Diwan broj 01

Izdvajamo iz sadržaja: Position: 3 La diversité culturelle – identité du Luxembourg

Lokalni izbori u Luksemburgu: 5 Ko, kako i šta se bira?

Intervju:

Glavni i odgovorni urednik Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović Redakcijski kolegij Elma Agović, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Mehmet A. Saygin, Muhamed Mahmutović, Nedžib Vučelj, Albinot Maloku, Emir Ramić, Fahrudin Kladničanin

6 Nicolas Schmit, ministar rada, zapošljavanja i imigracije Luksemburga

Lektor Sanela Karišik - Misirlić

Diwanhana:

Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj

10 Muhamed Filipović, najpoznatiji bošnjački filozof današnjice

Ilustracija Sabahudin Muranović Muran Dizajn i prelom Semir Šišić

Tradition: 14 La chanson d’amour bosniaque

Štampa Imprimerie Faber Izdavač / éditeur

CENTRE CULTUREL ISLAMIQUE DU NORD du Grand-Duché de Luxembourg a.s.b.l.

Specijalno za Diwan dr. Ibrahim Kajan:

Partnerska organizacija / partenaire

16 Tolerancija u praksi le projet est financé par

Putopis: 18 Počitelj – biser bošnjačke arhitekture

Književnost: 20 Ibn Hazm

Kultura susjeda: 24 Michel Rodange, najpoznatiji luksemburški pisac

Diwan - oktobar/octobre 2011.

FEI 2007-2013 Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: magazindiwan@gmail.com L’opinion expimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

Maternji jezik – prošlost i budućnost jednog naroda La langue maternelle – Passé et futur d’un peuple Autor: Almir MEHONIĆ, glavni urednik - rédacteur en chef

P

rema nekim procjenama, na svijetu trenutno postoji oko 6.909 živih jezika, odnosno, jezika kojima se ljudi i danas aktivno služe. Međutim, jezici “umiru” velikom brzinom. Otprilike, polovina jezika na svijetu je toliko ozbiljno ugrožena da će, bez sumnje, izumrijeti tokom ovog vijeka. Statistike kažu da, u prosjeku, svake druge nedjelje negdje u svijetu “umre” jedan jezik. Pitanje maternjeg jezika je možda centralno pitanje, jer predstavlja osovinu oko koje se vrte i sva ostala prava od korišćenja medija, preko kulturnih dešavanja do obrazovanja.

Generalna skupština UNESKO-a 1999. godine je proklamovala 21. februar Danom maternjeg jezika. Ovaj dan je odabran kao sjećanje na studente koji su 21. februara 1952. godine ubijeni u Daki, u Istočnom Pakistanu (Bangladešu), jer su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen zvaničnim.

Stručnjaci iz oblasti pedagogije kažu da svako dijete započinje prvu komunikaciju u životu na maternjem jeziku. I, baš preko jezika, dijete formira svoja mišljenja i razumjevanje svjeta u kom živi i uči uspostavljanje društvenih i emocionalnih odnosa.

Istraživanja pokazuju da dijete koje nije dovoljno savladalo svoj maternji jezik može imati ozbiljne teškoće u učenju.

Formalno učenje maternjeg jezika, posebno u osnovnoškolskom razdoblju, od presudnog je značaja za razvoj identiteta dijeteta i njegovog mišljenja. Zato je potrebno da učenje maternjeg jezika ima institucionalnu podršku - da se njeguje u školama, u medijima, u zajednici. Neformalno učenje maternjeg jezika, odnosno, učenje jezika u porodici i socijalnom okruženju, od suštinske je važnosti, ali nije dovoljno.

No, šta je sa bosanskim jezikom i Bošnjacima u zemljama Zapadne Evrope? Fenomen otuđenja Bošnjaka od vlastitog bosanskog jezika u ovim zemljama ušao je u zabrinjavajuću fazu. To se primjećuje već na drugoj generaciji. Bošnjačka djeca čiji su roditelji, prije 20- tak godina, došli u zemlje Zapadne Evrope, pričaju nekim hibridnim jezikom. Taj hibrid ćete poznati po tome što se svaka 3. bosanska riječ zamjenjuje njemačkom, francuskom, švedskom … riječi.

Iako je njegovanje maternjeg jezika zagarantirano mnogim međunarodnim konvencijama i poveljama, Bošnjaci još uvijek neuspjevaju implementirati ova prava, drugim riječima mnogo se i ne trude oko toga. Da li je ovo siguran put u asimilaciju, prvo nacionalnu, a potom i svaku drugu? Odgovor je, svakako, potvrdan. Maternji jezik je prošlost i budućnost naroda. Narod bez jezika nema se čega sjećati niti ima kud u budućnost ići.

Treba pogledati samo Bošnjake u Turskoj i vidjeti šta nas čeka u zemljama Zapadne Evrope. Treća generacija naših ljudi u Turskoj skoro da i ne može sastaviti jednu rečenicu na svom maternjem jeziku. Proces asimilacije je tu doveden do kraja.

Dakle, prioritet svih bošnjačkih udruženja u dijaspori, i nacionalnih i vjerskih, treba da bude afirmacija bosanskog jezika, organiziranje časova maternjeg jezika za mlađe naraštaje, organiziranje književnih susreta sa bošnjačkim piscima, prezentacije knjiga, formiranje nacionalnih biblioteka, ali i dijalog sa vlastima država, gradova i opština u kojima Bošnjaci žive u značajnom broju o institucijonalnom izučavanju bosanskog jezika.

Projekat našeg časopisa mali je doprinos tom stremljenju.

On estime qu’il existe actuellement dans le monde 6.909 langues vivantes, respectivement les langues dont les hommes se servent activement encore aujourd’hui. Cependant, les langues “meurent’’ à grande vitesse.

La question de la langue maternelle est peut-être une question centrale, car elle représente l’essence autour de laquelle tournent aussi tous les autres droits - en passant par l’utilisation des médias, les événements culturels, jusqu’à l’éducation.

L’assemblée générale de l’Unesco en 1999, a proclamé le 21 février comme journée internationale de la langue maternelle. Ce jour a été choisi à la mémoire des étudiants, qui le 21 février 1952 ont été tués à Daki, à l’est du Pakistan (Bangladesh), pour avoir exigé la reconnaissance de leur langue maternelle comme langue officielle.

Les experts en pédagogie affirment que chaque enfant commence sa première communication dans la vie en langue maternelle. Et c’est vraiment à travers la langue que l’enfant se forge ses opinions et compréhensions du monde dans lequel il vit et apprend à établir des relations sociales et émotionnelles. Selon les recherches, l’enfant qui n’a pas réussi à maîtriser suffisamment sa langue maternelle, risque de rencontrer de sérieuses difficultés dans l’apprentissage.

L’apprentissage formel de la langue maternelle, surtout à la période des études primaires, est crucial pour le développement de l’identité de l’enfant et de son opinion. C’est pourquoi il est nécessaire que l’apprentissage de la langue maternelle ait un soutien institutionnel et qu’il soit soigné dans les écoles, les médias et la communauté. L’apprentissage non-formel de la langue maternelle, respectivement l’apprentissage de la langue dans le milieu socio-familial, est d’une importance capitale mais n’est pas suffisant.

Mais qu’en est-il de la langue bosniaque et des Bosniaques dans les pays de l’Europe de l’Ouest ? Le phénomène de l’aliénation des Bosniaques par rapport à la langue bosniaque dans ces pays est entré dans une phase inquiétante.

Ceci se constate déjà chez la deuxième génération. Les enfants bosniaques dont les parents sont venus en Europe de l’Ouest il y a 20 ans, parlent une langue hybride. Ce caractère hybride se reconnaît au fait que chaque troisième mot bosniaque est substitué par un mot allemand, français, suédois…

Même si l’entretien de la langue maternelle est garanti par de nombreuses conventions et chartes internationales, les Bosniaques n’ont toujours pas réussi à mettre en œuvre ces droits, autrement dit, ils ne font pas non plus de grands efforts ce concernant.

Est-ce que ceci serait un chemin sûr vers l’assimilation, d’abord nationale et après toute autre ? La réponse est dans tous les cas affirmative. La langue maternelle est le passé et le futur d’un peuple.

Un peuple sans langue n’a ni de quoi se souvenir ni les moyens d’avancer dans le futur. Il suffit de considérer le cas des Bosniaques de Turquie et voir ce qui nous attend dans les pays de l’Europe de l’Ouest. La troisième génération de notre peuple en Turquie est quasiment incapable de former une phrase dans sa langue maternelle. Le processus d’assimilation est ici mené à bout.

Donc la priorité de toutes les associations bosniaques dans la diaspora nationale ainsi que religieuse, doit être l’affirmation de la langue bosniaque, l’organisation des cours de langue maternelle pour la jeune génération, l’organisation de rencontres littéraires avec des auteurs bosniaques, la promotion de livres, la création de bibliothèques nationales, mais aussi le dialogue avec les propres pays, villes et communes, où les Bosniaques vivent en nombre important, sur l’apprentissage institutionnel de la langue bosniaque. Le projet de notre magazine est seulement une contribution modeste à cette poursuite.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

1

Aktuelnosti

Bekanntmachung

Buch über Bosniaken in Luxemburg

B

osniaken in Luxemburg ist der Titel des Buches das schon bald im Buchhandel erhältlich sein wird. Die Monographie über die Bosniaken Luxemburgs ist die Arbeit des Schriftstellers Faiz Softic, der bereits mehrere Bücher mit Gedichten und Prosa veröffentlicht hat.

Softic äußerte unserem Magazin gegenüber, dass ein renommiertes Verlagshaus in Montenegro Almanah den genannten Titel veröffentlichen wird.

- Das Buch deckt alle Bereiche der Bosniaken in Luxemburg ab. Es folgt ihrer sozialen Arbeit seit dem Jahr 1927, als die ersten Bosniaken in Luxemburg ankamen, bis heute.

Das Buch behandelt ausführlich das kulturelle, religiöse und wirtschaftliche Panorama, zeichnet Portraits von erfolgreichen Einzelpersonen sowie von Vereinigungen mit bosniakischem Hintergrund und spricht über die fortschrittliche bosniakische Jugend. Neben seinen eigenen befinden sich in Softics Buch auch Texte von mehreren anderen Autoren, die über Luxemburg geschrieben oder die Arbeit der Bosniaken in diesem Land verfolgt haben.

Faiz Softic wurde 1958 in Bijelo Polje Sandzak - Montenegro geboren. Er ist Mitglied der Gesellschaft der Schriftsteller in Bosnien und Herzegowina, und sein Roman „Unter dem Berg Kun“ ist in Französisch übersetzt worden. Der Autor lebt derzeit in Luxemburg.

A. Mehonić

2

US – Botschaft in Luxemburg

Neues auf Wikileaks

D

iese Woche sind eine ganze Reihe von Meldungen aus der USBotschaft in Luxemburg an die Autoritäten in Washington auf der Enthüllungsplattform Wikileaks aufgetaucht. Es sind dies „unclassified“ – Depeschen, also nichts wirklich Brisantes. In den Meldungen, die zwischen August 2006 und Februar 2010 verfasst wurden, geht es unter anderem über die Position Luxemburgs zu verschiedenen internationalen Angelegenheiten, um die Beziehungen zwischen Regierung und muslimischer Gemeinschaft, um die verschiedenen Budgets, die Armeereform, die Parlamentswahlen von 2009, die Vogelgrippe, die OGM-Debatte usw.

Najavljujemo/Bekanntgabe

USKORO IZLOŽBA ISLAMA Zentrum für Dokumentation und humane Migration wird Mitte des nächsten Jahres ein Projekt umsetzen, das sich mit den vielfältigen Aspekten des Islam in Luxemburg befasst.

P

rema informacijama koje smo dobili, sredinom sledjeće godine u Luksemburgu će se sprovesti projekat pod nazivom “Ja sam musliman, ali sam čovjek kao i vi.” Nosilac ovog projekta biće Centar za dokumentaciju i humanu migraciju. Projekat će tretirati sedam oblasti, baviće se životom i današnjicom muslimana, odnosom mladih muslimana spram islama, a jedna od oblasti nosi naziv “biti Luksemburac i musliman”.

Kako su za naš Magazin rekli u Centaru za dokumentaciju i humanu migraciju glavni cilj ovog projekta biće predstavljanje višestrukih aspekata islama u kontekstu Luksemburga. Namjera je, također, uraditi plan i program prezentacije islama, koji bi se ponudio školama u Luksemburgu.

Pri realizaciji projekta biće organizovane konferencije, tribine, tkz. “izložbe islama”, a u planu je i snimanje dva dokumentarna filma.

S.Mehonić Diwan - oktobar/octobre 2011.

Position

Saznajemo

La diversité culturelle - identité O snovan du Luxembourg pokopni fond balkansk ih muslimana

U

njemačkom gradu Kelnu osnovan je fond solidarnosti, ”Balkans muslimische union” (BMU). ”Na osnivanje fonda nas je potaklo iskustvo svakodnevnog susretanja sa slučajevima da je neko od muslimana sa Balkana preselio i da nedostaju potrebna sredstva da se merhum na dostojanstven način isprati na poslijednje putovanje i ukop u svom zavičaju. Vrlo često obavljanje admistrativnih poslova vezanih za transport umrlog, te pribavljanje potrebnih papira, predstavlja puno veći izazov od samog finansiranja transporta umrlog, kaže Dževad Mujović, predsjednik BMU. BMU je Pokopni Fond čiji je zadatak obavljanje administrativnih poslova vezanih za prijevoz umrloga do mjesta ukopa u nekoj od balkanskih država, transport umrlog do mjesta ukopa, te solidarno finansiranje troškova proisteklih iz navedenih usluga.

Ova organizacija ima svoje predstavnike u susjednim državama kao što su Švicarska, Austrija, Danska, ali i zemlje Beneluxa. Članstvo fonda čine Bošnjaci iz BiH i Sandžaka, Albanci sa Kosova i Makedonije.

Opremanje i transport jedne dženaze iz Zapadne evrope do neke od balkanskh zemalja u prosjeku košta oko 2.500 eura. Sve troškove transporta kao i putne troškove jednog pratioca snosi Pokopni Fond. Članstvo u fondu je porodično i godišnje iznosi 45 eura. Za sve članove u slučaju smrti fond besplatno obezbđuje, obavljenje neophodnih procedura u Opštini i Konzulatu, mjesto za opremanje (gasul) meruhma , opremanje u skladu sa islamskim propisima, povrtanu kartu jednom pratiocu umrloga i prijevoz od mjesta preseljenja do mjesta ukopa u nekoj od balkanskih država.

M.Mahmutović

Auteur: Anita Helpiquet, Clae

L

es cultures du Luxembourg se façonnent de multiples références alimentées par tous ceux qui lisent ce pays à la lumière des hommes et des femmes qui le constituent. Nous ne pouvons de ce point de vue que féliciter l’équipe du tout jeune magazine Diwan dont l’initiative confirme des dynamiques associatives que nous avons le plaisir de voir se développer et aussi d’accueillir depuis un certain nombre d’années chaque printemps au Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté et au Salon du livre et des cultures.

Les références culturelles de ce pays sont riches, multiples ; certains seraient même tentés de voir dans le Luxembourg un pays multiculturel.

Nous défendons au Clae une conception plus interculturelle. Si chaque personne est en droit de s’identifier à des références culturelles particulières, il serait tout aussi vain de penser qu’une référence peut à elle seule constituer l’essence identitaire. Amin Maalouf dans Les Identités meurtrières écrivait que le défi de nos sociétés serait de modifier le paradigme de l’identité, de faire en sorte que ce concept ne se lise plus sous forme de catégorisation, mais plutôt à la lumière de l’ensemble des références de chaque personne. Si elles peuvent être multiples, décloisonnées, choisies et négociées librement en fonction de l’héritage culturel et social et les trajectoires plus individuelles de chacun, l’identité lue à la lumière d’une seule appartenance resterait exclusive et excluante. Audelà du multiculturalisme qui suppose l’idée de juxtaposition des cultures sans lien entre-elles, nous voyons que les cultures du Luxembourg se partagent, s’empruntent et se réinventent constamment.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Ono što je interesantno kroz ediciju jednog magazina kao što je Diwan je sustret između više jezika u jednom izražaju Luksemburga i Bosne, pokretanje dijaloga bez kompleksa između zemlje imigracije i zemlje emigracije. Bez obzira na značajnu prisutnost imigracije u Luksemburgu, kulture Balkana su još nepoznate, pa nekad i odbačene od strane osoba koje ne žele shvatiti njihovu složenost i bogatstvo izvan aktualnih događanja ili kroz jednu religiju koja je marginalizovana. Možemo samo čestitati ekipi mladog magazina Diwan čija iniciativa potvrđuje društvene aktivnosti i biće nam zadovoljstvo vidjeti kako se razvija.

Ce qui apparaît intéressant à travers l’édition d’un magazine tel que celui de Diwan est la rencontre à travers plusieurs langues à la fois des expressions du Luxembourg et celles de Bosnie, la mise en mouvement d’un dialogue sans complexe entre terre d’imigration et d’émigration.

Malgré une immigration significative présente au Luxembourg depuis plusieurs décennies, les cultures des Balkans restent peu connues, quelquefois même rejetées par des personnes qui ne veulent lire leur complexité et richesse au-delà des événements marquant de l’actualité ou à travers une religion qui reste marginalisée.

La réciprocité ou reconnaissance apparaît comme un des socles d’une société ouverte sur elle-même et sur le monde, une des conditions pour que les personnes venues en immigration puissent s’inscrire dans leur pays d’accueil, sans devoir renoncer pour autant à leur histoire. Elle est rendue parfois difficile par les barrières linguistiques, la méconnaissance ou même une conception trop étriquée de l’intégration. Il appartient au magazine Diwan mais aussi à toutes les initiatives qui voient le jour dans l’ensemble du Luxembourg et ailleurs de continuer à inscrire et partager les différentes cultures de ce pays.

3

Position

Intégrez-vous ! presque simultanément, déclaré que l’intégration était un échec. Un terme qui résonne comme un signe de ralliement politique en ces temps de crise économique.

Riječ « integracija » je na svim usnama. Svaki put kada se radi, u javnoj debati, o teškoćama za « zajedničko življenje », razni akteri je mobilišu da bi spriječili upotrebu termina kao : rasizam, ksenofobija, diskriminacija ili insercija.

Koncept integracije nema nikakvu relevantnost u pogledu državljana koji su rođeni u ovoj zemlji, koja je njihova.

Auteur : Mehmet A. SAYGIN

N

on, il ne s’agit pas, après les succès de Indignezvous ! et de Engagez-vous!, d’un improbable troisième essai de Stéphane Hessel.

Le mot « intégration » est sur toutes les lèvres. Chaque fois qu’il est question, dans le débat public, de difficultés en lien avec le « vivre ensemble », différents acteurs le mobilisent pour éviter d’avoir à recourir à des termes comme : racisme, xénophobie, discrimination ou insertion. Il est donc souvent utilisé abusivement.

(Cela ne signifie pas pour autant que le terme intégration n’est pertinent dans aucune circonstance. Nous y reviendrons.)

Ce flou sémantique permet de réactualiser le débat sur l’intégration chaque fois qu’un fait divers mettant en scène des individus originaires d’un pays étranger, en particulier du Maghreb ou du Moyen-Orient, est couvert par les médias grand public. Dernièrement, trois dirigeants européens de premier plan (Merkel, Sarkozy et Cameron) ont,

4

Une façon, farfelue mais efficace, d’objectiver l’intégration des uns et des autres serait de poser voire de lister des critères clairs afin que les « prétendants » à l’intégration sachent exactement à quoi s’en tenir s’ils décident d’arpenter le parcours devant mener à « l’attestation » de leur parfaite intégration, sans que quiconque ne puisse plus revenir dessus.

Le concept d’intégration n’a aucune pertinence s’agissant de parler de citoyens nés dans ce pays, qui est le leur. L’origine est un critère intrinsèquement inobjectivable et par conséquent irrelevant. En effet, chaque personne puise (une partie de) ses origines dans un « ailleurs ». La distinction entre autochtones et allochtones devrait donc logiquement être celle qui met en présence d’une part des nationaux (les autochtones), d’autre part des primo-arrivants (les allochtones).

En revanche, dans la mesure où les flux migratoires ne cesseront jamais, le concept d’intégration a, et aura toujours, une pertinence s’agissant de parler des primo-arrivants, quelle que soit leur provenance, et s’agissant d’élaborer des politiques en matière d’accueil visant ces nouveaux venus. Dans cette circonstance, donc, iI garde tout son sens.

En effet, il est essentiel que toute personne qui décide de s’installer sur le territoire d’un pays, le pays d’accueil, soit invitée à en respecter la législation. Un début de réponse à la question de savoir ce qu’est l’intégration se déclinerait comme suit : est intégré tout individu durablement installé, tout citoyen qui respecte le cadre légal, à savoir la Constitution et les instruments internationaux en matière de droits humains, ces instruments internationaux ayant des effets directs en droit interne et faisant par conséquent corps avec celui-ci.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Une fois ces prémisses posées, et un accord de principe sur cellesci est nécessaire sous peine de ne pas pouvoir approfondir la discussion, il est possible de préciser le point de cristallisation du débat sur l’intégration. En effet, il se pose particulièrement au regard de la présence en Occident de citoyens de confession musulmane ou appartenant à un groupe labellisé de façon un peu simpliste comme « arabomusulman ».

Ce groupe, pourtant hétérogène, est fréquemment et indistinctement prié voire carrément sommé de s’intégrer. A l’observation, il est en réalité question de demander à tous les individus qui le composent de « vivre comme nous ». En d’autres termes, non pas de respecter la Constitution et les instruments nationaux et internationaux qui composent notre ordonnancement juridique, mais de faire les mêmes choix de vie que « nous ». De manger « comme nous », de boire « comme nous », de se comporter en société « comme nous ».

Au besoin, il sera jugé légitime de les y contraindre, au mépris de la liberté individuelle sur laquelle est bâti notre ordre constitutionnel démocratique. Or, cette contrainte, qu’elle se traduise par une violence symbolique (la formule est de Pierre Bourdieu) ou par une initiative législative, revient à violer les principes d’égalité et de non-discrimination.

Le premier consacre le droit égal de pouvoir choisir librement ; le second interdit de priver du droit à l’égalité une personne en raison des choix qu’elle pose.

Ce discours n’est aujourd’hui plus l’apanage de l’extrême-droite traditionnelle. Il a largement contaminé l’ensemble des partis politiques dits « démocratiques ». Il est normalisé et promu par un ensemble disparate d’acteurs politiques, de l’extrême-gauche à l’extrême-droite de l’échiquier. S’opposer à cette tendance tentaculaire, voilà le véritable défi que ce que l’on nomme communément le « vivre ensemble ». Et il y a urgence.

Predstavljamo

Opštinski izbori u Luksemburgu

Gradonačelnik

Osam Bošnjaka na izbornim listama Autor: Velid Jusufović

B

liži se 9. oktobar, dan kada će se u 116 luksemburških opština održati lokalni izbori.

U 44 opštine će se glasati po proporcionalnom sistemu, a u 72 po većinskom.

Kako je predviđeno u opštinama preko 3.000 stanovnika važe proporcionalna pravila. To znači da se kandidati unose na listama partija, i glasa za kandidate u okviru partijskih lista ili za partijsku listu u cijelini. Partija dobija mjesta po proporcionalnom sistemu, međutim, sa obavezom da izabere vijećnike koji su dobili najviše glasova u okviru partijske liste.

Iako se na izborima 2005. godine u 37 opština biralo po proporcionalnom sistemu, u međuvremenu je šest opština prešlo prag od 3.000 stanovnika. To su opštine Betzdorf, Frising, Hobscheid, Lorentzweiler, Remich i Sandweiler.

U opštinama gdje se glasa po većinskom sistemu u Opštinsko vijeće ulaze kandidati sa najviše osvojenih glasova.

Zanimljivo je da po ovom sistemu ne postoje partijske liste, nego se kandidati pojedinačno prijavljuju u izbornu utrku.

Broj mandata ovisi o broju stanovnika. Kod opština koje imaju manje od 1.000 stanovnika bira se sedam vijećnika, a preko 1.000 do 3.000 stanovnika devet vijećnika. Glavni grad broji najviše vijećnika i to 27. Ako se desi da u opštinama u kojima važi većinski izborni sistem ima manje kandidata nego mjesta u Opštinskom vijeću onda se iz-

bori ne održavaju. Kandidati automatski sačinjavaju opštinsko vijeće. To je slučaj u Schieren, Weiler-la-tour, Consdorf, Consthum, Eschweiler, Neunhausen i Waldbredimus. U slučaju da ostane više od jednog upražnjenog mjesta moraju se održati dodatni izbori. Zbir svih mjesta u Opštinskim vijećima je 1.113.

Opštinsko vijeće Najviši organ opštinske samouprave je Opštinsko vijeće. Vijeće je “parlament” opštine i bira se svakih 6 godina.

Opštinsko vijeće zasjeda najmanje jedan put u tri mjeseca. Sjednice su javne. Opštinsko vijeće se brine za sve unutrašnje poslove uprave i usvaja finansijski budžet. Lokalna školska organizacija je takođe u nadležnosti Opštinskog vijeća.

Opštinskom vijeću pripada i nadležnost opštinskog upravljanja prometom i izrada sveobuhvatnog građevinskog plana i pravilnika za izgradnju. Šoffenrat Šoffenrat je “vlada” na lokalnom nivou. U principu se sastoji od gradonačelnika i dva zamjenika. U većim opštinama može da bude i više zamjenika.

Pored opštinskih zadataka Šoffenrat djeluje u pojedinim slučajevima i kao organ države. Šoffenrat je izvršni organ koji se brine o primjeni zakona i propisa na lokalnom nivou. Šoffenrat priprema sjednice Opštinskog vijeća i brine o sprovođenju odluka, vodi opštinske poslove i nadzire usluge opštine.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Gradonačelnik ima najvažniju ulogu u Šoffenrat. On brine o sprovođenju policijskih zakona i propisa. Tome pripada i pravilnik o izgradnji. On nadzire javnu sigurnost. Gradonačelnik je civilni službenik i nadzire javni registar. Građanski brak se sklapa pred gradonačelnikom ili zamjenikom gradonačelnika.

Statistika Glasanje u Luksemburgu je obavezna zakonska kategorija. Zanimljivo je da luksemburški izborni zakon dozvoljava stranim državljanima koji borave u Luksemburgu preko pet godina, pravo učesća i kandidovanja na lokanim izborima pod uslovom da se upišu u birački spisak. Prema zvaničnim podacima ove godine je 30.937 osoba sa stranim državljanstvom upisano na biračke spiskove. To je povećanje za 29,1% upisanih u poređenju sa opštinskim izborima iz oktobra 2005.

Analizirajući izborne liste za lokalne izbore 9. oktobra dolazimo do podatka da se svega 8 kandidata iz reda bošnjačke populacije nalazi na njima.

Najviše ih je kod socijalista (LSAP) 3 kandidata, u Demokratskoj partiji (DP) su 2 Bošnjaka, isto kao i kod komunista (KPL), dok će se jedan Bošnjak birati po većinskom sistemu u opštini Clerf. Uzimajući u obzir broj Bošnjaka koji žive u Luksemburgu, ovo je svakako vrlo mali broj kandidata. On otkriva jedan dublji problem, odnosno, svojevrsnu izolovanost naše populacije iz javnog života Luksemburga. Drugim riječima, mi sami sebe izolujemo. Ako želimo uticati i doprinositi društvu u kojem živimo u narednim izborima moraćemo imati mnogo više kandidata u politici.

5

Intervju

Nicolas Schmit je rođen 1953. godine u Differdange.

Doktorirao je ekonomiju i diplomirao na Institutu političkih nauka na Aix-en-Provence. Od 1989. do 1990. Nicolas Schmit je vršio funkciju generalnog sekretara LSAP. Od 1991. do 2004. bio je član Državnog vijeća. Nakon parlamentarnih izbora 2004. izabran je za zamjenika ministra vanjskih poslova i imigracije. U okviru vladajuće koalicije između kršćansko-socijalne stranke (CSV) i socijalističke radničke partije (LSAP), nakon parlamentarnih izbora 2009. Nicolas Schmit je imenovan za ministra rada, zapošljavanja i imigracije. On predstavlja luksemburšku Vladu u Vijeću Evropske unije u oblastima zapošljavanja, socijalne politike, zdravstva i zaštite potrošača kao i u oblastima pravosuđa i unutarnjih poslova, te i na planu za imigracije.

Nicolas Schmit, ministar rada, zapošljavanja i imigracije

Mi želimo društvo koje se integriše i gdje svako njeguje svoje vrijednosti Sa ministrom Schmitom smo razgovarali o velikom talasu izbjeglica iz Srbije i Makedonije, o njihovom statusu, o nacionalnim manjinama i integraciji.

Razgovarala: Saima Mehonić DIWAN: Poštovani ministre, imate li podatak o broju imigranata u Luxemburgu?

Vi znate da u Luksemburgu živi nešto više od pola milijona ljudi, 510 – 514 hiljada, od čega više od 40%, tačnije 43% nema luksemburško državljanstvo. Postoje ljudi iz drugih zemalja koji su se instalirali u Luksemburg. Ovdje moramo razlikovati klasičnu imigraciju koja se u evropskom kontekstu naziva “slobodno kretanje”. Većina ljudi koji su došli ovdje, odnosno njih više od 200 hiljada nisu Luksemburci, to su ljudi koji dolaze iz neke druge zemlje. Ljudi iz trećih zemalja tj. zemalja koje još nisu članice EU čine populaciju od 6-7% našeg ukupnog stanovništva oko 35.000, za njih naravno vaze druga pravila, s tim da imamo Švicarsku, Norvešku i Island koje imaju slična pravila Evropskoj uniji .

DIWAN: Ove godine se povećao priliv izbjeglica s područja Srbije i Kosova. Kakav je njihov status ?

Mi imamo te ljude koji su došli u Luksemburg, ali ne samo u Luksemburg i druge zemlje se suočavaju sa sličnim fenomenom.

To su ljudi koji dolaze iz dvije zemlje, Srbije i Makedonije, oni kažu da pripadaju takozvanoj romskoj nacionalnoj manjini. Imali smo samo u avgustu 88 ljudi iz Srbije, 59 iz Ma-

6

kedonije i 23 sa Kosova. Moram napomenuti da su samo tri osobe iz Bosne zatražile azil.

Sličan fenomen imamo u Belgiji, u Njemačkoj manje, Švedska je pod jačim utjecajem.

Matične zemlje ovih izbjeglica su stekle pravo da njihovi građani mogu slobodno da se kreću, putuju po drugim zemljama u Evropi, što je samo po sebi vrlo pozitivna stvar. To smo imali i u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, ovi ljudi koji mozda imaju problema u svom društvu, što ja ne negiram, dodju u Luksemburg ili u neku drugu zemlju, znajući da ovdje mogu slobodno da uđu, a onda podnose zahtjeve za azil. To nije prihvatljivo, to kažem jasno i glasno! Šanse za azil su ovdje jako slabe, ali mi moramo da ih uzmemo u proces i da im garantujemo prava koja ih sleduju (kao azilante). Također smo u kontaktu sa njihovim vladama kojima smo rekli da preuzmu odgovornost za svoje građane.

Ovdje će ostati nekoliko mjeseci u kojima moraju da budu smješteni, i to preopterećuje kapacitete Luksemburga, ne znamo gdje da ih smjestimo jer se radi o velikom broju ljudi, što očito predstavlja problem našeg društva.

Dobio sam pismo u kojem jedan gradjanin predlaže da ograničim ovu situaciju kao što to radi Danska. Imamo Iračane koji protestuju, jer oni ne dolaze na red, jer je naša služba preopterećena sa azilantima iz Srbije i Makedonije. Imam u planu putovati u Srbiju i Makedoniju, kako bi opemenuo tu regiju na odgovornost koju imaju. Znamo da su to organizirana putovanja. Oni dobiju pasoš i bude im rečeno da dođu u Luksemburg sa uvjerenjem da će ovdje biti za par mjeseci snabdeveni. To ne može tako.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

DIWAN: Kakva je procedura, nakon što primite te ljude ovdje?

Ljudi dođu ovdje s validnim pasošem i obično dolaze za vikend. Tako da ponedeljkom čekaju ispred imigracijske službe. Oni budu prihvaćeni u proceduru, jer mi nemamo sredstvo da ih odbijemo. Svatko ima pravo podnijeti zahtjev za azil, nedavno smo imali Amerikanca, koji je zatražio azil. Dakle, ljudi podnose zahtjev za azil i onda dobiju sva prava koja ih slijeduju, iako ulaze u državu kao turisti. To je trenutno naš najveći problem. Uglavnom sa dvije zemlje, Srbijom i Makedonijom, sa kojima moramo pokušati ovo riješiti što prije.

DIWAN : Gdje ih smještate?

To je još jedan od naših problema. Mi nemamo mogućnosti, jer je to veliki broj osoba i sve se tako brzo odvilo. Oni su smjesteni svugdje po malo. Naše sposobnosti za smještaj tih ljudi su iscrpljeni. Dijelom su smješteni u kampove, to ne radim ja, već ministrica Jacobs. Njihovi uvjeti u kojima su smješteni, obično nisu jako dobri. Ali oni moraju biti svjesni da je nemoguće da jednostavno dođu ovdje i traže azil. Šansa da dobiju azil ovdje je nula, kao što sam već naglasio.

DIWAN : Da li dobijaju kakvu pomoć pri povratku kući?

U početku su dobijali pomoći, ali više ne.

Ne mogu oni da dođu u Luksemburg, ostanu nekoliko mjeseci, bivaju smješteni i još prime pomoć da budu vraćeni u svoju zemlju, s tim da se opet nakon 6 mjeseci vrate. Takvih slučajeva smo imali. Dakle, sada ne dobijaju nikakvu pomoć.

DIWAN : Šta im zapravo država omogućava kad ih primi u proceduru?

Oni su smješteni, dobijaju hranu, ako su djeca školske dobi, moraju biti upisana u školu, što je vrlo komplicirano, jer djeca govore samo svoj materinji jezik. I dobijaju nešto za džeparac. Kada je bilo ratno stanje, kada je situacija bila nemoguća, bilo da je to u Bosni ili na Kosovu, nije bilo rasprave, ljudi su ovdje prihvaćeni. Danas nema rata, svakako da ekonomska situacija nije dobra, i mi to

znamo, ali ekonomska situacija nije dobra u mnogim drugim zemljama, nije dobra u Grčkoj, u Bosni još uvijek nije savršeno, ostaje dalje raditi na tome.

DIWAN : Koji su njihovi glavni motivi za napuštanje svoje zemlje?

Kažu da su socijalno ugroženi, da bivaju diskriminirani, to je prilično jasno. Ne želim reći da je to apsolutno pogrešno, ali diskriminacija ne može biti argument prijave za azil u Luksemburgu.

DIWAN : Što kažu predstavnici vlada tih zemalja, koji su, po njihovom mišljenju, glavni uzroci za odlazak u inozemstvo njihovih građana?

Kažu da su organizirane ture, te da će pokušati ograničiti i reducirati ove valove.

Srpski ministar unutarnjih poslova bio je u posjeti ovdje i imam namjeru da putujem u Srbiju i Makedoniju, kako bi razmotrili kako zajednički rješavati postojeći problem. Također smo spremni, ako ima socijalnih problema, da pomognemo da se u zemlji riješe, da djeca idu u školu, to je jedna od tačaka, da se stvaraju radna mjesta, to su sve problemi koji se razumiju, ali se oni moraju riješavati u zemlji, ne mogu se transportovati ovdje.

DIWAN : Da li se ova situacija mogla predvidjeti?

To nije moglo biti predviđeno. Možda smo trebali imati i tu situaciju na umu. Za nas je to bio važan korak, kako bi se osiguralo slobodno kretanje u državama bivše Jugoslavije. Da li smo trebali znati, da će ta situacija biti ovako iskorišćena, to ne znam, ali mi moramo osigurati da u svakom slučaju, u budućnosti ne bude ovakvih situacija. Luksemburg nije sam, jer Belgija je također teško pogođena, i mislim Švedska i Holandija.

DIWAN : Koliko dugo traje postupak od trenutka dolaska u zemlju do donošenja odluke da se moraju vratiti?

Imamo obavezu da te ljude tretiramo u ubrzanom postupku. Ova procedura traje tri do četiri mjeseca.

DIWAN : Luksemburg je jedan od potpisnika Okvirne konvencije za zaštitu naci-

onalnih manjina, ali još uvijek ne priznaje pravo na status nacionalne manjine kao što je to u većini evropskih zemalja. Zašto?

Mišljenja sam da ne trebamo imati nacionalne manjine. Šta to znači nacionalna manjina? To znači da u jednoj državi, uzmimo kao primjer Finsku, kod njih su nacionalna manjina Šveđani. Oni žive u dijelu Finske, imaju pravo da govore švedski, švedski je takođe nacionalni jezik u Finskoj. Oni su potpisali sporazum 1920. ili 1921. da dobiju svoja prava, kao što je jezik, obrazovanje itd. Luksemburg nema nacionalne manjine, mi imamo ljude koji su imigrirali ovdje, međutim, mi ne mozemo da ih priznamo kao nacionalnu manjinu. Ne mogu vam reći da ste Vi Luksemburka koja pripada bošnjačkoj nacionalnoj manjini, naravno Vi uživate sva prava i slobode. Također, ne mogu reći da su Portugalci, koji žive ovdje u Luksemburgu, nacionalna manjina, ne, to su ljudi koji su došli iz Portugala u Luksemburg, oni mogu, naravno da njeguju svoj jezik i običaje, ali se moraju integrisati u luksemburškom kontekstu. Ne smijemo dozvoliti da nastane situacija gdje ljudi žive u izolaciji, što je na žalost negdje već postala realnost.

Mi želimo društvo koje se integriše, gdje svako njeguje svoje vrijednosti, da li je to kultura ili religija, svako je slobodan da praktikuje kako želi. Zato mi ne priznajemo status nacionalnih manjina. Vjerovatno mi ovdje imamo preko sto različitih nacionalnosti, dokle bi došli ako bi svakog priznali kao nacionalnu manjinu. Ako bi ljudima iz BiH dali status nacionalne manjine, to bi bilo apsurdno. Ti ljudi ovdje imaju pravo da se organiziraju, da imaju svoje klubove, da njeguju svoj identitet, da održavaju vezu sa svojom domovinom. Koja prava bi im još dali kao nacionalnoj manjini? Ja sam radikalno protiv da uvodimo status nacionalne manjine. Mi smo zemlja kojoj je cilj, da i pored svih različitosti, svako proba da se integriše u društvu u kojem živi. U slučaju da uvedemo status nacionalnih manjina, dobili bi više nacionalnih manjina, što bi dovelo do situacije koja Diwan - oktobar/octobre 2011.

bi bila opasna po koheziju našeg društva.

Na kraju konca, možemo doći u situaciji da Luksemburci postanu nacionalna manjina, a s time bi luksemburški politički diskurs mogao krenuti u drugačijem pravcu.

DIWAN : Govoreći o integraciji, gospođa Merkel, Sarkozy i Cameron ističu da je integracija doživjela neuspjeh. Koji je Vaš dojam o integraciji ovdje u Luksemburgu?

To nije uvijek uspjeh, treba nastaviti činiti velike napore kako bi osigurali da integracija uspje. Ne mogu reći da je na svim poljima uspjeh. U Njemačkoj je dijelom neuspjeh, iako ima uspješnih ljudi. Ako sada uzmete grupu ljudi koja je porijeklom iz Turske postoje naravno slučajevi, gdje su se ljudi dobro integrisali, koji imaju uspješan obrazovni put iza sebe. Ovdje se treba razmatrati problem školstva djece sa migracijskom pozadinom.

Ona imaju poteskoće da se integrišu u školski sistem. Naravno da ima i druga strana medalje, ima i jako uspješne djece. Ja znam, recimo u Wiltzu ljude čija su djeca uspješno završila škole ovdje i sada su uspješni studenti, oni su mozda pozitivan primjer. Međutim, ne možemo reći da nema i neuspjeha, i da društvo ne prihvaća sve kako se mi nadamo. Zato kažem da je integracija proces koji treba biti uvjek na novo postavljen, te da svako mora dati svoj doprinos. Ja neću reći da je integracija doživjela neuspjeh. Integracija je proces koji treba puno angažmana i puno napora kako bi se postojeći problemi umanjili.

DIWAN : Integracija nije jednosmjerna ulica. To je vrlo složen pojam. Šta je to potrebno da obje strane učine kako bi doprinijeli uspješnoj integraciji?

Integracija se ne može naredjivati sa vrha, ne možemo imati nekakav zakon, svi se moraju integrisati, a to naravno uključuje jaku volju, kako pojednica, tako i cjelokupne zajednice. Mora postojati interakcija između društva i pojedinih osoba. Ako su obje strane spremne, ako društvo, također, nudi mogućnosti tako što će pojednostaviti taj proces, kao npr. učenje jezika, i sl. onda je moguće doći uspješno do cilja.

7

Avlija Razgovor s povodom

Doktorat o balkanskim muslimanima Lucie Waltzer ist Luxemburgerin, die Religionwissenschaften und Soziologie in der Schweiz an der Universität Fribourg studierte. Danach bekam Sie die Gelegenheit an der Universität Luxemburg zu promovieren. In ihrer Forschung befasst sich Waltzer mit Immigrationsproyessen und religiösen Phänomenen der muslimischen Einwanderern und Flüchtlingen aus dem Balkan in Luxemurg.

“Da ein großer Teil der Muslime in Luxemburg aus dieser Region kommt, ist für mich faszinierend diese beiden Aspekte der Einwanderung und Religion in meiner Dissertation aufzugreifen”, sagte Lucie Waltzer unserem Magazin.

Iso Porović glumac u švedskom teatru

BOŠNJAK KOJI JE ZASJENIO ŠVEĐANE L’acteur de théâtre Iso Porović a obtenu son diplôme en 1989 à Sarajevo et son rêve « américain », il l’a réalisé en Suède. En un très court laps de temps, en novembre 2000, il quitte le centre de demandeurs d’asile pour rejoindre le Riksteatern (théâtre séculier) où on peut le voir jouer les rôles principaux dans des représentations des plus fameux auteurs du théâtre suédois. L’histoire écrira que Porović est le premier étranger qui, en 2006, a remporté le prix de l’Académie des sciences et des arts.

Autor: Muhamed Mahmutović

G

lumac Iso Porović je Scenske umjetnosti diplomirao 1989. godine u Sarajevu, a svoj američki san n dosanjao u Švedskoj. Za veoma kratko vrijeme, od novembra 2000. iz zbirnog centra za azilante, dospio je u Riksteater (zemaljsko pozorište), gdje ga možemo gledati u glavnim ulogama u predstavama čiji su autori najveća imena švedskog teatra. Ostat će zapisano da je Porović prvi stranac koji je 2006. dobio nagradu Akademije znanosti i umjetnosti, koju tradicionalno, kao i Nobelove nagrade, uručuje Horace Engdahl.

Od mnogih zapaženih uloga, Porović izdvaja ulogu u drami Gospođica Julija Augusta Stirdberga, kog mnogi

8

smatraju najvećim švedskim dramskim piscem. Ova predstava, u saradnji sa teatrom iz Zenice, gostovala je u nekim bosanskohercegovačkim gradovima.

Veliku pažnju i pozitivne kritike izazvala je i Porovićeva uloga švedskog nacionalnog heroja, Karla Oscara, čiji je životni put emigranta u SAD opisao legendarni Vilhem Moberg.

“Predstava je fenomenalno postavljena i nije se bilo teško uživjeti u ulogu emigranta. Samo što su Oskara i njemu slične smatrali herojima, koje je neimaština natjerala na put preko bijela svijeta” - kaže Porović.

Režiser Lars Noren, po mnogima najveći živi umjetnik u Švedskoj, dodijelio je našem zemljaku čak glavnu ulogu u Šekspirovom Hamletu, a pored Porovića na daskama koje život značee su se našla najveća imena švedskog teatra.

“I mene je prijatno iznenadilo što sam dobio tu ulogu i osjećam se počašćenim. Premijerno predstavljanje bilo je na Gotlandu, zatim je uslijedilo nekoliko švedskih gradova, a onda velika internacionalna turneja u sklopu koje smo posjetili SAD, neke evropske zemlje, pa čak i Iran.” - ističe Porović.

Na kraju razgovora ovaj rođeni Prijepoljac ističe da su njegove veze sa BiH neraskidive. “Došao sam iz BiH prije nekoliko dana, gdje sam proveo godišnji odmor. U Bosni je sva moja najbliža familija. Supruga mi je iz Visokog. Bio sam cijelo vrijeme rata u BiH i iz nje sam dobrovoljno otišao iz radoznalosti, a tamo ću se, ako Bog da, jednog dana i vratiti!”

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Autor: Saima Mehonić

L

ucie Waltzer je Luksemburka koja je studirala vjerske nauke i sociologiju u Švicarskoj na Univerzitetu u Fribourgu, da bi za doktorski rad dobila priliku da radi na Univerzitetu u Luksemburgu. Tema njenog doktorskog istraživanja su imigracioni procesi i vjerski fenomeni u Luksemburgu.

U svojoj disertaciji Waltzer se bavi konstrukcijama identiteta muslimanskih imigranata i izbjeglica sa Balkana. “Imigracije sa Balkana predstavlja najveću imigraciju u Luksemburgu van granica Evropske unije. Ta populacija je do sada uglavnom neistražena.”, kaže Waltzer za naš Magazin.

Ona dodaje da je islam postao sastavni dio luksemburškog vjerskog prostora.

“Budući da veliki dio muslimana u Luksemburgu dolazi sa Balkana, za mene je fascinantno da ta dva aspekta, imigraciju i religiju, obuhvatim u mojoj disertaciji.” - ističe ova Luksemburka.

Autorka ovog doktorskog rada koji je, svakako, interesantan za bošnjačku populaciju, kaže da je prostor bivše Jugoslavije vrlo zanimljiv za istraživanje vjerskog identiteta, budući da predstavlja kontekst s mnogo različitih i bogatih identiteta.

“Tu postoje različite muslimanske skupine, koje se razlikuju regionalno, ali i po različitim etničkim i nacionalnim kriterijima. Historijski gledano, to je, također, vrlo zanimljiva regija u kojoj je religija u različitim političkim epohama - Osmansko carstvo, komunizam, post-konfliktna epoha - dobijala različit društveni položaj.

Ovo su samo neki od faktora, koji utječu na individualnu vjersku opredijeljenost.”

Lucie Waltzer kaže da se ona islamom ne bavi iz teološke perspektive, već sa sociološke tačke gledišta i vjerskih studija.

“Ja se ne bavim “islamom” u sebi, već koliko ljudi žive islam, kako ga interpretiraju i prakticiraju. Svakako da sam dobila priliku upoznati islam. Poštujem islam, kao i sve druge religije i jako sam otvorena za njegove poruke. Međutim, razgovarala sam sa puno muslimana koji uopće ne prakticiraju svoju vjeru. Svakako, muslimani sa Balkana su prilično specifični, između ostalog, jer muslimani za vrijeme Josipa Broza Tita nisu imali izražen vjerski identitet.”

Iz pera velikana

Alija IZETBEGOVIĆ

Les miracles de la nature Oproštaj Le vent a soufflé et sur ma main sont tombées quelques aigrettes de pissenlit sec. Ce sont ces fleurs jaunes dont abondent les prairies au printemps, et lorsqu’elles deviennent sèches elles ressemblent aux légères sphères grises. Ces sphères sont composées de quelques dizaines (ou centaines) de graines d’une future fleur.

Je contemple l’une d’entre elles que le vent m’a apportée sur la main. Elle ressemble à un petit parachute à la forme d’une petite boule perforée.

C’est la graine – le but de cette plante et de sa persistance. En elle se trouve potentiellement une entière nouvelle plante et en celle-ci la même graine avec un nombre infini de futures générations de cette même plante, et ainsi indéfiniment. Ici tout est en conformité avec sa finalité, il n’y a rien de superflu ou de défectueux.

Je réfléchis de la façon suivante : si sur un endroit se réunissaient tous les savoirs du monde contenus dans toutes les têtes intelligentes et les livres de toutes le bibliothèques du monde, donc le regroupement de tous les savoirs intelligents du passé et du présent, et si un groupe de tous les scientifiques vivants s’instruisait et si on mettait à disposition à celui-ci tous les moyens techniques qu’on peut désirer et imaginer, ainsi que l’argent et le temps nécessaires, toute cette intelligence et tout ce pouvoir réunis, ils n’auraient pas la capacité de produire une telle graine. La fusée que les hommes ont envoyée à la lune est un rugueux outil barbare par rapport à cette petite graine.

... Jedanaestog oktobra organiziran je susret sa đacima i studentima. Velika sala Doma Armije i hodnici bili su puni mladih ljudi i djevojaka. Nisam bio pripremio nikakav govor. Rekao sam da sam došao da se oprostim od njih i glas mi je zadrhtao.

Ne znam je li sve slučaj ili događaji imaju neku nevidljivu i nedokučivu vezu. U neposrednoj blizini – dijelila nas je samo ulica – nalazila se, kao i prije pola vijeka, zgrada Prve muške gimnazije, u kojoj sam proveo osam godina djetinjstva i prve mladosti. U ulici su se nalazile još dvije srednje škole, Učiteljska i Trgovačka, a u produženju ulice, odmah preko malog drvenog mosta, i zgrada Ženske gimnazije. Dok sam govorio na današnjem skupu, u magnovenju su se redale slike svijeta od prije više od pedeset godina. Ista mlada i vedra lica kao i ova danas u Sali Doma Armije.

Strogi profesori i veliki odmor u pola jedanaest. Trčanje polumračnim hodnicima, a zatim u vrevu i svjetlost ulice u kojoj su se tiskali dječaci i djevojčice, mladići i djevojke, a prodavci sladoleda nadvikivali se hvaleći svoj proizvod. Mala radnja u kojoj su se prodavale kifle sa kajmakom. Prvi pogledi i prve ljubavi, vatrene rasprave o pravdi i nepravdi i priče o izgradnji novog, boljeg svijeta, podjednako uzbudljive i uzaludne.

Na trenutak sam se vratio u mladost, onu ranu mladost, kada su sve lijepe iluzije bile na okupu. Onda je došao život i, poput vjetra, raznio jednu po jednu.

Ono što zovemo srećom ponekad je saglasnost našeg života i zatečenih okolnosti, naše biografije i historije, naših ličnih težnji i historijskih tokova. Ako tako posmatram stvari, mogao bih reći: prerano sam se rodio da bih bio sretan. Ali rođenje je jedna od mnogih stvari koje ne biramo. Ono je dio naše sudbine.

Kad bi mi bilo ponuđeno da još jednom živim, odbio bih. Ali, ako bih se morao ponovo roditi, izabrao bih svoj život.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

9

Diwanhana

Unsere Diaspora unterscheidet sich von allen anderen Arten der Diaspora, da sie durch erzwungenen Weg entstanden ist.

Unsere Leute waren gezwungen zu flüchten. So wurde die Migration der Bevölkerung nur eine der Möglichkeiten zur Erreichung der Ziele der Aggression in Bosnien, die die Homogenisierung der Serben und Kroaten in bestimmten Gebieten ermöglichte.

Die Hauptaufgabe eines jeden unserer Bürger ist es, dass er sich in der Diaspora eine adäquate Position und einen gewissen Einfluss erarbeitet. Zur gleichen Zeit, sollen sie sich organisieren und ihre Traditionen bewahren.

Dabei ist mit dem Wort Tradition keinesfalls nur Folklore gemeint, sondern vielmehr die nationalen, geistigen und auch materiellen Traditionen des bosniakischen Volkes. Denn genau dies ist nötig zur Wahrung ihrer bosniakischen Identität. Auf der anderen Seite ist auch die Integration in die Kultur, in welcher die bosniakischen Migranten nun leben ein unabdingbares Ziel. So sollen sie die Gesetze des Landes, in dem sie sich niedergelassen haben, respektieren und die Interessen des hiesigen Volkes achten.

Muhamed Filipović, najpoznatiji bošnjački filozof današnjice/ Der bekannteste bosniakische Filozof der zeitgenössischen Zeit

DIJASPORA MORA RAŠČISTITI SA ILUZIJAMA O BOSNI Razgovarao: Anes Džunuzović IWAN: Profesore Filipoviću, bošnjačka dijaspora je značajno pitanje kojem se ne daje toliko važnosti u Bosni. Kako Vi gledate na našu dijasporu?

Naša dijaspora se razlikuje od svih drugih vrsta dijaspora. Ona je nastala prisilnim putem. Dijasporom se smatra dio nekog naroda ili dio neke ljudske zajednice koji je se premjestio izvan granica svoga postanka ili nastanka, u ovom slučaju to bi značilo izvan BiH, a nastavio je da živi po kriterijima, zakonima, običajima i načinu kako se živjelo u zemlji njihovog nastanka. To je klasični pojam dijaspore, rasijanog naroda, a nastao je u

D

10

vezi sa Grcima koji su se naseljavali na Mediteranskom prostoru, od Italije, Sicilije do Anadolije i dr. krajeva, i zvali se grčke zajednice, grčke države. Naš je narod bio prisiljen da se iseli iz dijelova Hercegovine, iz Bosanske Krajine, iz istočne Bosne, po cijeloj zemaljskoj kugli. U tom postupku se očituje želja da se u prostoru BiH smanji broj muslimana, odnosno Bošnjaka, kako bi se omogućilo homogeniziranje Srba i Hrvata na određenim teritorijama, što je bio srpski i hrvatski projekt - razlog i cilj njihove agresije. To je vrlo važno da zna svaki naš čovjek, ali i međunarodna javnost, jer će jednoga dana morati doći do objašnjenja onoga što se zbilo u BiH protivno svim zakonima logike i protivno svim načelima Diwan - oktobar/octobre 2011.

međunarodnog prava. Zapravo, da se jedna država rastvara, da se jedan narod uništava zbog toga što postoje drugi narodi koji žele da prisvoje njegovu teritoriju.

Zbog toga je ta naša dijaspora, kako se naziva, a to je netačno, oni su prisilni emigranti, jedna specifična pojava u modernoj historiji i ti ljudi su danas izloženi procesima, sa jedne strane otuđivanja od svoje domovine, a sa druge strane pritiscima da se integriraju u društva u kojima su se naselili. Ta integracija je logična u jednom aspektu, a to je u aspektu da se moraju poštovati zakoni zemlje u koju si se nastanio i da uvažavaš interese toga naroda. Ali se smisao te integracije proširuje i na običaje i na način mišljenja i na kulturu, pa i duhovnu kulturu, npr. u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, pa sada i u Njemačkoj gdje g-đa Merkel kaže da je multikulturno društvo prošlost. Ustvari, perspektiva je potpuna integracija, a to znači, i duhovna i običajna, čak i vjerska integracija. To je nažalost realna perspektiva za taj naš svijet, pogotovu što se pokazuje da je svaka generacija sve dalje od svoga izvora, a sa druge strane sve bliža

nekom moru u kojem se utapa i nestaje.

Tako da je ovaj naš svijet tamo izložen dvijema velikim nevoljama: ne postojanju sopstvene države koja bi mogla o njima da vodi računa; a sa druge strane realne okolnosti u kojima su se našli i nedefiniranost njihovog položaja. Jer nije njihovo iseljavanje bilo posljedica, ili je nastalo putem nekog međunarodnog sporazuma između naše države i država u koje se oni useljavaju, nego jednostavo kao nusproizvod rata. Položaj naše dijaspore je jako težak, jako složen, a nemaju kome realno da se obrate. Zašto, zato što u ovoj zemlji ništa nije normalno, i nije da to nije normalno zbog naravi i načina mišljenja naših ljudi, već zbog realnih okolnosti u koje smo mi prisilno stavljeni. Jer nismo mi izmislili, htjeli i željeli podjelu države, i nismo mi tražili da Srbija i Hrvatska imaju tolika prava u odnosu na BiH, da se mješaju u njen unutrašnji život, kao što je sada slučaj. Evo godinu dana nakon izbora vlada ne može da se formira, a međunarodna zajednica ne pokazuje nikakvu volju da se rješe ključni problemi. Ona prebacuje odgovornost na naše političare, a oni su nesposobni, sa jedne strane, korumpirani sa druge strane i sa treće nemoćni. Međutim, za mene je izvjesno, ako bi umrla Bosna, na način da nestane kao jedinstvena država ili da bude podjeljena, mi bi Bošnjaci nestali jer smo bitno vezani za Bosnu, jer smo narod koji je nastao na tradiciji bosanske države i što je bošnjaštvo ustvari jedina konstanta u cjelokupnoj historiji naše zemlje.

DIWAN: Pošto je evidentno da dijaspora ne može imati podršku Bosne kakva je sada i da im prijeti gubljenje svakog identiteta, da li je moguće da naši ljudi u dijaspori pomognu sami sebi, boljim organiziranjem, većim i ozbiljnijim radom na afirmiranju svojih vrijednosti, svog identiteta?

Mislim da dijaspora prvo mora da rasčisti sa iluzijom o našoj zemlji, a sa druge strane ljudi bi trebali da shvate da naša zemlja a pogotovu politika i političari koji je vode danas, ne mogu rješiti probleme ni one u zemlji ni one naših ljudi vani, i da oni prema tome treba da se postave drukčije. Kako? Osnovni zadatak svakog našeg čovjeka jeste da tamo sebi obezbjedi adekvatan položaj i uticaj. Istovremeno oni moraju da se organiziraju i da čuvaju svoju tradiciju, ne samo folklor. Ne samo da se sastaju, peku ćevape i pjevaju sevdalinke, nego da čuvaju cjelokupnu našu tradiciju, i držvanu, i duhovnu, i materijalnu, i običajnu. Da čuvaju svoj bošnjački identitet. Znate, ja dobijam iz Osla neke novine koje izdaje naša dijaspora, i vidim da ako ima neka naša osoba da je posebno uspješna ona odmah mjenja ime. Jedna gospođa iz Prijedora ili Banja Luke, nisam siguran, postala je neki faktor u nekoj stranci u Švedskoj i odmah je promjenila svoje ime. Dakle, dijaspora treba tamo da čuva svoj identitet i da tada pokušaju djelovati na lokalnu poli-

tiku u pogledu njihovog odnosa prema BiH. Ne može da postoji antibosansko djelovanje, a da se naša dijaspora osjeća dobro. To znači da je kupljena, da je prodana za neki status i neke privilegije koje su tamo normalne jer se radi o socijalnoj državi. Vidite, tu našim ljudima nedostaje samosvjesti, osjećanje dostojanstva. Mi smo zemlja koja nikome ništa nije uradila. Nikada nikog nije napala, nikada nikog nije plašila, nikada nikom nije oduzimala pravo. Ovo je bila zemlja u kojoj je svako ko je došao, bilo odakle, bio slobodan i mogao je da živi i radi i da sačuva svoj identitet među nama Bošnjacima, zato što mi nemamo osjećaje isključivosti, što mi ne definiramo sebe tako što drugoga djelimo od sebe nego ga prihvatamo takvog kakav jeste. Austro-Ugarska je ovdje naselila predstavnike 22 naroda i svi su se osjećali fino. Dakle, prema jednoj zemlji i jednom narodu koji je pokazao toliko vrijednosti koje su danas apsolutno potrebne svijetu imamo ovakav odnos.

Prema tome, naši ljudi bi imali razloga tamo napraviti jake grupacije koje bi imale uticaj. Ja sam nedavno slušao izjavu ministra unutrašnjih poslova Danske u kojoj on kaže Bošnjacima da zaborave Bosnu, da zaborave ko su, da su oni izabrali Dansku. To je laž, jer niko nije izabrao Dansku, ko bi izabrao Dansku, onu vjetrometinu gdje puše sa Baltika, sa Sjevernog mora. Dakle, niko nije izabrao Dansku nego su bili prisiljeni da odu tamo, a onda im se kaže vi morate misliti kao Danci, vi morate postupati kao Danci, samo što im nije rekao vi morate preći na protestansku vjeru koja je tamo dominantna. Dakle, ova naša dijaspora treba da se pokaže aktivnija prema domaćinima.

DIWAN: Dakle, dijaspora mora uzeti stvar u svoje ruke i lobirati za državu i za svoju poziciju?

Tako je, ako neće za državu, jer se ne slažu sa politikom i političarima, sa zabludjelim SDA-ovcima, sa prevrtljivim SDP-ovcima, sa korumpiranim HDZom, onda za zemlju. I Dejtonski sporazum, koliko god naopak, nastao je po pretpostavci da Bosna jeste država.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

DIWAN: Kad smo kod Dejtonskog sporazuma da li je vrijeme za njegovu promjenu, za novi Ustav? Da li i međunarodna zajednica razmišlja u tom pravcu?

Mene ne interesuje šta misli međunarodna zajednica, nego mene zanima šta misli naš narod. Bilo bi logično da u BiH nastane jedan pokret koji bi kod Međunarodnog suda za pravdu poveo jedan proces protiv tvoraca Dejtonskog mirovnog sporazuma. Protiv svih koji su učestvovali. Oni koji su bili tamo i potpisali sporazum sada se pojavljuju kao nekakvi spasioci Bosne. Sada govore ne valja sporazum, nije dobar, i čemu to vodi, sve ide na adresu Alije, a nije on jedini tamo bio, bio je i Haris Silajdžić, Ivo Komšić, Miro Lazović, i šta znam ko je sve bio.

NAŠA PROŠLOST JE ČISTA DIWAN: Uvaženi profesore, pomenuli ste toleranciju, fleksibilnost, dobrotu koju Bošnjaci imaju i koju su imali još od svojih predaka dobrih Bošnjana.

Bosna je geografski kompaktno tlo.

Samo je budali moglo pasti na pamet da je djeli. Bosna kao država jednako je stara kao bilo koja država. Ako je Franačka država nastajala u VI vijeku, Hrvatska u VIII vijeku, Raška u IX vijeku i Bosna je jednako stara i na jednak je način nastajala kao zasebna država. Zašto? Zato što je imala zasebno stanovništvo. To jest, imala je stanovništvo koje se razlikovalo od drugih. Svi su se osjećali kao pripadnici jednog naroda, kako su sebe nazivali Dobri Bošnjani. U dokumentima se spominju Dobri Bošnjani. Ono što je bitno za Bosnu da u njoj nikad nije došlo do vjerske homogenizacije, da je staroantičko stanje vjerskog pluraliteta u Bosni zadržano. Nije kristijanizacija potpuno izvršena. Kad je došlo do podjele u prvobitnoj kršćanskoj crkvi, i kad je stanovništvo homogenizirano na bazi katoličanstva sa jedne strane i na bazi ortodoksije na drugoj strani, to se u Bosni nije dogodilo. Bosna je ostala multireligijska. U njoj je nastala Bosanska crkva, nazvana bogumilska, to je jedna zasebna kristološka crkva koja se oslanjala na Ari-

11

jenizam, na učenje Arija, koji je bio na Nikejskom saboru anatemisan od crkve kao heretik. Pojavljuje se katoličanstvo pod uticajem zapada i kasnije iz Raške, iz Vizantije, ortodoksija. Zato bosanski kralj Tvrtko u jednom pismu Papi, kada mu Papa prigovara što u svojoj zemlji toleriše prisustvo i Bogumila i ortodoksa, odgovara da u njegovoj državi žive u istočnim krajevima ortodoksi, u zapadnim djelovima katolici i u središnjim djelovima pripadnici Crkve bosanske, i da su svi kršćani, a da on kao vladar ima obavezu i dužnost, po tradiciji, da čuva i osigura njima pravo koje u Bosni odvajkada vrijedi da vjeruju slobodno onako kako oni žele. Dakle, on odbija da istrebljuje i ortodokse i pripadnike Crkve bosanske. Pape su često zahtjevale od okolnih vladara da kazne bosanske vladare i Bosnu kao državu zbog toga što ne istrbljuju “proklete Bogumile”, te heretike. U svim tim ratovima Bosna je uspjela da se odbrani i od kralja Milutina, i od ugarskih kraljeva i od hrvatskih kraljeva i banova koji su napadali Bosnu. Bosnu su podjedanko branili svi Bošnjani, bez obzira jesu li bili katolici, ortodoksi ili bili krstjani (pripadnici Crkve bosanske).

Bosanski patriotizam je tu bio izrazit.

DIWAN: A šta se dešava sa Dobrim Bošnjanima i Crkvom bosanskom kad dolaze Osmanlije sa jednom novom kulturom i religijom?

Kad je Bosna pala pod osmansku vlast, Osmanlije su prema dokumentima koje su napravili, a oni su odmah po dolasku napravili detaljne popise stanovništva i svih prilika, našli jedinstven bosanski narod, Dobre Bošnjane koje su oni nazvali Bošnjaci. Oni su se djelili vjerski, ali su bili jedan narod. Veliki broj njih je prihvatio islam. Zašto?

Zato što je islam donio novi prosperitet ovdje. Nastajali su gradovi, jaka zanatska proizvodnja, trgovina, koja se sada odvijala na ogromnim prostorima Osmanskog carstva, od Indonezije do Bihaća, a sa druge strane i prekomorska trgovina je cvjetala. Znam da su moji preci izvozili stoku i druge bosanske proizvode u Italiju. Dakle, šta želim reći!? Osmanlije nisu donijele isključivost koja je bila karakteristična bilo za zapadne kršćanske zemlje, bilo za istočne kršćanske zemlje.

Njihovo načelo je bilo “U vjeri nema prisile”, neka svako vjeruje shodno svojoj tradiciji, ali mora da poštuje državu.

Oni koji nisu bili muslimani bili su oslobođeni vojske i odlaska u rat, ali su morali da plaćaju određeni porez, koji su kasnije zlonamjerno nazvali harač.

Dakle, ovdje zahvaljujući prvobitnom konceptu Bosne, stare bosanske države, dok nisu zadnja dva katolička kralja pokrenula progon, nikad nije bilo progona drugog i drukčijeg, druge religije, drugog naroda, drugog etnosa. U Bosni su živjeli pripadnici različitih naroda i svi u slobodi. Kasnije su došli početkom XVI stoljeća i Jevreji i oni su postali dio te zajednice koja je bila tolerantna.

12

Ja ću vam navesti primjer svoga pretka fra Franje Filipovića, katolika zagrebačkog koji u svome pismu banu i nadbiskupu Draškoviću kaže ovako: “Svi glasovi koji dolaze iz Turske Hrvatske (dijelova Hrvatske koji su bili pod Osmanlijama) govore o tome da tamo vlada velika sloboda, da nema kmetova, da je slobodno vjerovanje, da se ni nakog ne vrši pritisak, da se govori domaći jezik, a u nas ovdje u Hrvatskoj domaći hrvatski jezik se može čuti samo na seoskim sajmovima. U Saboru se govori latinski, a u Zagrebu njemački jezik. Naš hrvatski ban manje vrijedi nego jedan austrijski narednik”. To kaže taj moj predak koji će preći na osmansku stranu i na islam, to je Mehmed paša Filipović, osnivač naše familije. Šta to znači? To što su donijele Osmanlije da nema kmetskih obaveza, niko nije bio vezan za zemlju, seljak je mogao da traži bolje, da se seli, mogao je i da posjeduje svoju zemlju.

Drugo, vjerska sloboda. Ti si mogao da prihvatiš islam ako ti je to odgovaralo i ako si želio, a mogao si i drugo. Zato su npr. svi vlasi koji su dopali pod vlast Venecije postali katolici, to su naši hercegovački katolici, a svi vlasi koji su ostali u Osmanskoj državi ostali su su u svojoj vjeri. Evo npr. slučaj Dodik, Vladislav Dodik iz Ljubuškog je katolik, a Milorad Dodik iz Laktaša je ortodoks, a pogledaj i antropološki vidi se odmah da su iz istog plemena Dodika.

U Bosni je, koja je bila najisturenija osmanska provincija nastao snažan, elitni sloj naših ljudi. Bošnjaci su imali sunarodnike koji su u osmanskoj državi imali veliku ulogu, Mehmed paša, Rustem paša i drugi. Neki su ponekad vladali osmanskom državom. Šta je to značilo? Da su oni bili veoma sposobni i da je Bosna bila veoma važna provincija. Eh, kada je Osmansko carstvo pod udarcima Rusije, Engleza, Francuza, Austrije, Mletaka, počelo da slabi i da gubi odbrambenu moć, kod bošnjačke elite se javio osjećaj da moraju preuzeti odgovornost, pošto, kako se kaže u aktu u kojem se zahtjeva autonomija i imenovanje Bosanca za vezira, kaže se mi smo ovu zemlju branili 300 godina i uspjeli smo da je sačuvamo, mi želimo da sada vezir bude naš čovjek, koji zna naše prilike i potrebe i koji će biti sposoban da nas organizira da se odbranimo. Zašto su oni to uradili? Zato što su vidjeli da su Osmanlije počele da prepustaju bosanske teritorije Srbima.

Sultan je 1828. godine prepustio šest nahija Srbima i oni su odmah počeli istrebljivati Bošnjake, to se završilo potpunim protjerivanjem Bošnjaka 1876. godine. Dakle, tu se radi o tome da je Bosna i Hercegovina, odnosno Bosna (ovo Hercegovina su dodali Austrougari kako bi stimulirali disoluciju) osjećala da se mora zaštititi. Bošnjaci su ušli i u rat sa Osmanlijama kako bi dobili svoju državu i kako bi mogli da se zaštite od progona i ubijanja koje ih je čekalo.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Dobili su bitku kod Prištine i naravno izgubi ključni sukob zbog nejedinstva, zbog disolucije hercegovačkih prvaka, Ali-paše Rizvanbegovića i Smajl-age Čengića. Dakle, da se zapad prema tom pokretu Husein-kapetana Gradaščevića odnosio kao prema drugim ustancima: Srba, Grka, Bugara, on bi uspio i mi bi već tada sredinom pretprošlog vijeka bili jedna samostalna kneževina, država, republika ili već šta, i ona bi paralelno se obnovila kao i druge države i možda bi bili spriječeni progoni i zločini koji su kasnije počinjeni u više navrata nad Bošnjacima. Međutim, pošto su muslimani, Bošnjaci vodili taj otpor protiv Osmanlija, zapad ne da ih nije pomogao, nego je pomogao Osmanlijama da uguše taj ustanak. A najbolje je pogledati dokumente kako je Austro-Ugarska isporučila Husein-kapetana Gradaščevića Osmanlijama da ga oni pošalju u progonstvo i vjerovatno otruju.

ANDRIĆ JE FALSIFICIRAO HISTORIJU BOSNE DIWAN: Molim Vas da nam za čitatelje Diwana, strance, komšije naših sunarodnjaka iz dijaspore kažete nešto o doprinosu Bošnjaka u historijskom, kulturološkom, arhitektonskom, umjetničkom kontekstu za evropsku i svjestku civilizaciju?

U Bosni je nakon klasičnog perioda gdje je dominantan duhovni pogled bio pogled bosanskih krstjana – Bogumila, došlo do islamizacije koja je ovdje stvorila jednu visoku kulturu. Već sredinom XVI vijeka u Bosni ne samo da postoji veliki broj muslimana i veliki islamski centri kao što je Sarajevo, Mostar, Banja Luka itd., nego istovremeno imamo

Osnivači

BANU

osmansku kulturu i duhovnost orijentalno-islamsku, pogotovu onu kultura koju su donijele Osmanlije - hanefijski sunitski islam, imamo i otvorenost da se državom upravlja po zakonima koje donosi sultan, a o vjerskim pitanjima se pokoravamo šerijatu. Dakle, mi smo baštinili jednu visoku kulturu. Ono što se u duhovnom i kulturnom pogledu zbivalo u Istanbulu u XVI i XVII vijeku bili su izuzetno veliki dometi. Istanbul je bio jedna velika kulturna i duhovna radionica. Tu su veliki arhitekti. Jedan Sinan je jedna od najvećih arhitektonskih figura u historiji čovječanstva.

Koncept urbanih struktura pokazuje da je to visoka kultura. To vidimo i u našim gradovima, kako je građeno Sarajevo, Stolac, Tešanj. Čak ona vrši simbiozu između klasičnog principa da je centar vrh brda, brijega, gdje je hram, a okolo naselje. Ona ga obrće, pa su u brdima ljudi koji stanuju i svi putevi vode u centar, a u centru je glavni hram, glavni centar aktivnosti.

Evo u Sarajevu, svi putevi sa brda vode na Baščaršiju gdje je velika Gazi Husrev-begova džamija, gdje su trgovci, gdje je hanikah, medresa. Dakle, to je jedno orginalno stvaralaštvo. U Bosni se razvija i filozofska i pravna misao, i sufijska misao, poezija pogotovu, i naši ljudi stvaraju na arapskom, persijskom i turskom jeziku, te djelimično na našem, tzv. alhamijado literatura.

Budući da je kulturni model bio onaj koji je nastao na arapskom tlu, u Perziji i Osmanskom tlu, ti jezici su ključni i na njima su nastala najznačajnija naša djela. Ja sam u svojoj knjizi “Duhovni život Osmanske Bosne”, detaljno pokazao sve aspekte stvaralaštva na tlu Bosne u vrijeme osmanske vladavine.

To je jedna visoka kultura koja je pak sa druge strane tretirana kao nešto što ne postoji. Koliko je ta kultura izvorno bila kultura, koliko je bila široka, humana, koliko je bila tolerantna pokazuje najbolje činjenica da je u osmanskom periodu, u toj duhovnoj atmosferi, nastala katolička književnost.

Prvo djelo katoličke književne tradicije Divkovićevo djelo nastaje 1596. godine, dakle u vrijeme kada ovdje vladaju Osmanlije i kada vlada potpuno duhovnost orijentalno-islamskog tipa. Dakle, toj kulturi nije smetalo da se razvija unutar nje i jedna intezivna katolička literatua. Kao i pravoslavna, kao i jevrejska. Znači, ono što je istina o Bosni je skrivano, sa tezama antiislamskim i antibosanskim, da je Bosna “terra deserta”, da u njoj ništa nije bilo, kao što je rekao Ivo Andrić da se u Bosni u vrijeme osmanske vladavine nije desilo ništa značajnije u duhovnom smislu. Na taj način on falsificira jednu cijelu bogatu historiju, a taj je čovjek živio gdje su znaci te kulture eklatantni, kao što je Travnik ili Višegrad. Trebalo je vidjeti Vezirski konak, koji je nažalost srušen 1947. godine, kao i sam Travnik kao grad i vidjeti visoku duhovnost. A pogotovu Višegrad, jer višegradska ćuprija je znak duhovnosti, a ne samo obična ćuprija. Taj je čovjek imao obraza da napiše jednu takvu rečenicu i da intonira jedan stav da je Bosna “tamni vilajet”, da u njoj nema ništa, a u njoj su cvjetali pjesnici, cvjetali prozni pisci, veliki kroničari i historičari, pravni pisci, filozofski pisci itd. Dakle, to su predrasude koje su postojale izvorno, ali su i namjerno stvarane. Andrić kad je pisao svoju doktorsku tezu on je već imao dokaze duhovnosti.

Imao je Bašagićevu disertaciju, imao je šejha Kemuru, Ćorovićevu historiju književnosti, Prohaskinu historiju književnosti. Dakle, ne radi se o tome da možda nije znao, već da je namjerno to uradio iz nekoga razloga. A taj razlog je da se negira duhovnost ovog prostora i posebno da se negira svaki duhovni kvalitet i vrijednost Bošnjaka.

Znači, namjerno je falsificirana historija a razlog je da se dokaže da onaj narod koji nema duhovnosti nema ni duhovni kapacitet, a ko nema duhovni kapacitet nema historijski kapacitet.

Ne može biti historijski stvaralac. Prema tome, nama Bošnjacima se na taj način oduzima pravo da stvaramo historiju, svoju ili bilo koju drugu, pa se to pravo daje samo onima koji navodno imaju kulturu, a to su Srbi i Hrvati.

To je jedan perfidni i vrlo dalekosežni način negacije našeg postojanja.

DIWAN: Nama danas odlaze duhovne veličine. Neki dan smo izgubili jednog od najvećih savremenih književnika Nedžada Ibrišimovića, a ne dolaze drugi na ta mjesta...

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Mi im nedamo da dođu. U nas vladaju književnim životom neki Lovrenovići, Vešovići itd. Popljuvan je ovdje jedan naš pjesnik, jedini koji još piše u kontekstu naše pjesničke tadicije, pogotovu sufijske, to je Džemaludin Latić. Popljuvan je bio od Vešovića, a kad sam ja stao u njegovu odbranu, onda sam ja postao monstrum, pa je čovjek napisao čitavu knjigu o meni, pljujući mene, moju familiju, rođake.

Dotle, ide taj princip mržnje. Mi se razlikujemo od drugih jer nam islam zabranjuje mržnju. Nama je Allah dž.š. zabranio, a Poslanik Muhamed svojim ponašanjem pokazao da je mržnja antimuslimanska, protivna prirodi Božijoj. Ima jedna priča kada sam ja sa Zukom Džumhurom i Skenderom Kulenovićem išao u Kragujevac i obišli smo spomenik stradalim od Nijemaca.

I gleda Zuko onaj spomenik i kaže kako Srbi moraju mrziti Nijemce kad su im ovo učinili. A Skender se smije i kaže, e moj Zuko, ne mrze oni Nijemce, oni još mrze Turke. Dakle, postoji jedan program mržnje i osvete koji je ukorijenjen. Ratko Mladić poziva se na osvetu kad ulazi u Srebrenicu, Milorad Dodik pravda zločin u Srebrenici osvetom itd.

Toga kod nas nema. Mnogi misle da je to kod nas stvorilo mehkoću i smatra to lošim, ja ne mislim tako. Mi muslimani moramo misliti i na drugi svijet, mi preseljavamo i bitno je da na ovom svijetu zaradimo za onaj svijet.

DIWAN: Nama Bošnjacima nedostaju neke institucije koje bi obnovile tu duhovnost! Nedavno je formirana Bošnjačka Akademija Nauka i Umjetnosti?

Upravu ste, mi Bošnajci nemamo institucija. Jedine dvije institucije koje imamo su Islamska zajednica i Merhamet. I te dvije institucije su predmet napada. Sve druge institucije mi djelimo. Za razliku od nas i Srbi i Hrvati imaju institucije, ako ne ovdje onda ih imaju u Beogradu i Zagrebu i one su jako prisutne ovdje, finansiraju, organiziraju, podržavaju, a mi nemamo ništa. A one institucije koje mi djelimo su palarizovane. Sve državne institucije ne mogu da žive, muzej, akademija. Zašto? Jer se žele ugušiti i želi nas prisiliti na podjelu. Šta je konkretni problem zbog toga kod Bošnjaka? Ne možemo raditi, istraživati, proučavati svoju historiju, svoje kulturno blago, štampati i objaviti. Znači mi moramo stvoriti jednu instituciju koja neće protivrječiti zajedničkim institucijama, ali će nam omogućiti da obavimo one nužne poslove u oblasti naše nacionalne historije i kulture, koji su preduvjet da se mi izjednačimo sa drugima. Da sve to predočimo i da to cijeli svijet vidi, a ne da misle o nama ono što piše srpska ili hrvatska historija, enciklopedije i sl. Zbog toga sam ja podržao BANU, i mi ćemo od nje napraviti pravu naučnu instituciju.

13

Tradition

Mostar sevdah reunion www.mostarsevdahreunion.com

La chanson d’amour bosniaque

LANGUEUR AMOUREUSE TRADUITE EN CHANSON Auteur : Almir MEHONIĆ

Sevdalinka je prvenstveno gradska narodna pjesma Bošnjaka, mada je popularna širom Jugoistočne Evrope. Ne može se odrediti tačan vremenski period nastanka sevdalinke, ali se pretpostavlja da je ona nastala osmanskim osvajanjem srednjovjekovne Bosne kada se formiraju prva gradska naselja - mahale. Autori sevdalinki su nepoznati, ona je nastajala u narodu, te se generacijama prenosila i uobličavala, da bi do nas došla kao savršeno izbrušen i formiran oblik. Njeni tekstovi su obično posvećeni zaljubljivanju ili nesretnoj ljubavi, ali je sevdalinka opjevala i mnoge historijske ličnosti, gradove, rijeke, planine i događaje. Bošnjaci za sevdalinku znaju reći da je to najljepša ljubavna pjesma na svijetu.

14

L

a sevdalinka est une expression musicale traditionnelle unique en Bosnie-Herzégovine. C’est un genre qui a une longue et riche tradition.

Très souvent, « sevdalinka » est tout simplement abrégé « sevdah ».

Le terme « sevdalinka » lui-même provient du mot arabe « sawda» qui signifie « bile noire ». Dans la langue turque, ce terme est lié à l’humeur mélancolique et en langue bosniaque le terme « sevdah » prend le sens de langueur, de zèle amoureux, de chagrin amoureux.

Omer Pobrić, grand spécialiste de la sevdalinka, définit ce genre musical comme suit : « La sevdalinka est une chanson amoureuse bosniaque provenant de la ville, ‘bosniaque’ détermine géographiquement l’autochtonie de la sevdalinka, l’expression ‘de la ville’ l’urbanité, et le terme ‘amoureuse’ le contenu thématique.»

La sevdalinka est surtout la chanson amoureuse traditionnelle urbaine des Bosniaques, mais elle est également célébrée dans toute l’Europe du Sud-Est. On ne peut pas déterminer exactement la date de naissance de la sevdalinka, mais on Diwan - oktobar/octobre 2011.

suppose qu’elle remonte à l’époque du début du règne ottoman en Bosnie, lorsque se développent les premiers peuplements urbains.

La formation des premières villes et institutions ainsi que des principaux quartiers urbains et mahalas1, a conditionné le développement d’une manière de vivre tout à fait différente de celle de la Bosnie médiévale. Dans les mahalas, destinées exclusivement à l’habitation et où les maisons étaient faites de hauts murs, la vie privée était extrêmement respectée. Les maisons étaient divisées en un espace réservé aux femmes (haremluk) et en un autre réservé aux hommes (selamluk).

Les femmes étaient ainsi protégées des regards curieux masculins, et c’est ainsi que s’est développée une manière de vivre beaucoup plus intime que celle dans les villages. Les maisons disposaient également de jardins et d’avlijas 2 avec une grande variété de f leurs et certaines avaient même des shadrvanes 3 d’eau. Le culte de l’eau (qui était très répandu en Bosnie-Herzégovine), la naissance des mahalas et l’importance de l’intimité ont conditionné la genèse et l’épanouissement du genre de la sevdalinka.

Les auteurs des sevdalinkas sont inconnus; la sevdalinka est née au milieu du peuple, se transmettait et se modelait de génération en génération, pour que nous la retrouvions aujourd’hui dans sa forme parfaitement polie et élaborée. En termes de musique, la sevdalinka se caractérise par un rythme léger, lent ou modéré (rubato) et une mélodie arrangée avec beaucoup d’ornements qui laisse un sentiment mélancolique chez les auditeurs. De nos jours, elle est d’habitude jouée par un petit orchestre, qui peut se composer de l’accordéon (l’instrument le plus mis en valeur dans l’orchestre), le violon, la guitare, la f lûte ou la clarinette, la contrebasse et le dobosh4 . Pourtant, dans sa forme initiale, on chantait la sevdalinka accompagnée d’instruments à cordes traditionnels, comme le saz 5 ou le bez 6 . Les textes des sevdalinkas sont d’habitude consacrés à la passion amoureuse ou à l’amour malheureux, mais ils ont aussi chanté de nombreuses personnalités historiques, des villes, f leuves, montagnes et évènements.

Kultura pamćenja La liste des performateurs des sevdalinkas est longue. Pour les lecteurs qui jusqu’à présent n’ont pas eu la possibilité d’écouter la sevdalinka, nous recommandons quelques compositions et auteurs qui ont adapté ces chansons aux sons modernes et les ont rendues ainsi plus attractives pour notre époque. Avant tout, il y a le groupe « Mostar Sevdah Reunion » qui a enregistré une série de célèbres sevdalinkas bosniaques en version modernisée, et qui a su se faire connaître dans la scène musicale internationale. Beaucoup de jeunes musiciens de la Bosnie-Herzégovine ont perpétué la riche tradition du sevdah, soignant leur musique traditionnelle et ici on relèvera les artistes suivants : Damir Imamović, Lejla Jusić, Etnotrans, Urban sevdah band…

Il est intéressant que l’une des sevdalinkas les plus populaires, Kraj tanana šadrvana7, trouve son origine dans le texte du plus grand lyrique allemand du XIXe siècle, Heinrich Heine. Cette chanson a été traduite par l’écrivain bosniaque Safvetbeg Bašagić. A cette occasion, nous vous proposons ces magnifiques vers qui sonnent encore mieux avec accompagnement musical : L’Asra La fille du sultan, belle et sereine S’en allait chaque jour, d’un pas sûr Vers l’heure du soir à la fontaine, Où les eaux blanches murmurent.

Chaque jour le jeune esclave demeure Vers l’heure du soir à la fontaine, Où les eaux blanches murmurent; Il devient chaque jour plus blême.

Un jour la princesse avec un ton Soudain, s’approche de lui : Je veux connaître ton nom, Celui de ton clan, de ton pays!

Je m’apelle, l’esclave répliqua, Mohammed, je viens du Yémen, Je suis de la tribu d’Asra, De ceux qui meurent quand ils aiment.

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

Petits quartiers Jardin bosniaque typique Fontaine Instrument de percussion traditionnel Luth à manche long ou court d’origine turque Instrument à cordes traditionnel A côté du doux shadrvane

Priče iz opkoljenog Sarajeva (1994.)

KUPANJE MRTVIH Autor: Semezdin Mehmedović

G

rad je pust i prepolovljen.

Rijetki, autom, prolaze pored Kasarne. Potrebna je vozačka vještina da se pri velikoj brzini zaobiđu gvozdene zapreke na cesti. Zato nerado svakoga jutra vozim pored Kasarne. Premda moram priznati da ima neke nerazumne privlačnosti u vožnji pustim gradom…

Svakoga jutra na Malti stopira jedna žena. Na cesti, imam utisak da sam jedini preživjeli u gradu. Zbog toga sa radošću zaustavljam golf, i s osjećanjem da se rizik putovanja tako dijeli na dvoje…

Hajra radi u gasulhani, kupa mrtve. Za svakog mrtvog ona kaze: lijep! Ili – lijepa! Za neke kaze: – Lijepa, lijepa, lijepa! Toplom vodom sam je kupala…

Ako ona kaže da je i mrtvom važno da li se okupa toplom ili hladnom vodom, onda bi joj trebalo vjerovati… Hajra je toliko blizu smrti! Skoro bi se moglo reći da joj je smrt – poslodavac…

Na neki sujevjeran način, osjećao sam da je smrt kod Kasarne popustljivija prema meni, da mi progledava kroz prste, zato što svakog jutra prevozim ovu vedru ženu, „njenog radnika“. Međutim, i sve moje transportne usluge nisu za potcjenjivanje. Kao onaj mitski ladak, svojim golfom – veoma često – s ulice odvezem mrtve do klinike.

Hajra to zove mojim sevapom…

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Tako sam otkrio neke stvari; kao npr. to da se smrt ponavlja. Na raskrsnici ispred Tvina sam pokupio starca koji je umro na klinici. Dva mjeseca kasnije, sa istog mjesta sam odvezao mladića. U oba slucaja, dočekala me je ista ljekarska ekipa; obojicu su smjestili u istu sobu, i isti krevet. Simetrija je potpuna kad kažem da su u pitanju bili otac i sin.

Ništa se o smrti ne moze reći tužnim rečenicama… Kada je mom komšiji umro otac, sahranjivali smo ga na mezarju kraj Careve džamije.

Onda su počele padati granate na dženazu. Primijetio sam jednu stvar. Vjernici ne paniče; mirno se skloniše na verandu ispod strehe džamije. Oni što su s Allahom „na vi“, u panici se potrpaše u auta i strugnuše pustim ulicama. Tako i moj komšija. Danima nagovaram da ga povezem na očev mezar. Kad ga već nije sahranio…, međutim, on odbija, pravdajuci se strahom od prolaska pored Kasarne.

Kada je smrt u pitanju, tek jutros me je Hajra ispunila potpunom jezom. Čim je sjela u golf požurila je da mi da poklon. Sapun i peškir.

Opirao sam se da primim dar, a ona mi je rekla da se ne ustručavam, jer ona toga ima puno… U to, zbilja, nisam ni sumnjao! Prestao sam da se opirem, kada je rekla: - Ja sam to tebi namijenila…

Cijeli dan strepim od namijenjenog sapuna u gepeku svog golfa. Kako vrijeme više prolazi, počinjem osjećati njegovu privlačnost, ja, mrtvac koji će toplom vodom okupati sam sebe.

15

Naša riječ

Bošnjaci i njihov odnos prema drugima i drugačijima

TOLERANCIJA U PRAKSI In der tausendjährigen Geschichte der Bosniaken sind keine Beispiele vorhanden, die sich als negativ erwiesen haben. Die Bosniaken haben noch nie jemanden aufgrund des Glaubens uberpruft, verfolgten niemanden aufgrund der unterschiedlichen Glaubensrichtungen oder Rassen und fűhrten keine Kriege nach dem Konzept der “Endlösung” (Völkermord), unter keinen Umstanden und gegen niemanden.

Berichte schreiben uber die Vertreibung der Juden aus Spanien nach der Reconquista 1492 die in Bosnien ihre neue Heimat gefunden haben und mit den Bosniaken. Diesen edlen Strich haben Bosniaken besonders während des gesamten Krieges im Jahr 1992 – 1996 gezeigt, denn nur nach den Aktionen der Armee von Bosnien und Herzegowina, in denen die Bosniaken die Mehrheit darstellten verblieben keine zerstörten oder beschädigten Kirchen, noch sind Dörfer und Städte niederverbrannt, noch wurden Zivilisten getötet oder Vergewaltigungen durchgeführt.

Specijalno za Diwan Autor: dr. Ibrahim Kajan

R

ecentno vrijeme ponovno izbacuje na površinu pitanje koje se u europskim pa i u svjetskim zemljopisnim, političkim i historijskim relacijama ciklički javlja, uznemiruje i nerijetko otvara prostore odluka nesagledivih posljedica. To je pitanje odnosa prema Drugim (i drukčijim).

Historijski, odnosi su se modulirali u malom broju varijacija: Tolerancijaa prema Drugima (i drukčijima), prisilnom prevjeravanju u Drugih, protjerivanjee Drugih ili – u najtragičnijim oblicima - usmrćivanjee Drugih, pojedinačno (zločinima) ili institucionalno, državnim terorom - en masse, kao holokaust ili genocid!

U granicama svojih stabilnih historija, nemalo je europskih država koje su iskusile jedan ili čak sve (nabrojane) oblike povijesnog odnosa prema Drugima, čiji su se obrisi Dobrog i Zlog najčešće i najjasnije uočavali u tamnim i nečitkim historijskim razdobljima (srednjovjekovlja), kao i u bližim vremenima s obiljem arhivske građe iz koje još, metaforički rečeno, curi krv nevino ubijenih ili u dim i pepeo pretvorenih ljudi .

16

Najdublje korijenje takvoga odnosa u Europi se može promatrati prema odnosu p položaja j ljudi j semitskogg porijekla, p j npr. Židova od srednjovjekovnih do modernih vremena, a koje, u posljednjim desetljećima sve snažnije zapljuskuje europske građane islamskog svjetonazora (bez obzira jesu li adaptirani useljenici azijskog, afričkog ili evropskog porijekla - recimo albanskog, bosanskog).

Historijska iskustva su najčešće tragična iskustva. S takvim historijskim prtljagom, malo je europskih naroda koji bi imali moralnog prava poučavati druge narode, možda posebno islamske, o bilo čemu iz pojmovnog sklopa koji pokrivamo s leksemom tolerancija, a koja je zapravo najniži stupanj u pozitivnim odnosima među ljudima i kolektivitetima. Ona i ne znači ništa više od onoga što znači riječ snošljivost.t Odnos prema Drugima u Bosni i Hercegovini Raspad Jugoslavije i bjesomučni rat koji je pratio političke odluke tog raspada, te pokušaja stvaranja Velike Srbije na razvalinama bivše države, najtragičnije se očitovao u Hrvatskoj i – posebno! – u Bosni i Hercegovini, u obje dakle države s visokim postotkom različitih nacionalnih zajednica.

U Hrvatskoj, uz matični hrvatski narod, živjelo je oko 15% Drugih (Srba oko 12% ), dok je stanovništvo BiH podijeljeno na tri velika, konstitutivna nacionalna korpusa – Bošnjake (muslimane), Srbe (pravoslavce) i Hrvate (katolike). Mada je i u Hrvatsku i u Bosnu rat “uvezen iz Srbije i Crne Gore” kao agresivni udar na nezavisnu i od Ujedinjenih nacija priznatu zemlju, od tog, ratnog, početka pa sve do danas – “cijeli se svijet” kao trudi da nas “nauči toleranciji” i “kako trebamo živjeti u snošljivosti” jedni prema drugima. Da, neke stvari se očito ne nauče kao trajna znanja, kao umijeća trajnog življenja, nego propadaju pod silovitim udarima političkih promjena i neljudskih i agresivnih političkih ideologija. Pod njihovim diktatom – prvi stradaju Drugi, kao što su u ovom bosanskom ratu prvi stradavali nesrbi, Bošnjaci i Hrvati.

Jesu li Bošnjaci živjeli historiju koja je poništavala Druge (i drukčije), ili je s Drugima živjela u toleranciji?

Jesu li Bošnjaci štitili Druge kad su bili u pogibelji kakva je bila njihova vlastita od 1992. do 1996., i od Haaga proglašena genocidom (Srebrenica), planski i svjesno provođenom uništavanju bošnjačkog naroda kao “konačnog rješenja” Miloševićeve i Karadžićeve politike?

U hiljadugodišnjoj historiji Bošnjana / Bošnjaka, nisu pronađeni primjeri koji bi bili negativni za Bošnjake. Bošnjaci, historija pokazuje da nisu nikada nikoga prevjeravaDiwan - oktobar/octobre 2011.

li na svoju vjeru, nikoga nisu progonili zbog drukčije vjere ni zbog drukčije rase, a niti su vodili ratove baratajući terminima “humana preseljenja naroda”, “čišćenja nebošnjačkih naroda”, ili, jezikom ovog vremena – ubijajući po nekom konceptu “konačnog rješenja” (genocida) bilo koga i bilo kada.

Jesu li štitili Druge? Jesu. Ovdje ćemo se poslužiti jednim primjerom iz kasne jeseni bosanskog srednjovjekovlja koje zalazi u doba turske administracije i jednim primjerom, nedovoljno poznatim, s početka II. Svjetskog rata, kada je Bosna silom priklonenja Nezavisnog državi Hrvatskoj i fašističkom konceptu dr. Ante Pavelića, miljenika Benita Musolinija.

Dobri Bošnjani Historija današnjih Bošnjaka zasigurno ne počinje s islamiziranjem srednjovjekovnih Bošnjana, podaničkog puka Bosanskog kraljevstva. To im je narodnosno ime i historija ne bilježi ni u jednom jedinom slučaju da se zovu drukčije. Također ne bilježi da u Bosanskom kraljevstvu, osim Bošnjana, živi bilo kakav drugi narod. Bošnjani su, po vjeri, patareni (poznati i kao bogumili, babuni i sl.) sa vlastitom Crkvom bosanskom, sa svojom hijerarhijom i svojim, originalnim, čitanjem biblijskih tekstova (koji se ne podudara ni sa Istočnom ni sa Zapdnom Crkvom), te svojim mramorjem rasutim po površini cijeloga bosanskog kraljevstva.

Te Bošnjane, te patarene, drugi su prozvali Dobrim Bošnjanima.

Međutim, dolaskom vatikanskih misionara u XII. st. - dominikanaca, a potom franjevaca, domaća se varijacija kršćanstva i stožerna uloga Crkve bosanske, pod pritiscima koji su uključivale kompletne križarske pohode, “vjersko čišćenje” nekatolika, kroz nekoliko je sljedećih stoljeća neprestano proizvodila građanske ratove, trijebljenja bogumila i posevemašnjim genocidnim zahvatima prijetili joj “konačnim rješenjem”: smrću “heretičkih”, “nevjernih” Bošnjana!

U islamu su našli spas pred inkvizicijama U takvim okolnostima, u nadolazećoj turskoj sili i islamu koji su nosili sa sobom – patareni su pronašli jedini izlaz za spas svojih života. Zbog toga je, vjerovatno, i nastao izraz “Bosna šaptom pade”.

Foto: Nedzib Vucelj

Bosanska Krupa - Čest motiv u zemlji Dobrih Bošnjana Kroz sljedećih 400 godina turske administracije nad Bosnom, bivšim kraljevstvom koji je i u sklopu osmanske države sačuvao visoki stupanj autonomije kao “Corpus separatum”, “Bosanski sandžak”, bivši patareni uzdignuti u domaći vladajući sloj, nisu pokazali osvetoljubivost prema svojim progoniteljima. U tom prvom stoljeću islamskog gospodstva desila su se dva događaja od iznimne važnosti koji, također, na svoj način reflektirju pitanje odnosa prema Drugima.

Prvi je izdavanje sultanskog dekreta kojim se jamče prava i sloboda vjeroispovijesti ne samo patarenima koji nisu svojevoljno prihvatili islam, nego i katolicima, dekreta poznatim pod imenom Ahdnama, uručen od sultana Mehmed hana El Fatiha fra Zvizdoviću i čiji se izvornik čuva i danas u Fojničkom samostanu.1 Drugi slučaj predstavlja kolektivni bošnjački prijem progonjenih Jevreja u područje svoje Bosne, slijedom sultanovog otvarana granica cijele Osmanske Imperije za preživjele prognanike Jevreje (i druge nekatolike) iz Španjolske, nakon rekonkviste 1492. Tada su bosanski Sefardi u Bosni pronašli novu domovinu, srodili se s njom i s cjelokupnim bošnjačkim narodom, poglavito muslimanskim. Može se, iz današnje perspektive reći, da su Sefardi, kroz svih 400 godina turske administracije u BiH živjeli u miru i u visokom stupnju tolerancije s Bošnjacima.

Fašističko trijebljenje nehrvata u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj Nakon Austro-ugarske Monarhine (1878 – 1918), u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odno-

sno Kraljevini Jugoslaviji, Bošnjaci su i u vlastitoj Bosni najugroženiji sloj stanovništva: zabranjuje mu se ili mu se političkim metodama priječi svaka upotreba nacionalne atribucije – izvan zakona mu je (bosansko) ime jezika, (bošnjački) nacionalni status, pa prema tome i pravo na politički tretman.

Okupacijom i proglašenjem Bosne dijelom Nezavisne države Hrvatske (1941.-1945.), Bošnjaci se, bez vlastitog sudjelovanja, političkim aktom proglašavaju Hrvatima a ime Bosne se zabranjuje posebnim zakonskim aktom.

Na samom početku II. Svjetskog rata, kad počinju pokolji nehrvata u samoproglašenoj NDH, fašističke falange dr. Ante Pavelića, počinju utjerivati strah u kosti cijelom stanovništvu i provoditi doslovnu genocidnu politiku prema Srbima, Jevrejima i Romima (i) u Bosni i Hercegovini.

Jedini koji su stali u zaštitu Srba, Jevreja i Roma – bili su, sa punom sviješću i golemom građanskom hrabrošću, Bošnjaci – o čemu svjedoče brojne javne rezolucije protiv nepravednog zatvaranja, odvođenja u logore smrti i ubijanjima na licu mjesta - koje su, usprkos smrtnim prijetnjama, objavljivali intelektualci u Mostaru, Sarajevu, Tuzli, Banja Luci, Bijeljini, a potpisivale desetine, stotine i hiljade građana koji su u svojim sredinama imali bilo kakav ugled…

Takav primjer kolektivnog osjećanja prema Drugima i drukčijima, rijetko je zabilježen i u svjetskim razmjerima, osobito u doba fašističke strahovlade koju je upoznao gotovo cijeli europski kontinent.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Pojedinačnih primjera spašavanja Drugog, tijekom II. svjetskog rata, bilo je na sve tri strane bosanskohercegovačkog naroda, ali primjer rezolucija – ostao je jedinstven i nedovoljno proučen i nedovoljno poznat.

Bošnjaci znaju živjeti s Drugima i drukčijima Bošnjaci su dakle kroz dugi period svoje historije pokazivali volju za životom, nikada to ne odričući ni Drugima i drukčijima koji su s njima živjeli u društvenoj i političkoj snošljivosti kroz stoljetne naslage vremena. Ne samo da je nisu odricali, nego su Drugima i pomagali. Tu svoju plemeniti crtu, posebno su pokazivali i kroz cijeli odbrambeni rat 19921996., jer jedino iza akcija Armije Bosne i Hercegovine u kojoj su Bošnjaci bili većina, nisu ostajale srušene ili oskrnavljene crkve, niti su paljena sela i gradovi, niti su ubijani civili, niti su zabilježena silovanja.

U odbrani svoje domovine svaki su put pokazali visoki moral, žudnju za slobodom – svojom i svih onih koji, udesom sudbine, žive sa njima.

1

Citat iz Ahd-name: “Ja, sultan Mehmedhan, dajem na znanje cijelom svijetu, da su posjednici ovoga carskog fermana, bosanski duhovnici, našli moju veliku milost, pa zapovjedam: Neka niko ne smeta i ne uznemiruje spomenute, ni njihove crkve. Neka mirno stanuju u mome carstvu. A oni koji su izbjegli, nek budu slobodni i sigurni. Neka se povrate i neka se bez straha, u zemljama moga carstva nastane u svojim manastirima. Ni moje visoko Veličanstvo, ni moji veziri, ni moji službenici, ni moji podanici, niti iko od stanovnika moga carstva, neka ih ne vrijeđa i ne uznemiruje.

Neka niko ne napada niti vrijeđa i ugrožava: ni njih, ni njihov život, ni njihov imetak, ni njihove crkve. Pa i to, ako bi iz tuđine doveli kojeg čovjeka u moju državu, da im je dopušteno...”

17

Putopis

POČITELJ - biser naše arhitekture

HISTORIJA ZAUSTAVLJENA U LJEPOTI Son apparence authentique, Počitelj l’a reçue pedant l’époque du règne ottoman. Cette petite ville médiévale avait une allure méditérranéenne mais après la conquête turque, elle a pris une forme orientale. Le mélange de ces deux styles architecturaux procure à Počitelj un caractère original. La mosquée de Hadži Alija, l’école coranique de Sisman Ibrahimpaša et la maison de Gavran Kapetanović ont été reconstruites et tous ces objets sont ouverts aux visiteurs. Aujourd’hui, Počitelj accueille la colonie artistique avec la tradition la plus longue de l’Europe du Sud-Est. Les artistes du monde entier vi18

ennent dessiner entre autres les lumineuses grenades rouges et les figues qui poussent en abondance dans les montagnes autour de Počitelj.

En voyant cette petite ville exceptionnelle de Bosnie-Herzégovine, classée au patrimoine mondial de l’UNESCO, vous allez penser que l’histoire et la légende se sont arrêtées dans le temps.

La beauté de Počitelj n’a pas pu être détruite par les vents gris historiques qui l’ont traversée.

Le souffle de l’histoire dorée et le souffle de la beauté sont ancrés dans la pierre bosniaque. Ce souffle, croyez-y, vous coupera le souffle.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Autor: Almir MEHONIĆ

K

raj vode na istoku tj. od strane blagajske tvrđave, stoji na dosta visokom i golemom brdu i na goloj litici, malehan nizak grad, ali vrlo tvrd. Jedna gvozdena vrata otvaraju se prema jugu. Sa strane rijeke su strmine i usjeline i tu nema otkopa.” Ovako Evlija Čelebija u svom putopisu opisuje Počitelj, gradić koji će vas i danas vratiti vijekovima unazad i izmamiti uzdahe divljenja.

Kameni Počitelj se smjestio u samoj stijeni i doista se ne zna šta je ljepše: grad na stijeni ili Neretva u dolini.

Svoj autentični izgled, ovaj biser bošnjačke arhitekture dobio je u vrijeme osmanske vladavine.

Međutim, njegovi korijeni su

mnogo starijeg datuma. Iako se grad prvi put spominje u pisanim dokumentima 1444. godine, pretpostavlja se da ga je dao izgraditi bosanski kralj Tvrtko 1383. godine. Ovaj srednjovjekovni gradić imao je mediteranski izgled, ali je nakon turskog osvajanja orijentalno preoblikovan. Mješavina ova dva graditeljska stila daje Počitelju posebnu dimenziju.

Najstariji dio grada nalazi se na istočnoj strani. Oko velike okrugle kule nastao je cijeli grad, koji je imao dvoje ulaznih vrata: jedna u blizini najstarijeg dijela grada i druga na dnu, kraj same rijeke.

dubrovačkom arhivu). Tada se u gradu podižu medresa, musafirhana, han, hamam i brojni drugi objekti potrebni za svakodnevni život. Poseban pečat novom izgledu Počitelja dat će izgradnja Kamene džamije i sahat-kule. O samoj izgradnji džamije postoji i legenda. Naime, njezin vakif hadži Ibrahimpaša, rođeni Počiteljanin koji je napredovao u službi u Carigradu i, na kraju, postao egipatski paša, poslao je u svoje rodno mjesto novac za izgradnju džamije. Taj novac je misteriozno nestao pa je paša morao ponovno poslati drugi, ali ovoga puta skriven u lubenici. Tako novac stiže i džamija se podignu.

Već 1471. Hamza-beg je osvojio Počitelj. Srednjovjekovna povijest Počitelja se ovdje završava.

Njegov procvat započinje u periodu osmanske vladavine u kojoj će Počitelj izrasti u varoš. Gradom je u početku upravljao dizdar, koji se prvi put spominje 1475. (u

Ipak, najpoznatiji Počiteljanin je Smail Gavran, koji je u 19. stoljeću bio kapetan Počitelja. On je obnovio staru i oronulu kulu koja je po njemu dobila naziv Gavran-kapetanova kula. Ispred kule je bila musafirhana, s lijeve strane tamnica, a u prizemlju kule barutno spremište.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Danas je Počitelj, pored izvanredne orijentalne arhitekture, zanimljiv i poznat kao domaćin likovnoj koloniji sa najdužom tradicijom u jugoistočnoj Evropi. Umjetnici iz cijeloga svijeta dolaze ovamo kako bi ostvarivali svoje maštovite kreacije, a slikaju između ostalog i sjajne crvene narove i smokve koje u izobilju rastu po brdima oko Počitelja.

Hadži-Alijina džamija, Sisman - Ibrahimpašina medresa i Gavrankapetanovićeva kuća su rekonstruisane i svi ovi objekti su otvoreni za posjetioce.

Kada vidite ovo jedinstveno naselje uvršteno na UNESCOvu listu pomislit ćete da su se historija i legende zaledile u vremenu. Ljepotu Počitelja nisu uspjeli ubiti sivi povijesni vijetrovi koji su kroz njega prošli.

Dah zlatne historije i dah ljepote, zaustavile su se u hercegovačkom kamenu i Neretvinoj studeni. Od tog daha, vjerujte, ostat ćete bez daha!

19

Književnost

TAVQU’L-HAMĀME (Golubičin đerdan) IBN HAZMA – najznačajnije djelo arapske prozne književnosti u XI. Stoljeću

VELIKA LJUBAVNA PRIČA O SRETNOJ ZEMLJI Autor: dr. Džemaludin Latić

E

bu Muhammed Ali ibn Ahmed ibn Hazm (Kurtuba, 3 8 3 . / 9 9 3 . - 4 5 6 . / 10 6 4 .) , pjesnik, pravnik, alim, političar i mislilac, najznačajnija je intelektualna i umjetnička figura muslimanske Španije. Proveo je nemiran život koliko zbog krvavih obračuna i smjena u španskom Hilafetu, toliko i zbog svojih stavova i “nemilosrdnoga” jezika. Živio je, dakle, u burnom vremenu muslimanske Španije, kada je Hilafet bio na vrhuncu svoje moći, ali i kada je otpočeo njegov nezaustavljivi pad (koji se dogodio 1031. god.). Bio je vezir na divanu Abdu-r-Rahmana V. – samo nekoliko sedmica, kada je ovaj umejevički halifa ubijen, a Ibn Hazm utamničen. Poslije 1026. god. posvećuje se isljučivo pisanju svojih djela i umire na porodičnom imanju.

Svoje, danas već slavno književno djelo pod naslovom Tavqu’ l-hamāme – Fi’ l-ulfeti ve’ lullāf (Golubičin đerdan – O ljubavi i zaljubljenima) napisao je kao pismo jednom svome prijatelju u kome mu odgovara na njegovo traženje da mu napiše nešto o ljubavi. Na početku treba istaći da je pisanje te vrste djela bila tradicija prisutna u ukupnoj arapskoj književnosti, tradicija koja datira još iz predislamskog perioda. Neki arapski pisci su o ljubavi napisali epove, drugi su u prozi opisivali historije znamenitih zaljubljenika i njihovih ljubavi, a treći su razmatrali filozofska pitanja koja se tiču ovog nadahnuća. Ibn Hazmov Đerdan sve tri vrste ove književnosti spaja u jedno djelo, a napisao ga je u standardnim stilskojezičkim obrascima i u dva paralelna toka. U jednom toku se govori o filozofskom problemu ljubavi, a u drugom toku ti se filozofski pogledi potkrjepljuju primjerima iz života.

Ibn Hazm priča svoju životnu priču, svoje doživljaje i ljubavne situacije, ali i priče drugih, često poznatih ličnosti muslimanske Španije. On,

20

dakle, ne izmišlja te ljubavne zgode, nego ih samo spašava od zaborava i njima potvrđuje svoje poglede.

Ti primjeri su najljepši dijelovi Đerdana; u njima je naslikan život Endelusa u pjesnikovo vrijeme i u ono doba koje mu je prethodilo; njegovi likovi su prinčevi i princeze, kadije, veziri, učenjaci, studenti, zuhdije i bekrije... Đerdan je jedna velika ljubavna priča o sretnoj zemlji, Endelusu, koji, kako se čini, i nije imao drugih briga osim onih ljubavnih.

Tavqu’ l-hamāme je, zapravo, prozno - poetsko djelo budući da je pisac, radi potvrde svojih stavova i da bi bio impresivniji, u njega umetao stihove koji govore o temi i podtemama o kojima piše u svojim poglavljima. Najčešće su to njegovi stihovi. Tako da možemo konstatirati da je ovo djelo dato u poetici arabeske, u onoj predislamskoj, semitskoj poetici u kojoj se gotovo do u beskraj nižu dijelovi jedne cjeline, koji su i samostalni i, u isto vrijeme, vezani za tu cjelinu: Ibn Hazmovi stihovi su i samostalne lirske ljubavne pjesme i dijelovi narativnih poglavlja.

Na filozofskoj ravni, Ibn Hazm veliča tzv. platonsku ljubav. Čak i iz podnaslova njegova djela (Fi’ l-ulfeti ve’ l-allāf – dosl. O spajanju i onima koji se spajaju, privlače) provijava ideja o ljubavi kao kosmološkom principu: u nižem svijetu, duše se spajaju (ellefe ju’ellifu) zato što su slične; ono što se voli u zemaljskom svijetu nije propadljivo tijelo već idealni obrazac ljepote; ona koja se voli otjelovljuje savršenu ideju ljepote., itd. Prije Ibn Hazma, muslimanski filozofi na Istoku (Čista braća, npr.) pisali su da je Bog “najviši predmet ljubavi” i da se sfere iz ljubavi gibaju prema Njemu te da je ljubav “opći zakon” kome su potčinjena sva bića radi toga da bi se sličnosti međusobno odnosile onako kako se zaljubljeni odnosi prema voljenom biću “pod prisilom Diwan - oktobar/octobre 2011.

ljubavi” (Ibn Sina). Obrazovanom Ibn Hazmu bio je, bez sumnje, poznat koncept tzv. ‘udritske ljubavi. Arapi su, naime, vjerovali da je postojalo neko njihovo mitsko pleme, El-Udri (Čedni), čiji su se članovi zaljubljivali u sve što je lijepo, sve što ima lijep oblik. Udriti su vjerovali u ljubav kao neodoljivu kosmičku silu privlačnosti, a za njih se poslovično kaže da su “umirali od ljubavi.”

U takvom konceptu ljubavi žena se shvaća i doživljava kao superiorno biće; ona je predmet muškarčeva kulta, zbog čega se u ovoj vrsti arapske poezije naziva rabbom, gospodarem, a ne gospodaricom. (Rabb je imenica u muškom rodu.) Ibn Hazmova knjiga puna je historija ovakve ljubavne zanesenosti među Endelužanima svih religija: “Sljedeća je priča, koju sam više puta čuo, o jednom berberskom kralju. Neki čovjek iz Španije proda jednu robinju, koju je ljubio silnom ljubavlju, zbog oskudice koja ga je bila snašla, jednom čovjeku, stanovniku toga grada.

Njen prodavač nije pak vjerovao da će mu duša toliko čeznuti za njom, ali kad je ona dospjela u ruke kupca, zamalo da onaj iz Španije nije bio izdahnuo. Zato on dođe kod onoga koji ju je bio kupio od njega te mu ponudi da raspolaže čitavim njegovim imetkom kao i njim samim umjesto nje, ali on odbi.

Tada je on njega moljakao preko stanovnika toga grada, ali nijedan nije uspio u tome, pa on zamalo da nije bio i pamet izgubio. Tada on naumi da se obrati kralju, pa zato ode do njega i poče vikati. Kralj ga ču i naredi da ga uvedu. Kralj je sjedio u jednoj isturenoj sobi na spratu. On ode do njega, pa kad se pojavio pred njim, obavijestio ga je o svome slučaju i molio ga za milost ponizno ga preklinjući. Kralj se tada smilovao na njega te naredio da dovedu onoga čovjeka kupca, pa

Ibn Hazm (994-1064) est l’une des figures intellectuelles et artistiques les plus influentes de l’Espagne musulmane. Dans sa plus grande oeuvre, Collier de la colombe, il raconte son histoire personnelle, ses expériences et situations amoureuses, mais aussi les histoires des autres, le plus souvent celles de fameuses personnalités de l’Espagne musulmane.

Ibn Hazm, n’invente donc pas ces aventures amoureuses, mais il les protège seulement contre l’oubli et confirme à travers elles ses visions. Ces exemples représentent les plus belles parties du Collier de la colombe où est peinte la vie des Andalous à l’époque de l’écrivain et à l’époque qui lui précède; ses figures sont des princes et des princesses, des cadis , des vizirs, des érudits, des étudiants, des zuhdis, des bekris...Le Collier de la colmbe est une grande histoire d’amour sur le pays heureux de l’Andalousie, qui apparemment n’avait pas d’autres soucis à part ceux de l’amour. kad je taj stigao, rekao mu je: “Ovo je čovjek stranac, vidiš u kakvom je stanju, a ja se zauzimam za njega kod tebe.” Kupac odbi rekavši: “Ja je više volim nego on, pa se bojim da ću sutradan ja tražiti tvoju pomoć zapavši u gore stanje nego on ako mu je povratim.” Tada su kralj i oni oko njega pokušavali da jamče za njega svojim imetkom, ali je onaj odbio ostavši nepopustljiv, izvinjavajući se svojom ljubavlju prema njoj. Kada se pak to raspravljanje bilo oteglo i nisu vidjeli kod njega nimalo sklonosti da se to okonča, kralj reče onome iz Španije: “Za tebe ne mogu učiniti više od onoga što si vidio! Trudio sam se za tebe na najljepši način, a on se, kako vidiš, ispričava time da je on voli više nego ti i da se za sebe boji zla većeg od onoga u kome se ti nalaziš, pa se pomiri s onim što ti je Bog dosudio.” Nato mu reče onaj čovjek iz Španije: “Zar nije u tvojoj moći da nađeš neki izlaz za me?”

On mu odgovori: “A zar bih mogao šta više za te učiniti nego što sam

ga molio i darivao?!” Kad je nato onaj iz Španije bio pao u očaj zbog nje, sklopio je ruke i noge i bacio se s vrha toga čardaka na zemlju, kralj se tada preplašio i poviknuo, pa su sluge odozdo pritrčale, ali je bilo suđeno da se on usljed toga pada nije bio mnogo ozlijedio. Tada su ga uznijeli do kralja pa mu on reče: “Šta si htio s ovim?!” Nato on odgovori: “O, kralju, ja ne mogu da živim bez nje!” Zatim je htio da se po drugi put baci, pa su ga spriječili.

Tada kralj reče: “Bog je najveći!

Ukazao se način na koji treba riješiti ovo pitanje”, pa se okrenuo prema kupcu te mu reče: “Ti si tvrdio da je više voliš nego on i bojao si se da ćeš doći u stanje slično njegovom.” Nato onaj reče: “Da.“ Kralj reče: “Ovaj tvoj drug pružio je dokaz svoje ljubavi i bacio se želeći smrt, ali ga je sačuvao svemogući i uzvišeni Bog. Zato ti ustani i dokaži svoju ljubav skočivši s vrha ovog dvorca, kao što je tvoj drug učinio, pa ako umreš, to je tvoj suđeni čas, Diwan - oktobar/octobre 2011.

a ako ostaneš živ, ti imaš više pravo na robinju jer je ona u tvojoj ruci pa će se tvoj drug okaniti! Ako pak ne htjedneš, oduzet ću ti robinju i protiv tvoje volje i predati je njemu.”

Tada se onaj suzdržao, ali je potom rekao: “Bacit ću se!” Međutim, kad se bio primakao otvoru i pogledao u ponor ispred sebe, uzmaknuo je nazad. Tada mu reče kralj: “Boga mi, onako će biti kako sam rekao!” Nato on opet pođe te plašljivo ustuknu, pa pošto se nije više usuđivao, reče mu kralj: “Ne poigravaj se s nama! Sluge, uzmite ga za ruke pa ga bacite na zemlju!” Kada je on vidio da je stvar ozbiljna, reče: “Zadovoljan ću biti i bez robinje!” Nato mu kralj reče: “Bog ti dobrim naknadio!” Zatim je nju otkupio od njega te je predao onom koji ju je bio prodao, pa su njih dvojica otišli. Nato on odgovori: “O, kralju, ja ne mogu da živim bez nje!” (Ibn Hazm, Golubičina ogrlica, “Poglavlje o smrti”, preveo s arapskog dr. Teufik Muftić, SNL, Zagreb, 1987.)

Nastavlja se...

21

Priča iz zavičaja

Prema istinitom događaju

ZULFOV KAMEN Autor: Nedžib Vučelj

N

ekada se pešterski momci nisu cijenili po pameti, već po građi, snazi i ljepoti, pa još ako su uz to još i pametni dobrodošlo, a ako nisu, nije ni važno, jjer i nije j bilo njihovo j da pametuju. Što će im pamet za kosu i motiku? Za tvrdu peštersku zemlju potrebna je snaga, a ona se najviše ogledala po širini ramena i veličini šake. Džaba ti pamet, ako nisi hrabar da jurneš kocem na vukove i odbraniš buljuk ovaca, jer vuci znaju za strah, ali za tvoju pamet ni slučajno. Džaba ti tvoje muslihunske, ako nemaš koca u ruci.

Pamet je ovdje bila namijenjena samo za starije ljude, jer je i onako u porodici mogao da pametuje samo gazda kuće. Njegova se riječ nije smjela ni pobiti ni pogaziti.

Gazdu je, htio ne htio, morao svako da sluša i poštuje, pa ma kakav on bio. On je bio taj koji je naređivao i pričao, a ostali bi ga slušali i bez pogovora izvršavali svako njegovo naređenje. Ako ga njegovi ukućani ne bi poštivali, onda ga ne bi poštivalo ni selo, a onda ni cijela Pešter, pa bi takav brzo izgubio ugled i obraz, i bio bi niko i ništa, do fukara, i izgubio bi pravo da bude muslihun, a po tome su se i mjerili ljudi. Biti muslihun značilo je da te poštuju ukućani i svoje, pa i deveto selo, preko devet brda. Muslihuni su bili nadaleko čuveni ljudi, jer su mirili zavađene porodice, omeđavali zemlju, prosili djevojke...

Gazda kuće određivao je kada će ko da se ženi, a kada da se udaje. On je odlučivao gdje će prositi i odakle će dovesti sinu nevjestu, te ko će biti budući muž njegovoj kćeri. Momci i djevojke se tu nisu imali šta pitati, a često se događalo da sinove žene rano, a djevojke udaju kasno, a sve radi svoga kućenja. Rijetkosti su bile da pitaju momka koju bi? To se dešavalo, samo ako se gazda ne može odlučiti između njih više, pa bi k’o bajagi, priupitao mladoženju za mišljenje, ali bi opet njegova bila zadnja.

Djevojke ni tu čast nisu imale.

Njih niko ništa nije pitao, a nisu se smjele ni protiviti. Njima je bilo zapisano tamo gdje je gazdi po volji

22

i gdje on smatra da je dobro, i svaka bi se tome morala povinovati. Tamo gdje bi im gazda odredio, mirile bi se sa sudbinom i tamo svijale svoje gnijezdo. Sinove i kćeri su smatrali hadžamijama sve dok ima neko od muških glava stariji u kući, pa makar sin imao ženu, djecu, pa čak i unuke i sijede vlasi, morao je da ćuti, sluša starijeg i od njega uči, mada često puta nije imao šta naučiti.

Svjesne pešterskog opstanka i glave kuće i majke su svoje sinove krišom odvodile u svje mljekare i hranile ih kajmakom i kravljim maslom da ojačaju i dobiju snagu, a da za to kćeri nisu znale. Momci koji su se tako hranili bili su krupni, snažni i zdravi. Pešterski kajmak im je davao snagu, a maslo jačalo krv, tako da su svi bili jedri i rumeni. U Novom Pazaru su ih tako najlakše prepoznavali i klanjali se njihovoj bahatosti i azgiluku.

Zulfo nije imao majku da ga krišom hrani maslom i kajmakom. j Čuvao je tuđe ovce i hranio se iz tuđe kašike, i svi su se čudili otkuda mu takva snaga i takvo rumenilo, kada se zna da mu je gazda najveći cicija na Pešteri. Bacao je Zulfo čobane po poljani i igrao se s njima, kao mačka s klupkom pređe. Kotrljao ih je i puštao da ga obore, pa ih onda, onako iz ležećeg stava, dizao na rukama, a oni bi se praćakali i molili da ih spusti polahko, jer je pešterska zemlja tvrda i lahko bi se mogli razbiti. Svi su znali da se Zulfo slabo hrani, jer mu je gazda velika tvrdica i za svoga, a kamoli za jabandžiju. Zulfo za tako nešto nije ni mario. Njemu je bilo bitno da se negdje g j osami sa stadom, i p pupaj p j javore. Čim bi ogladnio, stjerao bi ovce u prvu vrtoču, pa bi se onda podbacio ispod njih i sisao jednu po jednu poput janjeta.

Gazda je svaki dan zavirivao ženi u štruglju i grdio je kako je tako malo mlijeka pomuzla od toliko ovaca. I ona se sama čudila, ali je morala šutjeti, jer se gazdina riječ morala poštivati. Ne daj Bože, da bi mu kojim slučajem riječ povratila, povratilo bi joj se u najmanju ruku dobrom motkom.

Jednog utorka se gazda Rahman spremao da vozi sir u Pazar da proda, pa probudi Zulfa još prije sabaha, te mu saopći da će i on ići sa njim, da mu pomogne. Nikada se, kao tada, nije Zulfo obradovao.

Skočio je iz slamarice k’o jarebica iz visoke trave. Cijeli život je maštao da vidi Novi Pazar, pa Diwan - oktobar/octobre 2011.

mu se, eto, danas želja ispunjava.

Gazda Rahman mu dade svoje čiste gaće, ali mu one kratke do koljena.

Košulju ne mogaše ni na ruke navući, pa opet obuče svoju. Nije mario što je košulja već poprimila crvenkastu boju pešterske zemlje i što je sva zadisala na ovčiju sjeru.

Važno mu je bilo samo da vidi taj Pazar, o kome je do sada samo slušao od starijih. Grabio je sam po dvije kace i stavljao na arabu.

Trčao je da što prije upregne konje, pa da krenu, jer bi se moglo desiti da se gazda popišmani. Kada je sve bilo spremno, a bilo je brže nego ikada, Zulfo ošinu konje, još uvijek iz straha da ga gazda ne vrati kući.

Znao je po pričama da je Novi Pazar daleko, ali s obzirom da su krenuli još prije sabaha, mogli bi stići i nešto prije podneva. U sabah stigoše tek do Melaja. Niz melajski put prema Delimeđu i Zakutu kretao se cijeli karavan, što araba, što samarica, što sedlenika, što pješaka. Zulfo se čudio vjerovatno tom silnom dunjaluku i tek tada mu je bilo jasno koliki ja Pazar, kad sav taj svijet stane u njega. Uplaši se Zulfo da se ne izgubi, ali sjeti da gazda Rahman ide svakog utorka i da se on od njega po čaršiji odvajati ni slučajno neće.

Spuštali su se polahko niz crnočke strane, ali ih tu iznenada zaustavi silan narod, a kako je pristizao, nije mogao prići blizu, da vidi što se događa.

“Ne može mu niko, ništa!”

“De zgrabi ga ti...”

“Biju se ljudi”, reče gazda.

Zulfo zaustavi arabu, pa skoči i potrča prema ljudima koji su se gužvali. Jedva se on i Rahman probiše da vide kakvo se to čudo dešava. Na njihovo iznenađenje, niko se nije tukao. Jasno se vidjelo kako su se momci okupili oko jednog velikog kamena i mučili se da ga podignu. Najko iz Šaronja je obećavao tepsiju baklava ko ga podigne. Malić iz Baćice nudio je svoju pošu sa glave, a Demir iz Škrijelja svoju sargiju i sedlo sa konja sedlenika. Momci bi prilazili jedan po jedan i samo bi zastenjali, a onda bi se zacrvenjeli i u povlačenju sakrili među ljude od stida.

I Zulfo bi oprobao podići kamen, ali nije doručkovao, a ovce mu daleko, pa nema koga podojiti. A oko kamena i momaka se okupili sve gazda do gazde, pa se nadmeću ko će čega više dati, ako neko podigne kamen. Pružila im se prilika da se pokažu, a ništa ne izgube.

Ilustracija- Sabahudin Muranovic Muran

I Naljo iz Devreča bacio dukat na kamen i viknu: “Ko podigne kamen, njegov je dukat!”

Momci se pomamiše, ali osim stenjanja i natezanja ništa ne učiniše, jer niti se pomjeri kamen, niti na njemu dukat.

“Mogu i dvojica”, viknu Naljo i baci na kamen još jedan dukat.

Naljo je bio takav čovjek da je volio da se pohvali svojim bogatstvom i ljudovanjem, a ovo mu je bila prava prilika da se pokaže i dokaže i uz to još sačuva dukate, jer kamenu ni po dvojica ne mogaše ništa učiniti.

Momci su samo džabe trošili snagu, a i dosta se obrukali pred starijima, što je posebna sramota.

“Mogu li ja sam za ova dva dukata”, viknu Zulfo i isprsi se. Ljudi se zagledaše u Zulfa a gazdi Rahmanu se iskolačiše i ukočiše oči od čuda, jer ga u svojoj radoznalosti nije ni vidio kada je prišao. Svi se odjednom uglas nasmijaše, a Naljo najviše. “Može, sinko, može”, reče Naljo, “a ja evo stavljam i svoj sahat “Sergosov”.

Tačan je u dakiku. “Sergisov“ je od suhoga zlata, ljudi, pa može da stavi od njega zlatne zube i opet da ima sahat.”

Opet svi prasnuše u smijeh.

Gazdi Rahmanu malo bi nezgodno što se šprdaju sa njegovim najamnikom, ali kad je tako nešto sam tražio, sada neka otaljava.

“Samo ljudi”, reče Zulfo, “ako mi moj dobri gazda Rahman hoće dati onu njegovu pitu iz bisaga da prvo pojedem, jer od juče nisam ništa fruštukovao”.

“Ne budali, Zulfo, umeračio si da mi pred ljudima pojedeš pitu džabe, pa da se narod smije i meni i tebi. Nije mi za tebe, jer si ti bio budala i takav ćeš ostati, ali mi je za mene i do mene.”

“Rahmane, daj pitu!”, vikne Demir, “pa kud puklo da puklo, a ja ti tvrdu besu dajem da ću ti u Pazaru kupiti desetoro hašura i čitav simit, pa se najedite do mile volje.”

Gazdi ni malo ovo ne bi milo i ne bi dao pitu, ali ljudi mnogo, pa bi ga mogli ispljuvati, a pred tolikim ljudima k’o jednom ukalja obraz, nikada ga više oprati ne može, a on je prije svega gazda i muslihun.

Priđe Rahman bisagama, te izvadi onu pitu, pa je pruži Zulfu. I dok Zulfo jede pitu, ljudi ne mogu čudom da se načude kako brzo jede, i koliki su mu zalogaji. Vidi i gazda Rahman da mu pite ni mrve neće ostati, ali šta se tu može. Ljudima drago što Zulfo ima tako dobar apetit i što brzo jede, jer ne moraju dugo čekati. Već ljudi guraju jedan drugog i odmahuju glavom. Galama se polahko počela stišavati i ljudi su počeli da vjeruju da bi se čudo moglo desiti. Više ni Nalji nije bilo

svejedno. Uplašio se i on, ali ne zna šta bi. Popišmaniti se pred tolikim ljudima ne smije ni slučajno. Bojao se da mu ne odu dukati i “Sergisov”.

Da mu je da mu još malo oteža...

Zulfo je pljunuo u dlanove i polahko prišao kamenu. Svima je zastao dah.

Nastao je tajac. Naljo se odjednom dosjeti kako da doskoči da oteža Zulfu: “Stani, sinko, stani! Imam još ćup masla da stavim na kamen, ponio sam ga glavnom sudiji iz Pazara, ali će mi i on oprostiti kada mu kažem kako je i što bilo, pa ako podigneš kamen tvoje je i maslo, a ćup je Boga mi povelik.”

“Jok, jok!”, povikaše ljudi.

“E, ili tako, ili nikako”, nećnu se narod.

“Samo ti stavi i ćup”, reče mirno Zulfo, kao da mu uopšte nije bitno hoće li se Naljo još nečega sjetiti da stavi, ne bi li sačuvao i jare i pare.

“Ovaj je lud”, viknu neko, a ljudi još više u tom čudu i bunilu zablehnuše u Zulfa. I gazda Rahman se promijenio. Žao mu pite, ali bi mu bilo žao da Zulfo ne podigne kamen.

Naljo uze ćup masla i stavi ga na kamen, a Zulfo mu se, ovaj put, podsmjehnu i opljunu dlanove.

Prišao je kamenu i polagano se počeo savijati. Kako se savijao, tako su se ljudi u čudu mirno i tiho polahko izmicali i tako pravili pravilan i jasan veći krug. Zulfo je ugrabio kamen sa strana i kamen je polahko počeo da se mrda i odvaja sa zemlje. Iskočile su i nabrekle Zulfove mišice i puče mu košulja, ali se kamen podizao sve više i više.

Zulfo još malo raširi noge, trznu, i izbaci kamen iznad glave. Samo se Diwan - oktobar/octobre 2011.

ćup mrdao malo na kamenu. Ljudi se uplašiše i ćupa i kamena, pa se još odmakoše, a Zulfo polahko kleknu i spusti kamen na zemlju. Krenu da uzme dukate sa kamena, a Naljo zgrabi “Sergisov”, ali ga Zulfova ruka prikliješti uz kamen i Nalji ispade “Sergisov” kao iz mrtvih.

Ustade Naljo, te se obrisa, jer ga ljudi ispljuvaše.

Nalja toga dana prozvaše “Sergisov”, a kamenu dadoše ime Zulfov kamen.

Sve ovo se pročulo daleko.

Toga dana se po Pazaru pričalo samo o tome. Gazda Rahman je od tada svakog utorka vodio Zulfa u Pazar samo da usput podigne kamen. Rahman je vodio posao oko opklada. Padalo je dosta para, ali vremenom sve manje, jer su ljudi znali da će izgubiti opkladu. Čašćavali su samo po malo da vide još jednom i to čudo. Sve je bilo manje ljudi koji su čekali da vide Zulfa. Jednog utorka ga je čekala samo omanja grupa znatiželjnika.

Kada je Zulfo stigao, a znalo se tačno kada stiže, opljunuo je, po običaju, dlanove i prišao kamenu.

Krenuo je da podigne kamen, ali se ovaj put kamen nije pomakao. Što je više pokušavao sve je bilo manje nade da ga podigne. Zulfo je sjeo na kamen i zaplakao, a ljudi su polahko šutke produžili svojim putem.

Toga dana se ču da je Zulfo nekoliko puta pokušavao podići kamen, ali nije uspio ni da ga pomakne. Mnogi nisu vjerovali u tu priču, ali se sutradan ču da je Zulfo umro.

I sada, kada prođete niz crnočke strane, nepomično stoji Zulfov kamen za kojeg svi Pešterci znaju, ali niko nikada više nije pokušao da ga podigne.

23

Heftanje

Kako je rukopis čuvenog bh. historičara preživio rat:

Spašavanje Muvekkitove “Historije Bosne” Spaljivanje knjiga nepodobnih autora bio je uvod u holokaust, a paralele se mogu povući i do Sarajeva 1992. i paljenja sarajevske Vijećnice.

Paljenje knjiga nije njemački izum.

Rimski carevi su palili spise kršćana.

Inkvizicija je palila knjige autora koje je smatrala hereticima. Slične stvari su zabilježene širom svijeta.

Biblioteke su uvijek bile omiljeni cilj topovskih cijevi, a uništenje historijskih dokumenata se vrši s namjerom da se potire kulturni, religiozni i politički identitet.

Autor: A. REDŽEPAGIĆ

U

Vijećnici izgrađenoj tokom 19. stoljeća nalazilo se tri miliona knjiga i dokumenata, što je jedinstvena kolekcija u svijetu. Prema naredbi Radovana Karadžića, zgrada je gađana fosfornim bombama. U roku od samo nekoliko sati nestaju kompletna arhivska građa i sama Vijećnica.

Sljedeći cilj bila je Gazi Husrev-begova biblioteka, u kojoj se, također, nalazilo duhovno blago Bosne i Hercegovine. Priču o ljudima koji su svoje živote stavljali na kocku kako bi spasili knjige u kojima je ispričano historijsko, kultuno i naučno naslijeđe hiljadugodišnje historije Bosne i Hercegovine ekranizirao je britanski reditelj Sam Hobkinson u filmu

24

“Ljubav prema knjigama - priča o Sarajevu”. Njegovo ostvaranje prikazano na nedavno završenom Sarajevo Film Festivalu osvojilo je prvu nagradu publike.

- Nismo imali baš dobar tretman na Festivalu, nismo uvršteni u takmičarski program, a dobili smo i malu salu za projekcije, međutim, ljudi su na kraju filma plakali, prilazili i čestitali nam i to je za nas, osim činjenice da smo uspjeli spasiti rukopise iz biblioteke, najveća nagrada kaže dr. Mustafa Jahić, direktor Gazi Husrev-begove biblioteke. Zahvaljujući njemu i njegovim zaposlenicima, spremačici i čuvaru te ljudima koji su željeli pomoći, stari rukopisi i vrijedne knjige tokom rata izmještane su osam puta na sigurne lokacije.

- Više od deset hiljada rukopisa premještali smo svakih pet do šest mjeseci, ostale knjige, oko 90 hiljada, prebacili smo iz biblioteke na jedno sigurno mjesto i tamo su čuvane cijeli rat - pojašnjava Jahić.

Ipak, jedan veoma vrijedan rukopis “Historija Bosne” (“Tarihi Diyari Bosna”) čuvenog Saliha Sidki Hadžihuseinovića Muvekkita nije tada bio u biblioteci. Ovo jedinstveno djelo napisano prije više od 120 godina na osmansko-turskom jeziku bila je prva napisana povijest Bosne pod osmanskom vlašću. Pred sami rat profesorica Lamija Hadžiosmanović kao jedan od prevodilaca koji su radili na ovom djelu čuvala ju je u svom stanu na Grbavici.

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Pred sami rat prevodioci su završili dvije i po godine dug posao i predali prijevod Biblioteci.

- Kada je izbila agresija na Bosnu, pobjegla sam iz kuće sedam dana prije nego što je pala Grbavica. Komšija Srbin upozorio me da sam na spisku za likvidaciju. U pet sati ujutro krenula sam iz kuće samo s najlon kesom, a u stanu je, među ostalim stvarima, ostala Muvekkitova historija - priča prof.

Lamija.

Hadž za knjige Nakon reintegracije ovog naselja otišla je do stana koji je u potpunosti bio srušen s ispisanim četiri S po zidovima. Na podu je bilo razbacano 15 do 20 knjiga.

- Među njima je bila i Muvekkitova historija. Imala sam veliku biblioteku i sve je to bilo uništeno, međutim, ove vrijedne knjige su ostale u životu. Vrisnula sam od sreće. Oni nisu znali kakva je to vrijednost. To je bio jedini rukopis koji je nedostajao Gazi Husrev-begovoj biblioteci. Kad sam ga donijela, prof. Jahić me pogledao i zaplakao: “Bože, Lamija, je li moguće, danas sam saznao da idem na hadž, ali hadž bi dao za ove knjige.

Da mi budeš živa i zdrava i da doživiš da odeš na hadž.” Nakon pet dana saznajem da i ja idem na hadž - prisjeća se emotivnih trenutaka prof. Lamija.

Muvekkitova “Tarihi Diyari Bosna” napisana na turskom jeziku i objavljena prvi put u prijevodu na bosanski kao “Povijest Bosne” 1999. godine u Sarajevu čuva se u Gazi Husrev-begovoj biblioteci.

Ta veoma opsežna knjiga (u prijevodu više od 1.400 stranica većeg formata B5) opisuje historiju Bosne od turskog osvojenja nadalje, sve do austrijskog zaposjednuća 1878. godine.

Muvekkit nije kritički historičar modernog kova, ali je ipak erudicijom, racionalnim pristupom, korištenjem raznorodnih izvora (pisac se služio tekstovima na orijentalnim jezicima, ali i objavljenim radovima u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu u njegovo doba) stvorio kompendij koji nije sve do sada dobio priznanje kakvo zaslužuje.

Proračuni vremena Salih Sidki Hadžihuseinović Muvekkit rođen je u Sarajevu 1825. godine, gdje su mu se roditelji doselili iz Čajniča. U Sarajevu se i školovao.

Godine 1859. osnovana je prva muvekithana kod nas, i to u sklopu Gazi Husrev-begova vakufa, a Salih Hadžihuseinović proglašen je muvekitom. Tu službu obavljao je 30 godina pa je ostao poznat pod nazivom Muvekkit.

Od tada Muvekkit izrađuje kalendare s proračunom vremena za obavljanje namaza, ali zaokupljen je i geografijom, izrađuje i dva krasna globusa koji se danas čuvaju u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu.

Umro je 12. marta 1888. godine.

Neprocjenjiv značaj - Kada je počeo rat, dogovorili smo se da ne pričamo o tome nikome dok se rat ne završi, jer, da su znali, spalili bi je. Muvekkitova historija Bosne ima neprocjenjiv značaj. To je prva historija Bosne koju je napisao jedan Bošnjak i prvi put je korištena literatura nemuslimanskih autora. Autograf knjige se nalazio u Orijentalnom institutu i tamo je izgorio, a prijepis koji je radio Muhamed Enveri Kadić s njegovim bilješkama zatekao se kod profesorice Hadžiosmanović - govori dr. Jahić.

Michel Rodange (1827 – 1876)

M

ichel Rodange jedan je od najpoznatijih luksemburških pisaca. Rođen je 3. januara 1827. godine u gradu Waldbilig u Luxemburgu a umro 27. avgusta 1876. u Clausen, grad Luxemburg. Od 1845. radi kao nastavnik, najprije u Steinsel, a zatim u Larochette.

1854. je oženio Magdalena Leysen, s kojom je imao desetoro djece, od kojih je čak njih šestoro umrlo veoma mlado.

Njegovo najznačajnije djelo je liksemburški nacionalni ep „Renert“ koji je nastao po adaptaciji na Goetevu „Reineke Fuchs“ na luksemburški jezik. Rodange je prve pjesme objavio u njemačkom Diekirch listu “Der Wächter an der Sauer“ (Čuvar Sauera).

Diwan - oktobar/octobre 2011.

Rodange se 1859. počinje ozbiljno baviti s njemačkom, francuskom i grčkom književnosti. Da bi 1872. objavio svoje najveće djelo “Renert“.

Godine 1873. Michel Rodange je odustao od državne službe, potom je pružio doprinos izgradnji liksemburške željezničke pruge uz rijeku. Za to vrijeme se razbolio od čira na želudcu.

Njegova porodica je živjela u predgrađu Clausen, gdje je Michel Rodange u svojoj 41 godini života od želudačne bolesti umro.

Po ovom piscu su nazvani mnogobrojni parkovi, ulice, školski i sportski centri kao i spomenici u više gradova Luksemburga. Njegov lik se nalazi na dvije poštanske marke u ovoj državi.

Saima Mehonić

25