Časopis Bukmarker - broj 13 by Laguna

INTERVJUI

U FOKUSU

U susret 25. Noći knjige

IZ PRVE RUKE

KOLUMNA

Toni Parsons:

Kao kod kuće

2030 BIBLIOTEKA POZNATIH

SRĐAN DRAGOJEVIĆ

SADRŽAJ

| | | |

■ U FOKUSU: Noć knjige

■ INTERVJU: Džon Irving

POKLON PRIMERAK NOVEMBAR 2021. IZDANJE 1 | BR. 13 IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Molitva za Ovena Minija

Direktor marketinga / Ana Spasojević

■ INTERVJU: Nenad Novak Stefanović

REDAKCIJA

■ INTERVJU: Darko Tuševljaković

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

■ AKTUELNO: Rođendan časopisa Bukmarker

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

■ KOLUMNA EKSKLUZIVNO: Toni Parsons – Kao kod kuće

■ INTERVJU: Nando Abad

■ TRI RAJKE: Ono što se spasava od vatre

Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Vuk Lazarević, Matija Krstić, Nataša Đuričić Marković

■ TAJNE PISACA: Zoran Ž. Paunović

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Srđan Dragojević

■ POBEDNICI KONKURSA: „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Čovek koji je voleo pse

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Pola veka sa Borhesom

■ IZ PRVE RUKE: 2030

■ MALA LAGUNA

■ VESTI, DELFI GIFT

■ #BUKMARKER: Klub radosti i sreće

■ DELFI KUTAK: Šala

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

Dragi čitaoci,

Lektura i korektura / Saša Bošković Telefoni redakcije: 011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs Naslovna strana / Depositphoto Štampa / Rotografika, Subotica

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Nismo stigli ni da se osvrnemo, a već je prošlo godinu dana otkako je izdavačka kuća Laguna hrabro zakoračila u novi izazov i pokrenula časopis Bukmarker. Inspirisani ogromnom ljubavlju prema knjigama, trudili smo se iz broja u broj da kreiramo sadržaj po meri knjigoljubaca.

Moja ljubav Nikola Tesla, Ana Atanasković

Prvi broj Bukmarkera pojavio se 18. novembra 2020, i za kratko vreme postao je idealno štivo za sve kojima nikada nije previše razgovora o književnosti. Najbolji domaći i strani pisci, urednici, prevodioci, književni kritičari, članovi bukstagram zajednice na Instagramu i grupe Delfi kutak na Fejsbuku, kao i brojne ličnosti srpske javne scene poklonili su nam svoje poverenje, a rezultat su izvanredne rubrike sa prikazima i odlični intervjui koji slave ljubav prema knjigama. Uvek smo imali za vas priču više – i to jedino u budućnosti nećemo menjati. Nastavite da nas pratite jer ćemo se truditi da stalno smišljamo nove i originalne načine za predstavljanje vrhunskih dela domaće i svetske književnosti. Za prvi rođendan pripremili smo i poklone za čitaoce koji su se priključili našem slavlju (pogledajte rubriku U fokusu na strani 5). Hvala vam na poverenju!

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

U FOKUSU

NOĆ KNJIGE DOLAZI! OSTRVO PACOVA I DRUGE PRIČE – Ju Nesbe

Pripremite spiskove! Pod sloganom „Priča koja traje“, omiljena manifestacija svih knjigoljubaca Noć knjige održaće se jubilarni 25. put od 10. do 12. decembra 2021. godine pod pokroviteljstvom Eurobank Srbije u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji i regionu, kao i na sajtovima laguna. rs i delfi.rs. Čekaju vas više od 50.000 naslova, odličan izbor gift programa, kao i pokloni iznenađenja! 4

Pet priča iz bliske budućnosti. Poigravajući se žanrovima, Nesbe ispituje šta pokreće i određuje sudbinu čoveka kao pojedinca, ali i jedinke u društvu – ima li mesta za ljubav, saosećanje i pravdu čak i u ekstremnim uslovima borbe za opstanak? ■

MORALNE POUKE ZA LEPE DEVOJKE – Aleksandar Mekol Smit Treća knjiga u serijalu – ona o dečaku kojeg su možda odgajili lavovi... Kad jednom nešto krene po zlu, čini se da tome nema kraja. Mma Ramocve svoju ljupku kancelariju mora da preseli u prostorije radnje Brzi motori Tlokvenga. A povrh svega, nekoliko slučajeva koje je preuzela ispostaviće se kao prilično izazovni. ■

TUGOVANKE ZA ZAVIČAJEM – Ajad Aktar

SVAKI DAN U GODINI 3 – Uve Jonzon

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. ■

Delo u kojem se prepliću činjenice i fikcija je epska priča o čežnji, nezalečenim ranama i besramnom pustošenju ljudskih života; priča u kojoj autor ne štedi nikog, a ponajmanje sebe. ■

Jonzonu je bilo potrebno više od petnaest godina da završi svoju tetralogiju u kojoj opisuje jednu godinu u životu protagonistkinje po imenu Gezina Krespal. Svakom danu u toj godini posvećeno je po jedno poglavlje. ■

NA VRBASU TEKIJA – Josip Mlakić

PREKO TRNJA – Miša Aleksić

ZLATNI LEPTIR – Desanka Maksimović

Značajna knjiga koja živo i uverljivo, utemeljena na zavidnom poznavanju epohe i istorijske građe, osvetljava jedan nezaobilazan i bitan, a u književnom smislu retko tematizovan segment novije bosanske istorije. ■

Mnoštvo interesantnih, intrigantnih i manje poznatih pojedinosti iz života popularnih muzičara otkriva u svom romanu legendarni gitarista Riblje čorbe Miša Aleksić. ■

Životinjski i biljni svet je veoma raznovrstan i živ u pesmama Desanke Maksimović, a veoma duhovita i vedra atmosfera prati svet odraslih posmatran dečjim očima. ■

IZVRSTAN IZBOR STRANIH IZDANJA Među stranim knjigama koje možete pronaći u Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs, nalaze se nagrađeni romani, filmovane knjige, bestseleri epske fantastike, publicistika i još mnogo drugih naslova. ■

U FOKUSU

ANĐELI NEĆE SIĆI SA NEBESA – Đorđe Lebović

ORIGINALAN I RASKOŠAN GIFT PROGRAM U ponudi gift programa u Delfi knjižarama pronaći ćete najoriginalnije, najfinije i najlepše predmete za svoj dom, kao i poklone za drage osobe. Torbe, agende, kalendari, rokovnici, kućni dekor – samo su neki od artikala koji će zadovoljiti svačiji ukus. ■ 5

U FOKUSU

Noć knjige

Izvanredni naslovi obeležiće ovaj mesec i zaokupiti vašu čitalačku pažnju 1.

IZDVAJAMO:

POGLAVNIKOVA BAKTERIJA, Boris Dežulović

U FOKUSU

ŠEST ANTOLOGIJSKIH PRIČA OBIČNIH, MALIH LJUDI KOJI ĆE SE NAĆI U SASVIM NEOBIČNIM OKOLNOSTIMA I SITUACIJAMA.

1. Kad ti život uvali nilskog konja, Anete Bjeufelt

2. Knjiga o Netfliksu: Ne pravilima, Rid Hejstings i Erin Mejer

Nezaboravan roman o potrazi za Ljubavlju veka, o preživljavanju velikog gubitka i pružanju još jedne šanse životu. Ispričana kroz prizmu stidljive slikarke Ester, ova saga prati tri generacije pod istim krovom, sa izletima u Pariz i u cirkus Sovalski na periferiji Sankt Peterburga.■

Komercijalni rekordi su sporedni, novac i uspeh su posledica nečeg dubljeg. A šta je to, otkrićemo u priči o kulturi na kojoj je izrasla kompanija koja ima milione korisnika i milijarde dolara, a nema čak ni običan pravilnik o godišnjim odmorima. ■

3. Životinjska farma, Džordž Orvel I pored piščeve bojazni, ova alegorijska antiutopija odmah je privukla veliku pažnju. Danas se smatra jednim od najboljih romana XX veka, postala je neizostavna lektira svakog savremenog čitaoca, a danas je možda više nego ikad pre potrebno da ovo delo čitamo i razumemo. ■

10, 9, 8, 7..., Dušan Petričić

Deca Volge, Guzelj Jahina

Kraljevstvo pepela, Sara Dž. Mas

Forest Gamp, Vinston Grum

Spisak zvanica, Lusi Foli

10, 9, 8, 7… nova je zbirka karikatura svetski poznatog karikaturiste i ilustratora Dušana Petričića, koji revnosno komentariše svakodnevicu i odbrojava naše dane. ■

Učitelj Jakob Bah živi miran život na selu, sve dok ne počne da podučava Klaru. Među njima se rasplamsava zabranjena ljubav, i tu počinje nezaboravna priča o ljubavi, rađanju, deci, ali i smrti, istoriji i ratu… ■

Velika završnica serijala Stakleni presto. Poslednja bitka je tu. Elin Galatinijus se zarekla da će spasiti svoj narod po svaku cenu. Zaključana u gvozdenom kovčegu, Elin mora da se oslanja na svoju vatrenu volju dok trpi mesece mučenja. ■

Ovo je priča pravog Foresta Gampa. On je neobičan čovek, sa još neobičnijom životnom pričom, onom koju ne znate jer još niste pročitali ovu knjigu. ■

Na malom irskom ostrvu okupljaju se gosti kako bi uveličali proslavu venčanja zaljubljenog para. Kum je šarmantan i zgodan, mlada je pametna i ambiciozna. A onda veselje prekida smrt. ■

Nevidljive: Kako podaci kroje svet po meri muškaraca, Kerolajn Krijado Peres Kerolajn Krijado Peres, spisateljica, autorka bestselera, voditeljka i feministička aktivistkinja, istražuje uzroke rodne nejednakosti, ispitujući život žena kod kuće, na radnom mestu, u javnom prostoru, lekarskoj ordinaciji i drugim okruženjima. Zasnovana na stotinama studija sprovedenim širom sveta, napisana sa žarom, duhom i vrcavom inteligencijom, ova revolucionarna i nezaboravna knjiga će vam promeniti pogled na svet. ■

Smišljajte i istražujte, Džef Bezos U ovoj knjizi ćete naći osnovne principe i filozofiju koji su Džefa Bezosa vodili pri stvaranju, izgradnji i vođenju kompanija Amazon i Blue Origin. Ovom kolekcijom spisa – jedinstvenih i originalnih godišnjih pisama akcionarima, kao i brojnih govora i intervjua koji otkrivaju njegovo poreklo, rad i evoluciju ideja – steći ćete insajderski uvid u to kako i zašto je došao do uspeha. ■

„Osjetila sam potrebu da se operem, da sa sebe skinem prljavu kožu u kojoj sam dulje od pedeset godina hodala svijetom. Bila sam žrtva nasilja kao djevojčica, zatim kao udana žena, osjećaj krivice i jada davio me i dok sam pisala. To jezivo iskustvo je iza mene. Ali ovo nije samo moja priča. U ovom su romanu i priče mojih prijateljica, znanica, susjeda, kolegica.“ Vedrana Rudan ■

U FOKUSU

Ljubav na poslednji pogled, Vedrana Rudan

Sve knjige možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Vladimira Vučinića

Povod: Knjiga Pod pritiskom, prvi sveobuhvatan i autentičan uvid u današnje stanje u srpskom pravosuđu Razgovarala: Tanja Vučković

Zbog čega Vam je bilo važno da napišete knjigu Pod pritiskom? Smatrao sam da imam obavezu da napišem ovu knjigu jer se radi o javnoj funkciji, od koje zavise sudbine drugih ljudi i o kojoj se često javno govori. Želeo sam da približim sudijski poziv iz jednog drugog, javnosti malo poznatog ugla. Naime, svako ko je zainteresovan ili se bar malo ra-

zume u pravo, može da pročita u zakonu šta je sudija i da se tako upozna sa tim pozivom. Ali kakva zaista u praksi može da bude karijera jednog sudije, kakva su njegova razmišljanja povodom predmeta u kojima je sudio, kako se oseća kada treba da uđe u sudnicu u kojoj ga čeka preko sto procesnih učesnika, saznaće čitalac u ovoj knjizi. Iznosite mnoge poznate slučajeve iz svoje sudijske karijere: od „drumske mafije“, pobune JSO i suđenja Legiji i Šariću, do afera Telekom i Bodrum i mnoge druge. Ipak Vaša odluka kao sudije da vratite putnu ispravu Miroslavu Miškoviću izazvala je medijsku hajku i interni mobing zbog čega ste se posle četvrt veka sudijske prakse mimo svoje volje preselili u advokaturu.

Možda, ponajviše, da ukažem čitaocima na važnost toga da u bilo kom poslu kojim se bave, a naročito ako se radi o javnoj funkciji, prepoznaju i čuvaju osnovne principe posla i da nikome ne dopuštaju da im naredi bilo šta suprotno, makar se radilo o kolegama iz iste radne sredine ili nadređenom, čak ni po cenu gubitka posla koji najviše na svetu vole. U tom smislu, treba da pokušaju da budu iznad pojedinačnih, ličnih interesa, u korist opšteg i višeg. Ova knjiga, ako se izuzme navedena posledica, u istom smislu bi mogla da bude ohrabrenje svima koji slično razmišljaju, a u isto vreme obeshrabrenje onima koji vrše pritisak da ne bi kao takvi ušli u neku novu knjigu, ili priču ■

Sudijski poziv je jedan od retkih u kojem se traga za istinom. I baš zato neistina može mnogo da boli, naročito ako je izgovorena javno. Zbog zakonite odluke koju sam doneo u jednom slučaju, bio sam izložen disciplinskom progonu i želeo sam da pokažem kako se završio „moj slučaj“. Ako ni zbog čega drugog upravo zbog istine! U tom smislu se ova knjiga mogla tako zvati, ali je ipak primat dobio naslov Pod pritiskom, koji ne samo subjektivno već i objektivno oslikava dominantno osećanje i prilike kojima sam kao sudija bio izložen, što je, konačno, uslovilo da na lični zahtev napustim poziv koji sam najviše voleo i bio mu posvećen. Koja bi bila poruka Vaše knjige? 7

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Ne bih trošio dobar naslov na

AUTOBIOGRAFIJU Razgovarale: Iva Burazor, Nevena Milojević i Maja Šarić Foto: Džejn Sobel

Džon Irving,

voljeni pisac, oskarovac i jedan od poslednjih velikih američkih autora u intervjuu za Bukmarker otkriva šta ga je oblikovalo kao umetnika, kako izgleda njegov kreativni proces, zašto uvek prvo napiše kraj romana i zbog čega nikad ne bi napisao knjigu o svom životu 8

nale smo da je intervju sa Džonom Irvingom „na dugom štapu“ jer ipak je on svetska književna zvezda. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da porazgovaramo s njim o njegovim genijalnim knjigama. Onog dana kada je stigao potvrdan odgovor na naš upit: „Da, gospodin Irving će rado odgovoriti na vaša pitanja“, mejlovi su počeli da lete. „Hajde da ja pripremim pitanja“, „Volela bih da ga ja intervjuišem“, „Ja Irvinga obožavam, je l’ mogu ja?“… I tako je dogovor pao, intervjuisale su ga tri osobe. Jer, priznaćete, ne pruža se svaki dan prilika za razgovor sa kultnim bestseler piscem, pritom i oskarovcem (za najbolji adaptirani scenario za film snimljen po knjizi Tuđa pravila). Nismo štedele na pitanjima, a ni Irving na odgovorima. Jednom ste spomenuli da prvo pišete kraj, a onda unazad stvarate priču.

Takođe sam rekao da moj metod nije religija – što znači, ako smislim bolji kraj od onog od kojeg sam krenuo, neću oklevati da ga iskoristim. To se nikad nije dogodilo za 15 romana koje sam napisao, ali ne isključujem opciju za „promenio sam mišljenje“ spontani kraj. Otvoren sam za to. Odrastao sam uz pozorište. Moja majka je bila sufler u lokalnom pozorištu, očuh mi je bio glumac. To je bilo amatersko pozorište u malom gradu, pripremali su popularne predstave. Ali se u našem gradu nalazio i elitni internat za dečake; oni su spremali Šekspira i Sofokla, ali to su bila deca u srednjoj školi. Naučio sam da pripovedanje – od Grka, preko Šekspira do mjuzikala za široke narodne mase – ima dramsku strukturu. Uvek radite ka kraju; to je krajnji cilj. Da li se neki Vaš roman drastično menjao dok ste ga pisali? Ne.

Koliko god je potrebno; nikud ne žurim. Gledam na romane koje tek treba da napišem kao na vagone na stanici, odvojene od lokomotive. Prikupljam beleške, odnosno još vagona. Ima mnogo nepovezanih vozova na stanici. Naredni roman koji pišem obično bude onaj o kojem najviše znam. Jedan čitalac je na našem sajtu napisao: „Kad gospodin Irving napiše roman od 700 strana, to nije dovoljno.“ Da li imate pripovedačko pravilo koje bi objasnilo zašto čitaoce dovodite do ludila? Imam više pravila. Ono što će čitaoca (ili publiku u sali) zadržati je više od jedne stvari. Čitaocu ili publici morate da dozvolite da naslute šta će se dogoditi; da ih uvučete, moraju da misle da vas prate, oni vole da misle da znaju kuda idete. Ali morate i da ih iznenadite; morate nešto da zadržite za sebe. Moji čitaoci znaju da sam pisac „najgoreg ishoda“; izmisliću najgori kraj za svoje likove, ili barem neke od njih. Ukratko, moji čitaoci znaju da će se nešto loše dogoditi; ovo je bitno (emocionalno) samo kada se dogodi nekome koga volite. Da li su svi Vaši likovi deo Vas ili su potpuno nove kreacije? Kako nastaju Vaši vrlo neobični i živi likovi? Nisu svi moji likovi deo mene; neki jesu. A kada koristim delove sebe, ili svoje priče, ne prenosim ih bukvalno ni istinito. Uopšte me ne zanima takozvana autobiografska „istina“. Koristim delove svoje životne priče, naravno, ali uvek izmenjene. Ne postoji ništa sveto u mojoj autobiografiji. Uvek mogu „pravu“ priču da napravim boljom (ili gorom) u odnosu na ono šta se „zapravo“ desilo. Poznato je da ste temeljni istraživač i strastveni putnik. Koliko te dve osobine utiču na Vaš proces pisanja? Empatija se javlja kada zamislite sebe u tuđoj koži. Volim da zamišljam „strane“ situacije ili likove – odnosno „strane“ za mene. Ovo zahteva da se nauči nešto novo, da provedete vreme sa policajcima koji istražuju ubistva, ili sa ginekolozima, majstorima tetoviranja, seksualnim radnicima, crkvenim orguljašima ili misionarima – šta god je potrebno da biste naučili. Stari hemingvejski diktum – piši ono što znaš – je iskreno sr*nje koliko i sâm Hemingvej. Nisam postao pisac da bih blebetao o svojim životnim iskustvima. Da biste bili pisac, morate učiti.

Možete da izaberete da budete mnogo toga kao pisac – da budete neobuzdani ili nenametljivi, polemičar ili diplomata. Ali ne možete da izaberete da budete duhoviti – to ili jeste ili niste Učiti stvari koje ne znate zahteva više od putovanja; morate da upoznajete ljude u čijoj koži možete da se zamislite. Dok čitamo delove Vaših knjiga gde se nešto jezivo događa, kad Vaši junaci stradaju na sve moguće načine, često zateknemo sebe kako se smejemo. A nije smešno. Ali jeste. Kako to radite? Da li smatrate da tako treba pristupati „tragedijama“ u našim životima? Kroz humor? Fiktivne priče i fiktivni likovi su upravo to – izmišljeni. Ali tragedija i komedija postoje jedna uz drugu bez izmišljanja; smešne stvari se dešavaju, užasne stvari se dešavaju. „Verno životnim pričama“, u fikciji, ne znači autobiografski – znači kao stvarni život. Dobra fikcija mora da deluje istinito – kao nešto što bi moglo, i što se zaista dešava. Ni jezivo ni komično nisu moje kreacije; ove stvari su stvarne. Pokušavam da imitiram ono što se dešava. Bio sam sa starim ljudima koji su spremni da umru. Čega se sećaju? Onoga zbog čega su se smejali; onoga zbog čega su plakali. Nisam ovo izmislio – samo sam posmatrao. Oden je rekao da pre nego što možete da napišete pesmu, morate nešto da „primetite“. E pa, ja primećujem ovo: simultanost komedije i tragedije, smejanje i plakanje koji idu zajedno. Znamo da stari ljudi što su stariji, podsećaju na decu. Šta deca i stari imaju zajedničko? Smeju se i plaču. Jednom ste rekli: „Ne birate svoje demone. Oni biraju vas.“ Da li pišete o svojim demonima ili je pisanje borba sa njima? Ovo sam rekao na razne načine. „Mi ne biramo svoje košmare – oni biraju nas.“ Ili: „Vi nemate pamćenje – pamćenje ima vas.“ Stvari koje nas zaposedaju ne nestaju. Ako ste pisac, naravno da ćete ponavljati svoje opsesije. A što se tiče pisanja o demonima kao načinu da se izađe na kraj sa njima – nikako.

Ne pišem zbog katarze. Znam bolje od toga. Ne pišem o stvarima koje mrzim kako bi nestale; to ne funkcioniše. To je loša psihologija i loše pisanje. Takođe ste rekli: „Ja sam komični pisac“. Da li su svi Vaši likovi pomalo budalasti i neprilagođeni životu na ovoj planeti? Čini se da su mudre budale koje oslikavaju pretpostavljenu normalnost ostatka društva. Možete da izaberete da budete mnogo toga kao pisac – da budete nepouzdani ili nenametljivi, polemičar ili diplomata. Ali ne možete da izaberete da budete duhoviti – to ili jeste ili niste. Sigurno poznajete ljude koji nikad ne bi trebalo da pričaju viceve; ne umeju, nisu duhoviti. A ljudi koji su duhoviti ne mogu to da sakriju, reći će nešto smešno u nekom javnom, neduhovitom trenutku, zato što im je to u prirodi, jer ne mogu da odole. Kurt Vonegat je bio moj učitelj i mentor; nije pokušavao da bude duhovit, to je bilo jače od njega, on je bio duhovit.

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Koliko Vam je vremena potrebno da nađete pravi kraj?

U Vašim romanima uvek postoji deo života likova koji je njima nepoznat, deo koji fali da bi slagalica bila kompletna? Da li je to namerno? Jeste – namerno je. Sve Vaše knjige flertuju sa temama koje su donekle još uvek tabui (možda smo malo obrazovaniji o seksualnim razlikama nego ranije). Koliko Vam je važno da budete glas marginalizovanih? Bio sam tinejdžer kada je moja majka rekla da žene tretiraju kao da su manjina. „Ako nas žene mogu da tretiraju kao da smo nebitne, zamisli kako se ophode prema gejevima i lezbejkama – zamisli kako se ophode prema ljudima koji su zaista manjine!“ Sećao sam se ovoga; proganjalo me je. Istina je, i to se nastavlja. Žene i dalje doživljavaju tretman kakav manjine trpe rutinski, a prema manjinama se ophodi još i gore. Moja mama je bila pomoćnica medicinske sestre i socijalna radnica; ona je bila glas marginalizovanih, kako kažete. Ja pokušavam da budem; i dalje učim. Postoji li određen trenutak kada ste shvatili da Vaši romani imaju uticaj? Bilo bi gordo i bespotrebno spekulisanje očekivati takve trenutke, ili ih čak priželjkivati, ali desilo se nekoliko puta. Zbog Sveta po Garpu, koji je ispravno nazvan „feminističkim romanom“, sprijateljio sam se sa Beti Fridan – feminističkom autorkom i liderkom. 9

EKSKLUZIVNI INTERVJU

Dobra fikcija mora da deluje istinito – kao nešto što bi moglo, i što se zaista dešava A moja dugogodišnja saradnja sa organizacijom „Planirano roditeljstvo“ razvila se iz pisanja Tuđih pravila. Mnogo mi je značio Oskar za najbolji scenario koji sam adaptirao iz ove knjige za film, ali od jednake mi je važnosti i nagrada Megi – nazvana po Margaret Sanger, prvoj predsednici Međunarodne federacije planiranog roditeljstva. Osvojio sam i dve Lambda književne nagrade, kao priznanje za moju empatiju prema LGBTQ zajednici – uključujući i Najbolju biseksualnu fikciju za knjigu U jednoj osobi. Nedavno, a to mi je prvi put, jednom mom junaku posvećena je knjiga. Moralno opravdanje za abortus En Furedi je pisana „u uspomenu na Dr Vilbura Larča“ – mog fiktivnog ginekologa u Tuđim pravilima. Da li ste nešto naučili čitajući kritike o svom radu? Da li Vas kritike raduju ili iritiraju, ili Vas uopšte ne dotiču? Ne. Naravno da vas dotiču, ali je gubljenje vremena dozvoliti im da zbog njih gubite vreme. Šta Vam je sledeće u planu? Imam još tri romana na železničkoj stanici, nakon što završim drugu ruku svog petnaestog romana. A dok krenem da radim na sledećem, pretpostavljam da će se pojaviti još jedan u vagon fazi. Pisanje romana je moj posao; ne idem u penziju, voleo bih da umrem na poslu. Šta Vas privlači pisanju za filmove i televiziju? Ništa. Volim da pišem scenarije i adaptacije za TV – mislim, volim deo procesa gde pišem. Ali pogledajte kako ste postavili pitanje: rekli ste „pisanju za filmove i televiziju.“ Taj deo za mi se ne sviđa! Volim da pišem romane, ali ne pišem ih za svoje izdavače. Kada pišete scenarije i adaptacije, vi definitivno pišete za filmove i televiziju – prilagođavate se onome što oni žele. S tim u vezi, i dalje ću to raditi – i dalje to i radim – ali ono što mi se sviđa je pisanje. Filmovi i televizija me ne „privlače“; samo volim da isprobavam nove formate za pričanje priča. Nije bavljenje filmovima i televizijom ono što me „privlači“. ■ 10

U kratkim crtama Kako bi se zvala Vaša autobiografija? Uopšte me ne zanima moja autobiografija. Napisao sam veoma kratku, vrlo konkretnu – Imaginarna devojka. Oporavljao sam se od operacije; trebalo mi je da nešto radim između lekova protiv bolova. Ne bih trošio dobar naslov na autobiografiju. Kojoj knjizi se divite? Naravno, ima više od jedne. Volim Dikensa. Volim Melvilovog Mobi Dika. Najviše volim romane iz XIX veka, ali uskoče i neki moderniji. Tomas Man, Grejem Grin, Ginter Gras, Garsija Markes. Koja Vas je knjiga iznenadila, šokirala (prijatno ili ne)? Ne čitam romane da bih bio „iznenađen“ ili „šokiran“. Omiljeni lik iz Vaših knjiga? Dr Larč iz Tuđih pravila. Najmanje omiljeni likovi? Ako sam ih zadržao u romanu, dopali su mi se. Šta čitate trenutno? Radim drugu ruku svog petnaestog romana; ništa trenutno ne čitam. Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? „Je l’ može to malo kraće?“

Foto: Nikola Ilić

O hrabrom, neobičnom, originalnom i plemenitom književnom delu Džona Irvinga Molitva za Ovena Minija, izvrsnoj mešavini komedije, drame i bildungsromana koja zadire u suštinu ljudskog života, piše književnica Ljubica Arsić

pravlja li čovek svojim odlukama i postupcima sopstvenom slobodnom voljom ili su oni unapred podređeni delovanju neke više promisli?

Ova pitanja vere i sumnje u svetu koji je davno izgubio Boga zaokupljaju junake Irvingovog sedmog romana, u kojem se Džon Vilrajt, nastavnik engleskog jezika u Torontu, opčinjeno priseća detinjstva i mladosti provedenih sa Ovenom Minijem, neobičnim dečakom patuljastog rasta i „slomljenog“ glasa, čija su impulsivna energija, pronicljivost na granici vidovitosti i sposobnost za tanana osećanja pokretači uzročno-posledičnih zbivanja. Rutina Džonovog sadašnjeg nastavničkog, skoro pa monaškog života, kontrastira uzburkanim prošlim godinama prijateljstva sa Ovenom, ekscentričnim kepecom sa proročkim vizijama već razvijenim rođenjem i božanskom ulogom onog ko „lako ulazi u suštinu stvari“.

Slabašni i neporasli jedanaestogodišnjak Oven Mini, koga njegovi drugovi s lakoćom podižu, bacakaju i prenose iz ruke u ruku, jednog dana, na utakmici, neverovatno jakim udarcem loptice za bejzbol ubija Džonovu lepu majku Tabitu u koju je zaljubljen. Nekim čudom, smrtonosna loptica učvršćuje, umesto da prekine, Džonovo i Ovenovo prijateljstvo, predstavljajući inicijalno polazište na putu do sveta odraslih, sa pitanjima i značenjima koja sačinjavaju taj svet i koja postupno vode do završetka romana. Oven je u vojsci sa zadatkom da tela mrtvih vojnika isporučuje njihovim porodicama. Ovenov patuljasti rast je odbijanje da se pristupi svetu obojenom crnilom surovosti sa nadgrobnim spomenicima koje pravi gospodin Mini Stariji, sa epitafima koje Oven apostrofira posebnim glasom-cijukanjem u replikama ispisanim u romanu velikim slovima, čime se diže pozornost i poziva na uzbunu. Njegovo ubeđenje da je izabran i rođen sa zadatkom da izvršava Božju volju stavlja ga u poziciju hristolikog deteta rođenog u braku koji nikad nije konzumiran, ali i autsajdera koji često dezorijentiše čitaoca, nateravši ga da napusti ukorenjena ubeđenja i prihvati logiku ispunjenu groteskom i mitskim. To je Ovenov način kako da prevaziđe sopstveni hendikep i uputi se ostalima kako bi im pomogao, a takođe i piščeva stilska osobenost, da humorom i parodiranjem otkloni svaku tezu o romanu kao teološkom traktatu.

joj prinosi svoja podvizanja na dar, Tabitina krojačka lutka odevena u crvenu haljinu, koja stražari pored njegovog kreveta i od koje se Oven ne odvaja. Spasavajući svog prijatelja Džona da ne ode u Vijetnam time što mu alatkom za graviranje granitnih spomenika odseca prst, Oven ovaj poduhvat pridodaje nizu povređivanja sa ciljem da se spase i sačuva ono za njega najvažnije, sećanje na prijateljstvo dva dečaka koja povezuje zajedničko detinjstvo i priča o neznanim očevima, ali i priča o Ovenu Miniju, svetom kepecu i njegovim čudnovatim podvizima. ■

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

PODVIZI SVETOG KEPECA

Sličnost sa junakom Oskarom Maceratom iz Limenog doboša Gintera Grasa očigledna je; oba junaka opominju na uporno ponavljanje opasnosti u kojima će neko potcenjen od ostalih, sa Kasandrinim sposobnostima predviđati katastrofu

Sličnost sa junakom Oskarom Maceratom iz Limenog doboša Gintera Grasa, kepecom koji je u stanju da glasom razbije čašu, očigledna je; oba junaka, Grasov Oskar, ukazujući na nacizam u Nemačkoj, a Oven na američku traumatičnu istoriju obeleženu vijetnamskim i iračkim ratovanjem, opominju na uporno ponavljanje opasnosti u kojima će neko potcenjen od ostalih, sa Kasandrinim sposobnostima predviđati katastrofu. Oven Mini je sprovodnik istine „odozgo“, neka vrsta modernog Svetog Đorđa, čije je koplje zamenjeno palicom za bejzbol, aždaja prepariranim armadilom kojem Oven odseca prednje šape tako osujećujući bilo kakvu ideju o uspravljanju, dok je princeza, ko11

INTERVJU

MAČJE OČI IZ SVETOSAVSKE ULICE U novom romanu Apis i Aleksandar Nenad Novak Stefanović nam otkriva malo poznate detalje iz života istorijskih ličnosti o kojima smo mislili da znamo sve Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Boban Ristić

isca Nenada Novaka Stefanovića nazivaju hroničarem beogradskih tajni jer je svojim knjigama Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda i Beograd kroz ključaonice 100 kuća čitaocima pružio jedinstveno iskustvo upoznavanja prestonice kroz istoriju najlepših ljubavnih priča i zdanja pored kojih svakodnevno prolazimo.

Tražeći te priče, naišao je na jednu koja ga je posebno zaintrigirala – slučajno je saznao u kojoj je kući rođen zaverenik Dragutin Dimitrijević Apis. Iako je početna ideja bila da napiše njegovu biografiju, ideje su počele da se granaju, razvijaju, da mu pružaju otpor – kako to kod njega obično biva – i tako je došlo do dokumentarnog romana Apis i Aleksandar. „Fascinirao me je detalj da su Aleksandar Obrenović i Apis rođeni iste godine sa tri dana razlike i možda nekih 300 metara razdaljine. Zaverenik je rođen u Cetinjskoj, a kralj na Terazijama. Istraživanja su me dovela do neverovatnih otkrića o povezano12

sti glavnih aktera knjige. Apis i Draga su se dobro poznavali, stanovali su u komšiluku u Svetosavskoj ulici i on je često pričao prijateljima o Draginim mačjim očima. To sam saznao iz nekih porodičnih razgovora. Apis je jedno vreme bio gardijski oficir na dvoru. Kralj Milan je dolazio kod njega u kuću na slavu. Sve ovo što vam pričam nije moja literarna opservacija već su fakti do kojih se vrlo teško dolazi. Na primer, komšijska priča Apisa i Drage Mašin je priča o porodici koja je živela u kući između njihovih“, kaže Nenad Novak Stefanović. Kako do Vas dolaze te priče, kako znate na koja vrata treba da pokucate? Radom na knjigama koje se bave beogradskim pričama i tajnama, upoznao sam ljude i ušao u stotine beogradskih kuća. Primili su me, dali mi porodične arhive i ispričali mnogo porodičnih priča, tako da sam za ovu saznao prilikom jednog razgovora na temu kuće iz 1935. godine. Vlasnica jedne art deko zgrade mi je ispričala da je njena baba bila u veoma bliskim odnosima sa Apisom, bili su prve komšije. Tad mi je rekla da im je komšinica bila i buduća kraljica. Tako da vrednost ove knjige čine, kad je u pitanju njena građa, novi podaci proistekli iz skrivenih porodičnih fotografija. Ja sam, naravno, prošao i uobičajeni korpus knjiga na ovu temu, ali sam došao do mnogih skrivenih priča o beogradskim porodicama. Otvorena mi je i arhiva beogradskog nuncija, koji je bio njihov komšija iz Englezovca. Tragao sam i na kraju i dolazio do bunkerisanih knjiga samo da bih iz njih izvukao nekoliko podataka koji su za sladokusce istorije. Jer ovo i jeste knjiga za one koji dobro znaju istoriju, i koji će moći da uživaju u otkrivanju zavereničkog u Beogradu.

Ipak je forma romana. Zašto? Prvo sam mislio da napravim potpuno dokumentarnu, publicističku knjigu, u kojoj ću istraživati nivoe jedne povesti istorijskih ličnosti. Ali potom sam otkrio da postoje brojni trenuci koje niko ne može da objasni naukom ili nekom strukturom logike. Na primer, dinastija Obrenović je završila na vrlo indikativan način u istom datumu u mesecu. Tri poslednja Obrenovića – knez Mihailo, kralj Milan i kralj Aleksandar su ubijeni 29. u mesecu. A oficir koji je ubio kralja tog 29. maja sahranjen je na parceli 29 na Novom groblju. Mene je to opsedalo i onda sam počeo da otkrivam mnoge nepoznanice na koje niko nije imao odgovor. Jedna od njih je odnos Apisa i Makenzija i čudan uticaj koji je engleski milioner koji je ovde živeo i napravio Englezovac imao na Apisa. Ili sama ličnost Drage, koja je bila u romansi sa Bogdanom Popovićem, jednim od možda najvećih književnih autoriteta kod nas. Popović je i posle razvoda nju na neki način protažirao i izdržavao. Oni su bili u vezi, on je uticao na nju. Zanimali su me ti skriveni podaci koje sam nalazio po starim knjigama. Predratni novinari Politike, koji su još bili živi kad sam počinjao da se bavim novinarstvom, pričali su šta se govorilo po Beogradu o Obrenovićima. Tako sam čuo mnoštvo stvari, one su se namnožile, pa sam napravio formu primerenu ovoj građi – sve je tačno, uz neke dijaloge koje sam pomerio i zaključke koje sam morao da donesem. Apisovo rođenje, koje se desilo gde se desilo, tačno je. Njegova sestra je rekla: „Beše to kuća niskog plafona u kojoj je odjeknuo njegov plač“, a tu rečenicu sam razradio jer je izazvala slike, pogotovo kad sam otišao na mesto gde je bila ta kuća.

Pisali ste ovaj roman kao triler u kojem se već na početku zna ubica, što je ogroman izazov za pisca. Kako održati napetost kada se zna ishod? Ovo je specifičan triler, rađen u poetici zavereništva jer je u pitanju atentat na kraljevski par. Zavereništvo je zaplet, važniji od krajnjeg ishoda, kao što je nekad važnije kako putujemo nego kuda. I bude uzbudljivije često putovanje od brzog stizanja na cilj. Napetost se postiže metodom kratkih rezova na pravom mestu. Tako dokumentarni materijal ne gubi na svojoj autentičnosti, ali se dobija na dinamici čitanja. Srećom pa je život u Srbiji bogatiji od mašte i ništa ne mora da se izmišlja. Kada tiranina obuzme ludilo, kao što pre ili kasnije svakog tiranina pod svoje uzmu sile zla, pisac samo treba da beleži urlike dvorskih demona.

Čini se da ćemo kroz ovu knjigu i Apisa i Aleksandra upoznati na drugačiji način i da ste ovom knjigom došli do nekih podataka koji do sada nisu bili osvetljeni. Neki uopšte nisu bili poznati. Knjiga je ilustrovana samo jednom fotografijom – lekarske table iz predratnog Beograda, koja predstavlja jedini trag Apisove porodice u Beogradu i nalazi se na mestu gde je Apis živeo. Moja privilegija je što sam imao priliku da uđem u te kuće, da zavirim u ta dvorišta. Svom čitaocu dajem veliku nagradu za vreme koje utroši čitajući moju knjigu, a ta nagrada je putovanje kroz Beograd. Jer ova knjiga je zamišljena kao istorijska tura. Na početku i kažem: „Pođite za mnom na Apis & Aleksandar tour“. Vodič kroz meandre predratnog vremena počinje iz napuštene Vajfertove pivare u Cetinjskoj ulici, na tom mestu Apis je rođen i tu počinje roman, odnosno tura. Počinjemo antičkim prizivom jer poslednje poglavlje u smislu celine se zove Eksodos – izlazna pesma hora. Čitalac koji krene sa mnom na ovu turu, kroz meandre zavere, proći će kroz mesta kojih više nema. Kakva nagrada Vas kao autora čeka na kraju tog puta?

Prva nagrada je da udahnem punim plućima, jer dok sam pisao Apisa i Aleksandra kao da sam bio gnjurac koji je posle 700 dana pod vodom, iz mora nekog davnog vremena, među čudnim stvorovima – konačno izronio! Olakšanje. Zatim je tu i jedan čist osećaj poštenog dogovora pisca sa čitaocem. Čitalac daje knjizi svoje vreme, a pisac u taj odnos poverenja ulaže svoje neprospavane noći, najboljeg sebe, svoje istraživanje, svoje tajne puteve dolaska do sklonjenih podataka. Rečenice moraju imati u sebi iskru života, pisac, kada je u najboljem izdanju, on je hrapava cev kroz koju prolaze neke suštinske onostrane poruke. U ovoj knjizi dajete i izuzetan opis važnih žena onog doba, kao što su bile Natalija Obrenović i Draga Mašin. Kakva je njihova uloga u istoriji, a kakva u ovoj priči? U ovoj knjizi nazivao sam ih jakim ženama. Iznenadio sam se kad sam shvatio koliko je uticaj žena u Beogradu s kraja XIX veka bio veći od onoga što se zvalo formom njihovog prava jer one nisu imale pravo glasa. Brak kraljice Natalije sa Milanom je bio rat protiv Milana, ona se borila za svoje mesto, po mom mišljenju čak i destruktivno. Nije pristajala da bude samo supruga. Tražila je da bude suvladarka, i to je i bila jer je postavljala ministre. Draga je takođe bila suvladarka. Tu je priča o velikom i ozbiljnom uticaju Više ženske škole. To je bio ženski fakultet u XIX veku, koji je oformio mrežu učiteljica, školovanih žena u Srbiji. Apisova sestra je bila đak generacije u toj školi i vrlo je uticala na njega. ■

INTERVJU

Svi su kažnjeni jer svi vole preko granice dozvoljenog. Apis Srbiju, Aleksandar Dragu, Draga moć! A samo bogovi smeju da vole neograničeno.

bogovi smeju da vole neograničeno. Apis će biti kažnjen 1917. godine. On je svesno otišao u smrt, svestan da njegova ljubav prema otadžbini mora da bude kažnjena zbog 1903. Aleksandar je kažnjen zbog ljubavi koju vladar ne sme sebi da dozvoli, a Draga zbog prevelike ljubavi da ostvari moć. Sve je preterano, a bogovi kažnjavaju preteranost.

Da li je rad na svakoj Vašoj knjizi ovako specifičan? Ova mi je posebno bila izazov jer se u njoj spajaju dve stvari. S jedne strane je faktografija – prvo morate da dođete do tih podataka, a to je teško, pogotovo u doba korone gde vas neko mora pustiti iza vrata. A s druge strane, morate da obratite pažnju na zvuk i stil, mnogo više nego u publicistici, priča mora da ima književni tok, mora da ima književni zvuk, tako da sam svako poglavlje – a ima ih 92 – obogatio. Svako ima svoj podnaslov, svoju tačnost i poetičnost. Zašto je ovo roman o ljubavi i kazni? Svi su kažnjeni jer svi vole preko granice dozvoljenog. Apis Srbiju, Aleksandar Dragu, Draga moć! A samo 13

ŽIVIMO

INTERVJU

NAUČNU FANTASTIKU O originalnom i potresnom romanu Uzvišenost, u kome obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu, sa novim Laguninim piscem Darkom Tuševljakovićem razgovarao je njegov kolega Oto Oltvanji, koji je knjigu pročitao još dok je bila u rukopisu

O. O.: Ovaj roman je istovremeno i naučna fantastika i mejnstrim. Da li je stvarnost pomogla u stvaranju te mešavine? Da li živimo naučnu fantastiku? D. T.: Žanr naučna fantastika mora da uđe u mejnstrim jer jeste sastavni deo naše stvarnosti. Ja čitam i uživam i u jednom i u drugom, i oduvek mi je bila namera da to spojim tako da svi budu zadovoljni. Drago mi je što je Uzvišenost uspela da spoji naizgled nepomirljive stvari. Ali, opet, da li su nepomirljive? Mislim da su veoma pomirljive jer Dnevnik svakog dana sve više deluje kao naučna fantastika, ali ona na koju niko više zapravo i ne reaguje čuđenjem. To je samo dokaz da sadašnjost sadrži element neobjašnjivog koji je, kad se prenese u književnost, najlakše opisati žanrovskim elementom naučne fantastike. O. O.: Da li si ovu knjigu počeo da pišeš pre pandemije? D. T.: Da. Prva ruka je završena mesec ili dva pre nego što je sve krenulo. S tim što se rad na njoj nastavio tokom pandemije. Kad je sve počelo, 14

bilo je neizbežno da se čovek zapita kako uopšte postaviti bilo kakvu radnju u budućnost, kad je ona toliko nepredvidiva, ali brzo sam se oslobodio toga, jer književnost ne imitira život na taj način. Naravno da će zauvek bilo koja radnja bilo kog književnog dela moći da se smesti u sutra. Bliska budućnost u Uzvišenosti može da bude sutra ili za 20 godina, nisam je definisao, ali ona se ne razlikuje previše od onoga što je sada, samo je na neki način ekstremizovana. O. O.: Kako si došao do Kindreda, aplikacije koja ljudima pomaže da pronađu srodnu dušu, i to sa stoprocentnim poklapanjem. Šta on za tebe predstavlja u ovoj knjizi? D. T.: Kad sam razmišljao o tehnologiji, imao sam sličan utisak kao o psihološkim tekstovima u kojima ispitaniku pokažu nedovršen krug, pa ga za mesec dana pitaju da li se seća šta su mu pokazali, a on se seća dovršenog kruga. Sećanje ga zavara. Potpuno smo zavisni od tehnologije, ona je prožela svakodnevni život na svakom nivou i zašto onda ne otići samo mali korak dalje – koji će se možda u tom obliku u nekom trenutku zaista desiti, a možda i neće, ali činjenica je da stvari i u tom pogledu idu napred i da postaju sve ekstremnije i radikalnije. Tako da zašto ne zamisliti aplikaciju koja naizgled potpuno rešava jedno od ključnih životnih pitanja – pronalaženja ljubavnog ili životnog partnera. To jeste naučnofantastična ideja, ali mislim da je vrlo vezana za stvarnost koju živimo.

O. O.: Na neki način možemo da kažemo da u tvojoj knjizi dolazi do fetišizacije tehnologije. D. T.: Rečenica Dž. G. Balarda da su „jedini stvarni predeli oni unutrašnji, ili njihove spoljašnje projekcije“ savršeno mi je legla za nešto što je u ovoj knjizi zapravo opozicija fetišizaciji tehnologije. Može se reći da je reakcija junaka na Kindred obožavanje, ali, s druge strane, pojavljuje se jak otpor prema njemu. Ljudi se okreću ka sebi, ka unutrašnjem prostoru, zanemarujući ili stvarajući averziju prema spoljašnjosti zato što ih ona na neki način ugrožava. Jer šta ako ti Kindred ne pronađe savršenog para? To nije zagarantovano. To bi fundamentalno ugrozilo tvoj način života, tvoje postojanje. Tako da postoji protivteža fetišizaciji, a to je potpuno okretanje od tehnologije. Čini mi se da u romanu i jedno i drugo ima svoj glas. Tako da Balardovo suprotstavljanje unutrašnjeg prostora spoljašnjem ima veze sa tim, s tim što Balard mudro tvrdi da jedno bez drugog ne može da postoji. U Uzvišenosti se to ne mora shvatiti na bukvalan način, ali je činjenica da veza između njih ne samo da postoji nego da je zapravo nemoguće da ne postoji. O. O.: Optimista ili pesimista, kao čovek i kao pisac? D. T.: Možda sam veći optimista u pisanju. Bilo bi besmisleno ne uneti makar malo optimizma i moram da priznam da ga u knjizi ima. ■

Naziv rubrike u boji

AKTUELNO

SLAVIMO ZAJEDNO! BUKMARKEROV ROĐENDAN U SLIKAMA

AKTUELNO

Povodom prvog rođendana našeg časopisa organizovali smo fotokonkurs „Po meri knjigoljubaca“ – izazov koji vas je inspirisao i pokazao nam da volite da čitate Bukmarker i da čuvate svoje primerke Priredila: Maja Šarić

oto-konkurs „Po meri knjigoljubaca“, tokom kog ste na Instagramu uz hešteg #PoMeriKnjigoljubaca objavljivali prelepe fotografije sa svih dvanaest brojeva časopisa Bukmarker, pokazao nam je da nas rado čitate i da naš rad ima smisla. U opisu fotografija pisali ste zašto volite da čitate Bukmarker i koje vam se rubrike najviše dopadaju. Saznali smo da su vam posebno dragi intervjui sa svetskim i domaćim piscima, teme broja, preporuke bukstagramera, Delfi kutak, Tri Rajke, Tajne pisaca, Vaš knjižar, Novi ulov. Mnogo vas je odabralo rubriku U fokusu, a neki su se, zahvaljujući ovom foto-konkursu, u njoj i našli. I verujte da nije bilo nimalo jednostavno odabrati pet najboljih fotografija koje nagrađujemo knjigom po izboru jer je svaka bila posebna i lepa. Molimo dobitnike da se jave na mejl dobitnici@lagunainfo. rs (sa naznakom: Po meri knjigoljubaca).

@blog_recenzija

Čestitamo dobitnicima i radujemo se novim izazovima! Hvala vam što nas čitate! ■

@neverending_reader_

@knjigom_do_zvezda 16

@thegirlwhoplayedwithbooks

@vlladarr

KOLUMNA EKSKLUZIVNO

KOLUMNA KOLUMNAEKSKLUZIVNO EKSKLUZIVNO

KAO KOD KUĆE Novo izdanje Parsonsovog savremenog klasika Čovek i dečak

Pisci ponekad idu na gostovanja kako bi govorili o svojim delima, i ta gostovanja često deluju kao gubljenje vremena jer ljudi nisu naročito zainteresovani. U Beogradu je potpuno obrnuto.

Poželimo dobrodošlicu najnovijem kolumnisti časopisa Bukmarker – Toniju Parsonsu! U prvoj kolumni autor savremenog klasika Čovek i dečak piše o svojoj ljubavi prema našim čitaocima i objašnjava zašto se u Srbiji oseća kao svoj na svome Piše: Toni Parsons Prevod: Nenad Dropulić

adujem se posetama Beogradu jer se ljudi raduju što me vide. Pošto u Beogradu imam mnogo čitalaca, prijatelja i kolega, osećam se kao kod kuće. Uvek me dočeka topla dobrodošlica i uvek se divno provedem.

Osim toga, moja veza s Beogradom seže daleko u prošlost. Prvi put sam došao pre gotovo pedeset godina, kad sam kao momak putovao po Evropi s rancem na leđima. Bio sam u Srbiji ni sam ne znam koliko puta i uvek je bilo zanimljivo, uvek je bilo vredno truda. Beogradski sajam knjiga je verovatno najbolji sajam knjiga na svetu. Na sajmovima u Frankfurtu i Londonu uglavnom se sklapaju poslovi. Lon-

Bio sam u Srbiji ni sam ne znam koliko puta i uvek je bilo zanimljivo, uvek je bilo vredno truda

don i Frankfurt zaboravljaju da su najvažniji pisci i čitaoci. Beogradski sajam knjiga slavi vezu između pisaca i čitalaca, a svaki pisac je, naravno, i čitalac. Srbi strastveno vole knjige i sama manifestacija je odlično organizovana. Jedina nevolja je u tome što je zanimanje za moje knjige tako veliko da nikad nemam dovoljno vremena da se družim sa čitaocima koliko bih želeo. No ipak uspevam da za kratko vreme upoznam mnogo čitalaca. Da, gostovanja su naporna, ali pisac treba uvek da bude zahvalan što se ljudi zanimaju za njegove knjige. Veliki sam srećnik što u Srbiji imam sjajnog izdavača i posvećenog prevodioca. Znam koliko prevod može da utiče na uspeh ili neuspeh knjige. Moj srpski izdavač je umetnik. Reči su mu važne, priče su mu važne. Neki prevodioci u nekim zemljama jednostavno odrade posao za novac, ali dobri prevodioci postaju deo procesa pisanja. Velika je sreća što imam izdavača koji veruje u mene i moje knjige – a najveća sreća su svi moji divni čitaoci u Srbiji. Pisanje je usamljenički posao – pisac ga ne radi dobro ako ne sedi sam u svojoj sobi. Ali u Srbiji nikad nisam usamljen i zbog toga najtoplije zahvaljujem svim svojim čitaocima u toj divnoj zemlji. ■ 17

INTERVJU

Pisanje romana je razgovor sa samim sobom Španski scenarista i tvorac TV komedija Nando Abad svojim romanom prvencem pokušava na duhovit način da sazna kako bi se jedan po svemu prosečan muškarac nosio sa situacijom kad baš sve krene naopako… ali baš, baš naopako Razgovarale: Ivana Veselinović i Iva Burazor

eki parovi su kao kašika i viljuška: ako ih razdvojiš, i dalje služe svojoj svrsi. A neki su, naprotiv, kao par čarapa; ako se par rastane, preostala čarapa više nema smisla. U najboljem slučaju, završi bespotrebna u nekoj fioci, sanjajući da će se druga čarapa nekim čudom pojaviti kako bi opet postala nešto. U najgorem, završi u đubretu okružena korama mandarine. Svi znamo da je baš nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu. E pa, još je ozbiljnije kad si ti ta čarapa. Ovako piše španski autor Nando Abad u svom crnohumornom romanu Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu koji se nedavno pojavio pred domaćom publikom. Ako se pitate kakve veze ima ovaj mali odevni predmet sa glavnim junakom Andresom, pa... za početak ćemo vam samo reći da je situacija poprilično komplikovana.

Protagonistu tvog romana Andresa nesrećnim slučajem snalazi nešto što ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli. Kako si došao na ideju za roman? I ja sam razveden i imam decu, baš kao Andres. Kad posmatram sa distance, shvatam da postoji mnogo materijala za gomilu komičnih situacija. Zaplet drugog dela romana mi je sinuo dok sam razmišljao u kojim pravcima može da krene odnos jednog tipa sa novim dečkom bivše žene. A onda sam se zapitao koji bi tip junaka bio najpogubljeniji i najsmešniji u toj situaciji. Andres nas izluđuje i sve vreme gajimo ambivalentna osećanja prema njemu. Međutim, kada bude primoran da se vrati kod roditelja nakon što mu se brak raspadne, imamo više razumevanja za njegov lik. Da li je upravo način na koji se prema njemu odnose članovi porodice katalizator za ono što će uslediti? Da. Bila mi je namera da čitaoci saosećaju s njim, ali i da ih izludi. On je junak koji izaziva reakciju tipa „Štaaaa?! Ne radi to! Stani!“

Da li je slapstick komedija poslužila kao inspiracija za ovo delo? Koji su glumci i filmska ostvarenja najviše uticali na nastanak dela? Obožavam komediju, bilo da je na filmu, televiziji, u književnosti. Čini mi se da je potcenjena kao žanr. Vudi Alen je izvršio veliki uticaj na mene, ali kao klinac proveo sam mnogo vremena gledajući sitkome. Sve to zajedno me

Jedna poruka na koju nailazimo u tvojoj knjizi je sasvim prikladna za globalnu situaciju u kojoj se nalazimo: u svakom datom trenutku nekom je gore nego nama. Da li je to zaključak koji bi trebalo da izvučemo? To jeste bitan zaključak. Ostali variraju od čitaoca do čitaoca. Motivacione poruke u dva reda koje su u suštini protivrečne, gde jedna kaže „prihvati sebe takvim kakav jesi“ a druga „promeni se, izađi iz svoje zone komfora“, predstavljaju dihotomiju svojstvenu situaciji u kojoj se nalazi protagonista mog romana. Da li ću prihvatiti sebe sa svim svojim manama ili ću pokušati da postanem neko drugi? Kao uspešan scenarista, a sada i autor romana, možeš li da uporediš ta dva stvaralačka procesa? Da li je izazovnije pisanje knjige ili scenarija? Kada pišeš scenario za televizijsku seriju, deo si ekipe u kojoj se nalaze na desetine ljudi i sektora. Ako ti se ne

svidi krajnji proizvod, uvek se možeš opravdati tako što ćeš svaliti krivicu na druge. To je tako tipično za scenariste. Ali kad pišeš roman, sam si, ogoljen, nema nikog drugog da razmenjujete ideje. To je intimniji proces, usmeren na razgovor sa samim sobom i veći je izazov. Šta je gore po tvom iskustvu – naći rasparenu čarapu ili biti jedna? Nije tako strašno ako se čarape raspare. Ponovo ćemo ih upariti ili ćemo rasparenu baciti. Ali kako znati sa sigurnošću da tamo negde postoji druga rasparena čarapa? E tu nastaje problem. Dopada mi se ova metafora iz svakodnevnog života jer govori o gubitku kontrole. Biti rasparena čarapa sugeriše neizvesnost, ali ukoliko se prevaziđe strah, biti rasparena čarapa predstavlja novu priliku. Uprkos onome što sam napisao u romanu, u realnosti čarapa i kašika mogu da se upare, baš kao i viljuška i toster. Šta bi poručio riđokosima, koji u tvom romanu izvlače deblji kraj? Nadam se da će prihvatiti knjigu na pravi način, baš kao riđokosi u Španiji. Andres nema ništa lično protiv njih, oni su kolateralna šteta same priče za

Nije tako strašno ako se čarape raspare. Ponovo ćemo ih upariti ili ćemo rasparenu baciti. Ali kako znati sa sigurnošću da tamo negde postoji druga rasparena čarapa? E tu nastaje problem. Dopada mi se ova metafora iz svakodnevnog života jer govori o gubitku kontrole koju se nadam da će svima biti duhovita nezavisno od boje kose. Šta radiš kada naiđeš na rasparenu čarapu? Stavim je u posebnu fioku i zaboravim na nju. Vrlo je moguće da se sada u toj fioci već nalaze dve iste, ali sam isuviše lenj da ih potražim i uparim. Verovatno će se u nekom trenutku ispostaviti da u fioci sa rasparenim ima više čarapa nego u ovoj sa uparenim. Kao i u životu, uostalom. ■

INTERVJU

je oblikovalo. Već sedamnaest godina pišem komediju za televiziju i smešne situacije mi padaju na pamet takoreći po automatizmu.

KOLUMNA

Piše: Dunja Lozuk

no što se spasava od vatre Ketrin Senter je iskrena i zanimljiva priča o porodici, ljubavi i moći opraštanja. Opisujući netipičnu glavnu junakinju – ženu koja duboko skriva svoje traume i rane, koja nije baš dobra u interakciji s drugim ljudima, ali je sjajna u svom poslu – autorka se potrudila da pokaže kako žene apsolutno nisu inferiorna bića, i maestralno je uspela u tome. Kesi Hanvel je rođena za hitne slučajeve. Jedini je ženski vatrogasac u teksaskom vatrogasnom domu, u svojoj karijeri je svašta videla i imala prilike da pomogne mnogim ljudima koje je zadesila tragedija. Kesi je konačno zadovoljna svojim statusom na poslu jer se dugo borila za poštovanje muških kolega. Međutim, kada je njena otuđena i bolesna majka zamoli da se preseli u Boston kako bi brinula o njoj, Kesi će imati problem da se uklopi u novu okolinu, ponovo kao jedina žena vatrogasac, ali u mnogo težim uslovima. Majka ju je ostavila još kad je bila dete, i Kesi to nije prebolela. Nikad nije mogla da se osloni na svoje roditelje, i to ju je oblikovalo u introvertnu i nepoverljivu osobu. Koliko god je pokušavala da se usredsredi na svoju budućnost, i dalje su je mučili događaji iz prošlosti. Suočena sa svim traumama koje je mnogo godina potiskivala, Kesi će morati da prelomi da li želi da svojoj majci dâ ono što misli da ne zaslužuje – oproštaj. Vatrogasni dom u Bostonu se mnogo razlikuje od Kesinog starog rad-

nog mesta. Maltretiranje novih kolega, nedostatak sredstava i loši uslovi samo pojačavaju nezadovoljstvo muških vatrogasaca kada shvate da u ekipi imaju damu – pa makar ona i bila sposobna i pametna poput Kesi. Svi je gledaju ispod oka, osim zaljubljenog novajlije, kome izgleda ne smeta što je ona došla, već naprotiv. Ali ona ne sme da razmišlja o ljubavi jer pamti savet koji je dobila od svog bivšeg kapetana: „Nikad se ne petljaj sa vatrogascima, takva ljubav je za naivne tinejdžere.“ Nedugo nakon upoznavanja novog kolege, Kesi oseća kako joj odlučnost za distancom bledi, i počinje da gaji osećanja prema njemu, a to znači da rizikuje sve – jedini posao koji je ikada volela i gde je nakon mnogo muke uspela da je konačno ozbiljno shvate i prihvate kao sebi jednaku. Iz ove nadahnjujuće priče naučićete mnogo o praštanju i isceljenju. Ovaj dirljiv roman podseća da možemo pronaći utehu tamo gde se najmanje nadamo. Ovo je takođe priča o ženama u svetu muškaraca, o njihovoj borbi za ravnopravnost. Muškarci ponekad zanemaruju snagu žena, a ne bi smeli. Biti hrabar je ponekad najteži zadatak u životu jedne žene. Naša junakinja će naučiti da je najhrabriji potez već napravila prihvativši sebe, svoje greške i svoju ranjivost. Kada prihvatimo da ćemo uvek na neki način biti slabi, da ćemo uvek imati mane, tada ćemo spoznati pravu snagu koju nosimo u sebi. ■

Iz ove nadahnjujuće priče naučićete mnogo o praštanju i isceljenju. Ovaj dirljiv roman podseća da možemo pronaći utehu tamo gde se najmanje nadamo

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Autor nam otkriva kako je roman Tragovi u snegu prešao dug put od crteža iz sveske za hvatanje beležaka na predavanjima iz pružanja prve pomoći na bojnom polju do savremene, urbane, nežne i potresne priče Piše: Zoran Ž. Paunović

Najpre je bio crtež.

Život kao neiscrpna inspiracija. Ali i: U to vreme na fakultetu slušali smo predavanja o Džonu Donu, kojim sam bio fasciniran… pa, skoro kao i Džonom Miltonom… i izučavali njegov život i delo (koje je, o, tako mnogo, mnogo više od onog „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina…“ ), ali smo otkrivali i Kventina Tarantina (True Romance u Zvezdi, Pulp Fiction u bioskopu Balkan… Reservoir Dogs na VHS kaseti iz video-kluba u kraju došao je na red nešto kasnije), tako da duboko verujem da je gospodin Don odgovoran za međusobnu povezanost svih ličnosti u Tragovima u snegu a gospodin Tarantino (kao i postmoderna kao takva) za njegovu fragmentiranost, koja je u prvobitnoj verziji bila znatno izraženija, dok je ova koja se nalazi pred vama prilagođena današnjem čitaocu. Želeo sam da napišem roman kakav bih i sâm voleo da pročitam – brz, životan, na prvu loptu jednostavan, filmičan, sastavljen od scena i priča koje mogu da se čitaju nezavisno jedne od drugih i nehronološkim redom, koji mogu da ostavim kad poželim i vratim mu se u bilo kom trenutku, koji neće imati jednog glavnog junaka već će svi, a istovremeno i niko, biti glavni njegovi junaci, a oni su svakodnevni, obični, takozvani mali ljudi u urbanoj sredini koje srećemo na ulici i žive

svoje obične živote poput svih nas, onako kako to najbolje znaju i umeju u vremenu zlom koje nikako da prođe i od kog je većina mojih najbližih i najdražih prijatelja pobegla već do sredine devedesetih. Njima je posvećena deseta, poslednja priča u romanu, koja je u trenutku pisanja bila smeštena u daleku budućnost, dok je danas realnost. Dvadeset i dve godine nakon što sam napisao ovih deset priča, u razgovoru sa makedonskim piscem Tomislavom Osmanlijem tokom prevođenja njegovog romana Iza ugla, upitao me je da li i sâm pišem. Odgovorio sam da sam pisao ali da više ne pišem. Rekao mi je da je to nemoguće i zamolio me da mu pošaljem neki svoj tekst. Pronašao sam ove zaboravljene priče sačuvane na flopi-disku i poslao mu neke od njih. Nakon nekoliko sati u mejlu mi je odgovorio (između ostalog) da moram da pišem. Te reči su me pratile narednih dana ne dajući mi mira, pa sam na kraju pročitao sve priče koje sam nekada davno napisao, shvativši da se u međuvremenu gotovo ništa u našem društvu promenilo nije a još manje u ljudskoj prirodi, da su priče aktuelne kao i u trenutku pisanja, da nas samo na planeti nema više pet milijardi već skoro devet i da treba da ažuriram, iliti apdejutujem, tih deset priča koje zapravo čine roman. Tako su, između ostalog, i ličnosti Tragova u snegu umesto super osmica i foto-aparata dobili mobilne telefone i ajfone u ruke a neki od njih, autori i čitaoci ličnih oglasa u časopisima, postali korisnici društvenih mreža.

TAJNE PISACA

Više od reči

sku stolicu sela energična, dobrodržeća, elegantna gospođa u srednjim godinama, glasno pozdravila barmena i naručila votku. Istog trenutka na pamet mi je pao crtež iz vojske i obećanje dato samome sebi i priča je bila tu, trebalo ju je samo napisati, a to sam i uradio nakon nekoliko sati provedenih na predavanjima, čim sam stigao kući.

Svesku iz vojske sa crtežom gospođe za šankom još uvek čuvam. Kao uspomenu na vreme kada nismo ni slutili šta nam budućnost donosi. ■

Davno, tokom služenja roka u nekadašnjoj JNA, na jednoj od praznih stranica sveske koju su nam dali za hvatanje beležaka na predavanjima iz pružanja prve pomoći na bojnom polju, dok nam je starešina objašnjavao da u ratu najpre ginu jurišnici a odmah nakon njih i bolničari, plavom hemijskom olovkom nacrtao sam dobrodržeću, sredovečnu gospođu što posmatraču okrenuta leđima sedi na barskoj stolici za šankom na kom su prazne čaše i razgovara sa barmenom. Na dnu stranice, u levom uglu ispod crteža, napisao sam Ovde će doći priča. I došla je. Doduše, nekoliko godina kasnije. Nešto pre sredine devedesetih godina prošlog veka, u nekadašnjoj kultnoj knjižari i kafe klubu Plato, gde su ljudi gladni i žedni dobre pisane reči provodili sate tragajući za novim domaćim i stranim naslovima, u razgovoru sa knjižarima ili ispijajući piće, dok sam sa omiljenim kolegama i koleginicama sa anglistike pio jutarnju kafu na gornjem spratu, šanku je prišla i na bar21

BIBLIOTEKA POZNATIH

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Promo

Nebesa, prvi scenario iz knjige Pre nego što crvima kažem zdravo, postala su film, a sa njihovim autorom, proslavljenim rediteljem i scenaristom Srđanom Dragojevićem, razgovarali smo o važnim porukama ovog ostvarenja i književnosti uopšte

d 2015. u knjižarama se nalazi zanimljiva knjiga Pre nego što crvima kažem zdravo, u kojoj se nalaze tri scenarija našeg proslavljenog reditelja, scenariste i pisca Srđana Dragojevića. Prvi scenario – Nebesa – postao je film. U bioskopima je od 17. novembra, a izdavačka kuća Laguna producent je ovog ostvarenja. Nebesa dramaturški čine tri priče, postavljene u tri dekade, koje se dešavaju 1993, 2001. i 2026. Junaci priča se menjaju, priče

se prepliću i otvaraju brojna, Srđanu važna pitanja, metafore i alegorije. Šta možete da nam kažete o filmu a da ne odate zaplet? Pre svega, knjiga sa tri moja scenarija je svakako neobično delo koje je Laguna izdala. Bila je dilema da li bi čitalačka publika bila zainteresovana za ovakav hibridni žanr jer scenariji su ipak na sredokraći između klasične literature i objavljenih dramskih teksto-

va koji se, tu i tamo, pojavljuju. Ipak, izgleda da su čitaocima zanimljivi jer su pisani na način koji je ipak bliži romanu no šturom dramskom tekstu. Biće mi zanimljivo da knjigu pročitam jednom u budućnosti imajući i svest o tome kakav sam film snimio, a verujem i publici. Snimanje filma je uzbudljiva avantura i kompleksan proces, mnoge stvari se menjaju „u hodu“ i biće zaista zanimljiv pogled na ovu knjigu kada sva tri scenarija budu snimljena.

Kome je namenjen ovaj film? Volim da mislim kako su moji filmovi za heterogenu publiku, nemam u svom stvaralaštvu potrebu da „propovedam“ i da stvaram samo za „biranu publiku“. Možda su zato metafore i značenja u filmu posloženi poput „doboš-torte“ – neće svi pronaći u njemu iste metafore, neke su očigledne a druge pak skrivene u tkivu filma. Mene ovde zanimaju bitna pitanja epohe u kojoj živimo; epohe koja podseća na prve vekove hrišćanstva, kada paganski rituali i hrišćanstvo žive zajedno, paralelno, stvarajući neobičan svet. Takav svet je i onaj koji nas okružuje – može se reći da se većina ljudi uči hrišćanstvu, često preuzimajući običaje koji, zapravo, nisu ni postojali u doba pre polavekovne dominacije ateizma u socijalističkom društvu. Takođe, zanimaju me pitanja vezana za ČUDA, oko kojih se radnja filma grupiše – kada je ČUDO nepobitan znak božje milosti a kada, recimo, đavolovo iskušenje. Džon Kalvin, čuveni teolog i reformator, rekao je da „I đavo ima svoja čuda“ i veoma je teško razlikovati jedna od drugih. Zatim, metafora, jedna od centralnih, „Zlatnog teleta“ – koliko je, zapravo, hrišćanstvo danas autentično i koliko je vera zaista usmerena ka Bogu a koliko je reč o obožavanju Zlatnog teleta, idola koji predstavlja simbol konzumerizma, pohlepe i sebičluka? Takođe, pitanje stvaralaštva u trećoj priči filma, satira na račun „kreativnih industrija“, pitanja svrhe i cilja stvaralaštva – da li je umetniku danas dozvoljeno da stvara iz unutrašnje potrebe ili je uvek u pitanju nužno nametnut lukrativni momenat, pitanje isplativosti. O tome priča segment o slikaru koji počinje da stvara „hranljiva platna“ sa kojih gledalac može da napuni stomak. Spomenuli ste jednom prilikom da je Vaš „bekgraund“ više književni nego filmski, pa u svojoj biografiji imate upisane i tri zbirke poezije, kao i tri knjige za decu. Kako je film preuzeo primat u Vašem životu i koliko se zapravo književnost i film u Vašem životu prožimaju?

Moj stvaralački početak vezan je za poeziju, književnost i novinarstvo. Film se „dogodio“ sasvim slučajno. Reč je bila o opkladi Moj stvaralački početak vezan je za poeziju, književnost i novinarstvo. Još kao srednjoškolac pisao sam za Omladinske novine pretežno rok kritike. Kasnije sam, uporedo sa studijama psihologije, pisao i objavljivao poeziju i kratke priče u brojnim časopisima širom Jugoslavije. Prva knjiga Knjiga akcione poezije dobila je nagradu „Branko Radičević“ 1986. godine, jednu od tada najznačajnijih književnih nagrada. Bio sam i urednik književne rubrike u Studentu. Film se „dogodio“ sasvim slučajno. Reč je bila o opkladi. Naime, družeći se sa studentima Akademije, sporečkah se jednom prilikom oko procene jednog domaćeg filma. Drugari su hteli da me „spuste na zemlju“, tvrdeći da, iako sam filmofil, sa dugim „stažom“ u Kinoteci, ipak sam samo filmski amater dok su oni… „profesionalci“. Uvređen takvom olako izrečenom diskvalifikacijom, rekao sam da studirati Akademiju i nije tako „velika fora“, kako oni tvrde – ponudio sam im da to i praktično dokažem. Izaći ću na prijemni ispit i primiće me. Tako je pala opklada. Zaista sam izašao i bio primljen, i to kao prvi na listi. Dokazao sam šta sam hteo, ali mi je nakon toga bilo pomalo žao da ne studiram fakultet koji je izuzetno zanimljiv i koji nije baš lako upisati. Prve godine na Akademiji mi nije bilo lako, želeo sam da završim i psihologiju na kojoj mi je, u tom trenutku, ostalo još dva ispita i diplomski. Poslednje knjige koje ste napisali su posvećene deci. Da li Vas to ispunjava na drugačiji način od pisanja za film i da li planirate da nastavite da pišete za najmlađe?

Oh, imam još dve knjige u planu. I to odobrene od moje najmlađe dece. Znate, kada ih imate petoro, sa svima prolazite kroz te faze, najbolje knjige, najbolji filmovi, to vas nekako održava mladim i prosto znam kakve su promene nastupile u novim generacijama. A uvek sam i voleo literaturu za decu. To je precizna, kratka forma, najviše nalik poeziji. Dečji svet je fascinantan po svemu, pogotovo što nema „foliranja“. Morate biti zanimljivi. Deca su najbolje sudije. Iskrene i neumoljive. Šta čitate u slobodno vreme? Eh, ko me prati na Tviteru zna da sigurno nekoliko puta nedeljno preporučujem i filmove i serije ali i – knjige. Nekada čitam i dve knjige paralelno, već decenijama čitam otprilike knjigu nedeljno, i to je već biblioteka koja teško nalazi dovoljno mesta u stanu.

BIBLIOTEKA POZNATIH

Ali za sada – Nebesa. U filmu se radi o tri Božja čuda u današnje vreme. Mesto dešavanja nije nužno naša zemlja, reč je o zemlji u kojoj se, posle pola veka ateizma i socijalizma, hrišćanstvo vratilo i namerava tu da ostane. Može se reći da je, žanrovski, u pitanju „hrišćanska alegorija“, drama sa elementima crne komedije ili, kako moja sestra, koja je monahinja, kaže „hrišćanska komedija“.

Imate li omiljene filmovane knjige? Odnos književnost – film je veoma zanimljiv i kompleksan. Često po najboljim romanima ne nastaju i najbolji filmovi. Film i literatura su kompatibilni, ali je taj odnos sve samo ne jednostavan. Često se desi da najbolje filmske adaptacije nastaju po veoma prosečnim romanima, onima koji daju filmskom scenaristi i autoru priliku da ih nadograde i daju im nove slojeve. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobio za svoj scenaristički rad stigao je od Džulijana Barnsa, koji je Bodljikavo prase napisao inspirisan suđenjem bivšem diktatoru Todoru Živkovu u njegovoj matičnoj zemlji. On je proveo u Bugarskoj nekoliko meseci i na osnovu tog iskustva, objektivno „autsajderskog“, napisao ovu novelu. Moja adaptacija je mnogo složenija i potiče od „insajdera“, nekog ko je proveo dve i po decenije u veoma sličnom režimu, nastavivši da živi u mladoj, disfunkcionalnoj demokratiji. Barns je, nakon čitanja scenarija, iskreno rekao da je scenario mnogo kompleksniji od romana. Veliki je to kompliment jer ovaj roman smatram jednim od njegovih najboljih. Pišete li nešto novo? Kako da ne. Negde pred leto završio sam scenario prve sezone TV serije inspirisane knjigom Marka Vidojkovića E baš vam hvala, a upravo privodim kraju scenario nastao po fantastičnoj zbirci priča Lane Bastašić Mlečni zubi. ■ 23

AKTUELNO

„PESMA LEDA I VATRE – NOVO POGLAVLJE“ Literarni konkurs „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“, inspirisan čuvenim serijalom Džordža R. R. Martina, podstakao je naše čitaoce na kreativnost, pa su članovi žirija – vrhunski poznavaoci žanra – Goran Skrobonja, Aleksandar Aca Seltik i Ivan Jovanović imali težak zadatak da izaberu tri najbolje priče. Čestitamo pobednicima i zahvaljujemo svim učesnicima koje je ova tema inspirisala! 1. MESTO

Poljubljen vatrom, zaveden ledom, Zoran Petrović

Naleti ledenog vetra podižu oblake snega. Na proplanku iznad Uklete šume i podnožja Frostfanga svetlost vatre otkriva ulaz u pećinu. Strujanje vazduha raspiruje plamen, pa igrom senki neravni zidovi izgledaju kao džinovska lica koja se pokreću. Naga devojka kupa se u kladencu tople vode i otvorenih očiju, nalik na dve ledenoplave zimske ruže Vesterosa, budna sanja... U snoviđenju lebdi iznad sopstvenog tela. Leži nedaleko od kapije Zida prekrivena medveđim krznom, kao da spava. Kosa boje užarenog divljeg kestena rasuta joj je po golim ramenima i samrtnoj ledenoj postelji. 24

Usud-drvo u podnožju lomače gori, ali plamen okleva... posustaje. Posle nekog vremena devojka najednom oživljava. U viziji otvara oči uz krik; istim krikom u pećini izranja iz vode.

se zatvara, pa ubrzo nestajete među stablima obližnje šume. Negde u svesti ispod svesti prepoznaješ svoj put ka meni. Čekam te.

„Nikada nisi ni mislio da spališ moje telo“, odjekuju zidovi njenim promuklim glasom. „Gornju polovinu lomače napravio si od vlažne i zaleđene severnjačke cunge. I deca znaju da to drvo sa vatrom ne druguje – dao si mi vremena da oživim. Bila sam dovoljno daleko od Kralja Noći da njegova propast ne bude i moja, a dovoljno blizu postojbini da kletva predaka postane moje nasleđe.“

Dovedi mi moj narod, ljubavi. Dovedi Kraljici Noći njenu buduću vojsku...“

„Ti ne znaš ništa, ljubavi...“, često sam ti to znala reći, „ali za jedno si bio u pravu. Bićemo ponovo zajedno u našoj pećini.“

Okrenula je glavu i susrela se sa sanjivim pogledom malog Brena. Znala je da je do pre nekoliko trenutaka bio vuk. Trčao je slobodan. Sada je ponovo tu, u krevetu. Ponoćni povetarac je ušao kroz prozor i rasplamsao sveću, razigravajući senke po zidovima sobe i po njenom naboranom licu.

„Vidim podnožje Zida i tebe kako na vrancu predvodiš Slobodne Ljude. Okrećeš se da odmeriš kapiju koja

2. MESTO

Stara Nen, Luka Jocić „Šta to gledaš, Stara Nen?“

Foto: iStock

AKTUELNO

POBEDNICI KONKURSA

Duboko je uzdahnula i setno vratila pogled zvezdama. Bila je prelepa noć. Mirna noć. Neće biti još mnogo takvih.

Dobro je, ipak je nije čuo. To je bio samo trenutak slabosti i Stara Nen je rešila da se on više ne ponovi. Treba da izdrži još samo malo.

iskoči iz mesa u koje beše zapreten. Prodajući Bruskove mušule, ostrige i puževe, Ket je čula šta se šapuće po dokovima i uličicama Krpareve luke.

„Čekam povratak zmajeva, mali Brene.“ Zastala je. Nije trebalo to da mu priča. Neke stvari Bren treba sam da sazna. Ona je tu samo da ga sačuva. Da ga usmeri. I da glumi dadilju.

Ispod gomile slojeva njene stare, otrcane odeće crvena ogrlica je jarko zasvetlela.

Pojedinci su tvrdili da se zvezdočatci kulta mole nekome zakatančenom i sahranjenom, ali živom. Drugi su pak bili ubeđeni da kult slavi vladara sa ostrva Leng. Nekakvog crnog faraona. Iako je Lomas Hodač zabeležio da tamo stoluju božanske carice.

„Drevne priče govore o crvenoj vatri na nebu“, konačno nastavi, „koja će najaviti njihov povratak. A biće nam potrebni zmajevi i njihov plamen.“ Bren je voleo priče i to je bio najveštiji način da mu se kaže ono što je trebalo da zna. „Jer noć je mračna i puna užasa“, završi ona. Okrenula se ponovo dečaku u krevetu. Bio je u dubokom snu.

Tmina za petama, Bojan Tarabić

Znala je i za one druge, grozomornije glasine. O bleštavom trapezoedru. O krvjeziku. O praocu netopira.

Dok je prolazila kraj hramova, čula je iskušenike Kulta zvezdane mudrosti na vrhu njihovog vidikovca kako pevaju večernjim zvezdama. Njihovi grleni glasovi stapali su se u rečenice predvojene tako da kušaju jezik i dušu. S ogromnih mangala naloženih ispred doma Gospodara svetlosti dolebde vitica dima. Čula je molitve R’lorovih sveštenika kako odzvanjaju: „Noć je mračna i puna užasa“, opetovali su.

O besmrtnom oborotnju, kadrom da se premetne u šta god poželi. Ta misao joj je delovala primamljivo. Naspram toga, umeće kojim raspolažu sveštenici Mnogolikog boga je najobičnija promena krinki na pozornici.

Ovima nije. Šta je Sunce naspram zvezdomorja? Samo kap u okeanu. Okrenula se ka reskim glasovima. Iako se nije pojačalo ni za jotu, pojanje joj ispuni uši. Čitavo telo joj se ukrutilo, duh je, čini se, želeo da

Gmizavim haosom u hiljadu obličja. Možda.

Čula je da se ljudi plaše topota nekakve bele kobile. Možda bi trebalo da ujaše za onim koji može biti i jahač i konj, i uhoda i magla.

AKTUELNO

Teško je bilo ćutati godinama, biti jedini koji zna. Ali Stara Nen je ćutala. Da nije, možda mali Bren ne bi sada tu ležao nepokretan. Morao je da padne. To ponavlja sebi svakog dana od tog kobnog događaja. Ipak, savest nije prestala da je grize. Šta ako nismo u pravu? Šta ako sve ovo ne bude dovoljno? Bren je mogao da proživi makar ono malo koliko nam je ostalo na svojim nogama...

3. MESTO

Ili ipak ne. Kažu, cena je previsoka. ■

25 25

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA ROMAN

Čovek koji je voleo pse LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

Leonarda Padure, KNIJGA KOJA SILINOM GRČKE TRAGEDIJE PRIČA O UBISTVU LAVA TROCKOG PREVODILAČKI IZAZOV

a jubilarnoj osamdesetoj tribini Laguninog književnog kluba o Čoveku koji je voleo pse, raskošnom romanu raskošnog pisca Leonarda Padure, razgovarali su prevoditeljka Dragana Bajić i urednik knjige i pisac Branko Anđić. AMBICIOZNO I OPASNO

B. A.: Retko koji pisac danas pokušava da napiše tzv. totalni roman. U Padurinim knjigama od 500, 600, pa i 700 strana nema viška, čitaju se kao da je u pitanju dugačka priča sa izvanrednim ritmom. On je jedinstven i u pogledu reorganizacije novog baroknog izraza – Čovek koji je voleo pse je pisan raskošnim jezikom koji nije isforsiran, već je pažljivo sročen, bogat i bujan. Ovo je pravi bestseler koji ne možete da prestanete da čitate. Tome doprinosi činjenica da je Padura, iako je studirao književnost, imao dugu i uspešnu karijeru novinara i filmskog i televizijskog scenariste. Tako da ima „nerv“ čoveka koji ume da kombinuje književnu produhovljenost sa neposrednošću saopštavanja novinarskog diskursa. To mu pomaže da njegove „podebele“ knjige ne budu dosadne. Ova knjiga je važna i zato što je u njoj rečeno mnogo toga što se inače ne govori – to je, pre svega, roman protiv jednoumlja, ali pripada i velikoj tradiciji latinoameričkog romana o diktaturi. 26

D. B.: Najzaslužnija što je knjiga došla pred naše čitaoce jeste Ljiljana Popović Anđić, koja je započela prevođenje ove knjige, koju je, s jedne strane bilo pesma prevoditi, a s druge strane nije bilo lako, jer Padura ima biran rečnik i njegovu baroknost treba postići i na srpskom. Ali kad je neko književno delo toliko vredno i toliko vas zaokupi svojom sadržinom i porukom, vi se saživite s njim, gledate da prenesete taj duh, i reči prosto izlaze same. Nisu to samo reči, to su i sintaksičke konstrukcije, red reči u rečenici, kako bi se postiglo tačno ono što je pisac hteo da kaže. Padurin jezik teče kao reka. VELIKI HUMANIZAM D. B.: Padura je dobio preko 20 nagrada, prevođen je na više od 20 jezika, a na dodeli nagrade „Princeza od Asturije“ izjavio je da zapravo ima tri otadžbine. Na prvom mestu je Kuba, na drugom španski jezik, a na trećem rad. Rekao je da ne sumnja da na Kubi ima i talentovanijih pisaca od njega, ali on je svakako najradniji od svih njih i ta njegova vrednoća i upornost se očigledno odražavaju u činjenici da ima mnogo napisanih romana, zbirki pripovedaka i eseja, kao i scenarija. Iz knjige Čovek koji je voleo pse izbija veliki humanizam. U jednom govoru izjavio je da je važnija svrha knjige od njenog postojanja. Verujem da Padura namerava da poboljša ovaj svet tako što će demontirati totalitarizme. Ovo nije revizija istorije, već ljudska priča koja dotiče užasan to-

talitarizam, koji je upropastio milione ljudskih života, što u Sovjetskom Savezu, što u Meksiku, što na Kubi. Iz ove knjige može mnogo da se sazna o Španskom građanskom ratu, ali ovo je prvenstveno ljudski roman u najdubljem smislu te reči, koji dotiče sve međuljudske odnose. DVOJNICI I STRUKTURA ANTIČKE TRAGEDIJE B. A.: Svi važni likovi u ovoj velikoj knjizi prolaze kroz tretman dvojnika. To je najočiglednije u liku ubice koji svaki čas menja identitete. Mi ne pratimo samo faktografiju njegovih skrivanja i promena nego vidimo i kako se iznutra menja kad preuzima te razne uloge. Njegova majka Karidad je tipičan predstavnik dogmatskog mišljenja. Ona ima ideju kojoj će žrtvovati sve, pa i svoju decu. Merkaderov mentor, KGB-ovac, koji ga sprema za njegovo životno delo – ubistvo Trockog, svaki čas se pojavljuje drugačije, čak menja i raspoloženja. I sam Trocki nije predstavljen samo kao žrtva staljinizma. On je takođe dogmatski lik, potpuno nošen svojom idejom, koja ga pretvara u egomana koji gubi osećaj proporcija, koji žrtvuje svoju decu, i sebi čak dopušta i ljubavnu aferu sa čuvenom slikarkom Fridom Kalo, iako ga je njen muž, čuveni slikar Dijego Rivera, primio u Meksiku i napravio mu tvrđavu od svoje divne Plave kuće. Po strukturi, ovaj roman liči na staru grčku tragediju, zahvaljujući triku koji su Eshil i njegovi ispisnici primenjivali. Na početku knjige znamo ishod, pa je cela knjiga razrada kako se stiže do toga, ali zato nije manje zapetljana i napeta. ■

KNJIŽEVNA KRITIKA

Zbirka članaka, predavanja i recenzija Marija Vargasa Ljose Pola veka sa Borhesom svedoči o više od pola veka iščitavanja pisca koji je za njega bio neiscrpan izvor intelektualnog zadovoljstva Piše: Aleksandra Đuričić

ada se dva velika pisca sasvim različitih poetika nađu u ulozi novinara i intervjuisanog, i to nekoliko puta u razmacima od po četvrt veka, nastane knjiga nobelovca Marija Vargasa Ljose o njegovom poimanju Borhesa kao izuzetnog umetnika i kontroverzne ličnosti. Vargas Ljosa počinje svoju malu knjigu intervjua i eseja o Borhesu sa platforme divljenja i odavanja počasti piscu koji je odredio razvoj latinskoameričke književnosti dvadesetog veka. Ali... ispod plašta učtivosti i divljenja kao i (ponekad lažno) skromnih izjava o nedostižnosti Borhesovog majstorstva, kriju se žaoke koje Vargas Ljosa nikad i nigde nije umeo da obuzda, ni na književnom ni na polju politike u kojoj se neuspešno oprobao. Borhes sebi nije dozvoljavao da upada u zamke preterane glagoljivosti. Odmeravajući čitavog života i reči i gestove, Vargasu Ljosi je u više navrata davao šture odgovore na šablonska novinarska pitanja, objašnjavajući svoje književne magistrale taman koliko i privatne detalje o životu koji je bio neobičan do ekscentričnosti. Sve te detalje odavno je i pomno uočio Vargas Ljosa, suprotstavljen Borhesu pre svega kao pisac koji piše pretežno romane, dok je Borhes otvoreno prezirao velike forme nazivajući ih piskaranjem u najboljem slučaju. Ono što je očigledno fasciniralo Vargasa Ljosu u Borhesovom delu bio je svet koji je stvorio kao veliko razapeto platno za svoju prozu i stihove koje je cenio kao najviši oblik književnog izražavanja. Taj borhesovski

svet koji je ušao u kolektivnu svest čitalaca sa tigrovima, ogledalima, vrtovima, lavirintima i bezličnim ljudima, koji su pre metafore i ideje nego likovi od krvi i mesa, začinjen prizorima izmišljene mladosti među lošim momcima iz predgrađa Buenos Ajresa, koji potežu bodeže i dobro igraju tango, taj magični svet koji je Borhes stvorio neodoljivo je privlačio i pisce željne da u njega uđu i osete realnost mašte koja je u Borhesovom životu nadoknađivala sve neproživljeno i uskraćeno slepilom. Ipak, ovo nije knjiga o sudaru dva velikana već inspirativne beleške koje će čitaoca navesti da nastavi ili počne da otkriva knjige i jednog i drugog. Nadahnuti esej Vargasa Ljose o putovanju u balonu, zapravo velikom putovanju na koje je već ostareli Borhes krenuo sa Marijom Kodamom, svojom jedinom istinskom saputnicom, ispunjen je razumevanjem i sentimentalnošću. Esej o Borhesu u politici (iako naslov deluje kao oksimoron) kritikuje njegovu pasivnost u odnosu na pukovničke režime i nesrećnu čajanku sa Pinočeom koja je, najverovatnije, Borhesa koštala Nobelove nagrade. Raspričani i vedri Vargas Ljosa kritikuje političku pragmatičnost sa strašću neuspelog političara koji je ostao dosledni borac za latinskoamerički svet. Iako je to najbolje činio svojim romanima, Vargas Ljosa je zaista dokazao svoju privrženost idejama demokratije i svekolikog napretka čovečanstva koje se otima „čvrstoj ruci“. Ali i na toj tački izrazitog neslaganja sa Borhesom on ponovo pripisuje političke autogolove velikog pisca jednoj vrsti umetničkog

nesnalaženja i introvertnosti koja je Borhesa vodila na svim životnim planovima.

KNJIŽEVNA KRITIKA

NESVAKIDAŠNJI DIJALOG DVA KNJIŽEVNA VELIKANA

Čak ni tako talentovan i elokventan pisac kakav je Vargas Ljosa ne uspeva ovom knjigom da obuhvati sve dimenzije Borhesa koji je još za života postao institucija, a njegovo delo steklo bezrezervne obožavaoce koji i dalje odgonetaju zagonetke, lavirinte i pitanja beskraja. Sam pisac je u jednom odgovoru Vargasu Ljosi rekao da najviše ceni poeziju i da bi na pusto ostrvo od poezije poneo svoju sopstvenu, onu koju ima u glavi. Ta neispevana, unutrašnja težnja za savršenstvom, nepostojeća i nedostižna kao da je najviše i fascinirala pragmatičnog i epski raspričanog Vargasa Ljosu. Poezija neuhvatljivog koja je istovremeno najdublje ljudsko očajanje pred konačnošću i uhvatljiva nada u besmrtnost svetova mašte. ■

Borhesova neispevana, unutrašnja težnja za savršenstvom, nepostojeća i nedostižna kao da je najviše i fascinirala pragmatičnog i epski raspričanog Vargasa Ljosu

Prozor u budućnost

IZ PRVE RUKE

Ako vam je neka knjiga zaista preko potrebna da biste shvatili šta vas i vašu decu čeka koliko sutra, to je 2030 Maura F. Giljena, koju nam urednik Srđan Krstić preporučuje jer iz više uglova oslikava svet u kojem ćemo uskoro živeti i tera nas da razmišljamo unapred

vi znaju izreke koje se pripisuju Heraklitu: „Sve teče, sve se menja“ i, „Ne možeš dva puta ući u istu reku“. Tako je Heraklit vekovima ostao jedan od retkih filozofa čije se učenje u osnovi ne može osporiti. Živimo u svetu u kojem je jedina konstanta – promena (Ajnštajnovi sledbenici bi vam rekli i brzina svetlosti, ali to mogu da potvrde kad prođe još koja hiljada godina). I tako smo mi ljudi, još od vremena Heraklita, pratili tihu reku promena, koja je ponegde imala i brzake i virove ali je manje-više bila mirna. Onda je poslednjih decenija matica naglo ubrzala, virovi su učestali i u daljini se čuje buka, tamo gde reka treba da zavije. Vi, kao i ja, verovatno znate nekoliko generacija penzionera, a sistem penzija zasniva se na principu da ima više radnika nego penzionera. Negde oko 2030. taj odnos snaga će se promeniti, kao što će se promeniti mnogi drugi odnosi koji čine svet kakav poznajemo i omogućavaju mirnu plovidbu po Heraklitovoj reci. U to vreme broj operativnih kompjutera, od kojih će mnogi biti obdareni i veštačkom inteligencijom, nadmašiće broj mozgova, robota će biti više nego radnika, starijih više nego mlađih i današnji sistem penzija ali i zarada doživeće korenite promene.

Točkovi razvoja grabe napred i vektori različitih sila će se susresti oko 2030, koju godinu pre ili kasnije, a naš brod na Heraklitovoj reci će se konačno uputiti ka vodopadu koji zapravo pravi svu tu silnu buku promene

VODOPAD PROMENA

različitih sila će se susresti oko 2030, koju godinu pre ili kasnije, a naš brod na Heraklitovoj reci će se konačno uputiti ka vodopadu koji zapravo pravi svu tu silnu buku promene, a mi ga još uvek ne vidimo iako ga čujemo. Problem je što stari brodovi po vodopadima ne plove.

Biće tu i dobrih stvari. Žene će postati bogatija polovina čovečanstva, srednja klasa u nekada nerazvijenim zemljama jugoistočne Azije i podsaharske Afrike biće brojnija od one u Evropi i Severnoj Americi, a to su dobre vesti za veći deo čovečanstva. Točkovi razvoja grabe napred i vektori

Autor knjige 2030 Mauro F. Giljen je dekan na najprestižnijem fakultetu za menadžment na svetu i knjigu nije napisao ni da plaši ljude ni da se pravi važan, već da bi nama, udobno zavaljenim na palubi Heraklitovog broda ukazao da plovimo ka vodopadu promena koji nekako moramo da sa-

vladamo. 2030 nije knjiga futurističkih predviđanja na granici naučne fantastike već nam autor, koji je na izvoru informacija, iz više uglova oslikava svet u kojem ćemo uskoro živeti i tera nas da razmišljamo unapred, da pokušamo da shvatimo promene u svetu i našim životima koje su već započele, a kulminiraće za desetak godina. Ako vam je neka knjiga zaista preko potrebna da biste shvatili šta vas i vašu decu čeka koliko sutra, i kako se treba pripremiti za taj let preko brze vode, to je ova. Knjiga 2030 je prozor u budućnost. Otvorite ga, oslušnite buku i otisnite se slobodno niz vodopad promena. ■

Mala Laguna

MALA LAGUNA

Pronađite svoje boje Sa nagrađivanom autorkom romana za mlade Danicom Bogojević razgovarali smo o novoj knjizi #izazov, izvanrednom romanu o sazrevanju i kreativnosti

Razgovarala: Iva Burazor Foto: Privatna arhiva

d Danice Bogojević, autorke romana Zagrli Mesec, nagrađenog priznanjem „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za decu i omladinu za 2020. godinu, stiže nam uzbudljiva i podsticajna priča o virtualnom herojstvu i stvarnoj hrabrosti – #izazov. Ema želi da otkrije svoje pravo lice, bežeći od roditelja i grupe učenika koji maltretiraju sve ostale u školi, bežeći od površnosti koju vidi među prijateljima i njihovog dokazivanja na društvenim mrežama. Ipak, jednom izazovu neće moći da odoli... Na kraju će naučiti da je potrebna velika hrabrost da odoliš svim izazovima i ostaneš veran sebi. Šta će mladi čitaoci pronaći u Vašoj novoj knjizi?

NOVO IZ SVETA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

NEDOSADNA KNJIGA – Grupa autora Bilo da je kišno popodne ili dug letnji dan, bilo da ste kod kuće ili na putovanju, uz ovu knjigu što rasteruje smor nikada vam neće biti dosadno! Vezujte čvorove, napravite i puštajte zmaja, pišite šifrovane poruke i još mnogo, mnogo toga! ■

Ako pišete roman za mlade, kojim želite da im date snagu da izađu van kalupa, onda i vi morate uraditi to isto. I zašto da ne, spojite Fridu i fiziku! Život nije jednoličan a ni jednobojan. Naizgled nespojive stvari mu i daju svu lepotu i šarm. Sve je povezano i međuzavisno. Nauka nije bauk. Ona nam na divan način objašnjava svet oko nas i čini ga boljim mestom za život. A umetnost u suštini radi to isto. Naravno, Frida ovde igra veoma važnu ulogu. To je moj omaž njenoj istrajnosti, borbi i radu. Mislim da je dobar primer za ono o čemu roman zapravo govori. Ne odustati od svojih snova, svojih želja i planova, bez obzira na sve probleme. Kakav je osećaj kada Vas predstavljaju kao nagrađivanog pisca za mlade? Iskreno, više volim što sam pisac čije romane mladi i deca zaista čitaju. Njihove reakcije su mi najveća nagrada. Tada ste nekako sigurni da radite pravu stvar. Mislim da sam uspela da im se približim na pravi način, i to mi je veliki podstrek za buduće priče koje želim da ispričam. Naravno da vam prijaju i nagrade. Bila bih licemerna ako bih rekla drugačije. Sa druge strane, svaka nagrada skreće i malo veću pažnju šire javnosti na vaš rad, što je opet dobro. Ali ne razmišljam o sebi kao nagrađivanom piscu, ispred mene je još dosta posla. Možda se pravi odgovor na ovo pitanje krije u poslednjem pasusu na 58. strani romana #izazov.

Pronaći će priču koja im je pre svega bliska. Sigurna sam da su im poznati problemi sa kojima se susreću moji junaci. Ovaj roman je moja poruka njima da je sve što im se događa, naročito ono loše, prolazno. Da je sjajno i veoma važno da u svakoj nedaći i dobru ostanu dosledni sebi. Da bez obzira na sve nađu način da uživaju i da se zabave. To je veliki izazov koji svi moramo savladati.

Imate li poruku za svoje čitaoce?

Kako su se fizika i Frida našle na istom mestu u Vašoj knjizi?

Pronađite svoje boje jer upravo to nedostaje svetu da bude lepši. ■

ONLAJN EKSKURZIJA – Robert Takarič Sve se zbog pandemije promenilo, a naročito škola. Ali ako je nastava onlajn, zašto bi se đacima uskratilo ono što toliko vole? I tako se rodila sjajna ideja! Nastavnica će povesti svoje učenike na – onlajn ekskurziju! ■

LUČE I SILVIJA – Aleksandra Urošević Devojčica Silvija i mačence Luče su najbolji prijatelji. I ništa nije zabavnije od toga kako, s jedne strane knjige, Silvija otkriva svet oko sebe, i kako, kad okrenete knjigu, Luče svojim mačjim okicama gleda šta sve postoji u njihovom stanu. ■

Knjižara Borislav Pekić, Beograd

Izdavačka kuća Laguna i Delfi knjižare našle su pouzdanog partnera u kompaniji Integraltechnic, koja je zadužena za kompletan enterijer jedne od najekskluzivnijih Delfi knjižara u TC Delta Planet u Nišu. Enterijer od 250 m² osmišljen je da čitaocima omogući lako snalaženje u prostoru, ali i prijatnu atmosferu kojoj će se rado vraćati. Ovu knjižaru odlikuje i kutak namenjen fantastici, stripovima i tematskom giftu – Starway, koji se nalazi i u Delfi knjižari „Borislav Pekić“ u Beogradu. Integraltechnic, kao vodeća kompanija u domenu sajamskog inženjeringa (projektovanje i opremanje štandova), izrade reklamnog materijala i grafičkih usluga, dugogodišnji je Lagunin saradnik i na velikim manifestacijama kakav je Beogradski sajam knjiga. Ugled i poverenje stečeni su posebnim usmerenjem ka kvalitetu pružanja usluga, ali i roka izrade i montaže štandova. ■

VESTI

Knjižara Laguna, Delta Planet, Niš

Ugled i poverenje kao osnove uspešnog poslovanja

DELFI GIFT

Obradujte „štrebera“ u sebi! ABYstyle je brend broj 1 koji neguje štrebersku kulturu – kako sami za sebe kažu! U pitanju je francuska kompanija specijalizovana za izradu gifta sa tematikom mangi i anime i najveći je evropski distributer artikala tog tipa. U kolekciji brenda ABYstyle mogu se pronaći figure, šolje, flaše, zidne dekoracije, torbe, pernice, kolekcionarski predmeti, pa čak i odevni predmeti sa motivima iz omiljenih serija, filmova i strip franšiza, kakvi su Dragon Ball, Naruto, Igra prestola, Hari Poter, Ratovi zvezda i mnogi drugi...

Naruto Shippuden figurica

Proizvode ABYstyle koji će zadovoljiti i najizbirljivije kolekcionare možete naći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■ DINA, Pol i Čani šolja

STAR WARS 3D Boba Fet šolja

Hari Poter lampa One Piece A5 sveska

DR Stone set 2 postera Dragon Ball putna šolja

DC COMICS Batman logo ranac

MOĆNA I SIMBOLIČNA PRIČA

Zabeleženo na O vrhunskom načinu na koji je Ejmi Tan u romanu Klub radosti i sreće istražila veze između majki i ćerki, koje su katkad bolne, katkad nežne, ali uvek duboke, pisala nam je Deana Malek (@bookvalna), koju je knjiga oduševila

truktura romana Klub radosti i sreće umnogome podseća na popularnu igru Mahjong koja je nastala tokom 19. veka u Kini. Stoga, da bi se na najbolji način razumelo konstantno i naizmenično preplitanje priča junaka Ejmi Tan, potrebno je prevashodno razumeti pravila ove igre. Uobičajeno je da Mahjong igraju četiri igrača (otud su i članovi Kluba radosti i sreće osnovanog 1949. godine četiri žene), a kada je reč o ostalim pravilima, postoje razne varijacije, ali sve u svemu, igra podrazumeva set od 144 pločice koje na sebi imaju različite crteže i simbole. S tim u vezi, dominantan broj u romanu je upravo broj četiri, koji prema kineskoj tradiciji nimalo nije srećan, štaviše, Kinezi izbegavaju ovaj broj zbog njegove simbolike povezane sa smrću. Baš kao što se igrači u svakom takmičenju trude da odnesu pobedu, isto tako se i junakinje ovog romana svojski trude da se dopadnu čitaocima. Otud mi se u nekoliko navrata dešavalo da svoju naklonost poklonim jednoj od glavnih junakinja, da bih, već u sledećem poglavlju postupke te junakinje videla iz druge tačke gledišta, što bi promenilo moj doživljaj prethodno pročitanog.

Samim tim, može se reći da je roman Klub radosti i sreće prevashodno zamišljen kao sudar perspektiva. Ejmi Tan pripoveda priču o majkama izbeglim iz Kine u senci rata. One su nova ognjišta pronašle na krajnjem zapadu, u Americi. Uz priču o njima, Ejmi Tan predstavlja i priču o njihovim ćerkama koje su rođene na strani sveta suprotnoj od domovina njihovih majki. Ćerke nemaju usađene korene, nemaju odnos prema tradiciji, niti poznaju kulturu iz koje potiču. Zbog brzine sopstvenih života, brojnih problema u kojima se nalaze, klimavih brakova i loših međuljudskih odnosa, one jednostavno nemaju vremena da slušaju priče svojih majki o načinu života u Kini, niti običajima tog naroda. One se čak često i rugaju svojim majkama, ponekad zbog banalnih razloga, kao što je loš izgovor engleskog jezika.

Zanimljivo je što se u romanu, osim na samom početku i kraju, sudbine junakinja ne ukrštaju, već se prepušta čitaocima da sami sklope kockice prikazanih priča

Gradacijski primer razvoja odnosa između majki i ćerki u ovom romanu najbolje se ogleda kroz simbol ogrlice od žada, koju jedna od njih poklanja svom detetu. Đing-mej, jedna od ćerki, preuzima taj dar bez ikakve emocije na samom početku, štaviše, posmatra ogrlicu kao neukusan, kič komad nakita. U tom delu romana oslikana je najveća komunikacijska i kulturološka barijera između ćerki i majki. Međutim, kako radnja odmiče i kako se donekle prepliću (mada nikad direktno) priče svake od njih, u očima Đing-mej ogrlica njene majke postaje moćan predmet sa simbolikom života. U ovom delu primetna je analogija sa kineskom tradicijom, budući da Kinezi veruju da poludragi kamen žad predstavlja simbol jedinstva. U trenutku kada Đing-mej dolazi do spoznaje da je ogrlica nešto više od običnog kič komada nakita, kao da i same stege kulturoloških razlika slabe i postaju gotovo neznatne. Na taj način, baš kao što kaže i staro kinesko verovanje, nastupa jedinstvo u stavovima glavnih junakinja Ejmi Tan. Zanimljivo je što se u romanu, osim na samom početku i kraju, sudbine junakinja ne ukrštaju, već se prepušta čitaocima da sami sklope kockice prikazanih priča. Još jedna zanimljivost jeste što se, osim na početku, ni u jednom delu knjige ne pominju sastanci Kluba radosti i sreće, što ponovo implicira na to da ovaj roman ne izaziva emocije sadržane u naslovu, već na realan način sagledava porodične odnose i proniče u srž odnosa između svih majki i ćerki. ■

U okviru izazova #PutujućaKnjiga, članovi grupe Delfi kutak pročitali su roman Šala, dirljivu, duhovitu i inteligentnu priču italijanskog pisca Domenika Starnonea o ilustratoru (73), koji posle mnogo vremena dolazi u Napulj, u kuću u kojoj je odrastao, da provede nekoliko dana sa svojim unukom (4). Evo kakav je utisak knjiga ostavila na jednu čitateljku LIKOVI OD KRVI I MESA U KNJIZI

Šala

Domenika Starnonea Piše: Ana Lazarević

omeniko Starnone je dobar pisac, na svakom nivou: od građenja priče do građenja likova, monologa, dijaloga i stila. On ne pravi pomena vredne greške. Priznajem da sam u prvi mah imala predrasude u vezi sa knjigom Šala, proistekle iz mišljenja da autor piše po šablonu, jer su mu romani uvek sličnog obima i na (činilo mi se) slične teme, sa naslovima

od jedne reči, a onda sam je na nagovor prijatelja pročitala i shvatila da uopšte nisam bila u pravu. Deda (Danijele Malariko) i unuk su centralne figure romana, oni su ogledalo u kome su odrazi prošlosti i budućnosti. Između njih dvojice postoji jaz koji pokazuje da za bliskost između dva bića nije dovoljna samo puka krvna veza, već su potrebni blizina, posvećenost, ruka u ruci, zajedničke suze i zajednički smeh. Danijele nije čovek bez emocija, on svoju ćerku bezrezervno voli, o svojoj pokojnoj ženi sa ljubavlju i žaljenjem govori, ali unuka jednostavno slabo poznaje. No u nekoliko dana koliko će ga paziti, Danijele upoznaje Marija, ali spoznaje i sebe samog među zidovima kuće u kojoj plivaju sene prošlosti, koje ga u sećanjima vraćaju u dečje cipele, u prve skice, u mladost obojenu odbojnošću prema ocu i zrelost obeleženu arogancijom i samovoljom. Preispitivanje sebe, sopstvenog talenta i sopstvene veličine, sekvence prošlosti kroz koje Starnone prikazuje tipičan Napulj i njegove tipične stanovnike, jedan vid aneksa, ili dnevnika sa pridodatim ilustracijama koji čini poslednji deo romana, sve to daje ovoj priči na slojevitosti. Starnone je pisac koji stvara likove od krvi i mesa, i ne želi nužno da se oni dopadnu čitaocu.

Deda i unuk su centralne figure romana, oni su ogledalo u kome su odrazi prošlosti i budućnosti

DELFI KUTAK

U jednom sasvim običnom danu jedne sasvim obične porodice smenjuju se i osmesi, i zagrljaji, i stisnuti zubi, i grešne misli. Ovi likovi obelodanjuju svoje grešne misli i komuniciraju bez cifranja, šminkanja i prenemaganja. ■

VAŠ KNJIŽAR Vladimir Martinović / Knjižara „Vladislav Petković Dis“, Čačak

ZAVRŠNA REČ

ladimir Martinović je više od tri godine na poziciji šefa knjižare „Vladislav Petković Dis“ u Čačku. Glavna odgovornost mu je da obezbedi sve potrebne uslove da knjižara funkcioniše tako da čitaoci mogu da pronađu sve što im je potrebno, da se u njoj osećaju lepo i da joj se rado vraćaju.

tivnog truda, napravi stabilan i ozbiljan posao. S obzirom na to da one nisu egzistencijalna neophodnost, ali da, s druge strane, mogu bitno uticati na razvoj pojedinca a time i društva, uspeh je utoliko veći. Kolektivu u Čačku je najveći izazov da bude dostojan član Delfi tima.

Koje knjige Čačani najradije biraju?

Koju knjigu volite da preporučite?

Kao i svuda, i ovde se najviše čita žanrovska književnost, bilo da su to ljubavni romani, trileri ili epska fantastika. Tu su i knjige iz istorije, pre svega srpske i jugoslovenske, jer mnoge stvari iz prošlosti su nam još uvek važne. Popularna psihologija je takođe veoma tražena.

Prilikom preporučivanja vodim se pre svega ukusom samih kupaca a ne toliko svojim. Pokušavam da saznam u kojim su naslovima ranije uživali da bih im pomogao pri izboru. Kada vidim da bi i moj ukus mogao proći a da je kupac već upoznat sa takozvanim klasicima, volim da preporučim nešto što smatram vrednim, a nedovoljno poznatim. Na primer roman Zavera budala Džona Kenedija Tula. Sa radnjom u Nju Orleansu, u vreme hipi pokreta, seksualne revolucije i drugih vidova kontrakulture, knjiga je moderni klasik, u potpunosti dostojna svojih preteča kao što su španski pikarski romani, dela Keveda, Servantesa, Rablea i Svifta, iz čijeg citata i izvlači naslov. Kombinujući urnebesni humor sa važnim pitanjima, srednji vek sa liberalnim dobom, roman ostavlja mogućnost za različita tumačenja. ■

Zašto je rad u knjižari lep?

Koji je najveći izazov sa kojim ste se sa kolegama susreli u dosadašnjem radu?

Rad u knjižari je pre svega rad u prodaji. Živimo u doba slobodnog tržišta, svako mora zaslužiti svoj opstanak na njemu pa je ekonomski faktor primaran u svakom poslu. Samim tim, nigde više nema mesta preteranoj romantici, ali ako volite da čitate, radeći u knjižari ćete uvek biti u toku ne samo sa najnovijim trendovima u književnosti već ćete moći i da ispra-

Ovo je doba kada mnogi od nas najveći deo vremena provode gledajući u svoj mobilni telefon, a stav „hoću sve i hoću to sada“ nije rezervisan samo za slavne i bogate već i za veliki deo populacije. Strpljenja i koncentracije imamo vrlo malo. Delfi knjižare i Laguna su u takvom vremenu uspele da od prodaje knjiga, dakle od nečega što zahteva ulaganje i mentalnog i emo-

NOVI ULOV:

Ponoć u vrtu dobra i zla Džona Berenta

U izdanju Lagune uskoro će se naći prvenac Džona Berenta iz 1994. godine, najdugovečniji bestseler na listi Njujork tajmsa – proveo je na njoj rekordnih 216 nedelja Piše: Ivana Veselinović

ujorški pisac odlazi u Savanu u Džordžiji, gde ga potpuno opčini lokalni kolorit.

tite reizdanja nekih dragocenih naslova iz prošlosti. Mnogi ljudi koji su kao mlađi mnogo čitali, modernim načinom života su se otuđili od knjige. Kada radite u knjižari, upućeni ste na nju. A knjiga, bez obzira na to koliko patetično ili izlizano zvučalo, zaista može oplemeniti i vaš život i vas.

Upoznaje ekscentrični, živopisni krug ljudi koji uključuje vudu sveštenicu, čoveka koji drži muve na povocima, lika koji šeta nevidljivog psa. U toj gotskoj vudu atmosferi američkog juga dešava se zločin oko kog Berent plete priču – ugledni trgovac antikvitetima Džim Vilijams optužen je za ubistvo muške prostitutke Denija Hensvorda. Ubistvo se dogodilo u velelepnom zdanju poznatom kao Kuća Merser, koja je danas muzej. Pisac odlučuje da ostane tamo i napiše knjigu o ovom događaju. Vremenski okvir knjige se podudara sa čitavom sagom o Vilijamsovom hapšenju i četiri suđenja za ubistvo. Berent je boravio u Savani i sreo se sa optuženim tek nakon što je milioner prvi put osuđen za ubistvo i oslobođen u toku žalbe. Suđenje se odigralo još tri puta nakon toga, da bi 1989. porota konačno donela oslobađajuću presudu za Vilijamsa. ■

Ovo je delo narativne publicistike, čija je radnja zasnovana na istinitim događajima koji su se osamdesetih godina prošlog veka odigrali u Džordžiji

LKK