Severni bunker 19

Gradovi u kojima ne biste 탑eleli da 탑ivite

1.

Srđan Srdić - UVOD

5

2.

Srđan V. Tešin - UMESTO UVODA

7

3.

Adam Marek - LOVCI NA OLUJE (prevela sa engleskog Tanja Brkljač)

9

4.

Bekim Sejranović - BRČKO, ZAGREB, NOVI SAD, GLAVNI GRAD

5.

Dragan Babić - ŠERVUD

6.

Dušan Vejnović - KIŠA

7.

Endru Šon Grir - TAMA (prevela sa engleskog Tanja Brkljač)

8.

Enes Halilović - MI I PUTOPISCI, POLIS, LUKSOR, NIKADA,

11

VISORAVAN, ŠPENADLE, VOZNI RED 9.

Ilija Bakić - GRAD U KOJEM NE BIH ŽELEO DA ŽIVIM

10.

Jelica Kiso - BITI NIČIJI, NI SVOJ

11.

Jovan Nikolaidis - GRADOVI U KOJIMA BIH ILI NE BIH VOLIO DA ŽIVIM

12.

Kreg Tejlor - LONDONCI (Prevela s engleskog Bojana Gajski)

13.

Maja Klarić - CRVENI GRAD

14.

Mića Vujičić - GRAD NACRTAN NA STOLNJAKU

15.

Mileta Prodanović - DOBRODOŠLI u ‫شيرعلا‬

16.

Noel Kokot - PESMA ZA SMAK SVETA (Prevela s engleskog Ivana Maksić)

17.

Sinića Soćanin - TREBA REĆI

18.

Vladimir Gvozden - LITERATURA I GRADOVI U KOJIMA (NE) VOLIMO DA ŽIVIMO

19.

Vladimir Kopicl - H&Q

20.

Žarko Radaković - "NA DRINI ĆUPRIJA", MESTO U KOJEM BIH I TE KAKO ŽIVEO, ALI TO, NAŽALOST, NIKADA NIJE BILO MOGUĆE

XIX severniBunKeR I 3od100I GRADOVI

Sadržaj

Uvod

FantekstmaGorija

Andrej Beli, taj "majmunski bes", govorio je Bunjin. Strašne reči na račun onoga kroz koga je Gogolj travestirao Dostojevskog. Mrzitelj Dostojevskog, Nabokov, dodelio je Petrogradu titulu jednog od četiri najveća romana dvadesetog veka. Strašno priznanje posvećenog zaljubljenika u gogoljevštinu. Za Erenburga, isti roman je "ogroman događaj u istoriji ruske proze". "Ali", vapi Erenburg, "te knjige se više ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih ni kod nas ni u inostranstvu". Izgleda nam, dodaćemo, kako niko ne želi život u tom gradu/tekstu.

Ipak, Petrograd u Petrogradu nije događaj. On je "beskonačnost prospekta podignutog na enti stepen". To je o njemu napisao Beli. "Iza Petrograda – ničega nema", dodao je. Petrograd Belog je krajnji metafizički apsolut. Ispred njega je, na primer, Puškin. To pouzdano znamo. "Crna tačka u središtu... koja dimenzija nema", to je polazište i ishodište alhemijske simfonije Belog. Konkretizacija, zaključak o sveistorijskom Padu, o rasapu besomučnih civilizacija. Zaključak matematički, politički, lingvistički, simbolistički, poetički, filozofski, teozofski. Zaključak muzički.

Umetnost Andreja Belog je praksa logoreičnog teroriste. Ona je haotična mreža predstava o haotičnom svetu. Petrograd iz 1905. je razularena prestonica revolucije; svud unaokolo buče nekontrolisani nihilisti. Crveni domino, kaže Beli, crveni domino se valja sa maglom po obalama Neve, plaši, sablažnjava, uveseljava novinare željne skandala, taj Nosorog pre svih onih nosoroga koji će projuriti pokraj Joneskovog Beranžea. Ta avet koja i jeste i nije Nikolaj Apolonovič Ableuhov, senatorski sin, neuspešni oceubica. Ta ništarija Ableuhov, manja od makovog zrna i najbednijeg "teroriste" Nečistih sila. Upravo Nikolaj Apolonovič Ableuhov, sin koji će dočekati Povratak bludne majke, tragikomično će se provlačiti kroz noge nekakvom Lihutinu (kod Gogolja se takvi zovu Sisoj Pafnutjevič i Makdonaljd Ivanovič), misleći da beži od ljubomornog muža koji to nije. I sve kod Belog i jeste i nije.

Petrograd Belog je sav od teksta. To je supertekst, metastaza zadivljujuće tradicije gotovo pa manje od jednog slabašnog veka. Petrograd, to je grad čiji su pločnici od teksta. Ne može da mrdne Apolon Apolonovič Ableuhov iz senke ranije napisanih šetača po Nevskom prospektu, a ne da mu se ni da umakne Bronzanom Konjaniku u čijoj su senci dve relevantne strukture: jezovita arhitektura sa tornjevima koji štrče u daljini, kao i tvrdo povezana knjiga svih ruskih knjiga. U toj knjizi, Nikolaj Apolonovič, domino, sreće Kirilova, Šatova i mahnitog podlaca Verhovenskog, dok pokraj njih prolaze kočije u kojima se vozi Apolon Apolonovič, senator koji nije Apolon i koji nikada neće postati ministar. U pratnji kočija je Čičikov, trgovac mrtvim dušama živim samo na četiri stotine stranica romana. I nigde više. Jer, "život je mrtav", ne ustručava se Beli.

Petrograd, to je Biblija nemoći. On je sav od zidova koji se ne mogu preskočiti. U njemu se "linija pripovedanja lomi". U njemu je kazano neiskazivo i to rečenicama kojima je Beli prebio kičmu, poetizovao ih, ozvučio, sklonio ih od proze, oneobičio, ukinuo im sintaksičku

XIX severniBunKeR I 5od100I GRADOVI

Srđan Srdić

XIX severniBunKeR I 6od100I GRADOVI

logiku. Jezik Petrograda je jezik mucavca pred kojim stoji Pepp Peppovič Pepp sa bombom u ispruženoj ruci i istom takvom bombom u gadnoj duši. Ne može se najezda Mongola opevati jezikom drugačijim od tog. Pošto iza Petrograda ničega nema, nema ni izlaza za slučaj opasnosti. Može se samo ispred – Puškinu u zagrljaj. Revolucionarni teror nagoveštava trijumf jalovosti. Nikolaj Apolonovič je samo smešan, ni atentator ni ljubavnik, Dudkin i Lipančenko oličenje neuspelosti i paranoične nedovršenosti, Apolon Apolonovič i Ana Petrovna dva senilna starca. Nikud oni iz Petrograda, spiritualnog lavirinta, ne mogu, kao ni ona dvojica Floberovih sentimentalnih vaspitanika ugušena falsifikovanim sećanjima na radosti nedostojne čoveka.

Između Petrograda i Dablina stoji znak jednakosti. Mislimo na Dablin Dedalusove mladosti, onaj iz 1916. Drugi Petrograd, onaj prepisivani i naknadno dopisivani, uskrsnuo je sa Dablinom "Uliksa" 1922. Istorija literature ne poznaje slučajnosti. Ona je satkana od neretkih nepravdi, knjiga "koje se ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih ni kod nas ni u inostranstvu". Neke kanonizuju, pa im se večno ulaguju, nekima se priznaju određene književne prinadležnosti, a neke bi da zaborave, ako bi se ikako moglo. Cinična ravnodušnost savremenosti nije sklona naporima ponovnog otkrivanja. Otud je i ona, uvijek na gubitku.

Ali, znao je Beli, te je zapisao i ostavio zapisano onima koji će Petrograd znati i voleti: "Ti ga nikada zaboraviti nećeš!"

UMESTO UVODA

Fragment 47

Mesto M. se nalazi na granici sa Rumunijom. Crnjanski je putovao nakon Prvog rata od jednog do drugog banatskog mesta i pisao reportaže za "Politiku". U jednoj od njih spominje vižljastog i nosatog momka iz mesta M. koji je na nekakvom narodnom zboru bio najgrlatiji. Jedan takav književni lik, istog prezimena kao i onaj od pre sto godina, živi u mojoj ulici kao da se u međuvremenu ništa nije promenilo. A dogodilo se toliko toga. Procvat mesta M. iz vremena Orient Expressa prekinut je onog trenutka kada je Banat zauvek podeljen na tri dela. Čak je i nekada vrlo prometan put za Temišvar presečen granicom, a njega pamte samo još drvoredi polusuvih jablanova. Od jednog poznanika sam saznao da u mestu M. postoji krava koja, svaki put kad joj dođe vreme, pobegne tom kaldrmom u Rumuniju, oteli se i vrati bez teleta. Vlasnici te lude krave imaju i kozu kojoj vezuju brushalter, jer joj je vime toliko teško da se vuče po zemlji. Uzgred, to su isti oni kanibali koji su, misleći da su dobili specijalni američki začin upakovan u metalnu ćasu, istresli pepeo pokojnog tetka iz urne i umešali ga kao najkvirc u nadev za kobasice. Bili su to oni muzičari čuveni po tome što umeju da sviraju iz R markirajući kažiprstom naziv harmonike "Guerrini". Daleko bilo da se mesto M. razikovalo od drugih samo po njima. Bilo je poznato i po tome što su meštani uništili hektare vinograda, a povećali proizvodnju vina. Vinogradi sa rumunske strane i dalje izgledaju kao sa slike. Mom dedi su, samo da bi ga nervirali, posle Drugog rata Titovi Oslobodioci oduzeli vinograd i dodelili mu drugi u koji on nije želeo da uđe govoreći da on ne hoda zemljom da bi arčio tuđu muku.

Jednog dana mu je, sav utučen, na vrata zakucao pravi vlasnik. Rekao mu je da ga komšije u kožnim mantilima svake večeri čupaju za brkove zbog toga što sumnjaju da mu on ne dozvoljava da obrađuje vinograd. Tek tad je, iz sažaljenja, deda počeo da bere taj vinograd od kog moj otac i danas pravi vino portugize. Čini mi se da i ja sve više postajem divni podlac kao moji preci. Sa roditeljima i bratom živeo sam u zgradi koja je izgrađena na temeljima velelepne gazdačke kuće koju su Titovi Oslobodioci srušili da ne bi prkosila njihovoj korenitoj obnovi.

Gazdi su odredili da živi u preuređenom svinjcu, a za beskućnike su sazidali zgradu sa stanovima bez kuhinje, kupatila i klozeta. Jedanput je neki obesni klinac iz zgrade trščanom strelom sa čeličnim vrhom ubio gazdinog psa. Pamtim sliku kako je taj starac nad telom nesrećne životinje čupao kosu i plakao. Tog poslepodneva grom je iz vedra neba udario u našu zgradu i srušio dvorišni zid. Iza zavese od prašine ugledali smo lice onog dečaka umazano, od uha do uha, pekmezom od kajsija. Za vreme okupacije, moja baba je, po odluci vlasti, vukla kravlje mleko za decu od tog gazde. Niko ne žali za tim vremenima. Kad su u mesto M. ušli Oslobodioci, ispraznili su, za potrebe fronta, babinu ostavu ne zaboravljajući ni prelave orahe.

Naročito im se svideo pekmez od kajsija koji su jeli sakriveni od drugova iza ćoška. Od tog doba se u mestu M. ništa nije promenilo. Čak ni u međuvremenu.

Srđan V. Tešin: "Kroz pustinju i prašinu" (Stubovi kulture, 2005)

XIX severniBunKeR I 7od100I GRADOVI

Srđan V. Tešin

XIX severniBunKeR I 8od100I GRADOVI

lovCi na oluje

Tako je vetrovito danas. Moj sin Džejki i ja stojimo pred prozorom i gledamo lejlandske čemprese kako se klanjaju jedni drugima i puževe koje vetar nosi po prostranom izbetoniranom dvorištu kao jedrenjake.

Gledamo možda petnaest minuta kad Džejki kaže: "Plašim se". "Čega?" pitam.

"Tornada." "Čuj", kažem, "neće ovamo nikakav tornado. Čak i kad bismo ovog momenta seli u auto i vozili se ceo dan poput onih što na televiziji jure oluje, bili bismo pravi srećnici ako bismo ijedan pronašli. Baš pravi srećnici."

"Ali, šta ako bismo ga našli?"

Odnekud iza nas dopire buka. Obojica pogledamo u kamin. Vetar svira u dimnjak kao da je flauta. "Čak i kad bismo imali sreće i pronašli neki", kažem, "u Engleskoj bi to bila tek majušna stvar. Ovde nema velikih."

"Kao A4?" pita on. Gledamo dokumentarce o tornadima otkad je bio beba. Među šestogodišnjacima, on je stručnjak.

"Nema šanse", kažem. "Možda F2, ako bismo baš imali sreće."

"Dovoljno velik da usisa osobu?"

Zamišlja tornado kao slamku u ustima neba, mogu to da vidim.

"Neh-eh", kažem. "Samo dovoljno velik da prevrne nekoliko crepova, ili da sruši pokoju saksiju, možda polomi nekome plastenik."

"Ali šta ako…" počinje.

Neće mi poverovati, ne dok sedimo ovde u kući a vetar hu-uče oko naših zidova kao duh.

"Hajde idi skini tu pidžamicu", kažem. "Pokazaću ti da nema čega da se plašiš."

Dok Džejki traži cipele, ja nam pakujem ručak u platneni ceger: za mene pašteta od pileće džigerice i sendviči s voćnim ajvarom od jabuka, i termos boca erl grej čaja; za Džejkija sendviči s namazom od sira, twix u pakovanju od pet komada i dva tetrapaka soka od jabuke.

"Sve spremno?" kažem kad stigne do dna stepeništa. Ima na sebi jarko žuti šešir za kišu sa širokim obodom pozadi i mekintoš u koji je konačno urastao. Kupio sam mu ga još pre no što se rodio, onda kad je bio tek moja uobrazilja.

"Ah-ha", kaže on.

"Bolje da odemo i pozdravimo se s mamom", kažem.

Zajedno se šunjamo uz stepenice, zavirujemo iza vrata spavaće sobe. Mama je još u krevetu. Nije upalila svetlo. Juče joj je zubar u bolnici iz usta izvadio jedan umnjak. Ceo dan je provela u krevetu, uglavnom ćuteći.

"Gde ćete vas dvojica?" kaže. Čak i njen glas zvuči ranjeno.

"Idemo da jurimo tornada", kaže Džejki.

"Uživajte, dečaci."

XIX severniBunKeR I 9od100I GRADOVI

Adam Marek

XIX severniBunKeR I 10od100I GRADOVI

"Hoćemo", kažem ja. "Ćao, ljubavi."

Vozimo se.

"Dobar je osećaj biti napolju, zar ne?" kažem. "Jesi li već primetio neki tornado?"

Džejki gleda unaokolo. Ne kaže ništa.

Putevi što vijugaju između živica prepuni su popadalih grana pa vozim sporo. Živimo u prirodi, u maloj kući potpuno odvojenoj od svega. Leti, gledano iz vazduha, naša parcela je tek jedan tamnozeleni trougao usred jarkožutog mora semena uljane repice. Video sam je iz vazduha, na mikrosvetlu. Fotografija koju sam tada snimio je u našem kupatilu. Zurim u nju svaki put kad pišam.

"Kuda ćemo?" kažem. "Da smo pravi lovci na oluje, Džejki, imali bismo dopler radar i laptop pa bismo mogli da pronađemo rotirajući deo oluje."

"Mi jesmo pravi lovci na oluje", kaže mi.

Pažljivo posmatram put ali krajičkom oka mogu da vidim kako se nadurio.

"Jesmo, izvini", kažem. "Ali nemamo dopler, tako da ćemo morati da se oslonimo na svoje instinkte. Ti pogledaj u nebo i reci mi šta misliš gde će tornadi dotaći zemlju."

Džejki pritiska dugme za spuštanje prozora i drži dok prozor nije sasvim dole. Izbacuje glavu napolje. Usporavam i prelazim na sredinu puta da ga ne bi udarila neka štrkljasta grana koju je šišač živice promašio. Usporiću dovoljno da bih mogao da posmatram Džejkija. On gleda u nebo, drži ram vrata obema rukama. Vetar mu baca čupavu kosu svud po glavi. Kosa mu je plava kao kukuruzovo polje, kao i moja. Njegova mama je gotovo crna.

"Još jedna stvar koju je dobio od tebe, a ne od mene", kaže ona ponekad.

"Tamo", kaže on, pokazujući ka severoistoku.

Kada stignemo na auto-put, automobil postaje teško kontrolisati. Vetar nas napada sleva. Brisači su potpuno poraženi ovolikom količinom kiše. Osećamo se kao zarobjeni, tu u kolima. Ličimo na glavu u kapuljači. Džejki dobija privilegiju da bira radio-stanicu. Bira pop muziku. Peva uz pesme koje puštaju.

"Kako to da znaš reči svih ovih pesama?" pitam.

"Mama sluša ovu radio-stanicu", kaže.

Ja ne volim pop muziku, ali volim da čujem Džejkija kako peva.

Vozimo se već dvadeset minuta kada se ispred nas ukaže nekakva žuta mrlja na horizontu. Kiša se proređuje. Farovi na automobilima koji idu prema nama suprotnom trakom auto-puta su ugašeni. U retrovizoru vidim povorku prednjih svetala, jarko sijaju naspram neba tamnog kao masnica.

"Trebalo bi da se vratimo", kažem.

"Ne. Ovamo je", kaže Džejki.

"Jesi li siguran?"

"Ah-ha."

"Ti si glavni."

Stižemo do sunčeve svetlosti. Mokri asfalt oko nas isparava.

"Jesi li siguran da su tornadi tamo, Džejki?"

"Ne." "Da okrenemo, onda?"

Predeo iz kog smo došli čini se sada kao kraj sveta. Oivičena zidovima od oblaka, vide se vratanca od uskovitlanih pahulja.

"Okej", kaže Džejki.

Silazim s auto-puta i tri puta vozim kroz kružni tok - to je naša igra koju igramo kad mama nije u kolima. Džejki se kikoće, zalepljen za vrata zakonima fizike.

Vraćamo se putem kojim smo došli. Više ne poštujem ograničenje brzine jer oluja beži od nas. Vozimo se i jedemo, ručak držimo u krilu.

"Ako se plašiš tornada, kažem, zašto toliko želiš da vidiš neki?"

Džejki sleže ramenima, dovršavajući svoj sok od jabuke. Tečnost grgolji na dnu tetrapaka.

"Pa, rekao sam ti da bismo bili pravi srećnici kad bismo videli tornado. Lovci na oluje prelaze hiljade kilometara kako bi ih pronašli, ponekad se voze nedeljama."

"Koliko smo mi prešli?"

"Oko sto kilometara."

Sunce nas prati na povratku. Pokazujemo mu put skroz do naše kapije. Džejki podiže pune šake lišća sakupljenog u gomile pored našeg trema i opet ih baca. Ja pakujem Džejkijevo smeće od ručka u ceger pre nego što izađem iz kola. Otvaram vrata i obojica ulazimo u kuću.

"Stigli smo!" vičem, brišući cipele o otirač.

Niko ne odgovara.

Na prstima se penjem na sprat. Naš krevet je prazan.

"Tata!" Džejki doziva.

Trčim niz stepenice.

U dnevnoj sobi, stočić za kafu leži postrance uza zid. Jedna noga mu je odlomljena. TV leži licem nadole na tepihu. Na ploči iznad kamina nema ničega. Sve fotografije i šišarke i suveniri s odmora su na podu. Neki leže razbijeni na pločicama od škriljca ispred ognjišta.

Na zidovima, sve slike vise nakrivo. Džejkijeve igračke su prosute iz kutije.

Usred svega toga, na podu, s rukama oko kolena, i čelom na kolenima, sedi mama. Članci na rukama su joj krvavi.

Džejki kreće prema njoj. Ja ga zadržavam rukom.

"Nemoj. Ima stakla", kažem. "Jesi li okej, mama? Jesi li ga videla, mama, tornado? Kad je prošao?"

Nema odgovora. Nema pokreta.

Samo ona i ja znamo da je priča o zubaru bila grozna laž.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Adam Marek našao se u užem izboru za prvu nagradu ‘EFG Private Bank' za kratku priču koju dodeljuje Sandej Tajms. Njegovu zbirku priča, Instruction manual for swallowing (Uputstvo za gutanje), objavila je izdavačka kuća ‘Koma press' 2007. godine, i nominovana je za nagradu Frenk O'Konor. Njegove priče objavljivali su časopisi Prospekt i Sandej tajms magazin, a uvrštene su i u mnoge antologije uključujući When it Changed i The new uncanny izdavačke kuće ‘Koma press' i New Writing 15 koju je objavio ‘Britanski savet'. Dvostruki je dobitnik nagrade Bridžport. www.adammarek.co.uk

XIX severniBunKeR I 11od100I GRADOVI

"Moram u toalet."

"Hajdemo kući sada. Mama će se pitati gde smo."

brČko Pisao sam već o svom rodnom gradu i moram reći da je to u jednu ruku primamljivo, a s druge strane može biti i opasno, jer te sjećanje često vara, jer te nostalgija za netragom nestalim vremenima lako odvuče u patetiku, samosažaljenje ili, što je možda još i gore, u zlokobno ogorčenje na vlastitu sudbinu. Ovog ljeta sam ponovo došao u Brčko i doživio i jedno i drugo, kao što to već i biva svaki put kad odem tamo, i kao što će to, čini se, biti dok god budem živ.

Moj rodni grad leži pokraj rijeke Save, a kroz njega protiče riječica Brka, po kojoj je grad vjerojatno i dobio ime. U gradu postoji luka (u kojoj je bio logor za vrijeme posljednjeg rata) i brodogradilište (za koje nisam siguran da li još uvijek išta gradi). Postoje tvornice koje i dan-danas dobro posluju, a postoje i one čije spaljene betonske zidove kao da su namjerno ostavili da svjedoče o ratnim godinama. Tri džamije sravnjene sa zemljom sada su obnovljene, a nikle su i neke nove tamo gdje ih ranije nije bilo. Da ne bi bilo zabune, nikle su i brojne pravoslavne crkve i ta utakmica u dizanju tornjeva bez ili s kutovima traje, samo nisam siguran koji je rezultat i tko vodi. Pokraj grada postoji i čuvena pijaca Arizona, gdje je šverc ujednio narod brže nego svi mirovni sporazumi zajedno. Često u našoj zemlji krene priča o trećem entitetu, a zapravo je Brčko Distrikt taj treći entitet. I onda kad se priča o tome treba li ga pripojiti Federaciji ili Republici Srpskoj, ja pomislim da bi bolje rješenje bilo pripojiti Federaciju i RS Brčko Distriktu.

Poslije rata dolazio sam u Brčko posjetiti majku (baku) i djeda i ostajao bih tu tek dan ili dva, jer zapravo nisam imao gdje prespavati. Kuća u kojoj sam odrastao srušena je, a oni su svoje posljednje godine proveli u jednom zapuštenom stančiću u koji su poput hrčaka navukli gomilu nepotrebnih stvari, starih glomaznih ormara prepunih stare i nikom potrebne "haljinke", hrpe deka, zavjesa i neartikuliranih komada tkanine, pohabanih ugaonih i nadasve neudobnih sećija na kojima je bilo mjesta za bar deset ljudi, zalihe ulja, brašna, šećera, bačvice s kiselim kupusom, tegle džema i ajvara, milijuni šerpi i šerpica, tepsija i tepsijica, tacni, džezvi, fildžana, plastičnih flaša s djedovom rakijom i tko zna čega sve ne. Umrli su jedno za drugim lani i sad je odgovornost za taj stan prešla na mene. Dugo sam odgađao to spremanje, osjećao sam se kao da ću oskrnaviti nešto, ali ovog ljeta bilo je jasno da moram prionuti na posao i, kako se kaže, "malo potrijebiti". No, dani su prolazili, a ja nikako nisam počinjao s poslom. Uspio sam jedino počupati korov iz cvjetnjaka ispred zgrade koji je izrastao tako visoko da si se jedva mogao probiti do ulaza. Ostavio sam samo nekoliko ruža, od kojih je samo jedna, bijela, bila u cvatu i koja me je i pored svoje ljepote podsjećala na smrt i prolaznost ovog svijeta. A onda su jednog dana došla dva momka u plavim mehaničarskim kombinezonima s rukama umrljanim mašinskim uljem i rekli kako su došli odvesti djedovog stojadina, "zelenka", koji je već godinama trunuo ispred zgrade. Scena kako ga poput ostarjele i na smrt već pripremljene životinje odvlače niz ulicu natjerala mi je suze na oči. Vratio sam se u stan, satima vadio stvari iz ormara i kredenaca, trpao ih u crne plastične vreće ili kartonske kutije i drugog dana odnio u Merhamet. Tamo su mi rekli da ne mogu primiti sve te stvari, nego da to moram fino razvrstati. Dao sam im par novčanica da obave posao za koji ja nisam imao hrabrosti. Poslije sam tog istog dana krenuo prema centru grada udaljenom nekoliko stotina metara od stana. Penjao sam se jednom uzbrdicom (gdje smo se prije tridesetak godina spuštali - ljeti na koturaljkama, a zimi na šlicugama) i na čijem se vrhu igrala grupica djece. Najmanje je moglo imati tri-četiri godine, a najstarije možda sedam-osam. Zapravo se nisu igrali, skakali su divlje i vikali refren poznate pjesme bosanskohercegovačke grupe Dubioza kolektiv: Vratiće se Walter / jebaće vam mater. Zastao sam na tren, promatrao ih i razmišljao o poruci te pjesme i zaključio kao se Walter neće vratiti niti će ikome učiniti to čime se u refrenu prijeti. Otišao sam zatim do kafane koju drži jedan poznanik, popio malo da, kako kažu alkoholičari, smirim živce. Vraćao sam se nedugo zatim istim putem kući i ona djeca su sada sjedila u hladu, samo je ono najmanje, dječak od tri-četiri godine i dalje skakao i vikao isti refren, samo malo pogrešno: Vratiće se Walter / jebaće si mater. Ovaj put sam prošao bez zastajkivanja. Tek onako, na moju polupijanu pamet pade mi to kako je njegova "pogrešna verzija" možda ipak bliža istini.

Vratio sam se zatim u stan i iz njega nastavio izbacivati ostatke života ljudi koji su me othranili. Kad sam završio, ostala je samo praznina koju nisam imao čime ispuniti. Nešto nalik ljudskoj duši.

XIX severniBunKeR I 13od100I GRADOVI

Bekim Sejranović

XIX severniBunKeR I 14od100I GRADOVI

ZaGreb Kroz Zagreb sam često najprije samo prolazio na putu iz Bosne prema Rijeci, ili obratno, a zatim, negdje pred rat počeo dolaziti u posjet prijateljima i djevojkama, ići na koncerte, izlaziti po klubovima, provoditi se. Ostajao bih i po nekoliko dana, sedmica, ponekad možda i dulje, teško se sada svega sjetiti. Zagreb je bio i grad iz kojeg sam krenuo u Norvešku, a bio je i grad u koji sam sletio kad sam se prvi put nakon rata zaputio u Bosnu. U tom gradu se se nalazile i izdavačke kuće koje su objavljivale moje prve priče, zatim i knjige, tako da sam posljednjih petnaestak godina tamo boravio i poslovno i privatno, jednom čak i maštao naivno kako bih se u Zagreb mogao i preseliti, ali spriječila me državna birokracija, moj nemirni duh i ponajviše jedno žensko srce koje teško, ili nikako, ne oprašta. Mogao bih ispričati mnogo toga o Zagrebu, ali ovaj put zadovoljit ću se tek s dvije zgodne crtice.

Sletio sam avionom na zagrebački aerodrom Pleso i tamo me je kao i mnogo puta do tada dočekao prijatelj koji je inače iz Rijeke, ali sada živi u Zagrebu i radi kao fotoreporter za jedne dnevne novine. Dok smo se vozili prema gradu, on mi ispriča kako mora na jedan zadatak u Zagorje napraviti nekoliko fotografija s jednog političkog skupa pa je poslije slobodan. Pita me želim li da ga sačekam negdje ili da idem s njim praviti mu društvo. Kada sam mu rekao da ću rado s njim, on mi objašnjava da zapravo idemo u Veliko Trgovišće do kuće nedavno preminulog Franje Tuđmana.

Tamo će otkriti njegovu bistu te će se okupiti sva državna elita, a on to treba fotografirati. Počelo me je čak i zanimati. Kad smo stigli, tamo je već bilo okupljeno nekoliko hiljada ljudi sa zastavama, vikali su populističke slogane, skandirali pokojnikovo ime, naguravali se oko njegove rodne "hiže".

Moj prijatelj ide naprijed, probija se kroz gomilu, a ja za njim nosim njegovu fotoreportersku torbu, tobože, i ja na zadatku. Probili smo se do same biste, tu je gomila fotoreportera, snimatelja s televizije, bista još prekrivena smećkastom tkaninom i nekoliko mikrofona koji su čekali govornike. A oni se ubrzo i pojaviše, gomila ljudi se razmicala, aplaudirala im, dovikivala i ja se htjedoh ukloniti, ali nisam imao kamo. Iza mene je bio zid kuće, sa strana gomila ljudi, a ispred bista opkoljena mikrofonima. Ljudi na koje se čekalo bili su: Ankica i Miroslav Tuđman, Andrija Hebrang, Ivić Pašalić, Ljerka Mintas-Hodak i Miroslav Ćiro Blažević. Možda je bio još neko od tadašnjih hadezeovskih teškaša, ali se ne sjećam. Uglavnom oni se poredaše upravo ispred mene tako da su sve kamere koje su ih snimale uhvatile i moju unezvijerenu njušku. Oni su se namještali, pravili ozbiljne i svečane izraze lica, a ja sam s crnom vunenom kapom na glavi zbunjenim pogledom tražio kuda uteći. Izgledao sam kao lopov kad ga uhvate na djelu. Niko me nije pitao ko sam ili šta radim tu, možda su mislili da pripadam osiguranju ili šta li već. Uglavnom to je potrajalo, bistu su otkrili, govornici su se smjenjivali i pričali velike prazne riječi o pokojniku, ljudi su svako malo aplaudirali, uzvikivali njegovo ime, fotoreporteri su škljocali, svi su radili ono što se od njih očekuje, jedino ja nisam znao kakva mi je tu uloga i to se na fotografijama koje mi je prijatelj poslije pokazivao lijepo moglo vidjeti. Te su me večeri poslije televizijskog dnevnika zvali mnogi prijatelji i pitali otkud ja na otkrivanju Tuđmanovog spomenika i ne čekajući odgovora počinjali bi se smijati, a i meni se nije dalo objašnjavati pa bih im se i ja pridruživao. Što drugo?

Druga zgoda desila se nekoliko godina kasnije, ali u neposrednoj blizini. Bio je Dan ustanka (partizanskog) u Hrvatskoj i nas četvoro, moja djevojka iz Zagreba, ja i još jedan par koji su bili njezini prijatelji, krenuli smo u Kumrovec, mjesto gdje je rođen Josip Broz Tito. U Kumrovcu nije bilo ni žive duše tako da smo na miru mogli obići selo, čiji je dobar dio pretvoren u etnološki muzej. Preko puta Titove kuće ima birtija "Kod Starog", gdje smo se najeli štrukli i dobro ih zalili kiselim zagorskim vinom. Zatim odlazimo u kuću gdje je Tito rođen, napušavamo se dobrog hašiša, razgledamo je, čitamo knjigu dojmova i smijemo se patetičnim riječima te i sami dopisujemo šaljive dosjetke. Moja djevojka i ja odlazimo do bračnog kreveta, počinjemo se šaliti o tome kako je Tito možda baš u tom krevetu bio "napravljen" i kako bi možda i mi tu trebali voditi ljubav, tko zna, možda bi nam dijete bilo novi Tito, zezamo se i počinjemo se ljubiti i milovati i tko zna šta bi se desilo da u tom trenutku u kuću nije ušlo dvoje starijih ljudi. Bilo im je drago da vide još nekoga na današnji dan, pozdravili su nas sa: "Smrt fašizmu, omladino!" a mi se nismo odmah snašli onako napaljeni i navareni, počeli smo se smijuljiti i trebalo nam je vremena da uzvratimo: "Sloboda narodu". Malo smo popričali s njima i oni su nam ispričali kao su se sreli u partizanima i kako su od tada zajedno i kako je većina "drugova" već pod zemljom i kako je sramota što na današnji dan nema nikog u Titovoj kući.

Nas četvoro smo se poslije okupali u rijeci Sutli koja je bila granica sa Slovenijom, odnosno EU-om, zatim stali u nekom restoranu, pojeli puricu s mlincima i zatim se vratili u Zagreb svako svome domu. Moja djevojka i ja smo se ispružili na sofi i gledali televiziju na kojoj su, posebno zbog tog dana, pustili partizanski film "Neretva - bitka za ranjenike".

Dok je Yul Briner u zrak dizao most u Jablanici, mi smo se voljeli po posljednji put. Partizani su poslije napravili novi most, ali most između mene i moje tadašnje drage više niko, nikad nije mogao napraviti.

Novi Sad glavni je grad Vojvodine, pokrajine na sjeveru Republike Srbije. Smješten je s lijeve strane Dunava, u podnožju sjevernog dijela Fruške Gore. S Desne strane Dunava nalazi se Petrovaradin s čuvenom Petrovaradinskom tvrđavom, jednom od najbolje sačuvanih vojnih utvrda u Europi.

Tvrđavu u današnjem obliku krajem 17. stoljeća počela je graditi tadašnja Austrougarska kako bi se što bolje zaštitila od napada Otomanskog Carstva. Izgradnja je trajala desetljećima, Osmanlije su već nepovratno gubili vojnu moć i utvrda nikad nije ozbiljnije ugrožena. Danas je Petrovaradinska tvrđava poznata kao mjesto održavanja čuvenog muzičkog festivala "Exit".

Bio sam dječak, netom krenuo u školu, ne znam točno koji razred, ali u svakom slučaju redovito sam čitao Politikin zabavnik. Čitam ga i dan-danas, iako ne baš redovito. Znao sam, naravno, za grad Novi Sad jer i nije bio daleko od mog rodnog Brčkog (nekoliko sati vožnje autom), a i uredno sam skupljao sličice s nogometašima jugoslavenske lige pa tako i upoznao portrete nogometaša FK "Vojvodina" iz Novog Sada. U Politikinom zabavniku, pogotovu na njegovoj drugoj stranici u čuvenim rubrikama "Vjerovali ili ne" ili onoj ispod "Jeste li već čuli da", često sam nailazio na kraticu SAD. Logično sam zaključivao da ako postoji Novi Sad, mora postajiti i neki stari "Sad", ali ipak čitajući tekstove nekako mi sve to nije imalo smisla. I onda mi je odjednom sinulo da je to SAD zapravo Sjedinjene Američke Države i počeo sam kao blesav skakati po kući, kao da sam otkrio ne znam što.

Majka (baka) me gledala pomalo uplašeno i ponavljala: "Šta ti je? Šta ti je, bolan?"

Nije ništa, otkrio sam Ameriku, trebao sam joj reći. Ali nisam, počeo sam joj objašnjavati to SAD ali ona nije nimalo marila. Samo da mi nije ništa, to je bilo bitno. Jebeš SAD. Prvi put sam posjetio Novi Sad malo nakon toga, imao sam možda desetak godina. Moj stari bio je kapetan riječne plovidbe i tog ljeta brod mu je morao na "remont" u Novi Sad. Tog, kao i većinu ljeta u djetinjstvu, on je došao po mene da s njim provedem neko vrijeme na "lađi", što mi je valjda zauvijek usadilo ljubav prema brodovima, rijekama, putovanjima. Ne sjećam se mnogo s tog ljetovanja u Novom Sadu. Sjećam se da smo se kupali u Dunavu na nekoj pješčanoj plaži, sjećam se lubenica koje su plutale rijekom i s kojima smo se igrali kao da su lopte, sjećam se i Petrovaradinske tvrđave i stadiona FK "Vojvodina" koji mi se činio ogromnim u odnosu na stadion "7. april", koji je pripadao FK "Jedinstvu" iz Brčkog. Stari mi je čak kupio i Vojvodinin dres, majica pola bijela, a pola crvena, ali nisam ga nosio jer nije bilo ni jednog poznatog nogometaša iz tog kluba i nisi se mogao pravit važan, kao kad imaš dres "Crvene Zvezde."

Poslije sam otkrio Rani mraz i Đorđa Balaševića, oduševljavao se njegovim "Panonskim mornarem", Vasi Ladačkom, lomio čaše uz "Jesen stiže dunjo moja", razmišljao o dubljem značenju pjesme "Im'o sam strašnog petla".

Posljednjih sedam-osam godina, početkom jula, iako svaki put kažem nikad više, uvijek odem na "Exit". Tako i ove godine. Stigao sam u Sarajevo s Hvara, htio sam predahnuti nekoliko dana, ali neki nepoznat čovjek mi dade četiri besplatne karte za "Exit" i nakon nekoliko sati nas četvoro vozimo se u mojoj staroj bubi prema Novom Sadu. Tko je bio tamo za vrijeme festivala, zna o čemu pričam. Desetine tisuća mladih ljudi spremnih na sve da se zabave, muzika na sve strane, alkohol, prašina, sve droge svijeta, ples, seks, Dunav, neprospavane noći, znojni dani... i, da budem iskren, star sam za sve to, ali što da se radi. Tu si i sad nema vrdanja.

Poslije nekoliko dana partijanja vozim prijateljicu koju sam upoznao na "Exitu" prije nekoliko godina, kod njezinog oca na salaš u nekom zabačenom banatskom selu. Vozio sam bubu kroz nepreglednu ravnicu, kroz žutu pučinu od suncokreta koji se talasao na vjetru baš kao pravo more i poželio da nikad ne stignem tamo gdje sam krenuo.

XIX severniBunKeR I 15od100I GRADOVI

novi sad

XIX severniBunKeR I 16od100I GRADOVI

G l av n i G r a d : . . .

Bosanskohercegovački film Kuduz, redatelja Ademira Kenovića, jedna je od najsnažnije prikazanih ljubavno-socioloških drama koje pamtim. Mnogo je scena i dijaloga po kojemu će taj film ostati upamćen, ali meni je ipak filozofski najdublja scena kad Bećir Kuduz, tek izašao s dvanaestogodišnje robije iz KP doma Foča, u večernjoj školi polaže "malu maturu". Istoriju je nekako položio jer je odnekud (vjerovatno preko partizanskih filmova) znao nabrojati neprijateljske ofanzive, ali je zapeo na geografiji. Članovi komisije mu pokušavaju postavljati što lakša pitanja, ali on nema pojma. Na kraju ga jedan od članova komisije pita da mu bar kaže koji je glavni grad Bosne i Hercegovine.

Kuduz nakon kraćeg razmišljanja samouvjereno kaže: "Foča." Član komisije će na to: "Pa nije ti, bolan, Foča glavni grad."

A Kuduz uzvraća mirno: "Meni je bio."

Dok avion u kojem sjedim polijeće i kružnim manevrom hvata visinu, ispod mene polako nestaje Oslo. Pitam se da li je taj moj glavni grad. Proveo sam tu, manje-više, polovicu svog života. A i što jest- jest, Oslo je stvarno glavni grad Norveške. To bi mi članovi bilo koje komisije priznali kao tačan odgovor.

U zadnjih tridesetak godina primijenio sam mnoštvo što onih stvarnih, a što onih intimnih, kuduzovski rečeno, glavnih gradova. A avion, koji je sad već duboko u oblacima, nosi me prema prvom gradu za koji su me učili da je naš glavni grad- Beograd.

Nekoliko je razloga zašto u posljednje vrijeme često putujem tamo. Jedan od njih je banalan: jeftine avionske karte. Ali idem tamo i iz poslovnih razloga, a i zbog meni dragih prijatelja.

Avion se sad polako spušta, pravi krug nad Beogradom i ja se, kao i uvijek, počnem prisjećati događaja koji više nikom ništa ne znače. Čak ni meni, da budem iskren. Ali uspomene, kao i umjetnost, zapravo i trebaju biti beskorisni.

Obiteljska legenda kaže da sam začet na nekoj lađi usidrenoj na Dunavu malo nizvodno od Beograda. Otac je radio tu, na toj "beloj" lađi, a majka mu došla u posjet. Je li istina ili nije, ne znam, a i koga je to uopšte briga? Zanimljivije je bilo to da su, kad su se vjenčali, pobjegli na medeni mjesec u Beograd. Mislili su zapravo zeznuti svu rodbinu koja se spremala doći na svadbu.

No, prešli su sami sebe, jer kad su se vratili s medenog mjeseca, danima i sedmicama su im dolazile jedna po jedna rodbinska "delegacija". Bolje da su ih sve odradili za jednu noć.

Moje, pak, prvo sjećanje na Beograd vraća me u doba neposredno nakon Titove smrti. Idemo sa školom posjetiti Kuću cvijeća gdje je se nalazi njegov mramorni grob. Oko grobnice je prekrasan park po kojem šeću paunovi. Upravo dok smo u tišini obilazili oko groba, začuje se paunov krik i, ni sam ne znam zašto, ja prasnem u smijeh. Kad smo izašli učitelj Mihajlo mi razlijepi šamarčinu.

"Drug Tito umro, a ti se smiješ! Sram te bilo!" Htio sam mu objasniti da sam se smijao paunu, a ne Drugu Titu, ali u njegovim očima sam vidio strah i bijes, pa nisam.

Išao sam poslije još dosta puta u Beograd, ali slabo se toga sjećam. A onda se Beograd počeo pamtiti po nekim drugim stvarima, malo ozbiljnijim i tragičnijim nego šamar, inače dobrog i strpljivog, učitelja Mihajla. Mijenjao sam gradove, države su se raspadale i sastavljale, mijenjale se zastave... Sjećanje na te godine je mutno, zbrkano i bolno i ne izvlačim ga bez prijeke potrebe.

Ponekad samo zavidim Kuduzu koji je bar jedno mjesto na svijetu, pa makar to bila Foča, mogao nazvati svojim glavnim gradom.

XIX severniBunKeR I 17od100I GRADOVI

Dragan Babić

Šervud

Sedeo je sâm u automobilu i prelis tavao neki stari, nepročitani broj časopisa posvećenog književnosti, teoriji i filozofiji. Mrak je padao na Petrovaradin, a ulične svetiljke su treperile i jedva primetno osvetljavale zgradu na kojoj je velikim zelenim slovima pisalo “Štamparija Šervud“. Vozilo još uvek nije bilo u potpunom mraku i ono malo svetlosti koje je do njega dopiralo je bilo dovoljno da razazna slova na beloj hartiji koju je držao u rukama. Za oko mu je zapao tekst u sekciji Proza, a čiji je autor bio neki Dragan Babić. Nosio je naslov “Samoodbrana“ i glasio ovako: Te večeri sedeo je u svojoj jedinoj fotelji, skoro u mraku, i kratio vreme čitajući drugi tom sabranih dela Konana Dojla. Padala je kiša i od buke groma ništa se nije čulo spolja. Njegov stan je bio mali, toliko mali da se ceo video sa ulaznih vrata, samo jedna soba u kojoj je i živeo i spavao, i izvojena kuhinja i kupatilo. Nedostatak prostora nadomestili su birani detalji i činili njegov život udobnijim: fotelja, kauč i polica sa knjigama koja je pokrivala ceo bočni zid. Njegova kolekcija je brojala tek stotinak naslova, stranih originala i prevoda. Morao je da ima sve te knjige zbog svoje profesije, ali je dosta njih čuvao i iz ljubavi. Više je voleo tvrdi povez, bio je stabilniji i nekako ulivao poverenje. Da, ta varijanta bi otežavala držanje knjiga, a i samu knjigu činila težom. Ali bi je i čuvala. Takav je bio i njegov izbor te večeri. I tačno u momentu u kojem najpoznatiji junak Konana Dojla otkriva tajnu kletvu stare engleske porodice, začuo je zvuk oko brave na ulaznim vratima i škljoc! neko je pokušavao da uđe. Bez razmišljanja je sklopio knjigu i bacio je ka vratima, u istoj sekundi kada se i glava pod maskom pojavila tamo.

Sledećeg dana dva patologa nisu mogla da shvate kako to da se na čelu tela dovezenog tog jutra još uvek ocrtavaju tragovi slova koja su tamo očito stigla posrednim putem.

- Vidiš ti koji je to kvalitet?! Danas više ne prave takve knjige.

Zamislio se, shvativši da se neki njegovi stavovi poklapaju sa onima koji su implicitno izneseni u ovom tekstu. Nije znao ko je taj tip koji je to napisao, ali je, zanemarivši očigledne stilističke greške i propuste prilikom karakterizacije i oblikovanja scenografije i radnje, nekako osećao da on nije potpuno promašio poentu. Knjiga se oduvek koristila u različite svrhe i imala više od jedne uloge. Danas, avaj, više nema dobrih knjiga. Književnost je mrtva ili, još gore, svedena na osnovni, iskvareni oblik koji je sušta suprotnost njenoj prirodi. Ona je postala zombi: prisutna u nekom nepoznatom alternativnom obliku, odbijajući da izumre, ali joj, nažalost, poslednje atome snage nisu davale iskrene knjige pouzdanih autora, već pogrešno koncipirane ideje instant produkcije. Tu nema pomoći, bar ne još, shvatio je. Tužno spustivši glavu, sklonio je pogled sa časopisa, zaklopio ga i nastavio da gleda u pravcu zgrade pred kojom se nalazio sada već u potpunoj tami. Svetla su još uvek gorela i bilo je očigledno da se još nekoliko radnika nalazilo unutra, verovatno završavajući poslednji posao tog dana ili praveći plan za sledeći radni dan, ponedeljak. Petkom uveče bi se ceo grad sjatio u centar, valjda slaveći preživljenu nedelju i dolazak vikenda, ili jednostavno glorifikujući mladost i život, te se retko ko zadržavao u uskim i mračnim ulicama. On, međutim, nije bio tu da bi pobegao od

XIX severniBunKeR I 18od100I GRADOVI

*** Uliksa sam prvi put pročitao u dvadesetoj godini. Pre toga sam prešao preko Portreta umetnika u mladosti, dok Dablince, a posebno Fineganovo bdenje, nažalost, ni do danas nisam dotakao. Uliksa, međutim, jesam, i to po zadatku, kao deo lektire na drugoj godini studija, u okviru predmeta “Engleski roman postmodernizma“. Čitao sam ga svaki dan, studiozno, po pedeset stranica, te mi je trebalo tačno petnaest dana da pređem preko celog izdanja u prevodu. Nakon tog poduhvata, te mučne avanture na koju sam sebe osudio kasnije ne žaleći, stekao sam dva utiska - povodom obima: kako je toliko štivo neizmerno naporno čitati, i povodom sadržine: Uliks definitivno mora biti među najboljim delima ikada napisanim. Svaki čitalac jednostavno ne može da ostane ravnodušan prema njegovoj veličini i grandioznosti. Čak i oni, a njih verovatno ima najviše, koji se bune zbog dužine, težine, nerazumljivosti ili na prvi pogled nepotrebnih delova, i oni moraju da priznaju njegove vrline i važnost u okvirima svetske književnosti.

Moj prvi susret sa tim romanom se, dakle, desio sa napunjenih dvadeset godina. I danas vrlo lako mogu da se setim okolnosti koje su me okruživale tokom te dve nedelje, muzike u ušima, čitaonice u prizemlju Filozofskog fakulteta, devojke kojom sam tada bio opčinjen.

Ovakva postavka situacije nije neophodna da bih se prisetio radnje Uliksa - da li se ona ikada može zaboraviti, posebno ako svakog 16. juna pročitam po jedno njegovo poglavlje? - ali je korisna da bih se vratio u ono stanje duha u kojem sam ga prvi put upoznao. To štivo, kao tek nekolicina drugih, sposopobno je da se menja tokom godina i prikazuje ljudima promene koje se dešavaju u njihovoj individualnoj percepciji prilikom čitanja. Uvek kada o njemu razmišljam, setim se dva čoveka: Stendala, jer je on žudio za zaboravom zbog kojeg bi svake godine mogao da iznova otkriva omiljene romane, i Metjua Kejlija, pesnika iz Londona, koji mi je pričao da čita Uliksa na svakih deset godina. Međutim, po njegovim rečima, on nijednom nije naišao na istu knjigu. Ona bi imala isti uvod o Baku Maligenu i bilo je to isto izdanje koje je čitao i prošlog puta, ali završetak nikada ne bi bio identičan: Moli Blum nijednom do sada nije iznela isti monolog koji je trajao i trajao i trajao, jer bi se on uvek menjao. Rečju “on“ mislim i na roman i na njegovog čitaoca Metjua i na kontekst pod kojim su se oni sretali, te ni on sâm nije bio siguran da li se tako drastično menja tokom tih deset godina koje prolaze,

XIX severniBunKeR I 19od100I GRADOVI

gradske vreve ili nervozne euforije koju izlasci vikendom obično donose, niti zato što je imao posebno radoznalu želju da vidi kako izgleda sporedna ulica Petrovaradina noću. Ne, on je bio tu da bi izvršio poseban zadatak, samostalno odabranu misiju za koju je verovao da je jedini u mogućnosti da sprovede u delo, a sve zarad višeg cilja, prosperiteta i bogatstva. Iako to nije želeo da prizna, ipak je ovo treće odigralo najveću ulogu: ono do čega večeras namerava da dođe, ono što je nedeljama, precizno, iz noći u noć, planirao i doveo do savršenstva, nije ništa manje od pravog bogatstva. Ono će mu omogućiti stabilnost, renome, sigurnost i dobar glas u određenim krugovima. Sve je sâm osmislio i svaki potez prešao u glavi mnogo puta: ništa ne sme da krene po zlu jer ima samo jednu priliku. Obiće bravu i ušetaće se unutra. Pronaći će robu i izneće je. Nakon toga će sve biti mnogo lakše, svi znatno srećniji, on neizmerno bogatiji.

Ugasilo se i poslednje svetlo. Deset i četrdeset. Ovi ljudi baš vredno rade, pomislio je.

Nadam se da su gotovi, da je sve odštampano i zapakovano; moje je samo da uđem i poslužim se. Ideju za ovu pljačku je dobio - a gde drugde? - iz visokobudžetnog filma koji je nedavno gledao, bez uspeha se trudeći da ispuni sate nedeljnog popodneva. Grupa iskusnih kriminalaca je saznala gde državna služba zadužena za izdavanje novca štampa sveže količine dolara i skovala plan kako da do njih dođe. Nove novčanice, propisno obeležene i spremne za upotrebu, kao da su samo njih čekale. Pozicionirali su svoj kombi u blizini štamparije i čekali da poslednji radnik druge smene napusti objekat i ode u tamu subotnje večeri. Sve nakon toga je bilo poprilično standardno i, shodno prirodi holivudske produkcije, teklo kao podmazano.

Ući, omamiti čuvare, pronaći novčanice, preneti ih do kombija, pobeći i potrošiti ulov. Razmišljao je o tome dan-dva i shvatio da je taj scenario primenljiv na njegovu situaciju i poprilično lako izvodljiv. Osmotrio je štampariju, premestio vreme sa subote na petak uveče, isplanirao kako da elimiše noćnog čuvara i od prijatelja pozajmio automobil sa dovoljno velikim gepekom. Sada se poslednje svetlo, dakle, ugasilo, i on je krenuo u akciju. Sa maskom preko glave i krpom natopljenom hloroformom približio se čuvarskoj kućici i, nakon tri vešta poteza, nastavio dalje bez ometanja. Ulazak u štampariju, brzo osmatranje levo-desno, prva vrata, druga vrata, prazna hala, hala puna sutrašnjeg izdanja žute štampe, pogrešna hala, prava hala! Prostorija u kojoj ga je, zapakovano u pakete obmotane pak-papirom braon boje, spremno čekalo njegovo blago, njegov kapital, njegov plen.

XIX severniBunKeR I 20od100I GRADOVI

ili Uliks svaki put uspeva da se promeni u njegovom čitanju. Ove reči su me ganule i nagnale na razmišljanje, i napokon sam shvatio: možda se veličina i prava vrednost nekog dela ogleda upravo u tome koliko je u stanju da promeni svog čitaoca - ne samo da mu prvi put zadrma tlo pod nogama, već da i svakim sledećim navede na preispitivanje sopstvene ličnosti i sveta oko pojedinačne individue koja se odluči da istraži ovog književnog monstruma. Džojs tako već skoro čitav vek oblikuje svest onih koji se sa njime susreću, a svakih deset godina se rađa novi čitalac.

Uliksa, međutim, danas u Srbiji nema. Među mnogim promenama pod kojima smo se oblikovali u proteklim godinama, uspeli smo da ga izgubimo. Ovu strašnu i poražavajuću činjenicu sam spoznao nedavno, kada sam hteo da taj roman ponovo pročitam, ne želeći da čekam da prođe čitava decenija. Imao sam svoj primerak, lepo izdanje sa planom Dablina za praćenje putanje Leopolda Bluma i prednjom koricom sa ženskom figurom u relativno nevinom položaju na granici suptilne erotike, možda aludirajući na Gerti Makdauel ili gospođu Blum i njeno problematično ponašanje. Kasnije sam ga, nakon završetka tog prvog čitanja, pozajmio kolegi sa godine koji ju je onda prosledio koleginici, a dalje ona nekoj trećoj osobi i tako se taj primerak izgubio. Taj treći čovek mi ga nikada nije vratio, a ja nisam ni saznao o kome se radi niti sam insistirao, lakomisleno verujući da će moj Uliks uspeti da nađe put ka kući, kao i njegov mitološki imenjak. Ipak, nisam želeo da čekam deset godina i pre oko mesec dana sam pohitao po knjižarama, pomiren sa činjenicom da ću morati da kupim još jedan primerak, rešen da isti ovaj put držim na oku i ne pozajmljujem nikome. Međutim, u knjižari u centru ga nije bilo, u onoj blizu Katedrale nisu ni sarađivali sa izdavačem, u onoj u pasažu su imali jedan i nedavno ga prodali, na Spensu nisu bili sigurni o kojem se tačno izdanju radi. Čudna situacija, ali kao da u celom gradu nije bilo nijednog slobodnog primerka Uliksa. Zvao sam izdavača, oni ga takođe nisu imali: prvi i jedini tiraž je štampan pre skoro deset godina i odavno je razgrabljen. Sa bibliotekama nisam želeo da se zamaram jer sam, ulazeći u jedan od ogranaka, video spisak najčešće kradenih knjiga Gradske biblioteke i Uliks je bio na trećem mestu, iza jednog Andrića i najpopularnijeg štiva na temu samopomoći, te sam pretpostavljao da ga ni tamo neću pronaći. Takav razvoj nisam očekivao, ali ne smem da kažem da me je potpuno zatekao.

Naime, početkom druge decenije 21. veka nastalo je kritično i pogubno vreme za književnost u Srbiji: ono što je vredelo, čitalo se nedovoljno, a za ono što je bilo pogrešno, čitaoci su se naprosto otimali. Izdavalo se mnogo manje nego ranije, a čak i ono što je uspevalo da dostigne drugo, treće ili, retko prisutno, četvrto izdanje, najčešće je spadalo u čisto smeće: ispovesti estradnih ličnosti zapakovanih u formu naivne autobiografije, knjige koje su obećavale prosperitet na svim poljima nudeći zagarantovanu pomoć izmučenim pojedincima i jeftini žanr kvaziljubavne priče na nivou petparačkih vikend-romana u kojima junaci prolaze kroz razne peripetije da bi se na kraju spojili u idiličnom prikazu srećnog završetka. Sa druge strane, publika nije imala izbor jer ne samo da se isključivo to štampalo, već su i etablirani pisci imali problema da izdaju nova kvalitetna dela, a mladi nepoznati autori bez ikakve prilike da makar dođu i do razgovora sa nekom od preostalih izdavačkih kuća. Tako je situacija na književnoj sceni rezultirala u nekoliko šokantnih, novih i do tada nezamislivih posledica: čitao se samo škart, novi rukopisi se skoro nisu ni stvarali jer nije bilo šanse da će oni ikada postati nešto više od intimnih ispovesti pisaćim mašinama, i, konačno, ono što je najviše pogađalo, veliki broj klasika svetske i domaće književnosti je jednostavno nestao. Ono što je štampano pre više decenija pokupovano je i pohranjeno u lične biblioteke i zalihe predanih poštovalaca zapisane reči, te je postojao određeni broj onih koji su, svesni tragičnog stanja, opravdano ljubomorno čuvali svoje knjige predanije od bilo kakvog drugog blaga. Po ulicama i trgovima su se pojavile neke osobe koje su nudile kopije beletristike i književne teorije: isti oni koji su nekada švercovali gramofonske ploče, audio kasete, muziku na CD formatu, piratske verzije filmova i video igara, sada su se prebacili na novi medij i biznis - fotokopirane knjige. Preprodavci polovnih izdanja nisu više posedovali originale, već njihove uproštene verzije, iskopirane i uvezane, koje su ipak dovoljno, u nedostatku boljeg rešenja, simulirale ono najkvalitetnije iz književne tradicije proteklih vekova. Pisana reč je postala izganik, knjige vredne čitanja su prognane iz slobodne prodaje, a književnost se pretvorila u andergraund umetnost koju su, kao nekada ulično crtanje ili ekstremne sportove, praktikovali samo oni dovoljno lucidni da se u čitanje upuste. Tako su se iz ruke u ruku prenosile i pozajmljivale jedine dostupne verzije Dantea, Kafke, Šekspira, Dikensa, Prusta, Dostojevskog, Hemingveja, Selimovića, Crnjanskog i još nekolicine drugih. Ovo se moglo naći, ostalo ne. U ovakvom stanju nije ni bilo čudno što nigde nisam uspevao da pronađem Uliksa. Kvalitet je delu obezbeđivao popularnost i poštovanje - a to je rezultiralo u brzoj prodaji svih odštampanih primeraka. Što je izdato, to se razgrabilo. Već kada sam bio spreman da odustanem i svoje sećanje na njega

*** Četiri ili pet odlazaka do velikog automobila i nazad do štamparije oduzeli su blizu pola sata. Čuvar se u jednom trenutku skoro probudio, ali se on baš tada, srećom, našao blizu njega i hloroform je ponovo učinio svoje, te je muškarac u sivoj uniformi i kačketu prespavao ostatak akcije. Paket po paket, sve je smireno slagao u prostor koji se, nakon obaranja zadnjeg sedišta, formirao između vozačevih leđa i zadnjeg stakla. U svakoj zapakovanoj braon kocki se nalazilo šezdeset komada; dakle, ukupno osam paketa i dodatni, sa dvadeset primeraka. Četiri je stalo u prostor gepeka, još četiri na zadnju klupu. Onaj poslednji, najmanji, preostali, skoro odbačeni višak - ali nikako škart! - nameravao je stavi do sebe, na suvozačevo mesto, da mu bude blizu, da oseti njegovu toplotu. Donevši ga do kola, ubacio ga je i seo za volan.

Celu akciju je izveo polako, smireno, bez žurbe i panike: nije mislio da će biti uhvaćen jer je znao da nikoga posebno ne interesuje da li će sveže odštampan kontigent biti ukraden. Niko nije znao da ga ceni, niko ni video poentu u toj krađi. On jeste. I dalje miran, upalio je auto i krenuo prema mostu. Na spokojnom licu tog mladog čoveka plesala je mesečina, a njegov osmeh je bio najsvetliji u tami koja ga je okruživala.

Upravo je ukrao novi tiraž Uliksa i već od sutra će ga distribuirati iskrenim poštovaocima književnosti, pažljivo odabranim osobama koje će ga ceniti, čitati, istraživati i vrednovati jednako snažno kao i on.

XIX severniBunKeR I 21od100I GRADOVI

prepustim zaboravu, prošle nedelje sam se, bezuspešno na internetu pretražujući sajtove koji se bave prodajom antikvarnih knjiga, setio da proverim sajt izdavača i našao informaciju da je trenutno u pripremi novo, drugo izdanje romana za kojim sam tragao. Ne potpuno ubeđen u to, pogledao sam COBISS i tamo nabasao na potvrdu te vesti. Ažurni ljudi koji su uređivali tu bazu ne samo da su postavili dotičnu jedinicu zapisa, već su dodali i detalje o prevodiocu, tiražu i štampariji u kojoj se štampa tih očekivanih petsto primeraka. Pročitavši sve ovo, znao sam šta moram da uradim.

XIX severniBunKeR I 22od100I GRADOVI

XIX severniBunKeR I 23od100I GRADOVI

XIX severniBunKeR I 24od100I GRADOVI

Dušan Vejnović

KIŠA

Izađi iz auta.

Dođi.

Pogledaj. Vidiš?

Ne boj se.

Okej, boj se ako hoćeš.

Vidiš? Šta vidiš?

O da, lebdeća brana.

To je lebdeća brana. To je lebdeća brana. To je lebdeća brana.

Koja lebdi. Šta ti je? Ne boj se! Vidi kako se Dunav ne boji.

Protiče pod njom. Počinje na pedeset metara iznad njega.

I ide gore.

Vidiš?

Sećaš se: Itaipu?

Sećaš se: Grand Coulee?

Sećaš se kineske? One najveće? Tri klanca?

Bile su to probe.

To su bile probe.

Sve su to bile samo probe.

Ova je tačno osamsto četrdeset hiljada devetsto šesnaest puta veća od njih od njih zajedno zajedno zajedno zajedno.

I lebdi.

Nad Dunavom.

Počinje pedeset metara nad njim i raste u nebo. Ne vidi joj se kraj.

Jer zato što ga nema.

Vidi se sa Kineskog zida.

I sa Meseca.

I sa Venere. I iz mraka iza.

Oseti se.

I iza mraka.

Armirani beton.

Masivni prenapregnuti beton.

Posebna tehnologija. I: tajna.

XIX severniBunKeR I 25od100I GRADOVI Lebdi nad Dunavom sivi armirani beton nad tamnosivim Dunavom.

Pod sebe propušta samo vodu.

Zaustavlja vazduh, zaustavlja maglu, isparenja, izdisaje gavranova, smeše gasova zaustavlja i zaustavlja prostor ispred sebe čitav celi sav.

Iza, tamo iza, nema ni dana ni mraka ni prostora nema nema.

Samo je etar iza.

Fala ti bože što nismo u Beogradu.

Akumulira oblake pred sobom.

Jedne na druge.

Lomi gnječi tiska lomi lomi.

I ne boj se! Ma kakav zemljotres, to to su to su naknadni udari - to što to vibrira pod nama - sleganje poslednjeg tučanog oblaka na naboranu gomilu oblaka ispred armiranog betona. Na šezdeset kilometara odavde.

Dalje, iza, nema ni prostora. Samo etar.

A možda se i on gasi možda.

Ili se boj.

Fala ti bože što nismo tamo.

Sad će.

Gledaj!

Počinje.

UMESTO BIOGRAFIJE: Dušan Vejnović je rođen 1981. godine u Somboru. Po profesiji je kognitivni psiholog. Dobitnik je nagrade "Đura Đukanov" za zbirku priča "Tvrdoglave beline". Živi u Novom Sadu.

XIX severniBunKeR I 26od100I GRADOVI

XIX severniBunKeR I 27od100I GRADOVI

Endru Šon Grir

ta m a

Kakve su bile prvog dana?

Onakve kakvi smo svi mi bili. Šta su prvo uradile?

Isto što i svi mi: otvorile prozor. Helen ga je otvorila, prozor u spavaćoj sobi: čipkana zavesa zalepršala je van u hladni vazduh kao da je neko mahnuo džepnom maramicom, a onda su videle. Šta su mislile da je u pitanju?

Greška njihovog časovnika, nestanak struje u noći; delo Luizinih dijaboličnih pilula za spavanje (koje su je iz noći u noć obarale kao što sekira obara stablo, pretvarajući je u mesečara-pomerača kazaljki), oblak. Provele su pola sata pokušavajući da shvate jesu li izgubile razum; bile su stare žene, tako da to nije bilo nemoguće; svaka je već gubila stvari, svakoj se desilo da u hotelskoj sobi provede čitav sat, sat o kome nikome neće pričati, tragajući za ključevima koje je konačno pronašla u sopstvenom džepu. Ali, vrlo uskoro, radio im je rekao da nisu poludele. Poludelo je nebo.

"Kako bi čestice u vazduhu mogle da urade ovo?" Luiz je htela da zna. Sedela je na sofi, moguće previše uplašena da opet pogleda napolje. Svako svetlo u kući bilo je upaljeno, parodija jutra.

Helen je hrabro sedela pored prozora. "Kažu da se već desilo u Krakatoi, onda davno", rekla je. "Pepeo je bio toliko gust da je cela tri dana vladala potpuna tama."

"Ali ništa se nije desilo. Ne kažu da se nešto desilo."

"Rekli su da nije opasno. Sunce jednostavno nije izašlo."

"Ići ćeš u školu?"

"Ne verujem. Jesi li ti planirala da ideš danas na posao?"

"Ne znam."

Helen je zurila u mrak, drhteći. Duž čitave ulice orio se smeh, mladi ljudi tumarali su ispod još uvek ugašenih uličnih svetiljki, neki s baterijskim lampama ili fenjerima. Na ulici uopšte nije bilo starih, ne u ovakvoj konfuziji, ne kad je na trotoarima bučno kao na karnevalu a svuda sevaju svetla policijskih rotacija. U stanu preko puta, Helen je mogla da nazre dvoje ljudi koji su sedeli za doručkom uz sveće. A ispod, ispred zgrade, stajala je jedna stara Ruskinja sa svojim sinom, držali su se za ruke, gotovo nerazaznatljivih lica pod krznenim šubarama, gledali su ravno u nebo.

Bilo je devet sati ujutro i mračno kao u zenici oka.

"Nije to ništa, sigurna sam da nije", rekla je Helen. "Još nije vreme za brigu."

Ali je pogledala u Luiz na sofi, svoju dragu Luiz, svoju divnu sedu devojku, nastojeći da prstom otre neku flekicu na stočiću za kafu; i iako još nije bilo vreme za brigu, počela je da plače, zato što nije bilo načina da se tome odupre. Šta su uradile drugog dana?

Pozvale su prijatelje. Nisu mogle podneti da budu same – Helen je rekla da se oseća kao u kući svoje bake za vreme rata, s navučenim zavesama iza kojih urliču vojni avioni dok

XIX severniBunKeR I 28od100I GRADOVI

nadleću kalifornijsku obalu i oseća se pretnja nečega što se upravo dešava – pa su pozvale prijatelje na ručak i spremile šta su mogle od zaliha; iz nekog neimenovanog razloga nisu se usuđivale da izađu, iako je grad uključio ulična svetla a lumpovanja mladih izgubila su na intenzitetu kako je čitava situacija polako prestajala da bude nova. Luiz je spremila pastu ubacujući jaja u krater vulkana od brašna. Radila je to u tišini, brašno je letelo u vazduh kao da je lomila semenke svilenica. Helen je otopila i ispekla pile. Potom je, s nenarušenim instinktom domaćice, otopila i ispekla još jedno.

U podne, začula je zveckanje iz dnevne sobe, Luiz je razmicala zavese. Razumela je; nisu bile Aleuti; nisu mogle podneti konstantnu noć. A potom ga je čula – poput uzdaha olakšanja – zvuk šibice. Sveće.

Samo je dvoje ljudi došlo: jedan Helenin stariji kolega s koledža i jedna ljubazna, nervozna slikarka koju je Luiz upoznala na nekoj umetničkoj koloniji. Bili bi dobri, inteligentni sagovornici na nekoj zabavi; tog dana nijedno od njih nije bilo odgovarajući gost. Bilo je očigledno da su došli zato što su bili usamljeni. Helen i Luiz zatekle su sebe kako se smeškaju i marljivo pune vinske čaše i osluškuju zvono na vratima koje je ostalo nemo. Nešto što je trebalo da bude popodne utehe pretvorilo se u popodne obaveze. "Čujem da prelaze na sledovanja", rekao je kolega, profesor viktorijanskog realizma s navoštenim sedim brkovima.

Luiz je želela da zna kakva sledovanja.

"Gasa", rekao je. "I sveže hrane i mesa. Kao u ratu." Mislio je na Drugi svetski rat. "Ko zna? Možda najlonke, Helen."

Helen nije htela ni da čuje; "Gluposti", rekla je, zažalivši što se našla u društvu tog pompeznog čoveka. Vetar najednom razgrnu zavese i otkri nezemaljsku crninu, podsetila ju je na rimske sluge što su marširali pored generala ovenčanih slavom pobeda i s vremena na vreme ih podsećali na smrt.

Luiz je rekla da ne pamti rat.

Slikarka je progovorila, a na njene reči svima im pođoše trnci niz kičmu: "Mislim da su nešto uradili."

Helen je brzo rekla, "Ko? Uradili šta?" Luiz ju je pogledala.

Slikarka se trznula na sopstvene misli, a nakit joj je zvecnuo na zglobovima ruku. "Uradili su nešto i nisu nam rekli."

Stari čovek je solio svoju piletinu. Optimistično drugo pile još uvek je stajalo u kuhinji, svetlucavo i neisečeno. "Mislite bomba?"

"Eksperiment ili bomba ili ne znam ja. Sugurna sam da grešim, sigurna sam – " "Eksperiment?" ponovila je Luiz.

Upravo tada, čuli su urlik. Instinktivno, prišli su prozoru, gde je u žurbi da ga otvori, Helen oborila malu glinenu saksiju sa ispusta i dole u popodnevni vazduh koji je bio crveno-crn kao i do tada, ali nisu mogli da čuju njen mali sudar od galame: ulična svetla su nestala i grad je oživeo od vriske.

Zašto su nestala ulična svetla?

To nije razjašnjeno. Možda preopterećenost sistema; možda je u stanici pritisnut pogrešan prekidač. Ali je to ljudima donelo strah. Tada su počele restrikcije, planske restrikcije, čiji je cilj bio štednja električne energije. Dva sata dnevno – u Luizinom i Heleninom bloku to je bilo u podne, mada to nije puno značilo - bez lampi, bez satova, imale su samo baterijske lampe i sveće koje se tope u patrljke. Bilo je zastrašujuće prvih nekoliko dana, ali je potom postalo nešto na šta se navikneš. Znalo se da ne treba otvarati frižider da se ne bi gubila hladnoća; znalo se da ne treba otvarati prozor i rasipati toplotu. "Privremeno", rekao je gradonačelnik. "Dok ne budemo mogli da odredimo dužinu trajanja." Tame, mislio je, neba bez sunca.

Kada je rekao to na radiju, Helen prestrašeno pogleda Luiz. Kad je bila mala, primetila je kako bi se, u starim knjigama, ponekad pojavile ilustracije radnje u punom koloru – prema nekakvim knjigovezačkim ograničenjima - desetine stranica pre onih trenutaka koje bi te ilustracije trebalo da prikažu. Ne deža vi, nije to bilo nešto već viđeno, nego nešto još-ne-viđeno, i upravo tako nešto je sada imala pred sobom: žena iz profila, nepokretna, kose moderno podšišane i ledeno belo-plave, ljutitog izraza lica staromodnog poput lica Puritanca; njene oči sevaju brzim pogledima, mrežnjača inpirisanih da snime sve; njena šaka pesnicom steže naslon stolice; njene usne otvorile su se da se obrate nekome ko nije u sobi. Slika istrgnuta iz priče.

"Luiz?" rekla je.

A onda je trenutak prošao. Njena devojka okrenula se ka njoj, govoreći, "Šta, za ime sveta, misli pod tim 'trajanje'?"

Kada su odlučile da odu?

Posle nereda, možda dve nedelje kasnije. Luiz i Helen izašle su na večeru, u Midtaun, tek drugi put su izašle da večeraju u restoranu od prvog dana tame, i još uvek nisu bile sigurne jesu li u pravu što to rade – nije li možda bilo frivolno biti viđen u prostoriji s lusterima i ogledalima i siromašnim ljudima koji se nerviraju zbog onih bogatijih. Luiz se osećala kao da bi svi trebalo da budu u žalosti.

"Ogledala bi trebalo da budu pokrivena", rekla je njihovim pratiocima te večeri, a bili su tu Luizina agentica, njen muž, i njihov prijatelj Piter. "Trebalo bi da nosimo iznajmljenu odeću.

Zar ne mislite? Ne bi li odnekud trebalo da se čuje oplakivanje?"

"Kad bi pokrila ogledala ne bismo imali ništa", rekao je Piter. Bio je od one drevne vrste komičnih tipova kakve ste mogli videti još jedino u starim filmovima: zabavni neženja. Uprkos svojoj izbirljivosti i činjenici da je svoj privatni život čuvao apsolutno tajnim, izgledao je ubedljivo heteroseksualno; i uprkos sedim vlasima u njegovoj konusnoj viktorijanskoj bradi i linijama sada trajno urezanim preko njegovog čela, delovao je još i više kao dečkić, kao što glumac adolescent izgleda još nevinije u kostimu starijeg čoveka.

Agentica je odrečno odmahnula glavom. Svetlo se odbijalo o njene naočare. Svetlo se odbijalo posvuda: o escajg i tanjire i kristal, šljokice i minđuše i bisere; bilo je neopisivo lepo.

Možda poput avijarijuma neke retke ptice, poslednjeg primerka svoje vrste.

"Imamo mi jednu prijateljicu koja je slepa", reče muž. On je bio naučnik, fizičar koji radi s laserima.

Helen uhvati sebe kako se smeje. "Oh, zaboravila sam na slepe! Nisu li oni srećni?"

Odsutno je otpila gutljaj vina iz Luizine čaše, a Luiz ju je značajno pogledala.

Muž je ozbiljno nastavio; bio je veoma ozbiljan, veoma emotivan čovek. "Ona kaže da ne može a da ne prizna da joj ovo donosi zadovoljstvo. Kaže da mrzi sebe zato što to oseća, ali je zabavlja činjenica da svi mi mislimo da se svet bliži kraju. Zato što je za nju to isti svet."

"Ne može biti", rekla je Luiz. "Ona može da oseti da nema sunca, i da su biljke – " "Za nju, to je isti svet."

Piter podiže obrvu.

"To je glupo", reče Luiz. "Izvini, Frenk. Ali jeste."

Njena agentica spusti ruku na Luizin zglob. "Luiz, ne budi naporna."

Luiz se okrete svojoj ljubavnici. "Helen?"

Trenutak kasnije svud oko njih leteli su komadići stakla i stotinu, mnogo više od stotinu mladića trčalo je niz ulicu, i ... činilo se kao baklje, i fenjeri, i sigurno su neke stvari već bile zapaljene na ulici pre nego što su se zaprepašteni gosti restorana pribrali dovoljno da ustanu i pobegnu u zadnji deo restorana. Sve se desilo odjednom a opet je trajalo spektakularno dugo; nije bilo načina da se valjano upamti. Sve što je Luiz znala bilo je da je, kada se probudila iz kovitlaca radnji, stajala uza zid s Helen i ostalima, sa salvetom u jednoj i viljuškom u drugoj ruci. Poput Neptunove mreže i trozupca, pričaće kasnije drugima. Ja sam jedna beskorisna žena, rekla je sebi.

Provele su veče u kući njene agentice na krevetu na naduvavanje. Piter je spavao na kauču u dnevnoj sobi. Napolju, mogla se čuti potmula jeka nereda na ulicama, zvučalo je kao da neko negde kroti čudovište. "Imam utisak da se nalazimo u intergalaktičkom ratu", prošaputala je Helen, ljubeći svoju ljubavnicu.

"Nikada se nisam ovoliko osećala starom."

"Znaš onu Bajronovu pesmu?"

"Spavaj malo. Videćemo kako će sutra stajati stvari. Ako su otkazali časove, možemo se odvesti do Nejtana." To je bio Luizin sin.

"Usnio sam san", reče Luiz tiho, "koji nije sasvim bio san. Jarko sunce beše zgaslo, a zvezde...' Nešto, ne mogu da se setim."

"Tiho sada."

"Usnio sam san, koji nije sasvim bio san...' O, kako ide?"

"Tiho."

Ujutro, stvari nisu bile bolje, i one su otišle.

Kako su se upoznale, Helen i Luiz?

Srele su se dva puta pre nego što su se zaljubile jedna u drugu. Prvi put je to bilo kada su još bile vrlo mlade, u dvadesetim, i obe su predavale u jednoj devojačkoj školi u Konektikatu;

XIX severniBunKeR I 29od100I GRADOVI

Zašto njihovi dobri prijatelji nikada nisu došli?

Plašili su se. Svi su čekali da neko dođe njima. Sedeli su sami u tami, čitali uz svetlost sveća, uspaničeni kao golubovi, čekajući da neko dođe, a opet sami nisu hteli da se pomere ni za inč. Mladi ljudi nikada to neće razumeti.

XIX severniBunKeR I 30od100I GRADOVI

doživele su onu kratkotrajnu strast kakvu često dožive mlade žene u klopci, ljubile su se u zadnjoj prostoriji biblioteke, a potom je sve zaboravljeno. Drugi susret dogodio se mnogo godina kasnije, kada je Luiz bila udata za Harolda Fostera, kompozitora, a njih dve srele su se na jednoj humanitarnoj akciji organizovanoj na Heleninom koledžu; Helen je imala na sebi crne pantalone i crni sako sa šljokicama i zurila je u ženu u ružičastoj haljini koja se, iako je bilo očigledno da je usred svađe s visokim muškarcem kiselog izgleda, veselo smešila; Helen je zurila u tu ženu kao da je pozvana da izvede tačku pamćenja, i konačno se Luiz okrenula, zatim se trznula, i, bez daha, na trenutak uhvatila Helenin pogled – bilo je gotovo kao da, činilo se Helen, na dlanu drži nešto blistavo i fantastično, naprstak od žive – dok predsednik nije počeo da govori. Kada je govor bio gotov, Helen je otkrila da je njenu bivšu koleginicu muž odveo kući jer se nije osećala dobro. Samo je kiseli starac ostao.

Treći susret odigrao se na ulici u Njujorku i bila je zima, vazduh je bio hladan i napet kao ljuska jabuke; lišće je već posvetlelo i poprimilo smeđu boju i opalo, tako da je drveće koje je leti senčilo avenije sada bilo nevidljivo – i upravo je tako Helen mislila o sebi dok je hodala Drugom avenijom, videla je sebe kao onu vrstu žene koja neće zaustaviti taksi, koja stalno skače sklanjajući se s puta kamionima, žena koju gurkaju u stranu mladi što žure ulicom; tako je mislila o sebi: nevidljiva stara stvar u smeđem štofanom kaputu.

Svetlo na semaforu se promenilo; jedan automobil poskočio je pravo ka njoj, i ona se obgrli rukama. A onda se pojavila Luiz.

Isprva nije videla Helen. Luiz je stajala na uglu u dugačkoj beloj vunenoj jakni, s malim ukrasnim dugmićima, s buketom irisa, iako im nije bila sezona, u rukama, pokušavala je da zaustavi taksi. Niska mala Luiz, njena mršava ruka visila je iz tog ogromnog rukava jakne, poput batlera koji u prepunoj prostoriji zvonom poziva na večeru, toliko je delovala bespomoćno.

Helen je izgovorila njeno ime.

Luiz je nije čula, ili, što je više verovatno, nije mislila da bi se iko na Drugoj aveniji mogao obraćati njoj.

Glasnije: "Luiz. Našla sam te."

Okrenula se. Zapanjujuće kakav je život, kako će se pomeriti tek za vrlo malo i otkriti nešto u prevoju odeće što nikada ranije niste primetili, nešto što je oduvek tu bilo, kako će se okrenuti baš kao što se čovek okrene i pokaže vam lice koje ste jednom davno upamtili usred žamora neke dosadne zabave, upamtili ga kao test, i ono se sada pojavljuje, godinama nakon što ste prestali da ga očekujete: test.

"Helen", rekla je. Bez imalo iznenađenja. Bledo, našminkano lice ali s tragom godina koji se poznaje kao onaj na slikarskom platnu, isti ponosni prćasti nos, jarko obojene usne ne više onako pune kao u nastavnice u internatu, i ona sva sada nekako mekša zbog nešto viška kilograma, trik-fotografija žene kojoj je Helen pre toliko godina dala obećanje. Davno je prestala da brine hoće li sresti tu mladu ženu, tu budalastu mladu ženu koja joj je okrenula leđa u onoj sobi svetloj kao da joj je pod prekriven snegom, udala se za starijeg muškarca, i nosila pink haljinu na formalnoj zabavi poput neke budale; Helen je bila prestara da bi brinula o takvoj ženi. Ali, naravno, ta žena više nije postojala. Samo je ova žena postojala, Luiz, ovde na pločniku s buketom cveća i bez imalo iznenađenosti na licu: "Helen."

"Za koga je cveće?"

"Za mene." Nasmejala se. "Bez nekog dobrog razloga."

Mesec dana potom uselila se u Helenin stan. Nikome nisu objašnjavale svoj postupak; kad su prijatelji pitali, nasamo, kako su se upoznale i tako iznenada spojile svoje živote, svaka se ponašala kao da je u pitanju nešto što je odlučeno davno pre toga.

A u tim prisećanjima, naravno, uvek su na scenu postavljale još jednu stvar. Smešno je bilo misliti o tome tada; gotovo kao da se prisećate da vam se pluća prazne i pune vazduhom svakog trenutka, ili da vaše srce marljivo upumpava nova sledovanja krvi. Ipak, prosijavalo je kroz svaku uspomenu: sunce.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Endru Šon Grir autor je četiri romana, među kojima su bestseleri The Story of a Marriage i The Confessions of Max Tivoli, i dobitnik Kalifornijske književne nagrade, Književne nagrade Severne Kalifornije i nagrade biblioteke grada Njujork "Young Lions Fiction Award" koja se dodeljuje piscima mlađim od trideset pet godina. Njegove priče objavljivali su Eskvajer, Pariz Rivju, Njujorker i Zoitrop: Ol stori.

XIX severniBunKeR I 31od100I

XIX severniBunKeR I 32od100I GRADOVI

Enes Halilović

MI I PUTOPISCI Gdje je slovo ono što će da se rodi gdje je ono slovo što če da se Zgodi?

Mak Dizdar 1 Malo je o nama zapisano. Mi smo nepismeni, a to malo putopisaca koji prođoše ovuda pišu da nas ima osvakog soja, da narod sedi ispred čajdžinica, ispija nešto, švercuje ispod stola, stižu mu pare odnekud, na mućku, i gađa stranca i smije mu se. Još vele i to, da jedni druge dižemo na cirkus, prodajemo sve, od gaća do duša, lažemo - granje ne držimo, a za dobre pare hoćemo prodat i ćefin s majke te je golu spustit u hladnu zemlju.

2 Čudne slike privukoše mnoge putopisce da dođu k nama. Navališe stotine i stotine putopisaca, al batališe pisanje i ostaše ovdje, poženiše se - pa da vidiš, i u naša groblja legoše, s našim imenima. Među nama su njihovi potomci, sjede ispred čajdžinica, švercuju, gađaju stranca i smiju mu se, lažu, prodaju sve od gaća do duša, za dobre pare prodali bi i ćefin s majke i golu je spustili u hladnu zemlju.

POLIS Šta je meni što ja sanjam jedan grčki polis, mali, slavljem izidan i zagledan u more?

Kapije tog polisa vazda otvorene, za putnike i zaljubljene. U njemu zakonik u mermer urezan, izdignut do ljudskog oka, kao u Gortini.

I četiri broda na mirnom moru, tri da trguju, a jedan da gusare goni. U hramu najtiši neko o pravdi da zbori, a vladar padežima da ne gađa.

Jedan teatar za tragediju, sve kuće za komediju i žito da se u tom polisu uzima na reč.

Robovi da su slobodni jednom Bogu da robuju.

Na trgu da se glasa kao u Atini, ali obućar samo obuću da pravi, nikad tužbu da diže.

I štitovi tvrdi da se kuju, kao spartanski.

I vazda da su igre olimpijske da ne bi ratovi počinjali, a onaj što polje maratonsko pretrči nek javi da su planinari Olimp osvojili.

Ponekad Homer u taj polis da svrati, za ep što kazuje da mu se plati. Šta je meni danas što ja o tome sanjam?

I danas, pred kamerama celog sveta, poziraju ova drevna vrata ukrašena titulama.

Vrata behu deo grobnice nekog Usera koji je bio gradonačelnik.

Po verovanju drevnih Egipćana ova vrata behu ulaz u drugi svet.

I u mom gradu, danas, gradonačelnik ima slična vrata, ukrašena titulama.

Ali to je ulaz u podzemlje.

30. mart 2010.

NIKADA Nikada nisam hrabrost skupio o tebi stih da proustim, grade.

Zar toliko tišine mogu da podnesem?

Kažem li ono što nisi, nejasno biće šta si.

Kažem li ono što jesi, opet nisi to ti.

Ono što jesi i nisi to bićeš i bio si.

XIX severniBunKeR I 33od100I GRADOVI

LUKSOR

XIX severniBunKeR I 34od100I GRADOVI

V I S O R AVA N Peštersku visoravan, hladnu i surovu, okružuje čak šesnaest planina: Rogozna, Crniš, Mojstirske planine, Draške planine, Hajla, Turijak, Žilindar, Jarut, Ninaja, Giljeva, Ozren, Jadovnik, Zlatar, Javor, Golija i Vinik.

Geografska čitanka Planine, o, planine, možda zato što ste vi tako visoke, možda baš zato postojimo i mi danas.

Kazivali su i naši stari da smo mi opstali zato što smo ostali na vama.

Nisu nas gonili narodi, jer šta će im vrleti ove gde su vlasti vazda naseljavale po kazni, jer šta će im vrleti ove gde devet meseci ložimo, a tri meseca spremamo drva za stud.

Tako su kazivali naši stari, zahvalni vama, planine, o, planine.

A nemam više kletvi za vođe koje mirno spiju, a ni u kafani narodi okolni nas ne pominju više i niko preko vas da nam dođe, planine, o, planine, ni na igre, ni na tržnicu, ni usput da nam svrati.

Niti mi vidimo šta oni zidaju, nit oni znaju šta mi rušimo, planine, o, planine.

SPENADLE Umro je jedan od nas, te kačim umrlice na drvene table u ovom gradu trgovačkom.

Na svakoj tabli čekaju špenadle zabodene za mnoge prethodno umrle.

Koliko li je smrti potrebno da se istupe konačno te špenadle i da li znaju da im neću dozvoliti da pridrže vest o mojoj smrti, da odlazak svoj tihi skrijem od naroda koji čita samo umrlice i koji nudi samo špenadle?

Pragovi za prugu postavljeni su još 1953.godine i tada je deonica Raška - Novi Pazar ušla u međunarodni vozni red, ali zbog objektivnih okolnosti na šine se još čeka.

Monografija Novog Pazara, 2008.

Dolazili su u naš grad kraljevi, predsednici, ministri i govorili su: Ovaj put glasajte, izgradićemo prugu.

I ovuda će vozovi prolaziti.

Narod glasa i čeka jedno leto potom kaže: I ovi slagaše.

Ali ta laž je uvek polovična.

Zaista, nema pruge, ali zaista vozovi prolaze.

Enes Halilović, pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik, rođen je 5. marta 1977. godine u Novom Pazaru. Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i web časopis za književni intervju Eckermann. Objavio zbirke poezije Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010). Prevođen je na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski i katalonski jezik. Dobitnik je Zlatne značke za doprinost kulturi (2006) i nagrade “Branko Miljković“ za najbolju pesničku knjigu (2011).

XIX severniBunKeR I 35od100I GRADOVI

VOZNI RED

XIX severniBunKeR I 36od100I GRADOVI

Grad u kojem ne biH želeo da živim (kratkoduga priča bez početka i kraja...)

Zašto bih želeo da živim ili ne živim u nekom gradu? Bilo kom/ma kakvom gradu?

Ponajpre - šta je grad? Gomila zgrada u koje je uterana masa ljudi?

Koliki broj ljudskih jedinki treba da bude sadeven na određeni prostor da bi se to naselje nazvalo grad a ne selo ili varošica? Da li je i određena prostorna kubatura ili kvadratura nužno odredište grada? Ili je grad skup svakavih interakcija njegovih stanovnika koja rezultira mentalnim profilom specifične ikonografije (kakve nema na palanačkom tlu)?

Heh, stara već i ofucana priča urbano-ruralno, napredno-nazadno, progresivno-nazadno; niti su jedni zadato progresivni niti su oni drugi po definiciji samo konzervativni...

Da pođemo drugačijim smerom - grad je oblik naseobine ljudskih bića, ili, tačnije, ljudskih i drugih bića jer: svako od nas je domaćin/stanište raznih živih bića, ljudski gradovi su, opet, utočišta naseobina insekata, glodara, gmizavaca, sisara, ptica...

Ali, nisu ljudi izmislili gradove.

Biljke imaju svoje gradove - (pra)šume ili savane.

Pčele, ose i termiti grade svoje gradove - košnice.

Koralni grebeni su gradovi raznih bića pod vodom.

Vukovi, lavovi, slonovi, laste, guske, zebre, konji, ribe i mnogi drugi nemaju staništa ali imaju krdo/čopor/jato koji jesu gradovi, pokretni, fluidni ali i kompaktni.

Ljudski gradovi su vremenski i prostorno određeni i odvojeni.

Ne bih želeo da živim u gradovima Maja, u periodima pre i posle dolaska belaca.

Slike koje sam video u filmu "Apokalipto" Mela Gibsona nisu mi prijale. Takvi gradovi zasigurno su bili draži savremenicima te epohe i tih prostora - barem onima koji veselo skaču udno krvavih piramida.

Uostalom, grad, kakve god da su mu zgrade, čak i ako je klima umerena a vazduh čist, neće biti prijatno mesto za život ako spadate u one najbednije, u ponižene i uvređene, skrajnute, progonjene ili prezrene. Svima koji su bogati grad je lep - a ako nije, oni će otići u drugi, bez mnogo osvrtanja. Novac je najefikasniji amortizer neugodnosti svih vrsta, on kupuje ono što nedostaje - od stvari, gradova do ljudske pažnje i uvažavanja. Za druge, siromašnije, grad u kojem su se rodili težak je kao usud i ishod.

Kažu da je Pariz u vremenima oko Buržoaske revolucije toliko smrdeo da su putnici mogli da ga namirišu par desetina kilometara pre nego što bi im se ukazao na horizontu.

Verovatno je tako i sa savremenim megapolisima ali je "čist" vazduh toliko prljav a naša čula tako otupela da više niko na taj zapah ne obraća preteranu pažnju. Kada bi kome i pomenuli "neugodni miris" on bi lakonski mogao da odgovori da to nije smrad već, u stvari, (mio)miris civilizacije. Kao što je američki oficir u filmu "Apokalipsa danas" F. F. Kopole govorio da voli miris napalma jer miriše na - pobedu (koja se dobija spaljivanjem šuma, kuća i

XIX severniBunKeR I 37od100I GRADOVI

Ilija Bakić

XIX severniBunKeR I 38od100I GRADOVI

živog životinjskog i ljudskog mesa). Ni London iz Dikensovih vremena/knjiga nije preterano blagonaklon prema svojim običnim stanovnicima i gostima - to shvata i junak romana "Anubisova vrata" Tima Pauersa koga iz XX veka vraćaju u doba romantičarskih pesnika.

Zadah farmi koje proizvode životinje, klanica koje ih kolju, bazena u kojima se talože otpadne fekalne vode, teški zadah kanala zatrpanih organskim i neorganskim đubretom koje su, kroz prozore stanova na višim spratovima, ili kola u vožnji, izbacili (ovdašnji) civilizovani građani XXI veka ili su ga ispustile fabrike dok jure za profitom (i zaradama radnika) nisu ono što bismo voleli da osetimo ali taj milenijumski mirisni talog prati nas i čeka odmah ispod skrame dezodoranasa i parfema.

Gledao sam slike Zemlje viđene iz orbite: od tvorevina ljudskih ruku na dnevnoj strani najjasnije se vide Kineski zid i Njujorška deponija đubreta. Svekolike deponije najjtrajnije su tvorevine čovečanstva od industrijske ere do danas (i nadalje); na njima odlažemo ostatke svog postojanja, od praznih tuba pasti za zube do kutija sa neželjenom, udavljenom novorođenčadi.

Na noćnoj strani iste kugle šepure se svetla visokocivilizovanih gradova i duboki mrak ostatka čovečanstva koji živi u "zemljama koje je vreme zaboravilo".

Nama svakodnevnima odmah ispod nepca nataložen je užegli znoj tela i nogu, neoprane odeće, kvarnih zuba, upaljenih desni i sinusa, zagnojenih bubrega zbog kojih mokraća nekontrolisano curka i isparava - svi oni, tanko prekriveni miomirisima hemije, čekaju u svakom autobusu ili vozu koji vozi do gradova i iz njih. Ne treba zaboraviti ni zadah sredstava za dezinfekciju u hramovima zdravlja, koji teško izlaze iz nozdrva. Uostalom, mirisi su jedan od moćnih "generatora" sećanja. Za njima slede glasovi - pomahnitala kakofonija buke i besa, vike, krikova i šaputanja na podlozi od cike mašina i vozila.

U gradovima koji su izdignuti sa lica Zemlje, u njenu orbitu pa poslati u svemir, kako to opisuje Džejms Bliš u seriji romana pod zajedničkim naslovom "Gradovi u letu", što se ljudi tiče, bez obzira na promenu okruženja, sve je isto jer ljudi ostaju ono što si bili i jesu. Nema promena ni kad se gradovi spuste na dno mora - ljudi teraju po svome sve dok im to "prolazi".

Među problematično zavodljivije (ne potpuno bezazlene) gradove u kojima bi vredelo živeti (ako bi nas u njih pustili) spada Novi Krobuson iz trilogije pisca egzotičnog imena Čajna Mjevil. Ljudi u njemu nisu sami, okruženi su drugima vrstama, od grotesknih ljudibuba do ljudi-vodozemaca. Obično-judski zapleti komplikuju se spojem i mešanjem sa drugojačijim egzistencijama. S onostrane egzotike, mračni i tajanstveni grad Ambergis iz romana Džefa Vandermera nimalo nije naivno i ljupko mesto za postojanje, baš kao ni bezbrojni legendarni gradovi stvarne ljudske istorije i mitologije, od Sodome do Eldorada i dalje...

A negde u beskraju hladne virtuelne stvarnosti čekaju gradovi bez znanih nam i vidljivih oblika, boja, mirisa i zvukova.

Mislim da ne bih voleo da živim u Gradu iz istoimenog romana Kliforda Simaka jer njega, zapravo, grade mravi. Ljudi više nema, odavno su nestali sa lica Zemlje, pobegli su u svemir, paralelne stvarnosti ili izumrli (prethodno napustivši svoje gradove u strahu od nuklearnog holokausta); naslednici Zemlje, psi koji govore, ne znaju šta će sa tom ogromnom zgradom koja guta tlo a prastari robot prećutaće, u ime svetosti svakog života, da su ljudi trovali mrave. I tu je kraj/početak, Grad će prekriti Zemlju, pobiti sve preostale ne-mravlje oblike života, stvoriti neki drugi ili treći svet.

Svakako ne bih želeo da, kao Robert Nevil, živim u gradu prepunom vampira, kako je to opisano u romanu "Ja sam legenda" Ričarda Metisona. Biti poslednji 'obični" čovek okružen nekom novom vrstom nije nikakva povlastica bez obzira što su uokolo velelepne zgrade i sva čuda (sada nepotrebne) tehnologije.

Gradove ne čine (samo) zgrade; cigle i beton i asfalt samo su kulise ispred kojih nastupaju glumci. Ako nema glumaca, kulise ne služe ničemu. Baš kao što ni prosečni glumci ne umeju da igraju na praznoj pozornici - kulise im trebaju da potpomognu nejaku magiju koju proizvode. Ali, džaba su dobre kulise pored slabih glumaca.

A ako su kulise loše a glumci nikakvi?

Na primer...

Ne volim da živim u varoši koja bestidno čupa svoje korene (kao da su oni zaduženi da je vode - mrze), u palanci kojoj je drveće smrtni neprijatelj pa seče drvorede u tzv. strogom centru

Ali, avaj, zar zaboravismo: šarene a jadne kulise samo su slika i prilika ljudi koji su ih napravili i na njima izvode svoje igre (nad)moći, zar ne?

XIX severniBunKeR I 39od100I GRADOVI

da bi namesto njih posadila asfalt ili nečije betonske kocke, u zaseoku koji je iz centra prognao sva dečija igrališta (jer, valjda, ruže sterilnost ravnih ploča; jer su oni koji su osmišljavali nove izglede ulica i trgova zaboravili da su bili deca i da su imali decu - ili nisu?), u naselju (ispod feudalčevog zamka) u kojem su krajnji dometi novoarhitekture na nivou geometrijskih staza i zabrana-baštica za zelenilo (vojnička groblja su vrhunska i nedostižna invencija za priučene tzv. stručnjake i njihove nalogodavce, nabeđene dušebrižnike i narodne spasitelje), u jadu u kojem postavljaju spomenik velikom komediografu na predimenzionirani postament (da bi on ispao što sitniji) dok su mu iza leđa kontejneri za smeće - da li mu se to svete potomci onih koje je izvrgao ruglu? u bedi u kojoj su klupe precizno smeštene tako da gledaju u auspuhe parkiranih automobila u sramoti u kojoj je pored visokog kamenog krsta postavljen stadionski bilbord u smejuriji u kojoj za lokalnu političku elitu periferija (provincije) ne postoji u patologiji u kojoj se jedini varoški potok guši u đubretu i preti/obećava da jednom iznedri pogubnu zarazu u mraku u kojem pregorele javne svetiljke u zabačenim ulicama niko neće da promeni itd. itd. itd.

XIX severniBunKeR I 40od100I GRADOVI

biti niČiji, ni svoj

Razmotrimo prostor: I drvo koje cveta postaje lažno onoga trenutka kada se njegovo cvetanje posmatra bez senke užasa; sa tim saznanjem moguće je uočiti slojeve koji mame i koji uzdižu. Zato su zapravo najlepši gradovi kao oštećeni, u njima sija mrak koji, začudo, harmonizuje i smiruje.

Takvi, posebno oblikovani, gradovi sa jedinstvenom istorijom, nužno odišu imaginacijom.

Sjaj i boje horizonta najčešće su deo te slike. Kao što istu mentalnu stvarnost uočavamo kada posmatramo (npr.) nebo; svojevrsni metafizički realiteti lebde nad prostorom.

Možemo reći: pesnički, euklidovski prostor ili pak matematički, geometrijski, možemo reći i tržišni, potrošački.

Pesnički ćemo prizivati (dozivati), domaštavati.

Euklidovski, matematički, geometrijski, ako zadržimo ontološki status, zaplesaćemo u spiralama grada, koje su uvek pomalo nedokučive.

Mehanizam našeg industrijskog (kosmičkog) prostora pak sastoji se od proizvoda, sredstava za proizvodnju, proizvođenja proizvoda, koji, opet, kao sredstva za proizvodnju imaju za cilj proizvođenje proizvoda... Sve dok se ne proizvedu sredstva za potrošnju, kao što su hleb ili granate. Iteracija ne poznaje nikakav prekid. Dakle, beskonačnost, ali i prolaznost, pošto se proizvodi troše, upotrebljavaju, habaju, predstavlja imperativ ne samo proizvodnje nego i naše nasušne potrebe. Potrebom, zapravo, čovek biva sirovina, proizvod; izvesno je da su s leševa logoraša u Aušvicu uzimani kosa, zlatni zubi, masnoća, najzad, možemo zamisliti da su se američki vojnici sa Pacifika vraćali kući s japanskim zlatnim zubima. Nadolazeće industrijsko društvo zgrozilo je i Getea.

Razmotrimo sliku: U narednom trenutku, pred nama će se stvoriti malo, odrpano biće, crno, raščupano, čije upale, divlje oči kao da preklinju. Ispružen dlan, podignut uvis, toliko prljav da nećemo moći da razlučimo da li nam ono pruža grumen zemlje, vonj je nesnošljiv, a u pozadini, na kraju, uprkos svemu, osmeh i blistavo beli zubi, koji će zaseniti nebo. Gradski "dril".

Slika koja je nasmejala Bodlera, pošto je njegov hleb mali divljak počastvovao nazvati kolačem, slika koja će nekoga naterati da mu tutne koji dinar kako bi sebi "obezbedio" srećniji početak dana, raj, podušje. "Dar je, kako kaže Adorno, samo trik kako bi se prodale četke i sapuni"1, da bi potom definisao motiv dobročinstva (charity). Praksu organizovanog dobročinstva vidi kao puko zamazivanje vidljivih rana jednog društva itd.

Pesnički prostor: No, budući pesnici, mi ćemo, ipak, pronaći prostor naše sreće, naš izvor, našu oazu, to svet(l)o mesto kao delimično samostalno i po mnogo čemu jedinstveno, iako je to isto mesto, uzmimo, nosilac i istorije, i rata, i tragike. Otud ljubav prema užasu, prema oštećenjima. Divno groblje. Uzvišeno đubrište. Slatka kandžica. Crna sreća. Čovek je, moramo uvek imati na umu, homo duplex.

1

Teodor V. Adorno, MINIMA MORALIA, Refleksije iz oštećenog života, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Nivi sad, 2002.

XIX severniBunKeR I 41od100I GRADOVI

Jelica Kiso

XIX severniBunKeR I 42od100I GRADOVI

Pitanje granice i tehniziranje: Ali kada bismo poverovali da postoji idealni, edenski prostor, "povlašćeni prostor", gde bi uopšte on mogao da bude? Gde bi on bio zaista? Pitanje koje možemo da postavimo u trenutku kada prolazimo pored kockarnice sa pinball-mašinama ili pak pored kakve hromirane reklame; pitanje koje nam sugeriše (možda) da je svet ljudi u prvom redu svet stvari i mašina, i da se takav svet, tehniziran i bezistorijski, u prvi mah čini preciznim. Preciznijim od drhturave i nesigurne ljudske ruke. Ne postoji oklevanje onda kada kliknemo na enter ili play, kao što ne postoji ni uljuđenost onda kada želimo da pregazimo virtuelnog pešaka, iako je crveno . Vurtuelni, mogući prostori obezbeđuju jednu vrstu nonšalantnosti, ali i strogih zabrana. Reč "prohibited" lebdi nad utvrđenim prostorom interneta (u kojem se krećemo, ako se krećemo). Iako se pojam granice (pa i suvereniteta) u doba elektronike čini zastarelim, najzad, rušenjem zida u Berlinu srušen je svaki smisao njenog uspostavljanja, argument da se kisele kiše neće pitati na koju teritoriju će pasti govori u prilog tome, putevi bez granica zastupaju, ipak, određena pravila. A svako odstupanje od pravila unapred izgleda kao mrski otpor, sabotaža, čak intriga. Tako je i u administraciji, i uopšte svakoj materijalnoj praksi, koja leži u temelju sveta. Nažalost, na sreću.

Izbor: U podavanju, u uzajamnom prožimanju, u ljudsko-prostornoj zajednici, postoji nešto izistinski nedokučivo. Kao pesnici, mi ćemo u toj vezi pronalaziti dalekoistočnu, klasičnu poeziju, čak i meditaciju, bićemo sposobni da u gradskim rekama vidimo izmirene protivrečnosti: plastičnu flašu koja pluta i lepotu kretanja rečnih struja. Nenadmašna poetska draž! Jednako kao što ćemo birati programe koje ćemo posetiti, čitati samo one knjige koje nas pothranjuju, odgledati tačno određeni film itd.

Uspeh neuspeha: Ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, na Platou, bila je postavljena tzv.

Otvorena biblioteka, predložena od strane Gete instituta, sa idejom da posetioci mogu da pozajmljuju i razmenjuju knjige. Kroz dva meseca retko darežljiva bioblioteka je ostala bez ijedne knjige, te sada možemo samo još videti prazan štand, u najmanju ruku, nešto što liči na kartonsku kućicu i evocira, dakako, iskustvo napuštenog doma. Taj je novitet s početka imao uspeha. I to ne samo zato što je svakoj novoj ideji suđeno da ima izvestan uspeh na početku, ponuda važi kao zapovest, nego i iz posebnog razloga: što su ljudi konačno na sred Knez Mihailove mogli da se osećaju kao kod kuće i jednako pozajmljuju knjige s polica držeći ih kao svoje sopstvene. Odnos privatnog i javnog je uzajaman. Kuća u kojoj ne postoji kanal informacija kroz koji se spoljašnji svet sliva u njenu unutrašnjost i nije gradska kuća, za razliku od seoskih i malovaroških. Idiličnost seoske kuće nalazi se upravo u odsustvu, još češće, u oskudevanju. Stvarnost prostora zasnovan je na "snažnim i stabilnim realnostima, fundamentalnim materijalnim slikama koje čine osnovu svake imaginacije"3.

Imaginacija, dakako, odstupa od stvarnosti, posebno od neželjene. Seoski pesnik će pevati o temama težačkog života, dok će gradski, već pritešnjen "slučajnim" i višestrukim obmanama samog gradskog prostora, pevati o užasu, histeriji, preuveličavanju, pa i budalaštinama. Prostor, nužno, na ovaj ili onaj način, diktira (stvara) literaturu, kulturu, društvo; sense of proportions.

Sagledavanje celine: Senka gradskog užasa nalazi se, možda najviše, u odrazima. Ogledalo nam pruža svojevrsnu nezemaljsku (iskrivljenu) zavodljivost, beskonačno umnožavanje kao da eksplicira smrtnost . Umnožavanje, zapravo, potvrđuje našu nemoć, kao da smo deo jedne velike katoptrične mašine iz 17. veka, malog pozorišta različitih oblika i tipova u kojima se jedna figura vidi umnožena pomoću ogledala postavljenih pod različitim uglovima. Tako bi se i grad mogao videti: kao jedan aparat čiji nevidljivi ili poluvidljivi točkići objedinjuju njegovu evidentnu raznolikost integrišući prostor u celinu. Međutim, tu i leži opasnost. Svako zatajivanje jednog dela automatski šteti celini.

Spram takve totalitarnosti, ponovno uspostavljanje pojedinca, pesnika, čini se dakako poželjnim. I mi ga već vidimo kako hoda ulicom, bežeći od "teške zbilje života", bežeći od grada, a zapravo toneći u njega kao kakvo strano telo, koje se i opire i prepušta istovremeno.

2

Napomena: trenutak u kojem smo doveli u iskušenje snagu svog motora i pregazili pešaka trenutak je u kojem se na ekranu pojavljuje ''game over'', dakle: jeste trenutak akcije koji nije u stanju da ''potroši'' igricu do kraja.

3 Gaston Bašlar, Poetika prostora, Beograd, 1969.

UMESTO BIOGRAFIJE: Jelica Kiso (1979) piše poeziju, prozu i kritiku. Do sada je objavljivala u časopisima: Znak, Tekst, Braničevo, URB, Koraci, Zlatna Greda, Ulaznica, Sveske, Avangrad, u elektronskom časopisu Agon i dr.

Uređuje regionalni informativni portal za književnost i umetnost: književnost.org Dobitnica je književne nagrade Ulaznica 2009. (prva nagrada za poeziju).

Zbirka poezije Crna sreća, objavljena joj je u ediciji Prvenac (SKC Kragujevac, 2010.)

Programski je saradnik redakcije Forum (SKC Beograd).

Bavi se video radovima.

Za Narcisa je karakteristično da ne zna da je lik kome se divi njegov sopstveni. ''...u posebnu naviku onih koji još nisu potpuno formirani civilizacijom spada da se u neku temu ne sme ući direktno, šta više ona se skoro ne sme ni spomenuti...'', G. Hajer

4 5

XIX severniBunKeR I 43od100I GRADOVI

Lanci slobode: Dok sedimo u nekom brzom vozu, pored toga što smo u stanju da primetimo sopstveni odraz u drugom, susednom vozu, koji je promakao pored našeg, upravo nestao zajedno sa našim likom u staklu, mi ćemo se prisetiti šinobusa (doziv prošlosti), starinskog i šarmantnog, ali i izbledelog sjaja, kojim smo nekada znali putovati ceo božji dan. To da su u vozovima uvedene male stepenice za putnika znači da taj putnik mora biti poslušan prema obaveznim nalozima kompanije. Poput zatvorenika kojima je putanja kruga precizno određena. Podjednako kao kada smo morali da podnosimo mučnost (ili pak lepotu) zaustavljanja šinobusa u svakom selu i zaseoku, sedeći između kante sa sirom i unezverene koze. Brzina smenjivanja "gvozdenih porcija" postaje trka, nadolazeći luksus se umnožava (i varira) proizvoljnim predlozima. Mi se krećemo u tim lancima slobode, sev munje u žabokrečini života vidimo kao proplamsaj srećnog prostranstva u embrionalnom stanju.

Samo svetlost i odblesci. Prirodna magija grada, može biti da je upravo u tome. Svetlu površinu najčešće presecaju senke užasa. Blistava ideja o razmeni knjiga "Otvorene biblioteke" poništava se njenim varvarskim pustošenjem. Klasično dvojstvo u kojem živimo, i koje se vidi u poemi "Lament nad Beogradom", eksplicira dualitet do kraja: kao ono koje pada, i kao ono koje raste, koje se podiže i uspinje.

Otvorenost doma: Odnos čovek-svet spasava od banalnosti ne samo čoveka, nego i prostor, a možda najviše, i sam jezik. Jezikom se izdvaja čovek grada. Jezik grada se duboko protivi tišini (ćutanju), pred-govornom, apsolutno-životinjskom. Jezikom se čuva (neguje) civilizacija5. Direktna reč koja, bez oklevanja, bez refleksije, govori drugom stvari u lice, postaje jelo, hrana, lunch, otvorena trpeza; čak i kada smo zatvoreni u četiri zida, mi čujemo zveket kašike naših suseda, pa tako bivamo izručeni (u službi trošenja, ali i potrošači), opet kažem, čak i onda kada se čini da smo najusamljeniji. Osim toga, čovek-svet znači i "moći-bitisvuda", bez obaveznog pomeranja s mesta. Ta, nazovimo je, sveprisutnost čoveka, kao i (konačna) oslobođenost od udaljenosti, predstavlja zahtev svakog grada, čime se nadilazi strah od pojedinačnosti itd.

Savremena kultura: Nekulturno je nepromenljivo.

Nekulturno je apsolutno-kontinuirano.

Nekulturno je plemensko.

Nekulturno je prvenstveno.

Nekultuno je tipsko.

Nekulturno je organsko.

Nekulturno je uopšteno.

Nekulturno je dogmatsko.

Nekulturno je strahovanje od vremena.

Nekulturno je zlo, kao i njegova eksteriorizacija.

Nekulturno je bezizgledno.

Nekulturno je ne-duh.

Nekulturno je rđavo.

Nekulturno je nestvaralačko.

Nekulturno je politično.

Nekulturno je zastupati nekoga.

XIX severniBunKeR I 44od100I GRADOVI

Gradovi u kojima biH ili ne biH volio da živim

Ne mogu da živim u gradu. Ni u kojem. Gradovi su zatvori pogleda, tamnice kretanja, utočišta za sužnje. Gradovi su okupatori slobode. Sve što mogu, kad me pozovu da o gradovima mislim i o njima pišem, jeste da zamišljam da za ljude, ipak, postoje ta urbana čvorišta u kojima bi oni željeli da žive i oni u kojima ne bi voljeli da žive. Da o tome napišem priču ili esej, kantilenu ili filozofsku raspravu. Sred pustare, koja je moje prirodno stanište, da pošaljem u svijet, u gradove, literarnu špekulaciju o gradovima u kojima ne bih volio, ili bih volio da uselim ovu gomilicu kostiju, mesa i nerava. Da se samo na prvi pogled poigram sa nemogućim: voljeti ili ne voljeti kazamate. U njima, kaznionicama, ne živi se, može se u njima samo umirati. Na rate ili namah. Smrt je drugi naziv za grad.

A znam kako izgledaju gradovi, bio sam u njima, velikim i malim mučilištima. I boravio među betonom, asfaltom, kulama od cigala i stakla, kojekakve Evrope i Amerike darivale bi mojim unezverenim očima i zasićenom tijelu gradove svoje, lavirinte nabijene beznađima.

Gradovi u kojima bih, recimo tako, želio da živim imaju kvartove u kojima bi život do kraja bio tuga i mučenje. Obilazio sam i te stanice, zaticao se na zlokobnim mjestima gradova u kojima bih, inače, i recimo, volio da živim. Ta nelagodna staništa unutar gradova koje, recimo, volim, nisu mogla da promijene moju želju, moju volju, da se, iz nelagode izavši, ponovo nađem u urbanitetu u kojem bih, recimo, boravio lako, zadovoljan.

A gradovi u kojima ne bih volio da živim imaju u svom haotičnom tijelu male oaze u kojima bih, takođe, i recimo, bio laka tijela i pune duše. Znam, kad se zateknem u gradu u kojem je živjeti pakao, da me čeka neizvjesna trka ulicama, dvosmjernim i jednosmjernim, trka nakon koje se nađem na lijepim i dobrim mjestima unutar džinovske nastambe u kojoj inače ne bih volio da se nastanim.

Znate što hoću da vam kažem: svi su gradovi, naročito oni u koje se ulazi prvi put, mjesta u kojima bih volio i u kojima ne bih volio da živim. Sve ovisi od ljudi koje srijećeš - ljudi u tebi rode osjećanja koja osjetiš kao rez nožem, pa sebi kažeš: ovo je grad koji ne mogu voljeti jer je nastanjen ološem, ali sa kvartom u kojem bih bio koliko-toliko zadovoljan, jer je skrit; ili: volio bih da u ovom gradu živim da nije predjela u njemu koji me odbija, jer su u njemu ljudi koji me uzrujavaju. Tako se zavaravam u mislima, a zapravo - nema nijednog grada, koji sam zavolio ili koji nisam zavolio, i u kojem bi moja složena priroda mogla opstati.

Kasno je meni za bilo kakvu selidbu, ako me kojim slučajem na nju pozivate. Nikad nisam živio u gradu, jer su moje domovine i svi moji gradovi brdo jedno samotno i kućica na njemu; bulevari su mi staze kroz maslinjake a trgovi vjetrovite goleti sa rijetkim žbunjem brnistre. Doduše, urijetko jesam, ali više po moranju, zaspivao sred zvuke sirena i okovan škripom kočnica, zaluđen piskom voza sa gradskih stanica drhtuljio u oblakoderu, čuo podase koji put i nakratko urlike pijane rulje bulevarske, a zvonjavu tramvaja upile su šizofreno urijetko moje uši prolaskom kroz metropole. Gradovi u kojima bih volio i oni u kojima ne bih volio da živim samo su izletišta mašte koja se zavrti u mom sjećanju - u kojima ni po koju cijenu ne želim naći mjesta ozbiljnim namjerama. I uvijek je tijesno igri koju

XIX severniBunKeR I 45od100I GRADOVI

Jovan Nikolaidis

XIX severniBunKeR I 46od100I GRADOVI

počinjem da igram, zamoljen od prijatelja da slovo napišem o gradovima u kojima bih ili ne bih volio da živim. Zadovoljan sa moći da je mogu prekinuti kad god budem htio. Igru o mom zamišljenom životu u gradovima u kojima bih ili ne bih volio da živim.

POKUŠAJ (AUTO)BIOGRAFIJE: Jovan Nikolaidis sav je život proveo na demarkacionoj liniji, na granici onoga što se htjelo od onoga što se smjelo. Bio je zakinut i onim čime je lakše mogao braniti slobodu, a privilegiran borbama kojima je ta njegova sloboda očuvana. Priznaje da je za čovjeka jedino robovanje slobodi - legitimno ropstvo. Za svoju sjutrašnju slobodu brinuti ne mora, ona se podrazumijeva starošću u koju se useljava kao na Durmitor.

Na oštrici sudbine koja ga je kaznila posebnošću, a takvi su u svim vremenima - ekscesne pojave, i taj zabio od mraza učiniće mu se boljom stranom svijeta od one koju mu propisuje društvo i konvencije njegove. Off limits!

Sirotinjsko dijete, dijete kulaka razvlašćenog od dobara ali ne i dostojanstva, u najboljem od svih svjetova - svijetu komunizma, danas se na taj sistem društveni koji je mrtav, osmjehuje, miran pred agresijom još jednog od najboljih svjetova, svijetu nihilizma. U kome se opet za odabrane sprema - put u geto. Off limits!

Između ta dva horizonta društvena, jednog totalitarnog, mrtvog pod teškim turbetom zabluda, i drugog globalističkog, koji poput zombija nadrasta naše želje i vjeru, traje život Jovana Nikolaidisa. U koga su stale neke knjige, neke žene i neka prijateljstva; njemu su ipak najdraži počeci. U koje se uvijek, ne čitajući između redova, vraća s nadom, ponajviše onda kad nasluti da ovakvih njemu nalik više biti neće, bogu hvala! Off limits!

Napisao je desetak knjiga, a još ponekoj se nada. Zbirku "Pjesme s pogledom na nju" načela je mladost i naivnost, a dovršila slatka upornost dokolice. Radi na porodičnoj hronici "Roman o Nikoli", voljan da se oduži patnjama i tlapnjama prošlosti.

"Plima" je njegova izdavačka kuća iz koje izlaze dobri autori i njihove blagorodne knjige. A plima je prirodna pojava koja označava nadiranje. Tiha je, nenametljiva ali - neumitna. Časopis "PLIMAplus" izlazi u nakladi "Plime" već četrnaest godina. Glasilo se, pored ostalog, bavi i strategijama u kulturi crnogorskoj, uvijek grabeći koju godinu ispred politike kulture zemlje u kojoj izlazi. Zbog takvog kukurikanja nikom od članova redakcije, bar dosad, nije odrubljena glava, proste činjenice radi da kultura ne treba politici u onoj mjeri u kojoj politika treba kulturi. Anahrona simbioza, no bolje zasad nemamo. Off limits!

Jovan Nikolaidis je sekretar ogranka Matice crnogorske u Ulcinju i član Crnogorskog društva nezavisnih književnika, ali nije član crnogorskog PEN-a. Kakav je to Crnogorac sa takvim prezimenom! Off limits!

londonCi Dani i noći sadašnjeg Londona - po rečima onih koji ga vole, mrze, u njemu žive, koji su ga napustili ili za njim žude

Tim Tarner O “Londinu“ Ljudi me ponekad pitaju: “Pa, odakle si ti?“, a ja im odgovorim: “O, pa ja sam iz Londina.“ Ne primete kako mu izgovorim ime, ali nije to isto mesto. Razlika je neznatna, ali ju je vrlo važno razumeti, pogotovo ako niste odavde, pogotovo ako ste ovde samo u prolazu. Druga je to reč. Na primer, doseliš se ovde i upoznaš tu prijatnu, privlačnu osobu, koja dobro poznaje istoriju i prati muzičke trendove, pa odlučiš da s njom izađeš, međutim kad stigneš u pab shvatiš da u njemu zapravo sedi njena veoma čudna bliznakinja. Sličnost ti je očigledna, no onda se dobro zamisliš...

Kako izgleda moj život u gradu Londinu? Uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl.* Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao.

Mislim da više ni ne znam šta je slon, ne mogu da prizovem u mislima sliku slona. Kad čujem tu reč smesta se dižem i krećem na posao.

Ja sam onaj koga svi mrze. Službenik sam u banci. Imam čitavu kolekciju groznih kravata. Neprestano radim. Ako budem počeo da ti objašnjavam tačno šta, bukvalno ću morati da zaspim, prosto ću morati da spustim glavu na sto, zaspim i uz malo sreće počnem da sanjam neki drugi posao, posao u kojem nikad ne moram da izgovorim reč “hipoteka“.

Ja ne živim u Londonu u kom postoje mesta za razonodu i turističke atrakcije i ruski milijarderi i galerije Sači i Londonsko oko, već u Londinu. To ti je zapravo nekakva mešavina Londona i Londisa.* Nisi baš u Vejtrouzu, niti u Sejnsberisu, čak ni u Tesku.* Malo je sve sranje u Londinu, ali ima tu i sitnih zadovoljstava, kao, na primer, kada hodaš veoma brzo sa slušalicama na ušima; kao što je ukus one gotove testenine koju prodaju u M&S-u, s komadima fete veličine malenih loptica za golf; ili kao što je onaj veliki južni peron na stanici Ejndžel. Na tom peronu stvarno ima mnogo mesta. Baš sam pre koji dan bio tamo i pomislio sam: zašto li su izgradili tako besmisleno veliki peron? Predivan je. Osećao sam se kao da sam bio na odmoru negde u Londinu. Možeš da trčiš gore-dole po tom peronu, da jašeš neku životinju po njemu...

Da jašeš slona. Slona! Evo, pazi samo, sad ću krenuti na posao. Rekao sam tu reč: slon.

Imam jednu prijateljicu koja je ranije živela u Južnom Londonu ali se nekoliko godina

*

Eng.: elephant - slon, castle - zamak, top. Nazivi dveju ulica u Londonu. (Prim. prev.)

Lanac mini-marketa. (Prim. prev.) * Lanci supermarketa. (Prim. prev.) *

XIX severniBunKeR I 47od100I GRADOVI

Krejg Tejlor

XIX severniBunKeR I 48od100I GRADOVI

preselila nazad u Hadersfild. Pre koje veče me je pozvala da mi kaže da se učlanila u hor. Ja reko‘: U šta? U hor, kaže ona. Ta reč kao da se odjednom pre stvorila ovde iz neke druge galaksije. Zašto ide na probe hora kad može to vreme da iskoristi radeći? Kako se to uopšte “peva u horu“? Zašto, pobogu, i ustaje od radnog stola? Pretpostavljam da bih se mogao i ja priključiti nekom horu kad bi probe održavali u onom delu M&S-a gde drže gotove obroke od testenine. Mogao bih skoknuti do njih na oko tri minuta tokom pauze za večeru pre nego što se vratim na posao pa onda i tamo malo sedećki pevušiti, ali inače... Pretpostavljam da u Londonu postoje horovi. Možda će jednog dana neko okupiti jedan i u Londinu. Londinski muški hor.

Zamislio sam potom kako pokušavam da se išunjam da odem na probu hora ili tako nešto, na nešto u Londonu, kako se iskradam iz Londina i idem u London i kako zamalo uspevam da prođem pored te ogromne usnule zveri, onako na prstima. Ali onda se Elefant probudi. Pa se pored njega probudi i Kasl - kakav dvojac! - pa mi zajedno prepreče put. Možeš to da zamisliš, zar ne? Slon onako, kao, zamahuje surlom. Ne znam šta bi zamak radio. Mogu li zamkovi biti agresivni? Pretpostavljam da mogu kad igrate šah.

Jednog dana ću se preseliti u London. Kad budem bio bogat i kad budem pokupio svu lovu i kad nikad nikad nikad više ne budem morao nekom da kažem da radim u banci.

Ima da iseckam sve kravate koje nosim na poslu i bacim ih u Temzu, da uzmem sav taj silni novac koji sam zaradio, sav novac koji ljudi misle da sam zaradio prodajući dušu, i da se lepo preselim iz Londina u London. Otići ću do stanice Elefant i Kasl poslednji put, sesti u voz na liniji Bejkerlu i otići na sever. Posetiću Vestminstersku opatiju i Londonsko oko i kad budem bio u jednoj od onih kapsula iz koje ću videti čitav grad, neki turista iz Minhena ili Ajdaha će mi reći: O, prvi put ste u Londonu? A ja ću mu, onako sav važan, reći: Aha. I pravo da vam kažem - tačno sam ga ovakvim i zamišljao.

Pozvali su ga za sto načičkan praznim bocama i okružen muškarcima u odelima. Zamalo da zaboravi kravatu koju je urolao i stavio pored slanika i jelovnika. Ostavio je za sobom gomilicu novčića od jedne funte i praznu čašu.

Džejn Lanajero O dolasku iz Ugande Tada sam još studirala u Ugandi i na univerzitetu smo pisali izveštaje o ratu u mom delu zemlje. U jednom od njih smo naveli neke zločine koji su se desili i slikali ih, pa sam sve to potpisala govoreći da naravno posedujemo dokaze i da je za sve kriva vlada. Sve je preraslo u nešto prilično opasno pa sam morala da napustim zemlju i dođem ovamo. Imala sam dvadeset dve godine.

Na aerodromu Getvik su mi dali kartu za voz i uputstva kako da odatle stignem do pansiona u Harou na Brdu.* Da znam da čitam i pišem, to stoji. Ali se nikada do tada nisam vozila vozom i nisam znala kakvi su vozovi u Londonu. Kažu ti da uđeš u voz na liniji Serkl, pa da onda pređeš u neki na liniji Metropolitan, pa onda u neki drugi, pa kad stigneš do te stanice da onda odeš na onaj peron. Bože, pomozi mi, rekla sam. Penješ se, pa se spuštaš, pa izađeš...

Ništa nisam razumela. Plašila sam se da nekog pitam pošto sam oko sebe videla sve te belce i nisam znala kako da im priđem. Poželiš nekome dobro jutro a on te samo pogleda. I svi sede s raširenim novinama i ćutke čitaju. Aha, znači ovo je takvo mesto? Ni sa kim nisam popričala.

A tek kako je hladno bilo! Stigla sam u julu, ali bilo mi je veoma, veoma hladno.

Imala sam dokumenta i uputstva kako da stignem do pansiona, a i rekli su mi broj kuće. Ali nisam imala pojma da se kućni brojeve svi nižu u jednom pravcu. Pošla bih jednim putem pa nakon određenog vremena shvatila da sam pogrešila. Mislim da sam s aerodroma pošla u pola deset ujutru, a u Harou na Brdu stigla oko osam uveče. Osam uveče! Nisam nigde usput zastajala, ali mi je samo na stanici Viktorija trebalo četiri sata da od glavne

*

Deo severozapadnog Londona. (Prim. prev.)

Prevela s engleskog Bojana Gajski

(Craig Taylor: Londoners The Days and Nights of London Now - As Told by Those Who Love It, Hate It, Live It, Left It and Long for It Granta Books, 2011 Copyright Ó Craig Taylor 2011)

Kreg Tejlor objavljivao je tekstove u najistaknutijim novinama tri zemlje - u Gardijanu (Ujedinjeno Kraljevstvo), Njujork tajmsu (SAD) i Gloub end mejlu (Kanada). Njegove književne tekstove objavio je Misisipi rivju. Proteklih godina, pisao je One Million Tiny Plays About Britain za Gardijanov Vikend magazin, a tri od ovih drama bile su štampane na torbama i uručene pobednicima Kanskog festivala. Takođe izdaje sopstvene magazine, između ostalih The Review of Everything I‘ve Ever Encountered i Dark Tales of Clapham. Njegovu prvu knjigu, Return to Akenfield, objavila je Granta, 2006. godine.

XIX severniBunKeR I 49od100I GRADOVI

železničke pruge dođem do stanice metroa. Pa onda taj voz u metrou. Kad sam ga videla da dolazi tako sam se uplašila da nisam smela da uđem u njega. Čekala sam da prođe prvi voz da vidim kako se ponašaju ostali ljudi, pa sam onda čekala da prođe i drugi jer i dalje nisam znala šta treba da radim. Hajde sad, govorila sam sebi, obrati pažnju: svi izgledaju vrlo samouvereno i samo zakorače i uđu u voz. Ali stalno sam se pitala hoće li se ta vrata otvoriti ili neće.

Jer, videla sam da se otvaraju, ali ponekad su ljudi i pritiskali neko dugme... Bilo mi je jako strašno. Onu rupu između perona i voza da i ne spominjem!

Najstrašnije od svega je bilo to što su mi za određeni datum zakazali razgovor o dobijanju statusa izbeglice, pa je trebalo da se vratim na aerodrom. Tad celu noć nisam spavala, samo sam razmišljala o putovanju. Nisam ni mislila o razgovoru, pred očima mi je jedino bila čitava ta noćna mora od povratka na Getvik.

Međutim, ljudi u pansionu su bili vrlo gostoljubivi. Kad sam ušla upravnik mi je rekao: “Jesi li ti Džejn? Dugo te već čekam - šta se desilo?“ Gospode bože, ne možete vi ni da zamislite kroz šta sam sve prošla, rekla sam mu.

XIX severniBunKeR I 50od100I GRADOVI

Maja Klarić

CRVENI GRAD

U donjem lijevom kutu trga Djemaa el Fna Ako se dolazi preko parka Foucauld Za leđima ostavljajući La Koutoubiu Na niskom stolcu sjedi dječak I šutke prodaje kolačiće.

Zvukovi Marrakesha ispunjavaju I prostor i vrijeme i zrak, Sve ulice, Svaki uski derb, Svaki krcati souk.

Zvukovi su simboli Ovog grada koji buči Na koju god stranu da krenemo: Zveckanje kovanica Prodavača maramica, Lupkanje četkom O kutiju za laštenje cipela, Danonoćno bubnjanje berbera I riječ najčešće ponavljana Poluzabranjena Po dobroj cijeni, dobre kvalitete.

U Marrakeshu je sve autentično, Sva je obuća od kože, svaka torbica ručni rad, Svaki turban izvorno tuareški.

A opet Svega ima na stotine, Na tisuće, Tisuće lampi, Vrsta začina, komada nakita...

U tom moru zvukova i mirisa Šutnja je dječakova poput zalaska, Poput sutona nečeg što je već dugo isto I nikad se ne mijenja.

Tik do njega Iste kekse Prodaje nekoliko staraca Za jedan dirham po komadu, Ali dječak je neprimjetan i jedva da se riješio polovice.

Na Medinu pada noć I zrak počinju ispunjavati još jači mirisi, Još veća buka.

XIX severniBunKeR I 51od100I GRADOVI Grad se komeša poput proključale kaše.

Dižu se zasitni dimovi pokretnih pečenjara, Kućice kuhanih puževa kuckaju kao školjke I malo je prostora za desert.

Dječak je gladan i cijelo vrijeme razmišlja O jednom jedinom keksu Premda zna da će mu poremetiti računicu U kojoj nema robe za otpis I ništa nikad nije palo na pod.

Medina je glasna i proždire Poput gladne lavice, urla sa svih strana, Prolaznici su okrenuti leđima i ne obaziru se Što iza njih, sežući im jedva do pasa Dugo zagledan u stražnje dijelove Njihovih hlača i haljina, peta i potpetica, Dječak kradomice stavlja u usta jedan keks, Gura ga cijelog odjednom I nada se da ga nitko nije vidio Čekajući da se rastopi iza obraza.

Noć je duga i hladna, Nebo nad Marrakeshom prijeti I valja se dobro pripremiti, Pronaći najbolji kutak, S najviše zalutalih turista, Za zaraditi Dirham koji nedostaje.

UMETO BIOGRAFIJE: Maja Klarić, putopjesnikinja. Rođena 1985. godine u Šibeniku. Objavljivala poeziju u svim relevantnim hrvatskim književnim novinama i časopisima: Zarez, Quorum, Knjigomat, Poezija.

Zastupljena u antologijama Erato 2004. (Zagreb), Rukopisi 32 (Pančevo), Ja sam priča (Banja Luka), Sea of Words (Barcelona) i Castello di Duino (Trst), Prevodi za časopise Riječi, Poezija i Libra Libera, novine Zarez, Treći program Hrvatskog Radija i izdavačku kuću Algoritam. Nagrađena na međunarodnom pjesničkom natječaju Castello di Duino (Trst, Italija, 2008.), međunarodnom natječaju za kratku priču Sea of Words (Barcelona, Španjolska, 2008.), književnom natječaju Ulaznica 2010. (Zrenjanin, Srbija). Dobitnica UNESCO-ve stipendije za rezidencijalni boravak u Brazilu gdje je napisala zbirku putopisne poezije. Organizira međunarodni Festival aktivističke poezije Art Attack. Dovršila zbirku Život u ruksaku.

Propješačila 880km dug put Camino de Santiago u Španjolskoj o kojem piše putopis Vrijeme badema.

XIX severniBunKeR I 52od100I GRADOVI

Gr a d n aC rta n n a s tol n ja k u

Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku Kada sam prvi put napisao ovu rečenicu? Dvadeset drugog januara 2007, u rokovniku sa kožnim povezom na čijoj je prvoj stranici crvenim flomasterom pisalo: "Dnevnik". Pre toga, bacio sam konzervu i s krpe istresao mrve u kantu za đubre, koja je stajala u radnom delu, pod sudoperom. Ponovo sam seo za radni sto. Mada je prozor bio otvoren, u sobi se još uvek osećao miris sardina.

Palcem desne ruke obrisao sam kap ulja koju dotle nisam bio primetio. Mali, masni otisak ostao je na prvom od četiri lista papira. Na njima je bio odštampan razgovor sa poznatim američkim pesnikom Čarlsom Simićem, koji je trebalo da pošaljem redakciji jednog splitskog nedeljnika. Spremajući se da u tekst unesem poslednje ispravke, pronašao sam dva pasusa na sredini treće stranice i zaokružio ih plavom bojom: Na jednom književnom skupu u San Francisku, 1972. godine, sreli ste poznatog pesnika Ričarda Hjuga? Čarls Simić: Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd posle skoro dvadeset godina. Po povratku u Ameriku, otišao sam na jedan književni skup u San Francisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Ričarda Hjuga. Proćaskali smo i on me je upitao gde sam bio preko leta, na šta sam mu odgovorio da sam se upravo vratio iz Beograda. "O, da", rekao je. "Mogu jasno da vidim taj grad." Ne znajući za moje poreklo, nastavio je da mi crta po stolnjaku, između mrvica hleba i mrlja od vina, lokaciju Glavne pošte, mostove preko Save i Dunava, i nekoliko drugih važnih orijentacionih tačaka. Ne sluteći šta sve to može da znači, pretpostavljajući da je jednom posetio Beograd kao turista, pitao sam ga koliko je vremena proveo u njemu. "Nikad nisam bio u njemu", odgovorio je. "Samo sam ga nekoliko puta bombardovao."

Prepisao sam delove teksta u rokovnik i dodao rečenicu koja mi se dotle vrzmala po glavi: "Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku." Na istoj stranici zapisao sam brojeve 1972 i 1944, jedan ispod drugog, i podvukao liniju. Posle dvadeset osam godina, pomislio sam, saveznički pilot nosio je plan grada svuda sa sobom. Zaokružio sam broj 28 i iza njega stavio znak uzvika.

"Kako je moguće da nikada niste pogodili štab Gestapoa?" upitao je Simić. Potresen saznanjem da je mogao ubiti svog kolegu, Hjugo je objasnio da su poletali iz Italije i najpre gađali naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog stratešog značaja za naciste. Uvek su gubili poneki avion, pa su u povratku, kada je trebalo da izruče bombe na Beograd, leteli visoko i ispuštali teret gde stignu, jedva čekajući da se vrate u Italiju i ostatak dana provedu na plaži, u društvu lokalnih devojaka.

Povukao sam nekoliko paralelnih linija. Pokušavao sam da nacrtam ulice oko Glavne pošte, koje su ostale urezane u Hjugovom sećanju, poput ožiljaka.

XIX severniBunKeR I 53od100I GRADOVI

Mića Vujičić

XIX severniBunKeR I 54od100I GRADOVI

2.

Ožiljci - reč koja najtačnije opisuje moje neuspele literarne pokušaje Nakon pripovetke o krevetu u kojem je umro Lav Tolstoj, godinama sam pokušavao da napišem svoju drugu priču. Nervozno sam noću šetkao po stanu na Petlovom brdu, mimoilazeći u mraku očevu tetku Martu, koja mi je dozvolila da se uselim u jednu sobu.

Međutim, što sam se više trudio da pronađem pravi put, to sam jače udarao glavom o zid, dok se Marta, koja nikada nije palila svetlo, elegantno provlačila hodnicima.

Smatrao sam da su ožiljci moje orijentacione tačke. Čvrsto sam odlučio da prihvatim poziv jednog književnog časopisa, koji mi je ponudio da napišem priču o gradovima u kojima ne bih želeo da živim. Smatrao sam da ću pronaći rešenje za svoju buduću priču ukoliko nanjušim plan grada koji bih svakog trenutka mogao da nacrtam na stolnjaku.

Na marginama rokovnika sa kožnim povezom napisao sam cifre 2007 i 1978, jednu ispod druge, podvukao ih, i na kraju zaokružio razliku. Pokušao sam da skiciram delove tog mesta, kao da hvatam beleške, nadajući se da će ulice i trgovi, raskrsnice i soliteri, tačke sasvim udaljene u realnom prostoru i vremenu, na kraju ipak sačiniti kostur grada preko kojeg nikada neću moći da pređem gumom za brisanje: - Deo ulice od parkinga do ulaza u zgradu, ispred kojeg su ubili mog teču, direktora banke, jedne letnje noći, dok se vraćao sa sastanka. Pretpostavlja se da je parkirao automobil, sa suvozačevog sedišta uzeo sako, kravatu i akten-tašnu. Izašao je iz automobila i zaključao vrata. Posle nekoliko koraka ka svojoj zgradi, verovatno shvativši da je u gepeku zaboravio kesu svežih jagoda, okrenuo se natrag. Pred ulaznim vratima pao je pokošen mecima, gde su ga, nekoliko minuta kasnije, pronašla dvojica mladića, vraćajući se sa rekreacije. Posvedočili su da je ležao na trotoaru u okrvavljenoj beloj košulji. Kada su ugledali jagode koje su se otkotrljale niz ulicu, nakratko su se ponadali da su one uzrok crvenih fleka na košulji, ali čim su ga dodirnuli, shatili su da je mrtav. Ništa više nisu mogli da dodaju svom svedočenju, osim da im se čini kako su, prilazeći mestu zločina, dva puta čuli zvuk kao kad automobil pređe preko prazne plastične flaše na asfaltu.

- Gradska rakrsnica na kojoj je poginuo moj prijatelj dok je na pešačkom ostrvu čekao zeleno svetlo. Vozač koji je izgubio kontrolu prešao je preko ostrva, pokosio ga, i uzalud pokušavao da mu ukaže pomoć. Jedan slučajni prolaznik posvedočio je kako je i sam pokušao da mu da veštačko disanje, ali su mu ruke, čim ih je prislonio na njegove grudi, jednostavno propale, kao u puding.

- Mala gradska pošta, bakalnica i deo stare zgrade, do ulaza: jedini kadar koji sam uspevao da vidim sa prozora bolničkog ve-cea, u kojem sam provodio popodneva, sa gipsom na ruci, kako bih što manje ležao pored kreveta u kojem je umirao jedan pacijent.

(Povukao sam liniju u rokovniku, želeći da skiciram plan tog dela grada, ali me je podrhtavanje u rukama nateralo da odustanem. Od crteža je ostala jedino kriva, iskrzana linija koja je trebalo da odvaja pločnik od zida male pošte i bakalnice ispred čijih je vrata svakog dana stajala prepolovljena sočna, crvena lubenica.)

- Malo pristanište u jednom dalmatinskom letovalištu, ispod zgrade sa čijeg se drugog sprata bacila žena, uz vrisak. Dok smo čekali brodić koji nas je svakog dana prevozio do plaže, posmatrali smo milicionera u kratkoj plavoj košulji kako pokriva telo belim čaršavom.

Povukao sam još jednu crticu, želeći da dodam još nekoliko teza na kojima bi se bazirala moja priča o gradovima u kojima ne bih želeo da živim, ali sam se prosto uplašio samog sebe.

Uz to, učinilo mi se da čujem glas.

Ustao sam od stola, iščupao upravo ispisane listove iz rokovnika sa kožnim povezom i nervozno ih zgužvao. Da li se može uništiti plan grada u kojem ne bih želeo da živim? Da li je pisanje samo igra na papiru, zapitao sam se, osećajući mučninu.

Sardine.

Bacajući zgužvanu hartiju u istu onu kantu, ugledao sam Martu kako prilazi noseći metlicu i đubrovnik.

"Opet si prosuo mrve van kante", rekla je i stala pažljivo da ih mete.

d o b r o d o Š l i u ‫شيرعلا‬

Ni sada ne mogu da procenim da li je bilo moralnog opravdanja za polazak na putovanje u trenutku kada je cela nacija drhtala nad životom trostrukog narodnog heroja i doživotnog suverena. Tito je bio u ljubljanskoj bolnici, politički vicevi polako su se pretvarali u crnjake, a dnevne novine su u gornjem desnom uglu svakodnevno štampale uokvireni tekst koji se zvao “saopštenje konzilijuma“. Naučio sam, tih dana, da u milozvučnoj reči stranog porekla - insuficijencija - nema ničeg očaravajućeg.

Bilo kako bilo, sa prijateljem N. pošao sam u Jerusalim, na mesto gde je Demijurg zabio iglu šestara kada je dizajnirao svet. I to preko Kaira. Autobus je jezdio kroz pustinju, u jednom času ugledali smo prizor koji je, s obzirom na okolni predeo, nedvosmisleno mogao da bude prepoznat kao fatamorgana: gigantski teretni brod plovio je pučinom rumenog peska. Ubrzo je postalo jasno da smo se približili Sueckom kanalu. Nevelika skela puna kofera i zavežljaja prebacila nas je na Sinaj, pravo u trgovački deo gradića Al Kantara, gde je u komešanju bezbrojnih bučnih ljudi čekao drugi autobus.

Iako je od poslednjeg rata prošlo sedam leta na Sinaju su na svakom koraku bile vidljive posledice razaranja. Kao da su teško naoružane vojske tuda protutnjale pre nekoliko dana.

Dve godine ranije Anvar el Sadat i Menehem Begin dobili su Nobelovu nagradu za mir za do tada teško zamisliv dogovor između arapske i jevrejske države i izraelska osvajanja su se u nekoliko etapa topila pomeranjem granica na predratne. Autobus nas je još neko vreme vodio kroz pustinju i u času kada se, u daljini, ukazaše prve palme, naletesmo na barikadu. Neko uniformisano lice saopštilo je vozaču da je pustinjski vetar naneo pesak na usku asfaltnu traku i da se ne može dalje dok oluja ne umine i nanosi ne budu uklonjeni. To je, u suštini, značilo da moramo pronaći nekakav smeštaj u najbližem naseljenom mestu. Sa glavnog puta skrenuli smo prema severu, prema palmama koje su nagoveštavale da se iza njih nalazi nekakva voda, možda i more.

Odveli su nas u oniske šestougaone bungalove nalik na ćelije saća za koje su rekli da su deo turističkog kompleksa. Eksterijer se još mogao podneti - pravi doživljaj nastajao je kada se otvore vrata, u nozdrve udari memla, kada se upali škiljava gola svetiljka i minijaturne, skoro prozirne škorpije razbeže po svojim zaklonima. Uzmi ili ostavi: hvatao se sumrak i postepeno je postajalo jasno da u naseobini nazvanoj El Ariš ne postoji bolji smeštaj. Ipak, odlučili smo da potražimo. U najgoroj varijanti spavaćemo u vrećama, na pesku. Tu se ipak oseća dah Mediterana.

Do “centra grada“ vodila je staza označena tragovima vozila u pesku. Iz daljine je dopirao lavež pasa. Korak po korak, nađosmo se u naselju od kartonskih kutija. Provizorne konstrukcije mahom izvedene u odbačenom ili pokradenom materijalu, od putokaznih tabli, ambalaže i auto-delova, skrivale su ruševine. Ponegde bi se, u svetlosti retkih uličnih sijalica, iza privremenih konstrukcija, videli ostaci betonskih zidova i ogoljena, neočešljana armatura koja šiklja prema sada već sasvim tamnom nebu.

Sa velikih kasetofona čula se muzika koju će pojedinci iz moje generacije tek za desetak godina

XIX severniBunKeR I 55od100I GRADOVI

Mileta Prodanović

XIX severniBunKeR I 56od100I GRADOVI

obljubiti i prepoznati kao “etno“. Na nekim mestima sklepane zgrade su se gotovo dodirivale, preprečujući ono što se moglo prepoznati kao ulica. Deca su nosila hleb i, zaista, pred nama se ukaza nešto što bi moglo biti pekara. Nigde nije bilo stolica, čak ni niskih tronožaca - sve se odvijalo na zemlji, katkad na asurama katkad i bez njih. Na džaku od pletene plastike stajale su tanke lepinje, pažljivo poređane jedna na drugu. Gazda pekare pruži nam, uz nezlobiv pogled i osmeh, jednu od njih. Prihvatili smo, otresli pesak sa rumene kore i probali začinjeno testo.

Noćna tržnica bila je, uprkos činjenici da je hleb bio ukusan, lišena šarolikosti orijentalnog bazara - činilo se kao da su se i boje, možda uplašene ratom, odselile iz ovog mesta. Grad nije imao nikakav trg, nikakvu urbanističku logiku, nije bilo ničeg nalik na školu ili bilo kakvo javno zdanje, sve se sastojalo od na brzinu popravljenih ruševina iz kojih su provirivali ljudi umotani u rite i oskudne parametre života. Čak i ono što je izdaleka ličilo na džamiju bilo je bez krova.

N. je rekao: “Možeš li da zamisliš da živiš ovde?“ Musavi dečaci loptali su se u jednoj od bočnih ulica. N. im vrati loptu i oni nas gestom pozvaše da se priključimo.

“Više od dva miliona ljudi živi na kairskom groblju”, rekoh.

“Pa ni ovo se ne razlikuje mnogo od toga”, zaključio je N. “Šta misliš, da li će se u El Arišu roditi neki doktor atomske fizike?”

Mnogo godina kasnije prošao sam kroz naseobine slične El Arišu nedaleko od mog rodnog grada, u zemlji koja je u nekoliko etapa prestala da se zove Jugoslavija. Duh El Ariša stigao je tik pod moje prozore. Prljavština se postepeno iz higijenske pretvarala u metafizičku kategoriju, baš kao u misirskom mestašcu u kojem sam proveo slučajnu noć. Trgovalo se sa kutija, sa hauba, plivalo se, i još se pliva, kroz nanose otpadaka i svekolikog đubreta. Loše održavanje kao vidljiv znak odustajanja od budućnosti. Nekoliko ulica dalje su neokrpljene ruševine sa kraja prošlog stoleća, a još dalje, u zemljama koje se nadovezuju na moju, stoje ostaci izrešetanih kuća koji su se, posle dvadesetak godina, skoro stopili sa prirodom.

I kada u poodmakloj informatičkoj eri, posredstvom sveopšteg najboljeg prijatelja nazvanog internet, pokušate da doznate kako El Ariš izgleda danas naletećete na podatak da se El Ariš, iliti ‫شيرعلا‬‎, ističe jasno plavom bojom svog mora, drvoredom plodonosnih palmi uz obalu, marinom i brojnim luksuznim hotelima.

Nije li, zaboga, došlo vreme da preispitam svoje stavove?

XIX severniBunKeR I 57od100I GRADOVI

XIX severniBunKeR I 58od100I GRADOVI

Noel Kokot

P E S M A Z A S M A K S V E TA

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo Na apokaliptičnim naletima nejednakostraničnih snova Jahala sam u kočijama preko dolina Procepila sam rupu u svojoj sudbini Tamo je bilo čudno i hladno i mračno

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo B u vatri R u vatri duplo O na vatri kao dve dojke Razdvojene paklenim mengelama K kao ključ suđenja i šta sam to učinila L stari prazni El koji ne vozi mog dedu natrag Njegovoj ženi granati iz Drugog svetskog rata i delovima violina Y o Zašto Zašto Zašto sam pogledala u te ciganske oči Tamo je bilo čudno i hladno i mračno N N kao moje ime koje peva Bog je tu Bog je tu Bog je tu Peva neka svi moji neprijatelji idu u pakao (hell) Noel Noel Noel Noel Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo Tegle koje su se ugljenisale u mom susedstvu Videla sam kako se dim diže iz njih u mom susedstvu Nisam bila glupa, moje oči nisu bile slepe Ali Y (zašto) o Y (zašto) sam se osvrnula, stub Mortonove soli Zašto sam se savila da okusim natopljenu travu duše Zašto sam ostavila Tebe da odeš na to mesto Tamo je bilo čudno i hladno i mračno Sveti duh je bio tamo ali ga nisam videla To je bilo tamnoplavo isijanje ali ga ja nisam videla Blenuli smo jedno drugom u oči s takvim strahopoštovanjem kao da si Gledao u vrata pakla Franc K kaže Kao da stojimo pred vratima pakla Kafka kaže U mom susedstvu ja sam kucala na vratima U mom susedstvu odgovor je bio da

XIX severniBunKeR I 59od100I GRADOVI U mom susedstvu kada sam ušla više nisam bila nevina U mom susedstvu postala sam jedna od njih jedna od njih Nikad više ispirana plavim prostorima plamena Postala sam jedna od njih moje susedstvo moje susedstvo Neki putuju vozom u mom susedstvu Neki imaju averziju od protivpožarnih stepenica Zgrada se njiše tako lagano na vetru Prvi put kad sam napustila svoje susedstvo, Bog je jecao Kad sam se vratila, zalasci sunca su bili krvavi Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo Portal mog šestog čula širom se otvorio Portal mog šestog čula ponosa se otvorio i otvorio Mislim da se više nikada neće zatvoriti Otvoreno i otvoreno moje susedstvo moje susedstvo Svaka sekunda je bila san koji hoda Svaki minut je bila magija koja govori Svakog časa nalet apokalipse nejednakostraničnog sna Sada veslam, veslam, užasno je veslati Veslanje pokajanja veslanje kroz sve faze Procepila sam rupu u svojoj sudbini Ostavila sam Te moja sudbino Tamo je bilo čudno i hladno i mračno Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo Smrt je majstor iz Bensonhursta Smrt je majstor iz Avenije M Pas liže rane stoleća Lazare, Lazare ko će biti majstor ove kuće?

Ko će biti tamnoput smešan Ciganin u kovitlacu Nejednakostraničnih snova moje apokalipse u susedstvu Koji kazuje moju budućnost mesecu koji se smeši?

Moja nevinosti, gde je to?

XIX severniBunKeR I 60od100I GRADOVI

Procepila sam rupu u svojoj sudbini Celinu u svojoj sudbini Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Donela sam ti Svetog duha moje susedstvo Na karticama u katalogu naslikala sam ih plavom bojom moje susedstvo Bog se nasmejao mom susedstvu Tvorac mi je dao znak Njegovog prisustva moje susedstvo Kao da je hteo da nagradi moju žudnju za Njim moje susedstvo Sada idi i učini to isto moje susedstvo moje susedstvo Ameriko, tvoji pesnici su se sjatili u mom susedstvu Tvoje krasne ranjene ptice u mom susedstvu Tvoji Sveti Duhovi Sudbina me opasala poput ograde moje susedstvo Ograda koju nikad neću preskočiti moje susedstvo Zvona zvone u mom susedstvu Knjige gore u mom susedstvu Sveće koriste za jebanje u mom susedstvu Zašto sam se savila da okusim natopljenu travu u mom susedstvu Nejednakostranični naleti lete preko groblja A mi ćemo morati da klečimo na kolenima A mi ćemo morati da klečimo na kolenima A mi ćemo morati da klečimo na kolenima i jedemo tu travu Zauvek i uvek Amin U mom susedstvu sam kao dete sanjala o tebi Sanjala sam kako si seo na moj krevet sa gitarom i smešio mi se Dejmon Deamon Damiano Bio si moja sudbina Bio si moja sudbina Naša sudbina je bila užitak Kako ovo da prevedem Kako da to prenesem Kako da to prevaziđem Da preobrazim Trava trava Čije vlati treba lizati Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo U mom susedstvu sam kao dete sanjala o tebi O vikinški čoveče sa gitarom S rukama od zlata, rukama od mirisne smole Prsti puni krvi i plakanja Prsti puni devica i besprestanog plakanja Plakanja kao kad Rejčel plače što neće biti utešena Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo S mojim vizijama vizijama vizijama Raznesenih lobanja u Laramiju, Vajomingu U sunčano popodne Ova luda vlada moje susedstvo Sa svojim ritualima i magijama moje susedstvo Sa svojim zez zakonima i krštenjima Sa svojim Zlatnim rukavicama i Južnjačkom utehom

Moje susedstvo, moje susedstvo, moje susedstvo Gori u plamenu moje susedstvo Dozivam vas koji ste živi moje susedstvo Dozivam vas koji živite u mom domu moje susedstvo Gde se šetkam u svojim patikama Gde jedem i pijem rđu Gde se valjam u travama groblja Gde mrtvaci, pravi mrtvaci zez zakona Zlatnih rukavica Južnjačke utehe Gde leže nesputani Duboko u sećanju Duboko u sećanju Duboko u sećanju i sećanju i sećanju Duboko u sećanju (poljubi me) Ti ćeš otići

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo

Odlomak iz pesme Poem for the End of Time, Noelle Kocot.

Prevela s engleskog Ivana Maksić

Noel Kokot (Noelle Kocot) je američka pesnikinja rođena i odrasla u Bruklinu. Autorka je šest pesničkih zbirki i dobitnica nekoliko važnih nagrada za poeziju. 2011. objavila je zbirku Veći svet (The Bigger World); 2010. bibliografski pamflet Dejmonova soba (Damon's Room), 2009. zbirku Sunčana sreda (Sunny Wednesday). Ovaj prevedeni odlomak je iz istoimene zbirke izdate 2006. pod nazivom Pesma za smak sveta i druge pesme (Poem for the End of Time and Other Poems). Neke od pesama ove američke pesnikinje u prevodu na srpski jezik mogu se naći u najnovijoj Antologiji njujorške poezije 21. veka Dan kada je umrla Lejdi Gaga, Peti talas, Niš, 2011.

XIX severniBunKeR I 61od100I GRADOVI

Diže se sa feniksom, diže se iz pepela Diže se iz vlada Diže se iz korporacijske krvi Utire sebi put kroz Indoneziju Utire sebi put kroz Brazil Utire sebi put kroz Afriku Utire sebi put kroz Kosovo Utire sebi put kroz tržišta u razvoju Južni pol se pomerio za 4,5 metra za godinu dana moje susedstvo Led se topi, pingvini tuguju Bože, zašto si nas Ti napustio ovde, ovde ovako?

XIX severniBunKeR I 62od100I GRADOVI

treba reĆi

Brat me je zamolio da svratim i usput kupim nešto piva, jer bio mu se najavio stari prijatelj kog dugo nije video, izgnanik iz inostranstva, legendarni lik iz najboljih dana sunovrata adolescencije. Taj me je, navodno, baš voleo kad sam se kao balavac muvao oko njih, dok su u bratovljevoj zadimljenoj sobi uz pivo raskrinkavali suparnička društva, prevejane ženske i druge opasnosti večernjih izlazaka. Nisam mogao da se setim ko bi to mogao biti, jer danas za mene, poodavno odraslog, to više nisu ni događaji ni ljudi već slikovnica u kojoj se podsećam na sebe, setni spomenar koji opominje da sam nekako nastao i da nisam sebe prosto izmislio. Ti dani su bili osvit grandiozne mladosti, poigravanje na rubu primamljive provalije, slutnja života u kom ću biti kao moj brat, velik, hrabar i okružen zapanjujuće interesantnim drugovima, svaki lud i neverovatan na svoj način. Držali su me kao podmladak, čupavo kuče koje se mota oko nogu i najavljuje vernost, zube i veličinu. Moj brat je tada bio hipik zamašćene kose s gitarom rezbarenom nerazumljivim tetovažama. Stalno se mrštio na mene zato što sam uopšte prisutan dok govore o njegovim devojkama i životu van kuće, a oni su me branili, nisu mu dozvoljavali da me istera iz sobe. Smejali su se mojim dečjim komentarima na koje bih se povremeno odvažio, gajili u meni novu generaciju momaka iz kraja koju valja obučiti na vreme, pripremiti za krv i suze kafea i diskoteka. Naselje je pleme, a taj dim koji se nadvija nad separeima nije od lule mira. Gle ga sad, govorili su, maklja bananicu, a za par godina će da ljušti pivo ispred "Partizana". Nagađam da im je sama njihova mladost zbog mene postajala lakša i prirodniji nastavak detinjstva, jednom kad su se navikli na nasrtljive malje i čudne nagone.

Nisam bio sasvim siguran koji od svih njegovih drugova će da se pojavi, i da li će to uopšte imati ikakve veze sa mnom. Ja pivo nisam ni pio ispred "Partizana", a sve manje mi se pije i po kafanama. Prebrzo sam kroz sebe proterao većinu svoje životne doze, a ovo malo na šta još imam pravo, organizam mi govori, bolje da rasporedim na slave, nove godine i proslave rođenja. Kad se nada mnom vijori dim, to je emanacija individualnosti, ne totema, i miriše na ostavljanje na miru, ne na paljevinu. Prerastao sam odrastanje. Kupiću pivo, dan je lep, idem do brata jer tamo je on, tamo sam ja, u stanu u kojem sam odrastao.

Izazim na ulicu. Dva omladinca beže za ugao, ni od koga. Osetim dah auto-laka. Osvrćem se, ne vidim šta su uradili. Slutim njihovo uživanje u tom opojnom isparenju. Nešto su negde saopštili, što uvek bazdi po opasnosti i otrovu koji teži da se izluči.

Kiša staje, raskvašena ulica uzdiše a sunce se zahuktava na zenitu. Vetar oživljava ušne školjke, podglavljuje mozak porukama o proleću. Poslednji oblaci se kotrljaju niz nebo kao krmelje.

Ljudi i njihovi glasovi šire prostor. Međuvreme je, vikend, grad se mreška. Odlučujem se za putanju - kroz centar, pored parka, pa bulevarom, tu je prodavnica sa pivom, onda uličicom kraj škole, do mog naselja. Kao i obično kada ne žurim, biram staze sa manje zidova. Oni se ne mogu izbeći, i ja ih se ne plašim kad sam s ove strane, ali volim da ih vidim izdaleka. Prozori i vrata postaju lica, oronulost postaje starost, grafiti stasavaju u poruke s kontekstom. Kad se od zidova odmakne, postaju medij, ne pregrada, i oličenje, ne ograničenje.

XIX severniBunKeR I 63od100I GRADOVI

Siniša Soćanin

XIX severniBunKeR I 64od100I GRADOVI

U parku sam. Vidim porodicu, oca i majku i dečaka od oko tri godine. Mališa piški u podnožje spomenika. Sam spomenik je postolje na postolju na postolju, izvučen kao četvrtasti durbin.

Na vrhu je ploča sa pohabanim znamenjem. Potrebno je novo. Osnova se ne menja, nema potrebe, kao presto i kruna među koje je povremeno potrebno ugurati novog čoveka. Majka stoji pognuta iza deteta, pomaže, svedena na zadatak. Ne primeti u šta mališa gleda, sva je utonula u dužnost kao u utehu, a on je podigao pogled i zuri u grafit ispisan na spomeniku, slova koja ne razume. Piše: Sramota me, dakle postojim. Ćale stoji podalje, kao stražar.

Taj grafit je već poznat, opričan i čak opevan. Ne znam ni da li je počeo kao grafit ili naslov sa interneta, ili je naprosto istina o stanju različitih ljudi u isto vreme, pa autorska prava imaju samo zlikovci koji su nas u to stanje doveli. Raduje me što se množi, i ljubomoran sam što ga nisam ja smislio. Nije žvrljotina, otisnut je kroz šablon, što je već kampanja. Podrazumeva i pripremu, dakle nije puka fora. Neko zaista oseća da postoji, da je kao čovek živ, zato što ne pristaje na ono čega se stidi. A pošto živom čoveku nije dovoljno tek živeti, on to i komunicira.

Kopka me to. Ko pravi te grafite? Jasno mi je ko piše ljubavne brljotine i nakazne navijačke poruke, ali ako preberem po svim likovima nekoliko mladosti koje sam doživeo i ispratio, ne znam nikoga ko je mogao pisati ovako smislene poruke. Ne znam ni ko je u mom naselju napisao: Dole droga, dajte nam čevapa, i to u vreme kad bi trebalo da sam znao. Možda i ovaj mališa oseti nešto, gledajući u pošaran a sada i popišan spomenik, jer njemu je bez sumnje kod kuće zabranjeno da šara po zidovima, a teško da nije pokušao. I eno ga, zapišava beton. Izaći će iz kuće, kad-tad. On nema srama, još ne. Ako bude sreće, roditelji će mu ga usaditi. Ako stid da izlučuje sebe na zid postane slabiji od stida zbog društva kome pripada, napisaće grafit ili postati umetnik ili lopov.

Obučen je, kreću. Ispred mene su. Otac razgovara mobilnim telefonom. Poslovni razgovor, očigledno. Majka gleda za ženama, prikriveno i pomno. Mene ne primećuju, osim klinca koji povremeno proverava gde sam. Jede čokoladicu, baca ambalažu u travu. Mali je, mislim, nema veze. Mama i tata nisu videli. Nailazim, podižem papir, bacam ga u kantu. Nije teško.

Dete je sve videlo. Namignuo sam.

Obilazim ih. Ovlaš im ugledam obična lica. Otac mi se ne dopada. Izbrijan je, a vikend je. Dok sluša sagovornika, arogancija mu visi sa zatvorenih usta kao suptilno gađenje. Kad progovori, saopštava da je pametniji, konkretne reči su nevažne. Majka je mirna, pa opet duboko unezverena. Pod tišinom huji pošast misli. Dečak je jedini prisutan. Kao takav, ne propušta da opazi igralište od balvana i kanapa, poznato kao Drvengrad, i bez najave, kao tane ispaljeno iz nategnute želje, nasrće na stepenice. Otac telefonira okrenut leđima, ali majka ga hvata za jaknu, dečak samo što nije pao. Otima se i preti plačem, stisak ne popušta. Nekako se sve stišava a oni zajedno čuče i prebrojavaju zarđale eksere koji izbijaju iz natrulog drveta. Žao mi je deteta. Drvengrad je ruina, bojno polje, noćni poligon osvete mladih u predizlaznom dobu, kojima je rano za pare i kafiće. Ali mališa je u redu. Danas se uči šta su ekseri. Danas se uči šta je šteta. Danas se uči da napolju žive mračna bića koja kidaju dečja igrališta. Te kreature noći nastaju od dece, volšebnim magijskim ritualima u školama i dečjim sobama, ako u pravom trenutku nešto dodate ili izostavite ili zakasnite sa sastojcima čoveka, a čarobnu formulu niko ne zna, jer se govori nesvesno, misleći da se detetu govori nešto drugo, nešto puno brige, na primer.

Ulazim u prodavnicu. Pitam se, da li je to ista omladina koja piše sve one visprene grafite? Čudno je to. Grafite razumem, ne smatram ih zlom. Grad ih nekako zaslužuje, kao pogrdnu poruku koju potajno okačimo na leđa nekog moćnijeg od sebe. Ali - kidati Drvengrad? Možda klinci tako raskidaju veze s detinjstvom, kad im se uveče, pred ponoć, prikrada privlačnost mraka. Izlazim iz prodavnice sa pivom, ne sećam se ni biranja ni plaćanja.

Radujem se, ponovo smo na okupu. Dete me odmah registruje, ovlaš se približava majci.

Ovoga puta ne namigujem, naivno šećkam iza njih. Jedino me otac nervira. I dalje je na telefonu. Pomišljam kako bi mu trebalo prići, zamoliti ga da završi razgovor i poželeti mu ugodnu šetnju sa porodicom. U tom trenutku, ispod jednog parkiranog automobila pojavljuje se mačka i prilazi ženi. Sa zaprepašćenjem gledam kako otac, odjednom prisutan, prilazi i zamahuje nogom na životinju. Mačka munjevito nestaje pod kolima. Žena i dečak su ustuknuli, ona uplašeno, on zbunjeno. Meni srce lupa. Nije mi žao uplašene mačke, žao mi je sveta, žao mi je mene primoranog da u njemu takvom živim. Ovom gadu treba očitati lekciju.

A on i dalje telefonira. Đubre staje, oseća da nešto nije u redu, okreće se. Dečak se saginje, traži mačku pod automobilom. Očev pogled znači: šta ste stali? Žena poginje glavu i povlači dete. On i dalje zuri u nju, sa blagim izrazom gađenja na zatvorenim ustima. Da li mi se čini,

Eto čoveka koji počinje opasno da me nervira. Mislim se kako da mu priđem, šta da mu kažem, a sada je već jasno da mu se nešto mora reći. Ne smemo prolaziti kraj toga. Kako da mu stavim do znanja da je stoka, da u ovom gradu nema mesta za mene i njega, i da li da mu nešto uopšte kažem ili da ga prosto prebijem, prvo da ga šutnem kao mačku a onda da ga prebijem kad krene da se brani, a pitanje je hoće li se uopšte braniti, jer ja nisam samo jedna mačka i to se vidi odmah. Da li da ga prebijem pred detetom, ili da ga samo jednom ošamarim i kažem mu da ne dira životinje, ili ga samo zaspem tačnim i odmerenim uvredama, jer to bi možda bilo najbolje, moram da mislim na najjači vaspitni efekat na dete, dok za njega nema vajde, on je treš, stidak čoveka, čovekoid, kesa mesa i poganih misli, automat koji klokoće i zagađuje. Usporavam da im se ne približim previše. Ako mu ponovo spazim osionu njušku, neću izdržati da ga ne raspalim.

Nailazim na klupu. Sedam bez razmišljanja, okrećem glavu na drugu stranu. Neka idu. Dok odmiču, dišem i smišljam prave reči koje je trebalo da mu saspem u lice.

Polako se otresam. Kao i uvek, brzo mi postaje smešno što sam se toliko uzrujao. Dobro je što sam seo, što sam ih pustio da odmaknu. Jedna budala među mnogima. Treba reći, naravno, ali ne kad si suviše ljut, kad ne znaš šta radiš. Tek je podne, a ja sam se već umalo potukao sa nepoznatim čovekom. Smešno, zaista, govorim sebi. Sabiram se. Proveravam gde su mi pivo i novčanik. Palim cigaretu. Dan je lep. Šta mi je?

Odnekud mi stiže misao da sam, sedajući na klupu, primetio nešto neobično ispod nje, kao da je nekom nešto ispalo. Saginjem se i zbunjujem: na pločniku tačno ispod klupe vidim sliku čoveka u belom, stilizovanog muškarca, bez izraza na licu, sa rukama pruženim kao da nešto drži pred sobom. Gledam - ne drži ništa. Ovde ili nešto nedostaje, mislim, ili je posredi interna poruka određene generacije, pa ja nemam šanse da je razumem.

Bacam cigaretu, ustajem. Protežem se. Okrećem se skoro nevoljno, i vidim - sunce u zenitu baca se na klupu, a ona na čoveka u belom spušta rešetke od senke, i stavlja ga u zatvor.

Bezizražajno lice postaje utrnuli očaj, a pružene šake među prstima drže rešetke. Odgonetka me raduje. Nema tajni među generacijama, naravno. Omladinci su pokušali da oponašaju Banksija.

Nastavljam svojim putem, poznatom ulicom. Šetnja je ponovo prijatna, mada mi je bešika puna od trenutka kada sam ustao sa klupe. Gledam ima li neki ugao u kojem bih mogao da se olakšam, ali to je jedna od cena odrastanja - ne može se mokriti na javnom mestu. Sramota je. Svejedno, eno uličica koja vodi do škole, do naselja mog detinjstva. Nisam daleko od brata, može se izdržati.

Prepuštam kormilo sporadičnim mislima. Prelazim pogledom okolne zidove, vidim samo imena. Rudimentarni grafiti, golo prisustvo u imenu i vremenu. Ovo nije centar grada, ovde se živi. Bunt artikulisanih poruka zamenjuje se jeftinim nepoštovanjem - svuda je smeće. Ali čokoladice, plastične flaše i papirne maramice - to je bezazlena nekultura. Za dete, samostalan izlazak iz kuće nužno je delom i razuzdavanje. Odrastanjem, kuća postaje širi pojam, a sloboda se nalazi u tuđem gradu, drugoj državi, u dubokoj noći među nepoznatim ljudima.

U zrelosti, žarište borbe za slobodu povlači se u nedokučive vilajete sopstvene lobanje.

Shvatam da onome koga slediš, ne možeš pobeći - ponovo nailazim na porodicu koja me je umalo koštala živaca. Stoje na proširenom uglu malog trga, kraj još jednog spomenika. Ovoga puta, to i nije pravi spomenik, već tizer-skulptura svinji mangulici i psu pulinu, dve životinje od bronze, kao reklamna instalacija za nedaleki nacionalni park u kom je priroda lepa i sanjari se o turizmu. Tamo se gaje i mangulice, rutave svinje, kao simbol tradicionalnih vrednosti.

Nekada je Srbija bila veliki izvoznik tih životinja, sada praktično spasenih od izumiranja.

Ne znam da li strepim ili me raduje što sam ih ponovo sreo. Otac je sa detetom - sada oboje telefoniraju - igraju se oko skulptura. Dok se približavam, gledam dečaka koji pokušava da se popne na svinju, a tata mu jednom rukom pomaže. Preterao sam, mislim. Nije taj klipan tako loš. A i taj telefon... Možda je primoran. Gađenje što mu visi na zatvorenim ustima, u stvari je zbog te prinude. A vikend je. Grad se mreška pod suncem u zenitu. Možda bi on voleo da uživa u šetnji sa porodicom.

Postaje im jasno da je svinja prevelika za dečaka. Penje se i pati, grabi ručicama bronzane uvojke, ali svaki put sklizne u stranu. Otac ga povuče i smesti, ali mališa se samo svali. Otac

XIX severniBunKeR I 65od100I GRADOVI

ili on to proverava da li ona sme nešto da kaže? Njeno lice mi govori da je nekada već nešto rekla, pa loše prošla. Dete već trčka okolo, ne primeti ništa.

XIX severniBunKeR I 66od100I GRADOVI

počinje da se nervira. Sve je pomalo smešno. Majka jednom rukom telefonira, dok u drugoj drži fotoaparat spremna da klikne i ovekoveči nervozu. Konačno, kad sam se već našao sasvim blizu, otac snažno povlači dečaka i gura ga ka psu. Pulin je manji, dete će ga lako uzjahati.

Hajde, kaže tata. Sedi na kucu. Ali, dete okleva.

Nešto se odjednom menja. Dete od psa zazire. Odmah je jasno da ga ne muči strah od njegovih zuba. Otac insistira, sve je glasniji. Na kucu, na kucu. Tek tada i ja primetim.

Vrat psa je rezan. Bonsekom ili ko zna čime, lokalni sledbenici Banksija testerisali su pulina. Životinja je zaklana. Trag je slab na metalu, ali vidljiv, pogotovo jer je zaliven farbom. Kečap ili šta li, tek pulin obilno krvari. Ne vidi se odmah na tamnom bronzanom krznu. Užas je nedvosmislen.

Na kucu, da mama slika, govori čovek i podiže dete za kragnu.

Mama slika.

Otac energično skida dete sa psa i gura ga ka ženi - eto ga sad malo tebi.

Dete se okreće, gleda u kucu koju je jašilo, proverava da li se nešto promenilo. Ugleda me.

Ubrzavam. Ipak mi se gade ovi ljudi. Obilazim ih bez gledanja. Žudim da ih pogazim, da ih se navređam dok se ne ispovraćam. To je sada već kosmička stvar i dužnost. Molim se da skrenu.

Da me se klone. Da ih nestane. Ali, ubrzavaju i oni. U tihoj svađi, supružnici daju petama gas.

I oni beže. Treba im reći, neko treba da im kaže. Ne znaju gde su, ne znaju ko su, ne vide svet oko sebe, ni svoje dete u njemu. Ako im niko ne kaže, taj spomenik zaklanom psu, spomenik pokidanoj igraonici i šutnutoj mački ostaće poigravanje na rubu primamljive provalije, zapišani spomenar koji će jednog dana tog čoveka podsećati na sebe, ali društvu neće biti znamenje koje opominje da je taj nekako nastao i da nije sebe prosto izmislio.

Ja sada žurim. Ali gle, skreću za mnom. Krenuli su ka mojoj zgradi. Na moja vrata, gde sam odrastao.

UMESTO BIOGRAFIJE: Siniša Soćanin je rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Objavio je zbirku kratkih priča "Tri reda zuba" u Ediciji "Prva knjiga" Matice srpske (2002).

literatura i Gradovi u kojima (ne) volimo da živimo

Postoji medijski proizvedena saglasnost da je Šarlroa u Belgiji najružniji grad u Evropi. To je nekada bio veliki industrijski grad, ali posle Drugog svetskog rata doživljava lagano opadanje i kroz najgori period prolazi tokom devedesetih godina, kada je sasvim osiromašio i postao ogoljeno mesto u kojem su došle do izražaja sve poznate mane urbaniteta. Naravno, ovaj grad je ružan zato što nije lep, odnosno zato što objedinjuje sudbinu mnogih drugih propalih gradova ili njihovih četvrti i time odražava određene navike našeg uma oblikovane i na osnovu pojedinih književnih i filmskih ostvarenja. Premda, verovatno, ne bismo voleli da živimo u gradu Šarlroa, mislim da je njegova sudbina u određenom smislu povezana sa sudbinama svih voljenih i nevoljenih gradova, i onih u kojima živimo i onih u kojima ne živimo. U stvari, rekao bih čak da moderna književnost od samih svojih početaka voli i ne voli da živi u gradu.

Pošto je ova teza smela, sledi pokušaj njene razrade.

Momčilo Nastasijević u jednoj belešci o Parizu optimistički veruje u kontinuitet između starog i novog u velegradu: “Novo vreme donosi svoje promene, i sve se utkiva jedno u drugo, te se dobija utisak nečega što je organski izraslo“. Nasuprot tome, Isidora Sekulić smatra da “moderan veliki grad ima u progresu svom nešto od kamena koji se oteo iz praćke“. Novina i promena se najvećma vezuju za gradsko okruženje. Uzori su, naravno, Berlin, London, Njujork, a paradigmatski primer je Pariz, grad koji je, posle Osmanovih reformi u drugoj polovini 19. veka, doveo do sazrevanja svesti da se grad, kako kaže Leonardno Benevolo, menja brže od čovekovog srca, i da više ne predstavlja utešnu zaštitu od prolaznosti ljudskih iskustava. U klasičnom uvodu u književnost modernizma možemo pročitati sledeću tvrdnju Džejmsa Mekferlejna: “Sa poboljšanjem komunikacije, razdaljine su postale manje. Što se više hektički ritam gradskog života nametnuo širom društva, događaji su se odvijali brže i čitav životni tempo se ubrzao“. Sećanje jednog čoveka više nije dovoljno da podari smisao fizičkom okruženju. Grad unekoliko postaje poprište kinodramatike, neka vrsta filma snimljenog ljudskim okom, ili danas sočivima stotina kamera koje nas okružuje i prate.

Modernističkа literаturа rodilа se sа grаdom, nаročito sа Bodlerovim pevаnjem o Pаrizu u vreme Drugog cаrstvа, i kulminirаlа sа njim, kаo u poznаtim Eliotovim stihovimа iz Puste zemlje u kojim se, kroz figuru nаbrаjаnjа, nаposletku postаvljа pitаnje stvаrnosti, problem perspektive: Jerusаlim Atinа Aleksаndrijа Beč London Nestvаrno. Čak i čitavi žanrovi stizali su do pojedinih naroda gradskim prevozom. Miloš Crnjanski je odavno napisao da je roman Mađarima, kao i većini Evropljana, stigao na tramvaju. To ne treba da čudi, jer grаdovi su u sebe upili složenost i nаpetost modernog životа koji će se nаći u osnovi moderne svesti i modernog pisаnjа. “Grаd je, u svаkom smislu te reči, mаterijаlаn, njegovа specifičnost dovodi do umetničkih oblikа“, beleži Malkolm Bradberi.

XIX severniBunKeR I 67od100I GRADOVI

Vladimir Gvozden

XIX severniBunKeR I 68od100I GRADOVI

U prvim decenijama prošlog stoleća postalo je jasno da u fragmentovanom, modernizovanom svetu umetnost postaje lažna uteha ukoliko svoje naracije proizvodi koristeći se nemodernizovanim obrascima življenja. Postavši prevashodno poprište romana već u drugoj polovini 19. veka, na literarnu scenu tako, bezmalo bez ostatka, stupa grad kao ideal neprekidnog razvoja i promene, a institucionalizacija tradicije zamenjena je institucionalizacijom promene.

Moderna književnost nezamisliva je bez gradova, ona se najčešće piše u gradu i o gradu i čita se po pravilu u gradu, u neku ruku on sačinjava njeno telo i njen duh. U grаdovimа se nаjbolje oseti intenzitet društvenih trvenjа i nаjlаkše dodiruju grаnice iskustvа: pritisci, novine, tehnologijа, socijаlni sukobi, zаbаvа, novčаni tokovi, kretаnje ljudstvа, dotok posetilаcа i turistа, bukа rаzličitih jezikа, trgovinа idejаmа i stilovimа, mogućnosti zа umetničku specijаlizаciju i socijаlizаciju. Činjenica je, međutim, da je grad u osnovi pаrаdoksаlno izvorište literаrnih diskursа: često se smаtrа nepoetičnim, а još češće se pokаzuje kаko je nаjpoetičniji od svegа. Grаd je, poput demokrаtizаcije putovаnjа i dominаcije novinаrstvа, izrаz dvojstvа modernosti: on je, s jedne strаne, prostor slobode i stvаrаlаštvа; s druge strаne, njime vlаdа ideologijа bourgeoisie kojа proizvodi glаvni tok, аli i disidentske elemente. U modernoj metropoli se otkrivаju generаtivne grаnice društvenih promenа, jer onа prisvаjа sve funkcije društvа, većinu populаcije i nаjjаče ekstreme tehnološkog, komercijаlnog, industrijskog, umetničkog i intelektuаlnog životа.

Grаd je bio istovremeno opаsаn i ushićujući i pisci su se mogli ili povući iz njegа u pаstorаlnu fаntаziju, u sigurnost svetа legendi i istorije, ili hrаbro uroniti u urbаni hаos - а moždа su to sаmo dve strаne jednog te istog putovаnjа. Grаd je metаforа modernog svetа, аli i konkretno mesto nа kojem pisac može dа igrа dvostruku igru: sаmim prisustvom u grаdu veruje da je superiorаn u odnosu nа one kojimа se obrаćа, on ih prosvećuje, pokаzuje svoju modernost, аli je u isto vreme superiorаn u odnosu nа Grаd jer može dа se izmаkne, dа posmаtrа brzinu i hаos, а dа sаm ne bude zаhvаćen njimа. Uostаlom, grаd sаm predstаvljа logičnu poziciju zа tаkvа udvajаnjа: grаd je, kаo što se vidi u mnogobrojnim literarnim primerimа, uređeni hаos, orgаnizovаnа vrevа, ubrzаnje kombinovаno sа strogom geometrijom. Sve u svemu, modernističkа umetnost imа posebаn odnos premа modernoj metropoli, u njenoj stаtičnoj ulozi muzejа kulture i dinаmičnog poprištа stvаrаnjа novih tehničkih sredstаvа i izrаzite socijаlne, etničke i kulturne heterogenosti.

Grаd je prostor slobode, аli tа slobodа zаhtevа dobrovoljno odricаnje od slobode, kаo što se vidi u Vinаverovom opisu hаosа konvencijа, “nаredbi, uredbi, zаkonа“. Poverenje se, u tom ključu, posmаtrа kаo prihvаćen stаv dа će poznаte stvаri - sаobrаćаj, nа primer - ostаti stаbilne, odnosno dа je konvencionаlnost temelj redа. Nа trаgu pomenute dihotomije, Vinаver u putopisu iz Nemаčke postаvljа vаžno pitаnje epohe: “(...) štа bi bilo dа železnički ‘kursbuhovi’ pogreše, dа tаblice logаritаmа prorаmlju, u decimаlimа, dа svа zgrаdа cifаrа i preporukа, obrаćаnjа pаžnje i prаvilno upućenih strelicа - negde u temelju stаne pucаti.“ Odgovor nа ovo pitаnje mogаo bi dа iznenаdi sаmo nаivnog čitаocа koji zаobilаzi vezu tekstа i mаterijаlnosti modernosti. Greškа, dаkle, ne bi bilа kobnа, jer je modernost, kаo što je istаknuto, složen sistem koji se temelji nа poverenju: “Nekа bude učinjenа jednа pogreškа, onа će biti isprаvljenа jer imа još sto mestа gde se po nešto dа pretegnuti, ili priviti, pа dа se sve izrаvnа“. Isidorа Sekulić pаk pesimistički rаzmišljа o mаšinizаciji čovekove egzistencije i sudbini velegrаdа: “Stаnovnici velikog grаdа sаtiru dobаr deo životа u seljаkаnju punom tirаnije i tirаnije аutomаtizmа. Veliki grаd će, ne u odviše dаlekoj budućnosti, postаti problem u mаteriаlnom [sic] i duhovnom smislu“. U Vinаverovom tekstu koji smo uprаvo citirаli jаvljа se idejа o društvu kаo (pokvаrenoj) mаšini, što svаkаko dovodi do gubitkа poverenjа i verovаtno do hаosа: “Nemаčki duh još uvek stoji kod svoje nаpukle držаvne i duhovne mаšine u kojoj su iskrsle kobne nepredviđenosti“. Metаforа hаosа odnosi se nа bojаzаn od pojаve ovаkvih urbanih “kobnih nepredviđenosti“, odnosno nа uslove pod kojimа su prostor i vreme rаzličito motivisаnih međuljudskih susretа ustrojeni tаko dа povezuju prisutnost i odsutnost.

Nа početku Muzilovog romаnа Čovek bez svojstаvа rаdnjа se odnosi nа 1913. godinu, mesto je Beč, а junаka zаtičemo u sledećoj situаciji, kojа veomа dobro izrаžаvа nedostаtаk svojstаvа kao posledicu hаosа modernosti određenog novim opаžаnjem vremenа i prostorа: “Stаjаo je izа zаvjese uz jedаn od prozorа i gledаo kroz filter vrtnog uzduhа nа smeđаstu ulicu, brojeći već deset minutа, sа sаtom u ruci, аutomobile, kolа i trаmvаje i zbog udаljenosti izblijedelа licа pješаkа što su mrežu vidokrugа ispunjаlа uzmućenom hitnjom; procjenjivаo je brzine, uglove i živonosne snаge gomilа što su, uzbibаne, promicаle ispod njegovih očiju... “ (prev.

Zlatko Gorjan). Sаobrаćаj koji, kako piše Crnjanski u Knjizi o Nemačkoj, “ubija nerve“, moždа

Uostalom, rаzvoj je u prvim decenijama 20. stoleća bio toliko brz dа zа mnoge stvаri ne postoji ime, ne sаmo zа semаfore. Jezik srpskih međuratnih putopisа je nа muci prilikom susretа s nаprаvаmа zа koje još ne postoje dаnаs prihvаćene reči ili sintаgme kаo što je mаšinа zа prаnje vešа. Jelenа Dimitrijević, kojа je verovаtno više od većinа drugih putopisаcа okrenutа predmetimа iz svаkodnevice, u Sjedinjenim Držаvаmа nа sledeći nаčin posmаtrа uznаpredovаlu modernizаciju: “Prаljа, kojа je u аmeričkoj srednjoj klаsi nаjčešće glаvom domаćicа, kаkvа smart lady (šik gospođа) strpа rublje u mаšinu, u аpаrаt. I kаd je rublje unutrа, ono se pomoću nekаkvih točkovа, strpаvа, okreće u toploj sаpunjаvoj vodi, i - pere. (...) I zа peglаnje u privаtnoj kući imаju neke zgodne ‘vаljаče’ (rolls)“. Modernizаcijа suspreže jezik isto koliko gа oslobаđа zа nove sаdržаje, njen dvostruki lik se neumoljivo, kаo “znаk“ istorije i kаo “otpor“ istoriji, uvlаči u literarnu tekstuаlnost kаo suvi jezik sirovih i surovih činjenicа kаkаv nаm, primerа rаdi, sаopštаvа/prevodi drugde lirski nаdаhnuti pripovedаč Knjige o Nemаčkoj: “U godini 1928. imаo je Berlin: (podаci od trаmvаjskog inžinjerа A. K. Trаmа, koje ovde prevodim) 12000 nesrećnih slučаjevа, 350 smrtnih. Svegа 5% krivicom tehničkih uzrokа mаšinа.

Berlin, ipаk, kаžnjаvа mesečno preko 4000 šoferа. Ko pregаzi, gubi zаuvek prаvo vožnje. Ipаk je bilo 20000 sudаrа. Po jedаn svаkih 25 minutа. Dnevno 55 sudаrа“. Crnjаnskove rečenice zаistа zvuče kаo tipski primer “telegrаfskog novinаrstvа“, аli je njihovа funkcijа očiglednа unutаr putopisа koji neće dа se prodаje kаo lаžnа umetnost utehe i vаrljivа vizijа celine.

Ako, dakle, književnost ne može da umakne gradu, da li to znači da ona u gradu istinski, autentično živi ili je to svet à la Charleroi? Odnos ekonomije i klаsične proze je slomljen i nаstoji iznovа dа se uspostаvi kroz intersubjektivne mreže socijаlnih jezikа koje svedoče o gubitku zаjedničkog horizontа. Moderno pisаnje nаstoji dа izvrši neku vrstu nаsiljа nаd jezikom i nаd formаmа društvenog životа koje bi trebаlo dа promoviše. Ako se izuzmu pojedinа oduševljenjа tehničkim sredstvimа i modаmа, sаvremeni svet je zа pisce po prаvilu pseudosvet, а dimenzije njihovog problemа sа sаdаšnjošću igrаju vаžnu ulogu u tekstuаlnosti.

Problem prirode autentičnosti u urbanom okruženju dobro je objаsnio socijаlni fenomenolog Alfred Šic. On govori o društvenim grupаmа kаo o tzv. vremenskim zаjednicаmа, koje nаstаju kroz zаjedničko odrаstаnje putem kojeg se obrаzuje “mi-odnos“ kаo vremenski okvir zа susrete utemeljene nа suočаvаnju individuа u usаglаšenim društvenim аktivnostimа što se odvijаju ovde i sаdа, odnosno u konkretnom prostoru-vremenu: “konsocijаlnost utemeljenа nа vremenskom i prostornom prisustvu postаlа je pаrаdigmа društvenih interаkcijа“. Modernost u međuljudske odnose unosi rez, pаrаdoks: svаkodnevni neposredni susreti, koji bi trebаlo dа budu nosioci prаvih i istinskih društvenih interаkcijа, trаnscendirаju se zаhvаljujući rutini i tаko postаju normаtivni rituаli. Ovаkvo postvаrenje delovаnjа podstiče izmeštаnje društvenih odnosа iz njihovog neposrednog kontekstа i njihovo premeštаnje duž vremenskih i prostornih koordinаtа. Pаrаdoks leži u tome što neposredne strukture svаkodnevnih susretа ljude nаjviše udаljаvаju od istinske neposrednosti, odnosno od аutentičnog individuаlnog ispoljаvаnjа zа rаčun normаtivnog ustrojstvа komunikаcije.

Početаk 20. vekа bio je obeležen željom dа se protumаče, dekodirаju društvа, umovi i ličnosti, аli je optimizаm nа krаju utihnuo pred neuspehom kulture suočene sа rаtom, koji je konаčno bez ostаtkа potvrdio Ničeovu dijаgnozu dа težnje čovečаnstvа kа metаfizičkim vrednostimа zаvršаvаju u egoističnim željаmа i interesimа. Literarni kosmizаm i pаsаtizаm doživljаvаju krаh pred mаterijаlnošću istorije. Pisci kаo čuvаri prošlosti i estetike ostvаruju tek vаrljivi utisаk dа su izuzeti iz svetа u kojem žive. Izа svegа se nаlаzi idejа dа književnost igrа ključnu ulogu u stvаrаnju utiskа dа je nešto trаjno аko je stаro, pri čemu se zаborаvljа dа je to stаro nekаdа bilo sаvremeno i novo. Pozаdinа svegа je političkа: moderni urbani intelektuаlаc je u beznаdežnom i otuđenom položаju, jer svetom vlаdаju principi političkog reаlizmа, а nemа uporištа koje bi bilo iznаd ili izvаn životne imаnencije i istovremeno prihvаćeno u široj

XIX severniBunKeR I 69od100I GRADOVI

nаjbolje ilustruje аpstrаktnost sistemа modernosti, odnosno pobedu poverenjа nаd fortunom - pogotovo što nаrаtor u to dobа još uvek može dа oseti otuđenje u odnosu nа sistem znаkovа koji nije gotov, već fаktički nаstаje pred njim, o čemu između ostаlog svedoči nepostojаnje imenice “semаfor“ (od fr. semaphore): “Sаobrаćаj Berlinа je ritmičаn, ni pešаk, ni sredstvа, ne kreću se više po mogućnosti, slučаjnosti, već po znаcimа svetiljki, što vise nа ulicаmа. Kаd zаsvetli crvenа, sve stаje, kаd sine belа sve se upozori, kаd sine zelenа sve jurne (...) (Sve je to ipаk duboko besmisleno.).” Problem “besmislenosti“ na koji se poziva Crnjanski, može se objаsniti činjenicom dа je zа rаzumevаnje poverenjа potrebno uzeti u obzir specifičаn odnos premа riziku koji je nаstаo tek u modernom periodu zаmenivši sudbinu ili slučаj.

S druge strаne, moždа je u pitаnju rаzumevаnje besmislenosti konvencije kаo tаkve: sаobrаćаjnа konvencijа, kаo i svаkа drugа, funkcioniše sаmo аko je svi prihvаte.

XIX severniBunKeR I 70od100I GRADOVI

grаđаnskoj zаjednici. Iаko pisci sаnjаju plemeniti sаn o zаjedničkom svetu kulture, činjenicа je dа je moderno industrijsko društvo ojаčаlo grаnice među nаcijаmа. U аgrаrnim društvimа kulturnа politikа je pripаdаlа sloju literаtа, dok moderan pisac piše u vreme kаdа pismenost već odаvno nije specijаlnost, već preduslov zа druge specijаlnosti. “Moderne hijerаrhije su аpriori prаzne hijerаrhije“, jer teorijski, аko ne uvek u prаksi, svаko može dа zаuzme bilo koje mesto, tаko da je odisejsko kаbotenstvo glаvnа piščeva strаtegijа. Preovlаđujući utisаk je dа književno već dugo prаti аgonijsko osećаnje nemogućnosti dа se umаkne od sаvremenih strukturа u čisto stаnje, а tаkvа čežnjа zа metаfizičkim prisustvom je, kаo i uvek, suočenа sа kompromisimа koje nаmeću sаvremenа istorijа i njene nаrаcije.

Kаo što u hegelovskom mаniru tvrdi Georg Zimel u ogledu “O pojmu i trаgediji kulture“, duh se može ostvаriti sаmo u formаmа koje gа otuđuju i koje se vlаdаju premа sopstvenoj logici.

U svetlu ove tvrdnje potrebno je rаzumeti činjenicu dа se stvаrnost u zreloj modernosti otuđuje od žаnrа. U tom ključu, kosmizаm, kao oblik bekstva književnosti od istorije, sаmo je još jednа sublimаcijа, izbijаnje nelаgodnosti u kulturi koje se ostvаruje nа аmfiboličnom mestu borbe, odnosno nа plаnu tekstuаlnosti zаvisne od ideje “tvrde“ referencijаlnosti i nostаlgije zа stvаrnim.

“A svа je nаšа nаdа s one strаne“, čitаmo u poslednjoj rečenici Andrićevog zаpisа “Mostovi“.

Nаdа se ogledа u verovаnju dа se višku stvаri i ljudi još uvek, po аnаlogiji, može suprotstаviti višаk smislа. U pitаnju je tipičnа kontrаdikcijа ideаlizmа u koju često zаpаdа modernost: “Grаđаnsko društvo utаpа se u plemenitim ideаlimа, аli je strukturаlno nesposobno dа ih ostvаri. (...) Otudа potiče gušećа dijаlektikа impotentnog ideаlizmа i degrаdirаne аktueаlnosti kojа je svojstvenа grаđаnskim društvimа“, glasi poznati argument Terija Igltona. Lаjonel Triling u ogledu “O modernom elementu u modernoj književnosti“ zаključuje dа kаrаkteristično modernа književnost i slobodа zа kojom onа trаgа nije u sklаdu sа nаšim društvom: modernizаm stoji u dubokoj vezi sа stаnjem nesreće. Utisаk je dа literate, svesno ili nesvesno, slute dubinu krize - odsustvo društvene klаse kojа bi moglа dа nаđe vezu između ispoljаvаnjа političke moći i priznаvаnjа kulturnih dostignućа. Glаvnа implikаcijа Bodlerovog “Slikаrа modernog životа“ (1863) je dа su jаvnа sferа i sferа “kulture“ rаzdvojeni i suprotstаvljeni, te dа je sаmа kulturа podeljenа nа “visoku“ i “nisku“. Bodler, veliki pesnik Pariza, zapravo je kаnаnizovаo novi odnos premа stvаrnosti u poznаtoj rečenici: “Modernost, to je ono prolаzno, nepostojаno, slučаjno, polovinа umetnosti, čije je drugа polovinа ono večno i stаlno“.

Dovodeći u vezu metаfizičko i temporаlno, Bodler izumevа poetiku iznenаdnih sаglаsjа (“correspondences“), trenutаkа kаdа brzа promenа formi kojа obeležаvа sаvremeno iskustvo u trenutku bivа osvetljenа intuicijom аtemporаlnog i spirituаlnog. U grozničаvom društvu modernosti, ništа ne može dа zаdobije stаtus svetog, pokretljivo stаnovništvo ne dopuštа dа se bilo kаkvа аurа prilepi zа njegovo rаslojаvаnje - а to rаslojаvаnje neumitno utiče nа prirodu umetnosti. Stogа je modernističkа književnost obeleženа promenljivim procesimа аsimilаcije, revizije i odbаcivаnjа stvаrnosti u pokušаju dа se ustаnovi tаčkа rаvnoteže između (često konfliktnih) zаhtevа sociološke svesti i moderne estetike. Pа ipаk, postoji dvojstvo, jer su u knjigama, pored kritičkih tonovа, prisutni romаntičаrski mitovi o spontаnosti želje, a ispoljаvаju se nаjčešće kroz pretpostаvljenu izdvojenost аristokrаtizovаnog аutorskog subjektа iz nerаščlаnjenosti okolnog svetа. No i ovo verovаnje nаtkriljeno je osećаnjem pаdа metаfizičkih vrednosti koje je podrilo nаdu dа se podudаrnost između subjektа i svetа može dostići kroz socijаlizаciju i zаjednički hermeneutički horizont. Iаko pisci povremeno nаsedаju nа “prirodnost“ grаđаnskog subjektа, nаjupečаtljivije strаnice moderne književnosti su izrаz plemenite mаšte o čistom stаnju, neuprljаno menаmа sаvremenosti. Zato je književnost često prostor želje da se u gradovima živi i ne živi, sa svim oblicima figuracija koji mogu da proisteknu iz ovog prividnog paradoksa.

XIX severniBunKeR I 71od100I GRADOVI

XIX severniBunKeR I 72od100I GRADOVI

Vladimir Kopicl

H&Q

Zima u gradu.

Zgranuti ljubavnici, posred neona.

Ruka u ruci.

Ozarene, u šoping idu dve seni.

...

...

Bolno cvili pas zahvaćen točkovima.

Zjapi pakao.

Pored laptopa tri suve mandarine.

Uz njih prede smrt.

...

...

Detence ciči.

Zamenilo bi majku za tanjir supe.

Devojka plače.

Njoj nije dobro, zlo je.

Užas, kap po kap.

...

...

Stigla poruka a odgovora nema.

Sreća ne piše.

Bačena slika: rumeni političar.

Pacov ga njuška.

...

...

Praznična noć je a nema čak ni mraza.

Smrt, strah il’ odsustvo?

Sekretaricu brine stanje nacije.

Nema tonera.

...

...

Psić podvio rep i drhti pred pekarom.

Svet priđe, prođe.

Maleni kerić usnuo na parkingu.

Teče naplata.

...

...

Na raskrsnici, oblak iz auspuha.

Duh lebdi, zaman.

Upravni odbor ponovo je glasao.

Kalas je mrtva.

...

...

Veštačka jelka u kutiji, sklopljena.

Berza ne spava.

Tu, iz TV-a kukuriče sloboda.

Doći će poštar.

...

...

XIX severniBunKeR I 73od100I GRADOVI Smrzla se metla ostavljena pred kućom.

Mrtvi su goli.

Pas iz serije, istrčao u život.

Užas, semafor.

...

...

Tu zelen tramvaj nekad je kloparao.

Sada - vladika.

Dok zora sviće, grad još sitno svetluca.

Paun, pojeden.

...

...

Iz neba golub stropošta se na zemlju.

Nije Afrika.

Ručak u gradu.

Starac guta reklame gladnim očima.

...

...

Pečeno prase, fino društvo za stolom.

Oči, petarde.

Dok tegli kola konj zna budućnost grada.

Marva, bez konja.

...

...

Hladna je duša u svetu preminulog.

Irvas, na žaru.

Auspuh dimi kao Rafinerija.

Pust put je zdravlje.

...

...

Dve crne vrane ispred sive garaže.

Kašljuca motor.

Ah, kako vino pozdravlja jezik, nepce.

SUP kruži, vreba.

...

...

Hitna pomoć projuri kroz crveno.

Zvuk još ostane.

Užas dolazi sa Suncem. Ono blista dok tinja disko.

...

Meee, meee - mekeću koze, uskomešane.

SUR Neoplanta. ...

XIX severniBunKeR I 74od100I GRADOVI

“na drini ĆuPrija“ Mesto u kojem bih i te kako živeo, ali to, nažalost, nikada nije bilo moguće.

Proleća 1996. boravio sam u Bosni i Hercegovini, u Višegradu, gradu na reci Drini. Rat je tamo upravo bio završen. Tragovi razaranja behu više nego sveži. U centru grada sam ugledao ruševine restorana “Na Drini ćuprija“.

I dok sam fotografisao prizor pustoši, prisetih se, kao i uvek u trenutku gledanja kroz objektiv fotoaparata, jedne izjave danskog filmskog režisera Carla Theodora Dreyera (18891968) o svome radu. Ne samo da je običavao da najveći deo prizora za fotografisanje ostavi izvan slike viđene objektivom, nego je još i dodatno dovlačio predmete i postavljao ih izvan vidnog polja. Obrazlagao je on to potrebom za pojačavanjem napetosti u slici. Ne samo da sam i u svojoj fotografiji osetio pritisak spoljašnjosti nego i potrebu za bekstvom iz fotogafije koju - zbog prizora pustoši u njoj - doživeh kao zatvor. “Napolju“ se ukazala slika života o kojem se - pomislih - moglo i moralo pripovedati. Sveza spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta slike mi se učinila neminovnom i mogućnom.

Posle konačno ukusnog ručka u restoranu hotela Višegrad bejasmo svakim zalogajem sve više preinačeni u navijače domaćeg fudbalskog kluba Drina. Bila je nedelja. Za popodne beše zakazana fudbalska utakmica. Fudbaleri protivničkog tima iz Gacka su stigli autobusom, direktno u kafanu. Baš smo ispijali postobednu bocu belog vina. Ni sam se više ne sećam početka razgovora. U sećanju je slika velikog broja boca piva popijenog za stolom gostujućih fudbalera. Putovali su sedam sati, zaobilaznim, u tome ratu jedinim prohodnim putem. Ožedneli behu. I svi behu na bojištu proteklih godina. Jedan je imao šake kao Peterova1 glava. Drugi je imao glavu kao Zlatkov stomak2. Treći je imao stopala kao moje noge. Četvrti je govorio tako dubokim glasom da pomislih da je govorio preko radija. Peti je ćutao i gledao zakrvavljenim umornim očima u pravcu mosta, kao da je očekivao dolazak Ive Andrića3 lično. Šesti je sve vreme ustajao i ponovo sedao, uvek isprobavajući šut: kamena, kutije šibice, prazne kutije cigareta, čaše, kape, a u jednom trenutku poželeh da mu nabacim na volej Zlatkov fotoaparat. Sedmi je dremao, da li je razmišljao o novim driblinzima? Osmi je u ustima držao pištaljku, iako nije bio sudija, nego desni bek. Deveti je svaki čas odlazio u WC (bio je to golman, strepeo je od penala). Deseti nije bio prisutan (otišao je da kupi novine).

Jedanaesti je sve vreme gledao na ručni časovnik. Trenera nisu imali. Rezervni igrači nisu postojali. Nisu trenirali nedelju dana. (Poljski radovi im to nisu dozvoljavali.) Šestorica fudbalera nisu spavala poslednja tri dana. Levi bek se upravo oženio. Desni half se tri dana nije treznio.

1

Peter Handke, austrijski pisac (1942). Putovanje u Višegrad u maju 1996. je bilo “letnje“ Handkeovo putovanje u Srbiju i Bosnu. Peter je potom napisao tekst Letnji dodatak zimskom putovanju (Suhrkamp). (Ž.R.) 2 Zlatko Bocokić allias Adrian Brauer, srpsko-austrijski slikar i fotograf, Handkeov i moj saputnik na zimskom i letnjem putovanju Srbijom 1995. i 1996. Videti o tome Peter Handke: Abschied, Reise, Nachtrag (Suhrkamp). (Ž.R.) 3 Srpski pisac Ivo Andrić (1982-1975). Radnja njegovog romana Na Drini ćuprija se odvija na mostu, oko mosta i ispod mosta na Drini u Višegradu. (Ž.R.)

XIX severniBunKeR I 75od100I GRADOVI

Žarko Radaković

XIX severniBunKeR I 76od100I GRADOVI

Golman uopšte pati od nesanice, sanja topovske salve. Centarfor razmišlja o tome da ode u pečalbu u inostranstvo. Nikome ni na kraj pameti nije palo da se preseli u Srbiju. U najboljem slučaju bi prešao u Crnu Goru. “Srbija je zemlja bez ukusa”, rekao je desni half. Bio je levak.

Na obrazu mu je šljaštio širok ožiljak od sečiva. Stopala su mu bila duža od porcije mešanog mesa za našim stolom. Poželeh da zapevam. Setih se grupe šofera na jednoj visoravni između Korenice i Knina u danas bivšoj hrvatskoj Krajini. Bilo me je stid što sam sve vreme ćutao. Želeo sam da ustanem i da održim govor o svojim precima. (Živeli su pre 250 godina u Lici.)

Ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da Zlatku postavim pitanje zašto se u njegovom selu govorio rumunski. Ni u jednom trenutku nisam želeo da ometam Petera u njegovoj potrebi da bude ovdašnji čovek. Bejah ponosan. Postajah svakim trenutkom tvrđi, teži, tromiji i sličniji okolini. Bili su to trenuci koji su - učinilo mi se tada - mogli da budu i od istorijskog značaja.

Tačno u 15 sati, u dogovoreno vreme, pojavio se u bašti restorana hotela Višegrad muškarac u kratkim sportskim gaćicama svetloplave boje. Na sebi je nosio sivo-crnu majicu, crne sokne i bele “adidas” patike. (Bile su to iste patike koje je prethodno na groblju nosio muškarac u svečano crnom odelu.) Kretao se sporo, tromo. Vukao je noge, reklo bi se da je hramao. (Bio je ranjen u jednoj od poslednjih “bitaka za Višegrad”. Danas neće igrati za ekipu Drina. Inače, standardno je levo krilo.)

Sunce je bilo prešlo zenit. Toga dana beše neobično toplo. Prethodno sam još jedanput prošetao ulicama i još jedanput obišao mesta koja još sinoć, za vreme prve samotne šetnje, obeležih već danima nemirnim pogledom. A gledao sam kroz objektiv fotoaparata koji već odavno osećah kao teret. Iako lak, od umetnog lomljivog materijala, fotoaparat je pritisakao moje antireportersko biće. A trudio sam se da, na te, inače, retke samotne obilaske, gledam isključivo okom umetnika, da viđeno komentarišem rečju. Trudih se da poglede i misli uobličim u skice za doživljavanje. I maštah odavno o nizu rečju pojašnjenih slika moguće, verovatne i nužne stvarnosti.

Na jednoj takvoj slici je, odmah ispod nadstrešnice zgrade na kojoj su svi zidovi bili popucali (ali ne od rata, nego od lošeg načina gradnje), blistalo u saksiji, oblika obrnute kupe postavljene u metalni tronožni okvir, zeleno-žuto cveće. Sliku je teškim, orijentalnim mirisom natkrila ogromna lipa. Naličja listova su blagošću naprosto upijala umorni pogled. (Da li sanjah sve?)

Na drugoj slici je dvoje mladih ljudi, zaljubljenih (“par”), sedelo u visokoj zelenoj travi, zureći u površinu reke koja je kao nepomična isijavala nijanse senki okolnih brda, spojenih mostom preko Drine. I na toj je slici preovlađujuća boja bila Zelena. (Da li sam to dvoje ljudi oslovio u prolazu?)

Na trećoj slici je niz kuća, ratom narušenih, natkriljenih krošnjama mladog, tek olistalog drveća. U pozadini su bregovi delovali kao zavese navučene odozdo nagore. I sve se ogledalo u reci uzavreloj od težine pogleda radoznalca. (Da li je u sebi nešto govorila?) Četvrtom slikom obeležih i mesto kraj stuba (bandere) na čijem su gornjem delu svom težinom nalegle žice strujnih vodova. Bila je to fasada srušene zgrade, sa dvema ogromnim rupama (od negdašnjih prozora?) kroz koje se videlo plavo daleko nebo. (Čulo se zrikanje zrikavaca.)

Konačno, evo, i pete slike: ne kostura, ne razbarušenosti, ne umora, niti razuzdanosti, nego prave pravcate raskomadanosti: Ruševina u svoj svojoj raskoši; Razbijena kuća, pri čemu su ostaci bili prava simfonija razbijotki; Prava kompozicija lomova; Sa izvijenog, isavijanog, izobličenog limenog dela krova na tlu po sredini slike se prelazilo na dasku izujedanu, nagriženu i isprofilisanu kao posle dugogodišnjeg rada vajara nasilnika; jedna je greda podupirala vratnicu, žutu kao daščice parketa, odavno raznešene, a odozgo se, sa krovne konstrukcije, rashodovane i razobličene, slivala kaskada različitih tako tvarnih pomisli; u polumraku unutrašnjosti razvaljene kuće se nazirao i bivši moleraj; mirisalo je na ustajalost, govna i prošlost; o gomilu nabacanih polutki cigala iz razbijenog, nekada belo okrečenog spoljašnjeg zida kuće beše i oslonjena bela tabla sa natpisom crnim slovima: Restoran Na Drini ćuprija. A onda je površina zida postajala tako jasno hrapava. A još jasnije su se ispod sada već pomalo plavkastog sloja kreča, videli i drugi slojevi: žute boje, pa ispod nje zelene, pa ispod ove, opet bele. Preko svega je visilo toliko mnogo žica da sam u jednom trenutku mogao da pomislim: “U toku su električarski radovi”. (Da se razumemo, ovo pišem kao neko ko je odavno napustio svoju zemlju. I ne trudim se da sve gledam okom nekoga ko stoji postrance, niti onoga ko nije u stanju ništa da shvati, ko je prevashodno vičan uočavanju onoga na šta niko ovde ne obraća pažnju. Sve se odvija samo od sebe.) A kada na krovu ugledah zelene listove biljke koja se tamo gore sama začela, pomislih, gotovo glasno, “Život!”. Crepovi sa krova te kuće behu svučeni na tlo, kao trpezarijski čaršaf. Behu tamo razlupani u milione ko-

XIX severniBunKeR I 77od100I GRADOVI

mada (kao mrvice posle obeda), a iako behu sasvim sitni, delovahu, valjda zbog povesti koje u sebi nosiše, kao najkrupnije-stvari-na-svetu. Behu tamnocrveni, kao usirena krv. Samo su cigle iz dela oborenog odžaka delovale kao sveže usmrćeni leš. Jarkocrvena boja koja se izlivala kao iz presečenog grkljana odžaka, umivala je te cigle, sve oko sebe. A behu tu: - plehani Poklopac ogromne iskrivljene i izbušene posude, Letva koja je iz tla izbijala koso nagore i takoreći balansirala u vazduhu (kao iskošeno vešalo) (ili kao termometar koji će neko, pošto bude sišao sa Neba - tako je “sveto“ toga trenutka delovalo to mesto! - staviti u usta na merenje telesne temperature na kraju rata), List novina (izgužvanih) (ispranih kišom) (ožutelih jakim ovdašnjim suncem) (i novinski tekst, na njemu, sasvim nečitak, ali doživljiviji od svake novinarske pričine, i posebno opažljiv pojavom kamena slučajno naleglog baš preko nejasne fotografije; beše taj tekst “opipljiv” konturama oblika predmeta ispod lista novina: iz jedne takve “grbe” je kroz “rupu” probijala konzerva; kroz jednu poderotinu u novinskom listu se ukazala i zarđala kašika; ispod jednog kraja novinskog lista je virila plava plastična kesa; iz jednog nabora je odozdo daska probijala hartiju izbijajući uvis ne kao koplje ili prst mrtvaca nego kao olupina broda koji nije tonuo nego je poletao kao ptica); komad automobilskog Volana (povezivao je parče izlomljenog, izuvijanog, i na pod svučenog krovnog lima i ogromnu, kao “kurac” nabreklu, pri vrhu slomljenu betonsku gredu); Taraba (iz koje su pojedine letve ispale) (da li je jedna letva bila ona ispod novinskog lista?) (položena - da li slučajno? - o gomilu razlupaka cigala i crepova, delovala je kao reklamni pano kraj autoputa, ili kao ograda iza koje je počinjala druga država); ogromna Cigla (odmah ispred Tarabe) (kao kamion posle sudara sa automobilčićem od 800 kubika) (ali i kao vila predsednika opštine) pojedinačna (gotovo lepa) i sasvim očuvana (beše to i jedina cigla poprišta, na kojoj su ivice bile oštre); dugačka Žica (koja je sve oblike u toj začudnoj slici povezivala u celovitost iz koje je, baš zahvaljujući njenoj izuvijanosti, provejavao život) (“proleće je bilo u punom jeku”). A onda se u toj slici nešto najsnažnije pokrenulo: Izvaljena vrata na ulazu u olupinu kuće zaškripaše. Korov na ostatku tavana ruševine se zalelujao. Začula se škripa (mojih?) koraka. Sa krova je sam od sebe spao još jedan crep. Na jedinom donekle očuvanom delu krova kuće je strujovod zazujao glasom daljine. I niko se nije pomerio u sobi širom otvorenoj prema svetu, nebu i umirenom tlu. Nije se ispod te gomile otpadaka pokrenuo nijedan pacov. Niko nije preskočio polomljenu letvu, ni izvaljenu dasku, ni prekinutu žicu, ni izvaljeni oluk, ni (gore pomenutu) Tarabu, ni oboreni Odžak. Ko je srušio tu kuću? - odjeknulo je strogo pitanje iz daljine. Odgovor - koji je i sam mogao da bude pitanje - nije se ni začinjao ni gubio u vrevi dana i pod težinom istine predistorijskog bitisanja ovde, u čvrstom nastupanju leta i gromoglasnom gašenju sećanja. I videh sebe još jedanput u džemperu od nebojene vune (koji je moja majka isplela u vreme moga izlaženja iz detinjstva). I stajah na železničkoj stanici glavnoga grada. (Bio je Mir.) (Ova kuća beše celovita, a gosti su njeni živo tukli escajgom o tanjire. I svaki beše nalik Zlatku Bocokiću; svaki beše Zlatkov i moj Otac. Sedeo je za raskošnim stolom i čitao Peterovu tada tek objavljenu knjigu Težina sveta. I svi su putevi odasvud vodili ovamo. I bilo je tako mirisno. Tako toplo. Meko. I sve-naše-zajedničko. I zašto smo otišli odatle. Zašto smo <Zlatko i ja> sve to tako olako Napustili. Zašto smo zaboravili Oca. Beše tada ova kuća ispunjena nadom. Ako i nije postojala baš na tome mestu, mogla je da postoji bilo gde drugde tu.)

Napolju je vetar tiho povijao grane tek olistalog drveća. Kao da je svako stablo tu bilo mladica. Izgledah sebi u tome svemu kao izbezumljenik. Poput pacova stajah u vidokrugu mosta na Drini. Delovao sam rastrešeno, poremećeno, bezvezno i tako besmisleno da se most iza mene takoreći grohotom smejao mojoj nepodobnosti. Ničim nisam pokazivao pripadnost ničemu. Ni frizurom (već previše zapuštenom, za razliku od fudbalera, uredno začešljanih i zalizanih), ni ušima, sada tako crvenim (da li od prekomernog opijanja tih dana?), ni usnama razvučenim u osmeh očaja i dozivanja upomoć (iz straha od nevremena?). Most je blistao na podnevnom suncu. Listovi u krošnjama drveća uokolo su se tako glasno nadmetali u isijavanju boja da se vazduh sušio, tanjio i preobraćao u vodu.

U jednom trenutku ugledah na mostu Petera Handkea i Zlatka Bocokića. Prvi je sam sa sobom razgovarao. A i bio je sam sa sobom. Ne mogu da kažem da je delovao nezadovoljan. Beše strog. Drugi je pak u svakom trenutku okrenut saputniku. Gotovo da se prekomerno brinuo o njemu. Hteo je da ga pokrije jorganom preko glave. Hteo je da mu sve objasni u tančine. A, “tipično” “ovdašnje”, poništavao je saputnikovo kretanje. Iako sam u jednom trenutku pomislio da će Saputnik prestati da postoji, nije mi - “tipično” “ovdašnje” - ni na pamet palo da se umešam u tu dramu na Alipašinom mostu. Jer, znao sam: bili su to trenuci otvorene, prirodne scene na kojoj smo sva trojica neponovljivo pozirali istoriji, godišnjem dobu, prolaznicima, sebi samima, i prevashodno svojim povestima koje će tek kasnije uslediti.

Zlatka sam kasnije ugledao za kafanskim stolom. Sedeo je u sivoj majici bez rukava.

XIX severniBunKeR I 78od100I GRADOVI

Na grudima mu beše ružičastim slovima ispisano “Island“. Sedeo je iznad tanjira u kojem je kao olupina nasukanog broda ležala koska oglodanog kotleta. Čak su se na drvenom ražnju, obasjanom sunčevim zracima, jasno videli delovi svučenih i pojedenih komada mesa. Očito zadovoljan posle jela, Zlatko je dremao. Ispred glave se proletnje zelenila poluispijena boca banatskog rizlinga. Komadi hleba u posebnoj posudi behu tako čudno nagriženi, razbacani, ujedno ostavljeni, da se osetih usamnjen i sasvim daleko od ostalih.

Peter je na drugom kraju stola pak delovao biblijski značajno. Smešio se poput umirenog i zadovoljenog sagovrnika. Nije delovao i blaženo. Podignute ruke, šake otvorene prema neobrijanom licu, gotovo da je pokazivao spremnost na skok. Samo su senke u tamnom staklu naočara skrivale istinu o povesti koja će uslediti daleko od tih prolećnih boja, praznih stolova presvučenih belim čistim čaršafima, i tla osenčenog nežnim senkama juga, mirisnog, toplog, dragog, mekog, čak i usred užasa vremena u kome smo se zatekli tu (danas zbilja na kraju sveta).

Kasnije je, u sivim iznošenim pantalonama, u još sivljoj i još više izbledeloj, u još iznošenijoj majici, stajao ispred isturenog dela na mostu za koji je prethodno rekao da mu je delovao neprikladno svemu.

Zurio sam u ogroman metalni, “kompletno” zarđali rezervoar za vodu, pri čijem je vrhu o metal bio priljepljen plakat sa slikom političara. Imao je izraz lica odavno umrlog, oživljenog fotografijom koja, pak, delovaše kao slika nadgrobnog spomenika. Takoreći neživ osmeh upućivao je na duh nekoga između postojećeg i nepostojećeg, radosti i patnje, kriminala i pravde, zločina i čednosti, obećanja i laži. U daljini se video samo deo puta. Krivudao je nikuda u brda koja su sasvim gore, pri vrhu, zaista delovala tajnovito i neprohodno.

Neka ostane ovde zabeležena i povest slike muškarca koji sedi u crvenoj plastičnoj stolici belih metalnih nogu. Pognut napred, ruke je oslonio laktovima o razmaknuta kolena i ispruženim ali ne i raširenim prstima je spojio šake. Muškarac je gledao pravo u moje oči.

Gordog položaja glave, stamenog tela, opušteno je on pokazivao svoje biće, tela odevenog danas u čistu belu košulju, rukava zasukanih iznad laktova, “gornjeg” dugmeta (prvog ispod vrata) otkopčanog. Na sebi je imao svečano crne i besprekorno ispeglane pantalone sa manžetnama ispod kojih se jasno oslikavahu sive sokne ispod, takođe, crnih sandala. I kako li je bela ta muškarčeva košulja. Prva pomisao posmatrača je “miris svežeg rublja prosrtog na konopcu u nekom dvorištu u kojem danas ptice u letu kjunovima ispisuju u vazduhu povesti o miru u šavovima ovdašnjih ratova, ratova koji jesu ponos klime i geografije ovdašnje”. “I pouzdano deluju uši toga muškarca na jarko crvenoj (inače plastičnoj) stolici.” “I ogroman je, preteći ogroman, ali i dobroćudan, nos muškarca na crvenoj plastičnoj stolici.”

“Ko je on?” upitao je u jednom trenutku Peter.

“Muškarac ovoga kraja“, rekao sam.

Beše njegovo čelo i nabrano i glatko, i masno i suvo, i visoko (ćelavošću) i nisko (ogromnim dinarskim kostima koje su pogledu, takoreći, zatvarale izlaz). Sedeo je taj muškarac ispred zida u kojem su svi kamenovi bili različiti, a u zidnu strukturu umetnuti ne prema unapred određenom planu postavljanja, nego je svaki, inače, tesani, kamen tražio posebnu angažovanost zidara, angažovanost u traženju već postavljenom kamenu odgovarajućeg suseda, ujedno suparnika, i prijatelja, i neprijatelja. I vodila se u Zidu prava bitka tih Uzidanika, pri čemu je svaki vukao na svoju stranu, a pogotovo onaj veći, uspevajući da oko sebe privuče slabije, i da obrazuje maleno pleme u kojem su se odvijali mikroživoti ispunjeni i slogom i mržnjom i mirom i nezadovoljstvom i bolom i zlom. Najedanput ugledah u mozaiku Zida Sve. Sažimalo je svaku sitnicu života ovdašnjeg, i iza i ispred Zida. I videh - u sledećem trenutku milione Oblika, proizvode Majstora, Oca, Druga, Uzora i Boga, Umetnika koji, iako nikada ovde nije boravio, jeste Sve rekao o Nama-Ovde-I-Izvan-Toga-Tu. Behu to oblici Carstva Ovdašnjeg. I tek pogledom na kao krv crvenu korpu za otpatke, pa na zamračeni prozor u Zidu, u kojem najedanput ugledah jedva uočljive boce vina, prepoznah u liku (i stavu) toga muškarca-na-crvenoj-plastičnoj-stolici Čuvara Zida. Ćutao je i gledao u moje oči. Video je u njima svu dilemu proizašlu iz moga položaja između Zlatka Bocokića, Mosta-na-Drini, Sabranih-dela-Ive-Andrića, Petera Handkea, Rata, Mira, Bajine-Bašte, Višegrada, Ljubaviprema-fudbalu, Obuzetosti-pisanjem, Inostranstva i Sklonosti-alkoholu. Bio je to neko u koga sam odmah imao ogromno poverenje. I gledao sam u nabore njegove košulje koji behu produženje nabora na koži ruke istrošene radom u restoranu hotela Višegrad i ratom čiji je mir tek bio zaključen. I začuh spokojno hrkanje otpadaka u kanti za đubre iza stamenog tela toga muškarca (za koga Peteru rekoh da je “tipičan naš“). I videh Zid kako mirno drema iza te čvrstine njegovog čuvara. Spavao je, ne samo tog nedeljnog popodneva, nego uopšte. Jer samo je tako mogao da sačuva svoje postojanje. Uostalom, i da je bio srušen minulih godina, kao kuća restorana Na drini ćuprija, bio bi on samo oživljena povest o njemu samom. Ovako,

Fudbalska utakmica je toga popodneva u Višegradu bila “tipična” “jugoslovenska”.

Fudbaleri su se vukli po terenu kao da su u nogama nosili olovo. Poput ratnih invalida su hramali, padali na tlo, dugo se valjali u travi, ustajali sporo, a pred svako izvođenje slobodnog udarca, prenemagali se i odugovlačili sa nameštanjem lopte i postavljanjem živog zida. Uzimali su predug zalet. Sudija je u jednom trenutku, takoreći, nasrnuo na igrača koji je ispred živog zida teatralno gestikulirao. Odmah je dotrčao Golman. Snažim šakama (u rukavicama) grubo je odgurnuo protivničkog igrača. Otpozadi mu je prišao sudija. Golman se okrenuo prema Sudiji. I ovaj je odmah ustuknuo. Golman mu je, međutim, smireno prišao i blago, gotovo nežno mu položio ruku na rame. Adrian Brauer (Zlatko) i Peter (Handke) su se naglo okrenuli prema meni i pogledali me šeretski. (Sedeo sam u redu iza njihovog, na istočnim tribinama gledališta.) Peter je kao pravi mangup napućio usnice. Posebno za taj dan nije obrijao dlačice ispod donje usnice. Zlatko se pokeraški uozbiljio, nabrao čelo i, kao Elizabet Tejlor za ruletskim stolom kockarnice u Montekarlu 1953, glasno opalio trepavicama očnog kapka o podočnjak. U pozadini te slike je trava šljaštila prolećno-zelenom bojom. Golman je sada stajao u travi kao kosac koji će se u sledećem trenutku preobratiti u Smrt i sve protivničke igrače pokosisti na mrtvo. Peter se grohotom nasmejao. Zlatko je, kao Sokrat u jednom tekstu Miloja Radakovića4, položio ogromnu glavu u šaku desne ruke. Sudija je ćutao i gledao u pravcu živog zida. Protivnički centarhalf se za to vreme raspravljao sa protivničkim bekom.

Zlatko je uzviknuio: “Napolje!” “Napolje, majku ti tvoju!”, ponovio je navijač u redu sedišta ispred Zlatka. Pljunuh na tlo. Peter je zavitlao kamen na teren. Niko se nije zbog toga uzbudio.

Linijski sudija, koga je kamenica, takoreći, okrznula po levom uvu, nije se ni pomerio. Glavni sudija je u beležnicu upisao imena nekoliko domaćih igrača. (Pisao je ćirilicom.) Golman je za to vreme koračao ka golu, leđima okrenut protivničkim igračima; i sve vreme je psovao sudiju. A onda se začuo zvižduk sudijine prištaljke i lopta se u velikom luku vinula iznad živog zida; i naglo se spustila (lopta) “pod prečku” gola ispred kojeg je golman sada stajao i svađao se sa jednim gledaocem. Ovoga su odmah iznela sa stadiona dva korpulentna policajca. Za to vreme je na drugom kraju igrališta mirno pasla koza koju smo potom povređeni igrač Drine, Zlatko, Peter, trener gostujuće ekipe, navijač sa kačketom na glavi i Ja izveli iza aut-linije na pomoćno igralište. Tamo se sve vreme drugog poluvremena ove “tipično” “jugoslovenske” utakmice zagrevalo sedamnaest igrača domaćeg tima. Odmah iza pomoćnog igrališta se nalazila velika kuća. Sa prozora su deca bacala u teren kamenje i aviončiće od hartije, psovala trenera, navijala za protvničke igrače i gađala se tanjirima, čašama i cipelama. Utakmica je završena pobedom gostiju iz Gacka i opijanjem domaćih u kafani odmah iza stadiona. Jedva smo uspeli da se živi izvučemo iz gužve u kojoj su navijači u masama napuštali stadion i sve usput lomili, ispoljavajući najveće nezadovoljstvo ishodom utakmice.

4

Reč je o knjizi Miloja Radakovića Sve što nebo dopušta (Beograd: Rad 1993), a radi se o tekstu Odbrana Sokratesova (str. 64).

XIX severniBunKeR I 79od100I GRADOVI

usnuo, branio se od nasrtaja turista, novinara, političara, vojnika, izbeglica i pisaca. Ionako je postojao u vremenu izvan istorije.

XIX severniBunKeR I 80od100I GRADOVI

Severni BunKeR Časopis za odbranu i poslednje dane književnosti i kulture Broj: 19 proleće-leto 2012.

Impresum Izdavač: Kulturni centar Kikinda Za izdavača: Srđan V. Tešin, direktor Adresa: Trg srpskih dobrovoljaca 23, Kikinda Telefon/fax: 0230/22-544; 26-240 E-mail: severni.bunker@gmail.com Glavni i odgovorni urednik: Srđan V. Tešin Redakcija: Srđan Srdić (zamenik glavnog i odgovornog urednika) Mila Melank (art direktorka) Tanja Brkljač Osnivači časopisa: Srđan V. Tešin i Jovan Gvero Lektura i korektura: Dijana Brkanlić Tešin Štampa: MiraGraf, Kikinda Tiraž: 350 Časopis se finansira sredstvima Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i Opštine Kikinda.

Prilozi u časopisu se objavljuju isključivo po pozivu uredništva.

CIP ISSN 1451-0863