Struktura naučnih revolucija, T. S. Kun

2

Tomas S. Kun

Struktura naučnih revolucija

3

To m a s S . Ku n

Struktura naučnih revolucija Preveo Miloš Stambolić Prevod uvodnog eseja i redakcija teksta Milena Repajić

4

Tomas S. Kun Naslov originala: THE STRUCTURE OF SCIENTIFIC REVOLUTIONS. Fourth Edition

By Thomas S. Kuhn With an Introductory Essay by Ian Hacking

© 1962, 1970, 1996, 2012 by The University of Chicago. All rights reserved.

Serbian edition published by arrangement with Agentia literara LIVIA STOIA Licensed by The University of Chicago Press, Chicago, Illinois, U.S.A ©Evoluta

Struktura naučnih revolucija

5

Džejmsu B. Konanu koji je pokrenuo ovu knjigu

6

Tomas S. Kun

Struktura naučnih revolucija

7

Uvodni esej Ijan Haking

Velike knjige su retke. Ovo je jedna od njih. Pročitajte je i uverićete se.

Preskočite ovaj uvod. Vratite mu se ukoliko želite da znate kako je pre pola veka ova knjiga nastala, kakav je uticaj imala i kakve su se rasprave rasplamsale oko njenih teza. Vratite mu se ukoliko želite jedno profesionalno mišljenje o statusu knjige danas.

Ove napomene uvode u knjigu, ne u Tomasa Semjuela Kuna (1922—1994) i njegovo životno delo. On je obično zvao svoju knjigu Struktura, a u razgovoru prosto „Knjiga”. Ja sledim njegovu upotrebu.

Suštinska napetost (The Essential Tension) je izuzetna zbirka filozofskih (ne istorijskih) radova koje je objavio neposredno pre Strukture, ili ubrzo nakon nje.1 Ona se može shvatiti kao serija komentara i dopuna, pa je odlično prateće štivo.

Pošto je ovo uvod u Strukturu, neću razmatrati ništa iz Kunovog opusa osim Suštinske napetosti. Ipak treba primetiti da je on često pominjao u razgovorima da je Apsolutno crno telo i kvantni diskontinuitet (Black-Body and the Quantum Discontinuity), studija prve kvantne revolucije koju je pokrenuo Maks Plank krajem XIX veka, pravi primer onoga o čemu se govori u Strukturi.2 Upravo zato što je Struktura velika knjiga, može se čitati na bezbroj načina i koristiti u različite svrhe. Stoga je ovaj uvod samo jedan od mogućih. Knjiga je izazvala izuzetno velik broj knjiga o Kunovom životu i delu. Odličan kratak uvod u Kunovo delo, pisan iz drugačijeg ugla od mog, može se naći u onlajn Stenfordovoj Enciklopediji filozofije (Stanford Encyclopaedia of Philosophy).3 Za Kunove poslednje osvrte na sopstveni život i misli treba pogledati intervju koji su 1993. uradili Aristid Baltas, Kosta Gavroglu i Vasiliki Kindi.4 Knjiga o njegovom delu koju je 1

Thomas S. Kuhn, The Essential Tension: Selected Studies in Scientific Tradition and Change, ur. Lorenz Krüger, Chicago, IL: University of Chicago Press, 1977.

2 Thomas S. Kuhn, Black-Body and the Quantum Discontinuity, 1894—1912, New York: Oxford University Press, 1978.

3 Alexander Bird, „Thomas Kuhn”, u: The Stanford Encyclopaedia of Philosophy, ur. Edward N. Zalta, http://plato.stanford.edu/archives/fall2009/entries/thomas-kuhn/.

4 Thomas S. Kuhn, „Discussions with Thomas S. Kuhn” (1993), interview by Aristides Baltas, Kostas Gavroglu, and Vassiliki Kindi, u: The Road Since Structure: Philosophical Essays

8

Tomas S. Kun

najviše cenio bila je Rekonstruisanje naučnih revolucija (Reconstructiing Scientific Revolutions) Pola Hojningena Huena.5 Za spisak svih Kunovih publikacija videti Put od Strukture (The Road since Structure) Džejmsa Konanta i Džona Hoglanda.6 O jednome se ne govori dovoljno: kao i sve velike knjige, i ova je delo strasti i silne želje da se razjasne problemi. To je jasno već iz skromne prve rečenice na prvoj strani Uvoda: „Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za nešto više od anegdote ili hronologije, onda ta istorija može da dovede do odlučujućih preobražaja u slici nauke kojom smo sada opsednuti”.7 Kun je namerio da promeni naše shvatanje nauka — to jest, aktivnosti koje su omogućile našoj vrsti da dominira planetom, bilo na korist ili na štetu. U tome je uspeo.

1962.

Ovo izdanje obeležava pedesetu godišnjicu Strukture. Hiljadu devetsto šezdeset druga je bila davno. Nauke su se iz korena promenile.

Kraljica nauka je tada bila fizika. Kun je po obrazovanju bio fizičar. Malo je ljudi znalo mnogo o fizici, ali svi su znali da je fizika centar dešavanja.

Hladni rat je bio u toku, tako da su svi znali za Bombu. Američki đaci su morali da vežbaju skrivanje ispod klupa. Bar jedanput godišnje u gradovima bi se čula sirena za vazdušnu opasnost i tada bi svi morali da idu u skloništa. Oni koji su demonstrativnim neodlaženjem u sklonište protestovali protiv nuklearnog oružja mogli su biti uhapšeni, a neki i jesu bili. Bob Dilan je septembra 1962. prvi put izveo „A Hard Rain’s a-Gonna Fall” (Teška će kiša pasti), i svi su pretpostavili da je ovo pesma o nuklearnom sukobu. Oktobra 1962. odigrala se Kubanska raketna kriza, trenutak kada se svet najviše približio nuklearnom ratu posle 1945. godine. Fizika i njene pretnje svima su bile na umu.

Hladni rat je odavno gotov, i fizika više nije centar dešavanja.

Još jedan događaj obeležio je 1962. — dodeljena je Nobelova nagrada Frensisu Kriku i Džejmsu Votsonu za molekularnu biologiju DNK 1970—1993, with an Autobiographical Interview, ur. James Conant, John Haugeland, Chicago, IL: University of Chicago Press, 2000, 253—324.

5 Paul Hoyningen-Huene, Reconstructing Scientific Revolutions: Thomas S. Kuhn’s Philosophy of Science, Chicago, IL: University of Chicago Press, 1993.

6 Conant — Haugeland, ur., Road since Structure (vid. napomenu 4 ovde).

7 Tomas S. Kun, Struktura naučnih revolucija, 2. izdanje, Beograd: Evoluta, 2018. Sve reference u tekstu su na ovo izdanje.

Struktura naučnih revolucija

9

i Maksu Pericu i Džonu Hendrjuu za molekularnu biologiju hemoglobina. To je bilo predskazanje promene. Danas je biotehnologija ta koja vlada. Kun je za svoj model uzeo fizičku nauku i njenu istoriju. Nakon čitanja njegove knjige, na vama je da odlučite u kojoj je meri ono što je rekao o fizičkim naukama primenjivo na današnji svet biotehnologije.

Dodajte i informatičke nauke. Dodajte i ono što je računar učinio naučnoj praksi. Čak ni eksperiment više nije ono što je bio, jer je promenjen, i u izvesnoj meri zamenjen kompjuterskom simulacijom. Opšte je poznato i da je kompjuter promenio komunikaciju. Naučni rezultati su 1962. iznošeni na sastancima, posebnim seminarima, u predštampi, a onda u člancima objavljenim u specijalističkim časopisima. Danas je osnovni oblik publikacije elektronska arhiva.

Postoji još jedna suštinska razlika između 2012. i 1962. godine.

Ona utiče na srž ove knjige, fundamentalnu fiziku. Te 1962. postojale su suprotstavljene kosmologije: stacionarno stanje i veliki prasak, dve potpuno različite slike univerzuma i njegovog porekla. Posle 1965. i skoro slučajnog otkrića univerzalne pozadinske radijacije postoji samo veliki prasak, pun izuzetnih problema koji se proučavaju kao normalna nauka. Visokoenergetska fizika je 1962. delovala kao beskrajna kolekcija sve većeg broja čestica. Ono što zovemo standardnim modelom je dovelo haos u red. Neverovatno je precizan u predviđanjima, premda nemamo ideju kako da ga uklopimo sa gravitacijom. Možda neće biti nove revolucije u fundamentalnoj fizici, ali sigurno nas očekuje pregršt iznenađenja.

Stoga Struktura naučnih revolucija može biti — ne kažem da jeste — relevantnija za prošlu epohu u istoriji nauke nego za nauke kakve se danas praktikuju.

Ali da li je Knjiga istorija ili filozofija? Kun je 1968. počeo predavanje naglašavajući: „Stojim pred vama kao praktični istoričar nauke. ... Član sam Američkog istorijskog, ne Američkog filozofskog udruženja”.8 Ali kako je reorganizovao sopstvenu prošlost, sve više je sebe predstavljao kao nekog sa prevashodno filozofskim interesovanjima.9 Premda je Struktura imala izuzetan neposredni uticaj na zajednicu istoričara nauke, verovatno je trajnije efekte ostavila na filozofiju nauke i, uistinu, na javnu kulturu. To je gledište iz kog je napisan ovaj uvod.

8

Kuhn, „The Relations between the History and the Philosophy of Science”, u: Essential Tension, 3.

9 Kuhn, „Discussion with Thomas S. Kuhn”.

10

Tomas S. Kun

Struktura Struktura i revolucija s pravom imaju centralno mesto u naslovu knjige. Kun je smatrao ne samo da postoje naučne revolucije već i da one imaju strukturu. Izložio je tu strukturu sa velikom pažnjom, pripisujući prikladno ime svakom raskršću u njoj. Imao je dar za aforizam; njegovi nazivi su stekli neobičan status, jer, mada su nekada bili opskurni i retki, neki od njih su danas deo kolokvijalnog engleskog. Ovo je redosled: (1) normalna nauka (II—IV — zvao je delove knjige odeljcima, ne poglavljima, jer je Strukturu smatrao pre skicom za knjigu nego knjigom); (2) rešavanje zagonetki (IV); (3) paradigma (V), reč koja je kada ju je on upotrebljavao bila prilično neuobičajena, ali je nakon Kuna postala deo svakodnevnog govora (da ne pominjem promenu paradigme!); (4) anomalija (VI); (5) kriza (VII—VIII); i revolucija (IX), koja uspostavlja novu paradigmu.

To je struktura naučne revolucije: normalna nauka sa paradigmom i posvećenošću rešavanju zagonetki; praćena ozbiljnim anomalijama koje dovode do krize; i konačno razrešenje krize novom paradigmom. On donosi još jednu poznatu reč koja se ne pojavljuje u naslovima odeljaka: nesamerljivost. U pitanju je ideja da, u toku revolucije i promene paradigme, nove ideje i tvrdnje ne mogu striktno da se uporede sa starima. To je dovelo do ideje da nova teorija nije izabrana da zameni staru zato što je tačna, već pre zbog promene u pogledu na svet (X). Knjiga se završava nelagodnom mišlju da napredak u nauci nije jednostavna linija koja vodi ka jednoj istini. On je pre napredak od manje prikladnih koncepcija sveta i interakcija sa njim (XIII).

Hajde da se pozabavimo svakom idejom ponaosob. Očigledno je da je Struktura previše uredna. Istorija, protestuje istoričar, nije takva.

Ali upravo je instinkt fizičara odveo Kuna ka nalaženju jednostavne i pronicljive, široko primenjive strukture. To je bila slika nauke koju je običan čitalac mogao da prihvati. Imala je prednost što je do izvesne mere bila proverljiva. Istoričari nauke su mogli da ispitaju i vide do kog stepena se promene u njihovim stručnim poljima uklapaju u Kunovu strukturu. Nažalost, nju je i zloupotrebio talas skeptičnih naučnika koji su doveli samu ideju istine u pitanje. Kun nije imao takvu nameru. Zapravo je bio ljubitelj istine i tragao je za njom.

Struktura naučnih revolucija

11

Revolucija O revoluciji prevashodno razmišljamo u političkim okvirima: Američka revolucija, Francuska revolucija, Ruska revolucija. Sve je svrgnuto; počinje novi svetski poredak. Prvi mislilac koji je proširio ovakvo shvatanje revolucije na nauke je mogao biti Imanuel Kant. On je primetio dve velike intelektualne revolucije. One se ne pominju u prvom izdanju (1781) njegovog najvećeg remek-dela Kritika čistog uma (još jedna retka velika knjiga, ali se ne čita sa takvim uzbuđenjem kao Struktura!). U predgovoru drugom izdanju (1787), gotovo da pravi pletenije sloves o dvama revolucionarnim događajima.10 Jedan je bio tranzicija u matematičkoj praksi u kojoj su tehnike poznate Vaviloncima i Egipćanima transformisane u Grčkoj u dokaze iz postulata. Drugi je bio pojava eksperimentalnog metoda i laboratorije, niz događaja za čiji je početak uzeo Galilea. Ponavlja reč revolucija nekoliko puta u samo dva kratka pasusa.

Treba primetiti da je Kant, iako ga posmatramo kao najčistijeg među misliocima, živeo u burnim vremenima. Svi su znali da se nešto duboko sprema širom Evrope i, zaista, do Francuske revolucije su prošle samo dve godine. Kant je bio taj koji je postavio ideju naučne revolucije.11 Kao filozofu mi je zabavno, i svakako oprostivo, što iskreni Kant u napomeni priznaje da nije u situaciji da obraća pažnju na osobenosti istorijskih detalja.12 10

Immanuel Kant, The Critique of Pure Reason, 2. izdanje, B xiv—xv. (Izdanje na srpskohrvatskom: Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Beograd: Kultura, 1970, 17—23, prim. prev.). U svim modernim reprintima i prevodima oba izdanja su štampana u jednom tomu, dok novi materijal iz drugog izdanja ima originalnu nemačku paginaciju i označen je sa „B”. Standardni engleski prevod je onaj Normana Kempa Smita (London: Macmillan, 1929). Najskoriji prevod su uradili Pol Gajer i Alan Vud (Cambridge: Cambridge University Press, 2003). (Standardni srpskohrvatski prevod Nikole M. Popovića napravljen je prema drugom izdanju, dok je tekst prvog izdanja, ukoliko odstupa, dodat u primedbama i dodacima, prim. prev.).

11 Kant je bio ispred svoje decenije čak i u pitanju (intelektualne) revolucije. Istaknuti istoričar nauke J. B. Koen napisao je naizgled iscrpnu studiju o ideji revolucije u nauci. On citira iz­ vanrednog, mada zaboravljenog, naučnika-mislioca Georga Kristofa Lihtenberga (1740— 1799) koji je postavio pitanje koliko je puta „reč Revolucija izgovorena i napisana u Evropi u osam godina od 1781. do 1789, a koliko u osam godina od 1789. do 1797.” Njegova paušalna pretpostavka je da je odnos jedan prema milion: I. B. Cohen, Revolution in Science, Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press, 1985, 585, n. 4. Usudio bih se da iznesem istu proporciju za poređenje upotrebe reči paradigma 1962. i na pedesetu godišnjicu knjige. Da, milion puta ove godine (2012, prim. prev.) na svaki put tada. Sticajem okolnosti, Lihtenberg je poznat kao jedini mislilac o nauci koji je često koristio reč paradigma odavno.

12 Kant, Kritika, 18.

12

Tomas S. Kun

Kunova prva knjiga o nauci i njenoj istoriji nije bila Struktura već Kopernikanska revolucija (The Copernican Revolution).13 Ideja naučne revolucije je bila već uveliko prisutna. Posle Drugog svetskog rata mnogo se pisalo o čuvenoj naučnoj revoluciji XVII veka. Frensis Bekon je bio njen prorok, Galileo svetionik a Njutn sunce.

Prvo što treba naglasiti — a što nije očigledno na prvi pogled na Strukturu — jeste da Kun nije govorio o toj naučnoj revoluciji. Ona je bila sasvim drugačiji događaj od revolucije čiju je strukturu Kun postavio.14 Nedugo pre objavljivanja Strukture, izneo je tezu o „Drugoj naučnoj revoluciji”.15 Ona se dogodila prvih godina XIX veka; matematizovana su potpuno nova polja. Toplota, svetlost, elektricitet i magnetizam su dobili paradigme, i odjednom je čitav niz nepovezanih pojava dobio smisao. To se dogodilo istovremeno — i išlo ruku pod ruku — sa onim što zovemo Industrijskom revolucijom. Može se reći da je to bio početak modernog tehnološko-naučnog sveta u kome živimo. Ali ni ova druga naučna revolucija nije pokazivala „strukturu” Strukture ništa više nego prva.

Drugo što treba naglasiti jeste da je generacija koja je prethodila Kunu, ona koja je toliko iscrpno pisala o sedamnaestovekovnoj naučnoj revoluciji, odrasla u svetu radikalne revolucije u fizici. Ajnštajnova Specijalna (1905) a onda i Opšta (1916) teorija relativiteta bile su potresniji događaji nego što možemo da zamislimo. Relativnost je, u početku, imala daleko više odjeka u humanističkim naukama i umetnostima nego pravih proverljivih posledica u fizici. Sir Artur Edington je vodio čuvenu ekspediciju da testira astronomske predikcije teorije, ali tek je kasnije relativitet postao sastavni deo mnogih grana fizike.

Potom je usledila kvantna revolucija, takođe drama u dva čina, sa Plankovim uvođenjem kvanta 1900, a onda i punom kvantnom teorijom 1926—27, upotpunjena Hajzenbergovim principom neodređenosti.

Zajedno, relativnost i kvantna fizika su zbacile ne samo staru nauku već i bazičnu metafiziku. Kant je smatrao da su njutnovski apsolutni prostor 13 Kuhn,

The Copernican Revolution: Planetary Astronomy in the Development of Western Thought, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1957.

14 Neki skeptici danas postavljaju pitanje da li je ona uopšte bila „događaj”. Kun je napisao, među mnogo toga drugog, fascinantni prikaz sopstvenih ikonoklastičkih ideja o toj naučnoj revoluciji. „Mathematical versus Experimental Traditions in the Development of Physical Science” (1975), u: Essential Tension, 31—65.

15 Kuhn, „The Function of Measurement in the Physical Sciences” (1961), u: Essential Tension, 178—224.

Struktura naučnih revolucija

13

i princip uniformne kauzalnosti a priori principi misli, neophodni uslovi kroz koje ljudska bića razumeju svet u kome žive. Fizika je pokazala da nije bio u pravu. Uzrok i posledica su bili privid, a neodređenost je bila u korenu stvarnosti. Revolucija je bila porudžbina naučnog dana.

Pre Kuna, Karl Poper (1902—1994) je bio najuticajniji filozof nauke — pod time mislim onaj koga su najviše čitali i kome su donekle verovali praktikujući naučnici.16 Poper je stasao u vreme druge kvantne revolucije. Ona ga je naučila da nauka napreduje kroz pretpostavke i pobijanja, da iskoristim naslov jedne od njegovih knjiga. To je bila moralistička metodologija za koju je Poper tvrdio da je potvrđena istorijom nauke. Prvo formulišemo smele pretpostavke, proverljive koliko je to moguće, i neminovno se pokažu kao nedostatne. One su pobijene, pa se mora naći nova pretpostavka koja će se uklopiti s činjenicama. Hipoteze se mogu smatrati „naučnim” samo ukoliko su osporive. Ovakav puristički pogled na nauku bio bi nezamisliv pre velikih revolucija na prelazu vekova.

Kunovo naglašavanje revolucija se može posmatrati kao sledeća faza posle Poperovih pobijanja. Njegova verzija odnosa između dvaju koncepata je „Logika otkrića ili psihologija istraživanja” (Logic of Discovery or Psychology of Research).17 Obojica su iskoristila fiziku kao prototip za sve nauke i uobličila svoje ideje u vremenu nakon relativnosti i kvanta. Nauka danas izgleda drugačije. Sto pedeseta godišnjica Darvinovog Postanka vrsta pomoću prirodnog odabiranja je pompezno proslavljena 2009. Uz sve knjige, izložbe i festivale, pretpostavljam da bi mnogi prolaznici, upitani koje je najrevolucionarnije naučno delo 16

Poper je bio Bečlija koji se doselio u London. Drugi filozofi sa nemačkog govornog područja koji su izbegli od nacističkog režima u Sjedinjene Države izvršili su snažan uticaj na američku filozofiju. Mnogi filozofi nauke su prezirali Poperov simplicistički pristup, ali praktikujućim naučnicima je imao smisla. Margaret Masterman je tačno ocenila situaciju 1966: „Naučnici sada sve više čitaju Kuna umesto Popera” (60), „The Nature of a Paradigm”, u: Criticism and the Growth of Knowledge, ur. Imre Lakatos, Alan Musgrave, Cambridge: Cambridge University Press, 1970, 59—90.

17 Kuhn, „Logic of Discovery or Psychology of Research” (1965), u: Criticism and the Growth of Knowledge, 1—23. juna 1965. Imre Lakatos je organizovao konferenciju u Londonu, čiji je fokus bio na sukobu između Kunove Strukture i Poperove škole, kojoj su tada pripadali i sam Lakatos i Pol Fajerabend. Tri toma danas zaboravljenih članaka su objavljena nedugo potom, dok je „četvrti tom”, Criticism and the Growth of Knowledge, postao klasik sam za sebe. Lakatos je imao ideju da zbornik sa konferencije ne treba da dâ izveštaj o onome što se desilo, već da bude iznova napisan u svetlu toga što se desilo. To je jedan od razloga za odlaganje od pet godina; drugi je to što je Lakatos znatno razradio sopstvene ideje. Esej koji je ovde citiran je zapravo ono što je Kun rekao 1965. godine.

14

Tomas S. Kun

svih vremena, vrlo racionalno odgovorili: Postanak vrsta. Zbog toga je neobično što se Darvinova revolucija ne pominje u Strukturi. Prirodna selekcija se pojavljuje na važan način na stranama 236—237, ali služi samo kao analogija naučnom razvoju. Danas kada su nauke o životu zamenile fiziku kao preovlađujuće, moramo da se zapitamo o opsegu u kom se Darvinova revolucija uklapa u Kunov obrazac.

Završna primedba: trenutna upotreba reči revolucija ide mnogo dalje od onoga što je Kun imao na umu. To nije kritika Kuna, niti opšte javnosti. To samo znači da Kuna treba čitati temeljno i obratiti pažnju na ono što on zapravo govori. Danas je revolucija prilično pohvalna reč.

Svaki novi frižider, svaki odvažniji novi film se najavljuju kao revolucionarni. Teško je prisetiti se da se ta reč nekada oprezno upotrebljavala.

U američkim medijima (koji su gotovo zaboravili na Američku revoluciju), ona je nosila više prezira nego pohvale, jer je revolucionarno značilo „komunjarski”. Žalim zbog skorašnjeg svođenja reči na agresivni marketing, ali činjenica je i da to čini razumevanje Kuna za nijansu težim.

Normalna nauka i rešavanje z agonetki (II—IV ) Kunove ideje su stvarno bile prilično šokantne. Normalna nauka, kako je smatrao, samo rešava nekoliko zagonetki koje su ostale otvorene u trenutnom polju znanja. Rešavanje zagonetki nas podseća na ukrštenice, slagalice i sudoku, prijatne načine da se zanimamo kada nam nije do korisnog rada. Da li je normalna nauka takva?

Mnogi naučnici među čitaocima su bili silno iznenađeni, ali su morali da priznaju da jeste tako u velikom delu njihovog svakodnevnog posla. Problemi istraživanja nemaju za cilj da proizvedu suštinske novine. Jedna jedina rečenica u IV odeljku sažima Kunovu doktrinu: „Možda najupadljivija crta normalnog istraživanja s kojom smo se upravo suočili jeste koliko su ti problemi malo usmereni ka stvaranju krupnih noviteta, konceptualnih ili pojavnih”. Ukoliko pogledate bilo koji istraživački časopis, pisao je, naći ćete tri vrste naglašenih problema: (1) utvrđivanje značajnih činjenica, (2) slaganje činjenica sa teorijom i (3) artikulaciju teorije. Da malo proširim: 1. Teorija ostavlja neke kvantitete ili pojave neodgovarajuće opisanim i samo nam kvalitativno kaže šta da očekujemo. Merenje i drugi postupci jasnije utvrđuju činjenice.

Struktura naučnih revolucija

15

2. Poznata opažanja se ne slažu sasvim sa teorijom. Šta nije u redu?

Treba srediti teoriju ili pokazati da su eksperimentalni podaci netačni.

3. Teorija možda ima solidnu matematičku formulaciju, ali još uvek nismo sposobni da shvatimo njene posledice. Kun daje prikladni naziv artikulacija iznošenju onoga što je u teoriji implicitno, često kroz matematičku analizu.

Iako su se mnogi praktikujući naučnici složili da njihov rad potvrđuje Kunovo pravilo, ono i dalje ne zvuči sasvim ispravno. Jedan od razloga što je Kun tako postavio probleme je to što je on (kao i Poper i mnogi drugi prethodnici) smatrao da je osnovni posao nauke teorijski.

Cenio je teoriju, a eksperimentalni rad, premda je imao smisla za njega, predstavljao je kao nešto što je od drugorazrednog značaja. Od 1980-ih došlo je do značajnog preokreta u prioritetima, tako da istoričari, sociolozi i filozofi ozbiljno promatraju eksperimentalnu nauku. Kako je Piter Galison napisao, postoje tri paralelne ali prilično nezavisne tradicije istraživanja: teorijska, eksperimentalna i instrumentalna.18 Svaka je neophodna drugim dvema, ali imaju veliku samostalnost. Svaka ima sopstveni život. Izuzetne eksperimentalne ili instrumentalne novine su prosto izuzete u Kunovom teorijskom stanovištu, tako da normalna nauka može donositi mnogo toga novog, samo ne na teorijskom planu.

A u široj javnosti, koja hoće tehnologije i lekove, noviteti zbog kojih je nauka cenjena obično uopšte i nisu teorijski. Zato Kunove primedbe deluju donekle neobično.

Za savremeno predstavljanje onoga što je apsolutno tačno, kao i onoga što je upitno, u Kunovoj ideji normalne nauke, primetite da je ono što se u naučnim časopisima najčešće objavljuje iz oblasti visokoenergetske fizike potraga za Higsovom česticom. To angažuje neverovatnu riznicu novca i talenta, koja je čitava posvećena potvrđivanju onoga što nas savremena fizika uči — da postoji još uvek neotkrivena čestica koja igra suštinsku ulogu u postojanju materije.19 Bezbrojne zagonetke, od matematike do inženjerstva, moraju da budu rešene na tom putu. U izvesnom smislu, ništa se novo ne predviđa na polju teorije, pa 18 19

eter Galison, How Experiments End, Chicago, IL: University of Chicago Press, 1987.

P Institut CERN je 14. marta 2013. potvrdio rezultate eksperimenata iz jula 2012. koji su, po svemu sudeći, otkrili Higsov bozon, ali da je potrebno detaljno ispitivanje da bi se utvrdilo da je to zaista Higsov bozon Standardnog modela (https://home.cern/news/news/physics/ new-results-indicate-new-particle-higgs-boson, poslednji put pristupljeno 14. 12. 2018), prim. prev.

16

Tomas S. Kun

čak ni fenomena. U tome je Kun bio u pravu. Normalna nauka nema za cilj novine. Ali novine mogu da nastanu iz potvrde već postojećih teorija. Štaviše, nadamo se da će, kada se konačno steknu uslovi za izdvajanje čestice, početi potpuno nova generacija visokoenergetske fizike.

Predstavljanje normalne nauke kao rešavanja zagonetki implicira da Kun nije smatrao da je normalna nauka važna. Naprotiv, on je mislio da je naučna aktivnost izvanredno bitna, te da je normalna nauka njen najveći deo. Danas čak i oni naučnici koji su skeptični prema Kunovim idejama o revolucijama uvažavaju njegovo objašnjenje normalne nauke.

Paradigma ( V ) Ovaj element zahteva posebnu pozornost, iz dva razloga. Prvo, Kun je potpuno promenio upotrebu reči paradigma, tako da joj novi čitalac pripisuje sasvim drugačija značenja od onih koja su bila dostupna autoru 1962. godine. Drugo, kako je sam Kun jasno istakao u svom Postskriptu: „Paradigma kao zajednički primer predstavlja centralni element onoga što sada uzimam da je najnoviji i najmanje shvaćen aspekt ove knjige”. Na istoj strani predlaže egzemplar kao moguću zamensku reč. U drugom eseju, napisanom kratko pre Postskripta, priznao je da je „izgubio kontrolu nad rečju”.20 Kasnije u životu ju je napustio. Ali mi, čitaoci Strukture pedeset godina nakon što je objavljena i pošto se sleglo dosta prašine, možemo, nadam se, da joj vratimo staru slavu.

Odmah pošto je knjiga objavljena, čitaoci su se žalili da se reč upotrebljava na previše načina. U često citiranom, ali retko čitanom eseju, Margaret Masterman je pronašla dvadeset jedan različit način na koji je Kun koristio reč paradigma.21 Ova i slične kritike navele su Kuna 20

Kuhn, „Reflection on my Critics”, u: Criticism and the Growth of Knowledge, 272. Reprint pod istim naslovom u Road since Structure, 168.

21 Masterman, „Nature of a Paradigm”. Ovaj esej je završen 1966. i napisan je za Lakatosovu konferenciju (vid. napomene 16 i 17). Masterman je nabrojala dvadeset jedan smisao reči paradigma, dok Kun, interesantno, primećuje dvadeset dva („Second Thoughts on Paradigms” (1974), u: Essential Tension, 294). U članku „Reflection on my Critics” (u Criticism and the Growth of Knowledge, 231—278, reprint u Road since Structure, 213—175) koristi tropu koju je ponavljao decenijama. Postoje, navodi, dva Kuna: Kun1 i Kun2. Kun 1 je on sam, ali je ponekad osećao da mora da postavi imaginarnu osobu, koja je napisala drugi tekst pod imenom Struktura, u kome govori stvari drugačije od onih koje je Kun1 nameravao da kaže.

Izdvojio je samo jednog kritičara iz zbornika koji su priredili Lakatos i Masgrejv koji zapravo raspravlja o njegovom radu, radu Kuna1, i to je Masterman. Ona je bila snažan, precizan i ikonoklastički mislilac, koja je opisivala sebe kao naučnog, ne filozofskog mislioca, ali u „kompjuterskim naukama” pre nego u fizičkim naukama („Nature of a Paradigm”, 60).

Struktura naučnih revolucija

17

da pojasni svoje stanovište. Rezultat je bio esej pod naslovom „Predomišljanja o paradigmama” (Second Thoughts on Paradigms). Razdvojio je ono što je zvao dvema različitim upotrebama termina, „globalnom” i „lokalnom”. O lokalnoj upotrebi je pisao: „To je, naravno, smisao ‘paradigme’ kao standardnog primera, što je prvobitno i dovelo do mog izbora termina”. Ali čitaoci su je, kaže, koristili na način globalniji od onog koji je on imao na umu, pa nastavlja: „slabe su šanse da ćemo ‘paradigmi’ povratiti originalnu upotrebu, jedinu koja je filološki uopšte prikladna”.22 To je možda bilo tačno 1974, ali na njenu pedesetu godišnjicu možemo se vratiti nameravanoj upotrebi iz 1962. godine. Vratiću se na lokalno i globalno, ali prvo je na redu malo podsećanja.

Danas je paradigma, zajedno sa svojim saputnikom promenom paradigme, sramno sveprisutna. U vreme kada je Kun pisao, malo ju je ljudi ikada susrelo. Ubrzo je postala moderna. New Yorker, uvek pun sluha za modu trenutka i zabavljen njome, ismevao ju je u karikaturama: mlada žena bujnog poprsja u zvonaricama kaže proćelavom hipsteru u pokušaju: „Carski, gospodine Gerston. Vi ste prva osoba koju sam čula da koristi reč ‘paradigma’ u pravom životu”.23 Danas je prilično teško izbeći prokletu reč, zbog čega je Kun još 1970. pisao da je izgubio kontrolu nad njome.

Hajdemo sada malo unazad. Grčka reč paradeigma je imala važnu ulogu u Aristotelovoj teoriji argumenta, naročito u knjizi naslovljenoj Retorika. Ta knjiga je o praktičnoj raspravi između dveju strana, govornika i publike, koji dele široki spektar uverenja koje nije potrebno isticati. U engleskim prevodima reč-predak našeg termina paradigma je primer (example), ali je Aristotel imao na umu nešto što je bliže egzemplaru, najboljem i najpoučnijem primeru. Smatrao je da postoje dva osnovna tipa argumenata. Jedan je suštinski deduktivan, ali sa mnogo neizrečenih premisa. Drugi je suštinski argument iz analogije.

U drugom osnovnom tipu argumenta nešto se osporava. Evo jednog od Aristotelovih primera, koji će mnogim čitaocima delovati lako Drugi kritičar sličnog uticaja bio je Dadli Šapir, kome je Kun posvetio dosta pažnje („The Structure of Scientific Revolutions”, Philosophical Review, 73, 1964, 383—394.) Smatram da su njih dvoje, Masterman i Šapir, bili u pravu što su se usredsredili na nejasnoće u konceptu paradigme. Na kasnijim kritičarima je ostalo da se opsesivno bave nesamerljivošću.

22 Kuhn, „Second Thoughts on Paradigms”, 307, n. 6.

23 Lee Rafferty, New Yorker, December 9, 1974. Godinama je Kun držao ovaj strip na svom kaminu. Magazin je objavio karikature koje ismevaju promenu paradigme 1995, 2001, pa čak i tako kasno kao 2009. godine.

18

Tomas S. Kun

primenjiv sa grada-države Aristotelovog vremena na savremenu nacionalnu državu. Da li Atina treba da zarati sa susednom Tebom? Ne. Bilo je zlonamerno od Tebe što je povela rat protiv susedne Fokide. Svaki Atinjanin u publici bi se složio; to je paradigma. Sporna situacija je izravno analogna. Stoga bi bilo zlonamerno od Atine da zarati protiv Tebe.24 Uopšteno: nešto je sporno. Jedna strana iznosi primer oko koga će se gotovo svi u publici složiti — paradigmu. Implikacija je da je ono što je sporno „isto kao to”.

U latinskim prevodima Aristotela paradeigma je postala exemplum, koji je nastavio svojim putem u srednjovekovnim i renesansnim teorijama argumenta. Reč paradigma je, međutim, sačuvana u modernim evropskim jezicima, ali uveliko odvojena od retorike. Najčešće je imala veoma ograničenu upotrebu, za situacije u kojima je potrebno pratiti ili podražavati uobičajeni model. Kada su đaci morali da uče latinski, rečeno im je da konjuguju glagol voleti — ja volim, ti voliš, on/ ona/ono voli — kao amo, amas, amat, i tako dalje. Primarna upotreba reči paradigma je bila u vezi sa gramatikom, ali je uvek bila dostupna i kao metafora. Kao metafora nikada nije zaživela u engleskom, ali izgleda da je bila uobičajenija u nemačkom. Članovi uticajne filozofske grupe „Bečki krug”, poput Morica Šlika i Ota Nojrata, 1930-ih su nonšalantno koristili nemačku reč u svojim filozofskim radovima.25 Kun verovatno nije bio svestan toga, ali je filozofija Bečkog kruga i drugih filozofskih emigranata sa nemačkog govornog područja u Sjedinjenim Državama bila filozofija nauke na kojoj je Kun, kako sam kaže, „bio odgojen” (48).

Potom su, u decenijama kada je Struktura sazrevala, neki engleski analitički filozofi popularisali reč. Delimični razlog tome je bila činjenica da ju je ubeđeni Bečlija Ludvig Vitgenštajn obilato koristio na svojim predavanjima na Kembridžu 1930-ih. O njegovim kembričkim časovima su opsesivno raspravljali oni koji su njime bili očarani. Reč se ponavlja više puta u njegovim Filozofskim istraživanjima (Philosophical Investigations, još jedna velika knjiga, prvi put objavljena 1953). Prva upotreba reči u toj knjizi (u glavi 20) govori o „paradigmi naše gramatike”, mada je Vitgenštajnova ideja gramatike daleko sveobuhvatnija od 24

Aristotle, Prior Analytics, knjiga 2, Poglavlje 24 (69a1). Najopširnija diskusija o paradigmama je u Retorici (npr. knjiga 2, poglavlje 2 (1356b) za opis i knjiga 2, poglavlje 2 (1393a—b) za još jedan primer iz oblasti rata). Pojednostavio sam Aristotela samo da bih ukazao na starost ideje.

25 O vaj podatak dugujem Stefanu Gatei: Stefano Gattei, Thomas Kuhn’s „Linguistic Turn” and the Legacy of Logical Positivism, Aldershot, UK: Ashgate, 2008, 19, n. 65.

Struktura naučnih revolucija

19

uobičajene. Kasnije ju je koristio u vezi sa „jezičkim igrama”, prvobitno opskurnim nemačkim izrazom koji je on učinio delom opšte kulture.

Ne znam kada je Kun prvi put čitao Vitgenštajna, ali prvo na Harvardu a zatim i na Berkliju često je razgovarao sa Stenlijem Kavelom, zadivljujuće originalnim misliocem koji je bio odlično upoznat sa Vitgenštajnom. I jedan i drugi su prepoznali važnost razmenjivanja intelektualnih stavova i problema u tom trenutku svog života.26 A paradigma je svakako iskrsla kao problematična u njihovim raspravama.27 Istovremeno, neki britanski filozofi su smislili „argument paradigmatskog slučaja”, koji je srećom bio kratkog daha i tako je imenovan, mislim, 1957. godine. O njemu se dosta raspravljalo, pošto se činilo da je novi i opšti argument protiv raznih vrsta filozofskog skepticizma. Evo zanimljive parodije ideje. Ne možete tvrditi da nemamo slobodnu volju (na primer), jer smo morali da naučimo upotrebu izraza „slobodna volja” iz primera, a oni su paradigme. Kako smo naučili izraz iz paradigmi, koje postoje, slobodna volja postoji.28 Tako da je u vreme kada je Kun pisao Strukturu reč paradigma i te kako bila u njegovom specijalističkom etru.29 Reč je bila tu da se zgrabi, i on ju je zgrabio.

Reč je uvedena kao prvi korak u odeljku II, „Put ka normalnoj nauci”. Normalna nauka je zasnovana na prethodnim naučnim dostignućima koje priznaje određena naučna zajednica. U „Predomišljanjima o paradigmi” 1974. Kun ponovo naglašava da je paradigma ušla u knjigu ruku pod ruku sa naučnom zajednicom.30 Dostignuća su služila 26

Za Kunovu zahvalnost Kavelu vid. Kun, Struktura, 39. Za prisećanja na neke razgovore vid.

Stanley Cavell, Little Did I Know: Excerpts from Memory, Stanford, CA: Stanford University Press, 2010.

27 Cavell, Little Did I Know, 354.

28 Moram da naglasim, mada su neki pripisivali ideju ovog argumenta Vitgenštajnu, on bi je smatrao odbojnom, paradigmom loše filozofije.

29 Autoritativna Enciklopedija filozofije (Encyclopaedia of Philosophy, 1967) posvetila je šest pažljivih i informativnih strana argumentu paradigmatskog slučaja. Keith S. Donellan, „Paradigm-Case Argument”, u: The Encyclopaedia of Philosophy, ur. Paul Edwards, New York: Macmillan & The Free Press, 1967, 6: 39—44. Argument je sada nestao iz vidokruga. Savremena onlajn Stenfordova enciklopedija filozofije (Stanford Encyclopaedia of Philosophy) ne pominje ga imenom ni na jednoj od svojih istinski enciklopedijskih stranica.

30 Mnoge aspekte Kunove analize je najavio Ludvig Flek (1896—1961), koji je 1935. objavio analizu nauke koja je možda bila i radikalnija od Kunove. Ludwig Fleck, Genesis and Development of a Scientific Fact, prev. Fred Bradley, Thaddeus J. Trenn, Chicago, IL: University of Chicago Press, 1979. Nemački podnaslov je izostavljen iz engleskog prevoda: „Uvod u teoriju stila razmišljanja i kolektiva mišljenja”. Kunova naučna zajednica poklapa se sa Flekovom idejom

20

Tomas S. Kun

kao egzemplari onoga što treba raditi, vrsta pitanja koja treba postavljati, uspešnih primena i „egzemplarnih posmatranja i eksperimenata”.31 Na 50. strani primeri dostignuća su na herojskoj skali, Njutn i njemu slični. Kun je postepeno postajao sve zainteresovaniji za događaje mnogo manjeg opsega, koji su bili značajni za manje zajednice radnika u nauci. Postoje veoma velike naučne zajednice — na primer genetika, ili fizika kondenzovane materije (čvrstog stanja). Ali unutar takvih zajednica postoje manje i manje grupe, tako da analizu na kraju treba primenjivati na „zajednice od možda sto članova, nekad i znatno manje”.32 Svaka će imati sopstvenu grupu pravila kojih se pridržava i sopstveni model postupanja.

Osim toga, dostignuća nisu prosto bilo šta što je značajno. Ona su: 1. „dovoljno bez presedana da privuku istrajnu grupu sledbenika” i odvoje je od onoga što se do tada dešavalo. I 2. ona su otvorena, sa dovoljno problema koje „redefinisana grupa praktičara treba da razreši”.

Kun zaključuje: „Dostignuća koja poseduju ove dve odlike ubuduće ću zvati ‘paradigmama’” (moj kurziv).

Prihvaćeni primeri naučne prakse, uključujući zakone, teorije, primene, eksperimente i instrumentaciju, pružaju modele koji stvaraju koherentnu tradiciju i služe kao obaveze koje grade naučnu zajednicu koja ih je prihvatila. Nekoliko pomenutih rečenica čine suštinsku ideju Strukture. Paradigme su integralne normalnoj nauci, a normalna nauka, koju praktikuje naučna zajednica, opstaje dok god ima šta da se radi, dok postoje otvoreni problemi koji mogu da se istraže korišćenjem metoda (zakona, instrumenata, itd.) koje priznaje tradicija. Do kraja naredne strane već smo se uhvatili u kolo. Normalnu nauku karakteriše paradigma, koja uzakonjuje zagonetke i probleme na kojima zajednica radi. Sve je u najboljem redu dok metode koje je paradigma legitimisala ne mogu da se nose sa klupkom anomalija; to rezultira krizom i traje sve dok novo dostignuće ne preusmeri istraživanje i ne posluži kao nova paradigma. To je promena paradigme (u knjizi ćete naći da češće stoji „kolektiva mišljenja” koju karakteriše „način razmišljanja”, koji mnogi danas vide analognim sa paradigmom. Kun je priznao da Flekov esej „anticipira mnoge od mojih sopstvenih ideja” (Struktura, 33). Kun je imao ključni uticaj da se knjiga konačno prevede na engleski. Kasnije će reći da ga je odbilo što je Flek pisao u okvirima „razmišljanja” koja su internalizovana u umu pojedinca pre nego zajednička („Discussions with Thomas S. Kuhn”, 283).

31 Kuhn, Essential Tension, 284.

32 Kuhn, „Second Thoughts on Paradigms”, 297.

Struktura naučnih revolucija

21

„izmena paradigme”, ali se promena pokazala kao prijemčivija).

Kako nastavite da čitate, ova uredna ideja postaje sve zamagljenija, ali postoji i početni problem. Prirodne analogije i sličnosti mogu se naći u skoro svakoj grupi predmeta; paradigma nije samo dostignuće, već i svojevrstan način na koji se prema njoj uobličava buduća praksa.

Kako je Masterman možda prva primetila, nakon svoje zastrašujuće liste od dvadeset jedne upotrebe reči paradigma u Strukturi, moramo da preispitamo i samu ideju analogije.33 Kako zajednica održava svojevrsne načine kojima polazi od dostignuća? U „Predomišljanjima o paradigmama” Kun je, kao i obično, odgovorio na sasvim nov način, razmatrajući „čemu pitanja na kraju poglavlja u naučnim tekstovima prevashodno služe. Šta to studenti mogu da nauče rešavajući ih?”34 Kako kaže, većina njegovih „Predomišljanja o paradigmama” je upravljena ka tom neočekivanom pitanju, jer je to bio njegov glavni odgovor na problem postojanja previše prirodnih analogija da bi dostignuće moglo da definiše tradiciju. Uzgred treba primetiti da on misli na udžbenike fizike i matematike iz svoje mladosti, ne na udžbenike biologije.

Student treba da stekne „sposobnost da vidi sličnosti između naizgled raznorodnih problema”.35 Da, udžbenici predstavljaju mnoštvo činjenica i tehnika. Ali oni nikome ne omogućavaju da postane naučnik.

U nauku nas ne uvode zakoni i teorije, već problemi na kraju poglavlja.

Treba shvatiti da grupa ovih problema, naizgled različitih, može biti rešena korišćenjem sličnih tehnika. Kroz rešavanje tih problema shvatamo kako da koristimo „ispravne” sličnosti. „Student otkriva način da vidi svoj problem kao sličan problemu s kojim se već susreo. Jednom kada primeti tu sličnost, ostaju samo manipulativne poteškoće.”36 Pre nego što se okrenuo centralnoj temi „problema na kraju knjige”, Kun je u „Predomišljanjima o paradigmama” priznao da je bio previše izdašan u upotrebi reči paradigma. Zbog toga je razlučio dve porodice upotrebe ideje, globalnu i lokalnu. Lokalne upotrebe su razne vrste egzemplara. Globalna upotreba je najpre usredsređena na ideju naučne zajednice.

Pošto je pisao 1974, mogao je da kaže da rad na sociologiji nauke razvijen 1960-ih pruža precizne empirijske alate za definisanje naučnih 33

asterman, „Nature of a Paradigm”.

M Kuhn, „Second Thoughts on Paradigms”, 301.

35 Isto, 306.

36 Isto, 305.

34

22

Tomas S. Kun

zajednica. Ne postoji pitanje šta naučna zajednica „jeste”. Pitanje je šta veže njene članove kao one koji rade unutar iste discipline. Mada to ne govori eksplicitno, ovo je suštinsko pitanje koje sociologija treba da postavi bilo kojoj identifikovanoj grupi, velikoj ili maloj, bilo da je ona politička, religiozna, etnička, ili prosto tinejdžerski fudbalski klub, ili grupa volontera koja dostavlja obroke starim licima. Šta grupu održava kao grupu? Šta će izazvati podelu grupe u sekte, ili njen raspad? Kun odgovara kroz paradigme. „Koji zajednički elementi stvaraju uslove za relativno neproblematičan karakter profesionalne komunikacije i za relativno jedinstvo u profesionalnom prosuđivanju? Na to pitanje Struktura naučnih revolucija daje odgovor ‘paradigma’ ili ‘set paradigmi’.”37 To je globalni smisao reči i čine ga različite vrste obaveza i praksi, među kojima on naglašava simboličke generalizacije, modele i egzemplare. Na sve ovo je ukazano u Strukturi, ali nije do kraja razrađeno. Možete da prelistate knjigu da biste videli kako se ideja razvija. Može se naglasiti način na koji je sama zajednica u metežu kada paradigmi preti kriza. Ima dirljivih citata Volfganga Paulija na 136. strani, jedan koji je nastao nekoliko meseci pre Hajzenbergove algebre matrice, drugi nekoliko meseci posle nje. U prvom Pauli oseća da se fizika raspada i voleo bi da radi nešto drugo; nekoliko meseci kasnije, put napred je jasan. Mnogi su imali isti osećaj, i na vrhuncu krize zajednica se raspadala jer je paradigma bila pred izazovom.

Jedno radikalno predomišljanje je utisnuto u napomenu „Predomišljanja o paradigmama”.38 U Strukturi normalna nauka počinje sa dostignućem koje služi kao paradigma. Pre toga imamo preparadigmatski period spekulacije, na primer prve rasprave o fenomenu toplote, magnetizma, elektriciteta, pre nego što je „druga naučna revolucija” sa sobom donela talas paradigmi za ova polja. Frensis Bekon je u toplotu ubrajao i sunce i đubrivo koje truli; jednostavno nije postojao način da se stvari urede, nije postojao dogovor o setu problema na kojima se radi, upravo zato što nije bilo paradigme.

U napomeni 4 u „Predomišljanjima” Kun je tu tezu potpuno opovrgao. Nazvao ju je „najštetnijom” od posledica svoje „upotrebe reči ‘paradigma’ za razlučivanje ranijeg od kasnijeg perioda u razvoju određene nauke”. Postoji razlika između proučavanja toplote u vreme Bekona i u vreme Džula, ali je sada tvrdio da se ona ne odlikuje u postojanju 37 38

I sto, 297.

Isto, 295, n. 4.

Struktura naučnih revolucija

23

ili nepostojanju paradigme. „Šta god da paradigme jesu, njih poseduje svaka naučna zajednica, uključujući i one u takozvanom preparadigmatskom periodu.”39 Uloga preparadigme u Strukturi nije ograničena na početak normalne nauke; ona se ponavlja kroz celu knjigu (sve do 159. strane). Ti delovi bi morali da budu iznova napisani u svetlu njegovog opovrgavanja. Moraćete da odlučite da li je to najbolje rešenje.

Predomišljanja nisu nužno bolja od prvobitnih mišljenja.

39

Isto.

226

Tomas S. Kun

Struktura naučnih revolucija

227

О autoru Tomas Semjuel Kun (Thomas Samuel Kuhn, Sinsinati, 18. jul 1922. — Kembridž, 17. jun 1996) bio je jedan od najuticajnijih intelektualaca, istoričara i filozofa nauke u XX veku. Svojom knjigom Struktura naučnih revolucija iz 1962. godine uticao je na akademske krugove, ali i na popularizaciju nauke. Četiri decenije nakon objavljivanja, teme Kunovog dela i dalje nisu iscrpljene.

Tomas Kun sin je iženjera Semjuela Kuna i Minete Strok Kun. Rođen je u Sinsinatiju, u državi Ohajo, 18. jula 1922. godine. Završio je školu u Votertaunu 1940. godine, dobivši nagradu za posebnu zainteresovanost i angažovanost u oblasti matematike i fizike. Diplomirao je na Harvardu 1943. godine, a kasnije na istom univerzitetu i doktorirao.

Predavao je na velikim svetskim univerzitetima, poput Harvarda, Berklija i Prinstona. Tokom rada na Berkliju napisao je i svoje najpoznatije delo Struktura naučnih revolucija.

Svoj akademski život započeo je kao fizičar. Zatim se opredelio za istoriju nauke, a kasnije se zainteresovao i za filozofiju nauke. Napisao je tri knjige: Kopernikansku revoluciju (The Copernican Revolution), Strukturu naučnih revolucija i treću u kojoj je istakao svoja najvažnija istraživanja (The Essential Tension). U prvoj knjizi, objavljenoj 1957. godine, proučava razvoj teorije o heliocentričnom sistemu. Istoričar nauke, po njegovom mišljenju, ima dva neambiciozna zadatka — da otkrije ko je i kada otkrio neku teoriju ili zakon i da objasni kako je došlo do poteškoća ili mogućih grešaka. Pisana istorija nauke na taj način predstavlja loše napisan turistički vodič, tvrdi Kun, jer je pretpostavljala da se unapred zna šta je relevantno, a šta ne. Istoričar bira neku od ponuđenih alternativa, što dovodi do intelektualne stagnacije. To je preduslov za novi radikalni početak. Ovu temu obradio je u svom najpoznatijem delu, u kojem iznosi ideju da je naučni razvoj zasnovan na paradigmama.

Struktura naučnih revolucija objavljena je prvobitno kao članak u Internacionalnoj enciklopediji sjedinjenih nauka (International Encyclopedia of Unified Science). Odslikava razvoj nauka na način koji do tada nije prikazan. Naučno istraživanje sastoji se od paradigmi koje čine formalna teorija, klasični eksperiment i proveren metod. Naučnici, prirodno, prihvataju trenutno preovlađujuću teoriju i pokušavaju da je

228

Tomas S. Kun

prošire dodatno objašnjavajući teorije, zbunjujuće podatke i uspostavljajući preciznije mere standarda i pojava. To može dovesti do nerešivih teoretskih ili eksperimentalnih problema koji ističu nedostatke same paradigme. Jedino rešenje tada je uvođenje nove paradigme. Kopernikov heliocentrični sistem i zamena Njutnove mehanike kvantnom mehanikom i opštom teorijom relativnosti pravi su primeri smene dve paradigme. Kun dovodi u pitanje tradicionalni koncept naučnog napretka, kao postepeno, kumulativno sticanje znanja, koje se zasniva na racionalno izabranim eksperimentalnim okvirima. Tvrdi da upravo paradigma određuje tip eksperimenta koji će naučnik koristiti, pitanja koja će postaviti kao i probleme koje će smatrati bitnim. Smena paradigmi ujedno podstiče naučnike da drugačije usmere svoja istraživanja.

Koncept Kunovih paradigmi pronašao je široku primenu u oblastima poput političkih nauka, ekonomije, sociologije i menadžmenta.

Struktura naučnih revolucija

229

Sadržaj Uvodni esej . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 I. Uvod. Uloga za istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 II. Put ka normalnoj nauci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 III. Priroda normalne nauke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 IV. Normalna nauka kao rešavanjе zagonеtki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 V. Prioritet paradigmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 VI. Anomalije i iskrsavanje naučnih otkrića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 VII. Kriza i iskrasavanje naučnih teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 VIII. Odgovor na krizu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 IX. Priroda i nužnost naučnih revolucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 X. Revolucije kao promene pogleda na svet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 XI. Nevidljivost revolucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 XII. Razrešavanje revolucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 XIII. Progres kroz revolucije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Postcript — 1969 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 (1. Paradigme i struktura zajednice — 197; 2. Paradigme kao konstelacije obavezivanja grupe — 201; 3. Paradigme kao zajednički primeri — 206; 4. Prećutno znanje i intuicija — 210; 5. Egzemplari, nesamerljivost i revolucije — 215; 6. Revolucije i relativizam — 221; 7. Priroda nauke — 223) O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227

230

Tomas S. Kun