BOLJA PROŠLOST - izmišljanje tradicije i novi nacionalni identiteti

Александар Палавестра • Мирослав Јовановић Марко Шуица • Данијел Џино • Зорица Кузмановић Владимир Д. Михајловић • Радивој Радић

БОЉА ПРОШЛОСТ

измишљање традиције и нови идентитети

Београд, 2018.

ПРЕДГОВОР Време у коме живимо обележено је џиновским растом технологије, вртоглавим и тешко сагледивим увећавањем постојећих знања, напретком какво није познавала ниједна ранија историјска епоха. Савременици имају утисак да данашња цивилизација стреми вишим дометима брзином која оставља дубок утисак и чини се, да се послужимо цитатом из једног средњовековног извора, како се „од потопа свет није помео и вртео као сада“. Међутим, тај напредак има и своје наличје, своју тамнију страну, јер су свуда присутни и неки ретроградни процеси. Када је у питању напредак цивилизације, једна од веома погубних појава је то што је на најширем плану у том дошло до опадања поверења у научни метод, с једне, и до успона његових опозита као што су сујеверје, теорије завере, најприземнија и наказна метафизика, окултизам, астрологија, парапсихологија, надрилекарство. Увелико се изменио и однос према знању, према којем је у највећем делу XX века постојао својеврстан култ, а које се сада ниподаштава и додељује му се другоразредна улога. Поразна је упрошћена, али и проницљива синтагма да су у наше време мобилни телефони све паметнији, а људи све глупљи. Потпуно одсуство критичког мишљења и интелектуалне сумње, удружене са правом пандемијом лаковерног размишљања, загосподарили су јавним дискурсом. У јавности се громогласно промовише, подстиче и прославља примитивизам, тако да умни људи упозоравају да светом влада „тиранија медиокритета“, да свуда предњаче „продавци магле“, да је, дакле, дошло доба „нових варвара“. Таква интелектуална и духовна клима погодовала је и процвату псеудонауке у великом броју научних дисциплина, а историја је на том плану бесумње једна од најугроженијих. У нашем друштву, иначе, постоји некакво лагодно уверење да за бављење историјом није 5

Предговор

потребна никаква претходна спрема и да њом врло компетентно може свако да се бави. Отуда на све стране – у новинама, на телевизији, у петпарачким књигама, на друштвеним мрежама – врви од „епохалних“ преокрета у тумачењу неких древних догађаја и процеса, од јефтиних и неутемељених „научних“ сензација из далеке прошлости, једном речју од псеудоисторије. Психолози говоре о тзв. Данинг– Кригеровом ефекту који се односи на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Околност да је веома пријемчива за највећи део популације, омогућио је псеудоисторији да се и у свету и код нас развије у више праваца: један од њих се испољава у правој поплави фантазмагоричних и научно неутемељених књига; други се односи на њен продор у јавни дискурс какав, утисак је, није познавало ниједно претходно време; трећи се тиче неотпорности званичне историографије да покрије пукотине кроз које је псеудоисторија почела да продире и у поједине научне часописе; четврти говори о томе да вирусу псеудоисторије каткад нису у стању да одоле и поједини историчари од заната; пети, који је нарочито погубан, подразумева инкрустирање спретно и, каткад, двосмислено срочених историјских крилатица које у јавности, удружене са пожељним „чињеницама“ из митова и легенди, а, уз покровитељство државне политике или заштиту одређених центара моћи, задобијају ново значење, улазе у арсенал „неприкосновених“ истина и постају саставни део националног идентитета (при том се њихова очигледна и научно доказана неверодостојност, па и бесмисленост, а све у горљивом националном интересу, једноставно и грубо занемарују). Уз побројано, у најновије време се појавио и проблематичан појам „постистине“ или „проглашене истине“ у коме се истина у најмању руку релативизује, а у ствари умногоме деградира. „Ултрамодерна“ и свеобухватна реч подразумева стање у коме су чињенице мање утицајне у уобличавању мишљења јавног мњења, а у први план 6

Боља прошлост

избијају емоције и лична уверења. У овом појму се, дакле, свесно се замагљују границе између истине и полуистине, између истине и лажи, што, наравно, ствара додатну конфузију у којој се све расплињује у неки пожељни наратив који се, опет, користи у разне, али најмање научне, сврхе. Без обзира на то да ли је смештена у делима дилетаната и преамбициозних аматера, у опасно контаминираном јавном дискурсу, на друштвеним мрежама или у радовима етаблираних истраживача, на псеудонауку ваља указивати и настојати да се она искорени. Ова књига се састоји из седам научних прилога, по много чему различитих, али чији је заједнички именитељ указивање на псеудонауку и на могуће правце у борби против те интелектуалне пошасти. у Београду, септембар 2018. године

7

Радивој Радић

Александар Палавестра

ИЗМИШЉАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ: „ВИНЧАНСКО ПИСМО” Проблематични појам „винчанско писмо” односи се на извесне урезане орнаменте и знакове на керамици винчанске културе — једне од најзначајнијих „култура” у неолиту југоисточне Европе. Употреба и злоупотреба овог феномена и термина винчанско писмо временом се мењала, те с једне стране речито сведочи о променама образаца у европској археологији, док с друге указује на опасне контаминације археологије псеудоархеолошким идејама. У XIX и у првој половини XX века идеја о писму у неолитским културама југоисточне Европе понекад се појављивала као потврда кратке „историјске” хронологије и блискоисточних утицаја, што је као интерпретативна парадигма срушено новом C14 хронологијом. Осамдесетих година XX века идеја о „винчанском писму” појављује се у Србији поново, овог пута као измишљена традиција, из потпуно других — псеудонаучних кругова, жестоко подржана медијском кампањом. „Винчанско писмо” постаје средишњи мотив много ширег псеудонаучног покрета, где се откриће писма везује за праисторијску југоисточну Европу (наводно још од палеолита, мезолита, Лепенског вира, преко етрурског, лидијског и других истинских писама, па све до ћирилице и латинице). Наравно, „винчанско писмо” у немирним временима пољуљаних етничких идентитета и политичких превирања на Балкану, прераста у очигледан пример злоупотребе прошлости у дневнополитичке сврхе. Нажалост, последњих година појам „винчанског писма” — медијски лажно представљен као ново и равноправно тумачење — из псеудонауке се, по принципу спојених судова, прелива у ширу јавност, па чак и у археологију.

9

Мирослав Јовановић

ДОМИНАЦИЈА ТРАДИЦИОНАЛНОГ ПОЗИТИВИЗМА Антикваризација историје Традиционални позитивизам у Србији је временом ишао ка потпуној фрагментацији прошлости, тематски се усредсређујући на мале и све мање теме без стварног научног значаја. Теме које често само по спољашњим, формалним обележјима, имају научне обрисе, а суштински, садржајно немају научно утемељење (притом немају пандана чак ни у позитивистичкој традицији развијенијих историографија). Та особена антикваризација српске историографије преобратила се у извлачење појединачних тема, питања, догађаја, личности, података, чији значај за општи ток, за разумевање процеса или историјских феномена има спорадичан значај или га готово и нема (без обзира на то да ли су обрађене на 20, 200 или 800 страна). Тај процес је прерастао у откривање и нагомилавање чињеница које нису теоријски концептуализоване и проблематизоване, те им је самим тим одузет било какав значај за сложеније и целовитије сагледавање, проучавање и разумевање прошлости (поготово ако се има у виду да у тим радовима, по правилу, нема неког већ постојећег појма о томе шта је важно). Тиме се читав историографски напор своди на „колекционирање” података, које увелико подсећа на дечје „колекције” — најпре се са страшћу сакупљају сличице, потом аутомобилчићи, затим различити шарени папирићи, неколико новчића, дугмића, шкољки, пар кликера, потом кестење..., и све се то стрпа у стару кутију за ципеле, гурне под кревет и чува, јер „неизоставно треба”. Последично, то отвара озбиљно питање до које мере у својим истраживањима српска историографија даље може „парцелизовати” 31

Марко Шуица

КОСОВСКA БИТКA — МОРАЛ МАНИПУЛАЦИЈЕ Kључни чиниоци одређених историјских процеса и догађаја правдају и по неколико стотина година дуго сећање. Мали број изворних података о Косовској бици временом, постепено и систематично унапређен је до нивоа српског националног мита. Током тог дуготрајног процеса, језгро оригиналне историјске приче је искривљено, расточено и преобликовано у мноштву слојева наративне традиције. Епска поезија заснована на пажљиво пробраним историјским чињеницама створила је сликовиту али јединствену групу ликова који су уобличени из историјских али и из замишљених карактерних црта. Овај модел је био згодан за одређивање и промовисање моралних образаца и вредности у доба када српске средњовековне државе, тада већ под влашћу Османлија, више нису постојале. Поједностављујући оригиналне историјске околности и представљајући их кроз ограничени црно-бели разумљиви сценарио, ударен је темељ за стварање и учвршћивање етничког идентитета. Исконструисано српско етничко памћење омогућило је успешну будућност давно прошлом историјском догађају. Историјско језгро је заогрнуто велом легенде, стварајући на тај начин скоро свету ауру, која је обезбедила чврсту издржљивост овом наративном организму. Косовска битка из 1389. године садржи и више од тога. Постојање овог догађаја у метакогнитивној сфери српског националног сећања траје и дан-данас, више од 600 година након крваве историјске епизоде. Догађаји већег историјског значаја за српску државу и етнички и културни оквир имали су мањи утицај на обликовање националног идентитета него Косовска битка. Неки аутори закључили су: „у 67

Данијел Џино

АРХЕОЛОГИЈА И (ДЕ)КОНСТРУКЦИЈА БОСАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА Процена везе између прошлости и тумачења прошлости добила је велико интересовање и популарност међу археолозима. Утицај идеологије, колонијализма и национализма на археолошка истраживања и на тумачење материјалних доказа су њен можда најпривлачнији и најпопуларнији аспекат.1 Постоји снажна веза између археологије и пројеката изградње нације. Они су се истовремено развијали — крајем XVIII и у XIX веку. Национализам је био стваралачки пројекат утицајних интелектуалаца са Запада које су стварале „имагинарне заједнице” повезане схватањима о заједничком пореклу, историји, традицијама и судбини.2 Ови пројекти су с почетка представљали један вид унутрашњег развоја, из кога су на крају проистекле националне државе Запада. Међутим, искуство са пројектима стварања нација показало се као веома корисно током европског колонијалног ширења у XIX веку, као средство империјалне надмоћи над колонизованим народима, попут колонијалне изградње афричких нација.3 Национализму је била потребна историја да би обезбедио „биографије” за те смишљене заједнице, да опише њихово „рођење” и исприча причу о њиховом развоју. Археологија, која се такође развила као дисциплина у XIX веку, првобитно је коришћена као помоћна наука, која је посредством предмета одсликавала историјске наративе 1 Fawcett, Kohl 1995; Díaz-Andreu, Champion 1996; Díaz-Andreu 2007; Galaty

2004.

2 Anderson 1991.

3 Young 1994.

99

ДАНИЈЕЛ ЏИНО

„БОСАНСКЕ ПИРАМИДЕ”: ПСЕУДОАРХЕОЛОГИЈА И КОНСТРУКЦИЈА ДРУШТВЕНЕ СТВАРНОСТИ У ДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Прошла је скоро деценија откако је Семир (Сем) Османагић, самоуки истраживач и псеудоархеолог, објавио у медијима 2005. тврдњу да је брдо Височица крај Високог у централној Босни заправо монументална грађевина из предисторијског доба — „пирамида”. Није остало само на томе, па су и околна брда такође проглашена за пирамиде а читав простор око Високог прозван је „Босанском долином пирамида”. Без обзира на то што је „службена” (она којој се признаје академски статус) наука, како локална тако и међународна, једногласно одбацила овакве тврдње, идеја о „босанским пирамидама” и даље живи отелотворена кроз активности Фондације „Археолошки парк: Босанска пирамида Сунца”.1 Чињеница како „босанске пирамиде” након потпуног неуспеха настојања Османагића и његових сарадника да привуку пажњу и уважавање институционализованих научника и даље привлаче посетиоце а и повремену медијску пажњу, указује недвосмислено на континуитет друштвеног значења овог прегнућа, посебно у локалним контекстима друштвеног капитала, идентитета и односа моћи. О томе јесу ли „босанске пирамиде” стварне или не — никада се заправо није ни расправљало у научним круговима. Сем понеке 1 http://piramidasunca.ba/bs/ (последњи приступ 22. /2/. 2014).

107

Зорица Кузмановић Владимир Д. Михајловић

РИМСКИ ЦАРЕВИ И КОНСТРУКЦИЈА ИДЕНТИТЕТА У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ Иако су остаци римске прошлости са територије балканских провинција одувек привлачили пажњу истраживача, историчара и археолога,1 интересовање шире јавности, бар када је реч о модерном српском друштву, није било нарочито окренуто ка овом периоду балканске прошлости.2 Међутим, последњих година домаћа јавност је у неколико наврата приметно бивала „обузета” идејом да је Србија једном била „завичај римских царева” и важношћу коју римско наслеђе има за савремени културни идентитет. Активности и догађаји којима су промовисане ове идеје били су многобројни, почев од изложби и других пригодних представљања римског наслеђа у организацији академских институција, затим културних и религијских дешавања под окриљем Српске православне цркве (СПЦ), преко пројеката државних министарстава и локалних заједница, до шире употребе референци на римску прошлост у области популарне културе и забаве. Другим речима, могуће је утврдити својеврсно настојање да се римског остаци са територије Србије промовишу и популаризују онако како до сада није бивало у савременој српској историји. Рецепција римске прошлости у ширем европском контексту има дугу историју током које су симболичке вредности приписане римском наслеђу непрестано мењане, преображаване, допуњаване и прилагођаване у складу са разноврсним историјским и друштвеним 1 Novaković 2014.

2 Babić 2001; 2002.

123

Радивој Радић

НЕПОСТОЈЕЋА ТЕМА СА НАУЧНИМ АПАРАТОМ На питање „Ко је последњи Немањић?”, вероватно би најчешћи одговор био — цар Стефан Урош (1355—1371). Он се повезује са распадом Српског царства, до чега је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331—1355), као и са османлијском инвазијом која је наговестила крај српске средњовековне државе. Притом и придеви који у традицији иду уз њихова имена — „силни” за Душана, а „нејаки” за Уроша — као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије. Цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и донекле непознат широј публици коју занима стара српска повесница. Симеон (Синиша) Урош Палеолог био је син краља Стефана Уроша III Дечанског (1321—1331) и византијске принцезе Марије Палеологине.1 Симеона (Синишу) је смрт Стефана Душана (1355) затекла у Епиру, на положају тамошњег намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Он је покушао да се домогне српске круне, те се 1356. године прогласио за цара у Костуру (Касторији). Али српска властела је одлучно стала уз Стефана Уроша. Симеонов покушај да ратом реши то питање завршио се неуспехом К. Јиречек, Историја Срба, I (до 1537. године. Политичка историја), прев. Јован Радонић, Београд 1952 (репринт: 1978), 237—241; Историја српског народа, I, (Од најстаријих времена до Маричке битке, 1371), уред. С. Ћирковић, Београд 1981, 531 et passim.

1

143

О АУТОРИМА Александар Палавестра (1956) је редовни професор на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду, где држи курсеве из области теорије и историје археологије и антропологије, као и хералдику. Аутор је већег броја научних радова, као и књига: Кнежевски гробови старијег гвозденог доба на централном Балкану (1984), Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (са Д. Спасићем и Д. Мрђеновићем 1987, 1991), Праисторијски ћилибар на централном и западном Балкану (1993), Магија ћилибара (са Вером Крстић, 2006), Илирски грбовници и други хералдички радови (2010), Културни контексти археологије (2011). Мирослав Јовановић (1962 — 2014) био је српски историчар, редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Аутор је великог броја научних радова и књига: Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919— 1924 (1996), Језик и друштвена историја. Друштвеноисторијски оквири полемике о српском књижевном језику (2002), Србија 1804— 2004: три виђења или позив на дијалог (2005, са Љубодрагом Димићем и Дубравком Стојановић), Србија 1804—2004: три виђења или позив на дијалог (2009, са Љ. Димићем и Д. Стојановић); Русская эмиграция на Балканах (Москва 2005), Србија 1804—2004: 200 година развоја оптерећеног дисконтинуитетима — седам теза (2006), Криза историје: српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века (са Радивојем Радићем), Срби и Руси 12— 21 век (Историја односа). Марко Шуица (1967) ванредни je професор на Филозофском факултету. Ужа област његовог научног интересовања је историја српског народа у средњем веку са историјском географијом и старословенским језиком. Главне теме којима се бави у својим истраживањима 173

O ауторима

односе се на политичке и друштвене појаве везане за српску државу и друштво на крају XIV века. Објавио је књиге Немирно доба српског средњег века, Вук Бранковић: славни и велможни господин, као и више уџбеника, научних и стручних радова у земљи и иностранству. Од 2001. године бави се и унапређивањем наставе историје. Данијел Џино је предавач на oдељењима за античку историју и међународне студије (катедра хрватских студија) свеучилишта Macquarie (Sydney). Докторирао је из античке историје на University of Adelaide (2005). Аутор је многих научних радова из археологије и античке историје, укључујући књиге Illyricum and Roman Politics: 229 BC-AD 68 (2010), Becoming Slav, Becoming Croat: Identity transformations in post-Roman and early medieval Dalmatia (Leiden — Boston 2010). Владимир Д. Михајловић запослен је на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду где ради на предметима из области археологије и култруног наслеђа на свим нивоима студија. Његова ужа истраживачка интересовања усмерена су на проучавање римског и касногвозденодопског периода јужне Паноније и средишњег Балкана, теоријску археологију, рецепцију и употребу прошлости у модерном и савременом свету и културно-историјско наслеђе. Био је учесник више теренских археолошких истраживања, аутор је око двадесетак радова објављених у земљи и иностранству, коуредник три међународна зборника радова и учесник на пројектима Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Покрајинског секретаријата за високо образовање и научноистраживачку делатност. Коорганизатор је међународне двогодишње конференције Империјализам и идентитети на ободима римског света (Imperialism and Identities at the Edges of the Roman World), члан је програмског већа Центра за историјска истраживања Филозофског факултета у Новом Саду као и уредништва часописа Истраживања који издаје Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду.

174

Боља прошлост

Зорица Кузмановић (1982) дипломирала је 2006. године на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду, где је 2008. године одбранила завршни рад на дипломским академским студијама – мастер, а 2012. године одбранила докторску тезу под насловом Рефлексивна природа археолошког закључивања – студија случаја корпуса хеленистичких налаза у Србији. Од 2010. године запослена је као наставник на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. Објавила је 15 радова у релевантним стручним и међународним часописима и била је уредник неколико археолошких публикација. У својим радовима, као и у прилозима на домаћим и међународним конференцијама, развија неколико међусобно повезаних истраживачких питања: колективни идентитети у прошлости и садашњости, рецепција прошлости и утицај савременог контекста истраживања на академске наративе, рефлексивност археолошког истраживања, нужност темељног промишљања теоријско-методолошких основа археолошке дисциплине. Радивој Радић (1954) редовни је професор Филозофског факултета у Београду и шеф Катедре и семинара за византологију. Предаје Историју Византије и на Филозофском факултету у Бањалуци и у Источном Сарајеву (Пале). Гостујући је професор на Православном богословском факултету у Београду. Објавио је око сто педесет научних и стручних радова у домаћим и иностраним часописима. За књигу Време Јована V Палеолога (1332—1391) добио је Октобарску награду града Београда за науку, за књигу Страх у позној Византији, 1180—1453, I—II, награду Вукове задужбине за науку а за књигу Друго лице Византије Награду „Веселин Лучић” и Награду „Владимир Ћоровић”. Објавио је и књиге Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје (2003), Срби пре Адама и после њега (2003, друго, допуњено издање 2005. године, треће издање 2011. године, четврто издање 2015), Византија: пурпур и пергамент (2006, друго издање такође 2006, треће издање 2007. године), Цариград.

175

O ауторима

Приче са Босфора (2007, друго издање 2008. године), Јован V Палеолог, византијски цар (1341—1391) (2008), Византија и Србија: пламен и одсјаји (2010), Константин Велики — надмоћ хришћанства (2010), Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332—1391) (2013), Страх у позној Византији (друго издање, 2014), Друго лице Византије (2014,), Клио се стиди: против злостављања историјске науке (2016), Србија 1217 — настанак краљевина (са Синишом Мишићем).

САДРЖАЈ Предговор (Радивој Радић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 AЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА Измишљање традиције: „Винчанско писмо” — Повампирење теорија о „Винчанском писму” — „Царево ново одело” или измишљање традиције . . . . . . . 9 МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Доминација традиционалног позитивизма — Антикваризација историје — Одсуство синтетичког мишљења — Фетишизам докумената — Терминолошке нејасноће — Редукционизам прошле стварности — Историјске конструкције — Професионално образовање историчара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 МАРКО ШУИЦА Косовскa биткa (1389) — Морал манипулације гледишта савременика — Струје српске историографије — О Косовској бици — Наука у борби са романтичарким и политичарским тумачењима —Преображај комунистичке елите — у националисте . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 ДАНИЈЕЛ ЏИНО Археологија и (де)конструкција босанског идентитета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 ДАНИЈЕЛ ЏИНО „Босанске пирамиде”: Псеудоархеологија и конструкција друштвене стварности У Дејтонској Босни И Херцеговини — КРеирање Знања: Перформанс о Индијани Џоунсу — Конзумирање знања и стварање нације — „Босанске пирамиде” и земаљски музеј . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 ЗОРИЦА КУЗМАНОВИЋ , ВЛАДИМИР Д. МИХАЈЛОВИЋ Римски цареви и конструкција идентитета у савременој Србији — Теоријски оквир —Академско стварање наратива о „Римским царевима из Србије” — Државно присвајање римског наслеђа — „Читања” Константина Великог: Друга значења римског наслеђа у Србији — Закључне напомене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 РАДИВОЈ РАДИЋ Непостојећа тема са научним АПАРАТОМ - нове тезе — Оповргавање доказног поступка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

177

Садржај Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 О ауторима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173

178