Књига је објављена у сарадњи са Центром за руске и источноевропске студије „Мирослав Јовановић” Филозофског факултета у Београду
Татјана Черникова Јарослав Вишњаков
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ КЊИГА 2. ЦАРСКА РУСИЈА (XVII — почетак XX века)
Превео Бобан Јаковљевић
Еволута Београд, 2019.
Наслов оригинала От княжеской Руси к императорской России. IX—XIX в. проф. д.и.н.Черникова Т.В., проф. д.и.н.Вишняков Я.В. Московский государственный институт международных отношений (Университет) МИД Российской Федерации, Москва 2014. ©Еволута, 2019. Београд .
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Глава VI
МОСКОВСКО ЦАРСТВО У XVII ВЕКУ
21
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
§ 30. Русија у XVII веку 1. Привредне новине Обнова привреде у Русији после смутног времена трајала је прилично дуго. Тек средином XVII века дошло је до раста руске привреде. Вратило се на обраду земље напуштене почетком века, а јужно од Белгорода, у средњем Поволoжју, око Вологде и у Сибиру почело је коришћење нових обрадивих површина. Неке области производиле су довољно жита не само за своје потребе већ и за продају. То је многе земљопоседнике (баштинике и спахије, као и манастире) навело да повећају кулук. Све жито које су сељаци производили на имањима земљопоседника ишло је у амбаре господара. Продавши га у граду, земљопоседник је могао да купи производе градских занатлија, или страну робу, квалитетнију од онога што су за њега могли да произведу његови сељаци. Пораст кулука значило је појачано израбљивање сељака. Они су се бунили и покушавали да побегну. Земљопоседници су од власти тражили „заштиту” и захтевали су чвршће везивање сељака за земљу. То је довело да пораста кметства. Раст пољопривредне производње у одређеним крајевима омогућио је становницима других области да се специјализују за одређене занате и предузетништво. У градовима и селима централне области плодне црнице развијали су се занатаство1 и лов и риболов2. Занатлије су производиле робу по наруџбини и за тржиште на ком је постојала потражња за њиховим производима. У Новгороду, Пскову, Смоленску, Костроми и Вологди ткали су платна. Коже су обрађиване у Јарослављу, Казању, Нижњем Новгороду и Калуги. Сировина — необрађене коже, у те градове допремана је из Украјине. У северном приморју живели су врхунски столари. У тамошњим соланама произвођена је со. У тихвинској области, у околини Туле и Серпухова, као и у Устјугу Железном, појавиле су се прве мануфактуре за прераду гвожђа. За раз1 2
Занатство — производња малог обима заснована на мануелном раду, без поделе рада. Ту поред лова и риболова спадају и друга слична занимања неповезана са земљорадњом, а заснована на мануелном раду, као што су сакупљање бисера у северним рекама и различитих сировина (дрвета, коже, масти, кожа морских животиња итд.).
23
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
лику од малих занатских радионица, то су били велики погони засновани на подели мануелног рада. У Западној Европи одвијао се нагли раст мануфактурне производње, а приватна предузећа ницала су као печурке. У Русији још није било услова за сличан процес: владала је натурална привреда, потенцијалних купаца било је мало, а није било довољно ни слободног капитала, ни радне снаге. Али држава је желела да њена војска буде опремљена на нивоу европских армија. Зато је покренула отварање мануфактура. Оне су производиле ручно оружје, барут, топове и разне металне предмете. Због недостатка средстава држава је подстицала стране трговце, као што су Холанђанин Андреас Винијус и други, да узму учешћа у отварању мануфактура. Крајем XVII века у Русији су се појавиле и приватне (трговачке и бољарске) мануфактуре. Оне су производиле тканине, гвожђарску и другу робу и износиле је на тржиште. Мануфактура није било много. Руске мануфактуре у XVII веку биле су у суштини капиталистичког карактера и користиле су слободну најамну радну снагу. Међутим, због њеног недостатка у Русији, држава и приватни власници мануфактура били су принуђени да се ослањају на феудалне (некапиталистичке) начине развоја индустрије. Тако је, на пример, у бољарским и царским мануфактурама коришћен принудни рад кметова. Напредак пољопривреде, занатства, лова, риболова и мануфактурне производње довео је до развоја унутрашње трговине. У градовима су се појавиле трговине које су радиле целе године, тргујући углавном на мало. У великим градовима, на пример у Москви, трговци су своје радње груписали у специјализоване пијаце. Тако се на свињској пијаци продавало месо, на дрвној огрев, а на хлебној пекарски производи. Села око градова обилазили су ситни трговци, торбари, који су сеоском становништву достављали градске занатске производе, а у град односили пољопривредне производе и сировине. Трговина на велико одвијала се на сајмовима. Једном годишње на њима су се окупљали трговци из разних крајева земље с разним домаћим производима. Допремана је и страна роба: западноевропске тканине, вино, занатски производи и сребро, источњачки ћилими, свила, воће и накит. Најпознатији сајам XVII века одржаван је у селу Макарјеву, а касније је премештен у Нижњи Новгород. Велики значај имали су и сајмови у Архангелску, Астрахану и Ирбиту (у западном Сибиру). 24
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Растао је и обим руске спољне трговине. Русија је извозила дрво, крзна, конопљу за бродску ужад и другу робу. Главни трговински партнери Русије биле су Енглеска и Холандија. Те земље су куповале сировине за бродоградњу и крзна која су у Европи сматрана луксузном робом. Треба рећи да су ресурси скупоцених крзана у централном делу Русије у XVII веку већ били истрошени и продавано је крзно из северних области земље и Сибира. Венецијанци су у XVII веку обавили занимљиву трансакцију: купили су стабла ариша3 од којих су направили стубове. Ти стубови су у Венецији замењени бетонским тек у другој половини XX века. Извоз робе из Русије у XVII веку превазилазио је увоз. У Русију су после продаје њене робе у иностранству стизали европски сребрењаци који су прекивани у руски новац (копејке и полушке). Прилив страних кованица у Русију био је изузетно важан јер Русија скоро да није имала сопствених рудника сребра, а новац је имао важну улогу у робноновчаној привреди која се развијала. Русија у XVII веку није трговала житом. Јужни, плодни предели, могли су дати велике количине жита за продају, али су слабо коришћени за земљорадњу због близине Кримског ханата чија је војска често пустошила пограничне крајеве. Привредна специјализација појединих области и трговина постепено су повезивале земљу у јединствену економску целину: настајало је унутрашње државно тржиште. Истина, у том тренутку оно није било превише развијено. Развој специјализације, занатства, мануфактуре и трговине почео је да поткопава темеље натуралне привреде4 у Русији. Почео је развој робноновчане привреде5. Међутим, тај развој није утицао на спахилуке и баштине засноване на раду кметова. Напротив, спахије и баштиници, заинтересовани за производњу жита које се сад могло продавати у градовима, повећали су оброке и обавезни рад на својим имањима. Тежили су да још чвршће вежу зависне сељаке за земљу. Током целог XVII З а разлику од свих других врста дрвета, ариш не трули. Натурална привреда је привреда у којој се сви производи потребни за живот производе и користе на лицу места. Натурална привреда била је најзаступљенија у средњем веку. 5 У робноновчаној привреди роба произведена за продају размењује се за новац којим се може купити друга роба. Улога новца као посредног средства између произвођача робе нагло расте. 3 4
25
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
века одвијао се процес јачања кметства: прво је (за владавине Михаила Романова) продужен ограничени рок за хватање одбеглих сељака, а од 1649, по Законику цара Алексеја I, ограничење тог рока је укинуто. Зависни сељаци су потпуно претворени у кметове.
2. Руско друштво У Русији XVII века процес консолидације различитих слојева становништва у сталеже није био завршен. Друштвена слика Русије и даље је била веома шаролика. Међу световним становништвом земље можемо да разликујемо бољаре, државне службенике по наследству, државне службенике по уговору, становнике градова, сељаке, једнодворце6, сибирске сељаке7, козаке и робове. Све то становништво могло се поделити на две групе: слој државних службеника и слој оних који плаћају дажбине. Први слој је обављао неку врсту државне службе. Други слој их је издржавао плаћајући порезе и обављајући припадајуће дужности. Бољари су потицали из породица крупног племства и заузимали су највише државне положаје (чланова Думе, војвода, посланика, управитеља канцеларија). Они су поседовали велике баштине и спахилуке. Државни службеници по наследству (бољарска деца, ситно племство) служили су као обични војници или нижи команданти у племићким коњичким јединицама. Ако неко није био способан за војну службу, могао је добити место у „грађанској” служби: у некој канцеларији, при двору, или код локалног војводе. У време похода било је предвиђено да ситно племство добија следовање у новцу, храни, а понекад и у оружју, али оно није увек издавано због мањка средстава у државној каси. Државни службеници су се углавном издржавали од ситних спахилука или баштина у свом власништву. Главним власником све земље у Русији сматрана је држава. Због тога су бољари и државни службеници за прекршаје могли бити кажњени одузимањем земље, али владар им је исто тако могао доделити земљу. У У оригиналу „однодворцы” — друштвени слој настао приликом ширења јужних граница од осиромашених племића који су, између осталог, штитили пограничне области (прим. прев.). 7 У оригиналу „сибирские пашенные крестьяне”. То су били такозвани државни сељаци — слободни сељаци који су добијали земљишну парцелу на лично коришћење уз обавезу обрађивања државне земље (прим. прев.). 6
26
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
XVII веку цар је најрадије додељивао спахилуке. Баштине су додељиване само за посебне заслуге. Разлика између спахилука и баштине била је у степену слободног располагања тим земљишним поседима. Баштина се могла продати, поклонити, дати манастиру, дати у мираз или предати у наследство. Спахилук се једино могао предати у наследство. И баштиници и спахије морали су да служе цару од петнаесте године до смрти, али већина бољарске деце службу је углавном обављала повремено (током ратова, похода и смотри). Значајан део времена ситно племство проводило је код куће, за разлику од бољара и других високих државних и војних службеника. Државни службеници по уговору углавном су потицали од обичних грађана или сељака. Најчешће су служили као стрелци8 и тобџије. Они нису плаћали порезе, већ је за издржавање стрелаца и тобџија од сељаштва наплаћиван посебан данак. Службеници по уговору су живели у посебним насељима и уживали су трговинске повластице. Држава их је снабдевала оружјем, униформама, давала им следовања хране и плату која је често каснила. Службеници по уговору, посебно стрелци, вршили су сталну полурегуларну службу: у време мира обављали су улогу полиције у градовима, а у време рата учествовали су у походима. У слободно време су се издржавали бавећи се занатима, ловом и ситном трговином. Посебан слој становништва Русије били су становници пограничних области: козаци. То становништво имало је делимичну аутономију у односу на државу. Имали су унутрашњу самоуправу: сами су образовали своје чете и пукове и сами су бирали атамане. Живели су према сопственим обичајима. Мирнодопска занимања козака били су лов, риболов и сличне делатности. Али најчешће су штитили пограничне области, упадали на туђу територију по ратни плен и ишли у походе с руским трупама. Држава је козаке снабдевала житом, оружјем, барутом и другом робом јер је била заинтересована за заштиту и проширење граница. Број козака је растао захваљујући приливу одбеглих сељака из средишње Русије. То нимало није одговарало државним службеницима који су се издржавали од својих спахилука и баштина. Међутим, власт се мирила с порастом броја козака на рачун одбеглих сељака јер без козака би било тешко одбранити границу, посебно с Кримским хана8
Род стајаће војске наоружан ватреним оружјем који је основао Иван Грозни (прим. прев.).
27
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
том, баш као што Сибир никад не би био освојен без добровољних насељеника. Држава није враћала сељаке одбегле на Дон, у Сибир и на Волгу. Није ни имала средстава за то. Трговци су припадали малобројном слоју људи који нису били племенитог порекла, али су били веома имућни. Углавном су се бавили трговином. Делили су се на „стотине” које су донекле подсећале на европске гилде. Најкрупнији трговци спадали су у категорију такозваних гостију9, од којих су се касније у посебну категорију издвојили трговци сукном. Трговци су плаћали порезе. Најбројнији слој руског становништва (до 97%) били су сељаци. Они су се делили на такозване црне и зависне (од 1649. кметове). „Црни” сељаци су били слободни људи, али живели су на „црној” (државној) земљи. Плаћали су непосредне и посредне порезе, по потреби вршили војну службу, обезбеђивали превоз за државне службенике и слично. Царским указом села „црних” сељака лако су могла бити проглашена баштином или спахилуком неког државног службеника или бољарина. Зависни сељаци већ су живели на земљи у приватном власништву неке особе или манастира. Осим пореза држави, морали су да плаћају оброк власнику земље и да раде за њега. У XVII веку отприлике трећина поседа припадала је манастирима. Држава је била забринута због раста манастирских поседа и ограничила га је. Власт се посебно старала да земља племића не прелази у власништво манастира. Осиромашени племићи нису могли добро да служе у државној војсци и административном апарату. Посебна категорија сељака били су сибирски сељаци. Они су обављали одређене радове и плаћали порезе за финансирање сибирске управе која је са своје стране штитила и помагала руско присуство у тој пространој области која је била недавно прикључена Русији. Мала, посебна категорија сељака били су једнодворци. То су били осиромашени племићи који су остали без својих сељака, па су сами почели да обрађују земљу која им је припадала. И они су плаћали порезе као остали сељаци. Статус робова није се променио. Они нису плаћали никакве дажбине. Већи део робова чинио је најпотлаченији слој становништва, али 9
Израз „гост” за трговца први пут се користи у уговорима кнеза Игора с Грцима (прим. прев.).
28
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
међу њима је било и група које су боље стајале. Такозвани војни робови живели су слично ситном племству. Становници градских „белих четврти” у приватном власништву крупних земљопоседника, сматрани су робовима тих земљопоседника, али су у односу на остало градско становништво имали ту предност што нису плаћали порезе. „Црни људи” (занатлије, ситни и средњи градски трговци) плаћали су порезе држави и обављали мноштво дужности и радова у корист државе. Често су пропадали због конкуренције са становницима белих четврти, посебно јер су сви становници црних четврти (делова града у власништву државе) сносили солидарну одговорност према држави. Дажбине одбеглих грађана и оних који су прешли у беле четврти плаћало је слободно становништво које је остало у црним четвртима. То је у XVII веку довело до мноштва немира, па чак и устанака у градовима. На крају је закоником из 1649. свештенству и приватним лицима забрањено поседовање белих четврти у градовима, а сви њихови становници уврштени су у становнике државне земље.
3. Држава и државна управа У развоју политичког система Русије у XVII веку издвајају се два периода, која се скоро потпуно поклапају с првом, односно другом половином века. У првој половини века власт је још била слаба и несигурна после смутног времена. Управљала је земљом ослањајући се на мишљење и директну подршку сталежа. Ради одлучивања о најважнијим питањима спољне и унутрашње политике, а за владавине Михаила I Романова често и због питања везаних за редовно управљање државом, сазивани су Земски сабори. На Земским саборима у XVII веку учествовала је Бољарска дума, црквени великодостојници, изабрани представници државних службеника по наследству, представници грађана, козака и слободних сељака. На саборима нису били заступљени само кметови и робови. Међутим, с јачањем централне власти и нове династије Романових, Земски сабори су све ређе сазивани. Цар Алексеј I сазивао је Земске саборе само поводом најважнијих питања. Последњи сабор у пуном саставу одржан је у октобру 1653. и одлучивао је о припајању Украјине. 29
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
После тога Алексеј I је својом земљом управљао самостално. Ниједан сталеж није се томе успротивио. Осим тога, иницијативу за сазивање Земских сабора није покретало друштво, већ централна власт. Централни органи државне управе били су цар, Бољарска дума и канцеларије. Цар је имао потпуну власт. Именовао је чланове Думе и управитеље канцеларија и додељивао унапређења. Дума је имала улогу саветодавног органа и владе у исто време. Као и раније, постојале су сталне и привремене канцеларије. Сталне канцеларије могу се поделити на територијалне које су управљале одређеним областима: Тверска, Новгородска, Сибирска и тако даље, и канцеларије задужене за одређене гране државне управе: Стрелачка, Градска и тако даље. Недостаци овог система управе били су његова гломазност, често преклапање надлежности различитих канцеларија и то што канцеларије нису имале испоставе у окрузима. Окрузима су у XVII веку управљале војводе постављене из Москве. Локална самоуправа уведена Губном реформом није заживела у Русији. У XVII веку опстајале су само земске старешине у северним областима у којима није било племићких поседа. Другим областима владале су војводе. Они су водили све послове од одбране, преко борбе с криминалом и судства, до изградње тврђава и путева. Каса руске државе пуњена је порезима, при чему је највећи проценат средстава потицао од посредних пореза (царина, пореза на додату вредност приликом продаје производа, пореза на рад крчми и тако даље). Почетком века основа за директно опорезивање била је земља (соха, четврт), а крајем века прешло се на опорезивање домаћинстава. По мишљењеу В. О. Кључевског, XVII век био је век новина које су на руско тло донете из Западне Европе. Током Ливонског рата (1558— 1583) и смутног времена с почетка XVII века Русија је јасно осетила колико јој је тешко да се носи с европским земљама, посебно у војнотехничкој области. Држава је одлучила да искористи многа западна искуства. Знатно је порастао број страних стручњака разних професија у руској служби. У Москви је за њих чак изграђено посебно насеље, Немачка четврт. 30
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
§ 31. Русија у XVII веку. Владавина Михаила I Романова 1. Владавина Михаила I Романова (1613—1645). Државна управа Нова династија се још осећала несигурно на престолу. Зато се, за сваки случај, пожурило са сазивањем Земског сабора. Неки сабори заседали су скоро непрестано. Такви су били сабори 1613—1615, 1616— 1619. и 1619—1622. године. На њима су разматрана пореска питања, одлучивало се о борби са спољашњим непријатељима (Пољацима и Швеђанима) и козачким пљачкашима на границама. На честим Земским саборима за владавине Михаила Романова представници ситног племства, трговаца и грађана имали су много већу улогу него пре, у XVI веку. Многи руски научници раније сматрали су да су Земски сабори прве половине XVII века држави давали карактер сталешке монархије. У последње време у руској науци води се расправа о томе да ли је Русија у првој половини XVII века била сталешка монархија. Већина историчара сматра да у Русији није постојала сталешка монархија јер у Русији у XVII веку још није био завршен процес образовања сталежа, а сталежи су слабо препознавали своје интересе и нису се борили за њихову заштиту од утицаја централне власти. Иницијатива за сазивање Земских сабора увек је потицала од врховне власти, а не одоздо, из друштва. У Русији није заживела ни локална самоуправа уведена после Губних реформи Јелене Глинске и њеног сина Ивана Грозног. У XVII веку власт се вратила на постављање војвода по руским окрузима. Разлог за често сазивање Земских сабора у време Михаила Романова била је несигурност врховне власти у своју снагу после смутног времена. Тридесетих и четрдесетих година XVII века на саборима се пре свега одлучивало о спољнополитичким питањима: о Смоленском рату (1632, 1634), о томе да ли под руску власт примити Азов који су донски козаци освојили од Турака (1642) и о сукобу с вечитим непријатељем, Кримским ханатом (1636—1639).
31
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Михаило I Романов био је слаб владар.10 До 1619. многе послове уместо њега обављали су његова мајка и рођаци, посебно Салтикови. После примирја у Деулину, Пољско-литванска унија је 1619. пустила заробљене Русе. У отаџбину се вратио царев отац, Филарет. Он је изабран за патријарха целе Русије. Од 1619. до своје смрти 1633, Филарет је у рукама имао и врховну световну власт потиснувши свог неспособног сина у сенку. Филарет је званично носио титулу господара целе Русије. Патријарх је био енергичан, одлучан, паметан и опрезан човек, спреман на компромисе. Те особине омогућиле су му да поврати унутрашњу стабилност и ред у Русији. Покушао је и да обнови спољнополитички углед Русије, али слабост државе није му дозволила да постигне значајне резултате на том пољу. За време Михаила, систем поделе државних положаја на основу порекла био је јачи него икад.11 Међутим, тај систем је био на издисају и ометао је добро вођење државе спречавајући постављање на високе положаје способних људи који нису племенитог порекла, а потребни су цару. Иначе, број људи племенитог порекла се смањио јер су се многе старе лозе угасиле. За Михаилове владавине учињени су први покушаји образовања војних јединица европског типа. Створено је неколико пукова по новом моделу. У њима су испрва и као војници и као официри ангажовани странци, али касније су се међу војницима појавили и Руси. Командо ихаило је био слабог здравља. Пред крај живота већи део времена проводио је у својој М соби. Сакупљао је сребрне ковше (традиционалне руске посуде за пиће, најчешће у облику чамца, лабуда или викиншког брода — прим. прев.), дела мајстора московске оружане палате и европске часовнике. Цар је био благ по природи, али то му није сметало да повремено пада у јарост и млати своје дворане штапом, као да их опомиње да је он ипак унук Ивана Грозног. 11 Једном је до таквог сукоба дошло између јунака који је окончао смутно време, Димитрија Пожарског, с једним од Салтикових. Мада Салтиков није имао никаквих заслуга за цара и отаџбину које би се могле упоредити са заслугама вође Друге народне војске и ослободиоца Москве, из тог спора је изашао као победник. Иако је породица Пожарских потицала од Рјурика, то је с московског гледишта била провинцијска, безначајна лоза. Пожарски нису улазили у састав Бољарске думе и нису се уздизали више од положаја окружних војвода. Бољарска лоза Салтикових вековима је давала московске управитеље и заузимала највише дужности. Пожарски је морао да се потчини Салтикову: пешке је отишао на његов двор и чекао његов опроштај који је, како је обичај захтевао, наравно и добио. 10
32
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
вали су им страни официри који су их обучавали европском начину ратовања. За њих су у иностранству, посебно у Шведској, набављани европско ватрено оружје, барут, меци, сабље и бајонети. У Русији су изливали топове, правили аркебузе и мускете и ковали хладно оружје узимајући у обзир западноевропско искуство. Истина, руско оружје је углавном заостајало за европским узорима. За време Тридесетогодишњег рата (1618—1648), у ком Русија није учествовала, европска производња ватреног оружја направила је велики корак напред.
2. Спољна политика Михаила I Романова После смутног времена спољнополитички положај Русије био је тежак. Земља је изгубила део територија. Излаз на Балтичко море предат је Шведској, а Смоленска и Черниговско-северска земља Пољско-литванској држави. Најтежи и најопаснији био је губитак Смоленска. Главни спољнополитички циљеви Русије били су подизање угледа државе и покушај враћања дела територија изгубљених током смутног времена. Најважније спољнополитичко питање за владавине Михаила I Романова био је Смоленски рат. После смрти краља Жигмунда III, у Пољско-литванској држави 1632. настао је интеррегнум праћен грађанским ратом. Русија је у томе видела своју прилику и послала је војску на Смоленск. Војску су чинили пукови европског типа и племићка коњица. За потребе тог рата од пољско-литванског непријатеља, Шведске, купљено је много хладног и ватреног оружја. На Смоленск су послате и значајне артиљеријске снаге. Руским трупама командовао је војвода М. Б. Шејин, који се прославио у ратовим с почетка века. Он је опсео Смоленск, али није успевао да заузме тврђаву. За то време на пољском престолу учврстио се син Жигмунда III, Владислав IV. Кримски татари су 1633. почели да упадају у Рјазањски, Калушки и неке друге округе и да их пустоше. Руски племићи из Шејинове војске почели су својевољно да напуштају логор под Смоленском да би заштитили своје куће и породице од Кримљана. Кад је 1634. под Смоленск стигао Владислав IV, малобројне руске трупе нису могле да му пруже озбиљан отпор. Страни војници и официри прешли су на страну непријатеља. Пољаци су преотели све топове. Шејин се ужурбано повукао. То је на крају платио главом. Шејинов 33
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
покровитељ, патријарх Филарет, умро је 1633, а војвода је погубљен као издајник. У јуну 1634. склопљен је Пољановски мир. Смоленск и све територије које је Пољска освојила током смутног времена остали су под њеном влашћу, али Владислав се одрекао претензија на руску круну. Горко искуство из Смоленског рата натерало је Русију да избегава војне сукобе јер се видело да није спремна за њих. Земски сабор на ком су се цар и Бољарска дума наслушали притужби на тежак положај државних службеника, трговаца и грађана одржан је 1642. године. Зато је одлучено да се не започиње рат с моћним Османлијским царством ради припајања Русији азовске тврђаве коју су заузели донски козаци. Донски козаци живели су од лова, риболова и трговине ратним пленом опљачканим од турских и кримских трговаца. Козачки чамци плитког дна испловљавали су из Дона у Азовско море и ту вребали трговачке бродове. Висока порта12 је одлучила да прекине „козачку дрскост” и подигла је тврђаву Азов на ушћу Дона у Азовско море. Тврђава је припадала самој Турској, а не њеном вазалу, Кримском ханату. Тако је козацима блокиран излаз из Дона у Азовско море. Али козаци се нису помирили с тим и 1637. су заузели Азов. Почела је азовска опсада козака која је трајала шест година, од 1637. до 1642. Козацима је било јасно да сами неће моћи да задрже тврђаву и послали су гласнике у Москву с молбом цару Михаилу „да узме Азов под своју власт”. Сазнавши за цареву одлуку и добивши награду за службу у баруту, оружју, намирницама и царским даровима, донски козаци су морали да напусте Азов. Пре повлачења уништили су Азовске зидине. У Истамбул је послата руска делегација ради регулисања руско-турских односа.
12
Висока порта је била влада Османлијског царства.
34
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
§ 32. Унутрашњи живот Русије за владавине Алексеја I Михајловича (1645—1676) 1. Ступање цара Алексеја I на престо (1645) У јулу 1645. умро је Михаило I Романов. Није оставио опоруку. Питање наследника морао је да реши Земски сабор јер 1613. на власт није доведена династија Романових, већ Михаило Романов лично. Међутим, стара московска традиција налагала је да круну наследи син покојног цара, шеснаестогодишњи Алексеј. Тако је и било. Земски сабор је изабрао Алексеја за цара. Он, за разлику од свог оца, није преузео никакве писане обавезе према бољарима и сабору и ништа није формално ограничавало његову самодржавну власт. Алексеј Михајлович био је преке нарави, али брзо би се смирио и није био злопамтило. Према блиским људима испољавао је доброту и умео је да слуша саговорнике. Лако је привукао способне људе који су били даровитији од њега. Цар Алексеј I у историју је ушао под надимком Најблажи (руски „Тишайший”). Пребег13 Григорије Котошихин називао је Алексеја „веома смиреним”, а странац Мајерберг чудио се што цар „који има неограничену власт над народом навикнутим на потпуно ропство није повредио ничију част ни имовину”. Проблем, наравно, није био само у нарави Алексеја I Романова. Средином XVII века снажно је појачана централизација руског царства. Томе су допринеле економске промене у земљи. Иако се натурална привреда још није предавала, развој трговине, специјализација одређених области и постепени настанак јединственог руског тржишта повезивали су земљу боље од насиља и терора Ивана Грозног. После потреса смутног времена обновљене су централна и локална власт и више није било потребе за прибегавањем драстичним мерама у управљању земљом. Монархија Алексеја I развијала се у смеру јачања самодржавља. Алексеј I Најблажи све ређе је сазивао Земске саборе. Број представника грађана, сељака, трговаца, па чак и провинцијских племића, све 13
рво је 1644. пребегао у Пољску, а онда је завршио у служби Шведске, за чије је потребе П написао опширан извештај о Русији у време Алексеја I Романова (прим. прев.).
35
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
више је смањиван. После сабора из 1653, на ком је одлучено о припајању Украјине, Алексеј до краја своје владавине више није сазивао Земске саборе. Они су замењени саветовањима владе с представницима различитих сталежа о засебним питањима. Смањење утицаја Земских сабора није довело до других великих промена у механизму државне управе. Систем с канцеларијама и Бољарском думом, настао још за последњих Рјуриковића, остао је нетакнут. Ипак, и у ње му је дошло до неких промена ради даље централизације и стварања сложеног управног апарата с огромним бројем чиновника вишег и нижег ранга. У другој половини XVII века промене су утицале на све основне елементе управног механизма: канцеларије, Бољарску думу и систем доделе државних функција на основу порекла. Број канцеларија се повећао. С припајањем нових територија основане су канцеларије као што су Смоленска, Малоруска, Литванска и Ливонска. Пошто су се надлежности канцеларија често преклапале доводећи до великих проблема у државној управи, цар Алексеј је покушао да обједини сличне канцеларије у већа одељења којима је руководила једна особа. Како не би потпуно зависио од Бољарске думе и руководства канцеларија, Алексеј је створио својеврсни лични кабинет: Канцеларију тајних послова. Та канцеларија руководила је државном управом и дворским домаћинством и старала се о царевим свакодневним потребама. Осим тога, имала је улогу тајне полиције. Тајна канцеларија била је изнад свих осталих. Могла је да се меша у послове свих државних органа, а одговарала је само цару. Чак ни Бољарска дума није имала утицаја на рад ове канцеларије. Из ширег састава Бољарске думе издвојиле су се „радна”, односно Ближња дума и Расправна палата која је имала улогу владе и бавила се административним и судским пословима. Постепено се урушавао стари московски систем рангирања по пореклу (рус. местничество). Људи простог порекла све чешће су постављани на важна места, а за њихове помоћнике такође су постављани људи из народа како би се избегла суревњивост људи високог рода. Систем рангова биће укинут 1682, после смрти цара Алексеја, за владавине његовог сина Фјодора III. Покретач те идеје био је даровити бољарин високог порекла, кнез В. В. Голицин. 36
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Унутрашња политика Алексеја I одражавала је двојну природу његовог доба. Цар је хтео да поштује обичаје старомосковске Русије, али је, свестан достигнућа западноевропских држава, тежио да преузме њихова искуства и пренесе их у своју земљу. Русија је балансирала између сопствене традиције и европских иновација. Алексеј I није спровео реформе које би удариле на „московску побожност” у име европеизације, како је то касније урадио његов упорни и одлучни син, Петар Велики. Потомци и историчари различито оцењују владавину Алексеја I. Једни су негодовали због његове „мекоће”, а други су у томе видели „истинску владарску мудрост”.
2. Прве године владавине Алексеја I Цар Алексеј је владао саветујући се с људима којима је веровао и под чијим је утицајем често био. На све начине је промовисао људе склоне реформама: А. Л. Ордин-Нашчокина, Ф. М. Ртишчева, патријарха Никона, А. С. Матвејева и друге. Првих година Алексејеве владавине посебан утицај имао је царев учитељ и старатељ Борис Морозов. Он је био одлучан, паметан и ценио је западноевропску културу, због чега је радио на увођењу европских достигнућа у Русију. Свим силама је подстицао реорганизацију руске војске по европском обрасцу и штампање превода европских књига. Позивао је стране лекаре и мајсторе у руску службу. Волео је позоришне представе које су давали „немачки” глумци. Међутим, владавина уз савете Бориса Морозова није била тако успешна. За државне послове и издржавање војске, посебно активних пукова новог типа, био је потребан новац. Државна благајна је била у сталном дефициту. Због тога су 1646. пописана домаћинства црних, државних, манастирских и племићких сељака, као и становника градова. Основна јединица за наплату пореза више није био земљишни посед, већ домаћинство, па се порез више није наплаћивао на основу количине земље, већ према броју домаћинстава. Састављене су нове пописне књиге које су се од ранијих разликовале по томе што нису наводиле обрадиву земљу, шуме, пашњаке и рибњаке, већ домаћинства и њихове чланове. 37
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Нови начин наплате пореза повећао је државне приходе, али не много. Посебно зато што је народ брзо схватио како да избегне плаћање пореза: одрасли сељачки синови с породицама нису се одвајали од оца и настављали су да живе у једном великом, заједничком домаћинству. Не знајући како да повећа државне приходе, влада је по речима В. О. Кључевског почела да „доноси потпуно сумануте одлуке”. Прво је 1646. уведен царски монопол на трговину дуваном. У Русији су се према пушењу и дувану одувек односили с предрасудама. Указ из 1634. претио је смртном казном за продају „ђавољег биља”. Сад су тим биљем трговали на све стране и то скоро по цени злата: педесет до шездесет копејки за један золотник14. Царским указом од 7. фебруара 1646. порез на продају соли је учетворостручен (с пет на двадесет копејки за пуд15). Али, за разлику од дувана, људи у XVII веку никако нису могли да приштеде на соли. Без ње нису могли да конзервирају и чувају поврће, месо и рибу. Нови порез на со био је један и по пут виши од тржишне цене соли, па су од 1646. до 1648. и цене соли порасле три до четири пута. Влада је понудила наивно објашњење за нове намете: наводно, истовремено се укида порез за издржавање стрелаца и превоз државних чиновника, а порез на дуван и со плаћаће и странци настањени у Русији који дотад нису плаћали никакве дажбине. Ова рачуница се показала као погрешна. У време поста народ је почео да гладује јер су тоне јефтине рибе иструлиле на Волги. Прерађивачи рибе нису могли да је усоле због скупоће соли. Сви су били незадовољни. Скупа со се слабо продавала и држава је претрпела значајне финансијске губитке. Почетком 1648. порез на со је укинут, али већ је било касно... Земљом су 1648. кружиле гласине о махинацијама Иље Милославског, и то уочи цареве женидбе његовом ћерком Маријом, а Морозова њеном сестром. Причало се и како цар и Морозов воле све што је страно и да ће тиме заменити „московску побожност”. Кад су на све то придодати слободна продаја дувана и порез на со, народ се разбеснео. 14 15
тара руска мера за тежину која износи 4,266 грама (прим. прев.). С Стара руска мера за тежину која износи 16,3 килограма (прим. прев.).
38
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Једанестог јуна 1648. у Москви је избила побуна. Народ је напао кремаљску капију и опљачкао Морозовљеву палату тражећи га да се обрачунају с њим. Убијени су окољничи16 Плешчејев и думски дијак Чистој. Управо је Назарије Чистој, који је, како се причало, раније био трговац, дошао на идеју да се неки директни порези замене порезом на со. Убијајући несрећног дијака, руља је урлала: „То ти је, издајниче, за со!” Цар је пожурио да пошаље Морозова у Кирилов манастир, а народу је предао окољничег Траханионтова. Порез на со је већ био укинут. Укинута је и продаја дувана обнављањем указа из 1634. године. Народно незадовољство после тога се стишало. Борис Морозов је враћен на двор. Уживао је Алексејеву наклоност, али више није имао ранији утицај на државне послове. Благи и дружељубиви цар пао је под утицај свог новог, како је сам говорио „посебног пријатеља” — архимандрита московског Новоспаског манастира, а од 1648. новгородског митрополита Никона. У писмима Никону Алексеј је говорио да му више не треба старатељ и да се „његова реч на двору слуша са страхом”. Московска побуна због соли била је праћена градским устанцима који су између 1648. и 1650. избили у Солвичегодску, Устјугу Великом, Новгороду и Пскову. Свуда су се жалили на „моћне људе” и на самог цара, за ког се причало да је попустљив према злоупотребама. Централна власт је заправо покушавала да стане на крај корупцији војвода. Многи су смењени због изнуда. Неки окрузи су обједињени под влашћу угледних заповедника локалних трупа. Тако су се појавиле обједињене области: Новгородска, Свејска, Белгородска, Тамбовска и Казањска. То су били зачеци будуће поделе Русије на губерније коју је извршио Петар Велики. Забрањено је и постављање локалних земљопоседника на положаје војвода.
16
оригиналу „окольничий”, од средине XVI века други думски чин по рангу после бољара. У Окољничи су постављани на чело канцеларија, пукова, слати у дипломатске мисије итд. (прим. прев.).
39
Поговор „Готово сви смо свесни чињенице да било какав став о Русији у српском друштву — свеједно да ли се заступа теза да су Русија и руска политика „добри” или „лоши” — неминовно изазива готово муњевито „етикетирање” и сврставање у једну од две супротстављене крајности, у зависности од друштва у коме се налазите, међу оне који Русију „воле” или „мрзе”. Притом су и једни и други убеђени да о Русији и руској политици имају крајње „објективан” став. И што је још занимљивије, готово сваки саговорник, било да је „воли” или „не воли”, убеђен је да о Русији зна много, практично све, и спреман је да то своје „знање” без устручавања подели са свима, да убеђује, јавно просуђује о Русији и Русима, па чак и да самим Русима „стручно” објасни шта се то заправо у Русији догађа, којим путем руски народ и руска политика иду, или би требало да иду. Као да Срби, готово генетски, поседују сва знања о Русији. Таквим приступом у српској јавности у последње време нагомилава се све већи број експерата за Русију, руску историју и савремену руску политику, економију, друштво... Али, нажалост, ради се о савременом и распрострањеном феномену, који је један руски колега тачно и сликовито описао кроз закључак: „нешто се у последње време превише накупило ових експерата и аналитичара, али из неког разлога нигде нема специјалиста”.1 Од кнежевине Рус до царске Русије које се на српском језику појављује у два тома, монографско је дело проф. др Татјане Черников и проф. др Јарослава Вишњакова — резултат њиховог вишегодишњег архивског и историографског истраживања. Аутори рада су професори из уске стручне области историје Русије и већ су објавили неколико десетина чланака и научних расправа о различитим периодима руске прошлости. Објављивали су радове у научним часописима у Русији, Србији и земља1
М. Јовановић, Срби и Руси, 12—21. век: историја односа, Београд: Народна библиотека Србије, 2012, 7—8.
455
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
ма Европске уније. Овај рад представља синтезу погледа на прошлост Русије од њеног настанка и до пада почетком XX века. Аутори су наставници са катедре за светску и руску историју Московског државног института за међународне односе и већ више деценија предају историју Русије генерацијама руских дипломата у Москви. У свом раду ослонили су се на богате традиције руске историографије од С. М. Соловјева и В. О. Кључевског до — наших дана. Тежили су да што пластичније и објективније сагледају основне фазе развоја руске државе, да прикажу њен развој у контексту светске историје уз сагледавање објективних и субјективних фактора који су утицали на њену прошлост. Аутори се нису задржали на сагледавању основних праваца развоја руске спољне политике, већ су сагледавали и друге стране живота руског друштва и трансформацију низа битних институција руске цивилизације. Осим директне нарације, читалац добија могућност да сагледа историју Русије кроз више биографија најбитнијих учесника догађаја и кроз делове најбитнијих за посматрано питање докумената. Уколико у руској историји постоји више оцена појединог догађаја, аутори нису инсистирали на једном мишљењу, већ су износили на читалачки суд неколико опречних ставова више историчара. У књизи се посматрају трансформације руског народа од источнословенске племенске заједнице у средњовековни руски етнос и касније у руску нацију новог времена. С друге стране, аутори прате и еволуцију вишедимензионалног развојног пута руске државе од јединствене рано средњовековне кнежевине у X—XI веку преко феудалне распарчаности до стварања појединих регионалних кнежевина са стварањем протоетнитета око Владимиро-суздаљске кнежевине, Новгородске кнежевине, Галичко-волињске кнежевине у XII—XIII веку. Последица ових размирица постала је окупација и подела руских земаља углавном од стране татарске номадске најезде са Истока, али у мањој мери и верних Риму Пољака, Литванаца, Немаца и Швеђана у XIII—XV веку. У отпору номадима са Истока и жељи за уједињењем и стварала се јединствена руска кнежевина око Москве у XV—XVI веку. Апсолутистичке тенденције и покушај централизације водили су интеграцији Владимиро-суздаљске и Новгородске земље у једну целину, док су се западне и јужне територије старих руских кнежевина налазиле у оквиру Пољско-лит456
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
ванске конфедерације. Након пада династије Рјуриковић крајем XVI века дошло је до смутње и поновног покушаја поделе руских земаља — сада од стране Пољско-литванске конфедерације и Швеђана. Након пада Москве и доба смутње у првим деценијама XVII века Руска држава се поново обновила уз нову династију Романов. Кренуо је процес ослобођења и сабирања руских земаља у непрекидном таласу ратова и мирних преговора са Шведском и Пољском. Дошло је до почетка повратка у састав заједничке државе територија Источних Словена које су се налазиле под пољско-литванском влашћу неколико векова и где су већ клијали идентитети нових народа — Украјинаца и Белоруса. Уједињењем земаља некадашњих руских кнежевина дошло је до потребе изједначавања црквених правила и обичаја, што је створило црквени раскол и поделу православља у Русији на старовере и нови обред, што је ојачало Русију као значајан центар православне гране хришћанства, али с друге стране створило је основу за друштвене поделе и конфликте. Русија је у то време била сталешка монархија чији су уређење и начин деловања веома сликовито описани у монографији. У науци ова завршна тачка монографије добила је признање као тренутак врхунца самосталне и аутентичне руске цивилизације и државе. У сагледавању историје Русије XVII века аутори нису тежили вештачком супротстављању раздобља Русије до и после доласке Петра I на власт и пратили су еволуцију вестернизације и модернизације Русије уочи XVIII века. У владавини више пријемника Петра I све до Катарине II истраживачи су сагледавали више особина у стварању и развоју апсолутизма у државној управи, политичком животу и привреди Руске империје. Руски XIX век историчари су сагледавали од убиства Павла I до почетка Првог светског рата, у контексту светске борбе за доминацију појединих империјалних сила тог раздобља. За Русију то је раздобље цветања културе, просвете и науке европског гласа и нивоа. Индустријски и привредни развој у XVIII веку обезбедио је активни раст руске државе у бројним правцима. У XIX веку руска царевина је наставила да се шири и укључила је у свој састав велике територије Кавказа, Централне Азије и Далеког истока. Постојао је и значајни демографски успон, услед чега је њено становништво порасло чак три пута. 457
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Тромост државног апарата и притисак феудалних особина (кметства и самодржавља) представљали су кочницу која је изазивала бројне трзавице у друштвеном животу земље. Ратови су представљали неку врсту испита за земљу и државну администрацију. Почетком XIX века руске трупе су поразиле најснажнију империју и војску тог доба — савладале су Наполеона и свечано су умарширале у Париз. Средином века за време Кримског рата овај подухват борбе са целом Европом више није био изводљив, што је допринело глобалном реформисању друштва и државе 60-70-их година. Након ових реформи уз значајан напор држава је обезбедила победу у руско-турском рату 1877—1878, који није успела да искористи у пуном замаху услед слабости државне дипломатије и администрације. Следећи изгубљени рат — руско-јапански 1904—1905. против очигледно мањег и слабијег противника озваничио је приближавање катастрофе.2 Криза система државне управе, изазови — друштва које је вапило за променама, проблеми у међунационалним односима — све ово је водило руску царевину према катастрофалним потресима 1905—1907. Аутори су зауставили своје сагледавање историје Русије на судбоносној 1914, односно пре светског рата и револуције 1917. Ипак, њихов приступ пружа заинтересованом читаоцу могућност да размисли о томе шта је водило Русију према рату и револуцијама, а уједно и да схвати зашто је морала да се поново препороди после ових потреса као Феникс. проф. др Алексеј Тимофејев
2
О. Р. Айрапетов, На пути к краху. Русско-японская война 1904—1905 гг., М. 2014.
458
АУТОРИ Татјана Васиљевна Черникова, доктор историјских наука, професор на Катедри за општу и националну историју МГИМО МИД Русије (Московског државног института за проучавање међународних односа Универзитета Министарства иностраних послова Русије). Московски државни педагошки универзитет завршила је 1983. године. У МГИМО ради од 1995. године. Области научног интересовања: облици власништва и друштвени институти средњовековне Русије; проблем баштинског власништва у Московској Русији; европеизација и модернизација Русије; држава и друштво у Русији у XVII—XVIII веку; Русија очима странаца; друштво, држава и личност у савременој Русији. Аутор је монографије Европеизация России XV—XVII вв., као и низа уџбеника и приручника за историју Русије IX—XVIII века. Јарослав Валеријановић Вишњаков, доктор историјских наука, професор на Катедри за општу и националну историју МГИМО МИД Русије (Московског државног института за проучавање међународних односа Универзитета Министарства иностраних послова Русије). Завршио је Историјски факултет Московског државног универзитета 1992. године, а од 1993. ради на МГИМО МИД Русије. Области научних интересовања: историја руске државности, историја Балкана, међународни односи на Балкану у Првом и Другом светском рату. Аутор је низа монографија: Военный фактор и государственное развитие Сербии начала ХХ века, Черногория в балканской политике России 1830—1860, На дальних рубежах. Россия и Сербия в первой мировой войне 1914—1917. Аутор је и уџбеника: История России ХIХ века, История государственного управления России XIX века.
493
САДРЖАЈ ХРОНОЛОГИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Глава VI MOСКОВСКО ЦАРСТВО У XVII ВЕКУ § 30. Русија у XVII веку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 § 31. Русија у XVII веку. Владавина Михаила I Романова . . . . . . . . 31 § 32. Унутрашњи живот Русије за владавине Алексеја I Михајловича (1645—1676) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 § 33. Никонове Црквене реформе. Раскол . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 § 34. Народни устанци у другој половини XVII века . . . . . . . . . . . . 57 § 35. Спољна политика Русије у другој половини XVII века . . . . . 66 Глава VII СТВАРАЊЕ РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ § 36. Борба дворских струја крајем XVII века. Почетак владавине Петра I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 § 37. Почетак Северног рата и реформи Петра I . . . . . . . . . . . . . . . 90 § 38. Народни устанци за владавине Петра I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 § 39. Спољна политика Русије од 1705. до 1725. године . . . . . . . 104 § 40. Реформе Петра I од 1708. до 1725. године . . . . . . . . . . . . . . . 111 § 41. Промене у области културе и начина живота . . . . . . . . . . . . 128 § 42. Значај Петровог доба у руској историји . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 Глава VIII РУСКА ИМПЕРИЈА ОД 1725. ДО 1762. ГОДИНЕ § 43. Борба за престо од 1725. до 1730. године . . . . . . . . . . . . . . . . 145 § 44. Владавине Ане и Јелисавете . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 § 45. Спољна политика Русије од 1730. до 1761. године . . . . . . . 162
495
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Глава IX ЕПОХА КАТАРИНЕ II § 46. Владавина Петра III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . § 47. Унутрашња политика Катарине II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . § 48. Спољна политика Катарине II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . § 49. Унутрашња и спољна политика Павла I (1796—1801) . . .
169 173 198 209
Глава X РУСИЈА 1801—1825. ГОДИНЕ § 50. Унутрашња политика Александра I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 § 51. Спољна политика Русије у првој четвртини XIX века . . . . 241 § 52. Декабристички покрет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270 Глава XI РУСИЈА У ДОБА НИКОЛАЈА I (1825—1855) § 53. Унутрашња политика 1825—1855. године . . . . . . . . . . . . . . . 287 § 54. Друштвенополитичка мисао Николајеве Русије . . . . . . . . . 300 § 55. Спољна политика Русије у другој четвртини XIX века . . . . 316 Глава XII РУСИЈА ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XIX ВЕКА § 56. Реформе Александра I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337 § 57. Друштвени и револуционарни покрети од 60-их до 80-их година ХIX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 350 § 58. Спољна политика Русије од 50-их до 70-их година XIX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 366 § 59. Император Александар III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 382 § 60. Спољна политика Русије крајем ХIX века . . . . . . . . . . . . . . . . 387 § 61. Економски развој Русије у другој половини XIX века . . . . 392 Глава XIII РУСКО ЦАРСТВО 1894—1914. ГОДИНЕ § 62. Унутрашња политика Николаја II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 401 § 63. Револуција 1905—1907. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 420 § 64. Унутрашња политика 1907—1914. године . . . . . . . . . . . . . . . 431 § 65. Спољна политика Русије крајем XIX и почетком ХХ века . . . 441 496
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Поговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Индекс . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Аутори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
497
455 459 467 495