksibilniji.“ „Vlada planira novi zakon u okviru „Casier judiciaire“. Država će se obavezati da će saopštavati bitne informacije a da građani ne moraju o tome pitati. Potreban nam je kompletno nov zakon koji će definisati način funkcionisanja, kontrolu, prava i obaveze SREL-a. Kontrola će biti obnovljena. U državnom ministarstvu će biti postavljen jedan povjerenik tajne službe. Interni, neovisni kontrolor će nadgledati sprovođenje svih zakonskih pravila. Ova služba će ostati u nadležnosti premijera. Njega će, međutim, podržavati jedan međuministarski komitet kome pripadaju ministar pravde i ministar za unutarnju sigurnost.“ Izgradnja nacionalnog fudbalskog stadiona prioritet „Za sljedećih pet godina općinama stoji 100 miliona eura na raspolaganju, kako bi izgradile lokalnu, regionalnu i nacionalnu sportsku infrastrukturu. Projekt nacionalnog fudbalskog stadiona vlada smatra apsolutno neophodnim. Do kraja 2014. godine će zajedno sa gradom Luksemburg biti napravljen pripremni projekat za fudbalski stadion. I za takmičenja u lakoj atletici će se sprovesti odgovarajuće pripreme. „Finansijska situacija nije jednostavna, državi su na mnogim mjestima potrebne reforme. Naša ekonomija je na udaru globalne konkurencije i jednoj maloj državi nije lako u tako velikom ekonomskom kontekstu. Ono što se već nekoliko godina naziva krizom je nova realnost.“

Reakcije na govor

N

akon govora o položaju nacije premijera Xavier-a Bettela (DP) mišljenja parlamentaraca su podijeljena. Mi smo ih saželi: Mišljenja opozicije

Jean-Claude Juncker, predsjedavajući frakcije CSV: „Bilo je to interesantno saopštenje vlade, ali ono nije obuhvatilo sve aspekte. Sveukupno, govor je bio jedna preformulacija programa koalicije. Međutim, šta se desilo sa programom o stabilnosti? Koje pitanje će biti postavljeno na referendumu? Šta će biti sa porodičnim dodacima? Dok je stav o indeksu postao jasan, drugi prijedlozi su ostali neodređeni.“ Ovo mišljenje dijeli i CSV-poslanik Claude Wiseler: „Mi nismo očekivali ništa konkretno. I u tom smislu je govor i bio onakav kakvim smo ga zamišljali.“ Serge Urbany (Lijevi): „Govor je bio tirada, te je kao i svaka tirada izbjegavao prepreke. Govorilo se o reformi porezne politike koju treba pojednostaviti. Ali pravedna porezna reforma je veoma kompleksna.“ Gast Giberyen (ADR): „Saopštenje vlade, s izuzetkom poreza na dodatnu vrijednost, nije sadržavalo niti jedan konkretan detalj. Shvatili smo da premijer teži ka socijalnoj selektivnosti na svim nivoima, ali niti jedan put da se dođe do ovog cilja nije pojašnjen.“ Mišljenja vlasti Viviane Loschetter (Zeleni): „Govor je bio jednostavan, ali veoma srdačan. U saopštenju vlade, Bettel je predočio stanje nacije onakvim kakvo je ono zaista u ministarstvima. On ga je, takođe, doveo u vezu s onim što se već desilo u Luksemburgu. Rad koji je potrebno obaviti je enorman, a cilj je, prije svega, održati isti životni standard građana u Luksemburgu.“ Alex Bodry, šef frakcije (LSAP): „To nije bio pesimističan govor, ali je bilo jedno saopštenje koje je pokazalo želju vlade da nešto promijeni.“ Ministar obrazovanja Claude Meisch (DP): „Premijer je dao dobar opis trenutnog stanja. On je, takođe, objasnio postupke nove vlade, s puno novih najava. Vlada je u posljednja četiri mjeseca uradila sav posao za to.”

Diwan - juli/julliet 2014.

15

Pod lupom

Tajna koja će koštati Luksemburg Luksemburg bi mogao izgubiti 15 milijardi aktiva i do 2.000 radnih mjesta uvođenjem automatske razmene podataka, ocjenio je statistički zavod Statek.

U

sljed uvođenja automatske razmjene podataka, oko 15 milijardi aktiva moglo bi da bude povučeno, što je pet odsto od ukupnih aktiva u Luksemburgu“, navodi se u saopštenju.

Zbog uvođenja ove direktive, nekoliko hiljada zaposlenih u finasijskom sektoru Luksemburga u kome radi 44.222 ljudi, ostaće bez posla.

Austrija i Luksemburg su 20. marta odustali od prakse bankarske tajne, omogućivši time bolju borbu protiv utaje poreza i prevare u EU. Ovakav dogovor omogućiće da se nakon šest godina usvoji izmjena propisa o oporezivanju štednje. Prema procjenama, poreske utaje i prevare godišnje Evropu koštaju 1.000 milijardi evra, preneo je AP. Evropska komisija je 2008. predložila izmjenu propisa o oporezivanju štednje, što doskora nije bilo moguće jer Luksemburg i Austrija, zemlje tradicionalno vezane za bankarsku tajnu, nisu od nje odustajale. Ove dvije zemlje su tražile da se slični uslovi nametnu i određenim zemljama koje nisu članice EU, Švajcarskoj,

16

Lihtenštajnu, Monaku, Andori i San Marinu. Najzad je dogovoreno da Evropska komisija sa tim zemljama počne pregovore.

“Ukoliko se ne postigne uspjeh do kraja godine, Komisija će predložiiti mere koje će za tih pet zemalja biti pravi podsticaj da krenu u tom pravcu”, izjavio je premijer Luksemburga Bettel .

Bettel je odbacio mogućnost da njegova zemlja povuče odluku i rekao da Luksemburg odavno uspostavlja transparentni bankarski sistem, i da je odluka donijeta 20. marta potvrda toga.

Evropska direktiva bi trebalo da proširi automatsku razmjenu podataka o porezima i na isplate fondova i fondacija do 2017. , dok je to do sada bilo ograničeno na pojedince. Odluke u oblasti poreza donose se jednoglasno, odnosno konsenzusom svih 28 zemalja članica. Zbog toga je odbijanje Luksemburga i Austrije da se povinuju tim pravilima predstavljalo nepremostivu prepreku.

Evropska komisija je prvobitno planirala da se do kraja 2013. godine donese odluka, pa su šefovi država i vlada zemalja članica zatražili da se ovo pitanje konačno riješi u martu.

Zemlje članice Grupe 20 najvećih svjetskih privreda, koje u svjetskoj privredi učestvuju sa 85 odsto udela odobrile su standard automatske razmjene podataka koji je osmišljen u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Luksemburg je među 42 Diwan - juli/julliet 2014.

zemlje koje su se obavezale da taj standard poštuju. On će obavezati poreske vlasti da pruže sve informacije o finansijskim sredstvima koje su kod njih položili nerezidenti, bez obzira da li je riječ o pojedincima ili organizacijama.

Ovaj standard G20 će početi da se primenjuje krajem 2015. godine. Njime su pokriveni bankarski depoziti, ali i kamate i dobit od kapitala. Kao i evropska direktiva, cilj je da se pronađe krajnji i stvarni korisnik ovakve dobiti, čime bi se u teoriji izbjegla poreska utaja preko fondova i drugih fantomskih firmi. „Finansijski sektor Luksemburga ne zavisi u potpunosti od bankovne tajne“, izjavio je Juncker, naglašavajući da njegova zemlja ne temelji svoju egzistenciju na „prljavom novcu ili poresknoj evaziji“.

Luksemburg će, kao što je i predviđeno sadašnjim propisima Evropske unije, od januara 2015. početi sa primenom režima oporezivanja „svih isplata kamata“ državljanima drugih članica Evropske unije.

Za građane Luksemburga neće biti nikakvih promjena i oni će i dalje plaćati 10 odsto poreza pri isplati kamata i uživaće prednosti instituta bankovne tajne kakav je trenutno na snazi. Računi američkih državljana biće pokriveni odvojenim sporazumom s Vašingtonom dok će režim oporezivanja isplata državljanima trećih zemalja ostati nepromenjen.

Position

SOS Bosnie Auteur: BERNARD-HENRI LÉVY

C

’est une phrase.

Une petite phrase de rien du tout.

C’est une phrase qui, d’ailleurs, a été à peine relevée par les médias.

Mais c’est pourtant l’une des phrases les plus obscènes que j’ai entendues ces derniers temps.

C’est un certain Stefan Füle qui parle, commissaire à l’élargissement d’une Europe qui est en train de renouveler son Parlement et, donc, ses institutions.

Il réagit aux pluies torrentielles, coulées de boue, villages engloutis, bref, à la catastrophe naturelle sans précédent qui vient de frapper, comme toute l’ex-Yougoslavie, la Bosnie-Herzégovine.

Il réfléchit à la meilleure façon de débloquer et affecter le milliard d’euros du Fonds de solidarité de l’Union européenne créé après les inondations de l’été 2002 et censé être mobilisé dans les situations du type de celle à laquelle ont à faire face, aujourd’hui, les autorités et les citoyens de Sarajevo.

Et la phrase est celle-ci : «l’accès au fonds sera plus difficile pour la Bosnie-Herzégovine qui ne s’est pas vu reconnaître le statut de candidat» - la Croatie y aura accès, parce qu’elle est membre de l’Union ; la Serbie y aura accès, parce qu’elle est candidate ; mais, pour la Bosnie qui n’est ni membre ni candidate, ce sera «plus difficile»...

Tout le monde sait, à Bruxelles, que ce retard de la Bosnie à «se voir reconnaître le statut de candidat» vient, en grande partie, de l’existence de la Republika Srpska, cette «entité serbe» qu’instituèrent, il y a vingt ans, les accords de Dayton voulus par la communauté internationale et aussi, par conséquent, par l’Europe.

Tout le monde sait que, si la Bosnie n’est toujours pas dans l’UE, et apparemment pas sur le point d’y entrer, c’est en grande partie dû aux défauts d’une Constitution qui, outre qu’elle donne aux héritiers des purificateurs ethniques un droit de veto sur les décisions, corsète le pays dans des règles absurdes, contraires à l’esprit européen car incapables, par exemple, comme le souligne l’arrêt Sejdic-Finci de la Cour européenne des droits de l’homme, d’assurer la représentation des minorités - mais tout le monde sait, aussi, que cette mauvaise Constitution, cette Constitution bancale et

injuste, lui a été dictée, dans le cadre desdits accords de Dayton, par ses parrains de l’époque, Union européenne comprise.

En sorte que nous nous trouvons dans la situation kafkaïenne où l’Union européenne excipe de règles qu’elle a elle-même conçues pour expliquer que la Bosnie n’a vocation ni à entrer dans l’Union ni à bénéficier des mécanismes de solidarité prévus pour ses membres ou ses aspirants membres et dont bénéficient tant la Croatie (membre depuis juillet 2013) que la Serbie (aspirante à l’adhésion - et tant pis si cela implique que les bourreaux d’hier ont ainsi droit à une aide que l’on refuse à leurs victimes et aux enfants de leurs victimes !).

On est au comble du cynisme.

C’est un nouveau tort, terrible parce que symbolique, infligé à ce peuple une nouvelle fois martyr par une Europe qui l’a sacrifié il y a vingt ans et qui voudrait le sacrifier à nouveau.

C’est comme une deuxième mort pour ce petit pays qui a lourdement pâti de l’inconséquence, pour ne pas dire de la lâcheté, d’une Europe déjà prisonnière, au temps de la guerre, d’un carcan de règles aberrantes et qui semble s’ingénier à reproduire les mêmes errements.

C’est une trahison recommencée,redoublée, pour un peuple qui a payé au prix fort - cent mille morts, deux millions de réfugiés - sa volonté d’être, contre vents et marées, européen et à qui cette identité est, dans les vents et bourrasques d’aujourd’hui, à nouveau refusée.

Et je ne vois, face à la perversité d’un raisonnement qui ferme la porte de l’Europe au peuple qui, par sa Diwan - juli/julliet 2014.

composition multiethnique et multiconfessionnelle, par sa culture et son esprit, est le plus européen de la région, pas d’autre solution que ce double impératif : là, à court terme, dans l’urgence, exhorter les Etats membres de l’Union à aménager et humaniser des règles de secours humanitaire dont l’application stricte serait, sinon, d’une insigne cruauté ; et, à terme un peu plus long, c’està-dire les élections passées, exiger de la Commission qu’elle repense, redéfinisse et remette à plat la logique d’un processus d’adhésion enfermé, pour le moment, dans un cercle vicieux.

Il y a des formules pour cela.

Il suffirait de faire figurer dans la discussion des questions dont le règlement est présenté, pour l’instant, comme unpréalable.

Il suffirait d’ouvrir sans délai le débat et d’inscrire en tête de son tout premier chapitre la réforme constitutionnelle appelée par cet arrêt Sejdic-Finci qui fonctionne, aujourd’hui, comme un blocage.

L’essentiel est de comprendre que la Bosnie, c’est l’Europe.

L’essentiel, c’est de dire et répéter qu’elle est, la Bosnie, plus représentative de l’héroïsme de la raison husserlien que cette Serbie, souvent nostalgique de Milosevic, dont les représentants sont reçus en grande pompe par les Stefan Füle.

Puisse ce désastre où la colère des dieux paraît prendre le relais de la fureur des hommes avoir au moins le mérite de souligner cela.

Puisse-t-il rappeler chacune et chacun à ce devoir de mémoire et de réparation qui est la meilleure réponse, aujourd’hui, à l’outrage d’il y a vingt ans.

17

Diwanhana Prof. dr. Šaćir Filandra, dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu

Devedesete su bile vrijeme nacije, sada je vrijeme države Naš sagovornik, prof. dr. Šaćir Filandra predaje nastavne discipline: Politička filozofija, Sociologija jezika, Politike identiteta i Socijalna filozofija na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Bio je gostujući predavač na Odsjeku za historiju / političke nauke na Yale univerzitetu u SAD-u 1999/2000. godine te pomoćnik predavača na Otvorenom univerzitetu, Institut za jugoistočno-evropske studije, Budimpešta, 1997. godine. Autor je knjiga: ‘’Bošnjaci nakon socijalizma (o bošnjačkom identitetu u postjugoslovenskom dobu)’’, ‘’Bošnjačka politika u XX stoljeću’’, te ‘’Bošnjaci i Moderna’’, a nosilac je koautorstva za knjigu ‘’Bošnjačka ideja’’ (sa Enesom Karićem) te autor preko četrdeset naučnih i stručnih radova. Radio je i kao glavni i odgovorni urednik Izdavačkog preduzeća ‘’Sejtarija’’, zatim časopisa za kulturu ‘’Lica’’. Funkciju predsjednika Bošnjačke zajednice kulture ‘’Preporod’’ obnašao je od 2001. do 2009. godine. Participirao je u radu više domaćih i međunarodnih znanstvenih konferencija, kongresa i simpozija, kao i u realizaciji više naučnoistraživačkih projekata Razgovarao: Anes Džunuzović

D

IWAN: Kako komentirate današnju političku scenu u BiH. Prije svega bošnjaku političku scenu, koja se u zadnjih 10-ak godina čini u potpunosti besciljna, bezazlena, konfuzna, kao da nemamo političkih rješenja, kao da smo dezorijentirani, za razliku od perioda 1990-2000. godina kada se uprkos agresiji od 1992-1995. činilo da Bošnjaci znaju šta hoće?!

Filandra: Teško je uzeti 2000. godinu kao neku vododjelnicu. Objektivno, cjelokupna bošnjačka politika zadnjih 25 godina, od sloma zajedničke države i propasti komunizma, bila je

18

pod dominantnim utjecajima koji su nastali raspadom Jugoslavije i padom socijalizma u demokratsko ideološkoj transformaciji društva. Cjelokupno društvo, država pa i Bošnjaci sami nalaze se u jednom procesu tranzicije, u jednom procesu pluralizacije, demokratizacije. Veća sloboda pruža veće mogućnosti izbora, veće mogućnoasti profiliranja kako sudbine države, tako i naroda. Tih dvije i pol decenije su dominantno obilježene ratom protiv BiH, ogromnim stradanjem Bošnjaka, sa jedne strane, a sa druge strane obnovom državnosti BiH, stvaranjem samostalne države. Ali, refleks rata, ratnih aktera, ideologija i koncepata je ono što dominantno obilježava situaciju u BiH pa i među samim Bošnjacima. Taj period kako sa aspekta nosioca politike, tako i sa aspekta političkih subjekata, odnosno političkih stranaka, uslovljen već rečenim, zadnjih godina se završava i na to bi se moglo odnositi Vaše pitanje. Osjeća se kolokvijalno rečeno jedan ‘’zamor materijala’’, nedostatak novih ideja u jednom novo uređenom, novo konstituiranom političkom i geopolitičkom prostoru.

DIWAN: Mislite na politiku Bošnjaka?

Filandra: Da, mislim na Bošnjake.

Znači ta politka koja je bila rezultat povjesnih zbivanja u ratu i raspadu Jugoslavije, u jednom zgusnutom povjesnom vremenu, se posljednjih godina iscrpila. Osjeća se jedna, ne bih ja rekao dezorijentiranost, već jedna nužnost prilagodbe politike, traženja novih rješenja u novim uslovima i novim prilikama. Kako na planu ideologije tako i na planu organiziranja i odnosa prema državi. Mislim da je vrijeme, i unutar bošnjačke politike, za neka unutarnja redefiniranja određenih postavki, mada mislim da je generalni okvir politički, odnosno, nacionalni apsolutno postavljen na jedan stabilan način i da tu nema prostora za neke nadogradnje ili neka ideološka nadziđivanja. Opstojnost, stabilnost, državnost, prosperitet BiH postaje sinonim za opstojnost, stabilnost, prosperitet Bošnjaka.

Diwan - juli/julliet 2014.

Bošnjaci se trebaju politički modernizirati DIWAN: Na koji način Vi vidite tu promjenu, tu prilagodbu politike, šta bi to Bošnjaci u politici trebali učiniti?

Filandra: Jednostavno, profesorski govoreći, trebali bi se politički modernizirati. Političko moderniziranje je jedna sintagma koja podrazumjeva mnogo što šta. Ali, prije svega usklađivanje vlastitih političkih pogleda, stavova, posebno političke prakse koja je ovdje uvijek sporna, nisu sporna politička načela već politička praksa. Usklađenje te političke prakse sa zahtjevima vremena, sa trenutkom življenja, sa duhom vremena.

Svako vrijeme ima svoje izazove, postavlja svoje zadatke, od svake generacije traži određena rješenja. Bojim se da smo u mnogim stvarima u tom smislu anahroni. Zato je potrebna jedna politička modernizacija. Ovo je doba jednog surovog neoliberanog kapitalizma, doba kada je država u procesu globalizacije i evropskih integracija što nameće čitav niz obaveza, normi i postupaka koji se od nas traže da ih ispunimo, a koji su sami po sebi, u vrijednosno neutralnom smislu, za nas prihvatljivi. Naš je samo zadatak da te zahtjeve prihvatamo i da pritom uskladimo ispunjavanje tih zahtjeva sa vlastitim identitetom. Tu zapravo vidim potrebu jednog angažiranijeg pristupa svim aspektima javnog političkog života i djelovanja, javne politike, veću efikasnost, veće poštenje, promoviranje principa kompetentnosti, veću profesionalizaciju, ekspertske analize, deideologizaciju javnog sektora, iznalaženje i poštivanje konsenzusa kao oblika donošenja odluka, utvrđivanje i poštivanje unutar nacije zajedničkih principa njenog identiteta od religije, kulture, državnosti, veću koherenciju između različitih političkih subjekata oko tih zajedničkih principa.

Kolokvijalno govoreći ne razbijajući ono što smo već stvorili, već nadograđivanjem na jedan profesionalni i ugodniji način.

DIWAN: Koliko bošnjačka politika može funkcionirati tako ako imate iz manjeg entiteta stalne pozive na uništavanje BiH i dobrano zadržane ratne stavove, politiku koja ne vodi evropskom putu, deideologizaciji, toleranciji unutar nacije? Je li moguće da Bošnjaci vode takvu politiku jednostrano?

Filandra: Bošnjačka politička pozicija je u principu reaktivna, mi ne smijemo na to pristati. To je reaktvina politika na način da suparničke strane, srpska i hrvatska vuku poteze, a Bošnjaci reagiraju na njih. Bošnjaci se stalno nalaze u

poziciji da odgovaraju na tuđe poteze.

Kada govorimo o promjeni političkog ponašanja i opće društvenog djelovanja mislim na zauzimanje jednog proaktirvnog odnosa prema problemima. Nije dovoljno izricanje parola i političkih slogana, već se to mora pokazati u praksi.

U tom smislu od bošnjačkih političkih lidera svi očekujemo više. Oni zapravo moraju biti predvodnici novih ideja, novih koncepata, novih rješenja. Oni moraju dovoditi one snage koje se sa njima ne slažu u poziciju da traže konsenzus. A danas su Bošnjaci, bošnjački politički predstavnici sami sebi dozvolili, svojim nesnalaženjem, da im politički kredibilitet bude na nezavidnoj poziciji.

U praksi postoji jedna čvrsta hrvatskosrpska koalicija koja apsolutno vlada, tako da su Bošnjaci poprilično u inferiornom položaju. Bošnjački političari ne smiju da vlastitu neučinkovitost, nedovitljivost, nesposobnost pravdaju postojanjen Republike Srpske. Uvijek je za naše probleme kriv neko drugi. To je posljedica jedne inferiorne svijesti, koju je potrebno promjeniti. Mi imamo dovoljno i demografskog i intelektualnog i društvenog kapitala da to promjenimo.

DIWAN: Šta akademska zajednica tu može učiniti? Da li je odgovornost samo na političarima ili ima i odgovornosti intelektualaca koji nisu društveno angažirani, koji niti pojedinačno niti kroz akademske, univerzitetske institucije ne iznose svoje stavove o bitnim društvenim, ekonomskim i političkim pitanjima?

Filandra: Mi smo narod koji ima specifično iskustvo, mi danas objekivno imamo jednu dobro kapacitiranu, osposobljenu akademsku zajednicu koja se dodatno u postratnom periodu i kvantitativno i kvalitativno razvijala i umnožavala osnivanjem velikog broja univerziteta u kantonima, što je pozitivan proces. Ne može biti viška obrazovanih ljudi. Međutim, mi nemamo tradicije samostalnog, slobodnog i autonomnog, organiziranog djelovanja akademske zajednice na javnoj sceni. Uz to, akademska zajednica je danas marginalizirana od dvije moćne - uvjetno rečeno socijalno interesne grupacije, mislim na političke elite sa jedne strane i sa druge strane na vrlo moćan i centriran faktor vjerske inteligencije, dobro institucionaliziranu Islamsku zajednicu. Tako da, uvjetno rečeno, sekularna inteligencija kao dio akademske zajednice pored toga što nema tradicije autonomnog djelovanja i nastupa, a što bi trebalo njoj da bude imanentno, ona je marginalizirana, nije uključena u društvene tokove, taj njen

kapital nije uključen uopće i to je velika greška, a sa druge strane i ona je nekako samomarginalizirana, povlači se iz toga.

Akademska zajednica u ovom trenutku nema tu ulogu koju može i treba da ima.

Ljudi iz akademske zajednice, kojoj i sam pripadam, drže se na priličnoj distanci od svega. Žale se da nemaju dovoljno uvažavanja, jednostavno, taj proces koordinacije između akademske zajednice i političke elite nije dobro postavljen.

Za 25 godina smo napravili povjesnii skok za koji je nekim narodima trebalo stoljeće ili dva DIWAN: U kojoj mjeri su Bošnjaci nakon raspada Jugoslavije, nakon socijalizma, postali svjesni sebe, svog identiteta i svega što on donosi i u nacionalnom i u političkom i u sociološkom smislu? Mislim i na narod, ali i na inteligenciju i svjetovnu i duhovnu, ali i na političke aktere?

Filandra: Sa tim pitanjem sam se bavio aktivno, napisao sam i knjigu ‘’Bošnjaci nakon socijalizma’’, koja Diwan - juli/julliet 2014.

praktično odgovara na pitanje šta se dešava sa Bošnjacima nakon propasti Jugoslavije, nakon pada komunizma, koje se identitetske preinake kod Bošnjaka dešavaju. Vršio sam detaljna istraživanja na osnovu primarnih izvora u različitim segmentima i na razini cijelog naroda.

Suprotno nekom preovlađujućem, autoinferiornom odnosu koji mi imamo prema sebi, moja istraživanja su, kad je u pitanju jedno objektivno sagledavanje situacije sa Bošnjacima, krajnje pozitivna.

Bošnjaci su zapravo u posljednje dvije i pol decenije napravili jedan ogromana povjesni skok. Za vrlo kratko vrijeme učinili su ono zašto je mnogim narodima trebalo stoljeće ili dva. Imali su jedan krajnje neobičan splet okolnosti koji im je išao na ruku. Te okolnosti su iskorištene.

Ne treba izgubiti iz vida da su tokom sedam decenija jugoslovenskog poretka Bošnjaci bili jedna činjenica, i u staroj i u novoj Jugoslaviji, bez mnogo uvažavanja.

Sa druge strane ni oni sebe nisu autopercipirali kao neki poseban narod, da su praktično postojali na nivou vjerske zajednice kao muslimani.

19

Razvoj nacionalne samosvjesti ne može se vještaški ubrzavati

D

IWAN: Koliko su danas svjesni činjenice da su Bošnjaci? Iako još nemamo rezultate Popisa, sve ukazuje da se većina izjasnila kao Bošnjaci, ali koliko su svjesni identiteta i svega što taj identitet nosi sa sobom?

Filandra: Taj veliki prelaz sa jugoslovenskog na bosanskohercegovački okvir je u našoj samosvjesti potenciralo činjenicu Bosne ne samo kao zemlje, kao domovinskog identiteta, već kao državnog, odnosno, političkog identiteta. Mi smo se za tu domovinu i tu državu borili, ogromne žrtve dali i na kraju je odbranili. Čvrsto smo se vezali za taj bosanski okvir, a u našem identitetu došlo je do izvjesnog prijelaza u tonalitetima, sa islama recimo kao osnovne odrednice tog identiteta koji je bio u Jugoslaviji, to je bio glavni reper, danas imamo pomjeranje u identitetu prema naciji, odnosno, prema državi.

Zatim dvije zadnje decenije mi smo tu bosansku dimenziji našeg identiteta znatno naglasili i institucionalizirali, kroz državu, kroz povrat imena Bošnjak, kroz bosanski jezik. Razvoj nacionalne samosvjesti kod ljudi nije proces koji se može artificijelnim, vještačkim, ideološkim sredstvima ubrzavati kako to neko misli. To je jednostavno jedan dug proces odgoja, učenja, djelovanja.

DIWAN: Koliko univerziteti, fakulteti, mogu učiniti i čine u tom obrazovnom dijelu da razviju nacionalnu samosvjest kod studenata prije svega, ali i šire svojim angažmanom? Nekad mi se čini da se naši univerziteti nisu oslobodili ideologije ranijeg sistema, da sa fakulteta izlaze studenti koji su veći komunisti nego oni koji su u to vrijeme živjeli i koji su možda bili među onima koji su bili privilegovani u tom vremenu. Studenti kojima malo znači BiH, malo znači to što su Bošnjaci, nemaju tu samosvejst nacionalnu, a ko bi je trebao imati ako ne oni kao buduća bošnjačka inteligencija?

Filandra: Obrazovanje je širok pojam.

Danas nam se otvaraju nove mogućnosti, zahvaljujući činjenici da živimo u globalnom društvu, da imamo internet i da nam je dostupan ogroman broj informacija na različitim jezicima. Vi proces edukacije, dolaska do informacija, upotrebe infor-

20

macija, vlastite interpretacije informacija, više ni na koji način ne možete kanonizirati.

Ljudi se koriste sa po dva-tri jezika, koriste se internetom i ni na koji način ne možete napraviti neko ideološko obrazovanje, ne možete zatvoriti zemlju, ne možete dati indeks zabranjenih knjiga. Danas je, dakle, jedna sasvim nova situacija, krajnje pluralna, i ja mislim da je to po sebi dobro. Naravno, imamo na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja jednu prevaziđenu činjenicu da ne možemo govoriti o periodu iza 1990. godine, pa nam djeca malo znaju o tom periodu o događajima koji su se zbili.

Rezultat svega toga je obrazovanje koje je izgubilo ideološku zavjetrinu, ono ne može biti u službi ideologizacije društva. U tome Bošnjaci prednjače kada je u pitanju BiH. To znam iz kontakata sa kolegama Srbima i Hrvatima. Tu deideologizaciju obrazovanja ja smatram našom velikom prednošću...

DIWAN: Da nismo u okruženju u kome jesmo!?

Filandra: Gledajte, svaka ideologija, bez obzira koliko mislili da je ispravna je kratka daha. Ona je proizvod određenog vremena i traje određeno vrijeme. Zašto neki ljudi, kako ste rekli, koji nisu rođeni u dobu komunizma imaju pozitivnu percepciju tog vremena? Zato što usvajaju usmeni narativ kroz različite forme, porodične priče i predaje preko roditelja o jednom stabilnom društvu u odnosu na današnje društvo. Ljudska potreba za mirom, sigurnošću, socijalnom pravdom, jednakošću je bila zadovoljena. Ne mislim da tu ima neke ideološke nostalgije, te državne nostalgije. Ali šta je problem, što nema nove vlastite vizije.

DIWAN: Koja će biti ponuđena narodu, građanima?

Filandra: Pa mora se to ponuditi ljudima, morate imati jasnu viziju šta vi zapravo hoćete, šta očekujete, šta želite sa jednim narodom u jednoj multinacionalnoj i multireligijskoj državi, u jednom pluralnom društvu u ovom trenutku.

Današnje prilike su sasvim drukčije u odnosu na prilike ‘60-tih godina (prošlog stoljeća, op.A.Dž.) ili na prilike između dva svjetska rata. Svako vrijeme ima svoja pitanja i traži svoje odgovore. I ideologija je zapravo ako vi stare recepte primjenjujete na nove prilike. Tu se onda vi ne snalazite, vi kanonizirate, kalupite.

Ne trebamo biti poput Srba DIWAN: Kako onda da Bošnjaci odgovore na izazove koji dolaze od drugih.

Uzmimo primjer javnog servisa RTRS. U programu ovog javnog servisa imate Diwan - juli/julliet 2014.

isključivo jednonacionalnu ideološku priču, historiju, tradiciju, kulturu, patriotizam, često sve to nije utemeljeno na istini. Nema tu ni trunke multikulturalnosti, liberalizma, prostora za drugo i drukčije. Na taj način se odgaja i obrazuje dobrim dijelom i omladina, ali i generalno javnost u RS-u?

Filandra: Među Bošnjacima ne postoji javni diskurs o tome, ne postoji javna diskusija. Neki ljudi smatraju da i mi trebamo biti poput Srba, da je to način našeg opstanka, odgovora na te situacije, dakle, ksenofobni, ideološki nabrijani, agresivni, zatvoreni, konzervativni, centralizirani. Ja lično ne smatram da je to dobar odgovor.

Mi moramo tražiti i mi jesmo u procesu traženja, kao narod i kao zajednica, ukupno od političke, akademske, vjerske, ekonomske zajednice svi smo u procesu traženja nekog vlastitog odgovora na sve te stvari. Povjest nas uči različitim stvarima. Mi iskustvo rata nismo kapitalizirali u svojoj svijesti. Jedna ogromna prosrpski orijentirana država sa moćnim mehanizmom prisile, i aparata za ubijanje, kao što je bila Jugoslavija u raspadu, koja se zapravo posrbila, sa ogromnim kapacitetima tehničkim, vojnim, političkim, organizacijskim, ideološkim, medijskim, ona jedan mali narod kao što su Bošnjaci nije uspjela da slomi. Narod koji je bio totalno neorganiziran, na ledini, bez ikakvih iskustava.

Pazite, ljudi su se za pola godine uspjeli organzirati, odbraniti, sačuvati svoju državu, narod. Znači, meni ne smeta ta ideološka ukrućenost u Banja Luci, meni je njih sa druge strane žao jer ne mislim samim njima da će to donijeti neko dobro, a mi smo naravno svijesni te činjenice, tog postojanja. Nama je zapravo zadatak da nadiđemo tu situaciju, ja ne mislim da mi možemo biti kao oni. Mi moramo tu situaciju da nadiđemo.

DIWAN: A zašto onda Bošnjaci gube podršku Zapada, bar se meni tako čini ako gledamo neodlučnost kakvu ispoljavaju? Zašto gube podršku ako ispoljavaju principe kojima se Zapad diči kao svojim civilizacijskim dostignućem, a to je otvorenost za druge, liberalnost. To je jednostavno nešto što je imanentno Bošnjaku i zašto onda to nema podršku Zapada?

Filandra: Mislim da ta naša otvorenost koju smo mi ovdje svjedočili stoljećima kao muslimani u jednom dominantno nemuslimanskom okruženju je zalog ili razlog ili instrument naše opstojnosti. Mi smo u tome zapravo pokazali jednu duhovnu superiornost, civilizacijsko preimućstvo nad drugim. Nikad nam drugi nije bio opasnost, nikad nam drugi nije bio prob-

lem. Drugi je bio razlika koja se uvažavala i tako se živjelo stoljećima i do danas. Da li međunarodna zajednica dovoljno to honorira? To ne zavisi samo od međunarodne zajednice, već i od nas samih i našeg predstavljanja vlastitih prilika. Mislim da su političari koji bi trebali to uraditi ponajslabija karika našeg lanca. U našoj politici je nedovoljno kompetentnosti i osmišljenosti u političkim nastupima. Mi imamo argumente koji su neoborivi. Da li mi znamo te argumente iskoristiti, to je sad PR države.

Generalno gledano, što se tiče podrške, uvjetno rečeno civiliziranog svijeta, mi smo je imali u ključnim trenucima, kad je najpotrebnije. Od referenduma za nezavisnost države, od priznavnja države, do nekog okončanja rata, očuvanja strukture države, stabilnosti države, njenog karaktera.

DIWAN: Mi imamo dosta nacionalnih institucija, nevladinih organizacija, akademsku zajednicu, vjersku zajednicu, da li oni mogu pomoći u kapitalizaciji tih argumenata koji su na našoj strani?

Da li možemo otvoriti dijalog između svih ovih naših organizacija da bi stvorili zajednički način za kapitaliziranje naših argumenata?

Fialndra: Akademska zajednica se mora svojim radom, angažmanom, dostignućima izboriti za priznanje u narodu. Mi još nismo u tom procesu harmoniziranja odnosa između akademske zajednice i drugih dijelova društva, više je to jedna antagonizacija ili jedno pragmatično ne diranje jednih u druge. Generalno mislim da akademska zajednica treba i može da učini više prije svega u svojoj domeni, u obrazovanju, odgoju ljudi, razvoju znanja, razvoju istražvanja. To je njen imanentni proces rada i to mora da učini. Sarajevski univerzitet mora prednjačiti u procesima obrazovanja. Da bi ste prednjačili vi morate biti otvoreni prema svijetu. Ako prednjačite u procesima znanja, onda vi imate pretpostavke za razvoj društva. Mi moramo da imamo najbolje fabrike iz oblasti mašinske industrije, iz elektro sektora, da imamo najbolji klinički centar, da imamo sve najbolje.

Država je ključ našeg opstanka DIWAN: Vi ste, ako se ne varam 1991. godine bili za formiranje Bošnjačke akademije nauka i umjetnosti. Kada je ona prije nekoliko godina formirana Vi ste se usprotivli. Jeste li odustali od te ideje ili Vam se nije dopao način na koji je nastala, koncept, osobe koje su je formirale?

Filandra: To je bilo neko drugo vrijeme.

Te ‘80-te i ‘90-te godine su doba nacije.

Poslije Dejtonskog sporazuma mi ulazimo u vrijeme države. Bio sam oštro protiv uspostave Bošnjačke akademije kao ideje, jer

je maliciozna. Od kolega koji su se okupili oko te ideje ja sam znao da od tog projekta nema ništa. Kažem nažalost, zato što se njoj prišlo na jedan neadekvatan način. Nama treba organiziranje znanja, sticanje znanja, produbljivanje znanja, primjena tog znanja.

Ali, nama u ovom trenutku, u ovoj državi, u ovom kontekstu nije potrebna nikakva posebna nacionalna forma u okviru koje će se to raditi, jer mi imamo i univerzitete i institute i Bošnjake preovladujuće u tim institucijama i institutima. To sam shvatio kao proces sljeđenja onoga što rade drugi, to je ta reaktivna politika. Striktno sam na poziciji poistovjećivanja bošnjačkih sa državnim interesima. Mislim da je država ključ našeg opstanka.

DIWAN: Da li crkve i Islamska zajednica po vama imaju pravo da se bave politikom i na koji način?

Filandra: Tom pitanju prilazim na jedan poseban način, koji se uglavnom ljudima ne sviđa. To je njihov problem, nije moj. Generalno, naš slučaj nije nikakav poseban slučaj. Odnosi naše Islamske zajednice i politike su bolje i uvijek su bile bolje u odnosu na mješanja koja imaju druge vjerske institucije, drugih naroda, i šire od našeg okruženja. U vrijeme tranzicije ‘90-ih godina prošlog stoljeća, sve religijske zajednice i sve religijske institucije država i naroda bile su jedan od glavnih instrumenata delegitimizacije komunizma kao jednog ateističkog sistema. One su time izašle na društvenu scenu i snažno zakoračile kao institucije. One su na toj sceni zauzele značajnu društvenu poziciju. Naša IZ prati taj proces, ona u tom smislu je mnogo manje involvirana u politički proces i u politički život u odnosu na recimo Srpsku pravoslavnu crkvu, ili katoličku crkvu Hrvata. Samo što je veća pozornost na muslimane, što je to hit u medijskom prostoru.

Ono protiv čega sam, što ne prihvatam, što ne mislim da je dobro je da vjerska uvjerenja ljudi budu na bilo koji način korištena u procjeni stručnih kapaciteta, odnosno kompetencija ljudi. To je ono protiv čega sam, a što se kod nas dešava. Mi moramo da biramo najkompetentnije ljude koji će nam

osigurati stabilnost i razvoj, novi dobitak.

Ne smijemo ulaziti u to ko je religiozniji, pa na osnovu toga odlučivati. Takvih pojava ima i u svim drugim društvima. Šansu socijalizma smo iskoristili i stvorili jaku inteligenciju DIWAN: Istraživali ste i napisali knjigu o Bošnjačkoj politici XX stoljeća.

Koji perid u XX stoljeću smatrate najboljim, najprogresivnijim kada govorimo o bošnjačkoj politici? Da li je to perido ‘90-ih godina prošlog stoljeća ili neko drugo vrijeme?

Filandra: Naravno da je taj period najplodniji jer smo mi u jednom kratkom vremenskom periodu izrasli iz jedne vjerske zajednice, sa vrlo reduciranim pravima, sa vrlo niskom kolektivnom svješću, u naciju. Mi smo od ‘80-ih godina prošlog stoljeća započeli jedan proces nacioanlnog buđenja u okviru akademske inteligencije i književnih krugova i išlo je to. Tu je i proces 1983., povjesni događaji u okruženju, Iranska revolucija, sve je išlo na ruku. Dakle, ‘90-e godine su najplodnije u političkom smislu. Međutim, godine socijalizma su vrlo plodne u jednom socijalnom smislu. To je bio prvi period u XX stoljeću kada su Bošnjaci imali zagarantiranu fizičku i imovinsku sigurnost. Bošnjaci su odlaskom Osmanlija predmet fizičkih ataka. Ne samo na imovinu, veči na život, u mirnodobskim uslovima. Stalno je bilo protjerivanje, marginaliziranje, nipodaštavanje, ubijanje. Pazite, odlaskom Osmanlija objektivno Bošnajci nisu bili ravnopravni. U državi Srba, Hrvata i Slovenaca nisu bili priznati. Od 1918. do 1921. godine ubijeno je 3.200 Bošnjaka.

Doba socijalizma, iza 1948. , bilo je vrlo plodno za jednu fizičku i socijalnu regeneraciju. Najveći broj ljudi je došao do besplatnog osiguranja, besplatne škole. Životni standard se poboljšao. Tu šansu smo mi smo iskoristili i stvorili jednu ogromnu inteligenciju. Taj perid je u socijalnom smislu bio vrlo plodotvoran, a ‘90 – e u političkom.

Bošnjacima trebaju lideri DIWAN: Treba li Bošnjacima lider?

Filandra: Naravno da treba. Treba lider i trebaju lideri. Duh vremena, trenutak u kojem živimo je obilježen personalizacijom politike. Totalnom personalizacijom. Ogromna njemačka nacija, najuspješnija, najstabilnija, sva se personalizira kroz jednu osobu. I nama terbaju lideri, problem je što nemamo kvalitetne lidere. Trebaju nam odgovorni, kompetentni, vizionari, sposobni, zapravo da jedno rasparčano biće uvežu. Brojni segmenti našeg društva su sjajni, imate sjajne ljude u akademskoj zajednici, u sferi privatnog biznisa, u umjetnosti, u javnoj upravi... Treba te ljudske kapacitete uvezati.

Diwan - juli/julliet 2014.

21

Interview

Prof. Dr. Šaćir Filandra, Dekan der Fakultät für Politikwissenschaft der Univeristät in Sarajevo

Bosnien hatte die Unterstützung des Westens in den entscheidenden Momenten

U

nser Gesprächspartner, Prof. Dr. Šaćir Filandra unterrichtet Politische Philosophie, Soziologie der Sprache, Identitätspolitik und Soziale Philosophie an der Fakultät für Politikwissenschaft in Sarajevo. Im Jahr 1997 war er Gastassistent am Institut für Südosteuropäische Studien in Budapest. 1999/2000 war er Gastprofessor an der Fakultät für Geschichte und Politikwissenschaft an der Yale Universität in den USA. Er hat folgende Bücher veröffentlicht: „Bosniaken nach dem Sozialismus (über die bosniakische Identität im postjugoslawischen Zeitalter)“, „Bosniakische Politik im 20.

Jahrhundert und „Bosniaken und die Moderne“ und war Koautor im Buch „Bosniakische Idee“ (zusammen mit Enes Karić). Darüber hinaus hat er über 40 wissenschaftliche und fachliche Artikel veröffentlicht.

Er hat als Hauptredakteur im Verlag „Sejtarija“ gearbeitet, war Hauptredakteur der Zeitschrift für Kultur „Lica“ (Gesichter). Von 2001 bis 2009 war er Vorsitzender der bosniakischen kulturellen Gemeinschaft „Preporod“. Er nahm an mehreren inländischen und internationalen wissenschaftlichen Tagungen, Kongressen und Symposien sowie an mehreren Forschungsprojekten teil.

22

DIWAN: Wie kommentieren Sie die heutige politische Szene in Bosnien-Herzegowina? In erster Linie die bosniakische politische Szene, die in den letzten 10 Jahren ziellos und konfus erscheint, als ob wir keine politische Lösungen hätten, als ob wir desorientiert wären, in Gegensatz zum Zeitraum zwischen 1990 und 2000, als es - trotz der Aggression zwischen 1992 und 1995 – so schien, als ob Bosniaken wüssten, was sie wollten?

Filandra: Es ist schwierig, das Jahr 2000 als einen Schnittpunkt zu nehmen. Objektiv betrachtet stand die ganze bosniakische Politik in den letzten 25 Jahren, seit dem Zerfall des gemeinsamen Staates und dem Verschwinden des Kommunismus, unter dominanten Einflüssen, die durch den Zerfall Jugoslawiens und den Fall des Sozialismus in einer demokratisch-ideologischen Transformation der Gesellschaft entstanden sind. Die ganze Gesellschaft, der Staat und auch die Bosniaken selbst befinden sich in einem Transitionsprozess, in einem Prozess der Pluralisierung und der Demokratisierung. Eine größere Freiheit bietet größere Wahlmöglichkeiten, größere Möglichkeiten der Profilierung sowohl des Schicksals des Staates Diwan - juli/julliet 2014.

als auch des Volkes. Diese zweieinhalb Jahrzehnte waren einerseits vom Krieg gegen Bosnien-Herzegowina und von einem sehr großen Verbrechen an Bosniaken gekennzeichnet; andererseits wurde die bosnisch-herzegowinische Staatlichkeit wieder erlangt, ein unabhängiger Staat wurde erschaffen. Aber die Folgen des Krieges, die Kriegsakteure, Kriegsideologien und Kriegskonzepte haben die Situation in Bosnien-Herzegowina und die Bosniaken sehr geprägt. Dieser Zeitraum – der sowohl unter dem Aspekt der Politikträger als auch unter dem Aspekt der politischen Subjekte bzw. der politischen Parteien von dem Genannten beeinflusst worden war, geht in den letzten Jahren zu Ende und darauf könnte sich Ihre Frage beziehen. Man kann – umgangssprachlich gesagt – eine „Müdigkeit“ fühlen, einen Mangel an Ideen in einem neu gestalteten, neu konstituierten politischen und geopolitischen Raum.

DIWAN: Meinen Sie die Politik der Bosniaken?

Filandra: Ja, ich denke an die Bosniaken. Also diese Politik, die das Resultat geschichtlicher Ereignisse im Krieg und während des Zerfalls Jugoslawiens war, in einem dichten geschichtlichen Zeitraum, wurde in den letzten Jahren verbraucht. Man fühlt eine, ich würde nicht sagen Desorientierung, aber eine Notwendigkeit der Anpassung der Politik an die neuen Umstände und der Suche nach neuen Lösungen unter neuen Bedingungen. Sowohl im Bereich der Ideologie als auch im Bereich der Organisation und der Beziehung zum Staat. Ich glaube, es ist, auch innerhalb der bosniakischen Politik, Zeit für bestimmte innere Redefinierung bestimmter Einstellungen. Gleichzeitig denke ich, dass der allgemeine politische bzw. nationale Rahmen absolut stabil ist und dass es da für einen Ausbau oder einen ideologischen Überbau keinen Raum gibt. Das Bestehen, die Stabilität, die Staatlichkeit und die Prosperität von BosnienHerzegowina ist zum Synonym für das Bestehen, Stabilität und Prosperität von Bosniaken geworden.

DIWAN: Warum verlieren Bosniaken die Unterstützung des Westens? Zumindest scheint das so, wenn wir uns die Unentschlossenheit des Westens ansehen, wenn es um Probleme in Bosnien geht. Wa-

Podsjetnik rum verlieren sie die Unterstützung des Westens, obwohl sie die Prinzipien vertreten, die der Westen als seine zivilisatorischen Errungenschaften hervorhebt, und das sind Offenheit für andere, Liberalismus. Das ist einfach etwas, was den Bosniaken immanent ist. Warum erhalten sie dann keine Unterstützung des Westens?

Filandra: Ich denke, diese Offenheit, die wir hier seit Jahrhunderten als Muslime in einer dominant unmuslimischen Umgebung beweisen, war der Grund oder das Instrument unseres Bestehens. Damit haben wir eigentlich eine geistige Überlegenheit gezeigt. Niemals stellte der Andere für uns eine Gefahr dar, niemals war der Andere für uns ein Problem.

Der Andere war eine Diversität, die man respektiert hat. Und so hat man seit Jahrhunderten gelebt. Ob die internationale Gemeinschaft uns dafür belohnt? Dies hängt nicht nur von der internationalen Gemeinschaft ab, sondern auch von uns selbst und von unserer Vorstellung über die eigenen Umstände. Ich denke, dass die Politiker, die dies tun sollten, das schwächste Mitglied in unserer Kette sind. In unserer Politik gibt es nicht genug Kompetenzen und Fundiertheit. Wir haben Argumente, die unschlagbar sind. Ob wir diese Argumente auch einsetzen, das ist jetzt „Öffentlichkeitsarbeit“ des Staates.

Generell gesehen, wenn es um die Unterstützung der „zivilisierten“ Welt geht, dann kann ich sagen, dass wir sie in den entscheidenden Momenten hatten, als sie für uns am notwendigsten war: während des Referendums über die Staatsunabhängigkeit, bei der Anerkennung des Staates sowie bei der Beendigung des Krieges, der Aufrechterhaltung der Struktur, der Stabilität und des Charakters des Staates.

DIWAN: Haben die Kirchen und die Islamische Gemeinschaft Ihrer Meinung nach das Recht, sich auf irgendeine Art und Weise mit der Politik zu beschäftigen?

Filandra: Zu dieser Frage habe ich einen speziellen Zugang, der den meisten Leuten nicht gefällt. Aber das ist ihr Problem und nicht meins.

Generell ist unser Fall kein besonderer Fall. Das Verhältnis zwischen der Islamischen Gemeinschaft und der Politik ist besser (und war immer besser) als die Einmischung, die andere religiöse Institutionen hier und

in unserer Umgebung getrieben haben. Zur Zeit der Transition, in den 90er Jahren des letzten Jahrhunderts, waren alle religiösen Gemeinschaften und alle religiösen Institutionen des Staates und des Volkes eines der Hauptmittel für die Delegitimierung des Kommunismus als eines atheistischen Systems. Damit sind sie auf die gesellschaftliche Szene getreten und einen großen Schritt als Institutionen gemacht. Auf dieser Szene haben sie eine bedeutende gesellschaftliche Rolle erhalten. Die islamische Gemeinschaft folgt diesem Prozess. In diesem Sinne ist sie in den politischen Prozess und das politische Leben viel weniger involviert im Vergleich zu der serbischen orthodoxen Kirche oder zu der katholischen Kirche der Kroaten. Nur wird Muslimen eine größere Aufmerksamkeit geschenkt. Das ist ein Hit in den Medien. Das, wogegen ich bin und was ich nicht akzeptiere, was ich nicht für gut halte, ist, dass bei der Einschätzung der fachlichen Kompetenzen eines Menschen seine religiöse Überzeugung auf irgendwelche Art und Weise genutzt wird.

Das ist etwas, wogegen ich bin, was aber bei uns passiert. Wir müssen die kompetentesten Menschen wählen, die uns Stabilität und Entwicklung, einen neuen Gewinn sichern werden.

Wir dürfen uns nicht damit beschäftigen herauszufinden, wer eine religiösere Person ist, und aufgrund dessen entscheiden. Solche Erscheinungen gibt es auch in allen anderen Gesellschaften.

DIWAN: Brauchen die Bosniaken einen Leader?

Filandra: Selbstverständlich brauchen sie das. Sie brauchen nicht nur einen sondern mehrere Leader.

Der Zeitgeist, der Augenblick, in dem wir leben, ist von der Personalisierung der Politik gekennzeichnet.

Die riesige deutsche Nation, die am erfolgreichsten, am stabilsten ist, die wird in einer Person personalisiert. Auch wir brauchen Leader. Das Problem liegt aber darin, dass wir keine kompetenten Leader haben.

Wir brauchen verantwortungsvolle, kompetente, visionäre, fähige Leader, die das zerstückelte Wesen vereinen könnten. Zahlreiche Segmente unserer Gesellschaft sind ausgezeichnet.

Wir haben ausgezeichnete Menschen in der akademischen Gemeinschaft, im Privatgeschäft, in der Kunst, in der öffentlichen Verwaltung... Diese menschlichen Ressourcen sollen zusammengeführt werden.

Diwan - juli/julliet 2014.

O Bošnjačkom Saboru

U

minulom razdoblju održana su dva bošnjačka sabora. Svaki od njih je, u izvjesnom smislu, predstavljao historijsku prekretnicu u životu bošnjačkog naroda, kao njihove zemlje i domovine. Prvi sabor je zauzeo stav o izuzetno važnim pitanjima koja su se ticala međunarodnog položaja države Bosne i Hercegovine.

Održan je u Sarajevu 27. septembra 1993. godine. Zaključci toga sabora podržani su, usvojeni i realizirani u okvirima državne politike. Bošnjački sabor konačno je donio odluku o vraćanju u upotrebu staroga bosanskomuslimanskoga narodnog imena - Bošnjak. To je ime plebiscitirano prihvaćeno i na spomenutom Saboru, i među najširim narodnim masama. I Skupština Republike Bosne i Hercegovine tu je odluku, u aprilu 1994. godine, ozakonila u obliku Amandmana na Ustav Republike Bosne i Hercegovine. Nakon toga ime Bošnjak potvrđeno je Daytonskim mirovnim sporazumom od 21. novembra 1995. godine i Ustavom Bosne i Hercegovine kao njegovim sastavnim dijelom.

Drugi bošnjački sabor održan je 18. jula 1994. godine. Na njemu su sabornici razmatrali prijedlog mapa koje je o teritorijalnom razgraničenju Bosne i Hercegovine sačinila Kontakt-grupa i zauzeli svoje stavove o tome.

Povodom ideje da se u proteklom desetljeću sazove i Treći bošnjački sabor Atif Purivatra je, u svojstvu predsjednika VKBI, izjavio da bi ”Treći bošnjački sabor trebalo donijeti nacionalni stav o pitanjima koja su u vezi sa položajem, životom i budućnošću Bošnjaka u Bosni i Hercegovini i van zemlje”.

23

Stav

Bošnjački političari su pristali

na nametanje gubitničke ideologije Predstavnici Evropske komisije tražili su od gradonačelnika Sarajeva dr. Ive Komšića da ukloni ploču s ulazu u Vijećnicu na kojoj stoji napisana informacija o tome ko je zapalio Vijećnicu, kada je zapalio, šta je zapalio…

Naravno, oni su to radili u rukavicama i neće javno priznati svoje „nestašluke“. Oni tako već dugo rade po Bosni.

Piše : Prof.dr. Senadin Lavić

P

loča na Vijećnici je jasna obavijest za one koji ulaze u ovu lijepu zgradu u Sarajevu. To je informacija koja mnogo govori o namjerama agresora na Republiku Bosnu i Hercegovinu.

Na kraju teksta na ploči piše: Ne zaboravite, pamtite i opominjite! Za onoga ko još slobodno misli to je kapitalna maksima ili imperativ za našu bosansku budućnost.

Tražilo se od gradonačelnika da se te ploče, jedna na bosanskom a druga na engleskom, skinu prije otvaranja Vijećnice. Ono što piše na pločama raskrinkava jednu politiku i njene sljedbenike. Natpis na ploči koja nas podsjeća na devedesete godine dvadesetog stoljeća ne vrijeđa srpski narod niti srpski narod izjednačava s fašistima iz srpskog naroda. Natpis jasno kazuje da su kriminalci iz reda srpskog naroda zapalili Vijećnicu i tako se svrstali u red rušitelja Sarajeva kakav je, naprimjer, bio Eugen Savojski – princ palikuća. Činjenica je, nažalost, da smo danas u Bosni zaglibili u iracionalne modele življenja. Tako su Srbi zatočenici velikosrpskog fašističkog projekta i kao taoci nisu dužni da ispaštaju za velikosrpske zločine.

Tako njih ovaj natpis ne dotiče i ne može ih učiniti odgovorima za ono što su radili Karadžićevi barbari s brda oko opkoljenog Sarajeva pred očima cijele civilizirane Evrope. Zar neko misli da bi Karadžićeva vojska mogla biti na brdima oko Sarajeva da nije imao signal od određenih

24

evropskih politika i vlada! Zar neko misli, također, da bi bez Miloševića (Srbije) i Jugoslovenske armije Karadžićeva vojska mogla opkoliti Sarajevo i držati ga pod najdužom opsadom u evropskoj povijesti, od 1. marta 1992. – 19. marta 1996. kad je reintegrirana Grbavice, Vraca i Kovačići?

Gradonačelnik Komšić demonstrira novu bosansku svijest koja ne pristaje na damnatio memoriae, odnosno ne pristaje na pokušaj da se nametne zaborav najstravičnijih godina bosanske povijesti u dvadesetom stoljeću. Zaboraviti prošlost u kojoj se dogodio genocid u Bosni značilo bi izložiti se novoj opasnosti da se on u stravičnijem obliku ponovi, jer, pritom, trebamo imati u vidu da velikosrpska ideologija nastavlja tamo gdje je vojska stala 1995. godine – bez stida i katarze.

Gradonačelnik Komšić je stao u odbranu Sarajeva i suprotstavio se projektu revizije nedavne bosanske prošlosti koji od nas hoće da napravi ljude bez pamćenja i dostojanstva.

Revizionisti nadiru sa svih strana i ponavljaju da na Republiku Bosnu i Hercegovinu nije izvršena agresija (Rezolucija UN, broj 752, to potvrđuje), nego da je riječ o „civil war“. Već je instaliran projekt EU i UN o pomirenju nakon rata, a onda je odjednom iskrslo pitanje: zar će djelo genocida, entitet RS ostati tu da nas ponižava i diskriminira kao ljudska bića? Odnosno: zar mir koji se nameće podrazumijeva da zaboravimo šta su nam uradili srpski zločinci i kriminalci? Zar je to evropska pomoć unesrećenom bosanskom biću koje je postalo „zapadno pitanje“? Kako je moguće da se mirovnim sporazumom u Dejtonu agresori pretvore u mirotvorce i da im se da pravo da odlučuju o budućnosti Bosne?

Znaju li domaći političari nešto o tome? Svakako! Trebali bi napokon progovoriti i da se najzad zna ko je šta radio među nama! Uz ove revizionističke projekte valja podsjetiti na bosanske političare koji su u periodu 1992-1995. dovedeni u poziciju da se zločinac i žrtva Diwan - juli/julliet 2014.

izjednače, da pristanu na sve, da odbranu pretvore u neodgovorno trgovanje i dogovaranje. To je rezultat cinizma internacionalne zajednice i neodgovornosti domaćih političara koja prelazi u krivičnu odgovornost. Domaći političari su pristali na nametanje gubitničke ideologije! Oni su zaboravili Presudu za genocid iz 2007. godine kojom je jasno označena vojska i policija entiteta RS kao izvršilac genocida.

Oni su svojim skromnim političkim konceptima doveli Bosnu na niske grane. U njihovim konceptima, ustvari, dominira predpolitički mentalitet sa teškim otiscima pseudoreligijskog pedigrea i nerazumijevanja savremenog nacionalnog pitanja povrh etničkog ili plemenskog razvrstavanja koje se onako prostački mora rješavati razgraničavanjem u prostoru poslije krvavih obračuna.

Spram njih, tih lažnih političara i prevaranata, ozbiljni političari zastupaju bosanski interes na svakom mjestu i u svakom trenutku – oni ne prodaju svoju državu za obećane milijarde!

Neko bi opet nametnuo zaborav, damnatio memoriae i bosanski ljudi bi se ponovo morali sakrivati od sebe i svoje povijesti zarad nečijih velikih projekata. Bosna je staro biće u evropskom svijetu, ona je biće koje hoće da postoji među drugima i to joj je cilj. Podsjetimo na jedan latinski stav koji kaže: omne ens custodit suum esse (svako biće čuva svoj bitak) – ovim načelom izriče se da svako biće koje jeste na bilo koji način nastoji sačuvati svoje postojanje, protivi se svakoj podijeli ili uništenju.

Naša riječ Treba li luksemburškim Bošnjacima institucija kulture?

Institucionaliziranje bošnjačke kulture D Autor: Ruždija Kočan

a li su Hasan Felić i Ramo Keskić uistinu prvi Bošnjaci koji su zakoračili na luksemburško tle vjerovatno nećemo nikada tačno saznati, ali da o njihovom, kao i dolasku još sedamdesetak njihovih, u većini bliskih rođaka i komšija, postoje pouzdani podaci, dileme nema. O njima saznajemo, zahvaljujući, ne nekoj od država, kojma su pripadali njihovi zavičaji od tada do danas, nacionalnoj instituciji, organizaciji, udruženju, već opet entuzijazmu pojedinca. Ovog puta je to Abdulah Dedić iz Vlasenice. On je, tragajući za sudbinom svojih zemljaka, u arhivu komune Dudelange, došao do ovih podataka, i time napravio pionirski korak u praćenju i istraživanju ovog dijela bošnjačke dijaspore. Sve je to kasnije našlo zasluženo mjesto u knjizi „Bošnjaci u Luksemburgu“ pisca i pjesnika Faiza Softića. Samo zato što je to i zapisano, znamo da su veoma mladi, Hasan i jarani većinom iz okoline Bihaća, a ponajviše iz Gate, u Luksemburg stizali u periodu od kraja 1926. do polovine 1929. godine i da su radili kao kopači rude, ili u njenoj neposrednoj preradi. Ali i ovaj spisak, kao i mnogo drugih naših širom dunjaluka, završava se sa rečenocom: „Nažalost, ne znamo kud su otišli, gdje su i kako završili ljudi koji se nalaze na ovom spisku“.

Skoro devet decenija poslije njihovog dolaska u Luksemburgu živi značajna bošnjačka zajednica koja se u kontinuetetu uvećava već pola vijeka. Pred ovom, kao i bilo kojom drugom dijasporom, brojni su izazovi na koje će, ovako ili onako, sa njenim učešćem ili bez njega, odgovori biti dati.

Ono što se ovdje označava kao bošnjačka dijaspora je ustvari ovaj narod u malom, jer su ovdje pripadnici iz svih krajeva bivše nam, u krvi raspale države, i svi njegovi slojevi. Njenim rušenjem, urušila se jugoslovenska ideja, i cijeli jedan sistem koji je za sobom, posebno za Bošnjake, ostavio mnoštvo prekinutih i nedovršenih procesa, dilema i nedoumica, što i ovu zajednicu čini dodatno kompleksnom i ranjivom. Istovremenost i ispreplijetanost tih procesa sa novim procesima koji se odvijaju u tim novonastalim državama, užem i širem okruženju kao i globalno, za Bošnjake ne uvijek povoljnim, upotpunjeni sa ovdašnjim svakodnevnim pojedinačnim izazovima, suočavaju ovu zajednicu sa pitanjima na koje nije jednostavno naći odgovor, prihvatljiv većini, a posebno vremenu koje tek dolazi.

Mnogobrojne asocijacije, udruženja, unije, klubovi, društva, angažovanje raznih neformalnih grupa i pojedinaca, govore nedvosmisleno o narasloj nacionalnoj svijesti velikog broja njenih pripadnika; da se tim pitanjima moramo pozabaviti i mi. Ša-

renilo pristupa je potvrda snage ali i složenosti ove zajednice u Luksemburgu. Ta razuđenost, pored svoje neosporne ljepote je i otežavajuća okolnost u artikulisanju zajedničke težnje, da se istovremeno bude istinski dio luksemburškog društva, ali i sačuva svoja posebnost, odnosno identitet; naravno u skladu sa vremenom i ambijentom u kome se živi i djeluje.

Razapeti izmedju želja i stvarnosti, svako na svoj način, u skladu sa svojim znanjem, ubjeđenjem, sposobnostima i mogućnostima vjeruje da on ima čarobni štapić, baš on čuva i gaji ono što je značajno za očuvanje našeg identiteta. Činjenica da se radi o identitetu, koji je uistinu most između kultura i civilizacija, specifičnih okolnosti nastajanja i oblikovanja, dovoljno govori o njegovoj kompleksnosti, slojevitosti i višedimenzionalnosti. Pored toga, svaki nacinalni identitet, pored racionalnog sadrži i elemte subjektivnog, odnosno iracionalnog, te bi bilo koji pokušaj gradiranja njegovih kom-

ponenti po važnosti bio uzaludan. Jednostavno, radi se o dinamičnom i složenom procesu koji nikad nije dovršen. Dakle, individualno gledano, svi su u pravu !

Jezik kao posebno važna komponenta identiteta Ali i pored toga, u svakom, pa i našem nacionalnom identitetu postoje važne komponente koje ga čine zaista osobenim, te ih treba posebno čuvati i njegovati. U ovom miljeu, naš jezik pripada redu najvažnijih, jer se u njemu i kroz njega integrišu skoro sve ostale. Zato se može pouzdano ustvrditi: onog momenta kada ova zajednica izgubi svoj maternji jezik, ona prestaje biti ono što jeste - bošnjačka dijaspora, ili ako hoćete dio tog naroda. Uistinu, svaka aktivnost, a pogotovo projekti naše dijaspore, doprinose njegovom očuvanju, pod uslovom da se akteri koriste njime. No, čudi da u cijelom Luksemburgu, ne postoji ni jedna organizacija koja ovaj problem drži kao važan a kamoli prioritetan. A to je šansa, da se pored jezika, mladi upoznaju sa zemljom porijekla; njenom istorijom i kulturom, kao i istorijom i kulturnom baštinom Bošnjaka.

Diwan - juli/julliet 2014.

Ovo je samo jedan od propusta, koji odmah pada u oči, tiče se svih, a čije posljedice su nenadoknadive. Bez obzira, što se doprinosi pojedinaca, bez kojih ni ova priča nije bila moguća, koji se na svoj način suprostavljaju neprestanoj eroziji i onako, sa svih strana ugroženog bošnjačkog nacionalnog bića, ne možemo se oteti utisku, da je kompleksne poduhvate nemoguće iznijeti pojedinačno ili parcijalno, jer oni pored stručnosti, zahtijevaju timove i sistemski organizovan pristup. Time premašuju snagu pojedinaca ili nekog dijela Bošnjaka.

Vjerovatno je to jedan od ključnih razloga, da se nije učinio ozbiljan, organizovan napor da se srebrenička tragedija nađe i u luksemburškom parlamentu, te da se Luksemburg, i na taj način, sa najvećeg mjesta, odredi prema Srebrenici, Bošnjacima i Bosni.

Ovo su samo neka od mnogih otvorenih pitanja, koja nas tište i čine se nerješivim bez utemeljenja organizacije koja će se integralno i prije svega stručno, baviti pitanjima koja se tiču svih Bošnjaka Luksemburga. Iskustvo drugih dijaspora, iza kojih stoje države sa svim svojim institucijama, pa dijelom i naše, uvijek prepuštene samoj sebi, sugeriše osnivanje svojevrsne bošnjačke kulurne institucije ili centra. Ovakva institucija ne samo što najviše odgovara ovom ambijentu, nego bi kroz prezentaciju i valorizaciju naše kulturne baštine, koja po obimu i značaju, mnogostruko nadmašuje brojnost Bošnjaka, najbolje doprinijela rušenju, itekako ukorijenjenih, predrasuda i sterotipa o nama.

U kulturi su sačuvane sve naše istinske vrijednosti i posebnosti, koje najbolje i najdublje govore o nama.

Ona je naš znak prepoznavanja. Čini nas i u identitetskom smislu osobenim.

Uostalom, samo svojom posebnošću osiguravamo svoje identitetsko trajanje, ali i obogaćujemo sredinu u kojoj živimo.

Iako, zbog svoje sveobuhvatnosti, gomile partikularnih interesa, realizacija jednog ovakvog poduhvata, na prvi pogled, izgleda kao nemoguća misija – nije tako. Uz dobru i ozbiljnu pripremu, uvažavanje svih posebnosti, učešće svih koji vjeruju u ovaj projekat, došlo bi se do prihvatljivog rješenja, za dobro svih.

Mnogo je veće i značajnije ono što nas spaja, od onog što nas dijeli.

Mada sam od početka bio ubijeđen, da će ovom gore uvodu, koji je duboka istina o nama, svako slovo biti suvišno i smetati mu, iznosim ova zapažanja kao lično viđenje, sa potajnom nadom, da će podstaknuti, one koji mogu na bilo koji način doprinijeti pokretanju ovog važnog projekta. Ovo je prostor, za one koji prihvataju novo, progresivno, ali se ne odriču svog. Bez obrazovanih, prije svega mladih, ovako nešto je skoro nemoguće, jer od njih zavisi hoće li se i ovaj naš novi spisak, opet završiti onom poznatom rečenicom.

25

Diwanhana Andaluzije, i stare i ove savremene, a prije svega flamenkom, koji je nastao upravo kao spoj kultura koje sam pomenula, koje su se tamo srele i pomiješale. Naslov knjige sadrži riječ utopija, jer kad se kulture sretnu tu nastaje najdivnija umjetnost, dok se u političkoj i istorijskoj realnosti dešava nešto drugo. Tu leži metaforična paralela sa čitavim Balkanom pa i Sandžakom.

Da mi je vođu koji je pametan kao žaba Diwan: Kao vladari muslimanske Španije i Portugala nekada, da li mnogi lideri Bošnjaka žele „kraljevsku“ krunu, svoj suveren posjed, bez obzira koliko kraljevstvo bilo malo, i bez obzira koliko ta „kruna“ nosila pogubne podjele i usitnjavanja?

Nadija Rebronja, pjesnikinja i profesor na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru

Ako sve postane Zapad, gdje će Sunce izlaziti?

N

adija Rebronja je pjesnikinja, esejistkinja i književna kritičarka iz Sandžaka i Novog Pazara. Doktorirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom “Romani Ćamila Sijarića između tradicionalnog i modernog“. Asistentkinja je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru.

Pored pisanja poezije i književne kritike, povremeno prevodi poeziju. Dobitnica je više nagrada za poeziju i književnu kritiku na prostoru bivše Jugoslavije. Poezija joj je zastupljena u nekoliko antologija južnoslovenskog i balkanskog prostora. Poeziju je objavljivala i u časopisima i zbornicima u inostranstvu, u prevodu na engleski, španski, italijanski, francuski, poljski, turski, persijski, makedonski i slovenački jezik. Kao naučnik-istraživač boravila je na Univerzitetu u Beču (2009) i Univerzitetu u Granadi (2010— 2011). Govori engleski, španski i turski, služi se ruskim i poznaje arapski jezik. Objavila je tri knjige poezije i naučnu studiju “Derviš ili čovek, život i smrt. Religijski podtekst romana Derviš i smrt Meše Selimovića”. Ova studija se bavi religijskim podtekstom romana Derviš i smrt Meše Selimovića, ajetima citiranim u romanu, pričama o Božjim poslanicima u podtekstu romana, kao i uticaju sufizma, derviških običaja i orijentalnih književnosti na roman. Studija je postala nezaobilazna literatura u tumačenju ovog romana i koristi se u nastavi na domaćim i svjetskim katedrama za južnoslovenske književnosti. Nadija je kćerka velikog sandžačkog književnika rah.

Ismeta Rebronje.

Diwan: Šta je Sandžaklijama Ćamil Sijarić?

Rebronja: Postoji jedan derviški običaj, jedno vjerovanje koje je vezano za Divan persijskog pjesnika Hafiza. Ono kaže da svako ko ima neku muku, neku dilemu, može da otvori Hafizov Divan, i na toj stranici koja se slučajno otvori, pronaći će nešto o sebi, neki odgovor ili rješenje. Meni se čini da svako iz Sandžaka, bio on Bošnjak, Srbin, Crnogorac ili nešto četvrto, kad god otvori bilo koju stranicu iz cjelokupnog književnog opusa Ćamila Sijarića, može pronaći

26

nešto o sebi, i ono kako su mu preci živjeli prije stotinu godina, i one dileme koje su imali, i ono kako on živi danas. Svaka stranica nosi naše dileme, i kolektivne i individualne. Ćamil je naš divan, treba ga čitati često, jer još uvijek ima puno toga da nam ispriča.

Diwan: Je li on naš najveći pisac?

Rebronja: U umjetnosti nema preciznih mjerila, pa tako na vrhu nikad nije samo jedan, ali mnogi smatraju da je Sijarić vjerovatno noseća književna figura našeg prostora. Sijarićeva veličina leži i u tome, što je, uz nesvakidašnji talenat i obrazovanje, on autor koji je u svom djelu u potpunosti obuhvatio sve kulturne specifičnosti Balkana, od narodnih običaja i književnosti, preko politeističkih obreda i slovenske mitologije, do orijentalnih književnosti, islamskih vjerovanja i hrišćanske tradicije, a istovremeno je bio otvoren prema najvećim savremenim evropskim i svjetskim autorima. Time je njegov književni Sandžak simbolički obuhvatio čitav svijet.

Diwan: Ako je Ćamil naš najafirmisaniji pisac, ko je to nezasluženo najzapostavljeniji sandžački pisac?

Rebronja: Mnogi smatraju da je to Muhamed Abdagić, koji je u Jugoslaviji živio kao disident i većina djela nije objavljena za njegovog života. Sada se ipak radi na reafirmaciji njegovog djela, pišu se neki novi radovi i priređuju njegova djela posthumno za štampu.

Diwan: Jedan dio školovanja ste proveli u Granadi. Pišete o Andaluziji. Niste jedini, mnogi drugi bošnjački autori su se bavili temom muslimanskog Endelusa. Koliko sudbina sandžačkih Bošnjaka, ili Bošnjaka uopće, sliči sudbini nekadašnjih španjolskih muslimana?

Rebronja: Moja fascinacija Andaluzijom nije vezana samo za muslimanski Al-Andalus, nego za Al-Andalus koji je u kulturološkom smislu, ne u političkom, bio i arapski, i jevrejski, i katolički, ali i romski. Ja sam u knjizi poezije Flamenko utopija izrazila fascinaciju umjetnošću Diwan - juli/julliet 2014.

Rebronja: Brine me što su mladi ljudi u Sandžaku prinuđeni da pristaju na usitnjavanja i ucijenjeni da se pridruže nečijoj borbi za vlast radi vlastite egzistencije. Usitnjavanja tj. podjele na nekoliko političkih struja potpuno su poklopile sve u Sandžaku i pojele normalan život.

Uloge su se promijenile, jer su svi zaboravili da su političari i vlastodršci administrativna lica u službi građana, da je njihov posao da služe građanima a ne obrnuto.

Diwan: Da li smo podjeljeni i zavađeni među sobom kao nekada u Andaluziji? Da li pravimo saveze sa „Ferdinandom i Izabelom“ protiv svog najbližeg?

Rebronja: Zavađeni smo, podijeljeni i to na svim poljima izaziva stagnaciju. Kao pjesničkoj prirodi, na tu temu mi je lakše da Vam odgovorim metaforično nego direktno. Zato ću pozajmiti jedan citat iz neobjavljenih sjećanja mog oca, Ismeta Rebronje, sa naslovom Psi su najbolji ljudi: ‚,346) Budućnost, nema budućnosti. Jadna deca. Možda će našu decu sačuvati žabe, dobre pametne žabe. Živele žabe! 347) Vođa je vrlo bitan, pogotovo za nemisleću populaciju. Vođa i ne mora biti naročito pametan. Možda kao žaba.

Naime, gledao sam na jednoj belosvetskoj televiziji žabu. Punoglavci su živeli u jednoj barici.

Ta lokva se, usled suše, odvojila od reke. Voda je nestajala, a punoglavci su počeli da se guše. Žaba je probila kanal, svojim ustima, glavom i telom.

Voda je pristigla u pomoć punoglavcima. Kad bi vođe bili plemeniti kao žabe. I pametni, ni manje ni više od žabe, bili bismo srećni. Da mi je vođu koji je pametan kao žaba. A nemam, ni ja ni vi.“ Diwan: Koliko Evropa zna o svojoj autohtonoj islamskoj povjesti i tradiciji, prije svega kroz primjer islamske civilizacije od 711. do 1492. godine na tlu evropskog Endelusa?

Rebronja: Evropa zna mnogo o tome, i postoje naučni krugovi koji do toga drže. Od španskih profesora sam imala priliku da slušam o značaju Al-Andalusa za evropsku kulturu, o veličini kulture, umjetnosti i nauke tog perioda, kao i o njenom značaju za kasniji razvoj renesanse u Italiji. Mnoga djela antičkih filozofa i naučnika, koja čine temelj evropske kulture, sačuvana su na tlu Al-Andalusa zahvaljujući njihovim prijevodima na arapski jezik. U Andaluziju se tada išlo na školovanje kao danas na Harvard ili Oksford, jer je bila centar nauke. Evropa danas ima donekle otklon prema islamskoj tradiciji i onome što dolazi sa Istoka, mada ne isključivo. Moj život je promijenila Borhesova priča Alef, koja govori o jednoj tački u jednom podrumu u Buenos Ajresu koja obuhvata

Nadija Rebronja

FLAMENCO UTOPIE je n’écris pas de la poésie j’écoute les gens, les villes

hicham, pharmacien, dans la cour d’une maison maure dans une autre ville qui s’appelle aussi grenade mon nom n’est pas hicham je suis mort pendant le règne de franco en assistant au fusillage de lorca

Ismet i Nadija Rebronja

čitav svijet. Ja život provodim tražeći oko sebe alefe.

Nema kosmopolitskog duha, ni slobode, ni desnih ni lijevih ideja, ako se ne zavoli i istok i zapad, i sjever i jug. ,,Ako sve postane Zapad, gdje će Sunce izlaziti?“ napisao je bosanskohercegovački autor Semezdin Mehmedinović.

Diwan: Vaše pjesme jednim djelom su inspirisane i sufijskom poezijom, diwanima, filozofijom… Šta Vas to inspiriše?

Rebronja: Insprišu me i fasciniraju ona mjesta i prostori u kojima se kulture sreću i miješaju. Recimo, jedno takvo mjesto je i Luksemburg, ili Bogaz most u Istambulu koji spaja Evropu i Aziju. Moja knjiga Alfa, Alef, Elif objavljena je u Španiji dvojezično. Fascinirana je divanskom i sufijskom poezijom, koja nije specifična samo za Orijent, već i za tradiciju Balkana, Bosne i Sandžaka, ali se knjiga oslanja i na savremenu evropsku filozofiju, džez muziku i nadahnuta je poetikom Borhesa i potrugalskog pjesnika Fernanda Pesoe. Alfa je prvo slovo grčkog alfabeta, Elif prvo slovo arapskog pisma, a između njih je Borhesov Alef. Tom knjigom sam pokušala da preispitujem punoću svijeta, da pronađem svoj kontekst, i kontekst prostora u kom živim u čitavom svijetu, da u poetskom prostoru probijem granice koje nas guše.

Diwan: Rađaju li se ili jesu li već rođeni među Sandžaklijama novi Ćamili, Bašići, Abdagići, Rebronje…?

Rebronja: Imam priliku da studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru predajem Književno stvaralaštvo u Sandžaku, te uz dijalog sa njima formiram tu sliku o književnosti ovog prostora, koja je mnogo bogatija nego što se zna. Ukazaću samo na najmlađu generaciju, mlađu od trideset godina, i među njima na Ekrema Hamidovića, u kom vidim najveći potencijal i na kog polažem najveća očekivanja.

On je vjerovatno i najobrazovaniji mladi čovjek iz Sandžaka, jer ima obrazovanje iz filozofije, filologije, matematike, a kao stipendista prestižne DAAD stipendije odbranio je master rad iz matematičke logike u Lajpcigu. Uz sve to je i odličan pjesnik, u kontaktu sa evropski savremenim poetskim tendencijama.

ar-rucania une poétesse me prit la main et m’entraîna vers la mort en me disant que la clé pour la vie ce sont les vers du mur de l’alhambra dans cette ville qui s’appelle aussi grenade mon nom est hicham je suis assis dans la cour en lisant le livre des vers des murs de l’alhambra je n’ai pas peur des murs et je jette la clé de la vie car la forme du temps est un cercle et moi je suis toujours à grenade et peu importe mon nom paolo et marcos, au balcon, à propos de l’histoire moderne sur une muraille longue marchaient l’un vers l’autre deux hommes ou peut-être deux femmes la muraille était construite en livres en extrémités d’un corps en faux événements et à la fin se rencontrèrent quant au chemin ils ne l’ont pas très bien retenu miguel, bancaire l’homme s’essuya les chaussures endossa sa veste cracha dans l’eau en passant partit au travail Diwan - juli/julliet 2014.

sans penser à ses ennemis ce soir-là l’eau mélangé avec le crachat dissous recracha le corps de l’homme sur la surface enrico, psychologue la ville un morceau de glace tombe par terre heurte contre une pierre la pierre céleste se fond et verse sur la pierre terrestre tout près le policier a arraché la femme à sa maison à cause de l’hypothèque non payée la terre a absorbé le sang et l’eau le soleil a ensoleillé la pierre inchangée asto, sur la langue quechua par les noms des rues les idéologies m’englobent je porte une poignée d’identités je ne me retourne pas pour les recueillir quand ils finissent de rouler au bas de la montagne un passant, dans le métro des gens peuvent entendre mon nom le briser, le déchirer ils me colorient par des lettres, l’une après l’autre ils lisent ce dont je rêve ce que je ferai au crépuscule sans doute ils connaissent sans doute tout ceux que je hais nomen est omen l’homme est muet pour l’homme traduction du bosniaque Bojan Savić Ostojić

27

Velikani

Hasan Kafi Pruščak

Bošnjački mislilac koji je najavio propast Osmanskog carstva

“Razmišljanje oštri tupu sablju, a sablja ne oštri tupu misao.” *** “Najveća pogreška je zaratiti protiv onoga koji traži mir.” *** “Svoju tajnu povjeri jednome, a savjetuj se s hiljadu.”

Hasan Kafi Pruščak Priredio: Almir Mehonić

H

asan Kafi Pruščak je naš najveći mislilac 16. stoljeća.

On je najznačajnija ličnost u znanstveno-književnom i intelektualnom životu Bošnjaka. Istakao se i na kulturno-prosvjetnom polju, te svojim zadužbinama od kojih neke postoje i danas. Njegovo književno djelo o uređenju države i društva još 1824. godine prevedeno je na francuski jezik, pa je Pruščak od tada postao zanimljiv mnogim znanstvenicima, istočnim, našim i zapadnim.

Hasan Kafi je rođen u Pruscu 1544. godine. Književno ime Kafi ili Kafija uzeo je 1580. godine. Pošto je svršio početne nauke u Bosni, otišao je u Carigrad. Na studijima u Carigradu ostao je devet godina a onda se vratio u domovinu. 1583. je imenovan za kadiju prusačkog kadiluka. Dr. Amir Ljubović navodi

28

da je Hasan Kafi Pruščak „napisao, koliko je za sada poznato, sedamnaest djela iz različitih znanstvenih oblasti i vjerskih disciplina, a predmet njegovog posebnog interesovanja su bili politika, filologija, pravo, spekulativna teologija i logika.“ Napisao je poznato djelo “Ogledalo za Prinčeve” - pomodnu raspravu o vlasti, kao i spisak bošnjačkih učenih autora. Iz oblasti logike/filozofije, Pruščak je napisao dva, svjetski priznata i veoma poznata djela: “Kafijin Kompendijum iz Logike” (1580.) i “Komentar Kafijina Kompendijuma iz Logike” (stručno obrađen komentar na prvo djelo napisan 1583). Oko 1580. godine, napisao je kratku filološku raspravu o značenju i upotrebi riječi čelebi.

Sultan tražio prevod Pruščakove knjige Godine 1591. odlazi na hadž u Meku i na tom putovanju se sreće sa mnogim učenjacima iz raznih islamskih centara. S kadijskog mjesta povukao se kada je izbio ustanak u Erdelju i počinje predavati učenicima glavne i sporedne predmete, vjerske i svijetovne znanosti. Tada je napisao i svoje najpoznatije djelo: „Temelji mudrosti o uredjenju svijeta“ (1596.), moralno-politički spis kojim je želio da ukaže na negativne pojave u državi i društvu. Za ovo djelo zainteresovao Diwan - juli/julliet 2014.

se i sultan Mehmed III, ali pošto je bilo napisano na arapskom, carski namjesnici preporučili su Kafiju da ga prevede na turski, što je on i učinio 1597. godine.

U svom stručnom naučnom stvaralaštvu, Hasan Kafi Pruščak je isto tako napisao više djela i brošura iz akaida u kojima pojašnjava osnovne postavke akide ehli sunneta vel džema‘ata. Ta djela su, pojašnjava Dr. Zuhdija Adilović, odigrala veliku ulogu u osvješćivanju muslimana u tadašnjoj Bosni i susjednim predjelima. Dr. Adilović ističe da je jedno od najznačajnihih djela Hasana Kafije „Svjetlo Istinske Spoznaje o Temeljima Vjerovanja“, u kome je dao komentar na poznatu poslanicu iz akide čuvenog imama Tahavija.

Upravo je Hasan Kafi taj koji je predskazao propast Osmanske Carevine zbog toga što se tadašnja carska elita odala ponašanju koje se u Islamu smatra nemoralnim.

Pruščak je imao hrabrosti ukazati na pravo stanje stvari u državi, te jasno i glasno iznijeti svoja kritička mišljenja i konkretne prijedloge za uspješno prevazilaženje tih problema. On je tvrdio da je polazna tačka u renesansi i napretku tadašnjeg osmanskog društva ispravno i čvrsto vjerovanje, kao osnova opšteg društvenog morala.

Ostavio mnogobrojne vakufe Ličnim pismom sultan mu je dao prušacki kadiluk kao doživotnu mirovinu pod uslovom da predaje učenicima tih krajeva. Poslije ovog imenovanja, Kafi je živio i radio još dvadesetak godina, učestvovao je u vojnim pohodima i podigao svoje zadužbine u Pruscu. U Carigradu je marljivo radio u bibliotekama, prikupljajući građu za svoja djela.

Reportage Učestvovao je u pohodu protiv Ugarske u štabu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Poslije pohoda vratio se u Prusac i posvetio se pisanju djela i podizanju zadužbina.

Nažalost, autobiografija ovog veliko bošnjačkog alima je nepotpuna. Ne postoje pouzdani podaci o većem dijelu njegova života, a posebno o njegovim zadnjim godinama. Zna se da je Hasan Kafi Pruščak u svom rodnom mjestu podigao džamiju, medresu, mekteb, han, a do svojih vakufa doveo je vodu s vrela udaljenog oko šest kilometara od Prusca.

Umro je 1615. godine. Ukopan je u turbetu koje se nalazi pod krovom medrese u kojoj je predavao svojim učenicima. Njegovi originalni rukopisi su se na volšeban način našli u muzejskim zbirkama Istanbula, Pariza, Beča, Berlina, Bratislave, Lajpciga, Dresdena i Kaira.

“Najvrjednije zakopano blago je ljubav u srcima ljudi.” *** “Povući se na vrijeme bolje je nego ustrajati u nevrjeme.” *** “Čudim se onom ko kupuje robove za novac,a ne kupuje slobodne ljude svojim velikim djelima.” *** “Čovjek treba biti rob dobročinstva.” *** “Junak je drag i svom neprijatelju, a kukavica je mrzak čak i svojoj majci.” *** “Strpljenje je oružje pobjede” *** “Strpljenje su stepenice, a ko se uz njih penje doseže do zadovoljstva.” *** “Nema vodiča kao što je razum, čuvara kao što je pravda, mača kao što je istina, niti pomoći kao što je iskrenost.” *** “Nema vlasti bez ljudi, ljudi bez materijalnih dobara, materijalnih dobara bez prosperiteta, niti prosperiteta bez pravde i dobre politike.”

Hasan Kafi Pruščak

Prusac (Bosnien und Herzegowina)

E

inige Kilometer von Donji Vakuf entfernt, befindet sich Prusac, der größte muslimische Pilgerort in Europa. Im Juni jedes Jahr pilgern tausende Muslime nach Ajvatovica.

Die traditionelle Architektur ist fast genauso schön wie die kreisförmigen Berge, die sich erstrecken so weit der Blick reicht. Die heiligen Orte strahlen immer eine besondere Energie aus, aber im Unterschied zu anderen wurde Prusac nicht kommerzialisiert. Das ist ein kleiner Ort, in dem die Menschen so leben, wie sie immer schon gelebt haben und die jedes Jahr im Juni mit offenen Armen Tausende von Besuchern erwarten.

Es gibt Linienbusse, die aus Bugojno und Donji Vakuf nach Prusac fahren.

Da gibt es keine Schilder in englischer Sprache und keine markierten Wege, aber der Spaziergang in der Gegend und der Kaffee mit Wirten wird Ihnen sicher gefallen..

Die Legende über Ajvaz Dedo Die Legende über Ajvaz Dedo erzählt über die große Dürre, die das Überleben der kleinen Berggemeinschaft in Prusac gefährdete. Es gab nur wenig Wasser, kaum für die Einwohner genug, aber die ließen das ganze Wasser dem Vieh, von dem ihr Leben abhing, übrig. Dann beschloss Ajvaz Dedo zu Gott um Wasser zu beten. Man sagt, dass die Kraft des Gebetes in der Tatsache liegt, dass er um Wasser, und nicht um Regen betete.

Diwan - juli/julliet 2014.

Ajvaz Dedo betete 40 Tage und am 40. Tag begann der große Fels in der Nähe des Dorfes zu schütteln und brach entzwei. Aus der Felsspalte begann Wasser zu fließen. Die Neuheit verbreitete sich schnell und Muslime und Christen kamen hierher, um die Quelle und den großen Abgrund, durch Erdbeben entstanden, zu sehen. Aus diesem Ort fließt noch immer Wasser und die Muslime kommen hierher um ihre Dankbarkeit zu zeigen, die Erinnerung an Ajvaz Dedo zu erhalten und die Tradition des Besuches von diesem Ort fortzusetzen.

29

Međe

Nogometna reprezentacija Bosne i Hercegovine

Priča o djeci rata, izbjeglicama i zaljubljenicima u BiH Svim medijskim kućama posebno je interesantna skorija historija BiH, agresija i činjenica da je dobar dio sadašnjih reprezentativaca preživio agresiju i imao teška životna i porodična iskustva u tom vremenu. Najbolji igrači reprezentacije su izbjegli sa porodicama u zemlje zapada tokom agresije na BiH. Iako su bili djeca, dobar dio njih se i ne sjeća tih traumatičnih ratnih dana, ipak svi osjećaju ogromnu ljubav prema svojoj državi i nisu imali dilema za koju reprezentaciju će igrati Piše: Anes Džunuzović

P

lasman nogometne reprezentacije BiH na Svjetsko nogometno prvenstvo u Brazil spada u najznačajnije sportske, a na osnovu reakcija koje je proizveo u društvu, ovo je i jedan od najznačajnijih pozitivnih društvenih događaj u našoj zemlji od okončanja agresije do danas. Više od 150.000 građana Sarajeva izašlo je na ulice i dočekalo reprezentaciju BiH nakon utakmice sa Litvanijom 15. oktobra 2013. godine i definitivne potvrde plasmana. Hiljade ljudi je i u drugim gradovima BiH

30

izašlo na ulice i slavilo. Slavilo se u nekim naseljima i gradovima i u manjem entitetu, tamo gdje su Bošnjaci većina, a i mnogi Srbi i Hrvati raduju se i slave činjenicu da će BiH učestvovati na Mundijalu. Uostalom, reprezentaciju sačinjavju igrači svih nacionalnosti, a i Nogometni savez je sastavljen od predstavnika svih naroda i podržan je od svih dijelova BiH. Slavlja je bilo čak i u Sandžaku, u Novom Pazaru su se vihorile zastave BiH i Sandžaka iz automobila ljudi koji su u kolonama kroz grad proslavljali plasman bh. reprezentacije na Mundijal.

Osim pobjeđuje Dodika Prije samo nekoliko godina u Nogometnom savezu BiH ništa nije funkcioniralo kako treba, neki krugovi iz manjeg bh. entiteta su pokušavali čak i da ga unište jer predstavlja državnu instituciji, a u takvim okolnostima bh. nogomet postajao je neprihvatljiv i za principe UEFA-e. I onda se zahvaljujući legendarnom Ivici Osimu i njegovim saradnicima Nogometni savez BiH u vrlo kratkom roku uspio izvući iz problema u kojima se nalazio. Osim se nije libio uputiti u samu srž problema, u politiku, i obaviti razgovore sa političkim akterima koji su željeli uništiti bh. nogomet poput Milorada Dodika Diwan - juli/julliet 2014.

i svojom harizmom, odlučnošću uspio je slomiti i te političare i povratiti Nogometni savez na put normalizacije. Iza toga uslijedio je i veliki uspjeh koji je probudio nadu građanima BiH, vratio im samopouzdanje izgubljeno godinama zbog raznih društvenih, ekonomskih, političkih i drugih poraza, uglavnom motiviranih politikom uništavanja, a ne jačanja države. Građani koji vole BiH i vide svoju budućnost u njoj shvatili su da BiH može biti uspješna, da može ostvariti rezultat, napredak, da ima budućnost, da BiH ima potencijal i da može ostvariti uspjeh, i ne samo u sportu, već da potencijala ima i u društvenim, ekonomskim, pa i političkim sverama zajednice. Ovaj događaj je nesumljivo probudio novu snagu i energiju kod naroda, motivirao je mnoge i ulio im samopouzdanje i sigurnost, dao im snagu za uključivanje i doprinos društvenim promjenama. Mnoge je motivirao ka ličnom usavršavanju, neke ka biznisu, neke ka aktivnijem učešću u politici, u privredi, u društvenim dešavanjima u državi.

Milioni KM za BiH Nastup bh. nogometaša donijet će milijonske koristi državi. Zaradit će Nogometni savez BiH, turističke agencije, proizvođači navijačkih rekvizita, a o zaradi trgovaca i ugostitelja, odnosno potrošnji hrane i pića za vrijeme Mundijala izlišno je i govoriti. Već se rezerviraju kafići i restorani za dane utakmica bh. reprezentacije, a dosjetljivi ugostitelji reklamiraju posebne sadržaje, poput nagradnih igara, ponude brazilske hrane i pića. I proizvođači hrane i pića izbacili su serije svojih proizvoda s ‘’brazilskim’’ štihom, a zahvaljujući masovnom reklamiranju, zarađuju i elektronski mediji u BiH. Usprkos skupim aranžmanima veliki broj građana BiH podršku reprezentaciji daje direktno na stadionima. Neki navijači su podigli i kredite, prodali automobile, parcele zemlje kako bi se našli na Mundijalu u Brazilu i kako bi bodrili našu reprezentaciju.

BH Fanaticosi Navijači nogometne reprezentacije BiH su posebna priča koja je umnogome doprinjela plasmanu na Mundijal.

Gdje god da se igraju utakmice, bilo zvanične, bilo prijateljske našu reprezentaciju prate hiljade navijača. Na pojedinim gostujućim utakmicama bivalo je puno više bh. navijača nego navijača domaćih timova. Tako je bilo i na veoma važnoj utakmici u Slovačkoj,

što je dovelo da pobjede naše reprezentacije. Brojna bh. dijaspora, stvorena protjerivanjem tokm agresije na BiH ne zaboravlja našu državu i prati našu reprezentaciju. “Breakingviews”, finansijski portal agencije “Reuters”, tvrdi da fudbalska reprezentacija Bosne i Hercegovine ima najvatrenije navijače od 32 učesnika ovogodišnjeg Svjetskog prvenstva. BH Fanaticosi postali su simbol patriotizma, ljubavi i navijačkog žara, što je prepoznato u cijelom svijetu.

Svjetski mediji o nogometnoj reprezentaciji BiH Plasman jedne male države kakava je BiH na Mundijal, euforija koju je taj plasman proizveo u državi, žar navijača – BH Fanaticosa, izazvali su veliki interes stranih medija za našu zemlju, reprezentaciju, navijače. U BiH su se sjatili novinari najpoznatijih tv kuća, printanih medija, od BBCa, CNN-a, Al Jazeere pa do medija iz Japana i domaćina Mundijala Brazila. Svi žele da prave priloge i dokumentarce o našoj reprezentaciji, našim navijačima, ali i našoj državi, a sve to će značajno doprinjeti pozitivnom imidžu naše države u svijetu. Svim medijskim kućama posebno je interesantna skorija historija BiH, agresija i činjenica da je dobar dio sadašnjih reprezentativaca preživio agresiju i imao teška životna i porodiča iskustva u tom vremenu. Najbolji igrači reprezentacije su izbjegli sa porodicama u zemlje Zapada tokom agresije na BiH. Iako su bili djeca, dobar dio njih se i ne sjeća tih traumatičnih ratnih dana, ipak svi osjećaju ogromnu ljubav prema svojoj državi i nisu imali dilema za koju reprezentaciju će igrati, mada je bilo raznih ponuda. Sead Salihović je iz Zvornika, sa sedam godina je izbjegao iz ovog grada, Vedad Ibišević je iz Vlasenice i njegovi su izbjegli pred naletima agresora, Asmir Begović je također dijete rata i agresije, on je iz Trebinja i njegova porodica je jedva izvukla živu glavu pred agresorom. Miralem Pjanić je iz Kalesije koja je bila na direktnom udaru agresora tokom cijelog rata. Najbolji i najpoznatiji bh. reprezentativac Edin Džeko je djetinjstvo proveo u Sarajevu pod granatama sa brda. Britanska medijska kuća BBC je u svom radijskom programu i emisiji ‘’Put u Brazil 2014: Priča o imigrantima i izbjeglicama’’, objavila reportažu o nogometnoj reprezentaciji BiH i gostovanju u Žilini, gdje su naši Zmajevi pobjedili Slovačku, te se tako primaknuli plasmanu u Brazil.

Reprezentacija izbjeglica U uvodnom dijelu, BBC podsjeća na rat u Bosni, u kojemu je poginulo oko 100.000 ljudi, a više od dva miliona ih je napustilo svoje domove. Reporter BBC James Montague bio je u Žilini na dan utakmice, te je istakao da su bh. navijači uprkos porazu u prvoj utakmici okupirali ovaj grad. ‘’Ovdje je oko 8.000 bh. navijača, a tu se nalazi i velika zastava na glavnom trgu. Bh. građani su na svakom koraku, te izgleda da su došli iz cijelog svijeta, a ne samo iz Bosne koja je udaljena svega 16. sati vožnje’’, rekao je Montague. James je razgovarao sa bh. golmanom Asmirom Begovićem, inače članom Stoke Citya. ‘’Bio sam

N

vrlo mali kada sam otišao iz Bosne.

Mislim da sam imao svega 3-4 godine, te se ne sjećam ničega. Ali sva ta dešavanja dio su mene i moje porodice i oni nas prate gdje god da idemo, bilo da smo u Njemačkoj ili Kanadi. Uvijek smo bili Bosanci i Hercegovci i za mene nikada nije bilo upitno za koga igrati, te mi je bila velika čast kada sam dobio priliku da nastupam za svoju zemlju i od tada sve ide odlično’’, rekao je rođeni Trebinjac. ‘’Moji roditelji su gradili život u Bosni i Hercegovini, ali im je rat to sve oduzeo. Mislim da je njima bilo najteže i obilježilo ih je više nego mene, te je stoga velika stvar donijeti malo sreće i uspijeha za ovu zemlju, koja nije velika, ali je lijepa’’, dodao je Begović.

Historijat nogometa u BiH

ogomet u Bosni i Hercegovini počinje se razvijati dolaskom bosanskih studenata iz Beča u Mostar, a 1907. godine održava se prva nezvanična utakmica između timova iz Splita i tima iz Mostara nazvanog “Osman”. 1908. osnovan je Nogometni savez sastavljen od timova Bošnjaka i timova Hrvata, a 1910. na međunarodnom turniru osvajaju prvo mjesto pobjedom protiv Portugala, Španije i Italije, te u finalu protiv reprezentacije Švicarske. Za vrijeme Kraljevine Jugoslavije broj klubova i igrača rastao je iz dana u dan. Na nivou Drinske i Vrbaške banovine postojali su nogometni savezi. Nakon Drugog svjetskog rata formiran je Fudbalski savez SR BiH kroz organe za fizičku kulturu republike. Fudbalski savez SR BiH bio je u sastavu Fudbalskog saveza tadašnje SFRJ. FS BiH istupa iz FSJ početkom agresije na BiH. 17. maja 1992. godine konstituiran je Izvršni odbor NS BiH. Zbog rata, NSBiH je primljen u puno članstvo FIFA-e i pridruženo članstvo UEFA-e, tek 1996. A 1998. u Dublinu NS BiH postaje punopravni član UEFA-e. U novembru 1995. , uslijedio je prvi službeni nastup BiH: utakmica protiv Albanije u Tirani. U aprilu 1996. BiH je odigrala svoju prvu domaću utakmicu protiv Albanije, te prvu kvalifikacijsku za evropsko prvenstvo protiv Grčke u septembru. Prve “domaće” kvalifikacijske utakmice morala je igrati u Bologni, na neutralnom terenu. Popularni nadimak svih bosansko-hercegovačkih sportskih reprezentacija je Zmajevi. U stranim medijima, ponekad se pominju kao Zlatni ljiljani.

Diwan - juli/julliet 2014.

31

Velikani Muhamed Abdagić, jedan od najvećih sandžačkih intelektualaca

Bio je zabranjen, a da to nigdje nije pisalo Autor: Safet Bandžović

K

ada historičar iz svog specifičnog ugla promatranja govori i piše o književniku, to ne čini bez razloga, već sa stanovitom pažnjom, jer nerijetko se ove dvije profesije međusobno inspirišu, dodiruju i prožimaju. (...)Kroz krivudavu sudbinu ovog romansijera, pripo­ vjedača i pjesnika, očituje se mnogo toga što se na prvi mah čini nerealnim. Rođen je 20.12.1916. u Sjenici, u godini svjetskog rata, a umro u Novom Pazaru, 9. avgusta 1991. u godini raspada jugoslovenske državne zajednice i izbijanja novog, čudovišnog rata. Valjda je suđeno da je rat na ovim prostorima neizostavni dio sudbine svih onih koji se tu rađaju.

Abdagić je bio polaznik predratne Velike medrese - “Crvene medrese” u Skoplju, zajedno sa desetinama mladića iz Sandžaka, Kosova, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Tu je izrasla skupina kasnijih istaknutih bošnjačkih muslimanskih intelektualaca. O ovoj me­dresi Abdagić će 1990. pisati u “Zborniku Sjenice” da je “osnovana sa ciljem da odškoluje jedan vjerski musli­manski kadar koji će biti srpski vaspitan i koji će po završenoj školi poslužiti u neukoj muslimanskoj masi sa srpskom nacionalnom idejom, zadojeni od malena i vaspitani u tom velikosrpskom duhu, dakle isto ono što su Turci radili sa srpskom djecom, stvarajući od njih dobre janjičare, samo što ovo nije bilo na vojnom, nego na idejnom, vjerskom planu.“ Zbog revolucionalnih ideja i posjedovanja “ilegalne literature”, zajedno sa Ćamilom Sijarićem i Rašidom Dedovićem, Abdagić je februara 1936. isključen iz Velike medrese, te gimnaziju završava u Vranju. U sep­tembru iste godine sva trojica su se upisali na Beogradski univerzitet, gdje su, kako navodi Mustala Memić, tokom 1936. i 1937. primljeni u članstvo KPJ. Na Pravnom fakultetu Abdagić postaje jedan od istaknutih predvodnika naprednog studentskog po­kreta. Postaje član Univerzitetskog komiteta i sekretar partijske ćelije na Pravnom fakultetu. Bio je jedan od 12 potpisnika proglasa “Studenti Sandžaka svom naro­du”. Protiv potpisnika ovog proglasa državni tužilac je podnio zahtjev za krivično gonjenje na osnovu Zakona o zaštiti države. U toku Drugog svjetskog rata, prema zadacima KPJ, djeluje u BiH, Sandžaku, Kosovu. Neko­liko puta biva hapšen, doživljava velike traume. Nakon rata takođe biva hapšen od nove vlasti. “Optužen, da bi mu ti isti koji su ga optužili, dali izjavu overenu od suda da zato ne znaju. Celog života vodio je spor sa državom, ali nije rehabilitovan jer to nije bilo uobičajeno”.

Sva ova zbivanja ostaviće upečatljivog traga na nje­gov rad i djelovanje. On piše: “Svaka ideja ima svoje djetinjstvo, svoju mladost i svoju starost, zato što čo­vjek stari, svaka plića, plića dok se ne rasplića toliko da je ljudska pamet više ne prima jer je ljudska pamet jača od nje, ljudska pamet dakle raste, ali ne bi mogla ljudska pamet toliko da poraste da ideja nepodadne, a ne bi mogla ideja da podadne da joj mi ne damo da se svuče do gola”.

32

Za života je objavio sljedeće knjige: zbirku pjesama Feniks (Sarajevo 1966.) pod pseudonimom M. A. Haljinović. Ovu će zbirku u svojim bilješkama nazvati Tužni Dabiživ, Tri drame, drame, objavljene u Osjeku 1966; Zvučni zid, roman i pripovijetke 1967; Zamka, drame 1967; Feniksi, roman 1971; Feniks II, roman 1972 o kome će prikazivači pisati da je povijest glav­nog junaka Šaćira sročena “u dugačkim tečnim reče­nicama koje oblikuju zanimljivo romansijersko štivo” koje je svakako “izazov kritičarima, a možda ne samo njima”; Tvrdi grad, roman 1973; Zemlja, roman i pri­povijetke, izd. “Veselin Masleša” , Sarajevo 1975. (...) Abdagić je bio zastupljen u više antologija, kao i u zborniku šest jugoslovenskih pisaca koji je 1990. objav­ljen u Moskvi, sa kratkim romanom Duge studene zime. Bio je član Udruženja književnika Bosne i Hercegovine.

Izolovali su ga kao da je bio poprskan kugom

Od njegovih prvih poletnih dana darovitog sandžačkog intelektualca, revolucionarnog i studentskog zanosa u “jurišu na nebo”, komuniste i partizana, do uhapšenika, književnika-buntovnika, usamljenog, skromnog čovjeka prošle su duge godine.

Moma Dimić piše o njemu u svojoj knjizi Pesnik i ze­mljotres sljedeće: “Na sarajevskoj periferiji, tu u vrhu novih krajputnih solitera (idući od Marijinog Dvora prema Ilidži), u, valjda, prvom svom pravom stanu živi tek godinu-dve jedan od najobuzetijih, a sigurno je, ba­rem kako ja mislim, i najvrednijih današnjih poslenika pera. Nakon podužeg podstanarskog staža, potucanja po sobičcima raznih rođaka i sl., tek u svojoj šezdese­toj dobio je stan od - Saveza boraca. Penziju prima kao doskorašnji privredni pravnik. A kao pisac, iako se još pre deset godina oglasio odista antologijskim pesmama (videti i Antologiju bosanskohercegovačke poslijeratne poezije, koju je priredio Ivan Kordić), “uživa” da ga svakolika književna kritika, s dva (!) časna izuzetka, obilazi i uporno prećutkuje”.

Revolucija je ipak jela svoju djecu. Jedna “fatalna fusnota u knjizi Mirka Ćukovića Sandžak u NOB-u (Beograd 1964), bila je njegova teška rana i zlokobni pralilac. Od nje se nije mogao izliječiti ni onda kada se pokazalo da je neistina (...) U fusnoti na strani 168, zabeleženo je da je njegovo učešće u narodnoos-lobodilačkoj borbi bilo negativno (odnosno optužen je za saradnju sa Gestapoom i odavanje pripadnika NOP-a; op. A.M.) (...)

Suviše je duboko preživljavao nepravdu da bi je mogao tek tako potisnti. (...) Muhamedu Abdagiću je sistem, kojem je on dao najbolje godine života, uništio gotovo sve. Režim je ka­žnjavao ljude i na prividnoj slobodi. Povodom njegove smrti, književnik Ismet Rebronja pisao je u novopazarskom listu Bratstvo 16. 8. 1991. godine: “Abdagić je odista živeo suprotno celog svog fizičkog trajanja.

Ovaj vidljivi svet za njega nije učinio ništa dobro, donosio mu je samo zlo, nesporazume, usamljenost.

Vidljivi svet je na svoju vidljivost Muhamedu Abdagiću dao vrlo vid­ljivu povelju, povelju embarga, embarga na dom, ljubav, prijateljstvo, poštovanje.

Abdagić je tom vidljivom sve­tu ostavio i tomove neDiwan - juli/julliet 2014.

objavljenih knjiga. Zbog knjiga koje je ostavio, Abdagiću se mora odati priznanje“. Istim povodom, u istom listu novinar Fehim Karišik ističe: “Nikada neću shva­titi lakoću kojom je živio svoju ljudsku tragediju, niti ću ikada razumjeti kako je uopšte moguće živjeti kako je to Muhamedu Abdagiću polazilo za rukom kombinirajući tragično i groteskno, stvarno i nestvarno. Nad njegovim grobom tišina je zvučala porazom i bilo je mučno sahranjivati čovjeka za čiji život nismo marili sve do tog trenutka. Da li je to zemlja darovala svoj čudesni mir pred kojim uvijek zapanjeni stanemo, ovom vječitom Don Kihotu, ovoj misli britkoj i ovom svijetu nikad shvaćenom.“ U predgovoru Abdagićeve knjige „Iza moreno“ Rebronja 1994. ističe: Doista je bio prekobrojno dijete grupacije kojoj je na početku pripadao.

Ostao je veliki usamljenik, nepovjerljiv i proganjan... Abdagićev takozvani uži zavičaj je, izgleda, jedva dočekao anatemu vlasti kako bi se oslobodio pjesnika i smjestio ga tamo gdje inače misli da takvi pripadaju, izolovali su ga kao da je bio poprskan kugom. Svoju lojalnost vlastima su doka­zivali bježanjem od pjesnika. Ah, to je velika počast za pjesnika.

Pjesnik je ostavio svoju Izu Moreno na dar, u znak zahvalnosti svima koji su mu učinili zlo. Čak je došao da umre. Umro je u novopazarskom parku, na klupi, gledajući u nestanak ljubičica. Ukopan (bez pri­sustva vlasti, počasti i govora) sa mirisom postojanja Iza Moreno”. (...)

Gri­žnju savjesti za sve ono što je napravljeno ovom čovje­ku niko ne osjeća. Abdagić pesimistički govori: “Čekao sam da vrijeme kaže svoje. Međutim, vrijeme se oteglo kao zla godina, nikako da dođe do izražaja. Branio sam se šutnjom. Čekao sam da moji drugovi iz rata progovore i kažu pravu istinu o meni i o njima”. Šutnja je bila preduga i mučna.

Abdagić je žalio za svojom ide­aliziranom generacijom, za izgubljenim drugovima, za jednim od njih, za Rifatom Burdžovićem Tršom: Nema te Rifate Da me iz zuba iščupaš dušmanskih kao nekad Kad usred rata izdajničku sjekiru trže na mene neprijatelj moj (a ti mislio drug tvoj) A ti mu je s licem iz kojeg bijaše oganj ote i baci u kal Nema te Rifate A od ideala tvog ostale su samo još mrve A zemlja je sad mravinjak kukavnog svijeta Vodenjaka i beskičmenjaka političkih šereta I mediokriteta siledžija i šićardžija i podvaladžija gnusnih I svud je oko mene tama Niko više ne pjeva kao ono nekad ti: “Hajdmo druže na nebo pa makar i u nanulama” (...)

Prohujali sistem je Abdagiću zagorčao život, činio ga usamljenim i sumnjičavim, oduzimao mu je sva ona obična ljudska prava, prava na radost, mir, kari­jeru. Abdagić je o sebi govorio: “Svoju duhovnost odr­žavao sam fizičkom ravnotežom. Volio snm da šetam, skitam po sandžačkim brdima, onako razmišljajući i družeći se sa samim sobom... Vlast me je pratila kao

sopstvena sjenka, sumnjajući da se ja politički „povezujem sa seljacima“. (...) Dok su drugi svoje knjige štampali uz pomoć države, on je bio prinuđen da sam iznalazi sredstva za njihovo objavljivanje. Abdagić je šest svojih knjiga (jedna od 1200 stranica) objavio o svom trošku. (...) Mada to može ličiti na lažno umirenje savjesti, ali sreća je što se ipak čine neki koraci da se vrati bar dio duga Muhamedu Abdagiću. A obaveza je velika.

Du­guje mu se između ostalog što je nama bilo uskraćeno da ga podrobnije upoznamo, što su ga zvaničnici i u Novom Pazaru i u Sjenici, za razliku od Sarajeva gdje je proveo najveći dio života, i gdje su ga ipak više uva­žavali, prerano živog sahranjivali, anatemisali, a druge uzdizali, što je mnogo puta boravio u ovim gradovi­ma, a nismo ga viđali na skupovima, književnim ve­čerima, što su ga zaobilazila priznanja i nagrade. Bio je zabranjen, a da to nigdje nije izričito pisalo.

Možda je zato, bar za mene, a vjerovatno i za ostale poklonike još značajniji, jer je, pored svih nepravdi poput usamljenog borca koji je cijeli život vodio neke, ne samo svoje ratove, opstao u punoj veličini.

“Kad se vrši pokolj, tada se zna da smo posebna nacija” Abdagić, 30. januara 1970., iz Beograda upućuje pi­smo bosanskohercegovačkoj Akademiji nauka i umjetnosti, u kojem, između ostalog, navodi: “Ja lično sam, kao i najveći dio Muslimana u Bosni, stao na gledište da mi jesmo nacija naravno, a ne narodnost, jer kad se na­rodnost prevede na obični narodni jezik, to znači nacio­nalna manjina, kao npr. Mađari ili Albanci, a to ispada da i mi Muslimani imamo neku drugu maticu zemlju i neki drugi matični jezik, a ne ovaj, jugoslovenski, i da pripadamo i nekoj drugoj rasi, van Jugoslavije, a ne slo­venskoj, a to nije tačno... Moje primjedbe se sastoje u prvom redu obzirom da mi jesmo nacija, i to formirana stoljećima još, ali da to niko nije naučno obradio, tojest sakupio svo istorijsko i kulturno blago, ili bar napisao ili formirao istoriju ove nacije, sem površnog porijekla, da bi mi trebali upravo to učiniti, tojest napisati povijest Muslimanima ne samo od postanka i o postanku samo, nego i kroz vijekove, pa do danas. O Muslimanima, o istaknutim ljudima, ne samo dakle o masi i njenom životu politike i kulture, posebno kroz 400-godišnje tursko carstvo, uloge Muslimana u tom carstvu uticaj njihov, i političare, i vojnike, i kulture... Insistiram da je pravilniji naziv Bosanac, a ne Musliman, kad je riječ o muslimanima bosanskim; na ovo se naravno može prigovoriti od strane drugih nacionalnosti s pitanjem:A šta smo mi? Odgovor je naravno jednostavan i priro­dan: Nikom iz Bosne ne može se zabraniti da se osjeća Bosancem, pa prema tome tako se može zvati ko god se tako osjeća”.

U jednom pismu iz marta 1970. on navodi: “Onu prvu Jugoslaviju jeste osvojila Srbija na bajonetu i ona i jeste bila ustvari Srbija, i s pravom, tu su simboli kao Solun i Kajmakčalan, zato i jeste onda značilo dobar Jugosloven biti ustvari dobar Srbin. Ali sa ovom nije tako, ovu je iznijela na svojim plećima Bosna, i vojnikom, i žitom i mesom, i skloništem u njenim gudurama, dok su Srbijom suvereno upravljali i vladali ne-

dićevci, ljotićevci i četnici; dodajući dalje: “i biti Jugoslaven, zbog toga što nije na bajonetu osvojena, više ne znači biti dobar Srbin, naprotiv, biti Jugosloven dobar, danas znači biti za priznanje svih nacionalnosti i njihovih kultura (ja onu podjelu na narod i narodnost ne priznajem, jer svi mi pripadamo nekoj narodnosti ili nekom narodu to je samo zašećeren izraz za nacionalnu manjinu, opet neka podvala)”.

U istom pismu on dodaje: “Hoću da kažem to da ni mi ne moramo da se krijemo ili stidimo naše istorije, ili da nemamo pravo na svoju nacionalnost i svoju kultu­ru, nego da treba da je održimo i razvijemo. Mi imamo svoju istoriju, svoju epiku i svoju lirsku pjesmu, svoj jezik, koji smo dali i Srbiji, sve one elemente koji čine jednu naciju nacijom, čak i teritoriju pa zašto bi se mi odricali onoga što nam je istorija dala, i zašto odricati se sopstvenih interesa.”

Abdagić piše “sa proputovanja kroz Sandžak” 29. jula 1971. glavnom uredniku beogradske Politike u povodu odnosa ovog lista prema “čudnom” navođe­nju naroda na svojim stranicama, postavljajući pitanje zašto je neki drugi kriterij “mjerodavniji od brojnosti jedne nacije. Posebno, zašto nas Muslimane, dakle Bo­sance, svrstavati na taj način među nacionalne manjine – pošto je završeno sa pet jugoslovenskih naroda - tje­rati nas na ivicu sa koje nekom neće biti teško da nas gurne u ponor, ili da nas odgurne na primjer u Tursku kao što se to već pokušavalo već pedeset godina,” zavr­šavajući svoje pismo riječima: “A politikom se bavim iz navike, i zato što ne mogu ničim boljim, jer sam već prekoračio godine ljubavi, mada je bavljenje politikom u jednopartijskom sistemu iluzija za ljude u partiji, a budaluk za one koji nisu u partiji”.(...) On u ljeto 1991. govori: (...) „ od AVNOJ-a pa do danas Muslimani još uvijek nisu čvrsto stali na noge sa svojom nacijom, baška što nas ne priznaju sa Istoka ni sa Zapada, nego mi sami ne priznajemo svoju nacionalnoost u velikom broju. U avnojevskoj Jugoslaviji su priznate svega pet nacija, sto znači, mi ne spadamo medu tih pet... Ne prihvataju nas, osim kad se vrši pokolj, tada se zna da smo posebna nacija.

Diwan - juli/julliet 2014.

Njegov duh je ponovo oživio Muhamed Abdagić je čovjek ovog naroda, ovih prostora. Čini se samo da se pojavio prerano, da oni ljudi s kojima je on živio, kao i cjelokupno okruženje, nisu bili dovoljno spremni za njega niti u dovoljnoj snazi da ga prihvate. Možda je imao tu kob da bude pionir a oni se nerijetko žrtvuju, brzo potiskuju i zaboravljaju. Narod kojem pripada u ratnom i poratnom vremenu prolazi kroz ono što su još u XIX vijeku prošli drugi, tek sada sporo i stidljivo počinje da uči i cijeni ono što ima.

On je do skora malo držao do živih, a kamoli do mrtvih. Možda će se sada više oko njega otimati jer je odavno mrtav, ako već nisu smjeli da mu se za života približe i dive. To je velika tragedija koje još nismo do­voljno svjesni. Prinuđeni smo, silom prilika, da brzo rušimo za­blude i naslage stoljeća. Ta ranija, očita rezervisanost i nezainteresovanost itekako se svetila. Polahko se uviđa koliko baš sada nedostaju ličnost, od imena i djela za ono što se želi imati i što se želi dokazati. Danas smo već u poziciji da načinimo pomak, da se sjetimo Abdagića i njegovog mukotrpnog probijanja kroz tunel u kome se odavno obreo. Prave krivce ne možemo naći. A i kako do njih, i šta onda? Trebaju li stariji i odgovorniji reći šta su mislili i radili tih 60-tih, 70-tih, i 80-tih godina kada je Abdagić tražio svoju pravdu, poput onog nesretnog, buntovnog Jerneja iz, sada već, strane slovenačke lekti­re. Da li su mu mogli pomoći, ili su ga jednostavno pre­pustili da živi u svom začaranom labirintu, prepušten svojim mislima i strahovima. Navikli su ga na progone i učinili ga zavisnim i onda kada njih nije bilo. Njegova “kazna” nije imala ograničeni vremenski rok trajanja. Bila je to surova igra sa čovjekom.

Provincije su uvijek bile prepune intelektualnih mediokriteta i lažnih čaršijskih veličina koje su mogle prosperirati samo minimiziraniem i ograđivanjem od onih koji su ih prevazišli i koji su bili u nemilosti države. Neko će reći, bilo je takvo vrijeme. I to je bio dio ža­losne stvarnosti. Ime i djelo Muhameda Abdagića nije ostalo samo pitanje njegove porodice u Novom Pazaru, Sjenici niti one u porušenom Sarajevu. U šeher Sarajevu mu je pak, između ostalog, posmrtno odato i zaslu­ženo priznanje Posebno je predstavljen i zastupljen u velikoj i reprezentativnoj ediciji “100 knjiga bošnjačke književnosti”. Vjerovatno će ga savjesnije generacije koje će doći, više uvažavati nego postojeće, jer ove nisu naučene da to čine kada su u pitanju ljudi iz oovog naroda, i ovog podneblja.

Rat koji je trajao nekoliko proteklih godina, u kojem su bezočno ubijani ljudi i gradovi, zatamnio je naše vidike, relativizirao je gotovo sve vrijednosti, obesmislio mnoge intelektualne napore u mentalnom metežu, tako da se pomalo u panici okrećemo oko sebe, ne vidjeći sigurnog izlaza. Možda i mi sada, na­kon svega, pojedinačno i kolektivno doživljavamo ono što je on svojedobno preživeo. Ko zna. Ušao je u razne knjige, antologije. Morao je samo da sačeka da se 1994. knjigom Iza moreno konačno pojavi i u Sandžaku. Eto i to se desilo, mada sa mnogo godina neopravdanog zakašnjenja.

Njegov duh je ponovo oživio.(...) Muhamed Abdagić je stekao pravo na zasluženo mjesto u nacionalnoj književnosti, kulturi i historiji Bosne i Hercegovine i Sandžaka.

33

Država Po Paulyevom mišljenju, razne vlade Luksemburga bile su veoma uspješne u tome da primame investitore u Luksemburg i da „zatvore rupe“. Po njegovom mišljenju, to nije beznačajan dio uspjeha Luksemburga. Međutim, ovaj historičar je u svom polusatnom referatu spomenuo i trenutke ugroženosti Luksemburga.

Pauly je govorio o posebnostima države koja se prostire na 2587 km2, čijih samo 55 % stanovnika ima luksemburški pasoš. „Ne leži li posebnost moderne luksemburške nacije baš u raznolikosti njenih 550.000 stanovnika?“, bilo je jedno njegovo pitanje. Povijest, kako on kaže, prave ljudi. Moderno društvo, u ovom smislu, snosi odgovornost za budućnost zemlje.

Višejezičnost kao ključ uspjeha

Luxemburg slavi 175 godina nezavisnosti

Ova država je građena kamen po kamen L

uksemburg - 19. aprila navršila se 175. godišnjica otkada je Luksemburg stekao nezavisnost.

Kako bi se podsjetilo na potpisivanje Londonskog sporazuma 1839. godine, u Cercle Cité je upriličena akademska sjednica u prisustvu kneževske porodice i vlade.

Gradonačelnica Lydie Polfer pozdravila je goste. Sjećamo se jednog bitnog historijskog momenta u povijesti Luksemburga, rekla je, i luksemburški narod može biti ponosan na ono što je ostvareno u posljednjih 175 godina. Ona se osvrnula i na razvoj glavnog grada, koji se od grada-utvrde razvio u bitan komercijalni i ekonomski centar. Međutim, ona je podsjetila i na ona mračna vremena kada je zgrada Cercle korištena za manifestacije nacističkih okupatora.

Pogled unatrag i unaprijed Šef vlade Xavier Bettel je ovu svečanost označio kao proslavu i priliku da se sjetimo onih koji su se u povijesti ove zemlje borili i žrtvovali za slobodu i neza-

34

visnost države. Kneževska porodica predstavlja raznolikost ove zemlje, rekao je, pri čemu je posebno pozdravio velikog kneza Jean-a kao „svjedoka stoljeća“.

Velika kneževina jeste rođena 1839. godine, te i dalje želimo ostati slobodni i neovisni. Međutim, od neprocjenjive važnosti je i pogled preko granica – prema Evropi. Luksemburg je, uprkos svojoj skromnoj veličini, punopravni partner među 27 drugih zemalja članica Evropske Unije.

Na kraju, premijer je izjavio da aktuelna generacija sada mora preuzeti inicijativu, kako bi Luksemburg i nakon 25 godina, kada bude slavio 200 godina postojanja, još uvijek bio zemlja kohezije i sa perspektivom za budućnost.

Historijski ekskurs Historičar Michel Pauly sažeo je sve ono što je prethodilo Londonskom sporazumu, a onda je podsjetio na Bečki sporazum, u kojem je prije skoro 200 godina Luksemburg već spomenut kao država.

Diwan - juli/julliet 2014.

Predsjednik parlamenta, Mars di Bartolomeo, takođe je ukazao na zapanjujući razvoj male luksemburške države u proteklih 175 godina. Luksemburški jezik je, svakako, ujedinio stanovništvo. Međutim, u isto vrijeme, njihova višejezičnost je bila ključ za mnoga vrata, kroz koja je ova država za vrijeme svog razvoja morala proći.

Svako ko je upoznat sa impozantnim razvojem Luksemburga u prošlosti, taj se neće bojati ni brinuti zbog aktuelnih problema kao što su nezaposlenost ili nedostatak stanova, rekao je prvi građanin države.

Završne riječi šefa države Veliki knez Henri proslavu nezavisnosti shvaća kao trenutak sreće u povijesti jedne države. Od 1839. godine, ova država je građena kamen po kamen, rekao je, iako se nekima datum 1815.

(Bečki sporazum) čini bitnijim.

Bez pravog nacionalnog identiteta, relativno siromašni Luksemburg morao je i uspio je oduprijeti se velikim evropskim silama. Generacija po generacija, od 1839. godine, učestvovala je u izgradnji. Zato danas sa pravom možemo govoriti o uspjehu, rekao je šef države.

Tek sa nastankom evropske ideje isključene su egzistencijalne prijetnje od moćnih susjeda i država Luksemburg dobila je svoje mjesto na koncertu nacija, rekao je veliki knez Henri, te je ukazao na ulogu Luksemburga kao jednog od osnivača Evropske Unije.

Nezavisnost države nikako nije samo historijska činjenica. Ona se mora proučavati, od generacije do generacije.

Ovim riječima veliki knez se na kraju svog govora obratio mladim stanovnicima Luksemburga.

Vakat Osnovne napomene o nastanku i razvoju osmanske arhitekture na Balkanu III (Sandžak)

Altun-alem džamija u Novom Pazaru i Husein-pašina džamija u Pljevljima Autor: Kenan Šurković, glav. i odg. urednik Islamicarts magazina

I

straživanje osmanske arhitekture na prostoru Balkana, kako danas tako i u vrijeme bivše Jugoslavije, najviše je obuhvatalo područja Bosne i Makedonije i to iz razloga što su u tim državama izgrađeni najreprezentativniji objekti sakralne arhitekture. Sa druge strane, neka područja su dobrim dijelom zanemarivana. Tu se prije svega misli na Srbiju i Crnu Goru. Iako se u osmanskom periodu tamo veoma puno gradilo, kontinuirani kulturocid ostavio je nesagledive posljedice pa je danas veoma teško rekonstruisati izglede tamošnjih starih čaršija ili precizno govoriti o stilskim karakteristikama nekadašnjih džamija.

Ipak, pojedini reprezentativni primjeri osmanske arhitekture sačuvani su u Sandžaku, koji je stotinama godina bio dijelom Bosanskog vilajeta. Najviše se gradilo u Novom Pazaru, kao regionalnom centru i trgovačkom čvorištu. Međutim, do danas su sačuvani samo pojedini objekti u tom gradu.

Među njima svakako treba pomenuti Altun-alem džamiju. Ne zna se tačan datum njene gradnje, ali na osnovu nekih katastarskih podataka najvjerovatnije je podignuta u drugoj, ili trećoj dekadi 16. st. Njen pokrovitelj bio je Muslihedin Abdul Gani, poznati mecena svog vremena koji je svoje zadužbine imao i u drugim gradovima Balkana. Ova džamija je po mnogo čemu posebna i izdvaja se od ostalih projekata koji su u to vrijeme građeni, a sačuvani do danas. Altunalem džamija pripada brusanskoj školi gradnje sa razvijenim elementima ranocarigradskog stila. Riječ je o kupolnoj, jednoprostornoj džamiji sa istaknutim dekorativnim elementima u enterijeru, a među kojima se naročito ističe mihrab. Sagrađena je od fino tesanog kamena, sa po četiri prozora u dva niza na vanjskim zidovima, dok se na portalnom zidu nalazi jedan prozor i vanjski mihrab. Ono što je izdvaja od drugih objekata jeste trijem koji ima samo dva luka, za razliku od

„standardnog tipa“ džamija na našim prostorima koji imaju tri ili više lukova. Zbog takvog pristupa ulaz je pomjeren na lijevu stranu. Dio trijema sa desne strane je zazidan i oslanja se na munaru. Ovako postavljen trijem skladno je uklopljen u cjelinu i čini interesantnu i osobenu karakteristiku ove džamije. Koliko je takav način gradnje bio rijedak govori i podatak da u Bosni i Hercegovini nikada nije izgrađena džamija takvih stilskih karakteristika. Ono što se posebno treba istaći kod Altun-alem džamije jeste munara koja predstavlja jednu od najlijepših munara u osmanskoj arhitekturi. Građena je od precizno tesanog kamena sa impresivnim stalaktitskim ukrasom na šerefi i skladno urađenim završetkom (alemom) koji podsjeća na neke anadolijske džamije.

Druga džamija koju treba izdvojiti na području Sandžaka, i to onog dijela koji se danas nalazi u Crnoj Gori, jeste Husein-pašina džamija u Pljevljima. Izgrađena je 1569. godine, u zlatnom periodu osmanske arhitekture. Njen osnivač je Husein-paša Boljanić, jedan od najznačajnijih Bošnjaka svog vremena i beglerbeg Bosanskog elajeta. Džamija je građena u klasičnom osmanskom stilu. Riječ je o kupolnom jednoprostornom objektu izuzetnih dekorativnih kvaliteta.

U tom smislu treba izdvojiti ulaz u džamiju koji je nadsvođen stalaktitskim konusnim završetkom, što je prava rijetkost za balkanske džamije i takve portale možemo vidjeti samo kod najvrijednijih arhitektonskih spomenika. Zatim tu su izuzetno lijepo dekorisani mihrab, mimber, mahvil, kao i ugaoni stalaktitski pandatifi.

Mihrab i mimber stilski su usklađeni, s obzirom da su dekorisani identičnim kružnim poligonalnim geometrijskim ukrasom koji je bio veoma popularan u to vrijeme. U eksterijeru se posebno ističe veoma visoka munara koja zbog svoje ljepote predstavlja školski primjer osmanske igličaste munare.

Džamija ima monumentalne, ali i u isto vrijeme veoma skladne proporcije što je čini jednom od najlijepših džamija na Balkanu.

Diwan - juli/julliet 2014.

Altun-alem džamija, Novi Pazar

Unutrašnjost Husein-pašine džamije

Husein-pašina džamija, Pljevlja

35

Književnost

Književnost u Luksemburgu (IV) Književne ustanove

M

noge državne i privatne ustanove su posvećene njegovanju i promociji luksemburške književnosti.

Kao najvažnija institucija važi Nacionalni centar za književnost (CNL).

Dokumentacioni centar i istraživački institut, koji su otvoreni 1995. godine u Mersch-u, sa svojim arhivama, katalozima, salama za izložbe i konferencije, te svojom bibliotekom stoje na raspolaganju ne samo istraživačima i naučnicima već i zainteresovanoj publici. Osim toga, Nacionalni centar za književnost je izdavač izložbenih kataloga, te bibliografije luksemburške književnosti koja izlazi jednom godišnje. U međuvremenu je centar postao poznat i po ponovnom izdanju književnih klasika.

Svoju ulogu u službi luksemburške književnosti ispunjavaju osim Nacionalnog centra za književnost (CNL) i nacionalni arhiv, nacionalna biblioteka, te po cijeloj zemlji razasute gradske i općinske biblioteke. Kao organizatori književnih večeri i konferencija, ove ustanove omogućavaju direktni kontakt između savremenih autora i javnosti. Već 1868. godine osnovan je Institut velikog kneza čiji je odjel za umjetnost i književost nekada izdavao časopis „Arts et lettres“.

U novije vrijeme, institut se prije svega posvetio izdavanju antologija različitih književnih žanrova.

Jedna od najprestižnijih književnih manifestacija u Luksemburgu su Mondorfski književni dani koje su 1962. godine pokrenuli Anise Koltz i Nic Weber. Do 1974. godine su se svake dvije godine u prostorijama termalne banje domaći pisci sretali sa kolegama sa njemačkog i francuskog govornog područja na predavanjima, diskusijama i književnim večerima.

1995. godine, kada je Luksemburg proglašen evropskim gradom kulture, Mondorfski književni dani su uz podršku Anise Koltz i Jean-a Portante ponovo oživljeni, te nastavljeni u dvogodišnjem ritmu sve do 2003. godine.

Dva udruženja pisaca bave se promocijom književnosti i brigom o autorima u vlastitoj režiji. Međutim, aktivnosti starijeg od ova dva udruženja „Udruženja pisaca

36

koji pišu na francuskom jeziku“ (SELF), koje je još 1934. godine osnovao Marcel Noppeney, su od 1989. godine znatno opale. I nekada renomirani časopis „Pages de la S.E.L.F.“, kasnije preimenovan u „Nouvelles Pages de la S.E.L.F.“ od 1989. godine više ne izlazi.

Neusporedivo angažovanije je 1986. osnovano Luksemburško udruženje pisaca (LSV). Ovo udruženje, koje trenutno ima blizu 100 članova, zalaže se prvenstveno za poslovne, socijalne, pravne i kulturne interese autora, te osim toga redovno organizuje književne večeri.

Osim toga su se i neke privatne organizacije, kao na primjer inicijativa „Freed um Liesen“ (Uživati u čitanju), posvetile promociji luksemburške književnosti i unapređenju čitanja. Od 1999. godine ovo udruženje 23. aprila svake godine, na svjetski dan knjige i autorskih prava, izdaje tematsku zbirku tekstova luksemburških i u Luksemburgu nastanjenih autora.

Bošnjački pisci u Luksemburgu su početkom 2013. osnovali Literalni klub „Husein Bašić“ sa ciljem očuvanja i promovisanja bošnjačke književne baštine u Luksemburgu.

U prvim godinama od osnivanja ovo udruženje je organizovalo nekoliko književnih večeri i promocija knjiga.

Za kratko vrijeme su bili izdavači nekoliko knjiga poezije, pripovjedaka i romana bošnjačkih autora iz Luksemburga. Predsjednik ovog kluba je poznati bošnjački književnik Faiz Softić, koji već duže vrijeme živi i radi u Luksemburgu.

Književne nagrade i stipendije Unapređenje književnosti u obliku nagrada i stipendija je relativno nova praksa u Luksemburgu i ima vjerovatno veze sa činjenicom da mali broj slobodnih pisaca od 80tih godina pokušava da živi od svog književnog rada. Osim toga, važnost unaprijeđenja književnosti u odnosu na druge grane umjetnosti je u Velikoj kneževini prepoznata tek prije četvrt stoljeća.

Prvi korak u ovom smjeru je krajem 70-tih godina poduzelo ministarstvo kulture sa konkursom Diwan - juli/julliet 2014.

„Nacionalno takmičenje iz književnosti“. Od tada se ovo takmičenje za unapređenje književne kreativnosti održava svake godine i uvijek je posvećeno određenoj temi ili književnom žanru (roman, kratka priča, esej, književnost za djecu i omladinu i.t.d.). Na takmičenju mogu učestovati tekstovi na luksemburškom, francuskom, njemačkom ili engleskom jeziku koji se anonimno predaju žiriju.

Nadalje, ministarstvo kulture i nacionalni kulturni fond redovno daju pomoć izdavačima i stipendije autorima, uz pomoć kojih se finansijski podržavaju određeni književni projekti. „Servais-fondacija za luksemburšku književnost“, osnovana 1989. godine, od 1992. godine svake godine uručuje nagradu Prix Servais za najbolje beletrističko djelo iz prethodne godine. Dosadašnji dobitnici ove nagrede su Roger Manderscheid, Pol Greisch, Jean Portante, Joseph Kohnen, Lex Jacoby, Margret Steckel, José Ensch, Jhemp Hoscheit, Pol Schmoetten, Roland Harsch, Guy Helminger, Jean Sorrente, Claudine Muno, Jean-Paul Jacobs, Guy Rewenig, Lambert Schlechter i Anise Koltz. 2000. godine je, osim toga, uvedena i nagrada „Prix d’encouragement de la Fondation Servais“ koja se dodjeljuje za manuskript debitanata.

Nagrada Batty Weber, koju od 1987. godine svake tri godine dodjeljuje Ministarstvo kulture, nagrađuje datog autora za njegovo ukupno djelo. Dosadašnji dobitnici ove nagrade su Edmond Dune (1987), Roger Manderscheid (1990), Léopold Hoffmann (1993), Anise Koltz (1996), Nic Weber (1999), Pol Greisch (2002), Guy Rewenig (2005) i Nico Helminger (2008).

Dosada je dva puta uručena nagrada Tony Bourg koja je posvećena unapređenju književnosti na francuskom jeziku u Luksemburgu. Ova nagrada je 1993. godine pripala ex aequo Jean-u Portante i Jean-u Sorrente, a 1998. godine Félix-u Molitor-u. Udruženje „Sloboda uma“ (Liberté de Conscience) je od 2000. godine dva puta dodijelilo svoju nagradu za književnost Prix libertés i to Maryse Krier i Jhemp-u Hoscheit-u.

Časopisi za književnost i kulturu Luksemburški časopisi za književnost i kulturu imaju nešto dužu historiju. Kako bismo ovu historiju bolje shvatili, potrebno je znati da oko 1900. godine u Velikoj kneževini nije postojala književna javnost u pravom smislu. Izdavačke kuće, slobodni pisci, književna kritika – sve je to bilo slabo zastupljeno, s čime se tadašnji intelektualci nisu lako mogli pomiriti. Jedna od mogućnosti da se luksemburška umjetnost i književnost proširi bilo je osnivanje časopisa putem kojih su se autori mogli obratiti svojoj publici.

Tako se između aprila 1907. i februara 1908. godine pojavio kvalitetni književni časopis „Floréal“, koji su osnovali Marcel Noppeney, Frantz Clement i Eugène Forman, te koji je sam sebe definisao kao „prvi čisto književni i duhovno neovisni dvojezični časopis“. Njegov skromni tiraž, nedostatak materijalne potpore i loša izdržljivost njegovih saradnika doveli su do toga da je časopis nakon samo 12 brojeva prestao izlaziti.

1923. godine, Nicolas Ries pokreće do dan-danas najvažniji luksemburški književni časopis „Les Cahiers Luxembourgeois“. „Chaiers“ je po svjetonazoru i politici bio pozicioniran više prema ljevici, te je izlazio do 1965. godine, da bi 1988. godine bio ponovo lansiran kao „nouvelle série“ od strane Nic-a Weber-a.

60-tih godina dešavalo se puno toga na tržištu luksemburških književnih časopisa. Jedan od najmarljivijih aktera na ovom polju bio je Cornel Meder, koji je oko 1965.

godine pokrenuo časopis „impuls“ prije nego je 1968.-69. godine počeo izdavati časopis „doppelpunkt“ – forum za domaće i inostrane autore koji je bio posvećen tadašnjim najnovijim književnim trendovima u Evropi.

Početkom 70-tih godina oformljena je autorska izdavačka kuća „Lochness“ koja je svojim časopisom „lochnesshefte“ domaćim spisateljima kratkoročno nudila književnu tribinu.

Književnošću se, između ostalog, bavila i tromjesečna revija „Galerie.

Revue culturelle et pédagogique“, koju je takođe osnovao Cornel Meder i koja je od 1982. godine na tržištu.

Osim toga, treba spomenuti časopise „Arts et lettres“, „nos cahiers“, „eis sprooch“ i „Estuaires“ koji je prestao izlaziti 2002. godine.

Posebnu pažnju zaslužuje časopis „abril“ na španskom jeziku, koji je pokrenulo nekoliko EU-činovnika ljubitelja književnosti i koji izlazi od januara 1991. godine svakih šest mjeseci, te redovno i konsekventno objavljuje tekstove luksemburških autora, kao i cijele preglede savremene luksemburške književnosti u prijevodu na španski jezik. O većoj javnoj raširenosti domaće književne produkcije brinu se naročito književni prilozi u dnevnim novinama „Tagblatt“ (Dnevni list) i „Luxemburger Wort“ (Luksemburška riječ) kao i u sedmičnim novinama „Woxx“ i „d‘Lëtzebuerger Land“.

Bošnjačka zajednica u Luksemburgu ima svoja dva časopisa u kojem se nerijetko nalaze književni osvrti i tekstovi, kao i teme koje tretiraju kulturu i baštinu kako Bošnjaka tako i domaćeg stanovništva u LukDiwan - juli/julliet 2014.

semburgu. Magazin Diwan je počeo sa izlaženjem 2011. godine i pored bosanskog objavljuje tekstove na francuskom i njemačkom jeziku.

Ovaj časopis je nastao kao projekat kojeg finasijski pomaže OLAI i fondovi EU. Osnivač i urednik ovog magazina je novinar i publicista Almir Mehonić. Iste godine Zavičajno klub Bihor počeo je da izdaje istoimeni časopis čiji je urednik književnik Faiz Softić.

Izdavaštvo Do osnivanja prvih izdavačkih kuća, koje zaista zaslužuju ovo ime, u Luksemburgu dolazi krajem 70-tih, početkom 80-tih godina kada se pojavila nova generacija pisaca. Uspostavljanjem lektorata, te osnivanjem odjela za marketing i prodaju, Francis van Maele (Éditions Phi) i Guy Binsfeld (Èditions Guy Binsfeld) su se uspješno pobrinuli za profesionalizaciju luksemburškog književnog prometa. Tome je prethodilo nekoliko pokušaja u sličnom smjeru koje su poduzeli sami autori, ali uvijek sa kratkoročnim uspjehom. To je bila, na primjer, već spomenuta Lochnessautorska izdavačka kuća te serija „MOL“-sveske koju je uređivao Cornel Meder.

Po ugledu na Phi-a i Guy Binsfeld-a, 90-tih godina je osnovano još nekoliko uspješnih izdavačkih kuća koje su mogle prihvatiti povećanu produkciju domaćih autora. Spomenućemo izdavačke kuće Op der Lay, Éditions Schortgen, Ultimomondo, Éditions Saint-Paul i Éditions Le Phare.

37

Integracija između Portugala i Luksemburga i iskoristiti šanse u svojoj novoj domovini da nađu posao i vode bolji život. Trenutno u Luksemburgu živi približno 1650 ljudi sa Kapverdskih otoka, pri čemu je upadljivo da su se mnogi bivši državljani ove ostrvske države na zapadnoj obali Afrike odlučili za naturalizaciju, te su svoje kapverdsko ili portuglasko državljanstvo zamjenili luksemburškim.

Bankari, eurokrati i akademici

Historija multikulture u Luksemburgu (II) Državni odbori Državni komesarijat za strance

C

ommissariat du gouvernment aux strangers (Državni komesarijat za strance), koji je dio Ministarstva za porodicu, nastao je 27. jula 1993. godine na osnovu Zakona o integraciji stranaca u Luksemburgu, te o socijalnim mjerama u njihovu korist. Zadaci komesarijata se sastoje, prije svega, u tome da uključe strance u socijalni, ekonomski, politički i kulturni život. Osim toga, ovaj odbor pokreće inicijative i akcije koje podstiču interkulturalnu razmjenu između Luksemburžana i stranaca. On nudi mogućnosti dodatne kvalifikacije u pogledu socijalne integracije. Prihvatanje, smještaj i socijalna briga o azilantima takođe spadaju u zadatke komesarijata.

Državnom komesarijatu za strance je pridružen i nacionalni savjet stranaca.

Ovaj savjetodavajući organ nudi prijedloge za poboljšanje položaja stranaca i njhovih porodica.

U općinama u kojima je procenat stranaca preko 20% obavezni su i općinski savjeti za strance. Ovo bi, u budućnosti, trebalo da bude praksa u svim općinama.

Nacionalna konferencija za strance Prva Conference nationale pour strangers (Nacionalna konferencija za strance) održana je 1993. godine i otada se redovno održava. Ona je utemeljena na Zakonu o integraciji stranaca u Luksemburgu, koji je

38

usvojen te iste godine, a saziva je Državni komesarijat za strance u uskoj suradnji sa Nacionalnim savjetom za strance. Primarni cilj nacionalne konferencije za strance je redovna razmjena između luksemburške vlade, udruženja stranaca i općinskih komisija. Na ovim susretima, učesnici diskutuju o aktuelnim političkim temama kao što su dvostruko državljanstvo, kriteriji integracije, regularizacija izbjeglica, radne i boravišne dozvole.

Na osnovu saglasnosti članova vlade koji su bili prisutni na ovim konferencijama, desile su se mnoge političke reforme.

Konstantno povećanje broja useljenika Tek 1970. godine je broj useljenika ponovo dosegao visoki broj iz 1930. godine.

Otada se ovaj broj konstantno povećava.

1980. godine je udio usljenika iznosio oko 15%, 1990. godine oko 30%, 1998. godine skoro 35% a danas iznosi preko 40%.

Pošto je od 1954. do 1996. godine od 398.000 useljenika njih 293.000 ponovo napustilo Luksemburg, ostalo je ukupno 105.000 novih građana za 40 godina. Većina njih, kako je već spomenuto, potječu iz Portugala: od 1954. godine došlo ih je više od 80.000.

U Luksemburg su tokom 60-tih godina stigli prvi useljenici sa Kapverdskih otoka, koji su u to vrijeme još uvijek bili portugalska kolonija. Nakon što je njihova država 1975. godine postala neovisna, mnogi od njih su uzeli portugalsko državljanstvo, tako da su i oni mogli profitirati od državnog sporazuma koji je potpisan Diwan - juli/julliet 2014.

Kako je od početka 60-tih godina rastao značaj Luksemburga kao finansijskog centra, mnogi finansijski stručnjaci iz cijele Evrope a prije svega Francuzi, Belgijanci i Njemci su se nastanili u Luksemburgu.

Oprilike u isto vrijeme, u Veliku kneževinu su se doselili i mnogi EU-službenici (grad Luksemburg, Brisel i Strazburg su tri glavna grada Evropske Unije), kako bi radili na Kirchberg-u, u biroima raznih evropskih institucija kao što su Generalni sekretarijat evropskog parlamenta, Evropski vrhovni sud, Evropski finansijski sud, Evropska statistička agencija (Eurostat) ili Evropska investiciona banka. Trenutno u Luksemburgu živi oko 9.500 „eurokrata“ (službenika Evropske unije), koji se, za razliku od portugalskih radnika i drugih doseljenika, rijetko zastalno nastanjuju u ovoj zemlji i u velikom broju slučajeva imaju vrlo malo interesa da nauče luksemburški jezik, te da se integrišu u luksemburško društvo. Na ovaj način je Luksemburg tokom posljednjih decenija dobio jednu veoma heterogenu socijalnu strukturu, koju karakterišu velike društvene razlike i koja povremeno začuđuje svojim skoro babilonskim mnoštvom jezika. S druge strane, ne smije se zaboraviti da je migracija u Luksemburgu stvorila jednu neobično raznoliku i bogatu strukturu stanovništva, a da pri tome nikada nije došlo do otvorenog neprijateljstva.

I u akademskim krugovima se u godinama koje dolaze može očekivati porast broja stranca u Velikoj kneževini. Nakon što je Luksemburg nedavno i van državnih granica postao poznat kao univerzitetski i istraživački centar, može se očekivati da će studenti, profesori i naučnici sve češće dolaziti ovamo.

Najveći brojevi u Evropi 2008. godine je broj stranaca koji su živjeli u Luksemburgu iznosio blizu 205.900 osoba, dok je ukupni broj stanovnika bio 483.800. Noviji podaci govore da je danas od ukupno 537.039 stanovnika 238.800 stranaca. Statističke prognoze polaze od toga da će između 2020. i 2030. godine broj stranca premašiti broj domaćeg stanovništva Luksemburga.

Većina stanovnika sa stranim pasošem su stranci iz Evropske Unije, najprije Portugalci (76.000), Francuzi (26.550), Italijani (19.050), Belgijanci (16.500) i Njemci (11.600).

Pored njih, u Luksemurgu živi i 2.200 Danaca, 1.850 Poljaka, 1.050 Kineza, 1.250 Iraca, 250 Kanađana i 200 Indijaca.

Samo 14% stranaca koji žive u Luksemburgu dolaze iz zemalja koje nisu članice Evropske Unije. Najbrojnija skupina tih stranaca su ljudi sa prostora exJuugoslavije.

U ovom kontekstu je bitno spomenuti i podatak da, po najnovijim statistikama, 27% od svih brakova sklopljenih u Luksemburgu čine oni između Luksemburžana i stranaca, dok je 26% brakova sklopljeno između partnera stranaca.

Uposlenici iz regije koji svakodnevno voze od mjesta stanovanja do posla Luksemburg nije samo država sa najvećim procentom stranaca u Evropskoj Uniji, već i sa najvećim brojem uposlenika koji svakodnevno voze od mjesta stanovanja do posla. Broj onih koji svaki dan voze preko granice da bi došli na posao u Luksemburg se u zadnjoj četvrtini stoljeća povećao za više od deset puta. Od 13.800, koliko ih je bilo 1980. Godine, njihov broj je porastao na 141.000 ljudi danas. Polovina njih dolazi iz Francuske, po četvrtina iz Belgije i Njemačke. Dakle, svi oni dolaze iz 1991. godine nastale ekonomske regije, u koju osim Luksemburga spadaju njemačke pokrajine RheinlandPfalz i Saarland, te belgijska Valonija i francuski Lothringen. Po prognozi međuregionalne službe za posmatranje tržišta rada, broj uposlenih koji svakodnevno voze od mjesta stanovanja do posla će do 2050. godine porasti na 300.000 osoba.

Već danas se ovaj masivni porast uposlenika koji svakodnevno prelaze granicu ponekad doživljava kao opasnost i ne nailazi uvijek na razumijevanje, pogotovo u vremenu sve veće nezaposlenosti. Jer, „prekogranični uposlenici“ su već davno pretekli Luksemburžane na njihovom domaćem tržištu rada. Oni zauzimaju oko 70% novih radnih mjesta u Velikoj kneževini.

Pogotovo uslužni sektor se više ne može zamisliti bez njih.

Migracija i blagostanje Činjenica je isto tako, da stranci, koji čine preko 50% zaposlenih u Luksemburgu, velikim dijelom doprinose tome da luksemburška ekonomija,

koja je jedna od najbrže rastućih u Evropskoj Uniji, i dalje cvjeta. Niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da bi domaća ekonomija bez stranih uposlenika u najkraćem vremenskom roku propala, te da postoji bliska veza između migracije i ekonomskog blagostanja u državi.

Njihov rad doprinosi tome da luksemburški bruto domaći proizvod po glavi stanovnika i dalje bude duplo veći od prosjeka Evropske Unije. Osim toga, stranci jačaju luksemburšku socijalnu mrežu, jer se ona velikim dijelom puni od njihovih doprinosa i poreza.

Zahvaljujući njima, i dalje se mogu finansirati penzije i mirovine. Na kraju, bitno je istaći da je viši natalitet kod stranih sugrađana jedini faktor koji utječe na pozitivan razvoj stanovništva u Luksemburgu.

Međutim, šta to povezuje bankara iz Brisela, prodavačicu cipela iz Lothringen-a (koji dva puta dnevno prelaze luksemburško-francusku granicu), portugalskog vrtlara koji već godinama živi u Luksemburgu, njegovu suprugu koja radi kao kućna pomoćnica, EU-službenicu iz Finske koja radi kao prevodilac, kardiologa iz Irana, danskog trgovca namještajem, poljskog web-dizajenra, hrvatskog automehaničara i indijskog vlasnika restorana, osim činjenice da su (barem privremeno) odabrali Luksemburg kao mjesto svog života?

Strane humanitarne organizacije Nevladina organizacija Association de soutien aux travailleurs immigrants (ASTI) (Udruženje za podršku stranih zaposlenika) nastala je 1979. godine iz sedam godina ranije osnovanog portugalskog udruženja zaposlenih.

Ona zastupa ista prava i pravo glasa Diwan - juli/julliet 2014.

za sve, sa težištem na političkoj participaciji imigranata. Osim toga, ASTI se angažuje za anti-diskriminaciju, te za probleme izbjeglica, azilanata i ilegalnih useljenika. U ovu svrhu udruženje je pokrenulo mnogobrojne projekte i službe pomoći za djecu, omladinu i odrasle svih nacionalnosti.

Zajedno sa Ministarstvom za nastavu i gradom Luksemburgom ASTI upravlja Interkulturalnim dokumentacionim i animacionim centrom (CDAIC), koji ne samo što raspolaže bibliotekom sa 12.000 naslova, već nudi i pedagoške projekte za učenike osnovnih i srednjih škola.

Evropski fond za izbjeglice i Državni komesarijat za strance finansiraju ASTI-n servis za hranu „go4lunch“.

Ovaj probni projekat osmišljen je kao sredstvo zapošljavanja i školovanja azilanata, koji se, osim toga, u okviru inicijative „go4craft“ mogu upoznati i sa kulturnim životom u Luksemburgu. Tu se nude kursevi fotografije, slikanja, pisanja i muzike, a u njima učestvuje i Evropski fond za izbjeglice.

ASTI-n centar za mlade nudi aktivnosti u slobodno vrijeme, kao što su izdavanje časopisa „Friendsnews“, te pomoć pri pisanju domaće zadaće. „Info-ensemble“ je naziv informativne platforme na internetu o različitim aspektima doseljavanja u Luksemburg i životu stranaca u Luksemburgu. Ovdje se sakupljaju mišljenja, novinski članci, statistički i bibliografski podaci o temama koje se mijenjaju svaki mjesec.

Krovna organizacija svih udruženja stranaca (Comitte de liaison des associations de strangers -CLAE) CLAE je osnovana u Luksemburgu kao Krovna organizacija svih udruženja stranaca. Ovaj komitet se zalaže za jednaka prava svih osoba koje žive u Luksemburgu, te za priznavanje kultura svih useljenika. U ovu svrhu se, između ostalog, održavaju različiti susreti i diskusije, te se organizuju razni projekti . Osim toga, u Luksemburg-Gasperich-u ovo udruženje ima svima dostupni i besplatni internetkafić „Internetstuff“. CLAE redovno organizuje svečanosti i sajmove, kao što su festival migracije, kultura i građana, sajam knjiga i kulture, festival građana bez granica i festival muzike.

U seriji knjiga CLAE Services izdaju se naslovi koji se na različite načine bave temama stranaca i imigracije.

Centar za istraživanje o migracionim pitanjima u Luksemburgu je u projektnoj fazi.

39

Iz arhiva

Tekst Emira Kusturice iz Oslobođenja 1993.

Zakovani Kusturica i potkovani Rasim

S

koro je književnik Abdulah Sidran iznio zanimljivu tezu vezanu za Emira Kusturicu. Naime, ovaj najveći bošnjački, živući pisac kaže da je Emir Kusturica imao potpuno drugačije stavove na početku rata u BiH. Najbolji dokaz za to je Emirov tekst u Oslobođenju 1993. godine o potkovanom Rasimu. Međutim, tada se dešava nešto što je iz korijena promijenilo Kusturicu.

Prema ubjeđenju Sidrana, Kusturica je potpao pod uticaj tajnih službi koji od tog momenta upravljaju njegovim javnim djelovanjem i životom. Emir od tada ne radi ništa po svojoj volji. U intervjuu datom AJB Sidran kaže da je to rekao i Kusturici na šta je on burno reagovao. Također, Sidran smatra da je Kusturica kontaktirao sa njim iz razloga da pokuša da ga odvoji od svoga naroda i države, da i on (Sidran) krene njegovim stopama.

Kada mu to nije pošlo za rukom došlo je do konačnog razlaza ova dva nekadašnja velika prijatelja.

Diwan ovom prilikom donosi tekst “Potkovani Rasim” koji je Kusturica objavio u Oslobođenju 24.marta 1993. godine.

40

Potkovani Rasim

Sve češće, u besanim noćima, pred mene izlazi slika koju sam ne tako davno vidio na sarajevskom aerodromu. Čekajući majku ugledao sam veliku grupu ljudi. Među njima isticao se jedan visoki gorštak zaraznoga osmijeha, skidao je čulah sa glave, gladio se po ostacima sijede kose… sve dok iz svjetine nije dotrčalo neko dijete i zagrlilo ga.

Dedo srećan što je živ, a unuk što mu se dedo vratio iz daleke Mekke, sa hadžiluka. Plakali su zajedno i grabili prema izlazu. Gledao sam za njima, suza mi je krenula niz lice i kao što tada nisam znao zašto sam zaplakao, ne znam ni danas dok sjedim na amsterdamskom aerodromu. Četiri godine kasnije sjedim i čekam avion, tumarajući svijetom sa svojim novim filmom, nema niti jednog putnika u čije lice ne zagledam i poredim s licima voljenih ljudi iz Sarajeva. Ponovo mi suza krenu, sada iz sasvim drugog razloga… U Amsterdamu sam sreo Rasima iz Lopara. Čovjek, rudar kojeg su četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali…

U slici sretnog zagrljaja djeda i unuka koji se vraća sa velikog putovanja, gledao sam radost, a slika Rasima iz Lopara potresla me snagom najjačeg zemljotresa. Tu nema suza….njegovo zbunjeno, blago lice kao da me još blažim očima pita ZAŠTO? Ne mogu da mu odgovorim, samo vidim ispred sebe slike stradalnika Bosne. Najednom, Diwan - juli/julliet 2014.

kao kod tužnih očiju kipa, predamnom srušile su se sve moje političke iluzije.

Od tog momenta sve što budem vidio i čuo imaće drugu vrijednost…Pred poštovanim Rasimom, čovjek koji me gledao očima mučenika, klonula je moja duša i znao sam da ću pred njim klecati kao pred uzvišenoj svetosti.

Noćima, evo poslije susreta sa Rasimom, odgonetam tajne, rasplićem vlastite misli, baš kao što mi je mati, kad sam bio mali, rasplitala džemper pred zimu da mi saplete novi. Pitam se polušapatom kako je bilo moguće da sam svoje djetinjstvo, kulturu kojoj pripadam, gradu koji je moj grad, poistovijetio sa političarima koje ne poštujem i kako je moguće da nisam reagovao žestinom…

Kada je počeo rat u BiH moj glas se čuo, ali čini mi se gubio u buci stvaranoj sa svih strana. A, ja zgađen od političara s kojima ne bih dijelio ni kafanu, a kamoli republiku, zgađen novinarima koji su kaljali moju familiju, djecu mi nazivali kopiladima, a suprugu kurvom, pokojnog oca špijunom….ja sam od tih ljudi koji su činili šumu, obnevidio, umuknuo i kao kakav Don Kihot nastavio voditi privatni rat, a ljudi iz Sarajeva stradavali su iz dana u dan. Da li je moguće da sam zbog ljudi koji su širili laži o meni, potisnuo sliku svog djetinjstva, svoga grada, svojih voljenih ljudi? Nije mi bilo dovoljno da gledam CNN, jer kako se vidi, a to sam već pisao, Evropa samo supervizira zločine po Bosni.

Trebalo mi je da vidim mučenika Rasima iz logora i da emocionalno pregorim i zaboravim sve politike i istorije svijeta… trebalo mi je da vidim blage oči koje pitaju – zašto Emire – i da shvatim da nema te istorije i predistorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka.

To svi znaju, ali Rasimovo lice kazuje bol svih stradanja u Bosni…

I dok tumaram svijetom, bosanske Muslimane ubijaju ne kao sezonske berače pamuka, nego samo zato što su Muslimani. Znam da stradaju i drugi, ali sigurno Muslimani najviše. Tumaram tako svijetom, nosim svoj posljednji film sa sobom i golemi čemer u duši. Pomiren sa smrću govorim i pišem od srca…..

Emir Kusturica, 24.marta 1993. godine.

Oglasna tabla

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés.

12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu

Diwan - juli/julliet 2014.