СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
С ИНИША М ИШИЋ
СРПСКО СЕЛО
У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
3
4
СИНИША МИШИЋ
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
5
ПРЕДГОВОР Књига пред нама је плод вишегодишњих ауторових истраживања повезаних са једном широм темом. Наиме, од 2005. године аутор је окупио истраживачки тим око пројекта за изучавање српских средњовековних насеља. У оквиру овог пројекта до сада је објављено на стотине расправа и чланака, и неколико монографија. У оквиру ових истраживања 2010. године објављен је и Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, као колективно дело више аутора. Српско село у средњем веку представља синтезу дугогодишњих истраживања самог аутора, као и истраживања других историчара и правника, посебно Т. Тарановског и М. Благојевића. Аутор се овом темом дуго бавио и објављивао резултате, што у чланцима, што у монографијама. Ови резултати су представљени у измењеном облику и као део ове синтезе. Наравно да су овде узети у обзир и резултати Ст. Новаковића, који је ову тему и покренуо пре 150 година, али у знатно оскуднијем обиму и облику. Упркос чињеници да је критичка историографија била на самим почецима, овај генијални дилетант исправно је оценио важност ове теме за проучавање српског средњег века. На крају, захваљујем свим својим сарадницима што 15 година истрајавају на истраживањима тема о насељима и становништву и тиме шире хоризонте српске медиевистике. Захвалан сам рецензентима што су прегледали рукопис, као и госпођи Бојани Ћебић што се прихватила издања ове књиге. Уочи Михољдана, лета Господњег 2019.
Аутор
6
СИНИША МИШИЋ
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
7
СКРАЋЕНИЦЕ БГ — Браничевски гласник БИГ — Београдски историјски гласник ГСНД — Гласник Скопског научног друштва ЕАП — Етноантрополошки проблеми Зборник МСИ — Зборник Матице српске за историју ЗРВИ — Зборник радова Византолошког института ИГ — Историјски гласник ИЗ — Историјски записи ИЧ — Историјски часопис ЛССВ — Лексикон српског средњег века СДСВ — Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића ССА — Стари српски архив ССК — Стара српска књижевност ХЗ — Хиландарски зборник ЦС — Црквене студије *** М. Благојевић, Државна управа — M. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997. М. Благојевић, Земљорадња — М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 2004. М. Благојевић, Меропси и отроци — М. Благојевић, Меропси и отроци — баштиници и посадници у грбаљском рукопису Душановог законика, Глас САНУ 396, Одељење историјских наука 12 (2004), 21—60. М. Благојевић, Планине и пашњаци — М. Благојевић, Планине и пашњаци у средњовековној Србији, ИГ 2—3 (1966), 2—95. М. Благојевић, Соће — М. Благојевић, Соће — основни порез средњовековне Србије, Глас САНУ 390/11 (2001), 1—44. С. Божанић, Чување простора — С. Божанић, Чување простора: међе, границе и разграничења у српској држави од 13. до 15. века, Нови Сад 2013. Зборник — Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника 1186—1321. године, приредили В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011. Р. Михаљчић, Селишта — Р. Михаљчић, Селишта. Прилог историји насеља у средњовековној српској држави, Прошлост и народно сећање, Београд 1995, 131—191. С. Мишић, Коњуси — С. Мишић, Коњуси — прилог социјалној структури српског средњовековног друштва, БИГ 6 (2015), 91—97. С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода — С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег века, Београд 2007. Ст. Новаковић, Законски споменици — Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912. ССА 1 (2002) (А. Веселиновић) — А. Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића деспотици Евпраксији, ССА 1 (2002), 131—142.
8
СИНИША МИШИЋ
ССА 2 (2003) (А. Веселиновић) — А. Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића манастиру Милешеви, ССА 2 (2003), 193—203. ССА 2 (2003) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III манастиру Хиландару, ССА 2 (2003), 29—40. ССА 2 (2003) (М. Шуица) — М. Шуица, Повеља цара Уроша о замени поседа између кнеза Војислава и челника Мусе, ССА 2 (2003), 143—166. ССА 3 (2004) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III Хиландару о спору око међа Крушевске метохије, ССА 3 (2004), 3—18. ССА 3 (2004) (М. Шуица) — М. Шуица, Повеља кнеза Стефана Лазаревића којом се Хиландару прилаже црква Ваведења Богородичиног у Ибру, ССА 3 (2004), 107—124. ССА 4 (2005) (С. Марјановић Душанић) — С. Марјановић Душанић, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, ССА 4 (2005), 69—85. ССА 4 (2005) (Р. Михаљчић) — Р. Михаљчић, Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару, ССА 4 (2005), 151—160. ССА 4 (2005) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару, ССА 4 (2005), 135—150. ССА 6 (2007) (Р. Михаљчић) — Р. Михаљчић — И. Шпадијер, Слово браће Бранковића манастиру Хиландару, ССА 6 (2007), 151—166. ССА 6 (2007) (С. Мишић) — С. Мишић, Повеља војводе Радича Санковића Дубровнику, ССА 6 (2007), 183—200. ССА 8 (2009) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији, ССА 8 (2009), 11—36. ССА 11 (2012) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуље цара Стефана Душана о Светом Петру Коришком са сабора у Крупиштима, ССА 11 (2012), 59—90. ССА 12 (2013) (В. Алексић) — В. Алексић, Два преписа потврдне хрисовуље цара Стефана Душана поводом оснивања манастира Ваведења пресвете Богородице, задужбине севастократора Дејана у селу Архиљевици код Прешева, ССА 12 (2013), 31—65. ССА 13 (2014) (С. Мишић) — С. Мишић, Хрисовуља цара Стефана Душана о оснивању Злетовске епископије, ССА 13 (2014) 181—206.
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
9
I. УВОД 1. С Е ЛО У С РПС КОЈ ИС ТОРИОГРАФИЈИ Село као тема у српској медиевистици постоји више од стo педесет година. На самом почетку настала је, уједно до сада и најкомплетнија, студија посвећена овој теми. То је добро познато Село Стојана Новаковића.1 Још у време борбе за критички правац у српској историографији Новаковић је поставио пред медиевистику једну од најважнијих тема српског средњег века. Треба нагласити да он тада није располагао потпуном изворном грађом, па се његова студија заснива углавном на десетак најважнијих повеља и Душановом законику. Он није имао увида у грађу Дубровачког и Которског архива, што га је умногоме ограничавало у појединим закључцима. Новаковићева заслуга је у томе што је тему поставио веома широко, трудећи се да постави, ако не и да обради, сва питања повезана са темом (сеоска организација, задруга, земљорадници и сточари, социјална структура и тако даље). Овај пионирски рад генијалног дилетанта послужио је каснијим генерацијама као путоказ за истраживања у оним правцима које је у грубим цртама и на основу ограничених извора скицирао Ст. Новаковић. Други крупан корак у обради наше теме начинили су историчари права, пре свих Теодор Тарановски у свом обимном делу о историји српског права у држави Немањића.2 Он је у оквиру ове теме разматрао статус села и сељака са правног гледишта, судске имунитете и казне које се односе на поједине социјалне категорије сеоског становништва. Његова истраживања се заснивају на правним споменицима, пре свега на Душановом законику, и на тада доступном дипломатичком материјалу. Закључци Тарановског су у много чему остали актуелни до данас и они су представљени и у овој књизи. Значајан допринос, у више радова, нашој теми дао је и Александар Соловјев, још један историчар права. До данас његов 1
Ст. Новаковић, Село, Београд 1965. Новаковић је ову студију 1890. године објавио у Гласу СКА, а СКЗ ју је као посебно издање штампала 1943. и 1965. године. У другом издању драгоцене допуне и библиографију урадио је Сима Ћирковић. 2 Т. Тарановски, Историја српског права у држави Немањића, Београд 1966.
10
СИНИША МИШИЋ
најзначајнији рад у којем се посветио овој теми је онај о жупи Брвеник и селима у њој, који представља анализу повеље цара Уроша из 1363. године.3 Соловјев је у њему показао да су села могла бити црквена и властеоска, жупска и дворска. Први је скренуо пажњу на ову тему и делимично је обрадио. Између два светска рата историчари окупљени око Скопског научног друштва покренули су две важне теме које ће бити потпуно обрађене у времену после Другог светског рата. Први од њих, Радослав Грујић, отпочео је да обрађује епархијска и лична властелинства.4 Он је први скренуо пажњу на структуру ових властелинстава, па се нужно бавио сеоским насељима на њима (убикација, права и обавезе). У скопском кругу отворена је и тема о међама, а то је учинио тада млади медиевиста Миодраг Пурковић.5 На основу расположиве грађе он је утро пут познијим обимним истраживањима ове теме, која су спровели М. Благојевић и С. Мишић. Након Другог светског рата истраживање тема везаних за село и сеоску привреду кренуло је у више различитих праваца. Настављена су интензивна истраживања властелинстава: црквених, манастирских и световних.6 Данас се може закључити да је ова тема, према расположивим изворима, скоро па у потпуности истражена. Систематским истраживањима у историјској географији обрађене су многе историјске области, а као резултат објављен је . Соловјев, Једна српска жупа у доба царства. А Р. Грујић, Епархијска властелинства у средњовековној Србији, Богословље 7, Београд 1932, 93—142, 181—200; Р. Грујић, Лична властелинства српских црквених представника у 14. и 15. веку, Гласник СНД 13 (1933), 47—68. 5 М. Пурковић, Одређивање међа. 6 Р. Ивановић, Дечанско властелинство; Исти, Дечански катуни, ИЧ 3 (1951—1952), 257—264; Исти, Катунска насеља на манастирским властелинствима, ИЧ 5 (1954— 1955), 399—411; Исти, Властелинство манастира св. Арханђела код Призрена, ИЧ 7 (1957), 345—360; Исти, Земљишни поседи Грачаничког властелинства, ИЧ 11 (1960), 253—264; Г. Шкриванић, Жичко епархиско властелинство, ИЧ 4 (1952—1953), 147— 171; Исти, Властелинство светог Стефана у Бањској; Исти, Раваничко властелинство, ИЧ 16—17 (1966—1967), 235—253; Исти, Властелинство Св. Николе Врањинског, ИЗ 12 (1959), 37—44; М. Николић, Властелинство манастира Ждрела (Горњака), ИЧ 20 (1973), 149—155; Иста, Властелинство свете Богородице на Љевиши, ИЧ 23 (1976), 39—50; М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја; В. Тошић, Велики челник Радич, Зборник МСИ 13 (1976); С. Мишић, Поседи манастира Светог Петра Коришког, ИГ 1—2 (1989), 39—54; С. Ћирковић, Хиландарски метох у Зети, ХЗ 10 (1998), 124—152; М. Благојевић, Хиландарски поседи на Косову и Метохији, ХЗ 12 (2008), 12—34; С. Мишић, Поседи великог логотета Стефана Ратковића, Моравска Србија — историја, култура, уметност, Крушевац 2007, 7—18. 3 4
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
11
већи број монографија у којима су систематски обрађена и сва сеоска насеља у тој области.7 Одређивање међа је такође добило своје нове истраживаче, па се и за ову тему може рећи да је скоро у целини истражена захваљујући, пре свих, радовима Милоша Благојевића, Синише Мишића и Снежане Божанић.8 Сеоске међе, спољне и унутрашње, сеоски пејзаж, однос са жупским међама теме су којима се аутор ове књиге дуго бавио. Синтеза ових истраживања саопштена је на наредним страницама. Структура и занимање земљорадничког и влашког становништва у овом периоду постали су предмет посебних студијских истраживања, заснованих на разнородној изворној грађи, посебно на архивској. У том погледу свакако је најзначајније дело послератне српске медиевистике — монографија о земљорадњи М. Благојевића (1973).9 Дело је настало на дипломатичкој и архивској грађи и свестрано је осветлило најважнију делатност средњовековних сељака у Србији. Поред обраде занимања, аутор је приказао и начин производње, оптерећење земљорадника обавезама према држави, цркви и земаљском господару. Детаљно је приказан развој земљишних односа, посебно у српском Приморју. Закључци и резултати овог монументалног дела уткани су и у ову студију. Исти аутор је део ових резултата синтетизовао у тексту уз Земљораднички закон. Паралелно са основном темом развијала су се истраживања о власима која су шира од наше теме у неким својим аспектима. О власима су одржана два симпозијума, а један часопис им је посветио посебан број.10 Сточарству као делатности, којом се професионално баве власи, али и земљорадници, историчар медицине Р. Катић посветио је посебну студију.11 Недостатак ове студије је, пре С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996; Исти, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002; С. Мишић — Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003; Ђ. Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1998; Е. Миљковић — А. Крстић, Браничево у 15. веку, Пожаревац 2007. 8 М. Благојевић, Спорови око средњовековних међа; Исти, Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта; С. Мишић, Сеоске међе у средњовековној Србији; С. Божанић, Чување простора. 9 М. Благојевић, Земљорадња. 10 Опис садржине радова и библиографске податке вид. у Е. Миљковић, Власи у домаћој историографији, БГ 7 (2010), 16—18; БГ 7 (2010), посебно радови аутора и М. Антоновића. 11 Р. Катић, Сточарство средњовековнe Србијe. 7
12
СИНИША МИШИЋ
свега, у томе што аутор није узеo у обзир архивску грађу из Дубровника и Котора, а и искоришћеност дипломатичких извора није задовољавајућа. За похвалу је то што је аутор искористиo своја специфична знања у истраживању врста стоке која је гајена на нашим просторима. Насупрот овој студији стоји рад М. Благојевића о планинама и пашњацима, у коме су истражени све врсте пашњака, режим господарења и њиховог искоришћавања.12 Пажњу историчара привлачила су и питања настанка и нестајања сеоских насеља. Опширну студију о селиштима, као напуштеним сеоским насељима, написао је Р. Михаљчић.13 О заселцима писао је С. Мишић, па су резултати ових истраживања укључени и у ову књигу.14 Овим истраживањима склопљена је потпуна слика о настајању, развоју и ишчезавању једног сеоског насеља у средњовековној Србији. О унутрашњој организацији сеоског насеља у изворима има веома мало података. Њих је прикупио и коментарисао у свом раду о сеоској општини С. Ћирковић.15 Још је Ст. Новаковић уочио различиту социјалну структуру средњовековног сеоског становништва. Он је писао о меропсима, сокалницима и мајсторима (занатлијама), а ове категорије су биле предмет интересовања, са правних основа, и Т. Тарановског. А. Соловјев је у већ спомињаној расправи скренуо пажњу на села и сељаке који су непосредно служили двору и због тога уживали одређене повластице у односу на остале категорије зависног становништва. Ова истраживања су настављена у новије време, па су тако настали радови о псарима и соколарима, или о коњусима.16 У овој области једна посебна монографија посвећена је поповима и протопоповима.17 Српска медиевистика посвећивала је у новије време пажњу и осталим категоријама сеоског становништва. Тако је о меропсима и отроцима према грбаљском рукопису Душановог законика писао М. Благојевић.18 Правним статусом сеоског становништва исцрпно се 12
. Благојевић, Планине и пашњаци. М Р. Михаљчић, Селишта. 14 С. Мишић, Заселци у средњовековној Србији. 15 С. Ћирковић, Сеоска општина. 16 С. Мишић, Лов у средњовековној Србији; Исти, Коњуси. 17 М. Копривица, Попови и протопопови српске цркве у средњем веку, Ниш 2012. 18 М. Благојевић, Меропси и отроци — баштиници и посадници у грбаљском рукопису Душановог законика, Глас САНУ 396/12 (2004) 21—60. Знатно раније о отроцима је 13
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
13
бавио Т. Тарановски у већ спомињаној књизи. Истом темом, у односу на сокалнике и отроке, бавио се и А. Соловјев, али су његови закључци превазиђени као нетачни.19 Сеоско становништво је дуговало, поред радне и натуралне ренте (десетак), одређене обавезе према држави (владару). Основни порез у Србији, од времена краља Милутина, било је соће. О њему је исцрпну студију написао М. Благојевић.20 Он је употребио све расположиве изворе и тему исцрпео у потпуности. О породици у средњовековној Србији опширну студију написао је С. Мишић.21 Пошто о томе раније није писао, ова студија је уграђена у ову монографију, као посебно поглавље. *** Изворна основа за нашу тему је широка и разноврсна. Један од најважнијих извора је дипломатичка грађа. Српске повеље дају богату грађу о селу, посебно о обавезама и дужностима сеоског становништва.22 Овде су консултована сва издања наших повеља. Од великог значаја за нашу тему су и извори правне садржине, посебно Законоправило или Крмчија Светога Саве, Земљораднички закон и Душанов законик.23 Од извора латинске провенијенције најважнија је необјављена и објављена грађа Дубровачког архива и архива у Котору, која је великим делом објављена.24 Извори турског расправљао Р. Михаљчић, Отроци, ИГ 1 (1986), 51—57. За њиме је неуспешно о отроцима расправљао Ђ. Бубало, Шта значи отрок у српским повељама?, Зборник МСИ 56 (1997), 19—58. У Благојевићевом раду су изнете кључне примедбе и замерке овом раду (види стр. 38—40, посебно нап. 72, 74). 19 А . Соловјев, Сокалници и отроци у упоредно — историјској светлости, Гласник СНД 19 (1938), 103—132. Обојица аутора (и Тарановски) отроке погрешно сматрају робовима у средњовековној Србији. 20 М. Благојевић, Соће. 21 С. Мишић, Српска породица у позном средњем веку. 22 Српске повеље се издају од средине XIX века (F. Miklosich, Monumenta Serbica), почетком ХХ века две збирке повеља су приредили Ст. Новаковић (Законски споменици) и А. Соловјев (Одабрани споменици). Недавно је издат Зборник који обухвата повеље до краја Милутинове владе. Часопис Стари српски архив већ две деценије систематски издаје дипломатичке исправе. 23 М. Благојевић, Земљораднички закон. Душанов законик је више пута издаван, овде скрећемо пажњу на издања САНУ. И даље су за истраживаче најпогоднија издања Ст. Новаковића (1898) и Н. Радојичића (1960). Издање Ђ. Бубала (2010) није досегло Новаковићеву ерудицију, а превод је исти или лошији од Радојичићевог. 24 Од објављене дубровачке грађе најважнија је збирка Ј. Лучића из канцеларијских послова. У објављеним записницима Већа Дубровачке републике има веома мало корис-
14
СИНИША МИШИЋ
порекла садрже податке о производњи у српском селу, као и називе села и број кућа, који би евентуално могли да се употребе за крај српске државе (XV век). У овој монографији они нису узимани у обзир јер не пружају целовиту слику, и не могу помоћи у расветљавању питања из развијеног средњег века у српском селу, пошто се ми производњом не бавимо самом за себе већ као појавом која одликује српско село као друштвену и социјалну заједницу људи одређених статуса.
них података за нашу тему. Которска грађа је у неким сегментима за нас захвалнија (A. Mayer, Kotorski spomenici I, II). Архивска грађа из оба поменута архива, значајна је само за залеђе ових градова у Приморју (Хум, Требиње, део Зете). Њена ограничења су и тематска и односе се углавном на својинске односе (зајам, залог, закуп) и за чување стоке и уговоре везане за ове теме. Ова грађа је ограничена како тематски тако и територијално, и само на тај начин је овде и коришћена.
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
15
II. ПРОСТОР 1. С Е ЛО И Ж УП А Посматрање узајамног односа селе и жупе подразумева истраживање појединачног према општем, ужег појма према свеобухватнијем. Још је Стојан Новаковић приметио да једну жупу сачињавају села. Тој дефиницији садржаја једне жупе треба додати и бар један град или тврђаву. Дакле, жупа је управна и територијална јединица која представља и заокружену географску целину, а жупе се углавном простиру у речним долинама и котлинама, красним пољима и равничарским, култивисаним пределима.1 Жупе су биле различите по својој територији и економској снази и потенцијалу, па је у средњовековној српској држави било веома важних жупа и оних мање значајних. Седиште жупе био је град (или тврђава), који је зависно становништво жупе морало да чува и оправља (градобљуденије и градозиданије). Због колективних обавеза међе међу жупама биле су добро познате, често их је чинило какво пусто брдо или шума, некад река. На таквим местима становници суседних села су били обавезни да чувају путеве.2 На челу жупе се налазио жупан, а од времена краља Милутина то је могао бити и кефалија, и он је стојао на челу локалне управе. Жупа је трпела колективну одговорност за нека дела, као што је надокнада штете трговцима ако су је претрпели у жупи. Такође је и одговорност за живот људи и стоке на територији једне жупе била колективна. То је био један од важних разлога због кога су се морале знати жупске границе, које су свим становницима жупе биле добро познате.3 За Дубровчане, као странце, српске жупе су такође биле познате и важне, посебно оне у непосредном залеђу града, у старим историјским „земљама” Требињу и Хумској земљи. Појединци из 1
С . Мишић, „Земља” у држави Немањића, Годишњак за друштвену историју IV, 2—3 (1997), 133. 2 Ст. Новаковић, Село, 28—40. 3 Ст. Новаковић, Законски споменици, 136; С. Божанић, Чување простора, 87; С. Мишић, Село и жупа у средњовековној Србији, Село Балкана — континуитет и промене кроз историју, Београд 2017, 23—34.
16
СИНИША МИШИЋ
залеђа који имају пословне односе са градом увек се одређују тако што се, поред имена, наводи насеље њиховог пребивања и жупа којој насеље припада, а неретко се територијално одређују само жупом. Тако се, на пример, за Братоја Клапчића каже да је из Луке (de Luca) и да је човек Стефана Прибиловића.4 Године 1406. за Мароја Гојаковића каже се да је из Дубраве (de Dubraua).5 Слично се наводе и људи из других жупа у Хумској земљи.6 Дубровчани своје суседе често географски одређују и тако што наводе насеље из кога потичу и жупу у којој се то насеље налази. Тако неки Добровој, син Преје из Берде in juppa Dobrave,13. X 1285. године даје исказ о својој оставштини.7 Богдана Радинића 1321. године дубровачка канцеларија описује као човека из Попова loco dicto Racoa.8 Дакле, Дубровчани људе из залеђа легитимишу по имену и презимену, жупи и месту сталног боравка (најчешће село). Често им је било довољно да наведу само жупу, поред имена, без конкретног насеља. То показује да су Дубровчани, иако странци, били добро упућени у управну организацију територија у свом залеђу. Слично Дубровчанима, српска држава је у званичним исправама (повеље) сеоска насеља често просторно одређивала, не само њиховим међама већ и жупском припадношћу. То се лако уочава већ у првој Жичкој повељи Стефана Првовенчаног. Села око самог манастира просторно се одређују међама; она даља, као прву одредницу имају жупску припадност. Тако је Жича добила у жупи Јелци села: Долња Вас, Борк, Гнила, Витахово; у жупи Зета села Требоље и Плавница, а у Горској жупи село Галич.9 Жича је у Хвостну добила села: Пећ са заселком Чрни врх, Стлпези, Требовитић, Горажда вас, Накл вас с Челопеки и Лабљани, Љутоглав са градом, а у „земљи” Хвостно планину Слано поље.10 Том приликом за планину није наглашена припадност јер се подразумевало да се планина не може налазити у жупи. Припадност села „земљи” као управној јединици ретко се наводи као географска одредница у 4
AD, Div. Canc. 21, foll. 121 (19. III 1367). D DAD, Div. Canc. 36, foll. 87’. 6 С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, 32—34, 160—161; Ђ. Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Београд 2005, 11, 16. 7 J. Lučić, Spisi dubrovačke kancelarije 1, 108 (br. 345). 8 DAD, Div. Canc. 6, foll. 151 (29. VIII 1321). 9 Зборник, 91 (бр. 14). 10 Исто, 91. 5
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
17
Прва дечанска хрисовуља краља Стефана Уроша III, 1330. односу на жупу. Тако је Хумска епископија, око 1252. године, добила село Ракош у Хвостну и село Крушевац у Држковини.11 Када је краљ Урош I даровао повељу манастиру Светог Петра и Павла у жупи Лим, где је премештено седиште Хумске епископије, ови поседи су потврђени као Крушевац у Држковини и Ракош у Кујавчи.12 Реч је о истим насељима, али је управно-територијална припадност Ракоша овог пута одређена жупом, а не „земљом” Хвостно. Ради се само о прецизнијем одређењу према жупској организацији, јер обе наведене жупе (Држковина и Кујавча) припадају „земљи” Хвостно, као и наведена насеља.13 И Дубровчани су понекад, али веома ретко, неко насеље географски дефинисали у простору наводећи његову припадност „земљи”. Додуше, они су то чинили само када су у питању насеља у Хуму и Требињу, старим историјским областима 11
сто 197 (бр. 54). И Исто, 229 (бр. 64). 13 О „земљи” Хвостно вид. С. Мишић, Историјска географија Србије у житијима св. Симеона и св. Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998, 93—108. 12
18
СИНИША МИШИЋ
и њиховим суседима. Тако се, на пример, каже за Millnu, жену покојног Добрена, да је de Pregna terrarum de Chelmo.14 Прењ је село код Стоца у жупи Дубрава, па је овде свакако у питању „земља” Хум, а не жупа Хумска земља (Бишће).15 У Бањској хрисовуљи сеоска насеља се одређују или својим међама, ако су у близини манастира, или навођењем њихове припадности одређеној жупи (Хвостно, Кујавча, Рас, Зета, Јелци, Будимља, Подлужје).16 Навођење жупе као просторног одређења неког сеоског насеља говори о томе да су жупе имале своје границе и да су оне биле добро познате становницима те и суседних жупа, као и осталом становништву. Због колективне одговорности жупе када је у питању сигурност трговаца, ове границе су добро познавали и Дубровчани. Цела жупа је плаћала приселицу за разбојништво када је њен господар велики властелин стегоноша, или ако је некоме дата у „државу”. После доношења Душановог законика у смесним жупама приселицу је плаћао властелин — власник земље.17 У дипломатичким изворима наводе се прецизне међе неких од средњовековних жупа. Тако се у Дечанској хрисовуљи наводе међе всему Алтину, средњовековној жупи у данашњој Албанији.18 У истој хрисовуљи манастир Дечани је добио у службу властеличиће Прокопија Богдановића са братом и селом Палеж у Брсковској жупи, као и Марка Костића са децом и селом Јабучјем у жупи Љубовиђа.19 Ова два села су суседна, једно на левој, а друго на десној обали реке Љубовиђе. Поменута река је била граница између њихових атара, али истовремено и граница између жупе Љубовиђе и Брсковске жупе. Како су свима биле познате међе једне жупе, тако је било познато и шта је све припадало жупи. Њу су чинила, пре свега, сеоска насеља са својим атарима, као и бар један град (тврђава). У жупи је било и заједничких површина које су искоришћавали сви становници жупе. То су били заједнички пашњаци, воде и шуме. Поједина села су имала и своју планину изван жупе, као што је то био случај са Љубижњом и Скоробиштем.20 Ипак, сеоско земљорадничко насеље је 14
DAD, Div. Not. 5, foll. 21 (1324). Мишић, Хумска земља у средњем веку, 21. 16 Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, 3, 4, 5. 17 С. Божанић, Чување простора, 87. 18 М. Милојевић, Дечанске хрисовуље, 38—39. 19 Исто, 58. 20 С. Мишић — Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, 91 (ред 228—239). 15 С.
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
19
најзначајнији садржај једне жупе. Приликом замене жупе за жупу 1363. године и града за град, између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе, наведена су сва насеља у жупи Брвеник.21 Прво, ту је град Брвеник, управно и привредно средиште жупе. Затим су наведена сеоска насеља која се могу сврстати у три велике групе: дворска (коњушка, ловачка, станичка, магерска, златарска, постељштици и поткључје) чији су становници обављали одређене послове за потребе владаревог двора. Другу групу чине жупска села, а трећу властеоска села са именима власника. Прва и трећа група су јасне, а што се тиче жупских села, она су потчињена владару и његовим чиновницима и у целини сносе жупске терете (градобљуденије, градозиданије, приселица, оброк, понос). 22 Овоме треба додати и села потчињена цркви, мада се она не разликују од оних потчињених властели, па имамо целовиту слику о сеоским насељима у једној жупи, њиховим становницима и њиховом социјалном статусу. Поред међа једне жупе и њеног садржаја, који су свима били добро познати, српски владари су стварали и нове врсте међа, најчешће при образовању манастирских властелинстава, где су најважнији поседи груписани у јединствене целине са заједничким међама. Краљ Милутин је властелинству манастира Светог Стефана у Бањској приложио околна села у Ибру, створивши комплекс земље са насељима, којима је затим одредио прецизну јединствену међу.23 Тако су настале нове међе којих до тада није било. Њима су занемарене жупске међе јер су сада села унутар ових граница одговарала, пре свега, игуману Бањске, а не управитељу жупе, захваљујући имунитетима које је манастир добио. Слично се поступало и при стварању других великих манастирских властелинстава (Жича, Дечани, Дренча). Кнез Лазар је властелинству манастира Раваница створио велики комплекс земље са селима у долини Велике Мораве са заједничким међама. Поред владара, и српске велможе су настојале да својим задужбинама створе јединствено језгро властелинства са заједничким међама, често се не обазирући на међе појединих жупа. У том погледу занимљиво је властелинство манастира Архиљевице. Манастир Ваведења Пресвете Богородице задужбина је севастократора (касније деспота) Дејана, у селу Архиљевици код Прешева. За приложена села 21
СА 2 (2003), 144—145 (М. Шуица). С А . Соловјев, Једна српска жупа за време царства, Гласник СНД 3 (1928), 25—42. 23 Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, 2. 22
20
СИНИША МИШИЋ
ктитор је од цара Стефана Душана тражио да сам утеше међе, што му је цар и дозволио. Он је са вештим људима утесао међе и цару донео, па је све то записано у хрисовуљу. За те међе се у хрисовуљи каже да су у један утес, то јест да су заједничке за сва села.24 Овим су створене нове међе које се нису обазирале на границе жупа Жеглигово и Прешево. Стварање издвојених повезаних поседа манастирских властелинстава, са широким имунитетским правима, нарушавало је целовитост жупе у физичком погледу а још и више поводом колективне одговорности од које су се ова насеља изузимала. То се радило и за нека појединачна сеоска насеља унутар неке жупе. Тако се за село у Средској Плањане одређује да нема са жупом ниједне работе мале и велике, да кефалија нема над њим надлежност, да не даје поданке ни приплате, осим приселице. Исто се одређује и за села у Гори Сиштевац, Орашак и Чрнељево.25 Ова села правно више нису припадала жупи, нити је управитељ жупе (у овом случају кефалија) имао над њима било какву надлежност, а ни своје работе нису више обављала у жупи. Овиме се нарушавала целовитост поменутих жупа. Добар пример издвајања једног насеља из жупске целине је село Речице у Пологу. Ово село је краљ Милутин 1300. године приложио манастиру Светог Ђорђа код Скопља. Он је том приликом одредио да ако се жупа Полошка дâ некоме у „државу”, ово село да му не дугује ниједну работу: ни копати, ни гласа носити, ни провода, ни поноса. У село Речицу да не улази ни владалац краљев, ни владалац онога ко држи жупу, нити да узима доходак, ни мали ни велики, нити севаст, прахтор, кнез, винар, позобар, коњух, псар, ђерекар, ни да им је десетка.26 Затим се наводе и сви десетци и намети, као и глобе. Наравно, ово ослобађање је у односу на владара (државу) и жупског господара, сељаци су и даље све побројано давали, али само манастиру као свом феудалном господару. Оваквом одлуком краљ Милутин је, правно, село Речице изузео из надлежности Полошке жупе. Али се побринуо и да се атар истог села не сме нарушавати. Због тога је одредио да се у Речицама не сме продавати њива или ливада извана, а ако неко то учини, да се земља одузме, а потка (глоба) цркви да је 12 перпера.27 Овом одредбом и казном за њено кршење српски краљ је заштитио целовитост сеоског атара и неповредивост манастирског поседа. 24
СА 12 (2013), 35 (В. Алексић). С ССА 11 (2012), 66 (С. Мишић). 26 Зборник, 324 (бр. 92). 27 Исто, 324; М. Благојевић, Земљораднички закон, 255—259. 25
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
219
O AУTOРУ Синиша Мишић (1961). Завршио је Педагошку академију у Неготину 1980, а затим отишао на одслужење војног рока. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1985, а 1986. радио као библиотекар на Одељењу за историју. За асистента приправника на истом одељењу изабран је 1987. Магистрирао је 1990. тезом Унутрашње воде и њихово коришћење у средњовековној Србији, и исте године изабран је за асистента. Докторирао је 1994. дисертацијом Хумска земља у средњем веку на Филозофском факултету у Београду. Дисертација је објављена као књига 1996. и награђена из фонда Радован Самарџић. За доцента је изабран 1995, ванредног професора 2002. и редовног 2008. године. Проучава однос друштва и природне средине у средњовековним српским земљама, социјалну и управну структуру друштва, као и историју привреде и насеља. Радио је као гостујући професор на Филозофском факултету на Палама (1996—2001), Филозофском факултету у Нишу (2005—2012) и на Географском факултету у Београду (2003—2005), где је основао Катедру за историјску демографију. Оснивач је и управник Центра за историјску географију и историјску демографију Филозофског факултета у Београду. Књиге: Хумска земља у средњем веку, Београд 1996; Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002; Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003 (коаутор Т. Суботин Голубовић); Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег века, Београд 2007; Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012; Србија 1217. Настанак краљевине, Београд 2016 (коаутор Р. Радић). Писац је универзитетског уџбеника Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Редактор је Лексикона градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010. Објавио је више од 150 студија, чланака, расправа, приказа и других прилога, као и већи број историјских карата. Учесник је и организатор већег броја научних скупова у земљи и иностранству. Важнији радови: Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско-турска граница (1987); Поседи манастира Светог Петра Коришког (1989); Гајење и прерада лана и конопље у Србији 14—16. века (1994); Лов у средњовековној Србији (1995); Историјска географија у житијима св. Симеона и св. Саве (1998); Земља у држави Немањића (1999); Косаче – господа хумска (2002); Територијално-управна организација Полимља (12–14. век) (2003); Краљ Стефан Урош II Милутин и Бу-
220
СИНИША МИШИЋ
гари (2004); Насељеност Полимља у средњем веку (2006); Поседи великог логотета Стефана Ратковића (2007); Српско-бугарски односи на крају 13. века (2009); Жупа и нахија Сенице у средњем веку (2009); Законске одредбе о власима у повељама Немањића (2010); Топлица у титули великог кнеза Вукана Немањића (2011); Никава — загонетна област Јована Кинама (2012); Заселци у средњовековној Србији (2013); Оснивање Злетовске епископије 1347. године (2014); Српска породица у позном средњем веку (2015); Сеоске међе у средњовековној Србији (2015); Село и жупа у средњовековној Србији (2017).
СРПСКО СЕЛО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
221
САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 I. УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 1. Село у српској историографији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 II. ПРОСТОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Село и жупа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Сеоски пејзаж . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Сеоске међе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
15 15 21 35
III. СЕЛИШТА И ЗАСЕЛЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 1. Селишта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 2. Заселци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 IV. СЕОСКЕ ПРАВИНЕ И КРИВИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 1. Сеоска општина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 2. Судске надлежности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 V. ГОСПОДАР СЕЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 1. Свет властелинстава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 2. Слободна села . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 VI. ЗЕМЉОРАДНИЦИ И СТОЧАРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 1. Меропси, сокалници и остали . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 2. Власи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 VII. ПОСЛОВИ И ДАНИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 VIII. БРАК И ПОРОДИЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 1. Брак и деца . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 2. Инокосне породице и задруге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 IX. СЕЛО И ПАРОХИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 СПИСАК ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ ИНДЕКС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219
