ЕВОЛУТА ИК је прегалачки културни и издавачки подухват заснован на високим мерилима у избору књига, узорима професионалног издаваштва, уређивачки профилисаним библиотекама, као и на непосредном односу са читаоцима.
Спајањем научних и популарних тема Еволута ИК на известан начин посредује између званичног школског програма и интересовања читалаца. Отуда већина књига, осим стручности има и важну образовну и дидактичку компоненту.
Србија је постала краљевина захваљујући здруженом деловању двојице браће, Стефана Немањића и Саве, а у време значајно измењених политичких околности на простору југоисточне Европе. Крсташко освајање Цариграда (1204) и рушење Византије довели су до великих геополитичких промена. На рушевинама некада моћне империје настало је неколико нових држава и међународни односи су постали сложенији и замршенији. Синови Стефана Немање, међутим, показали су да су дорасли новонасталом стању и пошло им је за руком да за владара своје државе уместо дотадашње титуле великог жупана обезбеде титулу краља. Био је то велики скок у хијерархијском светском поретку оновремених држава.
У књизи је аутор анализирао неутемељене, произвољне и бесмислене теорије и примере, желећи да укаже читаоцу на грешке псеудоисторичара који фалсификују историјске чињенице у својим књигама. Најчешће они по струци нису историчари, а одликују их недовољно образовање, скучени видици и насртљивост, због чега Клио, муза историје, може само да осећа стид. Псеудоисторија, како сматра аутор, постала је део нашег фолклора, раме уз раме са ријалити програмима, турбо-фолком и видовњацима.
Лексикон од 25 оперских дела поређаних абецедним редом и са личним описом: име, када и где је рођена, име оца... Све то укомпоновано у разговор двојице времешних џентлмана. Они причају, читају, измишљају, хвале се, лажу у свим тоналитетима. Ниједан од њих двојице не зна када се родио. Први страсни љубитељ опере, бар он тако каже, са Моцартом је путовао у Праг, други је Вердију брисао сузе у Венецији, после краха на премијери „Травијате". Посвећено посетиоцима београдске опере.
Иако је написана посебно за браћу и сестре, ова књига има подједнако јасну поруку за родитеље и за стручњаке. Потребно је да је читају и ишчитавају маме, тате и сви они који желе да помогну породицама у којима расте дете са хендикепом.
Арнхил Лаувенг (рођена 1972) је специјалиста клиничке психологије с вишегодишњим искуством у раду са одраслима и децом у јавним здравственим установама. Тренутно ради на Одељењу за истраживање и развој при Институту за психијатрију у Универзитетској болници у Акешхусу, Норвешка. Као предавач и писац вишеструко је награђивана због свог доприноса популаризацији психологије. Између осталог, добитница је норвешких награда Осе Груда Скард за популаризацију психологије (2007) и Признања за слободу изражавања (2008).
SAVRŠENI SLUGA, EVNUSI U VIZANTIJI Tеме које ова књига покреће налазе у средишту научне пажње проучаваоца византијске и средњовековне балканске историје и културе, тиме се савршено уклапајући у потребе српске научне, али и шире публике. Реч је о проблематици која је у најбољем смислу речи модерна, подразумевајући под овим пречесто рабљеним термином најбоље правце савремене мисли у хуманистици, правце који постављају нова питања и теже да феномене сагледавају у њиховој историјској перспективи и правилном друштвеном контексту
Прави квалитет и непролазни шарм ове књиге лежи у њеном духу. Он је, не случајно, садржан већ у Церамовом поднаслову: „роман о археологији“. Богови, гробови и научници су прича о археологији, и то прича схваћених на безвременски, вечит, исконски начин. И историје идеја и дисциплина имају своју прошлост, чије је непознавање подједнако штетно као и непознавање прошлости уопште. Церамова књига Богови, гробови и научници важан је репер у историографији археологије. Издавач новог српског превода и издања Богова, гробова и научника (Еволута) узео је у обзир све ове Церамове потоње допуњене верзије. Од последњег Церамовог издања, међутим, археологија је знатно узнапредовала у теоријском и методолошком погледу, а наравно и огромним бројем нових археолошких открића.
Нова сазнања која се тичу настанка појма „Стара Србија“ и његов развитак и употреба средином XIX века и рад на остварењу циљева националне политике, дефинисаних „Начертанијем“ Илије Гарашанина, у Старој Србији од 1849. до 1851. године. Јагодић заступа став да је већина планова била основана на принципу историјског права, које је контекстуализовао анализирајући оновремена знања о прошлости Србије. Аутор је успешно искористио расположиве изворе за утврђивање постојања или непостојања етничког идентитета, историјске и националне свести хришћанског становништва Старе Србије и поткрепио закључке аутентичним примерима.
Византијски интелектуалци су били деца свога времена и свога друштва и били су увучени у горућа питања чак и ако њихов језик звучи прилично апстрактно. Светлост изречене идеје одредила је аутору ове књиге пут по замршеним стазама византијске реторике XIV века. Садржи и: Разговор богатих и сиромашних / Алексије Макремволит. Монодија палима у Солуну; Слово о презирању смрти / Димитрије Кидон
У средишту истраживања руског научника Александра Каждана, једног од најистакнутијих византолога протеклог века је тзв. Византинац својеврстан модел поданика Царства. Oва његова књига представља један од најмодернијих приступа византијској историји и цивилизацији. Каждан је у књизи "Византија - људи и моћ" настојао да схвати и објасни специфичности византијског живота и византијске културе и да разуме спољашње утиске и притиске, како старе тако и нове, који су обликовали Византинце, чинећи их различитим од људи који су живели пре или истовремено са њима, али у другим деловима света или након њих
Величање Карла Великог почело је одмах после његове смрти. Све могуће хронике, велики и мали анали, дворски песници и песници из провинције, нису штедели речи славећи покојника. „Најмоћнији”, „најславнији”, „најпознатији”, „непобедиви” и чак „божански”, „чијој мудрости и проницљивости нема равне”, „најпознатији од свих августа”, „цар Рима” и више од тога „цар читавог хришћанског света”, „који је прославио своје претке и потомке” – таквим и сличним изразима шарене се латински извори из IX века, при чему похвале расту док царство постаје јадније и распада се његово царство. У том хору славопојки понекад се провлаче неке негативне ноте, које тону у свеопштем ласкању, али остављају траг, који неће заборавити будући састављачи песама о подвизима и кантилена. Све ово А. П. Левандовски, знаменити историчар уравнотежено износи кроз биографију која је пре историјска студије него романсирана биографија.
Готово у свакој појединости Исабела одговара идеалу краљице. Њена мирна природа, врлина коју су древни народи сматрали особином богова, обдарила ју је величанственошћу већом од оне коју краљевско порекло носи са собом. Њена постојаност и трпељивост били су величанствени. Њено разумевање одговорности владавине било је од врсте којом су могли да се подиче само највећи владари. Њена храброст у свим условима остала је непоколебљива. Историја, као што видимо, памти сликовите околности у којима се, када је процењивала да је њено присуство неопходно, ненајављено појављивала готово сама усред разјарене масе и постизала смиривање кавги без страха или наклоности за неку од страна. Њена одмереност била је од оне племените, природе. Жудела је за победом али не и за осветом.
Софија Крјуковска Коваљевска једна је од најистакнутијих математичарки у историји, позната филозофкиња, публицисткиња и списатељица, прва у свету жена професорка универзитета и члан академије наука. Ово је једна од најбољих биографија ове знамените научнице која је неретко била инспирација писцима. Лепа слика живота, обичаја, законодавства у коме се одвијао живот Коваљевске и сам драматичан попут авантуристичког романа