TURKINJINA PRIČA, Evropske impresije jedne Turkinje

Zejnep Hanuma

TURKINJINA PRIČA Evropske impresije jedne Turkinje Prevod sa engleskog i uvodna studija Danijela Stefanović

Beograd, 2019.

HADIDŽE ZENUR VERSUS ZEJNEP HANUMA — JEDNA MIKRO ISTORIJA Iza pseudonima Zejnep Hanuma krije se Hadidže Zenur. Rođena je 1883. godine u uglednoj i imućnoj osmanskoj porodici.1 Njen otac Nuribeg bio je ministar spoljnih poslova za vreme vladavine Abdul Hamida II (1842—1912), poslednjeg turskog sultana. Deda Rešet-beg bio je francuski plemić markiz De Blose Šatonef. U Tursku je došao u vreme Krimskog rata (1853—1856), stavljajući se kao vojnik u sultanovu službu.

Zaljubio se u muslimanku čerkeskog porekla, prešao u islam i uzeo ime Rešet. Ostatak života proveo je u Carigradu.2 Obe kćerke Nuri-bega, i Hadidže Zenur i njena sestra Nurije Neir el Nisa (to jest, Zejnep i Melek), bile su sjajno obrazovane, u najboljem duhu i istočnog i zapadnog obrazovanja. Obe su govorile pet jezika.

Sputane ne samo stegama tradicionalnog života već i strogim režimom Abdul Hamida II, očevu odluku o sklapanju braka između Hadidže Zenur i njegovog mlađeg saradnika i štićenika Abdul Latif Sage-bega, koji će i sam kasnije obavljati dužnost ministra spoljnih poslova, sestre su doživele kao poslednji čin gušenja svojih prava i sloboda. Ovo nasilno sklapanje braka potaklo ih je da preduzmu korenite korake koji će obeležiti njihove živote.

Sestre su duboko bile uverene da će slobodarska Evropa, ideal u koji su obe bezrezervno verovale, naći način da pomogne ženama na Istoku ako bude mogla da čuje njihov glas. Stoga su stupile u vezu sa francuskom novinarkom i feministkinjom Mari Lera,3 koja je pisala pod pseudoni1 R. Lewis, Rethinking Orientalism: Women, Travel, and the Ottoman Harem, Lon-

don 2004, 19—24; L. Nader What the Rest Think of the West: Since 600 AD, Oakland 2015, 72—73; videti i R. Lewis, „Iconic Disenchantment: Evaluating Femininity in the East and the West”, u: Zeyneb Hanoum’s A Turkish Woman’s European Impressions, New Jersey 2004, vii.

2 Y. Ternar, The Book and the Veil: Escape from an Istanbul Harem, Montreal 1994, 21.

3 1864—1957. godine.

5

Zejnep Hanuma

mom Mark Elis, i Pjerom Lotijem,4 u to vreme već poznatom po romanu Azijada (objavljen 1879. godine).5 Posebne nade polagale su u Lotija, kome je Zejnep pisala još 1902. godine i zahvalila na romanu Azijada. Po saznanju da je Loti u Carigradu, 1904. godine, odlučile su da ga pridobiju za svoj cilj, ali su bile svesne i da moraju da mu obezbede dovoljno materijala za priču. Melek navodi: „znale smo da ako ispriča našu priču, ona mora da zvuči kao da je njegova; na nama je bilo da je smislimo”.6 Posle prvog susreta usledili su novi, a pratila ih je i živa prepiska.

Lera i njene prijateljice, prema kazivanju nje same, u početku su htele da se susretnu sa Lotijem iz puke znatiželje.7 Sestre su dobro poznavale njegova dela i, kako navodi Melek, smatrale su ga prijateljem Turaka.8 Ubrzo se rodila ideja i o pisanju novog romana, ali i o nečemu mnogo ozbiljnijem što je prethodilo objavljivanju Lotijevog dela.

Svoj poslednji roman — Razočarane (Les Désenchantées) — Pjer Loti je objavio 1906. godine. Prethodno je bio poznat po svojim putopisima, a ovaj roman, njegovo treće delo čija se radnja odvija u Carigradu, ponovilo je uspeh njegove prve knjige sa orijentalnom tematikom, romana Azijada.9 Luj Maro Žilijen Vio (Louis Marie-Julien Viaud, 1850—1923) bio je francuski mornarički oficir i književnik. Prijatelj, a jedno vreme i impresario, bio mu je književni kritičar, putopisac i juvelir iz Pariza, knez Božidar Karađorđević, sin Karađorđevog unuka Đorđa Karađorđevića. Videti i M. G. Lerner, Pierre Loti, New York 1974.

5 P. Loti, Azijada, preveo s francuskog Đorđe Hadžiserafimović, Beograd 19181; 20182.

6 Melek Hanoum, „How I Escaped From the Harem and How I Became a Dressmaker”, The Strand Magazine 422, 1926, 133; videti i Nouryé-Neyr-el-Nissâ, „Notre évasion, du Harem”, Le Figaro, 19 Février 1906.

7 M. Hélys, L’envers d’un roman: le secret des ‘Désenchantées’, révélé par celle qui fut Djénane, Paris 1924, 18.

8 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 132; videti i Nouryé-Neyr-elNissâ, Le Figaro, 19 Février 1906.

9 I. L. Szyliowicz, Pierre Loti and the Oriental Woman, London 1988.

4

6

Turkinjina priča

Loti u Azijadi gradi lik glavnog junaka, svog imenjaka — Lotija, koji se zaljubljuje u Čerkeskinju udatu za Turčina, koja u očaju, saznavši da je čovek koga voli vraćen u Englesku, oduzima sebi život. Zasnovana na delimično istinitom događaju, priča je nagnala Lotija da promeni ime prave protagonistkinje Hakidže u Azijade.

U romanu Razočarane, delimično izmišljenoj priči, još jedna Turkinja umire zbog ljubavi. Roman govori o Andre Leriju, uspešnom sredovečnom piscu poznatom po romanima egzotičnih tema, a posebno po romanu čija se radnja odigrava u Turskoj i govori o nesrećnoj ljubavi između njega i Turkinje Nedžibe.10 Leri, koji je izmišljen lik, vraća se u Carigrad, grad svoje mladalačke ljubavi i radnje prvog romana. Dobija pismo od tri Turkinje, potpisane pseudonimima, koje traže da se sastanu sa njim. Tokom sastanka žene ne otkrivaju svoja lica. Vremenom Leri saznaje da su njihova prava imena (još uvek je reč o radnji romana) Dženane, Melek i Zejnep, da su učene i aristokratskog porekla, ali da su sputane tradicionalnim načinom života. Žene uspevaju da ga ubede, iako se najpre tome protivio, da napiše roman u kome će prikazati njihove nevolje i time pomoći oslobođenju Turkinja. Roman bi bio nazvan Razočarane i u njemu bi se našlo nekoliko pisama koje su mu žene napisale. U međuvremenu se razvija i romantična veza između pisca i Dženane. Mlada žena je isuviše ponosna da zatraži pomoć i pobegne od kuće; primorana da se vrati mužu, Dženane ispija otrov pišući Lotiju svoje poslednje pismo.

Istinita priča se zaista zasnivala na susretima Pjera Lotija sa tri žene.

Kao što i u romanu Leri nije video lica svojih sagovornica, tako ni Loti verovatno nije znao ko su njegove carigradske sagovornice. Prilikom susreta, jedna od žena se predstavila kao Lejla; ona će poslužiti za lik Dženane u romanu. U pitanju je bila Mari Lera.11 10 J. Yee, „‘Le colonisateur chevaleresque’: Colonial Feminism and the roman à thèse

in the Belle Époque’”, u: D. Holmes — C. Tarr (ur.), Women in France: a Belle Époque?, New York — Oxford 2006, 284—286; Szyliowicz, Pierre Loti and the Oriental Woman, 94—116.

11 „Dženane nije umrla. Dženane nije bila Turkinja. Dženane je bila Francuskinja,

7

Zejnep Hanuma

Radnja romana je bila uobličena, ali je, čudnom igrom sudbine i sudbina sestara bila zacrtana. Naizgled jednostavna ljubavna priča postajala je sve složenija. Da bi zaštitio identitete svojih junakinja, Loti im je nadenuo izmišljena imena i u predgovoru romana istakao da njegove junakinje nikada nisu postojale. Žene su u prepisci sa Lotijem takođe koristile pseudonime.12 Melek navodi da sve dok nije došao u Pariz, Loti nije znao ko su one zapravo.13 Međutim, svesne da neće proći mnogo od objavljivanja romana do saznanja da se radnja njima bavi i kakve će posledice to po njih proizvesti, sestre su odlučile da pobegnu u Francusku 1906. godine, i to su učinile pre nego što je roman Razočarane objavljen.

Prvo evropsko odredište sestara bila je Nica. Po dolasku u Francusku zdravlje Hadidže Zenur je već ozbiljno bilo narušeno. Upala pluća koju je dobila još na putu iz Carigrada vremenom će se pogoršavati i na kraju uzrokovati njenu smrt. Sledeće odredište u Francuskoj bio je Fontenblo. U Fontenblou su upoznale englesku novinarku i feministkinju Grejs Elison, koja je posebno bila zainteresovana za uslove života Turkinja.14 Njihovo prijateljstvo se razvijalo u narednim godinama, a deo prepiske koju su vodile Elison će kasnije uobličiti u knjigu. Elison je u nekoliko navrata i sama boravila u Turskoj, pišući povremeno izveštaje za Daily Telegraph. Napisala je i nekoliko knjiga o Turskoj i svojim putovanjima, od kojih su An English Woman in a Turkish Harem iz 1915. i Turkey Today objavljena 1928. godine postigle poseban uspeh. Poslednji susret Grejs Elison i Zejnep odigrao se u Turskoj u zimu 1913/14. godine.

Sestre su do 1908. putovale širom Evrope: Francuska, Italija, Španija, Švajcarska, Belgija, Velika Britanija. Francusko aristokratsko poreklo koju je uvek privlačila Turska. Ona je bila Francuskinja koja je volela i žalila Turkinje i želela je da im pomogne.” Hélys, L’envers d’un roman: le secret des ‘Désenchantées’, révélé par celle qui fut Djénane.

12 Lerner, Pierre Loti, 123—141; Lewis, Rethinking Orientalism, 21.

13 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 19 Février 1906; Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 134.

14 A. Nakai, „Shakespeare’s sisters in Istanbul: Grace Ellison and the politics of feminist friendship”, Journal of Postcolonial Writing 51/1, 2015, 22—33.

8

Turkinjina priča

bez sumnje im je otvaralo mnoga vrata evropskih društvenih krugova.

Godine 1908. u životima sestara dogodio se veliki preokret. Očeva smrt je značila lični gubitak ali i prestanak materijalne pomoći. Iako ih se po izbijanju skandala otac odrekao, one nikada nisu prekinule vezu sa njim, a otac ih je i finansijski pomagao. Iste godine Melek Hanuma se udala za poljskog aristokratu, prešla je u katoličanstvo i započela novi život u Evropi. Zejnep je ostala sama. Ne uspevši da dosegne slobodu za kojom je tragala i duboko razočarana Evropom, vratila se u Tursku posle šest godina. Umrla je od tuberkuloze u Carigradu 14. aprila 1923. godine.

Godine 1913. Grejs Elison je priredila i napisala predgovor za knjigu Hadidže Zenur, objavljenu pod imenom koje joj je Loti nadenuo Zejnep Hanuma. Knjigu naslovljenu Evropske impresije jedne Turkinje (A Turkish Woman’s European Impressions) objavila je izdavačka kuća „Seeley, Service and Co”. Reč je o pismima koja je Zejnep pisala Elisonovoj između 1906. i 1912. godine (uključujući i nekoliko pisama čija je autorka bila Melek). Pisma otkrivaju ne samo Zejnepine utiske o Evropi već donose i dragocene podatke o vremenu i položaju žena tokom vladavine Abdul Hamida II. Knjiga je ilustrovana fotografijama od kojih je mnoge verovatno snimila Elison. O pozitivnom utisku koji je izazvala svedoči i prikaz objavljen u New York Times-u 4. maja 1913. godine. U vreme objavljivanja knjige Zejnep je već bila u Turskoj.15 Pisma donose snažne kontraste života u turskom haremu i života u Evropi koji su sestre iskusile. Govore o njihovom bekstvu iz Carigrada i dolasku u Evropu, njihovom detinjstvu i devojaštvu, boravku u različitim evropskim zemljama, susretima sa istaknutim ličnostima (na primer, poseta ateljeu Ogista Rodena u Parizu), običajima života u Turskoj, očekivanjima u Evropi i potonjem razočarenju, i Zejnepinoj odluci o povratku 1911. godine.

U Pismima Hadidže Zenur sučeljava slobodu, odnosnu ideju slobode, koju je očekivala da će pronaći na Zapadu, sa sopstvenim razočare15 Lewis, Rethinking Orientalism, 21; videti i R. Lewis, „Oriental Femininity as Cultural

Commodity: Authorship, Authority and Authenticity”, u: J. Hackforth‐Jones — M. Roberts (ur.), Edges of Empire: Orientalism and Visual Culture, London 2005, 99—101.

Zejnep Hanuma

njem i u evropsku demokratiju ali i u evropski feminizam. Ona kritikuje društvene odnose i slobode na Zapadu, a posebno vidove borbe za prava žena u Engleskoj.

Pozicija sa koje posmatra i pravi poređenja je njen život i njeno iskustvo stečeno u haremu, i u tom kontekstu ona nastupa kao orijentalna feministkinja. Kako ističe R. Luis, glavni element u poređenjima njenog života u Carigradu i života u Evropi jeste ispraznost „zapadnog buržoaskog društva i opasnost od snobizma”.16 Slike Istoka i Zapada, iskazane kroz suprotnosti (Turska nasuprot zemljama koje posećuje), ali i kao Zejnepina kritika društvenih običaja i životnih navika, ogledaju se i u prikazima sportova, hrane, plesa, odeće, evropskog feminizma, religije i umetnosti. Ipak, uprkos čini se očiglednim kritikama i neprestanom isticanju razlika, Zejnepin odnos prema Zapadu je u biti ambivalentan. Njeno zapadnjaštvo je ponekad pozitivno, ponekad negativno, često i protivrečno, jer svaka pojava koju opaža i o kojoj iznosi sud uvek u središte stavlja zapadne koncepte i praksu.17 Melek je takođe napisala knjigu, roman Abdul Hamidova kćerka: tragedija osmanske princeze, koji je zasnovan na životnoj priči njene poznanice, sultanije Ajše. Roman je takođe priredila Elisonova i objavljen je 1913. godine.

Sestre su nastavile da koriste svoje pseudonime i po dolasku u Evropu i kao da je nestvarna heroina Lotijevog romana potisnula istorijsku Hadidže Zenur, što se ogleda i u savremenim istraživanjima. Postojeće studije posvećene Zejnep Hanumi usredsređene su na književnu vrednost njenog dela, pitanja recepcije, orijentalizma, turskog feminizma i roda.18 16

Lewis, „Iconic Disenchantment: Evaluating Femininity in the East and the West”, xiv; Ö. Ezer, Three Turkish women travellers (1913—1930). From the represented to the representing, PhD thesis, Toronto: York Univ 2010, 121—123.

17 Primera radi, ideja o „slobodnoj ženi”, ili možda bolje reći o „oslobođenoj ženi”, u

Evropi je ideal kome Zejnep bespogovorno teži sve do trenutka dok se ne susretne sa protestima sufražetkinja u Engleskoj.

18 Videti: Lewis, Rethinking Orientalism, 19—24; R. Micallef, „Identities in Motion: Reading Two Ottoman Travel Narratives as Life Writing”, Journal of Women’s History 25/2, 2013, 85—110; Ö. Ezer, „A challenge to travel literature and stereo-

10

Turkinjina priča

Mikro istorija Hadidže Zenur čini se da je promakla pažnji istraživača.

Kratko zadržavanje u Beogradu, prvoj stanici posle bekstva iz Carigrada, ukazuje na posebne okolnosti koje su pratile odlazak sestara i možda donosi i najviše podataka za rekonstruisanje njihovih biografija.

Hadidže Zenur u Pismima u četiri navrata pominje Beograd. Dva pomena su posebno važna. U prvom pismu navodi: „Sultan Abdul Hamid, koji se previše zainteresovao za našu dobrobit, postao je vrlo zabrinut za nas. Prevrnuo je nebo i zemlju ne bi li nas naterao da se vratimo; dao je da nas uhapse usred noći po dolasku u Beograd pod izgovorom da je moja sestra maloletna, i da nas je obe namamila starija gospođa zbog nezakonitih radnji”.19 types by two Turkish women: Zeyneb Hanoum and Selma Ekrem”, Feminismo/s 4, 2004, 61—68; A. Safarian, „On the History of Turkish Feminism”, Iran & the Caucasus 11/1 2007, 141—151; F. Ç. Döşkaya — E. Kaçmaz, „Depiction of Turkish Women and the Harem Life in the Memoirs of Some Women Writers in the Early 20th Century”, Journal of History School 28, 2016, 311—326; E. Sahin, „Women Travel Writings: A Comparative Journey”, Open Journal of Social Sciences 3, 2015, 54—65; J. Yee, „‘Le colonisateur chevaleresque’: Colonial Feminism and the roman à thèse in the Belle Époque’”, u: D. Holmes — C. Tarr (ur.), Women in France: a Belle Époque?, New York — Oxford 2006, 283—294; L. Munteanu, „L’europe de Zeyneb Hanoum: Les désillusions «occidentales» d’une rêveuse «orientale»”, u: G. Grigore — L. Sitaru (ur.), Geographies of Arab and Muslim Identity through the Eyes of Travelers, Bucharest 2018, 89—104; C. Fry, „Zeyneb Hanoum: Turkish Traveling Pioneer in 19th Century Paris”, Iowa Historical Review 2/1, 2011, 17—26; R. Lewis — N. Micklewright (ur.), Gender, modernity and liberty. Middle Eastern and Western women’s writings: a critical sourcebook, London 2006, 142—155; K. Konuk, „Ethnomasquerade in Ottoman-European Encounters: Reenacting Lady Mary Wortley Montagu”, Criticism 46/3, 2004, 393—414; Ezer, Three Turkish women travellers (1913—1930), 118—144; R. Micallef, „Identities in Motion: Reading Two Ottoman Travel Narratives as Life Writing”, Journal of Women’s History 25/2, 2013, 85—110; K. Roy, „Writing Back: Letters Home, European Impressions and Discourse Subversion in Emily Ruete and Zeyneb Hanoum”, International Journal of the Humanities, 6/11, 2009, 61—70; E. Şahin, „Looking Oriental Woman and Looking Occidental Woman”, La Pensée 78, 2014, 289—301.

19 Str. 28.

11

Zejnep Hanuma

Beograd se pominje i u IV pismu, u kontekstu Zejnepinog narušenog zdravlja: „Niko nas nije posavetovao i nikoga izgleda nije bilo briga za nas, sve dok se, pukim slučajem, moja sestra nije setila da su nam naši prijatelji u Beogradu dali adresu lekara”.20 Na osnovu prvog pisma se zaključuje da su u „potrazi za odbeglim sestrama” bile uključene i vlasti u Beogradu i vlasti u Carigradu. Bekstvo sestara nije bilo samo lični čin već i politički skandal, budući da se radilo o kćerkama jednog od najuglednijih turskih zvaničnika. Koliko je događaj morao uticati na porodicu, svedoči i to što je njihova majka preminula iste godine. Kako Melek kasnije navodi — zbog nanete sramote.21 Nuribeg ih se javno odrekao, kako je rečeno, ali je nastavio da ih finansijski pomaže sve do svoje smrti 1908. godine. Zejnep je ostala u vezi sa ocem, o čemu svedoče i pisma.

O okolnostima bekstva i događajima koji su se odvijali u Beogradu22 više se saznaje iz tekstova koje je napisala Melek, a koji su objavljeni u francuskom listu Le Figaro u tri nastavka u brojevima od 19. i 27. februara i 5. marta 1906. godine, pod nazivom „Notre évasion du Harem” („Naše bekstvo iz harema”). Dvadeset godina kasnije Melek je napisala tekst slične sadržine, sa mnogo manje pojedinosti, koji je objavljen u britanskom ilustrovanom mesečniku The Strand Magazine pod nazivom „How I Escaped from the Harem and How I Became a Dressmaker” („Kako sam pobegla iz harema i kako sam postala krojačica”).23 20 Str. 40.

21 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 132.

22 Zahvalnost na korisnim smernicama dugujem kolegama dr Kasparu Hilebrandu

(Rheinische Friedrich-Wilhelms-Universität Bonn, Institut für Orient- und Asienwissenschaften, Abteilung für Islamwissenschaft), saradniku na projektu „Europe from the outside — Formations of Middle Eastern views on Europe from inside Europe”, kolegama sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i mr Jasmini Premović.

23 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 129—138.

12

Turkinjina priča

U listu Le Figaro je 21. decembra 1909. godine objavljen na naslovnoj strani i Zejnepin tekst „La Verité vraie sur les ‘Désenchantées’” („Istina o ‘Razočaranima’”), u kome je pokušala da objasni „šta se zaista dogodilo” i da razgraniči istinu i fantaziju u Lotijevom romanu. U pomenutom tekstu navodi i to da je u Francuskoj uzela porodično ime svog dede, markiza Blose de Šatonefa (Blosset de Châteauneuf ).

Kao što je rečeno, preplašene da će biti otkriveno da su junakinje Lotijevog novog romana zapravo one, sestre su odlučile da pobegnu od svojih kuća. U trenutku bekstva, Zejnep je bila udata za Abdul Latif Sagubega, a Melek je još uvek živela u roditeljskom domu.

Melek piše da je radi napuštanja zemlje prvo bilo potrebno nabaviti pasoše. Kupile su ih od Melise, majčine prijateljice Poljakinje koja im je davala časove muzike i koja je imala dve kćerke. Tako su sestre imale na raspolaganju tri pasoša. Melek beleži da je srećom po njih Poljakinja sa kćerkama nameravala da napusti Carigrad i ode u Egipat; u suprotnom ne bi mogla da im proda pasoše. Bilo je dogovoreno i da jedna od Poljakinjinih kćerki krene sa njima u Pariz, a da majka sa lažnim dokumentima i drugom kćerkom otputuje u Egipat. Melek je naziva „mala prijateljica Marsel”.24 Zejnep, u to vreme stara 23 godine, putovala je sa ispravom gospođe Melise; sa pasošem osobe stare 52 godine. Melek navodi da je njena sestra bila odlična glumica i da je koristeći dosta pudera uspela da se dobro maskira i besprekorno odglumi majku. Melek i malena Marsel su glumile kćerke.

Bekstvo je bilo isplanirano do najsitnijih detalja. Sluge su poslate van kuće radi nabavki i drugih poslova. Ispred vrata harema bio je iznet par cipela, što je značilo da je žena u poseti i da, u slučaju da se otac pojavi u kući, ne treba, u skladu sa običajima, da ulazi u harem. Sestre su najavile roditeljima da na dan odlaze u posetu rođacima u unutrašnjost. Očekivale su da će im vreme od 24 sata biti dovoljno da izađu iz Turske pre nego što se otkrije da su pobegle. Melek piše: 24 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, „Notre évasion, du Harem”, Le Figaro, 27 Février 1906.

13

Zejnep Hanuma

„Iako su na svakom koraku motrile oči tajne policije, hrabro smo izašle iz kuće naše poljske prijateljice i ukrcale se u Orijent ekspres. Sreća je da niko nije mogao da čuje kako nam srca udaraju. Naš plan je bio brižljivo skovan, ali je umalo sve pošlo naopako. Tog popodneva naš otac je došao na ideju da nam se pridruži u kući naših rođaka. Rekli su mu da nas nisu ni očekivali”.25 U Sofiji prilikom zadržavanja voza na stanici nije bilo problema, ali ih je na železničkoj stanici u Beogradu sačekala policija i naložila da siđu sa voza. Melek navodi da je Sultan tražio da budu uhapšene, i da je otac odmah krenuo za Beograd. Na pitanje Zejnep u čemu se ogleda njihov prestup i zašto moraju da napuste voz, žandarm je odgovorio da postupaju po nalogu Velikog vezira. Na to je usledilo Zejnepino pitanje: „Da li je ovo Srbija ili Turska?”26 Sestre su sa stanice odvedene u Grand hotel.27 Za njihov slučaj bio je zadužen Muhamed Arslan, prvi sekretar u turskom poslanstvu u Beogradu. Sutradan su bile pozvane u komandu žandarmerije; inspektor (čije ime, nažalost, ne pominje) imao je informaciju da je jedna od sestara maloletna i da su na put krenule zavedene Poljakinjinim spletkama.

Pored Muhameda Arslana, sestre je u hotelu posetio i Fehti-paša, turski poslanik u Beogradu i blizak prijatelj njihovog oca Nuri-bega, sa suprugom. Sestre su, što se dâ zaključiti i iz Pisama i iz novinskih tekstova, zadržavanje u Beogradu doživele kao kraj svog puta. Prilike im je dodatno otežavalo i Zejnepino već teško zdravstveno stanje.

Gotovo bezizglednu situaciju, kako navodi Melek, promenio je dolazak srpskih prijatelja na koje su sestre sasvim bile zaboravile. Posetili su ih u hotelu i od tog trenutka okolnosti su se za sestre ponovo promenile.

Melek pominje i da ih je posetila nepoznata mlada žena, „osobito lepa”, i upozorila ih da što je pre moguće napuste hotel i da ne veruju Muhamedu 25 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 27 Février 1906.

26 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 27 Février 1906.

27 Na uglu sadašnjih ulica Kralja Petra i Gračaničke.

14

Turkinjina priča

Grand hotel Arslanu jer on ima naredbu da ih po svaku cenu kolima sprovede do turskog poslanstva, a odatle vozom pošalje nazad u Carigrad. Ispostavilo se ubrzo da su neznanku poslali srpski prijatelji. Sledećeg dana, u dva ujutru, sestre su krišom napustile Grand hotel. Kako navodi Melek, prijatelji su ih zatvorenim automobilom odvezli izvan Beograda. U „mirnoj i usamljenoj vili” provele su dva dana. Tu je napravljen i plan da se po povratku u Beograd razdvoje u tri grupe; svaka od grupa bi nezavisno prešla granicu, a zborno mesto trebalo je da bude železnička stanica u Zagrebu. Sestre su se vratile u Beograd po noći. Provele su dan u srpskoj prestonici, i u jedan sat posle ponoći nastavile putovanje. Melek navodi da je putovala oko 80 km od Beograda. Usput su zastajali u selima da se odmore, izbegavajući gradove „poput Obrenovca jer je u njima bilo telegrafa i telefona”.28 Posle trinaest sati putovanja, sestre su razdvojeno i sa novim dokumentima prešle Savu i ušle na teritoriju Austrougarske. Po prelasku gra28 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 5 Mars 1906,

15

Zejnep Hanuma

nice prijatelj A. R. napušta Melek. Sestre su se našle na železničkoj stanici u Zagradu i odatle nesmetano nastavile putovanje ka Francuskoj.29 Bekstvo u slobodu, činilo im se, više ništa nije moglo da zaustavi. „A. R. prelazi u drugi vagon; trojica naših prijatelja nas napuštaju ovde. Rastanak je kratak i nema reči da iskažemo koliko smo zahvalne. Za četiri sata, ako je Zenur uspela da pređe, srešćemo se u Zagrebu. Voz putuje kroz maglenu samoću, a zatim ulazi u hrastove šume i brezike Hrvatske.

Zagreb, dva ujutru. Moja sestra je na stanici! Oslobođene sve tri vrištimo uglas! Ali, nema vremena za razmišljanje. Sve tri brzo ulazimo u auto i čuje se zvuk odlaska. Gotovo je, spasene smo! I suze počinju da nam liju niz obraze”.30 Da je tursko poslanstvo u Beogradu aktivno bilo uključeno u čitav slučaj svedoči, osim Melekinih tekstova, i naizgled usputna naznaka u izveštaju Živojina Balugdžića, u to vreme sekretara poslanstva Kraljevine Srbije u Carigradu, od 20. decembra 1906. godine, upućena Živojinu Simiću, a potom prosleđena, pod oznakom „poverljivo”, predsedniku Ministarskog saveta i ministru inostranih dela Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću. Balugdžić navodi: „Čast mi je izvestiti da sam juče bio u poseti kod g. Nuri-beja, načelnika ministarstva spoljnih poslova i da je g. Nuri-bej tom prilikom, ali u strogom poverenju kazao neke stvari, o kojima smatram za dužnost da Vas obavestim.

Ja znam g. Nuri-beja iz Beograda, gde je dolazio zbog svojih kćeri i njemu me je naročitim pismom preporučio kao svog dobrog poznanika, i Feti-paša”.31 29 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 5 Mars 1906.

30 Nouryé-Neyr-el-Nissâ, Le Figaro, 5 Mars 1906

31 AS, MIDS, PO 1906, F—IV, D—7. Up. Dokumenti o spoljnoj politici Srbije II/2,

791—792.

16

Turkinjina priča

Šta je Ž. Balugdžiću konkretno bilo povereno u slučaju „odbeglih sestara” i koliko je Nuri-beg ostao u Beogradu teško je reći. Čini se vrednim pomena okolnost da Balugdžić u gotovo svim izveštajima koje je slao iz Carigrada manje ili više otvoreno naglašava prijateljstvo i bliskost sa Nuribegom32 koje se, najverovatnije, produbilo posle njegovog imenovanja.33 Slučaj odbeglih sestara privukao je pažnju i Jelene Dimitrijević. Pominje ih u Pismima iz Soluna kao „Nuri Begov[e] kćeri”, za koje njena sagovornica kaže da su „Turkinje sa francuskom krvi”.34 Priča je za J. Dimitrijević bila dovoljno podsticajna i da napiše čitav roman — Nove, neku vrstu odgovora na nedoumice iskazane i u Lotijevom romanu Razočarane, i u Zejnepinim Pismima.35 AS, MIDS, PPO 1907, F—III, D—5. Up. i Dokumenti o spoljnoj politici Srbije II/3, 162—163.

33 Živojin Balugdžić je 1906. godine imenovan za sekretara u carigradskom poslanstvu. Postavljenje je bilo iznenađenje za sve, i o tome otvoreno piše i Đorđe Simić (AS, Zaostavština Đorđa Simića, Inv. br. 124 / sv. VI — Poslanik u Carigradu.

Produženje, 2). Pitanje je da li je i u kojoj meri njegovo angažovanje kao osobe od poverenja Fehti-paše u vreme „beogradske epizode Nuri bega” uticalo na ovu stepenicu u njegovom napredovanju u diplomatskoj službi.

34 J. Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Loznica 2008, 74. Slična ocena izrečena je i u tekstu objavljenom u Times Literary Supplement, March 13, 1913, 107.

35 V. Bošković, „Jelena Dimitrijević u kontekstu: rane feministkinje i putopisci jugoistočne Evrope“, u: B. Dojčinović — J. Milinković (ur.), Čitate li Jelenu Dimitrijević?, Beograd 2018, 155—168; J. Dimitrijević, Nove, prir. B. Dojčinović, Beograd 2012.

Zejnep i Melek nisu jedine žene koje su se oslobodile haremskih stega sa kojima je Jelena Dimitrijević imala dodir, mada je on u slučaju sestara bio posredan. U vreme boravka u Egiptu, J. Dimitrijević se u Kairu sastala sa Hudom Šaravi (1879—1947), jednom od začetnica pokreta za prava žena u Egiptu. Huda Šaravi je rođena u imućnoj porodici u Miniji, u Gornjem Egiptu, 1879. godine. Iako je odrasla u haremu, bila je jedna od najobrazovanijih žena svoga vremena. Sa trinaest godina je, protiv svoje volje ali poštujući tradiciju, stupila u brak sa rođakom. Supružnici su se posle sedam godina razišli i u tom periodu je Huda Šaravi i uobličila svoja feministička uverenje. Uključila se i u borbu za oslobođenje Egipta; bila je jedna od organizatorki marša žena protiv britanske vlasti 1919. godine. Godine 1920. izabrana je za predsednicu Centralnog komiteta žena članica partije Hizd al Vafd. Godine 1923. osnovala je Feminističku uniju Egipta, organizaciju u čijem radu je aktivno uče32 Up.

17

Zejnep Hanuma

Životi sestara su se, kako je rečeno, razišli 1908. godine. Melek piše da je ubrzo po očevoj smrti upoznala privlačnog i imućnog poljskog plemića, darovitog kompozitora. Da bi brak mogao da bude sklopljen, Melek je prešla u katoličanstvo i time definitivno prekinula svaku vezu sa porodicom u Turskoj. Kako navodi: „prigrlila sam veru svog dede”.36 Verovatno je ova odluka uticala i na odnos među sestrama, budući da Zejnep ne piše sa mnogo naklonosti o hrišćanskom venčanju, misleći očigledno na venčanje svoje sestre.37 Srećan i lagodan porodični život Melek Hanume, koja se brže i lakše prilagodila Evropi, pomutili su politički događaji. Porodični prihodi sa imanja u Rusiji nestali su izbijanjem revolucije, a imovina u Evropi je brzo rasprodata. Melek piše: stvovala do svoje smrti. Događaj koji je obeležio njen život, ali i simbolično označio početak oslobođenja žena u Egiptu, bilo je javno skidanje hidžaba 1921. godine na železničkoj stanici u Kairu posle povratka sa konferencije o pravima žena održane u Rimu. Njeni memoari Harem Years: The Memoirs of An Egyptian Feminist, objavljeni su ubrzo posle njene smrti 1947. godine. Jedna ulica u centru Kaira i danas nosi njeno ime. Bila je simbol borbe za prava žena i nadahnuće mnogim Egipćankama (videti: A. B. Baron, „Unveiling in Early Twentieth Century Egypt: Practical and Symbolic Considerations”, Middle Eastern Studies 24/3, 1989, 370—386 i M. Hatem, „Egyptian Upper- and Middle-Class Women’s Early Nationalist Discourses on National Liberation and Peace in Palestine (1922—1944)”, Women and Politics 9/3, 1989, 49—69). Prilikom istog susreta, Jelena Dimitrijević je u kući Hude Šaravi u Kairu upoznala i Saizu Nabaravi (rođenu kao Zainab Murad 1897—1985), još jednu važnu ličnost feminističkog pokreta u Egiptu. Saiza Nabaravi je bila novinarka, školovana u Parizu, i vodeća saradnica časopisa L’Egyptienne (mesečnik na francuskom jeziku, namenjen ženama, koji je izlazio u Egiptu od 1925. do 1940. godine). Kada je, u duhu tradicije, njen deda zatražio da se pokrije, Saiza Nabaravi je odbila da to učini — umesto hidžaba nosila je bejzbol kapu. Pod pritiskom okoline na kraju je prihvatila hidžab, ali ga je kao i Huda Šaravi javno skinula 1923. godine na železničkoj stanici Ramzes u Kairu (M. Badran, Opening the Gates: An Anthology of Arab Feminists Writing, Indianapolis 2004, 279).

36 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 137.

37 Str. 118.

18

Turkinjina priča

„konačno sam morala da se suočim sa životom i svom tugom i mukom koji proističu iz saznanja da niste obučeni ni za jedan posao i da nemate sredstava da bilo šta započnete”.38 Melekin suprug je postao dirigent u pozorišnom orkestru, a ona je odlučila da se oproba kao krojačica. „Drécoll,39 jedna od vodećih modnih kuća u kojoj su, u stara vremena, žene iz moje porodice bile redovni kupci, zaposlila me je kao prodavačicu. Srećna sam što ću kod njih steći iskustvo pre nego što sama počnem da radim.”40 Autorka ovih redova nije uspela da dođe do bilo kakvih podataka o životu Hadidže Zenur od njenog povratka u Carigrad 1912. pa do njene smrti 1923. godine. Koliko je „nova Turska” kojoj se toliko nadala i od koje je toliko očekivala ugasila njenu žeđ za slobodom, verovatno nećemo nikada saznati.41 O Nurije Neir el Nisi, kao ni o članovima njene porodice, takođe nema podataka posle 1926. godine.

Evropske impresije jedne Turkinje neosporno su neposredan prikaz iskustava jedne prosvećene Orijentalke na Zapadu, ali ih ipak donekle treba čitati sa rezervom jer ih je uobličila Grejs Elison za posebnu svrhu i ciljanu čitalačku publiku. Pisma podstiču i naglašavaju važna pitanja u 38 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 138.

Modna kuća Drécoll osnovana je 1864. godine u Beču. Izrađivala je odeću za carsku porodicu. Godine 1902. otvorena je radnja i u Parizu.

40 Melek Hanoum, The Strand Magazine 422, 1926, 138.

41 I. E. Mahir-Metinsoy u svojoj doktorskoj disertaciji Poor Ottoman Turkish women during World War I: women’s experiences and politics in everyday life, 1914—1923 (Université de Strasbourg 2012, 238—239) pominje slučaj izvesne Zejneb Hanume (iz Istanbula) koja je 27. novembra 1917. uputila pismo Parlamentu Turske zahtevajući državnu penziju na ime poslova koje je za državu obavljao njen pokojni otac.

Zahtev je odbijen kao neosnovan. Da li bi iza ovog zahteva mogla da se krije Hadidže Zenur, pod pretpostavkom da je po povratku u Tursku nastavila da koristi ime koje joj je Loti nadenuo, što bi se moglo objasniti kao način da se umanji pritisak javnosti i neposrednog okruženja, pitanje je koje ostaje otvoreno.

39

19

Zejnep Hanuma

odnosu na stereotipe tadašnjeg vremena, posebno u pogledu harema i haremskog života, i Elisonova o tome i sama piše u uvodu. Možda bi se moglo zaključiti i da je Zejnep u knjizi uobličena kao junakinja Grejs Elison, kao što ju je i Pjer Loti izabrao za heroinu svog romana. Možda je i sama Zejnep Hanuma odlučila da živi kao izmišljeni lik u orijentalnoj priči onog trenutka kada je zadržala pseudonim koji joj je Loti nadenuo.

Zejnep i Melek, dve hrabre žene zamagljene likovima heroina iz romana Pjera Lotija, dobile su, čini se, svoju istorijsku dimenziju upravo boravkom u Beogradu. Svedočanstva o ovoj epizodi, i narativna i dokumentarna, možda otvore mogućnosti i za nova istraživanja. Iako je pitanje ko su bili beogradski prijatelji zahvaljujući kojima su sestre nastavile putovanje u slobodu još uvek bez odgovora, a posebno ko je bio njihov saputnik, označen inicijalima A. R., glas Hadidže Zenur ovom prilikom je sasvim izvesno nadjačao glas Zejnep Hanume. *** Pisma Zejnep Hanume na srpski jezik prevedena su prema originalnom izdanju iz 1913. godine.42 Evropske impresije jedne Turkinje prvi put su objavljenje u otadžbini Hadidže Zenur 2001. godine.43 Danijela Stefanović, U Kelnu, marta 2019.

42 Zeyneb Hanım, A Turkish woman’s European impressions, intr. by G. Ellison, Lon-

don 1913. Reprint izdanje sa uvodnim tekstom priredila je R. Lewis 2004. godine.

43 Zeyneb Hanım (Zeynep Hanım), Özgürlük peşinde bir Osmanlı kadını, ur. G. Ellison [orig. izdanje 1913], preveo N. Fincancıoğlu, İstanbul 2001.

20

Zejnep Hanuma, Evropske impresije jedne Turkinje

Zejnep Hanuma

Zejnep u sobi za primanje, Pariz (Na sebi ima jahmek i dugi orgtaÄ?.)

22

BIOGRAFIJA Danijela Stefanović je rođena 9. jula 1973. godine u Požarevcu. Diplomirala 1997. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za istoriju. Postdiplomske studije na Odeljenju za istoriju — Katedri za istoriju starog veka završila je decembra 2000. godine odbranom magistarskog rada Titula imy-r tA-mHw u dokumentima srednjeg carstva. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu februara 2006. sa tezom Vojska faraonskog Egipta u vreme srednjeg casrstva. Zaposlena je na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao redovni profesor na Odeljenju za istoriju — Katedra za istoriju stare Grčke i Starog istoka. Učestvovala je na brojnim naučnim skupovima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Član je redakcija više stručnih i naučnih publikacija u zemlji i inostranstvu. Učestovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim projektima. Član je Internationaler Ägyptologen-Verband (Minhen, Nemačka). Stipendista je Aleksandar fon Humbolt fondacije za iskusne istraživače (Institut za afrikanistiku i egiptologiju Univerziteta u Kelnu). Autor je osam monografija — Stelae of the Middle Kingdom and the Second Intermediate Period. Ägyptisches Museum und Papyrussammlung, Staatliche Museen zu Berlin (Corpus Antiquitatum Aegypticarum), London 2019 (koautor H. Satzinger); Pouka za Merikarea. Staroegipatski traktat o vlasti, Beograd 2018; Dossiers of Ancient Egyptian Women. The Middle Kingdom and Second Intermediate Period, London 2016; Dossiers of Ancient Egyptians.

The Middle Kingdom and Second Intermediate Period — addition to Franke’s ‘Personendaten’, London 2012 (koautor W. Grajetzki); I beše poput ptice u kavezu. Studija o istoriji i kulturi Starog istoka, Beograd 2012; The Non-Royal Regular Feminine Titles of the Middle Kingdom and Second Intermediate Period: Dossiers, London 2009; The Holders of the Regular Military Titles in the Period of the Middle Kingdom: Dossiers, London 2006; The Title mr tA-mHw in the Middle Kingdom Documents, Belgrade 2003 — i preko šezdeset studija iz oblasti egiptologije objavljenih u međunarodnim i domaćim časopisima i zbornicima radova.

147

SADRŽAJ Hadidže Zenur versus Zejnep Hanuma — jedna mikro historija . . . . . 5 Zejnep Hanuma, Evropske impresije jedne Turkinje . . . . . . . . . . . . . . . 21 Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 I. Bekstvo u slobodu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 II. Zejnepino devojaštvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 III. Zbunjenost Evrope . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 IV. Zabranjeno uživanje u skulpturama — u kući gospodina Rodena . 42 V. Alpi i umetnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 VI. Varljiva draž slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 VII. Zbogom mladosti — vreme je da se pokrijem velom . . . . . . . . . . . 55 VIII. Neprimereno obrazovanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 IX. „Pametna žena” ispoda vela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 X. Istinska demokratija — nemogućnost postojanja snobizma u životima Turaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 XI. Slika zemlje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 XII. Zvezda sa Zapada — carica Eugenija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 XIII. Tursko gostoprimstvo — revolucija za decu . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 XIV. Proučavanje suprotnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 XV. Snovi i java . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Šetnja na groblju sa Pjerom Lotijem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Komedi fransez . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Korida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 XVI. Mesec ramazana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 XVII. Zar je ovo zaista sloboda? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 XVIII. Sudar svetova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 XIX. U neprijateljskoj zemlji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 XX. Buđenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 Pogovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Spisak literature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145