Časopis Bukmarker - broj 24

POKLON PRIMERAK | OKTOBAR 2022. | BROJ 24

■ U FOKUSU: Hitovi Sajamskih dana

■ INTERVJU: Toni Parsons

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: I-Sky

■ INTERVJU: Vuk Drašković

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Domaći pisci

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Ko je ubio Jovana Skerlića

■ INTERVJU: Dejan Tiago-Stanković

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Drame

■ INTERVJU: Nikola d’Estjen d’Orv

■ INTERVJU: Džesika Au

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Kao voda za čokoladu

■ TAJNE PISACA: Ferida Duraković

■ INTERVJU: Mari Benedikt

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Ljubavni romani

■ KOLUMNA TRI RAJKE: Kad smo verovale u sirene

■ INTERVJU: Liza Vingejt

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Knjiga izgubljenih prijatelja

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Mala Laguna

■ INTERVJU: Bojan Ljubenović

■ PRIKAZ KNJIGE: Džejn Ejr

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Klasici

■ IZ PRVE RUKE: Kraljica

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Publicistika

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Euforija

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Trileri

■ PRIKAZ KNJIGE: Gledaj je kako pada

■ INTERVJU: Andrija Milošević

■ DELFI GIFT

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Zoe Kida

■ #BUKMARKER: Ostrvo nestalog drveća

DRAGI ČITAOCI,

9

4 6 13 14

10 30

| Za izdavača / Dejan Papić

| Direktor marketinga / Ana Spasojević | REDAKCIJA

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici:

Iva Burazor, Vuk Lazarević, Srđan Krstić, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Mina Kebin, Marija Mirković, Vladana Valčić

Lektura i korektura / Saša Bošković

| Telefoni redakcije: 011/7155-080, 011/7155-055

Uživajte u književnoj čaroliji koju smo za vas priredili na stranicama koje slede!

20 21 36

25 39

| Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs

| Naslovna strana / Branislava Marjanović Štampa / Rotografika, Subotica

34

12 16 17 18 22 24 28 32 33 35 41

37 40 42 44 | POKLON PRIMERAK | OKTOBAR 2022. | BR. 24 | IZLAZI MESEČNO

43 46 48 49 50

Svako vreme je pravo vreme za knjigu! Ipak, mesec oktobar možemo smatrati mesecom knjige jer svi ljubitelji pisane reči dobro znaju da ih tada u okviru Sajamskih dana, koji se održavaju u svim Delfi knjižarama od 14. do 31. oktobra, i Sajma knjiga, koji se održava pod kupolama Beogradskog sajma od 23. do 30. oktobra, očekuju dani najboljih kupovina, kada svoje kućne biblioteke mogu obogatiti hit naslovima domaće i strane književnosti.

Kreiranje izdanja posvećenog najvećim praznicima knjige za redakciju časopisa Bukmarker uvek ima posebnu vrednost, jer i nas tada potpuno ponese atmosfera radosnog iščekivanja ovih književnih događaja.

Radost su sa nama podelili i pisci, i urednici, i književni kritičari, ali i čitaoci, pa je ovaj broj pun odličnih tekstova o čitanju i pisanju.

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker

COBISS.SR-ID 24908553

SAJAMSKIH DANA

Oktobar je mesec knjige, a manifestacije Sajamski dani i Sajam knjiga praznici su za sve knjigoljupce! Predstavljamo vam hit naslove ove jeseni!

Pobednici, Fredrik Bakman

Pobednici su snažan, nasilan i emo tivan završetak priče o malom ho kejaškom gradu i njegovim stanov nicima. Sve će početi s olujom, a završiće se s vatrom. Vratiće se neko koga dugo nije bilo. Neko će leći na večni počinak. Neko će se zaljubiti. Neko će sanjati o profesionalnoj ho kejaškoj ligi, a neko o osveti. Neko spava uz najboljeg prijatelja, neko se trudi da sačuva brak… Neće se ostvariti sve za šta smo se borili. Pa onda, šta je to porodica, šta je hoke jaški tim, šta zajednica? To su zbiro vi naših izbora. Ono što smo spremni da žrtvujemo ne bismo li ih zaštitili. ■

Mala Italijanka, Lusinda Rajli

Rozana Mensini je jedanaestogodišnja devojčica koja voli da peva. Kada je čuje porodični prijatelj, operski pevač milanske Skale Roberto Rosini, pred viđa joj blistavu karijeru. Njena poro dica nije u mogućnosti da plaća sku po školovanje, ali njen brat pronalazi način da joj ostvari san. S vremenom se Rozana zaljubljuje u Roberta, a njihova ljubav burno utiče na njiho ve karijere i živote njima bliskih lju di. Mala Italijanka prati Rozanin uz budljivi život pune tri decenije i vodi nas sa napuljskih ulica i iz milanskih crkava u mirno englesko selo i u naj veće operske kuće na svetu. ■

Kraljica, Metju Denison

U knjizi Kraljica, životopisu suveren ke s najdužim stažom na prestolu u celoj britanskoj istoriji, Metju Deni son prati život Elizabete II kroz doba društvenih promena bez presedana. Ovo delo, koje krase prefinjeni stil i nijansirano prosuđivanje, pruža sli ku radosti i pobeda kao i razočara nja i previranja u jednom izuzetnom vladarskom životu. Takođe se proce njuju ostvarenja jedne žene na koju se gledalo kao na zastupnicu odanog služenja svojoj zemlji, simbol pošto vanja dužnosti, postojanosti, dobro činstva i stoicizma, što je zaista i bila sve do poslednjeg dana. ■

Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba, Momčilo Petrović

Knjiga novinara i pisca Momčila Pe trovića Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba nastavak je velikog hita Zanimljiva istorija Srba u 147 priča To je zbirka tematski raznorodnih kratkih i upečatljivih priča iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od jav nosti namerno i sistematski vešto skrivani. U knjizi se, između ostalih, nalaze odgovori na pitanja: Koje su porodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? Šta su sveštenici radili u partizanima? Jesu li se Srbi zaista surovo osloba đali svojih ostarelih članova porodi ce? Da li je istina da je legendarni pi sac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? ■

Papir i Ikonostas, Goran Petrović

Papir i Ikonostas su prve dve priče, „dva toka“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji po služila je Goranu Petroviću da raskošno ispripovedanu povest Papir uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte. A u fantastičnoj pripovesti Ikonostas ikone će na svom putu doživeti mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepo znatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… ■

Kad đavoli polete, Vladimir Kecmanović

Ne ubija onaj koji drži nož. Nego onaj kom ostaje imperija. Nova knjiga Vla dimira Kecmanovića Kad Đavoli po lete je roman o zlostavljanju dečaka i izostavljanju mnogih reči. Jer Kecma nović je majstor da od nenapisanog i ćutnje stvori čudo likova i priče. ■

Novi roman Simonide Milojković je uzbudljiv i zastrašujući „ ljubavni triler, istinita priča devojke koju njen mladić uvodi u satanističku sektu. „Upoznala sam ga prvog dana srednje škole. Goran je bio četvrta godina i posle škole mi je prišao i izgovo rio: „Sad si moja.“ U dubini Banjičke šume imali smo svoj panj. Tu, na tom panju, izgovorila sam „da“ kada me je pozvao da idemo kod njega. Zapalio je crvenu sve ću i tek tada sam videla da na zidu piše: ’Čini šta ti je volja i neka ti to bude jedini zakon.’ Na slikama pored natpisa bile su lobanje jarca, pentagrami, naopako okre nuti krstovi… Unutrašnji glas mi je govorio: ’Beži odavde.’ Ali me je u tome spre čila neutoljiva glad za Goranom, koja me je s vremenom potpuno preobrazila.“

U zagrljaju princa tame, Simonida Milojković

U intervjuu za Bukmarker pisac Toni Parsons priča ne samo o novom romanu Ljudi iz susedstva već i o stvaranju uopšte, budućnosti književnosti i sitnicama koje ga čine srećnim, a za čitaoce u Srbiji, sa kojima jedva čeka novi susret, ima svetsku ekskluzivu

SREĆA JE U

PISANJU

Toni Parsons je književna zvez da. Mada sam priznaje da je u karijeri, nakon dostizanja vrto glavih visina, doživeo i pado ve, jedno se svih ovih godina nije me njalo – još od čuvenog i širom planete voljenog romana Čovek i dečak – či taoci su svaki njegov roman sa nestr pljenjem iščekivali. I voleli.

Ovoga puta povod za razgovor s Toni jem Parsonsom bio je njegov novi ro man Ljudi iz susedstva, psihološki tri ler u čijem su centru Lana i Roman, mladi bračni par čiji se san o preselje nju na selo nakon strašnog događa ja ubrzo pretvara košmar. Ali ovu lepu priliku iskoristili smo kako bismo čuve nom piscu postavili i mnoga druga pi tanja, a on nam je u najkraćem roku poslao odgovore, uz želju da se što pre ponovo sretne sa svojim čitaoci ma u Srbiji.

Roman Rebeka mnogo je uticao na nastanak Vašeg prvog psihiloškog trilera Žena bližnjega tvoga. Opčinila Vas je mešavina ljubavne priče, misterije, trilera... Takvu mešavinu pronalazimo i u Vašem najnovijem romanu. Koja je ideja vodilja za pri ču psihološkog trilera Ljudi iz su sedstva?

Knjige koje volim su mešavina žanro va. Volim ljubavne priče s elementima trilera. Ako život sadrži sve te elemen te, onda bi trebalo da ih sadrži i knjiga. Glavna ideja za roman Ljudi iz sused stva bila je da pišem o tome kako se ljudi širom sveta osećaju ranjivo u go dinama posle pandemije. Uvek sam voleo knjige Ajre Levina – Rozmarina beba, Stepfordske žene – i volim sam način na koji piše o velikim problemi ma današnjice – o gubitku vere, pora stu ženskih prava i kako je to uplaši lo neke muškarce – knjigama koje su bile uzbudljive i zabavne. Razmišljao sam o Ajri Levinu kad sam pisao Lju de iz susedstva i pitao se kako bi on pisao o svetu sa kovidom.

SVE KNJIGE POČINJU SA IDEJOM O LJUBAVI, SA ŽELJOM DA UHVATIMO NEŠTO JEDNOSTAVNO I DUBOKO, ŠTO SVI DOŽIVLJAVAMO I RAZUMEMO

Ko su glavni junaci romana Lju di iz susedstva, a ko ljudi koji ih okružuju? Koliko su i kako životne okolnosti u tzv. postkovid eri uti cale na njih?

Knjiga donosi priču Lane i doktora Ro mana Vejda koji su se preselili iz gra da na selo nakon nečeg strašnog što im se dogodilo. Okruženi su komšija ma koji izgledaju bogato, srećno i lepo – ali nisu ništa od toga.

Vaš prevodilac na srpski kaže da je ovo Vaša najbolja knjiga do sada. Kako Vi to vidite? Kakav odnos imate prema svojim knjigama, da li Vam je poslednja ujedno i najbolja?

Ljudi iz susedstva su bum koji je ispao onako kako sam želeo – to je slika jednog braka, jednako koliko je i triler o komšijama koji ubijaju ljude. Radio sam na njoj više i duže nego na ve ćini knjiga – problem sa godinama je što znaš kad knjiga nije dobra onoliko koliko bi mogla biti. Ova mi se sviđa jer je dobra ljubavna priča, a još bo lji triler.

Šta najviše utiče na Vaše pisanje, kako započinjete a kako završavate svaki proces stvaranja knjige?

Razgovarala: Maja Šarić | Foto: Laguna arhiva

Svaka knjiga počinje osećanjem ili koktelom osećanja. Moja kuća je uni štena u poplavi i morali smo da se preselimo na sedam meseci. To vas tera da se zamislite i da razmislite gde biste bili srećniji – u gradu ili na selu? Dešavao se i kovid, i to je svakoga či nilo nesigurnijim. Znao sam da želim da pišem o ljubavi – zaista sve knjige počinju tako, sa željom da uhvatimo nešto jednostavno i duboko, što svi doživljavamo i razumemo.

Kako sada doživljavate širom sveta voljeni roman Čovek i dečak?

Roman Čovek i dečak je pun sirove emocije jer je moja majka umirala od raka pluća kad sam ga pisao – umr la je malo pre njegovog objavljivanja. Razlog što je ova knjiga posebna i to liko voljena leži u tome što je napisana iz slomljenog srca.

Koliko je za Vas bila laka ili teška odluka da promenite žanr? Šta su Vam trileri pružili kao autoru, šta je u njima posebno uzbudljivo, pa ste posle šest romana iz serijala o detektivu Maksu Vulfu nastavili da idete sličnim putem?

Nikada nisam želeo da napišem više od jedne knjige. Zato odluka nije bila teška jer je naredna knjiga bila samo ideja. Želeo sam da napišem krimi se rijal sa jednim herojem – što je podra zumevalo mnogo razmišljanja: da li da bude oženjen ili da bude sam kao Džejms Bond i Džek Ričer? Da li će imati decu? Priprema je bila teška i pri lično važna. Znao sam kako da ispri čam dobru priču. Teže je odgonetnuti koja priča treba da bude ispričana.

Detektiv Maks Vulf Vam je posebno drag junak. Hoćete li nastaviti sa pisanjem tog serijala ili ste knjigom #oteta zaokružili tu priču?

Napisaću još jedan samostalan triler posle Ljudi iz susedstva, a posle još jednu knjigu o Maksu Vulfu, sa ćer kom, napornom tinejdžerkom. Imam dobru ideju kako da vratim Maksa.

Kakav odnos imate prema kritici? Koliko komentari stručnjaka i čita laca utiču na Vaše dalje stvaranje?

Kao pisac – ali i u životu – morate da

uradite ono što treba da biste zaštitili sebe. Zato ne slušam kritiku jer bi mo gla da me zaustavi u radu. Uvek sam zahvalan kad mi neko kaže da mu ne što što sam napisao znači. Ali ne tra žim ružne komentare o sebi na inter netu, nisam mazohista!

Razne životne teme obrađivali ste i u svojim kolumnama za časopis GQ. Koje Vas sad teme najviše okupiraju? O čemu biste prvo pisali kad biste opet krenuli u tu priču?

Zanimaju me iste stvari koje su me oduvek zanimale! Ljubav, smrt, seks, odevanje, boksovanje – velike život ne teme. Kad bih napisao još jednu priču za GQ, bila bi o tome kako princ Vilijam i princ Hari ćelave na različite načine. Vilijam prihvata gubitak kose, a Hari ga poriče. Za svakog moder nog čoveka postoje lekcije u priči o gubitku kose dva brata.

U jednoj kolumni pisali ste o tajni uspeha koja leži u epskom neu spehu. I sami ste doživeli neuspeh kada Vaš roman nije prošao dobro, pa ste se našli na prekretnici. Ali ste ustali i povratili staru slavu. Šta je u takvim trenucima ključno?

Zaista verujem da se svaki uspeh gra di na reakcijama na neuspeh. Lako je uspeti. Potrebna je hrabrost i sna ga početi iz početka kad stvari ne idu kako ste planirali. Svima nam se de šava da padnemo, ali moramo da na učimo kako da se povratimo.

Za čim u knjigama tragate kao pi sac, a za čim kao čitalac?

I kao čitalac i kao pisac želim da bu dem uvučen u priču. Tražim priču koja će učiniti da ugasim TV, kompjuter i te lefon i samo se izgubim u imaginarnom svetu. Knjige treba da nas prožmu.

Kako vidite budućnost knjige i svo je mesto u toj budućnosti?

Ljudima će uvek biti potrebna papir na knjiga – novine i magazini će proći, ploče i CD-ovi su prošli – ali ima ne što magično u tome kad se sklupča mo s knjigom u rukama. Čovečanstvu će uvek biti potrebne priče. Nadam se da ću napisati još neke od njih. Zaista, samo želim da nastavim da pišem dok sam živ, ako budem mogao da održim standard koji moji čitaoci očekuju, ali koji očekujem i sam od sebe.

Kako provodite vreme dok ne pi šete?

Održavam formu. Šetam psa. Svi ram gitaru. Idem u bioskop – sam ili sa ćerkom. Gledam vesti i čitam no vine. Jednom nedeljno, možda, idem na večeru sa prijateljem. Ostatak vre mena provodim sa svojom porodi com. Celog života sam putovao – i to je jedino što nisam činio poslednjih nekoliko godina. Nedostaje mi Srbija! Niš, Novi Sad i Beograd.

Istinska sreća je u potrazi, napisa li ste jednom prilikom. U čemu u ovom periodu života tražite sreću?

Samo želim da ostanem zdrav, da do bro pišem, da zaštitim svoju porodicu i da provodim više vremena sa prijate ljima. Čak je i dug život tako kratak. ■

U KRATKIM CRTAMA:



Knjiga za sva vremena?

Čitam ponovo Tajnu istoriju Done Tart – knjigu kojoj ću se uvek vraćati. Druga takva je Re beka Dafne di Morije.

 Najdraži pisac?

Jan Fleming.

 Najinteresantnija stvar koju ste nedavno naučili iz neke knjige?

Nije iz knjige, ali najvažnija stvar koju sam naučio u skorije vreme jeste da je dobro nastaviti sa ra dom. Kraljica Elizabeta je upo znala novu premijerku Engleske dva dana pre nego što je umrla. U 96. godini. To je lekcija za sve nas – o dužnosti, službi, hrabro sti, stoicizmu, otpornosti.



Poslednja knjiga koja Vas je nasmejala?

Nevine laži Lijan Morijarti.

 Knjiga koja Vas je rastužila?

Život me čini tužnim, ne knjige. Šta se dešava u svetu, od rata u Ukrajini i smrti moje kraljice, do isključivanja Kine iz sveta.

 Da li čitalac Toni Parsons nešto zamera piscu Toniju Parsonsu?

Nema istinskog raskoraka iz među mene kao čitaoca i pisca. Očekujem isto od sebe kao pis ca i kao čitaoca – važe isti stan dardi.



Šta trenutno čitate?

Čitam mnogo knjiga o moru jer se radnja moje sledeće knjige dešava u malom ostrvskom ri barskom selu. Knjigu sam na zvao Who She Was. Ovo je svet ska ekskluziva za moje srpske čitaoce.

KNJIGA NE POZNAJE GRANICE

Putujući Evropom, u više nego udobnom prevozu i sa dobrom knjigom u ruci, prevazilaze se i prostorni i vremenski okviri

Uzeti knjigu u ruke i odjednom se, s Anjes Gabrijel, prona ći u Parizu, kroz njeno novo delo Hvala, gospodine Diore, ili se obresti u prošlom veku u Lajpci gu, sa Beatom Rigirt, kroz njeno delo Klara Šuman i muzika ljubavi, ili sa Dejanom Tiago-Stankovićem i njego vim romanom Odakle sam bila, više nisam obići Lisabon, ili otputovati čak do Indije s Dženet Maklaud Troter u delu Tajne plantaže čaja, samo su neki od primera kako, sedeći u udob nom autobusu na auto-putu prema, recimo, Ljubljani, vi zapravo sami bi rate gde ćete biti – u nekoj drugoj ze mlji ili u nekom drugom vremenu. FlixBus kao najveći evropski prevo znik, kada su u pitanju međunarodna putovanja, putnike iz Srbije povezu je direktno s Hrvatskom, Slovenijom i Mađarskom. Uz jedno presedanje, ali sa istom kartom, povezaće vas i s Austrijom i Nemačkom, ili pak sa ne kom od najudaljenijih evropskih de stinacija. Uz udobna sedišta sa više prostora za noge, utičnicom kraj sedi šta, te stalno dostupnim internetom, kao i mogućnošću kupovine kara ta onlajn putem besplatne aplikacije

ili veb-stranice FlixBus.rs, putovanje FlixBusom predstavlja odličnu alter nativu drugim oblicima prevoza.

Na veb-stranici FlixBusa možete iza brati jednu od 2.500 destinacija koje se nalaze u zelenoj mreži autobuskih linija. Za još jednostavnije pretraži vanje dovoljno je preuzeti besplatnu mobilnu aplikaciju. Kupovinom kara ta onlajn više ne morate stajati u redu za autobusku kartu, već vreme i me sto kupovine možete izabrati sami. Takođe, u odeljku Pomoć uvek mo žete samostalno upravljati svojom re zervacijom.

Ukoliko želite da se dodatno informi šete kako da putujete još povoljnije ili koja se nova destinacija pronašla u mreži linija, prijavom na njuzleter ili praćenjem Fejsbuk stranice FlixBusa bićete o tome pravovremeno informi sani.

Putovanje FlixBusom dodatno prima mljivim čini mogućnost da kupovinom karte postajete deo zajednice ljubite lja putovanja i čitatelja knjiga. Kroz redovne saradnje FlixBusa i knjižara poput Lagune, širom regiona i Evro

pe, otvarate mogućnost upoznavanja sa svetskim putnicima, odnosno obo žavateljima knjiga.

Razmenite sa nekim knjigu ili priču o knjizi koju ste upravo pročitali, pode lite zanimljivu anegdotu o putovanju i uživajte!

Kupovinom karte postajete deo za jednice ljubitelja putovanja i čitalaca knjiga

„Rest in Cloud“

Sumnja i preispitivanje najveći su prekršaji tamo gde društvo i sistem počivaju na slepom verovanju, a u svetu koji je Nenad Ilić stvorio za svoj roman I-Sky gotovo da je apsurdno bilo šta dovoditi u pitanje kad se nauka već pobrinula da na jedinstven način sačuva život svakog pojedinca

Kad bi Miladin, poznat pod na dimkom Din, živeo u zemlji iz Orvelovog romana 1984, cela bi njegova ispovest bila okarak terisana jednom rečju kao – zlomisao.

Sumnja i preispitivanje najveći su pre kršaji, pa i zločini, tamo gde društvo i sistem počivaju na slepom verovanju, a u svetu koji je Nenad Ilić stvorio za svoj roman I-Sky gotovo da je apsurd no bilo šta dovoditi u pitanje kad se nauka već pobrinula da na jedinstven način sačuva život svakog pojedinca.

Ako se pojam slobode, kako stoji na jednom mestu u Ilićevom romanu, shvati kao pravo na grešku, takav je postupak neoprostiv, pa čak i nelogi čan tamo gde je vlast svojim poda nicima čak i nebeske oblake učinila dostupnim.

Nebo, i u religijskom i u astronom skom smislu, oduvek je bilo nedoku čivo, pa je zato i postalo metafora za ambiciozne snove i namere, a osvaja nje sopstvenog mesta pod nesagledi vim plavim prostranstvom jednako je potrazi za smislom života.

Tehnologija budućnosti u romanu I-Sky pružila je, i to bukvalno, parče neba svakom čoveku, tako što podatke o njegovom životu skladišti u posebnom oblaku, koji ostaje i nakon fizičkog pre kida života. Tako se ni uspomene na bliske i drage ljude više ne moraju tra žiti po ličnim (a često bledim) sećanji ma, nego je dovoljno zaviriti u oblake koji su iza njih ostali.

Koncipiran kao spontan redosled mi sli glavnog junaka, I-Sky pripada onim

delima koja se označavaju kao roman toka svesti, ali kao što to često biva, u samom se nazivu žanra krije potpuno suprotan smisao, jer spontani tok kon trolisanih misli lako se pretvara u svo jevrsni – tok nesvesti

Upravo se kroz nesvesne misli još bolje sagledava Dinovo unutrašnje stanje, ali i njegov odnos prema ne posrednoj okolini, pa i samo njego vo okruženje, koje čine različiti i pri lično živopisni ljudi (ta se živopisnost ogleda i u samim imenima: od biblij skih Joakima i Sare do futurističkog Infomira). I ako se nešto nije promeni lo u budućnosti iz Ilićevog romana, to je sposobnost čoveka da i dalje sâm misli, ali i da nema uvek kontrolu nad svojim mislima.

Neće se promeniti ni to da ljudi pone kad zabaguju, samo što se u Dinovom svetu taj izraz više ne koristi u prene senom, nego u bukvalnom smislu.

Presudan korak za nastanak zaple ta u naizgled sređenom sistemu jeste širenje glasina da bi oblaci u kojima se životi skladište mogli biti ukinuti –sasvim dovoljno za paniku, bez ob zira na to što je u pitanju neprovere na glasina, jer društvo naučeno na

kontrolu plaši se već i samih slutnji da bi kontrola mogla biti izgubljena.

Prožet velikim brojem dijaloga sa ubojitim izjavama, koje dominira ju nad suštim pripovedanjem, roman dobija dramski naboj i neodoljivo se približava filmskom žanru jer, iako je već poređen sa filmskom franšizom Matriks, jasno je da I-Sky sažima u sebi i motive drugih poznatih filmova poput Totalnog opziva i Neba boje va nile, ali umnogome daje i nov pogled na fenomene koji se kriju iza dotičnih naslova.

Ako bi se Ilićevom romanu tražila pa ralela u književnom rodu, nameće se poređenje sa Kiklopom Ranka Marin kovića jer i Din poput Melkiora Tresića prolazi kroz razne faze svog duhov nog razvoja tako što dolazi u dodir sa najrazličitijim osobama i sredinama, od zaslepljenih vernika do sumnjiča vih naučnika.

Dvadeseti vek dao je mnoge romane iz kojih izbija duh kosmopolitizma, ali pošto je I-Sky roman dvadeset prvog (a možda i dvadeset drugog) veka, može se, u skladu sa terminologijom Dinove epohe, označiti karakteristič nim pojmom – sferopolitizam ■

Piše: Dušan Milijić

VERA JE TVRDA BORBA ZA ONO ŠTO SE ŽELI

Ožiljci života su dugo iščeki vana ispovest Vuka Draš kovića. Iz pera pisca i po litičara stiglo je potresno svedočenje ne samo o njegovom burnom životu nego i o mnogim drugim ključnim ličnostima koje su stvarale savremenu istoriju Srbije.

Od ranog detinjstva, studentskih dana, preko novinarskih angažma na u zemlji i svetu, uz osvrte na knji ževno stvaralaštvo i politički život, čitajući Ožiljke života Vuka Draško vića svedoci smo lične i nacional ne drame koja se odvijala tokom tri protekle decenije.

Pisac kaže da je bio u obavezi da či taoce suoči sa ožiljcima svog života. Da svedoči, pre svega, o prelomnim i tragičnim zbivanjima u poslednjoj deceniji minulog veka, čiji je bio su dionik i jedan od glavnih aktera. Da

ZABORAV ISTINE

VODI SAMO U PROVALIJU, JER ĆE ZABORAVLJENO ZLO I DA SE PONOVI. DA LI SAM GREŠIO?

JESAM, I TO NE KRIJEM U KNJIZI

Razgovarala: Tanja Vučković

Foto: Nebojša Babić

svedoči o srpskoj eliti koja je pripre mala lomaču i za Srbiju i za Jugo slaviju, i o svojoj tadašnjoj ulozi. I da svedoči o petooktobarskom pomra čenju 2000. godine, kada je većina poverovala da je Srbiji svanulo.

Već od prvih stranica suoče ni smo sa pričom koja je potre sna. A Vaš život je zaista pretr peo brojne udarce, traume koje su ostavile ožiljke i tragove. Čitajući knjigu, stiče se utisak da ste od početka bili predodređeni za značajna dela. Šta Vas je najvi še oblikovalo u ranom detinjstvu i koliko je odsustvo majke ožiljak koji ostaje?

U siromašnoj i brojnoj porodici, u za bitom planinskom selu bez struje, bez vodovoda, bez radija, bez bio skopa, svet sam upoznavao samo iz knjiga, od svojih učitelja i nastavnika, a bajkovite priče bake i đeda o divo vima, đavolima, utvarama rasplam savale su dečju maštu i fantaziju.

Priče na seoskim zimskim sedeljka ma o ustaškim zlodelima, iako ka zivane polušapatom, podsticale su jezu. Kad sam, kao dete, u pesmi pročitao da je Miloš na Kosovu ubio sultana Murata i Turaka dvanaest hiljada, malo sam se ljutio na Obi lića, jer sam mislio da je morao da ih poubija više... I kada sam saznao da nemam majku, nisam nikada odrastao s osećanjem da je nema. Čak su i sami izrazi pomajka, po lubraća i polusestre bili udaljeni od mene. Patio sam jedino zbog toga što nije bilo nijedne majčine fotogra fije, pa nisam znao kako je izgleda la. Ali saznao sam i to: video sam je u svom zatvorskom snu 1993, o čemu pišem u knjizi.

Verujem da nije bilo lako pisati knjigu o burnim godinama koje su iza nas. Bol je i sećanje na bol. Kakav je za Vas bio proces rada na ovoj knjizi?

Bolan. Toliko bolan da sam, nekoli ko puta, pomišljao i da prekinem sa pisanjem, sa sećanjem, sa ponov nim proživljavanjima užasa kada su mi Udbini eskadroni smrti poubijali najbliže u porodici i stranci. Sa po novnim preživljavanjem strašnih de vedesetih...

Ožiljci o kojima pišete zapravo su ožiljci brojnih političkih neuspe ha naše zemlje. Jeste li razmišljali kako će čitaoci koji su rođeni tih godina doživeti ovu rekapitulaciju mračnih dekada?

Ogromna većina njih mi neće vero vati. Oni su odrastali i odrastaju na

propagandi Udbe, ratnih zločinaca i mafijaša. Nad srpskim narodom je izvršena lobotomija. Laži su progla šene za istine, a istine za antisrpsku zaveru Zapada i nacionalnu izdaju. Izvršen je i vrši se i dalje mentalni i moralni zločin nad milionima ljudi.

Da li vremenska distanca baca novo svetlo na neke događaje?

Da li biste danas u nekim situacijama postupili drugačije?

Što se više udaljavamo od deve desetih, sve je više zaborava onog što se dešavalo i „pamćenja“ onog čega nije bilo. „Pamćenja“ takozva ne postistine, koja zločine preobra žava u vrline, a zločince u nacional ne heroje. Zaborav istine vodi samo u provaliju, jer će zaboravljeno Zlo i da se ponovi. Da li sam grešio? Je sam, i to ne krijem u knjizi.

Pišete: „Mesijanski zanos gordio bi me zakratko, po dan-dva, i bi vao potiskivan senkama tuge za prohujalim danima svoje slobode i nemoći da saznam kuda to idem i kako će se sve svršiti.“ Izgleda da je danas tuga nadvladala sav ondašnji zanos i entuzijazam?

Tuga je žal za mlados’, a osećanje uzaludnosti je samoprekor, kajanje. Mnogo, mnogo toga sam posejao i ne sluteći šta će poniknuti iz se mena koje će pokrasti i otrovati. Da sam to znao, da sam to onda mo gao znati, ne bih posejao ni zrna jednoga.

U knjizi dajete i svoje viđenje po rekla sveg zla u Srbiji. Izgleda da se ono nikako nije moglo sprečiti tada. A i da je ono zauvek infici ralo naše društvo… Šta preostaje mladima danas?

Šta mladima danas preostaje? Nije na meni da ih savetujem. Njihova budućnost je njihova, moja je pro hujala sa vihorom. Neka čine što im je volja. Neka prespavaju mla dost. Neka se bune, bore. Neka idu na Zapad da tamo nađu svoju bu dućnost i, kada je nađu, satanizu ju Ameriku, tvituju ode utamniče noj Rusiji. Neka idu i u tu Rusiju, i u Kinu, i u Iran, i u Siriju, u države ljudske slobode i sreće, koje su pro tiv satanskog Zapada.

Gorak ukus u ustima ostao je oni ma koji su bili sa Vama na Trgu devetog marta. Šta biste im rekli danas, mimo činjenica koje ste izneli u knjizi, kako bi zvučala intimna poruka ljudima koji su ve rovali u Vas i u promene tada?

Nikada nisam izdao snove stotina hiljada ljudi koji su 1990. krenuli za mnom. Ogromna većina njih izdala je i sebe i mene. Da su 2000, u za vršnici bitke protiv terorističkog re žima Slobodana Miloševića, glasa li za SPO a ne za DOS i ubice sa Ibarske magistrale, danas bi Srbija bila na Zapadu. Vera je tvrda bor ba za ono što se želi. Tu veru oni su izdali. ■

MNOGO, MNOGO

TOGA SAM

POSEJAO I NE SLUTEĆI ŠTA ĆE PONIKNUTI

IZ

SEMENA KOJE ĆE POKRASTI I OTROVATI. DA SAM TO ZNAO, DA SAM

TO ONDA MOGAO ZNATI, NE BIH

POSEJAO NI ZRNA

JEDNOGA

NEPROLAZNI KLASICI, POČECI TRILOGIJA, URNEBESNA PUTOVANJA NA DALEKI ISTOK, ISPOVESTI I ISTINITI DOGAĐAJI OČEKUJU VAS U NOVIM NASLOVIMA DOMAĆIH AUTORA

Muk, Goran Milašinović

Zločin protiv čovečanstva se ne zaboravlja. A protiv prirode? Posle velikog uspeha romana Slučaj Vinča Milašinović je, ponovo inspirisan istinitim događajem, stvorio napetu priču o niskim strasti ma sa nesagledivim posledicama. Tito Fonda čeka telefonski poziv koji će potvrditi da je krupna pošiljka iz Srbije pristigla na svoje odredište u Italiju. Samo nekoliko dana pre nego što je pošiljka utovarena u kamion-hladnjaču, na bačkom lovištu se odigrao događaj koji će nerazmrsivo povezati živote nekoliko aktera čije se sudbine inače nikada ne bi ukrstile. ■

Vreme vlasti, Dobrica Ćosić

Kao i u svojim ranijim knjigama, Ćosić i njegovi likovi i u ovom romanu svo de račune sa svojom epohom, sagledavajući svoj vek kao vreme beščašća, a same sebe kao žrtve maćehinske vlasti. Pritom, Vreme vlasti nastavak je i na neki način svod piščeve „sage o Katićima“, koja je započeta još roma nom Koreni 1954. godine i koja obuhvata čitav XX vek – po Ćosiću vek isto rijskih poraza Srbije. ■

S one bande moje gore, Jasenka Lalović

Prvi deo trilogije Brda od pelina. Pronicljiva, nadasve iskrena i realna priča o ženi koja se svesno i potpuno povinuje muškarcu: ocu, mužu, bratu ili sinu. Ulogu koja joj se nameće kroz pokolenja, prostorom i vremenom u kome se zatekla ona stoički prihvata. Ova knjiga otkriva jedan specifičan i pomalo zaboravljen svet, njegovu tradiciju i običajno pravo, koje je iznad onog ispisanog slovom zakona. U njemu je čovek više svačiji nego svoj. A žena je samo senka takvog čoveka… ■

Paklena putarina, Vladimir Kopicl

U ovom urnebesnom „kongresnom“ putovanju na Daleki istok glavni junak proći će kroz vatru, vodu, zemlju i vazduh da bi se odao izazovima novih susreta, izleta, koktela, nenadanih žur ki i drugih iznenađujućih priključenija koja prate ovakve međunarodne susrete na svim meri dijanima. Kopicl se na duhovit način, u brojnim asocijativnim nizovima, poigrava i žargonom savremene tehnološke ere i nastojanjem današnjeg sveta da, u senci velike politike, ispituje koncepte zbližavanja i upoznavanja sa različitim kulturama, navikama i običajima. ■

Dosije Atila, Đorđe Vasiljević

Potresan i neobično umešan spoj književne imaginacije i dubokog uvida u izvore nasilja jedne iz gubljene generacije odrasle u zemlji bez nade i iluzija. Ovo je ujedno i ličnim iskustvom obojena analiza kazneno-popravnog sistema Srbije, u kojem se ogleda celo društvo ogrezlo u kriminalu i korupciji. Posebnu boju ovom uzbudljivom autobiografskom romanu daje lik žene koja svojom be zuslovnom ljubavlju i požrtvovanošću otvara put nade i iskupljenja. ■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

NIKAD NIJE KASNO ZA ISTRAGU

U knjizi Ko je ubio Jovana Skerlića autor Momčilo Đorgović oslikava lik jednog od najznačajnijih srpskih književnih istoričara i kritičara u svetlu njegovog političkog angažmana i političke filozofije

Dušan Milijić

Iako se ne može reći da je ime Jovana Skerlića (1877–1914) skrajnuto i bačeno na margine isto rije, činjenica je da, kao i u sluča ju mnogih drugih značajnih ličnosti, njegovo delo nije shvaćeno na pravi način, pri čemu se ne misli toliko na književnokritičke i književnoistorijske tekstove, koliko na njegove političke i kulturološke stavove.

Da ne može biti slučajno što je Sker lić zapamćen prvenstveno kao knji ževni kritičar, a ne i kao poslanik Na rodne skupštine Kraljevine Srbije, po kazao je Momčilo Đorgović u svojoj knjizi karakterističnog naslova Ko je ubio Jovana Skerlića

Ne samo što se o privatnom životu jednog od najznačajnijih srpskih književnih i kulturnih poslenika zna veoma malo nego se na osnovu Đor govićevih istraživanja zaključuje da se gotovo ništa ne zna ni o Skerli ćevoj smrti, a naročito je teško naći objašnjenje kako je smrt nastupi la tako iznenada i odnela jednog čoveka na vrhuncu snage, i fizičke i duhovne.

Prekasno je, razume se, za bilo kakvu obdukciju Skerlićevih zemnih ostata ka, ali nije kasno za temeljno i objek

tivno sagledavanje vremena i sredi ne u kojima je Skerlić delao i kao knji ževnik i kao političar, pa stoga Đor govićeva knjiga i jeste svojevrsna ob dukcija Srbije na prelazu iz devetna estog u dvadeseti vek.

Međutim, pišući o Srbiji u kojoj je poli tički i ideološki vođa bio Nikola Pašić, dok se Jovan Skerlić svojim neumor nim radom nametao kao neprikosno veni književni arbitar, Đorgović se do takao i prethodnih stoleća, tražeći u njima korene fatalnih nacionalnih za bluda i podela, a našao je i slikovite paralele sa srpskom političkom i kul turnom scenom na početku dvadeset prvog veka.

Takođe, autor se nije zadržao isklju čivo na Skerlićevom liku i delu, nego je umnogome pažnju posvetio i Paši ćevoj politici, istakavši je kao antago nizam Skerlićevim mislima i idejama, ali je u širim izvodima ukazao i na sta vove nekolicine zaboravljenih pisaca i ideologa, koji su možda iz istorije skrajnuti upravo zbog oštrih kritika na račun Pašića i njegove partije.

Od posebne važnosti mogu biti Đor govićevi osvrti na Skerlićev privatni život, o čemu se inače retko pisalo, mada se nije mnogo ni znalo, tim pre što su tek nedavno objavljeni memo ari Skerlićeve supruge Klare (rođene Šmidlin, a u beogradskim krugovi ma poznate pod nadimkom „gospođi ca Blanš“), koja je zabeležila i portret svog muža kao ljubavnog partnera.

Pesimista prema zatečenom, ali opti mista da to promeni, Skerlić se iz Đor govićevih tekstova ocrtava kao jedin

stvena, pa samim tim i anahrona lič nost u odnosu na sopstveno okruže nje. Verujući da je spas u radu, Sker lić je u kraljevstvu snova za državni ke bez vizije, gde se na vlast dolazilo tako što se na vlast najpre vikalo, bio previše udesno za socijaliste i pre više ulevo za samostalne radikale, a opet od svoje politike nije načinio zanat ili izvor profita.

Ne zaobišavši Skerlićeve mane, a pogotovo njegov nepravedan odnos prema pojedinim pesnicima srpske moderne, što je nesumnjivo bilo iza zvano aktuelnim nacionalnim prilika ma, Đorgović daje celovit portret lič nosti kojoj posvećuje knjigu, ali i vre menu kojem ustaljeni termin zlatno doba ne pristaje koliko se to obično smatra.

Stoga bi pitanje iz naslova moglo da glasi i ko je ubio Srbiju, mada bi tada došlo do male kontradiktornosti, jer kao što Nikola Pašić nije sâm za sebe činio Srbiju, tako je nije činio ni Jovan Skerlić, a pritom bi odgovor opet glasio: ubila ju je Srbija. Jasno je, ipak, na koji deo Srbije se misli i koja je Srbija odnela prevagu u do gađajima koji su nastupili neposred no nakon Skerlićeve smrti.

Đorgović navodi zanimljiv primer jedne knjige koja je zbog zvučnog naslova postala bestseler, ali je bila slabo čitana zbog komplikovanog na rativa. Slično je i sa Skerlićem, koji se više spominje nego što se njego va dela i ideje detaljno razmatraju, pa je Đorgovićeva knjiga i u tom pogle du značajan korak ka prevazilaženju ne tako malog propusta. ■

Piše:

Roman Dejana TiagoStankovića Odakle sam bila, više nisam knjiga je puna boja, mirisa, ukusa i doživljaja junaka, od kojih je glavni i poseban upravo grad koji u sebi sve to sažima – Lisabon

U UMETNOSTI JE ISKRENOST NAJVAŽNIJA

„Tako mu je bilo suđeno. Roman je kao mozaik gde ubacujem komadiće, ili možda kao tkanje gde ubacujem ra zne tokove pripovesti, tako je nastao“, kaže Tiago.

Sve je počelo usmeno. Dejan Tia go-Stanković, naš veliki književ nik i prevodilac, od najmanjih nogu je pričao pričice, kako tvr di njegova majka. Posle se, kaže on, izveštio za kafanske priče. Pisao nije, niti mu je iko sugerisao da bi trebalo da se prihvati pera. Jedino što je kao mlad pisao bila su pisma iz vojske, na osno vu kojih mu je tata jednog njegovog pri jatelja, inače urednik u Nolitu, poručio da treba da piše. Ipak, Tiago je svoj na gon za pisanjem u početku zadovolja vao prevodeći, a u tom procesu, kako kaže, naučiš i da pišeš.

Bio je u kasnim četrdesetim kada se pojavio blog na internetu gde su ljudi mogli da objavljuju ono što pišu. Imao je 46 godina kada je za Geopoetiku objavio prvu razbarušenu zbirku lisa bonskih priča koja je negde u jezgru knjige koju danas u izdanju Lagune či tamo kao roman Odakle sam bila, više nisam. Nakon više od decenije ovaj njegov književni prvenac izrastao je u roman pun boja, mirisa, ukusa i do življaja junaka, među kojima je glavni i poseban upravo grad koji u sebi sve to sažima – Lisabon.

Na koji način su sa pričom romana rasli njeni junaci? Šta su Lisabonu Komša, Tarzanče, devojčica Leni, Sida, Antonio i njegov partner Moj Antonio i mnogi drugi, a šta je Lisa bon njima?

Znate kako u drugom delu Don Kiho ta junaci već znaju da se o njima piše roman, kao da su u rijaliti programu, pa malo koriguju ponašanje u skladu s tom okolnošću. Tako je i sa ljudima sa kojima živim u Lisabonu. Oni zna ju da sve što učine ili izgovore može da uđe u neku knjigu. Kad su shva tili u čemu su se našli, svi do jednog su imali iste faze; prvo su malko stra hovali, onda su malo glumatali da is padnu lepše, sve dok se nisu pomi rili sa sudbinom i shvatili da to nisu oni, nego neki ljudi koji liče na njih, u nekom drugom Lisabonu, sa druge strane ogledala, na kojoj je sve lepo i veselo, kao u reklami za osvežava juće piće.

Kroz roman upoznajemo i pratimo i istoriju portugalske prestonice. Koli ko je za Vas kao pisca bila uzbudljiva

šetnja kroz istoriju i kako ste je prila gođavali potrebama svoje priče?

Ovo je roman o mom Lisabonu, to jest o meni u mom gradu, a ja sam u Li sabonu bio i turistički vodič, tumač, prevodilac istorijskih romana, i neka vrsta kulturnog diplomate, i na kraju književnik koji piše romane o prošlo sti grada. Tako da su priče o ljudima koji su nekada živeli u mom kvartu, o Svetom Antoniju, kraljevima i njihovim slonovima, proteranim Jevrejima deo moje velike priče o tom gradu.

Šta je najvažnije, najlepše što Vam je Lisabon dao, i kao piscu i kao njegovom stanovniku?

Kad su nas onomad slikali za emisi ju Marka Žvaka, pitali su nas Dušani istu stvar, a Komša i ja odgovorili smo skoro isto: Ustanem ujutru, izađem na prozor, kažem: „Koliko je ovo lepo!“ I tako trideset godina. Zađem za ugao, otvori se pogled, a ja kažem: „Kako je lepo! Que belo!“ I sam sebi zavidim jer tamo živim, i nikako ne znam čime sam to zaslužio.

Roman ste posvetili velikanima književnosti koje ste prevodili. Koja dela Saramaga, Andrića, Dragoslava Mi hailovića, Miloša Crnjanskog i drugih su Vama najznačajnija?

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Dušan Todorović

INTERVJU

Baš ona koja sam preveo, kapital na. Od Saramaga sam preveo tri koja sam izabrao sam, jer sam prvi imao priliku da biram. Dakle, Sedam Suna ca i Sedam Luna, Slepilo i, posebno, Jevanđelje po Isusu Hristu su mi fa voriti. Čika Dragoslav Mihailović je moj književni mentor, od njega sam mnogo naučio. Ima u Zamaleku jedan omaž njemu. Poslednje poglavlje knji ge ima naslov Ne, neću se vratiti, kao prva rečenica njegovih Tikava. Od Andrića sam preveo Na Drini ćuprija i, svoj najomiljeniji roman napisan na našem, Prokletu avliju. Crnjanskom sam prevodio delove Embahada, pre vod Dnevnika o Čarnojeviću nikada nisam završio, nisam pronašao izda vača, ali mi je Crnjanski jedan od li kova u Estorilu. Preveo sam i koma de Dušana Kovačevića. Zanimljivo je da sa svim navedenim piscima, svo jim književnim idolima, u ovom trenut ku delim beogradskog izdavača.

Šta je najvažnije u umetnosti koju stvarate?

I u mojoj i u svačijoj umetnosti to je iskrenost. Da se vidi da umetnik voli to što radi i da njemu samom prija. Vo lim i kad je duhovito, što znači da je za pametne čitaoce.

Ove godine Laguna je objavila i Vaš roman Estoril. Po čemu je za Vas značajan?

Svaki umetnik među delima ima jed no koje se smatra najznačajnijim. Ja držim da je Estoril moj opus magnum Epoha i događaji koje roman opisuje su prilično neobrađeni u umetnosti, a vanredno su zanimljivi, uključuju ve like ljude i krupne društvene lomove. Roman je objavljen sa manje od 400 stranica, a u nekim trenucima imao je skoro hiljadu. Ostalo je mnogo toga, tako da ga polagano, uporedo sa dru gim stvarima, dopisujem. Za Esto ril sam imao brojne ponude filmskih producenata, i nemam ni najmanju sumnju da će jednog dana biti ekra nizovan. Značajan je jer sam za njega dobio i prve književne nagrade, obe od kolega. Jednu od SANU, u čijem su žiriju sedeli Duško Kovačević, Dra goslav Mihailović i Matija Bećković, a drugu od Britanskog udruženja pisaca istorijskih romana.

Šta za Vas znači ogroman uspeh koji je doživeo roman Zamalek?

Zanimljivo je da je to delo najmanje moje od svih, pa njegove uspehe ne doživljavam posebno lično. Ne bih ga nikada napisao da nisam u to pisanje izmanipulisan. Naime, moja venčana kuma Arna je hrvatski diplomata, do bila je postavljenje u Kairu, a kako joj je muž besposlen i treba mu drugar da se ne dosađuje, zvali su me u go ste na duže vreme, tokom pet godina. Ona je naslutila da bih mogao pisati o Kairu, pa mi je sve podatke o isto riji i kulturi pripremila i ispričala, za interesovala me je. Zatim sam upo znao nekoliko naših žena koje su u Kairu živele decenijama. One su mi,

posebno draga Ceca, ispričale i priču o Kosti i njegovom zagrobnom živo tu, ali i mnoge druge. Sve to što sam čuo sklopio sam u roman, eto otku da u knjizi toliko ženskih likova i žen skih priča. Kako tu mene skoro pa i nema, sve sam stavio u usta pripove dačici koju sam krstio po kumi. Najve ći uspeh ove knjige je što sam čuo da su dve devojčice, rođene pošto je ova knjiga izašla, dobile ime Arna.

Uvek nešto pišete – o čemu trenut no?

Pišem ko zna koliko stvari istovreme no. Započete imam i roman o Beo gradu, i o detinjstvu, i o smrti narod ne pevačice, i o profesorki u penziji. Odakle sam bila, više nisam ima svoj folder gde stalno dodajem skice, da ih posle ubacim u knjigu, da bude još veća kroz 10 godina. I imam, naravno, i istorijski roman o Drugom svetskom ratu u Lisabonu, kao nekakav dip tih sa Estorilom, sa kojim deli epohu, istorijske okolnosti i nekoliko likova. ■

Od poslednjeg leta na Hvaru.

Mi smo otišli za Kanadu posle dve godine.

Ja sam tad otišao u Englesku. Po slednje čega se sećam je kako sam na Hvaru sišao do tebe na kafu, neko jutro rano je bilo, sedimo na terasi, ja zapalim cigaretu, a ti mi služiš kafu u šoljici na kojoj piše: Institut za onkolo giju. Posle mislim da se nismo viđali.

Znači 32 godine, a sve je isto.

A znaš koje mi je prvo sećanje na tebe? Obećala si da ćeš nas voditi u bioskop ako Ivana pojede ceo ru čak, i nisi ni računala da ćemo ići, jer si znala ćerku i kako jede. Sedi mo za stolom, ti prođeš da vidiš kako ide jelo, ja kusam, Ivana ne jede. Kad je izgrdiš kako brljavi i mrljavi, ona uzme malo graška u usta, ali ne pro guta, nego puni obraze, pa ponekad ode u klozet pa pljune. Opet, slaba vajda, onog graška joj je i dalje pun tanjir. I na kraju, kad sam pojeo svoje, da bismo išli u bioskop, krišom, ja po jedem i njen grašak. I obe faširane. Ti si se oduševila što je ova kilava poje la sve iz tanjira, i posle nas ti odvedeš u bioskop, držiš nas za ruke dok pre lazimo ulicu, a mi smo momak i de vojka. Bioskop, neka buđava sala u starom kraju, Buvara se zvao, iz se dišta viri slama, ugasila se svetla, mi seli napred, ti u sredini, nas dvoje sa strane, daje se Diznijev crtać. Knji gu o džungli gledamo trideseti put, ali nema veze, ti nam čitaš titlove od po četka do kraja filma, onako šapatom.

A kad ste ti i moja ćerka bili momak i devojka, došla ja po vas u obdani šte, a vas dvoje ne razgovarate, ljut si jer se ona igrala s nekim Opačićem. A kiša neka, taman se jedan otac po nudio da nas odbaci kući, ali ti nećeš u kola, to je Opačićev tata, ni mrtav ne ulaziš. Uđemo mi svi u kola, ide mo niz ulicu, ti hodaš nizbrdo trotoa rom, naduren, mi polako za tobom, a Ivana zalepila nos na staklo od kola, gleda te i plače.

PIŠČEV POKLON ČITAOCIMA!

POSVETA

Moj najmlađi unuk ima 15 godina pa ga još vozim u školu i na trenin ge. Kažem mu proletos, kad sam ga vozila na neku utakmicu: Tako ćeš ti baku da voziš kad baka ne bude više mogla. I znaš šta kaže đubre malo?

Šta kaže đubre malo?

Kaže: Imaš ti svog sina, odlično se slažete, zašto ja da te vozim?

Koliko se nas dvoje nismo videli?

Napiši mi posvetu, da ne zaboravim. Nije lako napisati posvetu nekom koga ne znaš dobro, ali njoj ništa lak še.

Svojoj dragoj Tetka Ljilji, bliskoj prija teljici iz detinjstva, koju ponovo sre ćem posle 32 godine, čitav jedan ži vot kasnije sve je isto kao pre, kao da smo se juče videli, jer kako da ti ne bude posebna osoba koja te je za ruku vodila u obdanište, koja te je kupala u lavoru kad si se uvaljao u blato, koja ti je bila tašta kad si imao četiri i po godine, komšinica i iz Be ograda i sa mora, koja te vodila na selo da se igraš sa jaganjcima, da ja šeš konja i muzeš kravu, i koja tebe, koji joj posvećuješ ovu knjigu koju si sam napisao, poznaje još iz davnog vremena kad nisi umeo da čitaš. I ni šta joj se nisi promenio.

DRAME

SNAŽNI, UPEČATLJIVI KARAKTERI I TRENUCI KOJI SU OBELEŽILI NJIHOVE ŽIVOTE ODLIKE SU DOBRIH DRAMA. PREDSTAVLJAMO VAM NAJSVEŽIJA IZDANJA OVOG ŽANRA

Ovaj prelepo oslikani portret života sastavljen je od kratkih vinjeta koje čine plodno tlo za autorkinu impresivnu moć zapažanja. Neimenovana naratorka u neimenovanom italijanskom gradu živi mirnim životom. Grad koji ona naziva domom za nju je poverljiva osoba i životni partner: trotoari, parkovi, mostovi, pijace, ulice, prodavnice, kafići… Ali mirnu površinu njenog života uzburkava dublji nemir. ■

U poslednjem tomu sage, koji je pisca koštao deceniju mukotrpnog rada, Gezina Krespal planira putovanje u Prag, živo se prisećajući nemirnih školskih dana u Nemačkoj Demokratskoj Republici. U međuvremenu, ćerka Mari brzo raste i preispituje istoriju iz koje potiče. Ovi veoma gusti poslednji meseci vuku nas, u prašini događaja, do šokantne represije Praškog proleća. ■

Klara Šuman i muzika ljubavi, Beate Rigirt

Lajpcig, 1835. Kada Klara svira klavir, sale su rasprodate do poslednjeg mesta. Već pet meseci je na koncertnoj turneji sa ocem. Ono što liči na skladnu zajednicu, zapravo je pravi pakao. Razlog: Klara je zaljubljena. Otac se protivi Robertu Šumanu, doduše darovitom kompozitoru, ali i siromašnom vetropiru potpuno nesposobnom za život. Klara, koja je nasledila ne samo očev muzički talenat već i njegovu svojeglavost, dokazaće mu da može da bude samostalna. ■

U leto 1924. godine uoči raskošne zabave jedan mladi pesnik oduzeće sebi život. Jedini svedoci su sestre Hana i Emelin Hartford, koje posle nemilog događaja više nikada neće međusobno razgovarati. U zimu 1999. godine mladi režiser koji snima film o samoubistvu pesnika posećuje Grejs Bredli, nekadašnju služavku na imanju Riverton. Potisnute uspomene i probuđeni duhovi prošlosti pokuljaće iz pukotina Grejsinog sećanja. ■

Fausto je našao pribežište na planini posle raskida dugogodišnje veze. U gradiću podno Alpa upoznaje Babet koja mu nudi da bude kuvar u njenoj kafanici. Tu radi Silvija kao konobarica, nesigurna da li će na planini samo prezimiti ili ostati zastalno. Tu je i stari Santorso, gorštak koji uživa u samotnjačkim šetnjama. Sam u kuhinji, Fausto počinje ponovo da oseća mirise i ukuse, potrebu da brine o drugom, žudnju i želju za prepuštanjem. ■

Sicilijanski lavovi su pobedili.

Njihova ambicija i odlučnost sada su na vrhuncu moći.

Ceo grad se divi kući Florio, ukazuje im počasti, ali ih se i plaši. Jedan Injacio u porodici drugačiji je od svog oca i njegovih predaka.

Nikada neće saznati šta mu je nedostajalo, iako se odgovor sve vreme nalazio kraj njega.

Jedinstvena i nezaboravna priča o veličanstvenoj porodici Florio u ovoj knjizi dobija grandiozno finale. ■

Prebivališta, Džumpa Lahiri

Svaki dan u godini 4, Uve Jonzon

Kuća u Rivertonu, Kejt Morton

Ljubavnici, Paolo Konjeti

Zima lavova, Stefanija Auči

HITOVI SAJAMSKIH DANA

UMEĆE ŽIVLJENJA NA

FRANCUSKI NAČIN

Pisac i novinar Nikola d’Estjen d’Orv adaptirao je film Ajfel, živopisnu priču o jednom graditelju i građevini koja je postala nacionalni simbol Francuske, u istoimeni roman koji se čita u dahu

Razgovarala: Iva Burazor Foto: Noémie Kadaner

Mada je uobičajeno da knji ževna dela budu adaptirana u scenario za film ili TV se riju, u slučaju romana Ajfel francuskog pisca i novinara Nikole d’Estjena d’Orva situacija je bila dru gačija. Prvo se 2021. pojavio istoi meni film, a onda i roman koji donosi uzbudljivu priču o jednoj od najpo znatijih građevina na svetu, Ajfelovoj kuli, njenom graditelju Gistavu Ajfelu i njegovoj izmišljenoj ljubavi Adrijen. I roman i film bacaju novo svetlo na život slavnog graditelja i zauvek me njaju pogled na čuvenu kulu, kaže pi sac Nikola d’Estjen d’Orv, koji je au tor više od trideset dela, romana i eseja i dobitnik nekoliko francuskih nagrada za književnost.

Roman Ajfel je adaptacija istoime nog filma. Kako je nastala ideja da ga napišete? Zašto treba da proči tamo knjigu?

Produkcijska kuća je planirala izda vanje romana kako bi pojačala pa žnju medija i publike pred izlazak fil ma. Knjigu treba da pročitate kako biste shvatili da reči mogu dalje da dobace, da su jače i slikovitije od sli ka. U romanu se otkrivaju malo po znate činjenice iz života graditelja kule Gistava Ajfela.

U knjizi se pominju informacije koje su većini nas poznate, Univerzalna izložba u Parizu, odijum pariskog stanovništva kada je izgrađen toranj i, na kraju svega, svetska slava koju je doživeo Ajfel. Ali imamo prilike i da čitamo o manje poznatim činjenicama, kao što su proces stvaranja čeličnog re mek-dela, sa svim tehničkim deta ljima, otpor koji je Ajfel prvobitno iskazivao prema ideji, i slike iz nje govog privatnog života. Koliko ste istraživali za ovaj roman i gde ste sve tražili informacije za priču?

Brojni scenaristi koji su radili na ra zličitim verzijama scenarija istražili su, utvrdili i potvrdili celu priču, izneli i biografske i izmišljene detalje. Moj zadatak je bio da sve to uobličim re čima, kao što filmski reditelj oblači priču u slike.

Da li ste u bilo kojim izvorima pro našli tragove koji vode ka Adrijen ili ka bilo kojoj pretpostavci da nešto tako romantično kao što je ljubav prema ženi stoji iza izgradnje Ajfelovog tornja?

U Ajfelovoj mladosti je postojala jed na Adrijen, ali je ljubavnu priču izmi slila prva scenaristkinja filma Karolin Bongran.

U romanu nesrećnim ljubavnicima koje su život i životne okolnosti razdvojile dajete drugu šansu za sreću, ali Ajfel se ipak odlučuje za svoj zanat. Da li možda možemo to ipak nazvati srećnim krajem jer se Gustav odlučio za svoju jedinu, pravu ljubav?

Roman, kao i film, koji mu je brat bli zanac, ima gorko-sladak kraj.

Kada su u pitanju romansirane biografije, kao što je ova priča, kako uspostaviti granicu između mašte i stvarnosti tokom pisanja? Da li je uopšte potrebno da postoji granica?

Romansirana biografija je stvar ravno teže u kojoj likovi moraju da ožive ona kvi kakvi su bili. Takvi moraju da stupe na scenu, da postanu životni a da se pritom stvarnost ne izvitoperi. U sluča ju Ajfela, reč je o kinematografskoj fan taziji koja je urodila novelizacijom.

U KNJIŽEVNOSTI TRAGAM ZA IZNENAĐENJEM, ODUŠEVLJENJEM, ČUĐENJEM, NELAGODOM

Šta za Vas predstavlja pisanje? Kako biste opisali svoj proces pisanja?

Za mene je pisanje kao disanje, moj hleb nasušni, ono što me ujutru po kreće. Ustajem rano, u pet sati, i dr žim se vrlo precizne rutine (koja je vrlo naporna za moju okolinu!) zahva ljujući kojoj „mehanizam“ može da se održi. Zatim dolaze reči, ali zato uvek posle ručka prestajem sa pisanjem. Ja sam od onih „jutarnjih pisaca“.

Da li tražite teme o kojima želite da pišete ili one pronalaze Vas?

Kako kad. Većina mojih knjiga su re zultat susreta (sa izdavačima ili te mama), želje (za saradnjom ili moje težnje da istražujem neki univerzum) i egzorcizma (kad želim da se oslo bodim neke opsesije, ja to kanališem tako što je verbalizujem). Kada govo rimo o Ajfelu, u pitanju je bila sarad nja, a ne lično delo.

Za čime tragate u književnosti, i kao pisac i kao čitalac?

Tražim iznenađenje, oduševljenje, ču đenje, nelagodu: želim da me knjiga, bilo da je pišem ili čitam, ponese negde daleko, makar to putovanje bilo teško.

Šta novo spremate čitaocima?

Pripremam romansiranu biografiju glu mice Arleti iz prve polovine XX veka, koja je proglašena krivom za izdaju zbog afere sa nemačkim oficirom to kom Drugog svetskog rata.

Roman Dovoljno hladno za sneg pronicljivo je i neuhvatljivo delo koje se uvlači pod kožu i obuzima misli, a u intervjuu za naš časopis autorka Džesika

Au otkriva sve tajne njegovog nastanka, kao i podatak da je prva verzija rukopisa nastala na našim prostorima – u Sarajevu

Pisanje

je prvi korakempatiji ka

Pisanje ima moć da isprav no artikuliše mnoga pita nja i dovede do odgovora, i zato je Džesika Au, australij ska autorka, upravo izabra la pisanje kao vid izražavanja i pred stavljanja svetu. Dok stvara, uživa u poigravanju s očekivanjima čitalaca, voli otvorene završetke i scene u koji ma se naizgled ne dešava ništa a za pravo se dešava sve. Njena posve ćenost i talenat su prepoznati, pa je roman Dovoljno hladno za sneg, koji čitamo u izdanju Lagune, proglašen literarnim otkrićem godine, te oven čan priznanjem Novel Prize, koje do deljuju tri izdavačke kuće (New Di rections, Fitzcarraldo Editions – iz Velike Britanije i Giramondo – iz Au stralije).

Mada je ispisan na svega stotinak stranica, ovaj roman je pun značenja. Suptilno preispituje naše zagonetne odnose sa drugim ljudima i pokušava da dođe do odgovora na pitanje da li ljudi mogu da pronađu zajednički je zik, koje dimenzije sadrže ljubav i ko liko imamo prava da istinski upozna mo svet druge osobe.

Džesiku Au neki kritičari naziva ju ženskim Džojsom i Prustom 21. veka, jer Dovoljno hladno za sneg vide kao spoj džojsovskog romana toka svesti i prustovskog asocijativ no-meditativnog pristupa. U razgovo ru za Bukmarker autorka je prvo ot krila šta je inicijalno želela da ispriča ovim romanom.

„Prva verzija knjige je bila kratka pri ča o majci i ćerki koje putuju u Tokio, a napisala sam je pre deset godina. Koristeći putovanje majke i ćerke kao bazu, mnoge druge teme o kojima sam razmišljala – kako je biti mlada žena u današnjem svetu ili oseća

ti povezanost sa umetnošću i knji ževnošću bez potrebe da se osećate kao umetnik – pronalazile su svoj put, stvarajući mnoge digresije u sećanju, koje su završile u knjizi. Ne znam da li sam nešto od toga želela da kažem na početku – toliko toga u pisanju je intuitivno – ali gledajući unazad, vi dim da je jedno od pokretačkih pita nja u knjizi bilo povezano sa udalje nošću. Relativno je uobičajeno da u porodicama postoje razmimoilaženja koja se tiču klase, obrazovanja, kul ture, mesta rođenja i jezika, ličnosti ili karaktera. Ali želela sam da posta vim pitanje šta se dešava kada sve to na kraju budu prisutno u jednom od nosu. Postojao je taj jaz, uparen sa činjenicom da deca mogu veoma bli sko da poznaju svoje roditelje.“

Do kakvih ste saznanja došli o sebi, ali i svetu koji Vas okružuje, pišući ovu priču?

Umesto da nas bilo gde odvede, pi sanje dozvoljava da boravimo u pro

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Laguna arhiva

storima duže nego što to obično vre me dopušta, i ponekad to provođenje vremena i zadržavanje može biti i oblik katarze, iako ne uvek i izvor pro mene. Pokušavala sam da razumem kako stvari nastaju i da ih opišem na način blizak meni. Mnogo toga što sam pročitala o dijaspori i daljini nije se poklapalo sa mojim iskustvom: osećaj zbunjenosti i nepotpunosti uparen sa bliskošću i nostalgijom. Tako da sam pokušala da definišem, a ne da budem definisana, da pomi rim svoj unutrašnji svet sa spoljašnjim. Ako sam nešto naučila, to je da isku stvo migracije, iako se može percipi rati kao fragmentirano i diskontinu irano, i na njega se nekada gledalo prezrivo, zapravo može biti bogato iskustvo, tema u književnosti.

Ko su majka i ćerka iz Vaše priče? Zašto Vam je bilo važno da kroz ro man bez određene radnje, to jest roman atmosfere ispričate njihovu priču?

To su likovi koji, u različitim periodi ma, predstavljaju delove mene, moje porodice i delove pitanja o životu i književnosti. U zapletu to nisam uvek mogla da napišem, jer na neki način ne osećam da se život tako dešava. Ili, bolje rečeno, ako se i dogodi nešto dramatično, onda je to često ispreki dano dosadom, svakodnevnim zada cima ili neobičnim mislima. I obrnuto, u životu se sitnice koje zaista utiču na nas događaju u malim, skoro neizre civim trenucima, koje duboko oseća mo, ali kojih nismo uvek svesni. Ne možemo uvek da ih raščlanimo u tre nutku u kome se dešavaju, ali vraćaju nam se kasnije.

Koliko imamo prava da istinski upoznamo unutrašnji svet druge osobe, pa čak i kad su u pitanju naši najbliži, jedno je od ključnih pitanja Vaše knjige. Do kakvog ste odgovora došli nakon pisanja?

Možda bih pitanje pre formulisala ova ko: možemo li zaista poznavati unu trašnji svet drugih? Mislim da je nemo guće zaista poznavati drugoga i sebe, delimično zato što ništa nije fiksno ni je dinstveno. Ipak, još postoji nešto vred no truda. Pisanje, a i čitanje, zaista je čin razumevanja i stoga je možda prvi korak ka empatiji. To je najbliže što mo žemo da se nadamo da ćemo dopreti do svesti nekog drugog.

Brojna druga pitanja otvarate ovom knjigom – pitanje identiteta, blisko sti, razlike među generacijama, ra zlike u poreklu... Koliko Vam je bilo teško da sve to uklopite u priču?

Više je bilo produktivno nego teško jer sam osećala da su sve te stva ri međusobno povezane i da govore jedna o drugoj. I u tom smislu ne bih mogla da stavim jednu naspram dru ge. Reči kao što su „identitet“ ili „pri padanje“, ili „dom“ mogle bi biti kori sne u određenom kontekstu, ali one

su takođe velike, apstraktne imenice koje nužno ne prenose ili obuhvata ju složenost, ili nijanse jednostavnog postojanja u svetu. Dakle, ko je nara tor kao žena, njena iskustva i obra zovanje, duboko su povezani sa pi tanjima porodice i porekla. Na primer, u jednoj digresiji naratorka se priseća svog vremena na univerzitetu, prou čavanja grčkih klasika, što je mesto u koje je ušla delimično zahvaljujući majčinom poslu. To je na neki način prosvetljujuće, vitalno mesto. Oslo bađa nešto u njoj. S druge strane, njeno znanje ima svoju cenu, jer to kom studija filozofije, kritike i teorije iznenada razume svoju majku kao ličnost u istoriji i shvata uticaj kolo nijalnog razmišljanja, kućnog posla i majčinstva. A to je povezano sa razu mevanjem patnje njene majke.

Vrlo je upečatljiv naslov romana. Kako ste se odlučili za njega?

Nisam imala naslov skoro do samog kraja pisanja. Jedan radni naslov bio je Zajednički jezik, koji je uzet od pe snikinje Adrijen Rič i njenog dela San o zajedničkom jeziku, koje izražava želju za vezom između majke i ćerke, kao i nemogućnost te veze. Kod na slova Dovoljno hladno za sneg dopa lo mi se što je apstraktan, nedovršen – mogao bi biti i fragment i pitanje, koje se odnosi i na vreme i na me sto. Dopao mi se i vremenski element – sneg dolazi samo kada se steknu uslovi za njega, a kada dođe, može biti lep, skoro magičan, ali će nestati. I to je jedno od samo nekoliko pitanja koje u knjizi postavlja majka.

Kako ste doživeli nagradu Novel Prize? Šta ona znači za Vas, a šta za knjigu?

Bio je to šok, a bila je i velika čast. Dugo se divim trima izdavačima koji su mi nagradu dodelili. Bio je san i privilegija dobiti šansu za rad s nji ma i pokazalo se kao divno iskustvo: ljubazno, promišljeno i stimulativno. Priznanje Novel Prize knjizi je otvori lo mogućnosti koje nikada ne bi ima la, kao što je šansa da bude prevede na kod izdavača kao što je Laguna Istovremeno, život se nastavlja veo ma obično izvan svega toga.

Prikaz odnosa između života i umet nosti takođe je važan za roman. Šta je za Vas umetnost?

Ponekad je to način da ostanete u dodiru sa nekim raspoloženjem ili osećanjem, da se podsetite kako da ostanete izvan briga o kapitalizmu i radu. To se ne događa uvek, ali je ne što što pokušavam da pronađem. Pi šući roman, bila sam zainteresovana i za ideju da umetnost pokušava da prikaže život, dok istovremeno život pokušavamo da shvatimo kroz umet nost – taj kružni, rekurzivni odnos. Na sličan način sam razmišljala i o ekfra zi i metaforičkom razmišljanju. Zašto nam se čini da nam je potrebna „tre

ća stvar“, bilo da je to ples, muzika, slikanje, ili roman, da pokušamo ne što da razumemo? Čini mi se da u ži votu postoji nešto što je složeno i ne artikulisano i da je možda jedini način da se približite istini života taj da o njoj pišete izokola, ili da sve posma trate iskosa.

Iz jednog intervjua saznali smo da ste jedno vreme živeli i na Balkanu, u Sarajevu. Kakve utiske nosite iz tog grada, kako je život tamo uticao na Vas i Vaše stvaranje?

Putovala sam Evropom oko devet meseci, od čega sam tri meseca pro vela u Sarajevu. Tamo sam doživela zaista neverovatne trenutke – dolina, reka, okolne planine, slušanje poziva na molitvu uveče, radnje, arhitektura, burek i sok od nara... Mislim da je to povezano sa lepotom grada, kao i sa osećajem mladosti i putovanja. Oda tle smo putovali do Beograda, Zagre ba, Dubrovnika, Budimpešte i mno gih drugih mesta. Ali u Sarajevu sam prvi put napisala kratku priču koja je bila najranija verzija romana Dovolj no hladno za sneg ■

NEMOGUĆE JE ZAISTA POZNAVATI DRUGOGA I SEBE, DELIMIČNO ZATO ŠTO NIŠTA NIJE FIKSNO NI JEDINSTVENO

STRAST SA UKUSOM LJUTE PAPRIČICE

O

markesovski

uzbudljivom i

razbokorenom romanu Laure

Eskivel Kao voda za čokoladu, u kome su emocije toliko jake da im osećamo ukus, piše književnica Ljubica Arsić

Lagodni tok pripovedanja ublažava te žinu životnih drama svih likova. Iako su sve žene, bilo gospodarice, kuva rice ili sluškinje, pogođene strogim zakonima hijerarhije, ni muškarcima nije lako. Pedro je u braku s Rosau rom koju ne voli, čeznući za njenom sestrom Titom. Doktor Džordž doka zuje ono pravilo po kojem žene, dive ći se nežnim i pametnim muškarcima, obično odlaze onima koji kolebljivošću i nepredvidljivim postupcima bude po zornost i raspiruju maštu. Iako pažljiv, pun ljubavi i saosećanja, Džordž osta je bez Tite koju voli, jer po nepisanom pravilu divlja strast uvek odnosi pobe du nad romantičnom ljubavlju.

Zamislite da u čuvenu saher tortu umesto oraha stavite strugani ren ili da u božićnom kolaču kandirano voće zame nite graškom šećercem. Takva kob na zamena dogodila se Titi kada se njen voljeni Pedro oženio njenom se strom kako bi bio u Titinoj blizini, jer najmlađoj kćeri porodice De la Gar sa, zaduženoj da brine o majci, tra dicija odriče pravo na udaju. Šta za ljubljenoj Titi drugo preostaje do da secka, melje, dinsta, zaliva svojim osećanjima jela koja priprema?! Nje ne emocije su toliko jake da im, dok čitamo ovaj markesovski uzbudljiv i razbokoren roman Kao voda za čo koladu, osećamo ukus. Postavši izvr sna kuvarica, čije umeće sa šerpama i loncima počiva na tačnim razmera ma i strogim pravilima poštovanja re cepata čitaocu dostupnih na počet ku svakog poglavlja, Tita se povinuje neumesnoj naredbi, ne uspevajući da kockice koje joj je bacila sudbina preokrene u svoju korist. Njenom al hemičarskom kuhinjom sa središtem u srcu vlada nered u kojem spoj ne prihvatljivih sastojaka i neprimerenih začina čini da Titina opera magnum kulinarskog umeća na kraju zamiriše na golubija govanca.

Porodicu na čelu sa mamom Ele nom, despoticom koja gospodari ćer kama, tirankom takođe neostvarene sudbine i žrtvom zabranjene ljuba vi iz koje je rođena meleskinja Ger truda, obavija miris zamamnih spe

cijaliteta. Tamo gde je laganje jedini način da se preživi, samo zajednič ki obed uspeva da članove objedini oko trpeze, tako ispunjavajući duž nost saveza načinjenog oko majstor ski zgotovljenih jela koja stvaraju ilu ziju sloge. Iako pred vrenjem i puna mehurića, voda za čokoladu ne sme da proključa. Izraz koji označava pri gušenu strast ili nezadovoljstvo, upo trebljen za naslov romana, ukazuje na atmosferu potisnute čulnosti, ka žnjivog libida i besa zbog neispunje nosti, kojima buntovna ćerka Gertru da daje oduška, tražeći slobodu van porodice, makar i u javnoj kući. Dok se treća sestra Rosaura, pregojena i puna gasova, pitomo povinuje majči nim željama, Gertruda učestvuje kao vojnik u meksičkoj revoluciji, preu zevši muški obrazac uspeha kojim će zataškati sumnjivu prošlost iz ku pleraja. Moć mame Elene je neuništi va. Ono što je skrivala duboko u sebi, u literarnom postupku latino recepta sa fantastikom kao ravnopravnim de lom stvarnosti, pokazuje se u druga čijim okolnostima i neobičnom isku stvu kao važan deo njenog lika. Ona deluje i s one strane groba, izdajući naređenja i pretvarajući se u žišku iz polomljene petrolejke, koja vatrom kažnjava svog zeta, mlakonju Pedra.

U središtu kako književne tako i ku hinje pune kraljevskih ukusa i mirisa kojima nadmoćno vlada meksička au torka Laura Eskivel, nalazi se ljuta pa pričica, obavezni sastojak bez čije oš trine i napaljenosti, vreline na usnama i nepcu, u grudima i stomaku, Meksi kanci ne mogu da zamisle ni jedan je dini dan. Zaljućeni su čak i čokolada i sladoled, a paprikomani astečkog po rekla dali su ovim kočopernim vrsta ma poetična imena: serano, moritas, pasilja, mulato, tabasko, poblanos, nalik muzičkim izrazima za bogate vi bracije slične bruju orguljarskog tala sanja po nepcima. Španski koloniza tori su joj proširili slavu širom sveta po cenu uništavanja onih koji su je prvi upotrebili, a njena vatrenost odavno je poznata kao afrodizijak, lek, zamena za suspregnutu čulnost.

Ne samo meksička već i naša kul tura poznaje začaravanje muškarca raznim kulinarskim mirisima i magij skim postupcima vezanim za papri ku. U nekim našim krajevima papri ka se puni vlasima, nitima sa odeće ili zemljom kojom je željeni muškarac gazio da bi na Đurđevdan žena spali la takvu punjenu papriku kako bi iza brani goreo u ljubavi. U ovom romanu Pedro, koji nije imao hrabrosti da se izbori za ženu koju voli, strada u po žaru umesto paprike, kažnjen za me kuštvo i kukavičko povinovanje neu mesnim zabranama. ■

Piše: Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

ČAŠA OPOROG I OPOJNOG VINA

Kako je pesnikinja probila led i objavila zbirku proznih tekstova Ne lažem, Tita mi (koje nikako nije želela da nazove romanom) i sa kojim planom su nastajale dirljive priče o smrtnosti, prožete finom ironijom i crnom humorom, opisala nam je autorka Ferida Duraković

Kafka je rekao da je pjesma sjekira za led u nama. Veli ka je to izjava, veličanstve na, i sasvim istinita, to znaju oni koji poeziju uzimaju ozbiljno, kao životno opredjeljenje i kao terapiju za glavu otupjelu od stvarnosti i srce sle đeno od surovosti svijeta. A proza bi bila plivanje ispod leda onoliko koli ko imaš daha, a kad više ne možeš, izroniš i čekaš da ponovo neka sjeki ra slomi led, ispod kojeg će se opet pokrenuti tok priče, romana, memoa ra, epistole.... proze.

A zašto sam napokon odlučila da objavim prozu?

Dođu tako godine kad se pjesniki nja počne buniti i žaliti nekom imagi narnom proznom sindikatu zašto nije vidljivija, zašto nakon 45 godina pisa nja poezije ne bi i ona postala „pro zaik“ (umalo ne napisah „prozak“!) – jer zna se da kod nas nisi pravi pi sac ako ne napišeš bar jedan roman, to književno čedo (taj sin!) regional nog epskog konteksta... Ova knjiga u stvari jeste roman, ali pjesnikinja u meni to ipak nije dopustila, jer dra že mi je ove tekstove zvati poetskom prozom nego romanom. Ali rezultat

je, nakon sjajnog i vrlo čitanog sara jevskog izdanja ove knjige, čaroban: i Laguna ima svoje izdanje! I zato, neka pjesnikinja malo uživa na pragu starosti u rezultatima svojih sindikal nih pregnuća!

A priče su nastajale s nekim ma lim, unutrašnjim planom da zabilje žim djetinjstvo u jednoj zemlji (ne samo svoje, naravno), ali to je po trajalo dvadesetak godina, jer valja lo je živjeti – ne više u toj zemlji – ta zemlja se preselila u istoriju – preži vjeti svašta, pa i strašni bratoubilački rat, smrti, rane, ludila... Valjalo je pla ćati račune, bivati ženom (postajati ženom!), prekarnom radnicom, maj kom, kćerkom, ljubavnicom, supru gom, sestrom, prijateljicom... i ostati normalna – ali na neki čudan način, kako smo govorili u vrijeme opsade Sarajeva 1992–1996. godine: „Ovdje ko nije lud nije normalan!“

Priče su bile razbacane po časopisi ma i portalima, a onda su se u jed nom trenutku naprosto sakupile i posložile same, tako da je meni preo stalo samo da im dam ime i da ih dam u Nomad.ba, koji ih je s radošću obja vio... A onda se oglasila Laguna pa

mi dala vjetar u jedra, koja više moj brod od papira ne vode na otvore no more, ali pamte i bilježe da nas je bilo, jednom, u jednoj zemlji koje više nema, u jednoj kući koje više nema, u jednoj porodici koje više nema... Ovi tekstovi su u stvari priče koje dijelim sa generacijom ljudi rođenih između 1950. i 1970. godine. No, nisu nostal gični na onaj plakatski, fejsbukovski način: ta zakletva iz naslova nosi ra znolike kontekste, u zavisnosti od pri če. Ja se igram stereotipima s koji ma smo rasli, ali ne prosuđujem, ne osuđujem, ne šaljem poruke, ne doci ram, ne ideologizujem – naprosto pri čam priču na način kako bi je možda ispričao Bohumil Hrabal da je bio na mom mjestu...

Kao četvrto, neplanirano dijete rad nika, seljaka i intelektualca u jednoj osobi (moga oca, bogaoca!), odra stala sam usamljena u gomili prilič no divlje prigradske djece (poratnog pa onda prijeratnog!) Sarajeva. Za razliku od njih, bježala sam u čitanje i maštarije, što je dovelo do ranog i neprekidnog razmišljanja o nejasnoj svrhovitosti ljudskoga bića. O kratko ći ljepote majčinog cvijeća i majčine nježnosti. O suštinskoj surovosti dje tinjstva. O životu u jednoj zemlji koje više nema jer se strmoglavila u ništa vilo, zajedno sa komunizmom, i s ku ćom u kojoj su likovi bili tako obično – i tako prevažno – sretni, i sa cijelim svemirom jedne djevojčice – što pro uzrokuje melanholiju, ali i nehotični, meni kao autorki vrlo važan humor u tekstu – jer da nema tog humora, bila bi to još jedna obična knjiga o neči jem odrastanju i priključenijima – a to nipošto nije to.

Uostalom, ja sam svoje ispričala, a vi knjigu u ruke, čašu oporog i opojnog vina na sto, dušu na „alert“ i čitajte! Ova knjiga, u stvari, i jeste čaša opo rog i opojnog vina za sve vas s druge strane moga prezenta. ■

Piše: Ferida Duraković | Foto: Laguna arhiva

Američka autorka Mari Benedikt u intervjuu za Bukmarker otkriva zašto je oduvek želela da piše o najvažnijim, najkompleksnijim i najfascinantnijim ženama iz istorije, poput Mileve Marić Ajnštajn, Hedi Lamar i Klementine Čerčil, i kako su njihove priče uticale na njen život

Pisac sa misijom

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Anthony Musmanno

Još dok se bavila advokaturom, američka autorka Mari Benedikt (što je književni pseudonim He der Teler) sanjala je o tome da piše istorijske romane o briljantnim ženama, koje su činile velika i važna dela za čovečanstvo, ali ih je istori ja nepravedno zapostavljala. Svoju želju ostvarila je 2017, kada je iza šao njen prvi roman Drugi Ajnštajn, o životu i radu velike naučnice Mi leve Marić Ajnštajn. Čitaoci u Srbi ji imali su priliku da se upoznaju sa još dve priče – o Hedi Lamar, čuve noj glumici vanserijske lepote, koja je bila i briljantna naučnica (Jedina žena za stolom) i Klementini, supru zi Vinstona Čerčila, čije je delovanje tokom Drugog svetskog rata u poje dinim situacijama bilo jednako važno kao delovanje njenog supruga (Ledi Klementina).

Spisak žena koje je istorija zaboravila, jer su istorijske knjige pisali muškarci, nažalost je veoma duga čak. Zato je Vaše stvaralaštvo važno. Imate li utisak da je to Vaš životni zadatak? I šta je najbitnije što nji hovim pričama želite da poručite čitaocima?

Ja sam pisac sa misijom. Moja misi ja je da iskopam iz prošlosti najvažni

je, najkompleksnije i najfascinantnije žene iz istorije, da ih iznesem na sve tlo današnjice gde konačno možemo da sagledamo širinu njihovog doprino sa, kao i uvide u današnje probleme.

Kako je pravnica postala pisac?

Ja sam advokat sa više od deset go dina iskustva parničara u dve vodeće advokatske firme, ali uvek sam zna la da je moj poziv otkrivanje skrivenih istorijskih priča o ženama. Tek kada sam se okušala u fikciji, u nečemu što nisam nameravala da radim, zna la sam da sam našla najbolji način da ispunim svoj poziv.

Vaše knjige nisu publicistika. Zašto ste se odlučili za formu romana, šta Vam je ta forma omogućila?

U istraživanju o ženama iz istorije če sto postoje praznine u dokumentaci ji jer se tek odnedavno smatralo da su narativi žena vredni čuvanja i de ljenja. Nadam se da ću sa ženama o kojima pišem popuniti te praznine fikcijom koja je, logično, izvučena iz istraživanja koja su mi bila dostupna.

Koliki je izazov graditi junakinje koje već imaju svoje osobine, svo ja dostignuća, odnosno predstavi ti žene koje su postojale?

Uvek imam na umu da je moj primar ni zadatak u pisanju romana oda vanje počasti neverovatnim, stvar nim ženama koje sam odabrala, iako stvaram izmaštan lik. To ne znači da ih uvek predstavljam savršene – jer niko nije savršen, ali slavim njihove živote tako što ih poštujem, pa čitaoci vide njihovo nasleđe svuda oko sebe.

Posle priča o Milevi Marić Ajnštajn i Hedi Lamar u izdanju Lagune čitali smo i roman Ledi Klementina. Šta Vas je fasciniralo u njenoj priči pa ste odlučili da joj posvetite knjigu?

Dok sam za prethodni roman Jedina žena za stolom o Hedi Lamar istraži vala o razvoju Drugog svetskog rata, stalno sam nailazila na Vinstona Čer čila, pa sam počela da razmišljam o njegovoj ženi. Od trenutka kada sam uronila u Klementinino neobično po reklo i čitala o njenoj vezi sa Vinsto nom, znala sam da želim da ispričam svoju verziju njene priče – zato što ona nije bila žena koja je stajala iza muškarca, već pored njega, pone kad i ispred. Neki aspekti britanskog uspeha u Drugom svetskom ratu mogu se pripisati i njenom angažova nju, a Vinstonov načelnik generalšta ba general Pag Izmej zaključio je da bi bez Klementine „istorija Vinstona

SVAKA OD OVIH ŽENA

JE INSPIRATIVNA NA SVOJ NAČIN, I ČESTO RAZMIŠLJAM O NJIHOVOM INTELEKTU I OTPORNOSTI KAD DONOSIM SOPSTVENE ODLUKE

Čerčila i sveta bila sasvim druga pri ča“. I sve je to uspela transformišući se iz stidljive, plašljive i osiromašene aristokratkinje bez formalne obuke u odvažnu i moćnu ženu, koja nije ima la na koga da se ugleda u poslu koji je preuzela na sebe. Šta je najuzbudljivije kod istraživa nja za knjige? Kako izgleda taj pro ces?

To je kao najslađi lov na blago, i obo žavam da pratim njegove puteve kuda god da me vodi. Ako imam sre će i upornosti, vodiće me kroz mnoštvo pisama, časopisa ili dnevnika napisa nih od žena koje su u srcu moje priče. Originalni izvori su uvek najbolji izvo ri, ali nisu uvek lako dostupni. Čemu se najviše divite kod svo jih junakinja Mileve Marić Ajnštajn, Hedi Lamar i Ledi Klementine?

Iako imaju mnogo kvaliteta, kod sva ke cenim sposobnost da se podignu i savladaju mnoge barikade koje ih okružuju da bi mogle da obavljaju tako važne poslove.

Kako su na Vas uticale njihove priče?

Smatram da je svaka od ovih žena in spirativna na svoj način, i često raz mišljam o njihovom intelektu i otpor nosti kad donosim sopstvene odluke – posebno kada treba da budem hra bra pred nekim izazovima.

Da imate priliku da se susretnete sa nekom ženom o kojoj ste pisali, koju biste najradije želeli da upo znate i šta biste je prvo pitali?

Ne bih mogla da izaberem samo jed nu! To je kao da me pitate da iza berem omiljenog člana porodice. Iskreno, volela bih svaku od njih da upoznam, a moje prvo pitanje bi bilo: jesam li dobro shvatila?

Koje knjige su Vas oblikovale kao ličnost i kao pisca?

Kad sam bila devojčica, obožavana tetka dala mi je knjigu Merion Cimer Bredli Magle Avalona, sa revolucio narnim, ženski usredsređenim legen dama o kralju Arturu – u kojoj je fokus bio na Arturovoj ženi Ginevri i sestri Morgan le Fej više nego na muškar cima – što mi je zaista otvorilo oči za skriveni svet ženskih priča. Pita la sam se kako je istorija zaista obli kovana i zašto ove ženske priče nisu

deo istorije koja mi je pričana. Fas cinirana sam otkrivanjem nepoznatih priča o ženama iz prošlosti.

Kakav ste čitalac, šta tražite u knjigama?

Čitam knjige svih žanrova, napisa nih od autora iz celog sveta, iako me posebno privlače priče koje istražuju način na koji prošlost odjekuje u sa dašnjosti. ■

MOJ PRIMARNI ZADATAK U PISANJU ROMANA JE ODAVANJE POČASTI NEVEROVATNIM, STVARNIM ŽENAMA

KOJE SAM ODABRALA, IAKO STVARAM IZMAŠTAN LIK. TO NE ZNAČI DA IH UVEK PREDSTAVLJAM SAVRŠENE

LJUBAVNI

ROMANI

BILO DA SU LIKOVI ISTORIJSKE LIČNOSTI ILI SAVREMENI JUNACI, SVI SU U POTRAZI ZA SREĆNIM KRAJEM, A NJIHOVE SU LJUBAVI VREDNE PRIČANJA

Usred zatrpanog studija Leonarda da Vinčija, obuzetog velikim idejama, zlovoljnim muzama i rivalima, među spisima, platnima i kartonima nalazi se jedan portret. Stecište mira. Slika Lize del Đokondo. Tokom pet stotina burnih godina Mona Liza je bila svedok vrtloga moći, novca, intriga, opsesija; bila je predmet želje i krađe. U prohujalom vremenu samo je nekolicina čula njen glas, ali ona je sada spremna da sama ispriča svoju priču. ■

Tajne sa plantaže čaja, Dženet Maklaud Troter

Nakon što ode u izgnanstvo na malo ostrvo Sveta Jelena u udaljenom južnom Atlantiku, poraženi car Napoleon i njegova ljubavnica Albin de Montolon planiraju da pobegnu i spasu svog malog sina. Udružujući porobljene Afrikance, britanske simpatizere, jevrejskog trgovca, korzikanskog odmetnika i francuske sledbenike, oni se suprotstavljaju izdaji u sopstvenim redovima, ponekad suptilnim, ponekad smelim, ali uvek očajničkim akcijama. ■

Francuska, 1946. Selestina napušta Normandiju da potraži sreću u Parizu. Tu je dočekuje najbolja drugarica Mari, koja radi kao konobarica i vodi je kroz grad koji se oporavlja od ratnih užasa. Pretvarajući se da kupuju u luksuznoj robnoj kući Galeri Lafajet, njih dve sanjaju o drugačijem životu. Sve dok Selestina ne naiđe na oglas za posao sekretarice. Nije mogla ni da zamisli da će se uskoro naći u raskošnoj palati dizajnera Kristijana Diora. ■

Tajne sa plantaže čaja Dženet Maklaud Troter četvrta su i poslednja knjiga u seri jalu o Indiji, u kojem pratimo povezane i isprepletane sudbine ljudi koji su tu živeli od kraja devetnaestog veka sve do nezavisnosti Indije 1947. Ova knjiga govori o značajnom periodu indijske istorije, o deobama i razdorima pre i neposredno na kon sticanja nezavisnosti. ■

Srce kao ulog, Simona Arnstet

Desi i Sam su nekada bili ludo zaljubljeni par, ali su ih događaji na jednoj zabavi zauvek razdvojili. Laži koje su tada izgovorene ostavile su gorak ukus u ustima i posle petnaest godina. Desi je sada među vodećima u poslu u kojem su žene malobrojne. Sam je stvorio hotelsku imperiju. Sudbina je odlučila da Desi ponovo kroči na njegov put. Sam dobija priliku da odigra svoj osvetnički potez, ali oboje će morati da založe srce kao ulog. ■

HITOVI SAJAMSKIH

DANA

Ja, Mona Liza, Nataša Solomons

U potrazi za Napoleonom, Margaret Rodenberg

Hvala, gospodine Diore, Anjes Gabrijel

KAD SMO VEROVALE

U SIRENE

Dž

osi Bjanki je ubijena pre petnaest godina tokom terorističkog napada u Francuskoj. Njena mlađa sestra Kit, sada lekarka hitne pomoći u San ta Kruzu, godinama pokušava da se pomiri sa sestrinom tragičnom sud binom. A onda je jednog dana ugle da na televiziji. Kit gleda na vestima izveštaj sa Novog Zelanda, gde se desio požar u jednom noćnom klubu, i dok kamera prati reporterku, u poza dini se vidi žena koja se bori da izađe iz dima i ruševina. Kit je ubeđena da je ta žena njena sestra.

Prvo pokušava da ubedi sebe da umišlja. Ali onda dobija poziv od maj ke, koja je takođe gledala vesti, i si gurna je da je videla Džosi. Postoji li šansa da je živa i da ima novi život na Novom Zelandu? Ako je to istina, za što se nije javila ni sestri ni majci toli ko dugo? Nakon poplave emocija Kit shvata da možda ima priliku da pono vo vidi svoju sestru i zapućuje se na Novi Zeland kako bi je pronašla i do bila odgovor na najvažnije pitanje –zašto je Džosi dozvolila da svi misle da je mrtva?

Po dolasku na Novi Zeland, Kit potra gu za sestrom započinje sećanjima na prošlost, na bezbrižne dane pro vedene na plaži sa njom, na njihovo traumatično detinjstvo koje ceo život pokušava da zaboravi i na zemljotres

1989. godine, koji je promenio njiho ve živote i razdvojio ih zauvek.

Kad smo verovale u sirene Barba re O’Nil je pronicljiva, potresna po rodična drama koja hvata suštinu dve izgubljene duše, dve sestre čiju je mladost obeležila velika tragedija s kojom se nose na različite načine. Jedna postaje uspešan lekar, dok se druga odlučuje da nestane pod uža snim okolnostima i izgradi potpu no novi život, daleko od Kalifornije i svega što je ikada poznavala. Sa no vim imenom, sa svojim mužem i dvo je dece, ona se nada da više nikada neće morati da se suoči sa prošlo šću. Međutim, kada joj sestra poku ca na vrata, lavina emocija je vraća dvadeset godina, na onu liticu na ko joj su sedele, na onu plažu na kojoj su surfovale, na sva ona mesta gde se nekada osećala voljeno i bezbed no. Autorka plete niti uspomena ovih živopisnih likova, a krajnji rezultat je neverovatna tapiserija života koja oduzima dah.

Kad smo verovale u sirene je dirljiv roman koji nas podseća koliko je po rodica važna i na to da su neke veze, ma koliko komplikovane ili teške, ipak neraskidive. Ove dve sestre će se ponovo ujediniti, ali pre toga će mo rati da iskopaju davno zaboravljene tajne i da se suoče sa razornom isti nom koja ih je predugo razdvajala. ■

OVO JE

KOLUMNA

Nevena, Dunja i Ivana su profesionalni čitači.

Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene.

Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Piše: Dunja Lozuk

Bestseler autorka Liza Vingejt u intervjuu za Bukmarker govori o tome koliko su priče iz prošlosti važne i kako su uticale na njeno stvaranje, pre svega kad su u pitanju romani Dok još nismo bile vaše i Knjiga izgubljenih prijatelja

KNJIGE SE UZ MENJAMO

nabolje

Romani Lize Vingejt dugo se zadržavaju na svetskim lista ma najprodavanijih naslova. Bivša novinarka i motivaciona govornica, Liza je osvajala ili bila no minovana za brojne nagrade za svoja književna dela. Autorka je preko tride set romana uglavnom iz žanra istorij ske fikcije. Zasnovani na istinitim do gađajima, romani Knjiga izgubljenih prijatelja i Dok još nismo bile vaše, koje čitamo u izdanju Lagune, pričaju priče o mračnim periodima američke istorije, čime nam Vingejtova, vešto preplićući dešavanja iz prošlosti i sa dašnjosti vrlo efektno dočarava rasnu nejednakost i njene posledice.

Razgovor za Bukmarker počeli smo pričom o Knjizi izgubljenih prijatelja.

Kako Vam se javila ideja za ovu knjigu? Kako ste naišli na oglase za „izgubljene prijatelje“?

Priča stara više od veka, koja je bila iskra za Knjigu izgubljenih prijatelja, došla je do mene na iznenađujuće moderan način. Dok sam sedela na tremu i pisala, stigao mi je mejl od

čitateljke Dajen. Upravo je pročitala Dok još nismo bile vaše i mislila da bi trebalo da znam nešto o još jednom sličnom delu istorije – priči o deci koja su oduzimana od roditelja i rasuta po svetu, o razdvojenim porodicama i iznenađujućim sredstvima pomoću kojih su neke od tih porodica uspe le da se okupe decenijama kasnije. Kao volonterka u Istorijskoj kolekciji Nju Orleansa Dajen je ubacivala sta re novinske oglase u bazu podataka za genealoge i istorijske istraživače. Oglasi su objavljivani u decenijama nakon Građanskog rata u kolumni Iz gubljeni prijatelji, a pisali su ih neka dašnji robovi, sada slobodni ljudi, koji su bili u potrazi za vestima o svojim davno izgubljenim članovima porodi ce. Nakon što sam pročitala Dajeni ne odlomke, pregledala sam i samu bazu podataka, zbirku koja broji pre ko 2.500 originalnih oglasa i na de setine hiljada imena. Čudan je i isto vremeno snažan utisak ostavilo na mene saznanje da su ti glasovi i ime na izbledeli u istoriji pre mnogo ge neracija, a da su ovi komadići priča nekako preživeli, zatvoreni u ormari

će za dokumenta ili u prašnjavim uni verzitetskim arhivama.

Kako ste spojili priče Hani, Džuno Džejn i Lavinije, tri žene koje su u potrazi za svojim porodicama, i Beni, učiteljice iz sadašnjosti koja otkriva njihovu priču? Jeste li ih pisali odvojeno?

Čim sam pregledala na desetine ogla sa Izgubljenih prijatelja, znala sam da moram da napišem priču o porodici rastrzanoj pohlepom, haosom, okrut nošću i očajem jer nikad više neće videti jedni druge. Znala sam da će ovi oglasi pružiti nadu tamo gde se od nade odavno odustalo. Hanin lik mi se ukazao malo kasnije, nakon što sam pročitala oglas žene po ime nu Kerolajn Flauers. Znala sam da će Haninom situacijom upravljati Ke rolajnin život, ali i da će Hanu njena potraga odvesti na putovanje sa dve mlade žene koje su povezane istim imanjem i familijom. Lik Lavinije i Džuno Džejn rezultat su istraživanja istorijskih činjenica, pa sam im poda rila izvesnu dinamiku i društvene po

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Carle Vallejo

VOLIM DA VIDIM

ISTORIJU I KROZ MODERNE OČI, KAKO ISTORIJA OBLIKUJE NAŠE SAVREMENE ŽIVOTE, BILI MI TOGA SVESNI ILI NE

– svakodnevne misli, emocije, svedo čanstva o ropskom radu kako bih is punila Hanine godine pre emacipa cije, i shvatila kako je izgledao život oslobođenih robova kada se privre da na plantaži prebacila na napoli čarstvo, što je najćešće vodilo u eko nomsko ropstvo. Uslovi koji su se nudili oslobođenim robovima kako bi ih ubedili da ostanu nakon emancipa cije su varirali, u zavisnosti od finan sijske situacije zemljoposednika, pod ručja, i nesumnjivo osećanja onih koji su prethodno radili na toj zemlji. U ve ćini slučajeva napoličari su vrlo brzo postali finansijski vezani za nepošte ne ugovore, beznadežno siromašni i večito u dugovima.

Koja je Vaša omiljena junakinja i zašto?

ložaje koji ih povezuju, ali i razdvaja ju. Znala sam da će njihovo putovanje promeniti Hanin život, istaći njenu od lučnost i unutrašnju snagu koju nije ni znala da poseduje. Volim da vidim istoriju i kroz moderne oči, kako ona oblikuje naše savremene živote, bili mi toga svesni ili ne. Hanin savreme ni pandan Beni Silva, mlada učiteljica iz 1987, ušla je u priču suočavajući se sa izazovima u svom životu, a Ha nina hrabrost i odlučnost su bili alat koji joj je pomogao ne samo da razu me svoje đake već i da pronađe sop stveni cilj. Najbolje priče, bile istinite ili izmišljene, jesu one koje nas pod sećaju na našu sposobnost da nas životni izazovi promene nabolje.

Na koji način ste se uneli u Hanin ugao posmatranja, kako ste stvorili njen glas?

Hanino putovanje je odiseja u kojoj tri devojke sa malo sredstava i isku stva traže put od močvara južne Luizi jane do dalekih granica Teksasa. Ha ni i njene dve saputnice putuju peške, na konjima, taljigama, parobrodom i vozom. Kako bih osmislila detalje nji hove rute, provela sam beskonačno mnogo vremena proučavajući stare železničke mape i istoriju Luizijane i Teksasa. Pročitala sam stotine priča, tražeći glasove proživljenih iskustava

Uživala sam upoznajući Hani Goset i njenog savremenog pandana Beni Silvu. Teško mi je, možda i nemogu će, da odabrem omiljenu junakinju. Hani i Beni su jake žene, i više od toga, one su u stanju da zadrže nadu i kad sve deluje beznadežno. Divim im se. Ne postoji način da se potpu no razumeju sva mesta iz kojih potiču priče u umu jednog pisca, ili kombi nacija iskustava, emocija i perspek tiva koje ih stvaraju. Ne može se ni predvideti šta će čitalac videti u reči ma pisca. Niko ne čita istu knjigu. Svi mi posmatramo svet, na stranicama i van njih, kroz individualno sočivo. A svako sočivo je jedinstveno.

I Vaša prethodna knjiga Dok još nismo bile vaše oživljava na briljan tan način jedan od najozloglašeni jih američkih skandala o usvajanju. Koliko ste istraživali za ovu knjigu?

Jedne noći sam radila na drugoj pri či, kada je na TV-u počela repriza ci klusa Istraživanje: Opasne žene Na ekranu sam videla staru vilu i prosto riju ispunjenu kolevkama i bebama. Ostala sam fascinirana bizarnom, tragičnom i neverovatnom istorijom Džordžije Tan i njenog ogranka Udru ženja domova za nezbrinutu decu Tenesija u Memfisu. Najšokantnije je bilo to što su ti događaji bili prilič no skorašnji. Džordžija Tan je vodila dom za decu od 1920-ih do 1950. Ni sam prestajala da razmišljam o sud binama hiljada dece žrtava sistema države Džordžije, koja je ostvarivala profit u posredovanju u usvajanjima. Šta se desilo sa tom decom? Gde su sada? Provela sam neko vreme u Memfisu, istraživala lokacije, pre češljavala muzeje, posećivala biblio teke i univerzitetske foto-arhive i raz govarala sam sa ljudima koji su se sećali skandala. Tako se razvila fik tivna priča o Ril Fos, njenoj braći i se strama i događajima koji su oblikovali budućnost porodice Fos.

SVI MI POSMATRAMO SVET, NA STRANICAMA I VAN NJIH, KROZ INDIVIDUALNO SOČIVO. A SVAKO SOČIVO JE

JEDINSTVENO

Šta se nadate da će čitaoci izvući iz Vaših priča?

Nadam se da će čitaoci više ceniti istoriju – čemu ona može da nas nau či, zašto je potrebno da znamo te po datke, i kako istorija postaje alat koji nam pomaže u svakodnevnom živo tu. Uvek me je interesovala istorija na pojedinačnom nivou. Zanima me kako su ljudi živeli, šta su mislili, kako su preživljavali teška vremena i slavi li ona berićetnija. Mnogo toga može da se nauči od starijih i ljudi koji su bili ovde pre nas.

Na čemu trenutno radite?

Radim na novom romanu čija se rad nja odvija početkom XX veka, u peri odu kada se svet svakodnevno me njao uz nove izume – automobile, električno osvetljenje, mehanizaci ju, fotografiju… – koji su menjali ži vot neverovatno brzim tempom. Kao i do sada, novi roman je inspirisao fas cinantan komadić istorije koja većim delom nije ispričana. To je doba u ko jem je moja baka bila devojčica, za robljena u disfunkcionalnoj porodici pogođenoj siromaštvom. Dok pišem, zamišljam njen život, hrabrost koja joj je bila potrebna da izgradi bolji život i priče koje mi je pričala o svom putu. Te uspomene čine ovo izuzetno lič nim projektom. ■

Knjigu izgubljenih prijatelja Lize Vingejt,

ROMAN ČIJA SE DVA TOKA PRIČE NA KRAJU STAPAJU U MOĆNU LEKCIJU O PORODICI, ISTRAJNOSTI I DIREKTNOM SUOČAVANJU SA ISTORIJOM

Tema devedeset prve tribine Laguninog književnog kluba bila je Knjiga izgubljenih pri jatelja Lize Vingejt. O ovom romanu su razgovarale književnica i književna kritičarka Aleksandra Đu ričić i profesorka književnosti Isidora Đolović.

ISTINA O AFROAMERIČKOM PITANJU

A. Đ.: Ovo je dinamičan i jasno pi san roman. Knjiga izgubljenih prija telja se pridružila struji osvešćivanja afroameričkog pitanja u drugoj polo vini XX veka i konačnog kraja našeg romantičnog sna o američkom Jugu koji su obeležili knjiga i film Prohuja lo sa vihorom. Od šezdesetih godina XX veka u Americi se javlja snažan i moćan pokret čiji je najvažniji pred stavnik nobelovka Toni Morison, koja je iznela istinu o afroameričkom pita nju, i uslovima života u ropstvu. Na tom talasu plovi ova knjiga i oslanja se na snažne dokumentarističke ele mente jer je autorka temeljno prišla proučavanju perioda od 1830. godine

do završetka Građanskog rata 1865. godine. Istorijsko-dokumentarni deo je najinteresantniji jer Liza Vingejt pri kazuje kako su oslobođeni robovi i mnogo godina nakon završetka rata tražili svoje najbliže, i plaćali 50 centi oglas u novinama. Kada pročitate da je neko i posle 40 godina tražio svoju decu, braću i sestre, koji su bili pro davani različitim gospodarima na ra zličitim plantažama, shvatate stravič nu, tragičnu crtu njihovog postojanja i istovremeno dramatično jaku upor nost i žilavost da se preživi i da se nađu svoji bližnji.

AKTUELIZOVANJE PROBLEMA NEJEDNAKOSTI

I. Đ.: Ovo je lepa, kvalitetna i značaj na knjiga. Značajna je jer se temelji na faktografiji, istorijski proverenim, realnim događajima, i to joj daje ve liku vrednost. Posebno mi se dopala primena postupka paralelnog pripo

vedanja. Autorka nam daje dve priče, od kojih je jedna smeštena u istori ju, a druga u savremeno doba. One se na kraju spajaju na nepredvidljiv način. Tek u epilogu povezujemo sve kockice, a sve do tada smo toliko po vezani sa pripovedačkim glasovima junakinja Hani i Beni da nas oni ne osetno nose iz jednog pripovednog plana u drugi. U Sjedinjenim Država ma je odnos prema Građanskom ratu krajnje ambivalentan. Tim razdobljem istorije se istovremeno ponose jer su okončani robovlasništvo i rasna se gregacija, a s druge strane, i dan-da nas postoje isti problemi koji izlaze na videlo. Zbog toga je ova knjiga po sebno važna jer sledi talas koji su po krenule Toni Morison, Maja Anđelou, a u skorije vreme i Kolson Vajthed sa svojom Podzemnom železnicom Izuzetno je važno aktuelizovati pro blem rasizma i nejednakosti jer iako je formalno iskorenjen, on i dalje po stoji. To pokazuje savremena priča u knjizi o Benedeti Silvi, osobi sa društvene margine.

LJUDSKOST I TOPLINA

I. Đ.: Knjiga izgubljenih prijatelja je slojevit roman sa nekoliko perspek tiva što omogućava lakše poveziva nje sa junacima, njihovom prošlošću i opštim društveno-istorijskim kontek stom. Uprkos strašnim epizodama, sa njegovih stranica isijavaju ljud skost, toplina, uteha i optimizam. Oni su podsetnik da najpre moramo otkri ti šta nas određuje kako bismo pro našli ono što nas spaja i obavezuje na čovečnost.■

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

ZA NAJMLADE

MALA LAGUNA

NAJNOVIJE KNJIGE IZ SVETA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU POVEŠĆE NAJMLAĐE (I ONE MALO STARIJE) ČITAOCE U ČAROBNE SVETOVE, A IMA I ONIH UZ KOJE ĆE, NARAVNO UZ IGRU I ZABAVU, NEŠTO I NAUČITI

Zelena planeta, Lisa Stjuart – Šarp

Nova knjiga o tajnovitom i uzbudljivom svetu biljaka. Istraži skriveni svet zelene planete u kojem biljke imaju čula mirisa, ukusa, dodira, sluha, a neke čak i pričaju! ■

ZA ŠKOLARCE

Boginje, Janina Ramires

Upoznajte pedeset ženskih figura iz celog sveta – boginja, svetica, veštica, demonica, koje nam od davnina ulivaju veru i snagu, a i danas nas inspirišu…■

ZA TINEJDŽERE

Magnus Čejs i bogovi Asgarda – Mač leta, Rik Riordan

Roman pun avantura, u kojem upoznajemo nordijske bogove i bogatu nordijsku mitologiju, koja se seli na ulice savremenog Bostona. ■

Nanesi vodu na crteže i gledaj kako se na stranicama pojavljuju boje. Ovde te čekaju i mnoge zanimljivosti o prijateljstvu i prvim koracima na mesecu. ■

Džinovska bojanka: divlje životinje, Grupa autora

Rasklopi džinovsku scenu i oboj žirafe, lavove, majmune i ostale divlje životinje. U knjizi te čeka i više od 80 nalepnica, kao i mnoge zanimljive činjenice! ■

Priče o čudesnim mitskim bićima,

Uz ovih deset divnih priča upoznaćeš se sa neverovatnim čudovištima i drevnim bićima iz mitova i legendi naroda širom sveta. ■

Urnebesna biologija, Dragana Petrović Kosanović i Andreja Leskovac

Eksperimenti i zanimljivosti iz sveta biologije doneti na duhovit način, vesela knjiga za starije osnovce i celu porodicu. ■

Pokretne slike, Teri Pračet Alhemičari Disksveta otkrili su magiju velikog ekrana. Ali šta krije mračna tajna brda Holi Vud? Sudbina je odlučila da otkriju Viktor Tagelbend i Teda Vitel. ■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Magična vodena bojanka – Princeze i Svemir, Rejčel Maklejn i Lisa Regan

Stefanija Leonardi Hartli

ĆOPIĆEVSKI SVET ODRASTANJA

Bojan Ljubenović u knjizi Tajne dedinog kofera donosi zabavnu i poučnu priču za mališane o tome kako je sticanje prijatelja jedna od najvažnijih životnih avantura

Foto: Laguna arhiva

Jedva čekam da čujem dečje utiske. Iskreno, imam tremu hoće li im ova knjiga dodirnuti srca, biću baš srećan ako tako bude. Moj sin je čitao tekst u nastajanju i rekao da mu se veoma dopada, što mi je dalo vetar u leđa da nastavim.

Šta će mladi čitaoci pronaći u ovoj knjizi?

NIKAD NE PROPUSTIM DA ČITAOCE PODSETIM DA SU LJUBAV, PRIJATELJSTVO, SOLIDARNOST, TOLERANCIJA NAJVAŽNIJI ČINIOCI ŽIVOTA SVAKOG ČOVEKA

Iako je možda poznatiji kao pisac za odrasle, koji satiričnim prika zima savremenog društva izma mljuje gorko-slatki osmeh na li cima čitalaca, Bojan Ljubenović se stalno vraća pisanju za najmlađe.

Tajne dedinog kofera opisuju avantu re osnovca Ognjena koji je „osuđen“ da umesto na moru, letnji raspust provede u očevom rodnom selu Ja bukovu, daleko od Beograda. A kad njegovi vršnjaci iz Jabukova saznaju da im u selo dolazi dečak iz Beogra da, učiniće sve da ga stave na isku šenja i zagorčaju mu raspust što više mogu. Međutim, potpuno neočekiva no, spas stiže od naizgled običnih sit nica iz dedinog starog kofera, koji kri je mnoge neverovatne tajne...

Kako su nastajale Tajne dedinog kofera, odnosno zašto ste rešili da ponovo napišete delo za decu?

Iza sebe imam već nekoliko „roman čića“ za decu, uglavnom namenje nih mališanima uzrasta do četvrtog razreda. Ovoga puta želeo sam da ispričam priču koja će se dopasti i malko starijoj publici. Svi govore da naša deca već posle desete godine ne čitaju knjige, e pa, rekao sam sebi, hajde da to proverimo. Ponudiću im jednu interesantnu priču pa ćemo vi deti. Drago mi je što je urednik Zoran Penevski, a s njim i Laguna, bio do voljno hrabar da me u tome podrži.

Pre svega toplu, zanimljivu i na mo mente duhovitu priču, ispričanu u ćo pićevskom stilu, ali smeštenu u mo derno vreme. Knjigu sam posvetio Branku Ćopiću, piscu kome svi po malo dugujemo srećno detinjstvo. Ubeđen sam da niko ko je u školskim danima čitao njegove knjige nije izra stao u rđavog čoveka. Nadam se da će to važiti i za ovaj moj roman. Kada sam ga pre neki dan doneo kući, pro čitao sam ga ponovo i izazvao mi je baš lep osećaj. Nadam se da će iste emocije imati i deca.

Šta je najvažnije što želite da deca nauče iz ove knjige?

U svojim knjigama za decu uvek se vraćam osnovnim ljudskim vrednosti ma i vrlinama. Nikad ne propustim da čitaoce podsetim da su ljubav, prija teljstvo, solidarnost, tolerancija naj važniji činioci života svakog čoveka. U ovoj knjizi deca će naučiti mnogo o sticanju prijateljstva, kao i da stva ri vrlo često nisu onakve kakve se na prvi pogled čine. Neko reče da je ovo porodični dečji roman, pa bih voleo da ga i roditelji pročitaju.

Koliko se pisanje knjiga za decu razlikuje od pisanja romana za odrasle?

Ako se složimo da u romanima za decu ne sme da bude vulgarnosti i prostakluka, onda se sam proces pi sanja ne razlikuje mnogo. Tajne de dinog kofera sam pisao na isti način kao što stvaram romane za odrasle, samo sam utkao malo više topline, razumevanja i sreće. Zaplet mora da bude jednako zanimljiv i na momen te neizvestan, jer i mali čitaoci nepo grešivo razlikuju dobru od loše priče. Možda čak i bolje od odraslih.

Tu su i sjajne ilustracije Marine Ve selinović. Koliko Vam je bilo važno da ova priča bude i vizuelno ispri čana?

Čorbu možete skuvati i bez začina, ali će biti mnogo bolja ukoliko ubacite malo luka, peršuna, šargarepe i sve što je čini ukusnijom. Šalu na stranu, ukoliko izdavači i pisci žele da dobiju bitku protiv mobilnih telefona i table ta, na kojima sve blešti od boja i zvu kova, knjige za decu moraju da budu bogato ilustrovane jer će im samo tako zadržati pažnju. Problem je što su poslednjih godina ilustracije, papir i štampa veoma poskupeli pa smo se svi zajedno našli u problemu, kako da knjiga bude lepa a ipak pristupačna čitaocima. Sa Marinom sam sarađi vao još kod knjige Avanture u šum skoj školi i veoma sam zadovoljan kako oživljava moje priče. ■

Razgovarala: Iva Burazor

Dugo putovanje Džejn Ejr

Klasik Šarlote Bronte u kome pratimo rast, razvoj i pronalaženje identiteta jedne mlade žene i danas izaziva pažnju zbog specifičnog karaktera glavne junakinje i tema kao što su: feminizam, klasne razlike, religija i seksualnost

Piše: Maja Zuber

Ne postoji veliki broj knjiga koje se i nakon gotovo dva veka od nastajanja čitaju sa jednakom pažnjom kao i kada su objavljene. Najpoznatija ju nakinja engleske viktorijanske knji ževnosti pod imenom Džejn Ejr i danas izaziva pažnju zbog svog spe cifičnog karaktera i tema kao što su: feminizam, klasne razlike, religija i seksualnost.

Tražeći svoje mesto u svetu književ nosti, koji je u to vreme bio isključi vo rezervisan za muškarce, Šarlota Bronte, autorka Džejn Ejr, potpisa la je roman kao muškarac. Međutim, kada je roman stigao do izdavačkih kuća, svima je bilo jasno da takvu pripovest o snazi ženskog karakte ra može da napiše samo žena. Dale ko ispred svog vremena i modernim stilom, najstarija od sestara Bronte prikazala je stvaran život svoje juna kinje sa kojim su mogle da se poisto vete devojčice i žene tog vremena.

Na početku romana upoznajemo Džejn kao neobuzdanu ali nesrećnu devojči cu o kojoj se nakon iznenadne smrti roditelja brinu okrutna ujna Rid i njena još okrutnija deca. Priliku da pobegne od surovih životnih uslova Džejn dobi ja kada je ujna pošalje u internat, koji je zapravo sirotište za siromašne de vojke bez roditeljskog staranja, daleko od kuće. Godine u internatu provodi u strogoj disciplini, suočena sa okrutno šću tutora, ali i naklonošću učiteljica i novostečenih drugarica. S vreme nom mala Džejn izrasta u mladu obra zovanu damu lišenu životnih iskusta va, ali sa jakim moralnim integritetom. Od neposlušne i nesnađene devojči ce postaje učiteljica i vaspitač drugim devojkama koje borave u sirotištu. U potrazi za boljim životom, ona na pušta internat i zapošljava se kao guvernanta na imanju misterioznog

gospodina Ročestera. Ubrzo nakon dolaska na imanje nesputani duh ove mlade učiteljice prvi put se posle mnogo godina oseća slobodno i pri hvaćeno. S vremenom stečene mu drost i zrelost pomogle su joj da op stane u svetu nejednakosti i lažnih moralnih vrednosti. Svojim primerom jednostavnosti, ali i doslednosti vidi mo koliko je bilo teško izboriti se u svetu u kome su se cenile poslušne i potčinjene žene. Čak i kada se zalju bi u svog poslodavca i otkrije njegove mračne strane, ona i dalje pokazuje odlučnost i želju.

Kroz mnoštvo likova koji se pojavlju ju u romanu jasno vidimo socijalne distance koje su postavljene među vlasnicima i slugama, gde su sluge prikazane više kao statisti koji treba da popune određene praznine bez bližeg vezivanja sa „višim slojem“, osim u izuzetnim slučajevima. Slič

nu superiornost zapažamo kada je i mesto radnje u pitanju. Radnja roma na se odvija u Engleskoj uz povreme no pominjanje drugih zemalja uglav nom u negativnom kontekstu. Pejzaži Engleske kao i kuće u kojima se rad nja dešava prikazani su kao nešto ra skošno, bogato i nadasve koloritno.

Džejn Ejr je roman u kome pratimo rast, razvoj i pronalaženje identiteta mlade žene. Da li je autorka opisivala sebe i svoj život, možemo da naga đamo, ali sigurno znamo da nam je prikazala samosvesnu mladu ženu, potpuno drugačiju od svog vremena i okruženja.

Mi ne volimo Džejn Ejr zbog fizičke lepote i privlačnosti, jer nema mno go njenih opisa. Šarlota Bronte se pobrinula da zavolimo unutrašnju snagu njene glavne junakinje. Dva veka kasnije možda se nećemo složi ti sa verskim ubeđenjima ili poiman jem ljubavi Džejn Ejr, ali ono sa čime možemo da se složimo i čemu da se pomalo i divimo jeste njena odlučnost da ostane samostalna i svoja. ■

DVA VEKA KASNIJE MOŽDA SE NEĆEMO SLOŽITI SA VERSKIM

UBEĐENJIMA ILI POIMANJEM LJUBAVI DŽEJN EJR, ALI ONO SA

ČIME MOŽEMO DA SE

SLOŽIMO I ČEMU DA SE

POMALO I DIVIMO JESTE NJENA ODLUČNOST DA

OSTANE SAMOSTALNA I SVOJA

KLASICI

RAT I MIR I i II, LAV TOLSTOJ

UŽIVAJTE U ČARIMA PRVOKLASNE LITERATURE, U DELIMA NAJVEĆIH DOMETA SVETSKE KNJIŽEVNOSTI

Filozofski, istorijski i epski roman!

Rat i mir je filozofski, istorijski i epski roman-reka u kojem Lav Tolstoj analizi ra složeni proces istorijske stvarnosti, društvene dinamike i ljudskog ponašanja. Ideali i smisao ljudskog postojanja centralna su tema ovog remek-dela. Borodinska bitka, 1812. Kako Napoleonova vojska napreduje tako nam Tolstoj u sve širim potezima oslikava pozadinu istorijskih dešavanja, pa se na poleđini ove impresivne freske pojavljuju seljaci, vojnici i građanstvo u borbi sa problemi ma doba u kom žive. Što se više pred nama razvija ova fascinantna saga, njeni junaci prevazilaze svoje književno obličje i postaju dirljivije i čitaocu bliže figure. U ovom romanu detaljno je prikazan intiman i društveni život porodica Rostovih i Bolkonskih. Sudbine Pjera, Nataše i Andreja duboko su povezane sa nacional nom istorijom koja je paralelno prikazana. Balove i salonska okupljanja smenju ju opisi ratnih saveta, mahinacije državnika i generala, scene žestokih bitaka i iz svakodnevnog života. ■

EN VERONIKA, HERBERT DŽ. VELS

Početak borbe za rodnu ravnopravnost!

Malo je poznato da je Herbert Dž. Vels, otac naučne fantastike, bio hroničar društva, glasnik revolucije i promene, a da su njegovi nazori predstavljali ohrabrenje za inici jative ženskog oslobađanja tokom XX veka. U romanu En Veronika glavna junakinja se bori za svoju nezavisnost u duhovnom, finansijskom i emotivnom pogledu, zbog čega je ovo izuzetno zanimljiva i značajna knjiga, koja osvetljava početak borbe za rodnu ravnopravnost.

Roman En Veronika opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima. Zbog svojih progresiv nih shvatanja ona se sukobljava s ocem, odlazi od kuće, pozajmljuje novac od starijeg muškarca kako bi samostalno živela. To će je dovesti u kompromitujuću situaciju, pa će se čak naći i u zatvoru kao pripadnica pokreta sifražetkinja. Boreći se protiv konvencija svoga vremena, En Veronika doživljava seksualno osvešćenje i osvaja nezavisnost. ■

ZLI

Najveći politički roman svih vremena!

Roman Zli dusi inspirisan je stvarnim događajem političkog ubistva koje je za panjilo Rusiju 1869. godine. Dostojevski je zamislio da to bude roman-pamflet u kojem će izneti sve o pošasti materijalističke ideologije koja je počela da hara njegovom zemljom. Proročka kritika svih ideologija, ova priča o mladim revo lucionarima koji žele da svrgnu postojeći režim pokazuje kako fanatična op sednutost idejom vodi tragičnom ishodu, kako za pojedinca tako i za mnoštvo.

U jedan provincijski gradić vraća se Nikolaj Stavrogin, plemić i bivši oficir, ha rizmatičan čovek koji ne uspeva nigde da se skrasi niti veže za neku ideju, što ga čini nihilistom. On očarava sve koji ga upoznaju, i tako privlači fanatične a ne željene sledbenike, žene i muškarce, koji postaju mahniti pod uticajem njegovih ideja. Tokom mesec dana njegovog boravka nižu se dramatični događaji, jer sve junake kao da zaposedaju demoni različitih ideologija: ateističkog socijalizma, revolucionarnog nihilizma, verskog sujeverja. ■

Život vredan divljenja

Urednik Srđan Krstić predstavlja knjigu Metjua Denisona Kraljica, u kojoj je dat fascinantan prikaz Elizabete II, žene koja je obeležila čitavu jednu epohu, uticala posredno i na naše živote, i verovatno je poslednji veliki monarh u dugoj istoriji kraljeva i kraljica

Bitlsi i Rolingstonsi su tada bili klinci u kratkim pantalonama i još uvek se igrali klikerima. Električne gitare su bile u po voju, kao i rokenrol. Niko od njih u kući nije imao televizor jer je i televi zija tek počinjala da emituje program. Čerčil i Staljin su bili živi i još u politi ci. Ono što bi se s puno mašte moglo nazvati kompjuterom bilo je veličine prostrane sobe, a internet nije bio za mišljen ni u naučnoj fantastici. Čovek će satelitom dotaći kosmos tek za pet godina, a za desetak će biti sagrađen Berlinski zid koji je trajao decenijama, a odavno je srušen. U takvom svetu krunisana je kraljica Elizabeta II, koja je svoju vladavinu završila nedavno.

O njoj možete da mislite šta god vam je volja, ali kraljica je, hteli mi to da priznamo ili ne, obeležila čitavu jednu epohu, uticala posredno i na naše ži vote, a verovatno je i poslednji veliki monarh u dugoj istoriji kraljeva i kralji ca, koja se proteže hiljadama godina. S njenim odlaskom po svoj prilici po činje i prirodni kraj monarhija, koje će se polako ugasiti kao što su se uga sila i carstva. Kraljeva će biti, ali će njihova uloga bledeti i sve više prera stati u atrakciju.

DOSTOJANSTVENO

DO SAMOG KRAJA

Elizabeta II je svoju dužnost obavljala s dostojanstvom do samog kraja. Za razliku od mnogih političara, ona či tavih 70 godina nikada nije posegnu la za još vlasti, kršeći ustav i zako ne, a bilo je prilika i većina smrtnika bi na njenom mestu prilike koristila. Oko nje nema afera, nema muljanja s novcem. Umela je ponekad i da po greši i loše proceni, ali i kraljevski da ispravi grešku. Vladala je u burnim vremenima neverovatnih tehnološ

kih, društvenih i kulturnih promena i uspevala da se izbori s njima i podrži ih. Ostvarila se kao vladar, žena, su pruga, majka, baka, u punom znače nju ovih pojmova.

Možete da joj se divite, da ste rav nodušni ili da je ne volite, ali ona je bila Kraljica, u svakom smislu te reči, i njen život jeste nešto što fascinira. U Laguninoj knjizi Kraljica Metjua De nisona prikazan je taj život od rođe nja pa sve do smrti supruga kome se i ona pridružila posle kratkog vre mena. Različiti ljudi će izvlačiti ra zličite zaključke, ali knjiga je svaka ko više nego vredna čitanja jer vidite kako se pred vama rađa ličnost koja je svojom predanošću odgovornom i

važnom poslu, porodici i narodu koji predstavlja, kao i svetu u celini poka zala šta znači biti vladar.

Autor vam ne donosi zbirku članaka iz tabloida, već lepim i laganim sti lom oslikava portret osobe koja će na ovom svetu provesti gotovo čitav vek, ostavljajući neizbrisiv trag.

Upoznajte se sa životom vrednim divljenja na ovim stranicama koje će vas oplemeniti, otkrijte ženu koja je zaslužila da joj uz vlastito ime s ve likim slovom Elizabeta, kraljevsko II, nadimak Lilibet, stoji i imenica koju je s pravom prisvojila jer će dugo u se ćanjima ostati jednostavno i moćno: Kraljica. ■

U KNJIZI SE PRED ČITAOCIMA RAĐA LIČNOST KOJA JE SVOJOM PREDANOŠĆU ODGOVORNOM I VAŽNOM POSLU, PORODICI I NARODU KOJI PREDSTAVLJA, KAO I SVETU U CELINI, POKAZALA ŠTA ZNAČI BITI VLADAR

PUBLICISTIKA

Poslednji dani Romanova: Tragedija u Jekaterinburgu, Helen Rapaport

Knjiga Poslednji dani Romanova obuhvata period kratkotrajnog zato čenja Romanova u Jekaterinburgu, a sva pažnja je usredsređena na po slednje dve nedelje i na sam gnusni čin ubistva. S jedne strane je poro dica koja je izgubila sva carska obe ležja – oni su sada samo roditelji i deca koji žele da žive spokojno – a s druge složena i haotična mašinerija boljševičkog rukovodstva. ■

Putovanje čovečanstva, Oded Galor

U Putovanju čovečanstva svetski poznati ekonomista i mislilac Oded Galor ukazuje na postojanje zadivlju jućih veza širom kontinenata i tokom milenijuma, odgovara i na pitanje da li je ekonomski rast kompatibilan sa borbom za izlazak iz ekološke krize, hrabro i zanimljivo izlažući dokaze i priču koji na drugačiji način uobliča vaju naše razumevanje istorije čove čanstva. ■

Osetljivi titan, Kristina Ajhel

Biografija Ludviga van Betovena na pisana je kroz prizmu njegovih naj važnijih dela – od Mesečeve so nate do Devete simfonije. Šta šest najvažnijih Betovenovih dela govore o njemu kao čoveku od krvi i mesa, u biografiji Osetljivi titan otkriva nam autorka Kristina Ajhel. Ona nam pri ča zadivljujuću priču o ovom velikom kompozitoru koji je bio nekonformi sta poput rok zvezde.■

Portreti junaka i junakinja Dostojevskog, vladika Maksim

Ova inspirativna, pronicljivo napisa na i bogato ilustrovana knjiga izlazi u momentu kada se na prostoru šire otadžbine velikog pisca Fjodora Do stojevskog odvija najveća drama od Drugog svetskog rata. Istovreme no, njen autor podseća na složenost „ruske duše“ koju potvrđuju jurodivi junaci Dostojevskog – kritičari apso lutizma, okrutne vlasti i trijumfalizma imperije. ■

Moć geografije, Tim Maršal

Moć geografije Tima Maršala pred stavlja fascinantan, lucidan i duho vit prikaz ključnih svetskih regiona koji će oblikovati globalnu politiku i odrediti u kom pravcu i na koji način ćemo se razvijati u ovom veku. Tim Maršal u novoj knjizi otkriva da su opcije svake zemlje ili regiona ogra ničene geografskim položajem koji ostaje isti dok se svet menja vrtogla vom brzinom. ■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Ispričajte svoju priču i osvojite svet stavom, lepotom i odlučnošću u haljinama poznatog domaćeg brenda P....S.... Fashion

Shvatajući modu kao vrhunski umet nički izraz, PS Fashion dizajneri stvaraju autentične komade name njene modernim, ostvarenim i odluč nim damama. Kreiramo kompletan izgled, od jutra do večeri, u čiji je svaki šav utkana prefinjenost i snaga ženskog duha. A koji odevni komad predstavlja snagu ženskog duha bolje od njenog visočanstva – haljine!

Upravo je haljina sinonim brenda PS Fas hion, prepoznatljiva među hiljadu drugih. Svaka je jedinstvena i svaka nosi svoju pri ču. Poznato je da izborom odeće i stilskim varijacijama možemo reći ko smo, šta želi mo da budemo i kako želimo da nas vide.

Haljina je najelegantniji način da se žena predstavi bez reči. Njenim izborom biramo svoju viziju lepote. Od materijala do forme, od dezena do kroja, kreću se i nijanse naše individualnosti. Haljina je spoljašnji odraz ličnosti koja se urezuje u pamćenje.

To da i haljina može pričati priču bespre korno je opisala Tejlor Dženkins Rid u svom romanu Sedam muževa Evelin Hju go. Smaragd-zelena haljina glavne junaki nje je deo njenog identiteta. Ta haljina osli kava njen društveni uspeh, stamenost misli i osećanja, uživanje u snazi ličnosti.

Haljine osvajaju koje

Ali, ne samo da haljinom možemo poruči ti nešto svetu, već svet dobija nove obri se dok koračamo u svom omiljenom koma du. Izborom savršene haljine osetićemo se snažnije, ženstvenije, elegantnije, spre mnije ili odlučnije, a dan će dobiti vedrije boje.

Haljine ne mogu promeniti svet, ali ga mogu učiniti lepšim.

I zato, bilo da ste nežne ili otresite, ro mantične ili urbane, uspešne ili na počet ku karijere, ostvarene ili krhke, zaljubljene ili slobodne – drage dame, prigrlite snagu ženskog duha i pričajte svoje priče.

Fashion, jer vam dobro stoji.

PS

U BORBI SA SVETOM, SVOJIM VOLJENIMA I SAMOM SOBOM

Kroz životnu priču Silvije Plat švedska autorka Elin Kulhed ispričala je u romanu Euforija duboko ličnu žensku priču o identitetu i integritetu žene koja je rođena da bude umetnica, ali se ne odriče uloge majke

Piše: Aleksandra Đuričić

Nakon romana Euforija Elin Kul hed, ispisanog prefinjenim i originalnim književnim stilom, u odličnom prevodu sa šved skog Igora Solunca, čitaoci će na nov način sagledavati dela Silvije Plat –njenu poeziju, njene neobične priče i roman Stakleno zvono, u kome je sve tu ispričala istinu o sebi pre nego što ju je sama osvestila.

Prosečan savremeni čitalac možda ni kada nije pročitao pesmu Silvije Plat, ali je verovatno čuo za njenu tragič nu sudbinu koja je nadrasla njeno knji ževno delo. Iako je u tom trenutku već bila majka dvoje dece, izvršila je sa moubistvo u svojim tridesetim godina ma, ostavljajući svet da se do danas pita šta su bili motivi tako strašne od luke.

Na tom predlošku mlada švedska spisateljica Elin Kulhed gradi roman Euforija, koji je ubrzo nakon objavlji vanja izazvao istinsku euforiju prevo đenja na brojne jezike i objavljivanja knjige u velikim tiražima. Autorka je, i sama u srednjim tridesetim godinama, pronašla originalni glas kao književ nica i kroz životnu priču Silvije Plat ispričala duboko ličnu, žensku priču o identitetu i integritetu žene koja je rođena da bude umetnica, ali se ne odriče uloge majke.

Polemišući od prve stranice romana sa okoštalim stavom da posvećenost umetnosti podrazumeva – ili čak za hteva – bezdetnost, ispisuje roman u prvom licu kao ispovest Silvije Plat koja u dvadeset devetoj godini po staje majka po drugi put, a sav teret porodičnog života i brige o deci ne dozvoljava joj da se posveti pisanju onoliko koliko bi želela. Njen suprug je takođe pesnik, slavniji i bolje pla ćen, dok je ona još nepoznata i nepri

znata, ne samo kao pisac već i kao supruga. Tako se u njoj lomi očajnič ka potreba za muškarcem na koga će se u potpunosti osloniti i bukti želja za nezavisnim umetničkim stvaranjem kojem ništa neće podsecati krila.

Da je to realno nemoguće, iskusila je autorka u sopstvenom životu i kroz glas Silvije Plat: ona čitaocu ispove da svoju privatnost na način blizak Karlu Uveu Knausgoru u obimnom romanu Moja borba. Kao da je mi nuciozno islikavanje detalja doma ćeg života i psiholoških stanja akte ra tih kamernih drama postalo veoma zanimljivo savremenom čitaocu koji, ponirući u krize likova ovakve proze, traži i pronalazi sopstveni odraz.

Zbog toga je proza Elin Kulhed iskre na do tačke pucanja i verna slika ži vota mlade žene koja se udaje, rađa, doji, kupa, prepovija, čisti i pri tome oseća kao da potomstvo hrani sop stvenim telom i životom. Za nju samu ne ostaju ni mrvice slobodnog vreme na, disanja, vremena za ljubav, stva ralaštvo, dokolicu... Rastrzane izme đu obaveza i htenja, nežnije psihičke strukture ne nalaze kompromisna re

šenja već razmišljaju autodestruktiv no. Idući na sve ili ništa, zamišljena Silvija Plat odbija muža od sebe kada ne dobija apsolutnu pažnju i ljubav i nakon toga, u vrtlogu neuravnoteže nih emocija, pokušava da ga vrati po stupcima koji su na granici poniže nja. Ljubav prema deci se ne dovodi u pitanje, ali kao lajtmotiv provlači se stav da su deca ujedno i naš najveći teret. Hranimo ih sopstvenom dušom dok ne odrastu i odu od nas ne osvr ćući se.

Ima li sve to smisla, pita se Elin Kul hed i ne daje konačne odgovore. Ono što je u stvarnom životu učinila sa sobom Silvija Plat svakako izlazi iz okvira psihičkog zdravlja i normalnog rasuđivanja, stoga ni ovaj roman ne polemiše sa smrću već sa životom. Gde je granica davanja i žrtvovanja koja se očekuju od majke porodice i gde počinje njeno pravo na privat nost, individulanost, i što je najvažni je, na stvaralaštvo kojim ona želi da obezbedi jedan vid besmrtnosti?

UNUTRAŠNJI

MONOLOZI JUNAKINJE ODSLIKAVAJU

BILO DA SU SA ELEMENTIMA MISTERIJE, DRAME, HORORA, PA ČAK I KOMEDIJE, DOBRE TRILER PRIČE UVUĆI ĆE VAS U SVOJ SVET I OSTAVITI BEZ DAHA

Poslednji preživeli, Tes Geritsen

Tedi Klok je drugi put u svom kratkom životu preživeo masakr. Jedva je pobegao kada mu je poklana cela porodica. Sada ima četrnaest godina i ponovo je jedini preživeli masakra svoje hraniteljske porodice. Tedi će ponovo biti siroče sve dok bostonska policija ne dodeli njegov slučaj detektivki Džejn Ricoli. Odlučna da zaštiti mladića, Džejn otkriva da je svaka slučajnost samo zastrašujući deo surovog plana nemilosrdnog ubice. ■

Ritam Harlema, Kolson Vajthed

Rej Karni je pošteni trgovac nameštajem, ali potiče iz duge loze harlemskih lopova. Posao mu ne cveta, pa kad mu rođak Fredi povremeno donese prsten ili ogrlicu, Karni ih utopi. Fredi će upasti u ekipu koja planira da opljačka hotel, ali pljačka ne prolazi po planu. Karni sada ima novu klijentelu –mutne pandure, opake lokalne gangstere, sitne pornografe i svakojaki harlemski ološ, pa u njemu započinje borba između poštenog i nepoštenog Reja. ■

Christkind, Boris Dežulović

Negde u dubokoj austrijskoj provinciji pred kraj 19. veka stranac dolazi u varoš i raspituje se za jednog dečaka. Tragajući za dečakom, stranac će doći i do odgonetke mnogih tragičnih smrti, ali on ima zadatak da ubije osmogodišnje dete ne bi li ga sprečio da kao odrasli neurotični degenerik pobije milione ljudi. Otkud junaku ovo znanje o budućim događajima? Pa jednostavno, poslat je vremenskom mašinom iz Splita s kraja 20. veka da izmeni tok istorije. ■

ZA... Ivana Nešića

Da li zbog orijentacije prema mračn(ij)oj fantastici, tek mislim da me likovi iz mo jih priča nikada ne bi nazvali prijateljem. Džimi Dikson nije izuzetak – u pitanju je adolescent, tinejdžer sa fizičkim hen dikepom koji živi sa samohranom maj kom u materijalnoj oskudici i nikada nije upoznao svog biološkog oca. Bekstvo od realnosti pronaći će u sviranju gita re kojoj ga podučava lokalni crni bluzer, ali će Džimi otkriti da bezuslovna ljubav može imati i svoju mračnu stranu. Đa volski dobar bluz nije roman sa hepien dom, pošto se, baš kao i u stvarnom životu, srećan kraj unapred ne podra zumeva. Ovo je priča o izborima koje pravimo rukovodeći se srcem, a ono nije uvek najpouzdaniji vodič.

U ovom romanu objedinili ste svoju strast prema muzici i hororu, a ova priča je i misterija i triler. Šta je najin teresantnije kod pisanja?

Ne razmišljam unapred o žanru kojem priča pripada. Odavno sam prihvatio jedno od nepisanih pravila da „treba pi sati ono što biste voleli da pročitate“. Najlepši trenutak je kada priča počne da se piše „sama od sebe“, prihvatanje činjenice da ste samo interfejs između likova koji vam šapuću svoje doživljaje i tastature računara. Tada znate da je priča zaživela i s nestrpljenjem iščeku jete da čujete ostatak pustolovina svojih junaka. Pored toga, uz pisanje ovakvog romana je neumitno da ćete se vratiti i preslušati neke pesme koje dugo niste čuli, uz čije taktove ćete se prepustiti čaroliji putovanja kroz vreme. ■

Koliko je za Vas kao pisca bilo uzbudljivo graditi ovu priču?

Osnovna ideja nastala je pre više go dina i, pored toga što se zasniva na le gendi o Robertu Džonsonu, svoje zale đe ima i u tragičnom kraju Badija Holija, Ričija Valensa i Džej Pi „Big Boper“ Ri čardsona. Za potrebe sižea umešan je misteriozni entitet, za koji se ispostavlja da je takođe bio upleten i u događaje vezane za legendarnog Delta bluzera. Istraživao sam i čitao literaturu koja se, zbog teme, uglavnom odnosila na bluz,

rokenrol i santeriju. Do određenih sa znanja došao sam zahvaljujući odličnim dokumentarnim filmovima koji se mogu pronaći na internetu. Ali najizazovnije je bilo uskladiti priču čiji se delovi deša vaju u razmaku od nekoliko decenija. Tu je i kombinovanje istorijskih ličnosti sa fiktivnim zapletom, što vam s jedne strane omogućava da pustite mašti na volju, dok s druge morate dobro promi sliti jer hodate vrlo klizavim terenom.

Pred kakve ste izazove stavili glavnog junaka Džimija Diksona?

HITOVI SAJAMSKIH DANA

NIŠTA NIJE ONAKO KAKO IZGLEDA

Inspirisan intrigama iz umetničkog miljea, roman Gledaj je kako pada

vrtoglavi je psihološki triler kojim gospodari duh crnog labuda

Piše: Olivera Nićiforović

Nikolaj Niki Kirilov, ruski disi dent, čuveni baletski umetnik i vatreni poklonik klasične ško le, jedan je od junaka trilera Erin Keli Gledaj je kako pada. On ne umoljivo upravlja Londonskim ruskim baletom i sudbinama svakog člana trupe. Neki od njih proveli su čitav ži vot pored njega, pa im je nezamislivo da bi mogli da žive na drugačiji način i bez baleta. Strogo odabrane mlade balerine zavise od njegovog pogle da i plaše ga se, a istovremeno su i zaljubljene u njega do te mere da su spremne da ubiju samo da bi jedno ga dana dobile dvojnu ulogu Odete i Odilije, bele i crne labudice u Labu dovom jezeru

Ava Kirilova, njegova ćerka, uspe la je da uz mnogo truda i bola dobi je glavnu ulogu u ovom baletu, mada je i dalje nesigurna i željna očevog odobravanja. Pati i zbog toga što je svi vide kao nadmenu i povlašćenu. Uoči svetske turneje Ava je obazri va, uznemirena i neprekidno umorna, dok u trupi vlada neobjašnjiva, goto vo preteća atmosfera.

Naspram nje je Džulijet, mlada bale rina koja zbog povrede kolena mora da prekine baletsku karijeru. Bez novca i planova, u panici je šta će ra diti u budućnosti. Kao i svi članovi tru pe Gospodina K., i ona poznaje samo zatvoreni svet baleta, nezaustavljive ambicije, rivalstvo, zavist, hladnoću i doslovno gaženje preko mrtvih.

Od trenutka kada se Džulijet na Avino insistiranje useljava u otmenu kuću sa građenu specijalno za bogatu nasled nicu, radnja romana počinje da se od vija brzinom svetlosti. Čitalac postaje učesnik neverovatnih otkrića i zastra šujućih događaja prepričanih iz više uglova – smenjuju se verzije koje nam pripoveda nekoliko podjednako važnih junaka. Svaki, pa i najbezazleniji de talj, vešto je upotrebljen i razrađen, pa, samim tim, i značajan za zaplet. Naj važniji od svih svakako je crno pero sa Odilijinog kostima, koje se kao veziv ni motiv provlači od početka do kraja. Pojavljuje se na najneverovatnijim me stima, kao podsetnik ili znak upozore nja za aktere, ali i za čitaoca.

Neraskidiv element romana je sam balet Labudovo jezero, sa čijim sva kim taktom, iz sekunde u sekundu, raste napetost. Ima trenutaka kada je nemoguće razdvojiti istinski život junaka od njihovih uloga u baletu. Pored toga, krajnje neusiljen humor predstavlja kontrapunkt zamršenim ljudskim odnosima i sudbinama, što omogućava čitaocu da na trenutak predahne pre nego što se u slede ćem poglavlju suoči sa još jednim ne očekivanim preokretom.

Svi koji krenemo na putovanje kroz knjigu Gledaj je kako pada željno iščekujemo da saznamo da li će se žrtva i prevarant sresti u jednom tre nutku, baš kao što se bela labudi ca Odeta i crna labudica Odilija vide samo jednom i to nakratko, na balu, kada se Odeta nazire kroz prozor. Autorka se vešto poigrava rečima, a čitalac koji zna „gde su sva tela poko pana“ teško može da se opredeli da li da bude pristrasni svedok ubistva ili nepristrasni sudija.

Takođe, postavlja se pitanje da li je kraj knjige „holivudski“, kako je Ni kolaj Kirilov prezrivo zvao verziju Labudovog jezera sa srećnim kra jem, popularnu u Sovjetskom Save zu i Kini, ili je ipak zadržan tragič ni original. Uprkos tome što „nada pronalazi put kao voda kroz pu kotinu“, poslednje scene u roma nu stvaraju nelagodu koja ostaje u vazduhu poput guste londonske magle – da li su sve tajne otkrivene i da li je pravda isključivo u rukama junaka ili je zadovoljena u skladu sa slovom zakona.

Višeslojna misterija, neodgovorena pitanja, skrivene pobude i bespre korno izgrađeni likovi, bez razlike u tome da li su glavni ili sporedni, predstavljaju posebnu odliku roma na Gledaj je kako pada. Zajedno sa svojim prethodnim naslovom Kaže on, kaže ona (Lagunino izdanje iz 2019. godine), autorka dostojno na stavlja najbolju tradiciju psiholoških trilera, na primer, iz pera Patriše Hajsmit. ■

Erin Keli

MOJ INTELIGENTNI, LUCIDNI I VRLO UVRNUTI

POARO

Glumac i pisac pesama za decu Andrija Milošević u razgovoru za Bukmarker priča o svojoj novoj ulozi – na sceni Pozorišta „Boško Buha“ oživeo je detektiva Herkula Poaroa, u komadu urađenom po čuvenom romanu Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu

Ubistvo u Orijent ekspresu, slavni roman najobjavljivani je autorke na svetu Agate Kri sti, univerzalna priča o zloči nu i kazni, napisan je pre osamdeset osam godina, a do danas je doživeo ogroman broj filmskih, televizijskih, ali i pozorišnih adaptacija, s obzirom na to da je jedini roman slavne knji ževnice sa dozvolom za izvođenje u teatru.

Ubistvo u Orijent ekspresu ovog ok tobra je dobilo i srpsku pozorišnu ver ziju, u kojoj na sceni Pozorišta „Boš ko Buha“ čuvenog Agatinog detektiva Herkula Poaroa igra naš poznati glu mac Andrija Milošević, koji se okušao i kao pisac pesmica za decu, koje či tamo u divnim zbirkama u izdanju La gune (Kišni glistac, Mačak i skakuta vo jaje i Medved Rajko i pčela Darko). Komad je po dramatizaciji Kena Lud viga, u prevodu Ivane Dimić, reži rao Darijan Mihajlović, a u predstavi igraju i Viktor Savić, Katarina Gojko vić, Lena Bogdanović, Borka Tomo vić, Katarina Marković, Miljan Prljeta, Stefan Bundalo i drugi.

Na pozorišnoj sceni ste oživeli ču venog detektiva Herkula Poaroa u komadu urađenom po čuvenom romanu Agate Kristi Ubistvo u Ori jent ekspresu. Zašto je ovo uloga koja se ne odbija?

Herkul Poaro je sjajan lik iz literatu re, toliko dobro napisan i izmaštan da

se pitate da li je zapravo nekada i po stojao. Igrali su ga divni glumci od Al berta Finija do Keneta Brane, pa je stvarno velika čast i zadovoljstvo, ali i obaveza, upisati se na tu listu.

Kakav je Vaš Herkul Poaro? Kako je izgledalo stvaranje ove uloge?

Moj Poaro je inteligentan, lucidan, ali i vrlo uvrnut. Tako ga je postavila i Agata Kristi, kao i autor komada po njenom romanu Ken Ludvig. U mom Poarou ima i mnogo strasti prema istini i pravdi, ali i nešto melodrame. Bilo je zadovoljstvo stvarati ga. Re ditelj Darijan Mihajlović je našao pra vu meru koliko će nas voditi, a koliko nam slobode dati. Takođe, moj Poaro svakako ne bi bio to što jeste da nije bilo i mojih divnih kolega iz Pozorišta „Boško Buha“, sa kojima uvek, pa i sad, uživam da radim. Gluma je igra u više smerova, a moji scenski par tneri su bili više nego raspoloženi za igru. Sada jedva čekamo da se igra mo i sa publikom.

Da li se i po čemu dramatizacija razlikuje od romana?

Ima razlika jer su u pitanju dve razli čite vrste jezika i dva načina pričanja priče, ali bih „detektivsko“ zadovolj stvo otkrivanja razlika ostavio publi ci. Suština je ista, а glavnim pitanjima kojim se bavila Agata Kristi bavimo se i mi – smrtna kazna i ko ima pravo da je sprovodi. A sve to upakovano u

ODUVEK SAM VOLEO DA ČITAM AGATU KRISTI

I GLEDAM FILMOVE I SERIJE SNIMLJENE PO NJENIM DELIMA. ONA IMA SVE – MISTERIJU, EMOCIJE, HUMOR I FANTASTIČNE LIKOVE

pitko, duhovito i pametno štivo.

Jeste li ranije čitali dela Agate Kristi? Da li je to književni žanr koji Vas privlači?

Oduvek sam voleo da čitam Agatu Kristi i gledam filmove i serije snimlje ne po njenim delima. Ona ima sve –misteriju, emocije, humor i fantastič ne likove. Čitanje krimi romana je kao aktivna razonoda: mozak nam radi sto na sat, dok se istovremeno ludo zabavljamo.

Imate li vremena za pisanje? Mo žemo li uskoro da očekujemo nove pesmice za decu?

Pišem za sopstvenu dušu, a za dušu uvek moramo naći vremena. Neću još ništa da obećavam, ali inspiracije svakako imam napretek. ■

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Miša Obradović

Svuda s Anekke!

Voice i The Forest, nove kolekcije svima omiljenog brenda torbi i damskog aksesoara Anekke, donose dah avanture, odvažnosti i optimizma

Priredila: Iva Burazor

Anekke je sanjarka koja non-stop putuje, uživa u istraživanju sveta i odaje počast ženama koje su ga menjale. Njene avanture ovekovečene su na fantastičnim tašnama, rančevima i novčanicima, koji su ženama širom sveta omiljeni aksesoar.

Svaki proizvod ima svoj karakter i jedinstveni dizajn, pa je Anekke metafora za hrabrost, žensko osnaživanje i slobodu.

Proizvode Anekke možete naći u svim Delfi knjižarama i na sajtu delfi.rs.

Torbica preko ramena sa integrisanim novčanikom The Forest

Mini-torba preko ramena sa novčani kom sastoji se iz dva dela koja mo žete koristiti odvojeno: jedan je mi ni-torba koja se nosi preko ramena i zatvara na klips, a drugi veliki novča nik sa brojnim pregradama koji se za tvara rajsferšlusom.

Torba

The Forest Nozzle

Kolekcija The Forest je inspirisa na Anekke avanturama u Kanadi. Ova torba ima tri odvojene pregrade, srednje je veličine i poseduje zadnji džep. Na prednjem delu je slika Ane ke koja hrani losa u šumi, dok zadnji deo kombinuje različite printove, to nove i teksturu kore drveta.

Akten-tašna

The Forest

Ova ženska poslovna torba ideal na je za dokumenta i laptopove od 13 inča. Prednji deo inspirisan je šumama Kanade sa ukrasima i de korativnim aplikacijama, dok se na zadnjem delu kriju siluete i lišće u kombinaciji sa motivacionim izreka ma. Pronađite ih sve!

Torba preko ramena Respect

Kolekcija Voice je inspirisa na aktivistkinjom Vajolom Dez mond, afrokanadskom borki njom za ljudska prava u Kanadi. Ovom kolekcijom Anekke nas podseća da smo svi jednaki! Glavni print kombinuje različite poruke mira i jednakosti, sa mo tivima i crtežima među kojima se kriju reči prava, promene, poštovanje...

Novčanik za metalni novac Voice

Na ovom malenom novčaniku Anekke šalje poruku ljubavi i poštovanja. Pronađite svoj glas i borite se za svoja uverenja!

Ranac Voice

Raznobojni print sa poruka ma mira i dekorativnim poru kama odlikuju ovaj ranac sa tri pregrade. Tu su i besprekorni detalji, kao što su logo različi tih tonova i tekstura, značke, ukrasni štepovi i privezak za ključeve.

Kantautorka

Ana Radonjić – u svetu muzike poznata kao Zoe Kida, koja je od malih nogu posvećen čitalac, voli originalna dela, spontanost u izrazu, metafore i poigravanje stilom

U KNJIŽEVNOSTI VOLIM AUTENTIČNOST

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Nebojša Babić

Kada bi jednog dana napisa la svoju autobiografiju, peva čica Ana Radonjić, poznata pod umetničkim imenom Zoe Kida, koja se osim pevanjem bavi i pi sanjem tekstova i muzike, nazvala bi je Žena-dete jer ne mari za godine i vodi se parolom: „Smej se i živi kao da sutra ne postoji.“ Privlače je razni vidovi umetnosti, a osim u muzici, po sebno uživa i u književnosti, koja je za nju veliki izvor inspiracije.

Kakav ste čitalac? Šta knjiga mora da ima da bi Vas zainteresovala i zadržala Vam pažnju?

Oduvek sam bila posvećen čitalac, koga je književnost privlačila i inspiri sala. Čitanje više knjiga u isto vreme nije mi strano. Ali pričamo o prošlosti, jer je sadašnjost ispunjena ponekim ugrabljenim trenutkom između bajki i recepata. Kao i u muzici, u književ nosti volim autentičnost. Volim kolo kvijalni jezik, ali utemeljen na obra zovanju i načitanosti pisca. Volim spontanost u izrazu, metafore, poi gravanje sa stilom, metatekstom…

Koje je Vaše najranije sećanje na knjige? Šta ste najviše voleli da či tate kao devojčica, a onda i kao de vojka?

Moja sestra je odmalena bila biblio fil. Kuća je bila ispunjena knjigama, mama i tata su obožavali da čitaju, a kasnije su usledile moje studije i svet hispanske književnosti. Kao mala, volela sam Pet prijatelja Inid Blajton, zatim dela Žila Verna, Marka Tve na. Omiljena knjiga u detinjstvu bila mi je Lavaredovih pet marjaša Pola Divoe. Kad sam malo porasla, istra živala sam knjige iz kućne bibliote ke: Singera, Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Rablea, Zolu, Kiša, Ćopića, Majakovskog, Andrića, Pekića, Ka stanedu… Uz njih se oblikovao moj mladalački čitalački ukus.

Koji klasik posebno volite zašto?

Volim Rat i Mir zato što je neprevazi đeni dokaz da književnost može da zahvati podjednako širinu i dubinu, istorijsko i lično, simbolično i realno i da bude bliska i uzbudljiva i nakon vek i po. Volim Anu Karenjinu i Ma dam Bovari, jer govore ženskim jezi kom i emocijama o univerzalnim tema ma ženske prirode i sudbine, u čemu je veličina Lava Tolstoja i Gistava Flo bera. A to su teme koje me poslednjih godina zaokupljaju i intrigiraju.

Koja biste dela ili pisce savremene književnosti izdvojili?

Frederik Begbede, Viktor Peljevin, Juval Noa Harari neki su od autora koje volim. Sviđaju mi se sloboda, hrabrost, dubina i jednostavnost ko jom svaki na svoj način slikaju razli čite geografske i duhovne meridijane današnjeg sveta.

Čitate li domaće pisce, imate li omiljenog?

Čitam, naravno, obično po preporuci one novije. Moj omiljeni domaći pisac je Danilo Kiš. Njegovo delo je savremeno, zbog duhovne i umetničke slobode koja se opire zatvaranju u okvire pravca, na cije, književnog stila, zbog univerzalno sti tema koje nas i danas zahvataju.

Autor ste po vokaciji, a inače pro fesor španskog jezika. Koje španske pisce posebno volite i zašto?

Moram priznati da sam veći ljubitelj latinoameričke književnosti. Omiljeni pisci su mi Horhe Luis Borhes, Hu lio Kortasar, Ernesto Sabato, Karlos Fuentes, Gabrijel Garsija Markes, Isabel Aljende. Magični i fantastič ni realizam, pravci književnosti koji ma pripadaju pomenuti pisci, imaju atmosferu egzotike, koja je meni več na inspiracija, stilski dočaravaju lepo te mentaliteta, podneblja, običaja.

Da li su i u kojoj meri muzika –stvaranje tekstova, pre svega – i književnost povezani? Pronalazite li inspiraciju za stvaranje svoje muzike u knjigama?

Sve je povezano, dobar tekstopisac mora da ima dugačke antene, da bude vešt sa rečima, što podrazu meva načitanost, obrazovanje, lucid nost. Zato je važno da se okružimo dobrim knjigama, muzikom, kvali tetnim sadržajima koje recikliramo ostavljajući svetu neku novu vred nost.

Koja knjiga je na Vas ostavila po seban utisak i na neki način Vas promenila?

Knjigu Školice Hulija Kortasara nosi la bih na pusto ostrvo. Pročitala sam je prvi put u srednjoj školi. Zaintrigi rao me je pristup kulturi, način pripo vedanja, neobično zaključivanje. Za mene je to knjiga koja uvek donosi uzbuđenje i dokaz da je suština sve ga u muzici.

Čitate li biografije i autobiografije poznatih muzičara? Imate li omiljenu?

Čitam, svakako. „Pomerile“ su me, iz među ostalih, Lejdi peva bluz o živo tu Bili Holidej, Život Kita Ričardsa… Tu je i jedna super knjiga domaćeg autora o jugoslovenskoj muzici, kojoj se često vraćam: Kako smo propeva li – Jugoslavija i njena muzika Ivana Ivačkovića.

Kada biste jednog dana napisali svoju autobiografiju, kako biste je nazvali?

Zvala bi se kao i moj budući album, moja etiketa i sve ono što ja jesam u dve reči: Žena-dete

Čitate li poeziju?

Nekada volim, ali češće biram bele tristiku.

Kako svojim ćerkama prenosite ljubav prema književnosti? Da li vole knjige?

Od njihovih malih nogu čitamo – sli kovnice, stripove, knjižice, bajke… Zajedno odlazimo u biblioteku, one biraju šta žele da čitaju. Knjiga je po sebno važna danas, kada jedva ima mo vremena i za novinske naslove. Tih pola sata dnevno u kojima naše misli i naše emocije korespondiraju u neophodnom miru treba prepisati u terapeutske svrhe. ■

Pet knjiga za sva vremena po izboru

Zoe Kida:

1. 2.

Devojka u zlatnim gaćicama, Huan Marse

Alef, Horhe Luis Borhes

Mansarda, Danilo Kiš

Godine koje su pojeli skakavci, Borislav Pekić

Idiot, Fjodor M. Dostojevski

SVE JE POVEZANO, DOBAR TEKSTOPISAC MORA DA IMA DUGAČKE ANTENE, DA BUDE VEŠT SA REČIMA, ŠTO PODRAZUMEVA NAČITANOST, OBRAZOVANJE, LUCIDNOST. ZATO JE VAŽNO DA SE OKRUŽIMO DOBRIM KNJIGAMA

Voli da se vraća knjizi Ivana Ivačkovića Kako smo propevali –Jugoslavija i njena muzika

O IDENTITETU, LJUBAVI, TRAUMI I PRIRODI

Zabeleženo na

Roman Elif Šafak Ostrvo nestalog

drveća, koji kritika smatra trijumfom njene književnosti, bukstagramerku Anju Pušeljić (@anja.karenjina) podstakao je na promišljanja o nekim najvažnijim životnim pitanjima

Roman Ostrvo nestalog dr veća turske književnice Elif Šafak predstavlja prirodu uni štenu ratom, pustinju na me stu gde su bile šume, daljinu umesto ljudske bliskosti. Iako predstavljena kao roman o zabranjenoj ljubavi iz među Grka i Turkinje, ova knjiga pru ža jedinstveno čitalačko iskustvo, jer autorka na njenim stranicama ujedno i oživljava prirodu i spaja nespojivo.

Tako nam priču o slomljenom ostr vu, iscrpljenom ratom, netrpeljivošću i mržnjom dva naroda, zapravo pri poveda drvo smokve. Govoreći nam o Kipru, smokva se ne ustručava da nam održi lekcije iz prirode i društva. Ona kritikuje besmisleni strah koji pri roda u nama ponekad budi, strah od insekata, miševa i drugih životinja. Jer prava istina je da priroda ima ra zloga za strepnju. Smokva sa čitaoci ma deli i priče o raznim biljkama, ko marcima, mravima i pčelama, i na taj način ova knjiga prelazi granice isto rijske fikcije i postaje ekološki roman, koji savršeno spaja čoveka i prirodu i pokazuje nam bol koju im oboma na nosi rat.

U jeku rata 1974. godine, kada je Ki par podeljen na severni i južni, rađa se čudesna ljubav između dvoje lju

di čije se porodice nalaze na različi tim stranama, od kojih se očekuje da se mrze. Zbog kolektivne mržnje oni će u godinama koje dolaze i te kako patiti, ali u toj nesreći ipak će prona ći svoje srećno mesto. To srećno me sto za ljubavnike biće taverna koja ne zna za predrasude i mržnju, a kroz čiji krov viri pomenuta smokva koja sve posmatra.

Priča nas vodi i u savremeno doba, u Englesku, gde tinejdžerka Ada (reč ada na turskom znači ostrvo), koja je rođena iz te zabranjene ljubavi, živi u bolu zbog nepripadanja i neznanja o svojoj prošlosti, o ostrvu sa koga potiče a na koje nikada nije kročila. Jer trauma koja je ostala kao pečat na sudbini njenih roditelja sprečava bilo kakav razgovor o Kipru i pokazu je kako ratovi zauvek ostaju u srcima preživelih.

Elif Šafak je na manje od četiristo stranica ispisala mnogo priča, obra dila obilje tema o kojima je već na pisano mnoštvo knjiga, ali na je dinstven, maestralan način. Lepim jezikom, lakim za čitanje, pružila je čitaocima pravo uživanje. Trud koji je uložila u pisanje ovog romana vidi se i na samom kraju knjige, gde se nalazi impozantan broj literature koju

je iščitala da bi došla do raznih zani mljivih podataka, pogotovo o botanici i prirodnim fenomenima, ali i o istoriji Kipra, kao i lokalnim običajima i fol kloru. Lokalni folklor i sujeverje na roda je takođe autentično prikazano, kao i ona večita borba između Grka i Turaka oko, na primer, prisvajanja re cepata (posebno za baklavu).

Iako je priča fiktivna, mnoge epizode su zasnovane na istinitim događajima, što je čitaocu jasno i bez autorkine na znake, a one epizode koje i jesu fiktiv ne imaju poznat prizvuk, čine se mo gućim, kao da su se nekada nekome, u svoj toj boli i stradanju, desile. ■

OVA KNJIGA PRELAZI GRANICE ISTORIJSKE

FIKCIJE I POSTAJE I EKOLOŠKI ROMAN, KOJI SAVRŠENO SPAJA ČOVEKA I

PRIRODU I POKAZUJE NAM BOL KOJU IM OBOMA NANOSI RAT

Roman Prijatelj Jermenin Andreja Makina, dobitnika Gonkurove nagrade, privukao je pažnju članova Fejsbuk grupe Delfi Kutak. Jedna članica podelila je sa nama utiske o ovom književnom dragulju, u kojem autor otkriva jednu nezaboravnu epizodu iz svoje mladosti

Andreja Makina

P

Upravo o jednom takvom poznan stvu, kratkotrajnom a večnom, govori nam neimenovani pripovedač knjige Prijatelj Jermenin pisca Andreja Ma kina.

On se vraća u svoje detinjstvo, u vre me kada je kao trinaestogodišnjak živeo u sirotištu u jednom sibirskom gradu, u period kada Sovjetski Sa vez potresaju prvi unutrašnji nemiri, u jednu davnu jesen koju je proveo u takozvanom Đavolovom kraju dru žeći se sa Jermenima i sa dečakom Vardanom.

onekad se u životu nekog čoveka pojavi drugi čovek, bude prisutan tek koliko ble sak zvezde padalice u mrkloj noći, ali za sobom ostavi trag trajan poput sunca.Vardan je dospeo u mali sibirski grad zajedno sa svojim sunarodnicima jer se tu nalazio zatvor u kojem su oni čekali suđenje. Sudilo im se za izazi vanje nemira, separatizam... I dok su čekali na presudu, oni su jednom de čaku iz sirotišta ispričali sudbinu svog naroda.

„Kad se šuma seče, ljuske lete okolo. Da, ljudsko iverje, oni životi žrtvovani pod sekirom stvaraoca istorije.“

Istorija ne pamti svakog žrtvovanog pojedinca... Istorija su brojevi, stati stika. Zato je Vardanova majka čuva la uspomene jer sećanje znači život!

Od svojih prijatelja Jermena, dečak nije doznao samo sudbinu jermen skog naroda i mnogih porodica čija su imena i životi za istoriju ostali ne

upamćeni, već je kroz igru sa malim Vardanom otkrio i mnoge važne ži votne istine.

„Shvatio sam da su naši životi sve vreme klizili ivicom ponora, a da smo, jednim običnom postupkom, mogli da pomognemo drugome, da ga zausta vimo u padu, da ga spasemo. Gotovo igrajući se, bili smo u stanju da bude mo neki bog za našeg bližnjeg.“

Vardan je naučio dečaka da spozna život, da spozna sebe. Dok čita ovu knjigu, čitalac se osvešćuje i spozna je istinu i smisao, pa koliko god obra đene teme bile potresne i stezale srce, Vardanove poruke poput sunčevih zraka miluju, greju, čine ovu knjigu to plom i nežnom – toplom, kao poslednji zagrljaj dvoje ljubavnika, nežnom, kao lepet krila ptica selica. ■

NAJVAŽNIJE ŽIVOTNE POUKE U KNJIZI

DELFI KUTAK

NOVI ULOV:

Izgubljeno poglavlje

Karolin Bišop

U izdanju Lagune uskoro ćemo čitati roman Izgubljeno poglavlje Karolin Bišop, vanvremensku priču o ženskom prijateljstvu i tajnama iz prošlosti

Flo važi za staru osobenjaki nju – živi sama sa psom, izra đuje litografije i u životu joj se ne dešava ništa uzbudljivo. Alis je tinejdžerka iz komšiluka koju majka povremeno pošalje da prošeta Floinog psa i donese joj novine. Ona

se nalazi u delikatnim godinama, od nos s majkom je nategnut, nesigur na je u svoj izgled i odluke koje treba da donese. Očigledno ima umetnič kih sklonosti, Flo primećuje intereso vanje za litografiju i ohrabruje Alis da se oproba u tome.

Kada Flo jednog jutra u novinama ugleda reklamu za knjigu čiji je au tor njena drugarica iz mladosti, o ko joj nije ništa čula više od šezdeset godina, skameni se. Sinopsis knjige identičan je onome što se desilo u Francuskoj kada su zajedno boravile u internatu krajem pedesetih godina prošlog veka. Lili, njena davno izgu bljena prijateljica, napisala je knjigu o njima dvema.

U paralelnom narativu saznajemo kako su se dve Amerikanke obrele u školi za devojke u francuskom Lionu.

Kada Flo pročita knjigu, shvatiće da Lili zapravo ne zna šta se stvarno desilo kada je reč o njenoj vezi sa

iskompleksiranim mladićem Hugom. Lili u knjizi daje fiktivnu verziju rasple ta situacije s Hugom. Flo je rešena da pronađe staru drugaricu jer sada za sigurno zna da je živa i da je u Parizu. Organizuje put na kojem joj društvo prave Alis i njena majka. U cvećari koju drži Lili dve žene se sreću posle više od pola veka. Obe imaju utisak da je vreme stalo. Lili je konačno u prilici da pomogne Flo da se oslobodi duhova prošlosti. ■

Piše: Ivana Veselinović

VAŠ KNJIŽAR

Nije prošlo ni godinu dana, a nova Delfi knjižara na Terazi jama postala je omiljeno me sto ljubitelja knjiga. Priliku da vodi vredan i posvećen tim dobila je Jelena Timotijević, koja je u Delfi si stemu više od šest godina.

„Volim da budem deo nečega što se tek formira. Svaki dan je bio i jeste nov izazov, pa se trudimo da budemo hladne glave i dobar tim, a tada se i posao obavlja kvalitetno i sa malo stresa. Mali koraci, ali sa dosta entu zijazma i pre svega odličnog raspolo ženja. Samo takvu dinamiku prizna jem. Velika je odgovornost lokacija, brzo smo postali jedna od najatraktiv nijih knjižara i već u obavezi da odr žimo kvalitet koji smo sami sebi na metnuli.“

Zbog čega volite rad u knjižari?

Moj odgovor je od prvog dana isti –zbog kolega i kupaca. I zbog svakod nevne komunikacije iz koje se uvek nešto nauči, sazna... koja vas nauči pameti. Oduvek mi je bila interesan tna mogućnost da na osnovu kuplje ne knjige pretpostavite toliko toga o nekoj osobi ili da pogodite nečiji ukus i preporučite knjigu.

Po čemu se izdvaja nova knjižara na Terazijama?

Prošlo je osam meseci, a i dalje po stoje kupci koji se iznenade kada vide da je na ovom mestu otvorena knjižara. Lokacija na kojoj se nalazi

mo svima je usput. Privlači ih izlog, pre svega. Takođe, imamo redovne kupce svih uzrasta. Roditelji sa de com vole da dođu kod nas zbog le pog dela sa knjigama za decu, gde su mališanima dostupne igračke koji ma se igraju dok roditelji biraju naslo ve. Ove godine je bilo mnogo turista – uglavnom ih privlače gift program iz izloga, suveniri, knjige o Beogradu… Trudimo se da se posvetimo svakom kupcu.

Knjižara na Terazijama ima i jedan od najlepših izloga u gradu. Čime se rukovodite pri njegovom uređenju?

Od trenutka kada je prelepa fotelja postavljena u ugao kod police i kada je sve zaličilo na kutak za čitanje, znali smo da je izlog pun pogodak. Entuzijazam i ideje ljudi iz sistema i nas iz knjižare učinili su da prolazni ci svakodnevno fotografišu naš izlog. Sreća je da se u mom timu nalaze ne verovatno kreativne kolege, pa ideje realizujemo tako što svako kaže svo ju zamisao, umeša prste, a potom ih najvičniji sprovedu u delo. Velika po moć stiže nam od kolega iz direkcije. Prva tematska postavka izloga bila je uoči premijere nove sezone serije Peaky Blinders, a onda su se samo nizale: nov naslov Jua Nesbea i kri mi scene u izlogu, prelepa postavka uoči Uskrsa, a da ne govorim o de koraciji posvećenoj akciji koja je pra tila Konstraktino učešće na Euroson gu, kojom je i ona bila oduševljena.

Šta za knjižare znače Sajamski da ni i Sajam knjiga?

Za nas je to najintenzivniji i, verovat no, najizazovniji period. Kada radi te na Sajmu, u hali ili u knjižari, kao da se nalazite u paralelnoj stvarno sti. Velika je odgovornost ispratiti sve nove naslove, posebno sajamske hi tove, kako Lagunine tako i drugih iz davača, i kvalitetno ih predstaviti i preporučiti kupcima. Iako se u tom periodu sve vrti oko Sajma, već pr vog dana po njegovom završetku sve mi pomalo nedostaje.

Koje Lagunine naslove biste pre poručili za ovogodišnje Sajamske dane?

Preporučila bih dopunjeno izdanje naslova Odakle sam bila, više nisam Dejana Tiago-Stankovića‚ zatim ro mane Papir i Ikonostas Gorana Pe trovića i Euforiju Elin Kulhed. ■

Jelena Timotijević Knjižara Delfi, Terazije 4, Beograd