Časopis Bukmarker - broj 14 by Laguna

BIBLIOTEKA POZNATIH

SADRŽAJ

| | | |

■ U FOKUSU: Sofi Kinsela

■ INTERVJU: Ju Nesbe

■ KOLUMNA: Toni Parsons – Pet zapovesti nove normalnosti

■ AKTUELNO: O knjizi Miše Aleksića Preko trnja

POKLON PRIMERAK DECEMBAR 2021. BR. 14 IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević REDAKCIJA

■ INTERVJU: Ojinkan Brejtvejt

■ TRI RAJKE: I sad si se vratio

■ INTERVJU: Nenad Racković

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: O ženama i soli

■ TAJNE PISACA: Ana Atanasković

■ NOVO U LAGUNI

Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Vuk Lazarević, Matija Krstić, Nataša Đuričić Marković

■ AKTUELNO: Sto godina od rođenja Dobrice Ćosića

Lektura i korektura / Saša Bošković

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Goran Bogdan

Telefoni redakcije:

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Dejzi Džouns i Šestorka

011/7155-080, 011/7155-055

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Diva: Marija Kalas

■ IZ PRVE RUKE: Retrospektiva

■ IZ UGLA PREVODIOCA: Dajana: Njena ispovest

■ MANGE

■ DELFI GIFT

■ #BUKMARKER: Američka pastorala

■ DELFI KUTAK: Sve ili ništa

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

DRAGI ČITAOCI, Polako se opraštamo od 2021. i pozdravljamo 2022. godinu, a kako drugačije nego dobrim knjigama!

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ

Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs Naslovna strana / Depositphoto Štampa / Rotografika, Subotica

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Bazar tufnaste zebre, Rafael Žordano

Tokom cele godine predstavljali smo vam naslove iz svih oblasti – beletristike, publicistike, knjiga za decu, pa na taj način ispraćamo staru i ulazimo u novu godinu, donoseći vam ekskluzivne priče iz sveta književnosti. Povodom nove knjige Zabava tek počinje u fokusu je priča o svetskom uspehu Sofi Kinsele. Za decembarski Bukmarker pisac hit trilera Smrt u ružičastom Đorđe Bajić razgovarao je sa Juom Nesbeom, kraljem skandinavskog noara, koji mu je otkrio kako su nastale njegove zbrike priča Stručnjak za ljubomoru i Ostrvo pacova, ali i mnoge druge zanimljivosti o tome kako nastaju njegove knjige. Razgovarali smo i sa Ojinkan Brejtvejt, autorkom trilera Moja sestra serijski ubica, koja je privukla veliku pažnju čitalaca, kao i sa Nenadom Rackovićem, čiji je roman Sluz i žuč, između ostalog, obeležio kraj izdavačke godine. Lepim tekstovima prijatelja i poštovalaca rada našeg čuvenog pisca Dobrice Ćosića obeležili smo sto godina od njegovog rođenja. U rubrici Biblioteka poznatih o knjigama nam je ovoga puta pričao Goran Bogdan, najveći ljubitelj književnosti među glumcima. Naravno, u broju vas očekuje još mnogo priča o knjigama koje volite i koje ćete voleti, a koje su za Bukmarker napisali naši pisci, urednici, prevodioci, književni kritičari i bukstagrameri. Čitamo se i u 2022!

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

Piše: Iva Burazor

… ko drugi nego Sofi Kinsela? Od kupoholičarke Beki Blumvud, preko zanimljivih junakinja iz samostalnih romana, pa do čudesnih vila iz knjiga za decu, britanska autorka svojim pričama ne prestaje da očarava čitaoce širom planete

njige Sofi Kinsele prodate su u preko 45 miliona primeraka u više od 60 zemalja, a prevedene na preko 40 jezika. Na britansku listu bestselera Kinsela je prvi put dospela u septembru 2000. svojim prvim romanom u serijalu Kupoholičarka – Tajni svet snova jedne kupoholičarke. Junakinja knjige Beki Blumvud – zabavna i živahna finansijska novinarka koja voli kupovinu, ali beznadežna u snalaženju sa novcem – osvojila je srca čitalaca širom sveta. Beki se od tada pojavila u još osam bestselera, a došla je i na veliko platno 2009.

U FOKUSU

godine sa Diznijevim hit filmom Ispovesti jedne kupoholičarke, sa Ajlom Fišer i Hjuom Densijem u glavnim ulogama. Sofi svoje knjige planira skoro opsesivno. Ona provodi nekoliko nedelja razmišljajući o zapletu pre nego što sedne i počne da piše. Pomalo je i sujeverna, tako da ne seda da piše sve dok joj se ne javi ideja za prvu rečenicu. Pored serijala Kupoholičarka, Kinsela je takođe napisala jedanaest samostalnih romana, koji su svi bili bestseleri u Velikoj Britaniji, SAD i drugim zemljama širom sveta, a među njima je i najnoviji Zabava tek počinje. Na pitanje zašto piše romantične komedije, Sofi Kinsela odgovara da piše knjige koje voli da čita. „To je uvek moj savet za one koji žele da napišu roman: ’Zamisli da si u knjižari i vidiš savršenu knjigu koju moraš da kupiš – koja bi to knjiga bila? Napiši je. Pokušaj da je vizualizuješ.’ Upravo to radim. Pišem roman koji ću voleti. A volim ljubavne priče, volim da se smejem, volim kada učim o životu ili sebi samoj. Mislim da najbolja komedija nastaje iz istine i zato ne treba da bude glupa. Mora da postoji neka poruka u njoj, da bude neka vrsta propovedanja. Komedija često nastaje iz bola. Sve to pokušavam da smestim u svoje knjige, ali da bude lako spakovano kako bi ljudi nastavili da okreću stranice.“ Autorka je i romana za tinejdžere Potraga za Odri, ilustrovanih knjiga za mlade čitaoce u serijalu Mama vila i ja, a napisala je i sedam romana pod svojim pravim imenom Medlin Vikam.

Novi roman Sofi Kinsele krcat je briljantnim likovima i sumanutim situacijama. Od kada su se pre dve godine Efini roditelji razveli, ona se otuđila od oca i upustila u svađu sa njegovom zgodnom (i mnogo mlađom) devojkom Kristom. A stiže i nova potresna vest: Grinouks, oronula viktorijanska kuća na selu koju je Efi celog života nazivala svojim domom, upravo je prodat. Kada Krista odluči da priredi otmenu žurku povodom iseljenja, Efi se neće naći na spisku zvanica – ali u poslednjem trenutku će dobiti „antipozivnicu“. Nakon što odbije poziv, Efi će se prisetiti svojih dragocenosti iz detinjstva, koje se još uvek nalaze u kući i skrivaju tajne. ■

EKSKLUZIVNI INTERVJU

PRIPOVEDAČU JE NAJBITNIJA IDEJA Foto: Matija Krstić

U intervjuu koji je sa piscem Juom Nesbeom vodio njegov kolega Đorđe Bajić, koga kritičari i nazivaju „srpskim Nesbeom“, saznajemo mnoge tajne stvaralačkog procesa kralja skandinavskog noara

esbe... Prezime koje kod većine poklonika kriminalističkog žanra mami osmeh na lice. Neumorni norveški as nas već godinama i godinama raduje novim delima od kojih se neka, poput čuvenog Sneška, već ubrajaju u krimi klasike. Ju Nesbe je većinu svojih vernih čitalaca, kako u svetu tako i u Srbiji, pridobio serijalom o Hariju Huleu (koji već obuhvata dvanaest knjiga, a trinaesta je u pripremi – više o tome čitaćete nešto kasnije), a tu su i drugi romani, poput Lovaca na glave, Kraljevstva i Sina, koji samo potvrđuju da je Nesbe jedan od najpopularnijih i najboljih savremenih pisaca koji deluju u okvirima žanra. Čitaoci u Srbiji ga posebno vole, a među njegovim poštovaocima sam i

ja – kada sam od Bukmarkera dobio poziv da s njim uradim intervju, prihvatio sam sa velikim zadovoljstvom. I da znate: Nesbe je izuzetno prijatan sagovornik, veoma profesionalan, otvoren i usredsređen, tako da smo za pola sata telefonskog razgovora uspeli da se dodirnemo čitavog niza zanimljivih tema, a sa posebnim fokusom na ono najnovije: zbirke priča Stručnjak za ljubomoru i Ostrvo pacova. Svetsku slavu ste stekli kriminalističkim romanima od više stotina stranica, a čitaocima ste se nedavno predstavili zbirkom Stručnjak za ljubomoru i druge priče. Kako je došlo do ovog zaokreta? Imao sam zamisli za koje se ispostavilo da ne mogu da se pretoče u romane, da im više odgovara kraća forma. Naslovna priča Stručnjak za ljubomoru je duža, više je novela po obimu, ali sam imao ideje i za priče koje su bile baš kratke. Zatim sam se poigravao neko vreme tim različitim idejama, da bih shvatio da imam dovoljno materijala za zbirku. Dakle, ideje za priče su već neko vreme bile tu, samo je trebalo da pronađem vremena da ih realizujem. Koje su prednosti kratke forme? Za početak, za pisanje priče vam treba mnogo manje vremena nego za pisa-

nje romana (smeh). Sa pričama možete malo više da eksperimentišete, to je možda i najvažnije od svega. Ako dođete do polovine romana na koji ste potrošili godinu dana ili više i shvatite da tu nešto ne štima – u velikom ste problemu. U kratkoj priči možete da isprobavate razne stvari, a ako i ne uspete da postignete ono što ste hteli – možete da je odbacite i započnete novu. Na neki način je tako i zabavnije. Naravno, morate ostati disciplinovani, da kažete: „U redu, ovo je kratka priča, nemaš prostora za digresije i moraš da izostaviš sve što nije ključno za zaplet“. Tako da, kad se sve sabere i oduzme, pisanje kratkih priča mi je pružilo priliku da budem razigraniji, ali istovremeno sam bio svestan i da moram da ostanem disciplinovan i ne zanesem se. Da li ste neke priče odbacili nakon što ste ih napisali? Jesam, bilo je priča kod kojih sam shvatio na pola puta ili na samom kraju da ne funkcionišu onako kako sam želeo. Tako je i kad radite na muzici za album – neke pesme u procesu jednostavno budu odbačene. Ta mogućnost da se počne iz početka daje veliku kreativnu slobodu. Koja su ograničenja kratkih priča? To me često pitaju, ali nisam baš si-

Zašto ste odlučili da ljubomora bude centralni motiv Vaših sedam priča, jeste li to odlučili pre nego što ste počeli da pišete ili tokom pisanja? To se dogodilo tokom rada na kratkim pričama, u trenutku kada sam shvatio da postoji tema koja se ponavlja. Nije bilo nikakvog plana. Nisam sebi rekao: „Sad ćeš napisati 10 ili 11 priča o ljubomori“. Mislim da je ljubomora veoma zanimljiva emocija. Ljudska bića se ne bi odrekla većine emocija: da vole, da mrze, da budu dobri, da budu ljuti. Svega toga ne bismo želeli da se odreknemo. Ali ljubomora je emocija koju bismo, kad bismo mogli, vrlo rado „amputirali“. Sa evolutivne strane je razumljivo zašto osećamo ljubomoru, ona postoji da bismo zaštitili svoju imovinu, svoje potomstvo, ali sa lične tačke gledišta, ništa dobro ne proizlazi iz ljubomore. To je emocija za koju osećamo da nam nije potrebna, ne želimo je, ali je istovremeno motivaciona sila za mnoge stvari koje radimo. London, priča koja otvara zbirku, favorit je mnogih – pa i moj. Da li i Vi smatrate da je ova priča o ljubavi osuđenoj na propast možda i nešto najromantičnije što ste do sada napisali? Možda. London jeste prevashodno priča o ljubavi, poremećenoj ljubavi, ali opet ljubavi. Jedan norveški pisac je rekao da su jedine dve teme o kojima vredi pisati ljubav i ubistvo, a u slučaju ove priče imamo spoj te dve stvari: samoubistvo zbog ljubavi. Pre nekoliko dana sam u bioskopu slušao London, koji je snimljen kao audio-drama. To je bilo zaista divno iskustvo, ljudi su sedeli u sali i slušali. Sama ideja je odlič-

Pisanje kratkih priča mi je pružilo priliku da budem razigraniji, ali istovremeno sam bio svestan i da moram da ostanem disciplinovan i ne zanesem se na, veoma mi se dopala – da dođete u bioskop ne da gledate film, već da slušate izgovorene reči. Možda će jednog dana po toj priči biti snimljen i film? Zanimljivo je to što ste rekli… Holivudski glumac i producent Ben Stiler je otkupio prava za ovu priču, tako da ćemo videti šta će se desiti. Naslovna priča Stručnjak za ljubomoru je ubedljivo najduža u zbirci. Koji faktor je presudio da se u ovom konkretnom slučaju raspišete i gotovo premašite okvire kratke priče? Kao što sam ranije rekao – isprva nisam tačno znao koliko će priča biti dugačka, ali svakako nisam planirao da bude roman. Na kraju je Stručnjak za ljubomoru ispao znatno duži nego što sam očekivao. Opet, kažem – ne razmišljam o formi i dužini, nego o ideji i priči. Pišem knjige za decu, tekstove za pesme, scenarije za pozorište, mali i veliki ekran, sve forme i dužine su adekvatne ako odgovaraju toj konkretnoj priči. Meni je najbitnija ideja, ja sam pripovedač. Hajde da onda još malo popričamo o tim Vašim idejama... Poznato je da se pasionirano penjete po stenama, a deo tog iskustva se iskoristili i dok ste pisali naslovnu priču za svoju novu zbirku. Agata Kristi je dobijala najbolje ideje za priče i romane dok je prala sudove. Da li razmišljate o zapletima i likovima dok se penjete? Ne, nikako. Kad se penjete po stenama, koncentrisani ste samo na penjanje. To je u stvari deo dana kad ne razmišljam ni o čemu drugom, to mi je pauza od pisanja. Kada Vam dolaze najbolje ideje? Verovatno se to događa kad se probudim oko pet ili šest ujutro (ali ne ustajem odmah iz kreveta jer ne mo-

ram). Vaš kritički razum tad još uvek spava, tako da ne zaustavljate sebe i svoje najluđe ideje koje se tad javljaju. Većina tih jutarnjih ideja nije dobra, pa ih odbacim, ali s vremena na vreme mi se jave i dobre ideje, pa se trudim da ih ne zaboravim do momenta kad ustanem. Tada ih zapišem i kasnije iskoristim. Rano jutro je moj najkreativniji deo dana. Šta čitaoci mogu da očekuju od zbirke Ostrvo pacova i druge priče? Priče u Ostrvu pacova su različite u odnosu na prvu knjigu. U naslovnoj priči se radi o distopijskom društvu nakon pandemije (nije precizirano kakve jer mi je ideja došla pre kovida, mada je i to verovatno malo uticalo na priču, jer sam je završio tokom pandemije). Društvu je slomljena struktura, nestala je vladavina zakona. Ljudi na krovu solitera čekaju da ih helikopter evakuiše, dok oni koji nisu te sreće, dole na ulici, pokušavaju da provale u zgradu kako bi se domogli letelice i pobegli. U gradu se kriminalci obračunavaju na ulicama, sve podseća na evakuaciju iz američke ambasade u Sajgonu 1975. Dok se sve ovo dešava, dva muškarca razgovaraju o tome kako je došlo do toga da se nađu u toj situaciji. Postavlja se pitanje, kada se društvo tako uruši, da li smo i dalje civilizovane osobe, jer našu moralnost oblikuje društvo, nije nam bogomdana, vezani smo potrebama našeg društva. Tako da je ovo pomalo naučnofantastična priča, na tragu Reja Bredberija…

EKSKLUZIVNI INTERVJU

guran kako da odgovorim… Sama forma kratke priče i njena dužina je za mene manje važna, mnogo mi je bitnija sama ideja. Formu, naime, prilagođavam ideji, a ne ideju formi. Ne pravim tu kalkulacije. Novela poput Stručnjaka za ljubomoru lako bi mogla da se produži u roman, ali to ne bi bilo u redu, jer potrebe priče diktiraju dužinu. Kad dobijem ideju, isprva ne znam da li će ono što ću napisati imati 30, 50 ili 100 stranica. Ako uvidim da je ideja pogodna za roman, onda je ne sabijam u kratku priču, već je razrađujem u dužu formu. Sve dok ostajem veran ideji koju imam i iskorišćavam onoliko prostora koliko mi je zaista i potrebno, ni manje ni više od toga, nema problema. Moja majka je bila bibliotekarka i uvek mi je govorila da svako može da napiše roman, ali da je zapravo kratka priča test kojim proveravate da li ste pravi pisac ili niste. Dok čitate Hemingveja, Čehova i druge majstore kratke priče, odmah shvatite da oni znaju da odmere pravu dužinu. Kada dobijem dobru ideju, nije mi primarno da li ću je uobličiti u novelu, kratku priču, roman ili tekst pesme. Važno je samo da se pogodi prava mera.

A kom žanru pripadaju ostale priče u zbirci? Rekao bih da više naginju naučnoj fantastici, ali ne u tehnološkom smislu. Nisam pisao Dinu. Ne mogu a da ne pitam šta se dešava sa serijalom o Hariju Huleu. Dvanaesti roman Nož je bio pun mračnih preokreta i neočekivanih smrti. Gde se zaputiti nakon toga? Imam neke planove, radim na raznim idejama. Odavno imam celu priču u glavi za novi roman o Hariju Huleu i imam okvir za knjigu, ali još uvek je sve podložno promenama. Nadam se da će trinaesti roman o Hariju Huleu izaći krajem 2022. ili početkom 2023. godine. Pre tri godine ste gostovali u Beogradu. Kakva Vas sećanja vežu za ovu posetu? Sjajno sam se proveo. Upoznao sam mnogo divnih ljudi i bio sam vrlo iznenađen koliko je Beograd lep grad, jer ga se sećam iz perioda kada sam u njemu boravio kao sedamnaestogodišnjak. Tada je Beograd bio mnogo sivlji i mračniji, a danas je prekrasan, živ grad i doživeo sam u njemu zaista nezaboravne trenutke. Voleo bih da ga ponovo posetim. ■ 7

udobne stolice. Ovo je velika mana novog sveta okrenutog ka kući: društvene životinje smeštene su u samice.

KOLUMNA EKSKLUZIVNO

4. Imate sreće što vežbate

zapovesti Piše: Toni Parsons Prevod: Nenad Dropulić

Sa pandemijom virusa korona stari način života nestao je zauvek, a novi svet nametnuo je nova pravila za život. Sa čim sve sada moramo da živimo i na šta da obratimo pažnju u svojoj novoj kolumni objasnio nam je pisac Toni Parsons

nogo štošta prihvatamo zdravo za gotovo. Odgajeni u slobodi i napretku nezapamćenim u ljudskoj istoriji, zlatni naraštaji rođeni posle Drugog svetskog rata nisu znali da njihove živote može da pokida i pocepa neki neočekivani svetski događaj. Sada znamo. Najveća zdravstvena pandemija u poslednjih sto godina promenila je sve. Kovid 19 nije rat – mada je u Velikoj Britaniji, tvrdi se, odneo tri puta više života nego nemačke bombe – ali baš kao i rat pokazuje kako lako nam može biti oteto sve što volimo. 1. Pazite s kim se ljubite Iskusićemo telesna ograničenja nepoznata našoj prošlosti punoj otvorenog ispoljavanja osećanja. Poljupci u društvu, čvrsta rukovanja, muževni zagrljaji – sve to se strogo ograničava. Samo se zapitajte da li su svi vaši poljupci u vazduh zaista neophodni. Zemlje istočne Azije, u kojima je telesna uzdržanost pravilo, bore se protiv pandemije daleko bolje nego Zapad. Kad je u Velikoj Britaniji broj

NOVE NORMALNOSTI

umrlih prešao sto hiljada, Japan je (s dvostruko više stanovnika) i dalje imao svega nekoliko hiljada žrtava. Tačno, istočna Azija prošla je bolje iz mnogo razloga – rano zatvaranje granica, brzo uvođenje lokdauna, bolna iskustva SARS-a, odsustvo bilo kakve rasprave o delotvornosti maski – ali vrhunski nivo društvene higijene odigrao je značajnu ulogu. 2. Podignite čvrstu granicu između posla i doma Linija između posla i kuće postala je nejasna i iskidana tokom pandemije. Oslobođeni troškova i jada svakodnevnog putovanja do posla, plemići korone – oni koji su mogli da zarađuju od kuće – obradovali su se promeni. No zapravo je malo koji plemić korone u njoj uživao. Neki su skliznuli u samozadovoljstvo i koristili priliku da rade vrlo malo, dok drugi nisu uspeli da se prespoje i radili su više nego ikad pre. Dok se privikavamo na hibridne modele rada – odlazimo na posao, ali ne često – moramo da obnovimo neku ravnotežu između profesionalnog i ličnog. 3. Ne možemo živeti onlajn Za one koji nisu radili neki fizički posao, sve se povuklo u kuću – rad, zabava, kupovina, sve. Da parafraziram pesmu Ghost Town, sve glavne ulice deluju kao grad duhova. Ušli smo iz 2020. pravo u 2030. jer su promene koje su se već odvijale dobile kosmičko ubrzanje. No dok polako izlazimo iz pandemije, otkrivamo da smo gladni – gladni prijatelja, restorana, gužve na ulicama. Radost što ne provodimo silne sate u preskupom i prljavom javnom prevozu prikrila je večitu istinu: bez redovnog dodira s ljudima naša sreća munjevito opada. Ušuškanost je prijatna, ušuškanost je dobra, ali i ona ima svoje granice. Ljudima je potrebno daleko više od brzog interneta i

Teretane su mesecima bile zatvorene, pa smo se mučili da ostanemo u formi. Od parkova preko kućnih sprava do onlajn trenera, bilo je mnogo pokušaja održavanja prethodne forme, i mada se mnogi kunu u kućne bicikle i onlajn teretane, nismo poboljšali formu. Dok smo se borili protiv zaraze naročito nemilosrdne prema gojaznima, londonski Kraljev koledž izvestio je da je više od trećine nas dobilo na težini tokom prvog lokdauna. Za mnoge redovne korisnike teretana pandemija je značila vrtoglavo opadanje forme. To ne znači samo da ste stekli nekoliko suvišnih kilograma; to znači da ste, dok vam je forma opadala, bili sve uznemireniji i sve manje srećni. Niste dobro spavali. Bili ste razdražljiviji. A kad kažem „vi“, mislim na sebe. Od nestalnosti sveta štitimo se redovno iscrpljujući svoja tela. Ne možete imati srećan i spokojan um ako niste u dobroj telesnoj formi.

Pandemija nas je naučila da uživamo u dobrom. Kako će nam prijati kad se ukrcamo na taj prekookeanski let, kad se pružimo na toj plaži, kad uživo čujemo uvodne akorde naše omiljene pesme. Uživaćete – morate uživati – u takvim trenucima kao nikada pre

5. Uživajte do daske u svakoj sitnici Sve što smo podrazumevali je nestalo. Uživanja koja smo od rođenja smatrali temeljnim ljudskim pravima – putovanja po inostranstvu, susreti s porodicom i prijateljima, utakmice ili koncerti na prepunim stadionima – sve to nam je iznenada oduzeto. Svi smo posmatrali kako se naše građanske slobode trpaju u podrume zarad višeg dobra i nadmoćna većina nas pristajala je na to. A iz ovog iskustva koje krnji slobodu naučili smo ono što su starija pokolenja otkrila živeći u oluji svetskog rata: najzad smo shvatili koliko je sve krhko, uvideli smo prolaznost dobrih vremena. ■

AKTUELNO

ova knjiga koja je trebalo da se dovrši. U međuvremenu sam saznala da postoji šansa da se roman objavi, ali da se mora srediti. Iako završen, falili su mu poneki detalji, opisi. Odmah sam znala da ću biti „produžetak“ tog romana, odnosno tatinih misli i reči. Mislila sam da će mi biti vrlo teško, ali kroz čitanje sam na neki način bila s njim, čula ga, zamislila. I tako je i dalje. Kad god pročitam rečenicu iz romana, ponovo sam sa Mišom. Sa kakvim ste se emocijama susreli kad je roman Preko trnja izašao iz štampe?

Šta je Vaš otac želeo da poruči ovom knjigom?

Okrenimo se jedni drugima i ne odustajmo od svojih snova – poruke su koje nam je svojim romanom ostavio u amanet legendarni gitarista Riblje Čorbe Miša Aleksić, o čijoj nam je ljubavi prema književnosti pričala njegova ćerka Mina Aleksić Razgovarala: Maja Šarić Foto: privatna arhiva

re godinu dana napustio nas je vrsni muzičar, legendarni gitarista Riblje čorbe Miša Aleksić, nakon što je izgubio bitku sa virusom korona. Umetnici večno žive kroz svoja dela, a Miša nam je ostavio mnogo – ne samo kad je u pitanju muzika već i književnost. Laguna je nedavno objavila njegov roman Preko trnja, fiktivnu priču o talentovanom gitaristi koji postaje član rok benda u usponu, ali ta priča je inspirisana stvarnim situacijama iz autorovog života. „Pisao ju je poslednjih nekoliko godina pre smrti i kada bi danas mogao da vidi svoje delo, Miša bi bio presrećan kako je ispalo“ rekla nam je njegova ćerka Mina Aleksić, koja ne samo da mu je pomagala oko pisanja već je nakon njegove smrti dorađivala određene delove romana kako bi bio spreman za objavljivanje. Iako ne postoje reči kojima može da opiše bol koji oseća jer njenog oca više nema, ispunjena je ponosom i divljenjem zato što ju je odgajio maestro rok muzike, koji je iza sebe ostavio mnogo hitova, ali i dve knjige Uživo! Autobiografija i

najnoviju Preko trnja, koje potvrđuju koliko je bio svestran. Šta je Vašem ocu značilo pisanje romana Preko trnja? U poslednjih nekoliko godina Miša se borio sa depresijom. Čovek verovatno dođe u neke godine kada nakon burnog života zvezde počne da se preispituje oko raznih stvari. U tom periodu je mnogo čitao. Voleo je autobiografije poznatih rokera, uspešnih ličnosti, pisaca... To ga je inspirisalo da krene u pisanje novog romana, koji je delimično autobiografski, ali je priča prikazana kroz prizmu mladog basiste iz novonastalog benda osamdesetih godina prošlog veka. Tokom pisanja bio je u svom svetu, ponovo u najdražim godinama. Kako je knjiga nastajala? Pisao je u fazama. Rodila se ideja, ali isto tako postojali su dani kad mu se nije pisalo, kada nije imao inspiracije, iako je želeo da nastavi. Konsultovao se i sa mnom oko nekih ideja, oko preokreta u romanu, oko uzbudljivih situacija, kako bih mu dala predlog za dobar rasplet. Davala sam mu komentare i ideje, ali se nisam dubinski upuštala u proces pisanja, niti sam čitala roman dok ga je pisao. Zbog toga mi je mnogo krivo.

Želeo je da prenese neverovatan duh jednog vremena. Stalno mi je govorio: „Kad smo mi bili mladi, svi smo imali isto. Išli smo na ista mesta, nije se gledalo ko ima manje, ko više. Skrpili bismo se za ortaka da putuje ili da izađe sa nama na pivo. Kada su se pojavile ploče i TV, bili smo oduševljeni. Najveća sreća je bila da se okupimo pored tranzistora. Sanjali smo iste snove i bili smo srećni i zahvalni na svemu. Bilo je to divno vreme, vreme druženja.“ Kroz roman pokušava da nam poruči: „Okrenimo se jedni drugima, družimo se više, zanemarimo materijalne vrednosti i ne odustajmo od svojih snova, ma koliko trnovit put do njihovog ostvarenja bio. Doći ćemo kad-tad i do zvezda!“

AKTUELNO

Očekivala sam da ću biti veoma srećna i uzbuđena, ali me je zapravo preplavila neopisiva tuga. Sve je ispalo savršeno: i korice sa rok slikom, i format, i štampa... Miša bi bio presrećan.

Koliko mu je književnost značila? Da li je imao uzore među piscima? Miša je mnogo čitao. U poslednjih nekoliko godina vratio se klasicima. Čitao je Dostojevskog i Tolstoja. Uporedo je čitao i savremene romane, autobiografije muzičara kao što su: Erik Klepton, Sleš, Bili Ajdol, Kit Ričards... U tim knjigama je pronalazio inspiraciju. ■

Kako je izgledao Vaš prvi susret sa ovom knjigom? Nakon što tate više nije bilo, mamu i mene je dočekala ogromna količina obaveza. Papirologije i briga bilo je preko glave. U svem tom haosu postojale su neke stvari koje su mi teško padale, ali morala sam da se pozabavim njima – prodaja nekih njegovih gitara, raspoređivanje ploča, sređivanje albuma i slika… U svemu tome se našla i 9

INTERVJU

PISANJEM POKAZUJEM KO SAM I ODAKLE SAM Provokativna knjiga Moja sestra serijski ubica oduševila je čitaoce širom planete, a talentovanu Nigerijku Ojinkan Brejtvejt, koja u intervjuu za Bukmarker govori o svemu što je definiše i kao pisca i kao ličnost, učinila književnom senzacijom

INTERVJU

Razgovarala: Nevena Milojević Foto: Colour Studio 24

jinkan Brejtvejt je književna senzacija iz Nigerije. Već decenijama Nigerija provocira čitalačko interesovanje. Ova obrazovana nacija ogrezla je u korumpiranom vladajućem sistemu koji se nametnuo u haotičnom vremenu postkolonijalnih tenzija. Komplikovana prošlost i kulturološki diverzitet inspirisao je mnoge pisce da stvaraju izazovna dela koja pokušavaju da objasne kolonijalno nasleđe i savremene političke napetosti. Ipak, Ojinkan je možda toliko odjeknula zapadnom književnom scenom baš zato što ne piše o tome. Izdvojila se jedinstvenom provokativnom pričom o protagonistkinji čija je sestra serijski ubica. Priča romana Moja sestra serijski ubica je nepredvidiva, mešavina trilera i porodične drame, pisana britkim, često novinarski jednostavnim i ubitačnim jezikom. Kako Vam je upravo ova ideja za roman pala na pamet? Čitala sam članak o pauku crnoj udovici 2007. godine. Saznala sam da je ženka pauka nešto veća od mužjaka i da će ga nakon parenja, ako je gladna, pojesti. Ova prirodna osobenost navela me je na razmišljanje o ženi koja bezobzirno uzima živote muškaraca. Potom sam napisala dve pesme o crnoj udovici – prvu o pauku i drugu o lepoj ženi koja je trovala svoje muževe. Deset godina kasnije napisala sam Moju sestru, serijskog ubicu.

de, umesto Ajule, koja je u ovoj priči serijski ubica. Pošto već znamo ko je ubica, šta će nas terati da čitamo dalje? Ova priča je više o tome zašto nego ko. Iako znamo ko je ubica, pretnja nije ništa manje snažna – koga će sledećeg ubiti? Hoće li se izvući? Hoće li se njena sestra osloboditi njihovog otrovnog odnosa? Knjiga počinje na vrlo provokativan način. Da li Vam je bilo komplikovano da održite isti intenzitet do kraja? Zaista sam uživala u pisanju ove priče. Početak romana me je pogurao napred, i iako nisam bila sigurna kako će se završiti, bila sam uzbuđena da stignem do kraja. Takođe, u to vreme nisam planirala da priču pošaljem agentu (ali to je priča za drugi put). Mislim da me je to sprečilo da se previše preispitujem. Deluje kao da najintrigantniji i najautentičniji pisci poslednjih nekoliko godina dolaze iz Lagosa. Kako se istaći na tako „gustoj“ književnoj sceni? Verujem da ćete se, ako ostanete verni sebi i svom umetničkom stilu, istaknuti gde god da se nalazite.

Da li ste imali moralnu dilemu dok ste pisali ovaj roman? Da li je moguće ući u mozak serijskog ubice?

U romanu na duhovit način sve „ostaje u porodici“. Šta nas više definiše, porodica ili društveno i nacionalno poreklo?

Ja nisam psihijatar, samo žena koja je pročitala, odnosno pogledala previše priča o serijskim ubicama. I ovom prilikom nisam nešto posebno želela da uđem u um serijskog ubice, i zato je priča ispričana iz ugla Kore-

Naša prva interakcija kao ljudskih bića sa ovim svetom je kroz naše porodice, i mnoge vrednosti koje negujemo nasledili smo od roditelja. Možda ćemo ih kasnije promeniti, prilagoditi, odbaciti, ali ne može se

poreći da porodice iz kojih potičemo igraju ogromnu ulogu u tome ko ćemo postati. Srbija je kompleksna država sa teškom prošlošću i velikim problemom sa korupcijom i kriminalom, slično kao i Nigerija, samo u manjem obimu. Da li mislite da biste pisali drugačije da niste tamo rođeni? Ponosim se time ko sam i odakle sam, a pisanje je odličan način da to izrazim. Ali kao umetnica takođe prepoznajem koliko materijala za pisanje se taloži u Nigeriji. To je živopisna, bogata, iako pomalo šašava zemlja. Što se tiče načina na koji pišem, mislim da bih isto pisala čak i da nisam rođena u Nigeriji. Formativne godine sam provela u Engleskoj, a većina knjiga koje sam čitala kao malo dete

Sa druge strane, kako se osećate što Vas stalno pitaju o tome? Čini mi se da bi radnja Vašeg romana mogla da se odvija bilo gde. Da li osećate dužnost da pišete o teškoćama kroz koje prolazi Vaša zemlja? To je zanimljiv fenomen – prvo, jer niko ne bi pitao, na primer En Rajs zašto nije pisala o „bilo kom aktuelnom traumatičnom pitanju“. I drugo, ja sam spisateljica a ne političar, trebalo bi da mogu da pišem o svemu što mi se dopada. Ali ne, ne osećam obavezu da pišem o problemima sa kojima se Nigerija suočava. Ne ignorišem ih, ali ako ili kada se u mom radu pojavi teška tema, to će se dogoditi prirodno. I kao treće, da li osećate obavezu da uvek istupate u svetu književnosti kao spisateljica iz Afrike? Kako pisati o Africi a da ne pišete o Africi? Pišem o Nigeriji jer trenutno živim ovde i zato što imam više da kažem o Nigeriji. Ima mnogo toga da se istraži i zabeleži. Mi pisci smo jedva zagrebali po površini.

Možda ćemo ih kasnije promeniti, prilagoditi, odbaciti, ali ne može se poreći da porodice iz kojih potičemo igraju ogromnu ulogu u tome ko ćemo postati

Na tom tragu obično očekujemo od nigerijskog autora da piše kompleksne priče o društvenim problemima, ali Vaš roman prvenac je misterija i triler. Na koji način ste došli do ovog žanra i kako ste žanrovski podigli priču na viši nivo?

Kao čitalac čitam mnogo različitih žanrova. I kao spisateljica se trudim da ne brinem previše o žanru. Može vas okovati. Nisam znala kojeg je žanra Moja sestra, serijski ubica sve dok nisu rešili da je objave. Pokazali ste i da kvalitetno pisanje može da bude zabavno. Da li radost čitanja uvek dolazi nauštrb književnog kvaliteta? Kako spojiti popularnu kulturu sa umetničkim kvalitetima? Kako ste uspeli da zadržite oštar stil, brz tempo i intrigantnu dubinu likova i njihovih motivacija, sve to u jednom romanu? Lično se fokusiram na stvaranje uverljive priče koja se čita lako i lepo. Nikada nisam mislila da se kvalitetno pisanje može ograničiti žanrom. I mislim da generalno književni svet počinje to da odražava – dovoljno je da pogledate selekciju za Bukera i slične nagrade da vidite da oni prepoznaju da izvrsno pisanje može doći odakle god. Na kraju, čini mi se da se ovde uopšte ne radi o tome ko je ubica (to znamo iz naslova), već o odnosu između sestara. Da li je ova knjiga uopšte triler, kako biste ga Vi definisali žanrovski?

INTERVJU

bile su engleske ili američke. Moj stil pisanja se menjao tokom godina, ali zbog toga koliko je danas svet globalno mesto, inspiraciju sam crpila iz što sam više mogla izvora.

Kada sam primorana da izaberem žanr, uvek kažem da je Moja sestra, serijski ubica noar fikcija. ■

KOLUMNA

ETO TEBE, ETO MENE, ETO NAS Piše: Dunja Lozuk

Dž

il Mansel se vratila na književnu scenu fenomenalnim čiklitom pod nazivom I sad si se vratio. Ako ste u potrazi za romantičnom knjigom koja vraća veru u ljubav, ovo je pravo štivo za vas. Ako ste pak skeptici, ovo je knjiga koja će vas preobratiti i naterati da poverujete da prava ljubav postoji i da ste možda svoju srodnu dušu već upoznali pre, recimo, trinaest godina. Znate onu izreku: „Pravi ljudi u pogrešno vreme“? Ako ste nekoga već otpisali, to ne znači da se ta osoba neće pojaviti u vašem životu onda kada to najmanje očekujete. Didi Leng je svoju prvu ljubav Šeja Mejsona upoznala u magičnoj poseti Veneciji jedne zime. Oboje su imali tek osamnaest godina, a već su bili uvereni da su našli ljubav svog života. Šest meseci kasnije oni su ludo zaljubljeni i još uvek ne mogu da poveruju koliko su savršeni jedno za drugo. Šej dolazi da radi u hotelu Didinih roditelja, i sve je kao u bajci. Međutim, jedan događaj menja sve, ostavlja ceo grad u šoku i Šej nestaje bez traga. Trinaest godina prolazi i niko ne očekuje da će ikada više čuti za njega. Jednog dana se, iz vedra neba, Šej vraća kako bi ispunio poslednju želju svog oca na samrti, i time nenamerno iznova remeti Didin život. Ona vodi hotel svojih roditelja, a on bukira najluksuzniji

apartman i pokreće svakakve glasine i lanac događaja koji utiče na ceo grad. Šej je postao uspešan biznismen, osmislio je aplikaciju za upoznavanje i prodao ju je za pravo bogatstvo. Uprkos uspehu na poslovnom planu, nije uspeo da pronađe ljubav svog života. Kada shvati da se Didi udaje za drugog, započinje vezu sa devojkom koja u isto vreme odseda u Didinom hotelu. Ljubav koja se rodila u Veneciji i dalje je jaka, ali Didi nije sigurna da može da veruje Šeju posle toliko godina. Oboje će morati da se suoče sa problemima iz prošlosti koji su doveli do njegovog iznenadnog odlaska. Iako

Džil Mansel je majstorski uspela da prenese svaku emociju koju likovi osećaju dok pokušavaju da pronađu sebe i ostvare snove koje sanjaju već trinaest godina

joj je slomio srce, ona ne može da se odupre sećanjima na Italiju, zimske čarolije, pravljenje Sneška i ispijanje proseka uz pucketanje vatre. Uz mnoštvo simpatičnih sporednih likova u koje ćete se zaljubiti, autorka nas vodi na putovanje kroz zamršeni svet ljubavnih veza. Ovo je romantična i dramatična priča o naizgled nemogućoj ljubavi koju ćete čitati sa uživanjem. Džil Mansel je majstorski uspela da prenese svaku emociju koju likovi osećaju dok pokušavaju da pronađu sebe i ostvare snove koje sanjaju već trinaest godina. Svi zaslužuju drugu šansu, zar ne? ■

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

PROMO

PUTOVANJE I ČITANJE – ČAROBAN SPOJ Radost prazničnih putovanja i uživanje u udobnoj i sigurnoj vožnji još su veći kad za saputnika imate dobru knjigu

ecembar je mnogima omiljeni mesec u godini jer retko ko može da ostane imun na čaroliju koja se dogodi kada se upale prve praznične sijalice i kada se na ulicama pojave veličanstvene jelke i drvene kućice ukrašene lampionima i šarenim kuglama. U decembru se kroz sve svetske gradove šire čarobni mirisi kuvanog vina, cimeta i karanfilića, koji asociraju na toplinu, ušuškanost, zajedništvo, ljubav.

Kompanija FlixBus povezuje vas sa svetom i obezbeđuje sigurnu i udobnu vožnju i za vreme praznika. Dok putujete FlixBusom u neku od predivnih evropskih metropola na Advent, ili se vraćate svojim domovima i porodicama, nekoliko sati vožnje možete da iskoristite kako biste potražili Izgubljenu sestru u knjizi Lusinde Rajli, ili saznali kakav je to Ukradeni poljubac L. Dž. Šen, otkrili ko su bile 100 opakih žena u istoriji od Hane Džuel, naučili nešto više o najopasnijem čoveku

evropskog podzemlja u romanu Ubica Andree Galija, pogledali u Beograd kroz ključaonice 100 kuća Nenada Novaka Stefanovića. Ako izaberete putovanje FlixBusom u Budimpeštu, Zagreb, Beč, Minhen ili Milano, imaćete sasvim dovoljno vremena da utonete u knjigu i izgubite se u mašti. U autobusima FlixBus, uz omiljenu Laguninu knjigu, zaista ćete se osećati kao kod kuće. FlixBus vam pruža vrhunsku udobnost i mnogo više prostora između sedišta, kao i utičnicu za punjenje mobilnog telefona da ne biste brinuli da li će vam se telefon ili tablet isključiti tokom čitanja e-knjige. Na vama je samo da ponesete mali pokrivač i jastuk i da uživate.

na putovanje sa kompanijom FlixBus*, kojoj je zadovoljstvo putnika uvek na prvom mestu. Spoj udobne i sigurne vožnje, književnih poslastica i poseta evropskim kulturnim središtima od velike su važnosti za sve generacije: mlade entuzijaste, ambiciozne profesionalce, ali i za penzionere željne novih iskustava. ■ * Akcija traje dok traju zalihe.

FlixBus, sa Lagunom i knjižarama Delfi, tokom decembra želi posebno da vas motiviše da ugodite sebi, pa prilikom kupovine knjiga na poklon dobijate obeleživač, odnosno bukmarker, kojim ostvarujete popust od 20% 13

INTERVJU

Novi roman Nenada Rackovića Sluz i žuč svojevrstan je književni remiks jer je autor, nakon čitavog životnog puta, shvatio da živi u kulturnom okviru koji mu ne odgovara, pa se okrenuo stravi i užasu, kako bi na taj način strogo definisao da se knjiga ne može tumačiti van zakonitosti žanra Razgovarala: Mina Kebin Foto: Matija Krstić

„D

epresija je ta, a ne ludilo, koja nas poražava, demoralizacija nas užasava, a ne bezumlje, razbijanje iluzija u umu, a ne njegovo pomućenje, jeste ono što ugrožava našu kulturu nade.“ Iz odsudnog trenutka u kojem umetnik ima potrebu da rekapitulira i svoje delo i svoj život nastaju ili nova umetnost ili kreativno umiranje. Nakon Biblije objavljene 2019. godine Nenad Racković se zadesio na golgoti samosučeljenja i vaskrsnuo sebe romanom Sluz i žuč. Smeštajući svog antijunaka, svoj alter ego Džonija, u okvir žanrovskog, horor romana, dao je sebi novi prostor i mogućnosti da na veoma jasan i direktan način progovori o onome što ga je kao umetnika proganjalo ali i oblikovalo. Kada je roman objavljen, znao si da će prvo pitanje biti – o čemu se radi? Tekst Sluzi i žuči je izuzetno nabijen, jezgrovit i koncizan. Teško je sažeti već tako gust tekst. Zato si stvorio nov i veoma precizan termin – kognitivna strava. Šta je kognitivna strava? O čemu može da se radi nakon što te otruju rođaci posle mamine smrti?! O stvarnosti smrti. Ali iz subjektivnog kadra. Kognitivna strava je java... Odraz istine nadjačane užasom. Stižem u Beograd iz Golubinaca, gde je Jasmina sahranjena, povraćam pred kioskom na pijaci Bajloni. Unutra se pilići vrte na svom večnom ražnju. Niko vas ne može utešiti i niko ne može razumeti vaš bol.

Od Petog godišnjeg doba, preko Biblije do Sluzi i žuči prošao si kroz veliku promenu. Čitajući stranice novog romana, stičemo utisak da je došlo do svojevrsnog rađanja nove svesti, drugačije perspektive, izoštravanja slike. Da li ti je odluka da napišeš žanrovski roman, odnosno da li ti je forma horor romana dala novu pripovedačku slobodu?

s njegovim prepoznatljivim šik šmekom. Knjiga je ozbiljan književni remiks u želji da se likovno izražavanje karakteristično za grafičke novele približi novoj publici. Rezultat je razgovor dve iste estetike, jedne u formi jezika, a druge u formi slike.

Koristeći žanrovski mizanscen, horor scenografiju i nepouzdanog naratora, progovorio sam o morbidnosti koja se širi kao zaraza. Umetnik koristi izražajna sredstva kako bi onostranoj tami odgovorio na pitanje koja je svrha zla. Nema ko da vas razume u doba robota, robova, botova i skotova. Svet umetnikove slobode je ispunjen duhovima. Naročito u drugom delu romana. On priča mrtve priče na mrtvom jeziku o mrtvim stvarima. O zemlji sa čijih međa još nijedan putnik vratio se nije. Ne znam kako bih to bolje rekao... ostaje nam da se plašimo živih. Iskustvo strave je činjenica.

Igrao sam se značenjima i tumačenjima. Neko kome je Arkan bio uzor u životu postao je Džoni Ar. Ar je i jedinica za merenje površine: sto kvadratnih metara. Toliki je grob našeg heroja kontrakulture. Naravno, Arkanom se ovde pre aludira na arkanu – ezoteričnu i inicijacijsku tajnu – nego na konkretnu istorijsku ličnost. Arkana je i naziv za kartu u igri tarot.

Sluz i žuč specifični su i zbog tvoje saradnje sa ilustratorom Aleksom Gajićem. Kako je do toga došlo i na koji način su njegovi radovi proširili percepciju teksta? Kao dete beogradskog asfalta i Politikinog zabavnika, znao sam da će Aleksa Gajić umeti da naslika drugog (Džonija) iz dominantne perspektive. Odnosno, vrlo veristički; u jukstapoziciji ekstravagantnog i elegantnog

Glavni junak je Džoni Ar. Ko je on i kako u ovoj priči stvara, preobražava samog sebe?

Umetnost je u mom slučaju čeoni sudar sa realnošću. Jednom kad prihvatiš stravu kao činjenicu, onda nastaviš da živiš sa tom činjenicom

U romanu Sluz i žuč bavio sam se tumačenjem sudbine umetnika na ovim prostorima, u naprslinama društvenih slojeva, na mestima gde društvena ili individualna istorija moraju iznova da se oblikuju. Majka mi je bila bibliotekarka, u neku ruku prosvetni radnik. Otac dugogodišnji službenik u Saveznoj skupštini, kasnije književnik u statusu slobodnog umetnika. Odatle potiču koreni nesigurnosti (nepouzdanosti) jezika kao osnovnog medija za proizvodnju značenja u književnosti. Zahvalan sam svojim roditeljima Jasmini i Miodragu Rackoviću što me nisu štitili od haosa u svetu. Iz haosa sam crpio energiju za svoj rad.

Naša realnost je narkomafija, a ona ne oprašta licemerju i malograđanštini! Mrtvi imaju prava na istinu barem zbog dece koja su rođena kada je svetu došao kraj. Genom je sve. Sve počinje istorijom. Života nikad dosta – to smo nasledili u raselinama genetskog pamćenja. „Čovek je beznadežno usamljen, neke stvari su barem jasne; a jedan od razloga te usamljenosti su i njegova nesavršena čula koja ga

Kreativni dijalog pisca (Racković) i ilustratora (Gajić) u procesu nastanka romana Sluz i žuč

nepotpuno i pogrešno obaveštavaju o svetu.“ Da li umetnik svojim delom može da kompenzuje ovaj nedostatak čula? Da li je umetnost beg od smrti ili sučeljavanje sa neminovnim? Zbog strašne usamljenosti koja me je celog života pratila kao čoveka prepuštenog samom sebi, imao sam nekoliko sablasnih iskustava zbog čega sam bio i ostao otvoren prema mogućnosti da su duhovi nešto više i konkretnije od metafora i simbola. Nije to tako loše spram, na primer, situacije u kojoj hara seksualni virus koji bi bio maligni, probijao bi sve prepreke i okončavao vas isprljanošću, konvulzijama i smrću. Umetnost je u mom slučaju čeoni sudar sa realnošću. To su na kraju dva ekvivalenta. Jednom kad prihvatiš stravu kao činjenicu, onda nastaviš da živiš sa tom činjenicom. ■

INTERVJU

Ovaj roman je i omaž tvojoj majci i celoj njenoj generaciji. Rekao si da mrtvi imaju pravo na istinu o svojoj smrti. Kakvu istinu smo nasledili od generacije naših roditelja?

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

VIŠE SMO OD ONOG ŠTO MISLIMO DA JESMO devetnaestog veka do današnjih dana nastavlja da, sledeći sudbinu biljaka, godinama raste u tišini i prikrivanju.

Foto: Nikola Ilić

O dirljivom romanu neumoljivih značenja ogoljenih do suštine O ženama i soli Gabrijele Garsije, koji govori o majci zarobljenoj u prošlosti, o sudbonosnom izboru njene ćerke i o porodičnom nasleđu stvorenom na Kubi pre nego što su se obe rodile, piše književnica Ljubica Arsić

ostoje žene od peska kojem voda uskomeša zrnca ali ne uspeva da ih rastvori i žene od soli koja, sjedinjena s vodom, mešavinu obeleži ukusom oporosti i gorčine sve dok ga potpuna razblaženost, jak uticaj sredine ne utišaju i na kraju potpuno unište. Od Kube do Majamija, od skromnih fabrika cigara do savremenih prihvatilišta za migrante (što je civilizacijski eufemizam centra za porodični pritvor) protežu se priče o ženskim sudbinama isprepletanim u paukovu mrežu značenja velikih „ženskih“ tema, materinstva i brižne dobrobiti. Da li materinstvo dozvoljava da žena bude još neko mimo ove velike uloge i da li je arhetip njene negujuće prirode ono jedino što iscrpljuje ženskost? Žensko nasledno stablo, što ga u ovom dirljivom romanu neumoljivih značenja ogoljenih do suštine sačinjavaju junakinje s kraja

Iako se u svetu nasilnih muškaraca one bore za svoje mesto i sopstveni život, izostanak poverenja, iskrenosti, ženske solidarnosti često ih otuđuje od onih koje najviše vole, od njihovih kćeri koje materinstvom kao superiornom ženskom ulogom podrazumevaju celokupnu ženskost svojih majki. Udaljene od suštinskih problema društva koje vide isključivo kroz prizmu sopstvenog mučeništva, junakinje romana Gabrijele Garsije nisu u stanju da prevaziđu iluziju o čovekoljublju i lažnoj nadi da će oni s margine automatski izazvati solidarnost svih drugih ljudi. U njihovom ponašanju prepoznaje se ono što se tokom istorije, kod žena, negovalo vekovima. Naučene da se navikavaju na surovost, one često ne znaju kako da je izbegnu osim da je i same iskoriste kao sredstvo odbrane. Roman O ženama i soli jeste knjiga sećanja u kojoj oko središnje junakinje Dženet, samopovredive zavisnice, tinejdžerke koja čezne da uđe u svet odraslih, pa usamljene žene koja u svemu opsesivno prepoznaje ljubav, trepere svi ostali likovi. Dženet ne prihvata svoju krhkost, već se trudi da pripada „nesalomivim devojkama“ koje izluđuju muškarce, nesrećno isprobavajući taktiku nezainteresovanosti sa starijim muškarcem, strancem koji je vodi u noćni klub Majamija. Razočarana u uzaludnost jezika, u njegovu nesavršenost i nemoć da uhvati iskustvo, ko zna koji put izneverena u nadi da se najzad dogodi ono neočekivano, Dženet ne prestaje da veruje u čudo. Njenu rasutost i necentriranost čitalac pronalazi u naizgled površnoj Dženetinoj netrpeljivosti prema majci, navodno zbog različitih političkih uverenja, ali je njihov sukob u stvari nerešiv. Dženet je u ranom detinjstvu prisustvovala činu kad je njena majka Karmen ubila muža zlostavljača, Dženetinog oca, čime se kroz roman varira teza da i najbolje majke ne mogu uvek da spasu svoje kćeri. Bekstvo iz zatočeništva u unapred određenoj ulozi junakinje usmerava u nešto novo i neprihvatljivo, u trenutak koji će „preoblikovati život u propast“. Obećana zemlja Amerika otkriva kroz svoju „uređenu humanost“ lice nepristrasnog izvršitelja zakona koji mnogo ne haje za stanja srca i lične pobude.

Zato se u simbolici Igoovog romana Jadnici prepoznaje političko-istorijsko značenje marginalnih sudbina osvetljenih kod onih žena koje ga čitaju, ali i onih koje knjigu vide kao predmet koji mogu, poput antikvarnog izdanja, dobro da unovče. Njihov pad očitava se u gubljenju duhovnog uporišta na kojem se revolucionarna Marija Izabel, junakinja s početka romana, nadahnjuje Igoom, dok je za izgubljenu Dženet ista knjiga obična stvar koja ima tržišnu cenu. Možda se dobar savet za očuvanje neprekinutog i čvrstog lanca pretkinja, kojima se bavi ova knjiga, krije u zanimanju junakinje Glorije za život ptica koje opstaju i tamo gde ih ubijaju, ali koje preživljavaju jer su povezane u jato i umeju da lete. ■

Udaljene od suštinskih problema društva koje vide isključivo kroz prizmu sopstvenog mučeništva, junakinje romana Gabrijele Garsije nisu u stanju da prevaziđu iluziju o čovekoljublju i lažnoj nadi da će oni s margine automatski izazvati solidarnost svih drugih ljudi

Čudesno „čitanje“

ZNAKOVA PORED PUTA

Piše: Ana Atanasković

Foto: Danilo Polovina

la. U Teslinom muzeju u Beogradu su mi dali Katarinina pisma na uvid, kao karte koje se drže u ruci pre nego što će se odigrati potez. Onda mi se javio jedan naš čovek koji živi u Americi, koji je čitao moje prethodne knjige i stekao pozitivan utisak o meni, i ponudio mi pomoć oko istraživanja, najviše oko smeštaja i logistike. Takođe, prijateljica moje prijateljice mi je ponudila pomoć oko njujorškog smeštaja. Držala sam intenzivno časove engleskog jezika i štedela za put. Početkom leta sam krenula, ne znajući lično osobe kod kojih idem. Dan pred put, u Knez Mihailovoj sam videla grafit posvećen Tesli, koji ranije nisam primetila. Znala sam da je to povoljan znak.

ada sam bila mala, moj tata je redovno kupovao naučni časopis Galaksija. To štivo me je fasciniralo i veoma uticalo na mene. U specijalnom dodatku posvećenom Nikoli Tesli prvi put sam, između ostalih, videla fotografiju Ketrin Džonson. Tekst je bio kratak, ali mi je njena pojava ostala u sećanju. Mnogo godina kasnije, dok sam sedela ispred kompjutera, odjednom mi se iz jonosfere u misli „spustila“ rečenica: Ketrin Džonson je najviše volela Nikolu Teslu. Ideja je bila jasna i glasna. Osetila sam snažnu želju da je proverim, da vidim da li je tačna. Duboko u sebi sam bila sigurna da jeste, ali uvek proveravam činjenice pre nego što ih objavim. Verujem svojoj intuiciji ali volim da je, ako je namenjena drugima, potkrepim dokazima. Pisac romansiranih biografija ima slobodu da u delo utka i magiju, svoja osećanja i uvide, i tako i pišem, ali ne bez osnove u istini na koju mogu da se oslonim. Krenula sam da istražujem materiju u knjigama o Tesli koje sam mogla da nađem u Srbiji, neke sam već posedovala a neke kupi-

Prvi put sam preletela Atlantik. Kada sam sletela na aerodrom u Njujorku, osoba koja je trebalo da me sačeka nije došla na vreme. Nisam bila ljuta, pojavio se uskoro, ali osećaj da sam sletela na sasvim novi kontinent, u novi svet i da ne znam kuda ću i da li će on stvarno doći (tada još uvek nije bio razvijen internet u ovoj meri) nikada neću zaboraviti. Tokom istraživanja građe boravila sam u Americi dva meseca, što je bilo sasvim dovoljno da se desi čudo. U stvari, to i nije čudo jer kada pišem, umem da se povežem sa znakovima pored puta. Uđem u proces pisanja i istraživanja svim srcem i onda informacije dolaze lako i slažu se. Čudo sam pronašla u zaostavštini Ketrininog supruga Roberta, koju sam našla na Univerzitetu u Delaveru. Tu su se nalazili podaci koji su mi ukazali na to da je Ketrin bila upravo onakva kakvom sam je zamišljala – prvenstveno mislim na njene osobine, karakter koji nije bio opisan u knjigama u kojima se samo navodilo ko je ona. Bila je ista onakva kakvu sam je skicirala i osetila još u Srbiji! Sporedan ali ne manje važan utisak iz Amerike je ljubaznost svih koje sam u istraživanju srela – osoblja u bibliotekama (pre svega Gradske biblioteke u Njujorku, gde sam istraži-

vala podatke o Tesli, zatim biblioteke u Filadelfiji, gde sam pronalazila podatke iz časopisa Harper’s Bazaar), radnika u državnim službama u Vašingtonu, gde čuvaju informacije o pasošima porodice Džonson i svih ljudi našeg porekla koji su mi zdušno pritekli u pomoć kad god mi je to bilo potrebno.

TAJNE PISACA

Prateći širom sveta tragove fascinantne Ketrin Mekmehon Džonson, žene čija nam priča osvetljava lik, delo i privatni život Nikole Tesle, autorka Ana Atanasković došla je do opčinjavajućih detalja o njihovoj neobičnoj, platonskoj ljubavi i pretočila ih u uzbudljiv roman Moja ljubav Nikola Tesla

Posle Amerike otputovala sam u Rim, gde je Ketrin jedno vreme živela sa suprugom Robertom, budući da je on, kao čuveni pesnik i urednik, bio ambasador svoje države u Italiji. I to putovanje je bilo neverovatna avantura za mene. Naime, smeštaj mi je organizovala osoba koju sam tamo tek tada i upoznala, prijateljica mojih prijatelja iz Amerike, a smeštaj je bio ni manje ni više nego u samostanu! Kada sam skupila sve podatke, intenzivno sam krenula da pišem knjigu o Ketrin, preživljavajući ceo njen život. Pisala sam svake noći, godinu dana, a knjigu posvetila svom ocu. Pod mojom rukom oživela je Ketrinina višedecenijska posvećenost Tesli, njena neverovatna podrška i naklonost, kao i njene patnje i radosti. Spoznala sam drugu stranu ličnosti Nikole Tesle, drugačiju od one kako ga ljudi obično zamišljaju jer u prvom periodu života on nije bio pustinjak i samotnjak, već poznat, dobro obučeni gospodin koji se kretao u visokom društvu i išao na zabave. Rukopis je prošao mnoga iskušenja – nestručna i nepraktična odbijanja, kao i nerazumevanja. No nisam se uplašila i nastavila sam da se borim za svoju knjigu u tim serpentinastim godinama. Sada je knjiga konačno u izdavačkoj kući koju sam želela, prerađena i poboljšana, na čemu od srca zahvaljujem urednici Dubravki Dragović Šehović. Ostaje mi da se nadam da će priča koju sam bila pozvana da ispričam doći i do srca čitalaca i da će je razumeti i zavoleti kao ja. ■ 17

NOVO u Laguni Završite staru i započnite novu godinu sjajnim naslovima domaćih i stranih autora

IZDVAJAMO:

O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima,

NOVO U LAGUNI

Čedomir Antić

1.Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele: Šetnja kroz rusku književnost, Vladimir Kaminer Izuzetno živ i zabavan omaž sedmorici ruskih pisaca, koji čitaoca inspiriše da se upusti u vlastita istraživačka putovanja kroz književnost. ■

2. Kupina i divlja ruža, Sonja Velton

Ovaj raskošni i dirljivi roman vešto čitaoce uvodi u osamnaesti vek i okruženje tkača svile i junakinja koje se bore za kontrolu nad sopstvenim životom. ■

3. Tata u drugom stanju,

„Pismen i usmen Čedomir Antić je na polovini životnog veka napisao polumemoare tako suvereno da ih možemo nazvati memoarima i po.“ Matija Bećković

Vanja Bulić

Nezaobilazno štivo za (buduće) očeve. Vanja Bulić iskreno i duhovito opisuje šta sve preživljava Slobodan Boda Dimić dok očekuje porođaj svoje supruge. ■

Jesi li tu?, Doli Olderton

Duhovita i nežna priča puna oštroumnih zapažanja o međuljudskim odnosima i današnjem načinu života. ■

Jednom u gradu ko zna kom,

Imperija SAD: Beskrupulozna svetska sila,

Veroslav Rančić

Danijele Ganzer

Roman o političkim, ljubavnim, privrednim i intimnim aferama o kojima se ne govori uopšte. Eventualno se o njima šapuće. A šapat često najjače odjekuje. ■

Ganzer analizira čitav spektar američkih globalnih težnji i impresivno opisuje kako SAD vode politiku svetske moći u kojoj je nasilje centralni element. ■

Reka duša, Liz Mur

Ovaj napeti triler istovremeno je i dirljiva priča o odrastanju dve sestre i o neraskidivim sudbinskim sponama koje nas vezuju. ■

Usamljeni putnik, Džek Keruak

Zbirka dnevničkih zapisa i priča beleženih na putovanjima kasnih 40ih i tokom 50-ih godina XX veka u potpunosti odražava Keruakovo unutrašnje i književno sazrevanje. ■

Vrhunski izbor kompleta knjiga u prodaji na sajtovima laguna.rs i delfi.rs

Ukoliko svoju biblioteku želite da obogatite nagrađenim knjigama, onda su za vas pravi izbor kompleti „Nobelova nagrada“, „Ninova nagrada“ ili „Romani godine“. Ljubiteljima trilera preporučujemo komplete „Majstori napetosti“, „Psihološki trileri“ i „True crime“, u kojima se nalaze priče pune neverovatnih uzbuđenja, napetosti i obrta. Komplet „Kratka proza“ savršen je za ljubitelje priča. U kompletu „Igre sudbine“ nalaze se knjige o odrastanju, bolnom detinjstvu i slomljenim domovinama, ali i o divljoj borbi između zavodljive fantazije, o ličnoj slobodi i večnih zahteva porodice, društva i istorije. Između 29 vrhunskih kompleta izaberite komplet po svojoj čitalačkoj meri i uživajte u čitanju! Kompletnu ponudu možete pogledati na našim sajtovima.

NOVO U LAGUNI

Samo na sajtovima laguna.rs i delfi.rs možete pronaći atraktivne komplete knjiga, i to po specijalnim cenama.

Mala Laguna Jan Bibijan / Jan Bibijan na Mesecu, Elin Pelin

MALA LAGUNA

Knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

Klasici bugarskog pisca Elina Pelina nisu samo uzbudljive avanture već i izvanredni naučnofantastični romani za mlade i simbolične priče o istinskom prijateljstvu. ■

Priče o životinjama sa svih kontinenata, Danijela de Luka Krenite na put oko sveta uz osam divno ilustrovanih priča i saznajte kako žive životinje na različitim kontinentima. Osim što ćete se pridružiti malenim junacima u uzbudljivim pustolovinama, u knjizi ćete naći i pregršt zanimljivosti o životinjama koje žive širom naše planete. ■

Amelija Zubić i nestalo blago jetija / Amelija Zubić i nestašni mačkorozi, Lora Elen Anderson Amelijina mama je rodila bebu, pa Amelija mora da se stara o ljubimcima, a tu je i sasvim posebna rođen-noćna zabava u dubokim jamama Jetijevske gore. Podjednako smešna i briljantno napisana kao i prethodni naslovi, Amelija Zubić je svakim novim čitanjem sve bolja i bolja! ■

AKTUELNO

Literatura

veća od stvarnosti

AKTUELNO

Sto godina od rođenja pisca Dobrice Ćosića obeležavamo sećanjem na njegovo stvaralaštvo tekstovima koje su o životu i delu ovog velikana književnosti napisali ne samo članovi njegove porodice i prijatelji već i ugledni svetski književni kritičari

„D

obrica Ćosić i Laguna prvi zajednički ugovor za štampanje romana Vreme smrti sklopili su nekoliko meseci pred njegovu smrt 2014. godine. Promociji romana u knjižari SKC, zakazanoj za kraj juna 2014, moj otac se neobično radovao ali, nažalost, nije je dočekao. Ali promocija reizdanja Vremena smrti nije na kraju bila komemorativnog karaktera, jer smo Laguna Dejana Papića, njegovi saradnici i ja znali da je izlazak iz štampe Ćosićevog romana, a ne njegova smrt, pravi povod za okupljanje njegovih čitalaca. Posle Vremena smrti, Laguna je, sa mnom u dogovoru, štampala prvu knjigu iz književne zaostavštine moga oca U tuđem veku II, zatim reizdanje romana Koreni, Bajka i Vreme zla. Lagunina knjižara koja nosi ime Dobrice Ćosića nalazi se u jednoj od najvećih, najživljih i najprometnijih beogradskih ulica, koja je moga oca četrnaest godina vodila, kako je govorio, ka Gročanskom drumu i kući u kojoj je napisao Vreme smrti. Slučajno, ali rekla bih i simbolično.“

Ana Ćosić Vukić, ćerka Dobrice Ćosića

NEDELJA KNJIGA DOBRICE ĆOSIĆA Od 20. do 26. decembra pružamo vam lepu priliku da kućnu biblioteku obogatite delima Dobrice Ćosića. Knjige Koreni, U tuđem veku II, Bajka, Deobe, Dvanaest portreta, ili naslovi iz serijala Vreme smrti i Vreme zla tokom Nedelje knjiga Dobrice Ćosića možete nabaviti po ceni sniženoj za 20 posto. 20

Iz teksta Hrišćanin Dobrica Ćosić reditelja Aleksandra Mandića, jednog od najodanijih piščevih prijatelja (objavljeno u kulturnom dodatku Politike)

AKTUELNO

„I da nije ništa napisao, zaslužio bi da mu se poklonimo, a napisao je toliko toga, što je njegov narod sa tako velikom pažnjom umeo da sluša. Njegova literatura je postala veća od stvarnosti, utisnula se u nacionalnu viziju kao prava istina. Vreme smrti je postala najpopularnija i najvažnija srpska knjiga o Prvom ratu, sedamdesetih godina na skoro potpuno očišćenom mentalnom prostoru prosečnog Srbijanca iz koga su prebrisana sećanja na taj rat. Velika dela bila su priznavana samo partizanima, a borci iz Prvog svetskog rata u najboljem slučaju su bili prisutni kao sasušeni starci pod šajkačama i gunjevima po kojima je okačeno skoro komično ordenje. A onda je Ćosićeva literatura učinila čudesan preokret, te četiri knjige su osvetlile srpskom narodu svu veličinu i stradanje sa početka veka. Živojin Mišić, verovatno najomiljeniji vojnik Srbije, oživeo je Ćosićevom rukom i dahom. Da ne nabrajam i mnoge druge od preko 2000 ličnosti sa imenom, koji kroz Ćosićevu sagu 20. veka prolaze ispred nas. Uvek mi se činilo da je veliki gubitak što Ćosić nije pisao drame. Njegov talenat je očigledan, stvara sjajne likove od krvi i mesa, piše odličan, majstorski dijalog, ume da smisli i razvija zbivanje, sukobi koje prati su veliki, uzbudljivi i uverljivi. Sve to čini kičmu njegove romaneskne umetnosti i istovremeno stvara priliku za odlične dramatizacije.

Za pisaćim stolom, dok je pisao Vreme smrti

Bio sam svedok: jedna devojka, devojčica, prilazi Dobrici i kaže: ’Ja sam pročitala vaše Vreme smrti i htela bih samo da se upoznam sa Vama, da Vam kažem koliko sam zadivljena tim knjigama i koliko sam uživala.’ Učenica filološke gimnazije, lepa, sa blistavim očima, volela je da vidi kako su se te knjige ponovo pojavile u knjižarama u novom izdanju Lagune. Nadajmo se da će i ove ’generacije koje ne čitaju’ kroz njih ponovo otkriti nešto o sebi i svojim precima.“

Iz vremena knjige Daleko je sunce, 1951. godina

ODJECI ĆOSIĆEVOG DELA U FRANCUSKOJ I ŠVAJCARSKOJ ŠTAMPI „Vreme zla – to je totalna kritika ideologije u istoriji! Ideološke čovekove svesti. Ideološke čovekove svesti o sebi: toj laži, toj energiji zla u čoveku, tom alibiju agresivnog zla u čovekovoj prirodi. A moderna istorija je sva maskirana i kostimirana ideologijom.“ Rafael Soren, Ekspres „Dobrica Ćosić, najpoznatiji savremeni pisac svoje zemlje, sagradio je svoje delo kao patriotski gest i sa Beogradom u srcu i sa stilom velikih majstora pripovedanja slovenske literature pozvao na apsolutno odbijanje totalitarizma.“ Ig Rondo, Katolička Francuska „Zaista divovskim romanom Vreme zla Ćosić se prepušta ispovedanju kojim se svrstava u red velikih komunističkih ispovednika, kao što su Malaparte i Abelio, Haksli, Georgiju Grosman ili Solženjicin. Ćosić na velika vrata ulazi u porodicu otpadnika te religije, političkog apsolutizma koja je pokušala da nam objasni patnju apsolutizma koji se obrušio na stari svet.“ Žorž Niva, Mond

Sa suprugom Božicom, 1960. godina

SERIJA VREME ZLA Nakon uspeha serije Koreni autor i izvršni producent Goran Šušljik i režiser Ivan Živković ekranizovali su i prvi deo serijala Vreme zla. Ostavljena žena zaljubljuje se u ratnog druga svog bivšeg supruga, a rat, osim nove ideologije kojoj se građanstvo Jugoslavije ne uspeva odupreti, donosi i stradanje, usamljenost i beznađe. Bogdan Dragović, koga tumači Goran Bogdan, vraća iz emigracije i pokušava da ponovo uspostavi veze sa Komunističkom partijom iz koje je izbačen. Pored Gorana, likove čuvenog Ćosićevog romana oživela je fenomenalna glumačku ekipa – Žarko Laušević, Nada Šargin, Nebojša Dugalić, Boris Isaković, Nataša Ninković, Pavle Mensur, Isidora Simijonović i mnogi drugi. ■ 21

BIBLIOTEKA POZNATIH

Čitam da bih se spoznavao Goran Bogdan, jedan od najvećih knjigoljubaca među glumcima, knjigu smatra najboljim prijateljem. Svaka ga pomalo promeni, a najlepši osećaj doživi kada pročita odlično književno delo Razgovarala: Maja Šarić Foto: Nebojša Babić

a Goranom Bogdanom milina je razgovarati o književnosti jer istinski voli knjige. Toliko – da ne bira ni vreme ni mesto za čitanje, a u svom stanu u Zagrebu sa ljubavlju i pažnjom oprema kutak za čitanje, svoje svetilište – ličnu biblioteku. Iako se dâ pomisliti da jedan od najboljih i najtraženijih glumaca regiona nema vremena ni za šta, jer ga danas gotovo svi reditelji žele u svojim projektima, knjige su njegova duhovna hrana, pa za čitanje uvek nađe prostora. Čak najviše voli da čita u pauzi između setova.

Bogdan Dragović iz Vremena zla, Nikola Krsmanović iz Močvare, Mustafa Golubić iz Senki nad Balkanom, Ivo iz Uspeha, Nikola iz filma Otac… Goran Bogdan koristi najrazličitiju literaturu u pripremanju uloga, bilo da je u pitanju originalni scenario ili onaj napisan na osnovu postojećeg književnog dela. U svakoj knjizi traži ključ za karakter, to jest ulogu koju u tom trenutku priprema. Na stranu što ste pasionirani čitalac, koliko su knjige i čitanje generalno važni za Vašu profesiju? Ne postoji pravilo. Mogu samo reći da mi je to neodvojivo. Čitanje i knjiga su povezani sa svim segmentima života, knjiga mi je najbolji prijatelj. Jedan od najljepših osjećaja u životu mi je kada pročitam dobru knjigu. Ako bih išta mlađim kolegama preporučio za karijeru, to bi bilo: čitajte. 22

Nosite li knjigu na set ili probu da čitate u pauzama? Nemoguće je da igdje pođem bez knjige, a set je predivan za čitanje. Najviše pročitam tokom snimanja, to mi čuva koncentraciju. Ma, spasava. Mislim da mi je mjesečni prosjek pet knjiga, a dok snimam, taj broj zna da bude mnogo veći. Često se i veselim novom projektu jer će mi pružiti priliku za čitanje. Ali nije mi svaki set isti. Ima onih gdje ne mogu, ne uspjevam čitati, nisam dokučio razloge. Osjećaj je to. Koja je, po Vašem mišljenju, najbolja filmska, televizijska ili pozorišna adaptacija nekog književnog dela? Nemam pojma, nisam ljubitelj adaptacija. Scenarij je po mom mišljenju okosnica svega. Uvijek bih izabrao originalno djelo pre adaptacije. Privlači me autorski film. Želja da se adaptira nešto je neumitno plemenita, ali me uvijek zanima šta autor tankoćutno želi reći.

Da li to znači da niste razmišljali kog biste književnog junaka voleli da oživite u nekom projektu? Sad ću sebi skočiti u usta. Postoji takvo delo, ali ne bih otkrivao koje je da me netko ne pretekne. Jedan razlog što čitam je taj da uvijek tražim priču koju bih rado radio. Maštam i o produkciji i o režiji, tako da uvijek tragam, ali, da se nastavim na prethodno pitanje, još više od toga čitam da bih razvio vlastitu priču, da bih se spoznao i spoznavao. Stalna je to promjena, i svaka knjiga te mijenja tako da se uvijek moraš preispitivati i sam sebe spoznavati. Kako ste zavoleli književnost? Koja su Vam najranija sećanja vezana za knjige? Roditelji su mi profesori, i dedo i tetka pokojni, tako da je uvijek knjiga bila prisutna, ali sam se baš zapravo zaljubio u književnost dosta kasno. Uvijek sam čitao, ali do totalnog zaljubljivanja više sam volio matematiku. U trećem i četvrtom razredu gimnazije književnost me je obuzela. Tada sam počeo i da je istražujem. Uvijek mi je nakon toga negdje bila želja da studiram komparativnu književnost, ali, bože moj, ne mogu sve. Tako da stalno amaterski idem i istražujem u tom smjeru.

dalje sam štreber i dosta istražujem i čitam pre nego što se odlučim čitati nešto. Kontam da je život kratak za čitanje bez veze. Pri tome osjećam poštovanje ili strahopoštovanje, ili praznovjerje da moram završiti knjigu. Ali učim se biti opušteniji čitalac, pa sam možda dva-tri puta i ostavio neku nezavršenu. Ali i dok ovo pišem, grize me savjest. Imate li poseban ritual kupovine knjiga? Meni su književni sajmovi opsesija. Nekada sam pratio sve regionalne izdavače, čak mi je pre glume prva ponuda za posao bila da radim u jednoj izdavačkoj kući u Zagrebu. Sajam knjiga u Beogradu mi je postao kao neko svetilište, hodočašće. Opsesivan sam kada počnem sa kupovanjem, ne znam stati. I Interliber mi je važan, ali knjige su u Srbiji toliko jeftinije da se sve češće odlučujem za beogradski sajam. Sanjam, a već sam i počeo preuređivati stan u Zagrebu, da napravim svoje malo svetilište, kutak, radnu sobu, gdje bi centar ili oltar bila biblioteka, da svijem mali kutak idealan za čitanje. Fotelja, tabure, stolci, sve nadohvat ruke. Mmmm, jedva čekam, pa stalno kupujem za tu buduću biblioteku. Posećujete li biblioteke? Slabo. Trebalo bi, ali volim posjedovati knjige. Koja su Vaša omiljena mesta za čitanje? To se kod mene mijenja, ali uvijek sam u potrazi za idealnim mjestom, kafićem, kutkom gdje bih čitao. Rekao sam da najviše čitam na setu, ali

i da pravim to svoje osobno idealno mjesto za čitanje. Kako birate knjige, odnosno autore koje ćete čitati? Mnogo istražujem. Nekad sam čak pratio svjetske fakultete književnosti i njihove forume, stranice njihovih profesora, da uhvatim korak. Danas već imam toliku listu želja da će mi trebati zdravlja i mnogo godina da je ostvarim. Strog sam tu, a i previše znatiželjan da bih ikada uspio pročitati sve što želim. Čitate li radije klasike ili savremenu književnost? Nema pravila, uvijek kombiniram. Tako mi je šarenije i zanimljivije. Kog klasika, a kog savremenog autora posebno cenite? To je fluktuirajuće, pogotovo sa modernim piscima, ali Dostojevski je moj omiljeni. Moderni mi se mjenjaju sa raspoloženjima i godinama, često se znam zaljubiti u pisca pa ga iščitavati, to se dogodilo više puta. Neki od omiljenih su mi Mišel Uelbek, Knut Hamsun, Džonatan Frenzen, sada Sali Runi, Nikolo Amaniti i mnogi drugi.

BIBLIOTEKA POZNATIH

Ne sjećam se da sam nekad uzeo knjigu nasumično, da nisam o piscu prije istraživao. Sad se već učim biti opušteniji, dozvolim sebi svašta. Počeo sam čitati i naučnu fantastiku, odnedavno i krimiće

Koja knjiga je najviše uticala na Vas, o kojoj ste najduže razmišljali posle čitanja i zašto? Mnogo ih dolazi do mene. Malko ću biti dosadan, ali tu su mi opet najdraža dela klasika – Dostojevskog, Andrića, Hamsuna, Bulgakova… Koju knjigu do kraja godine obavezno želite da pročitate? Uliksa Džejmsa Džojsa. ■

Goran je član Laguninog kluba čitalaca

Koji su Vam bili omiljeni književni junaci dok ste odrastali, a kakvi likovi Vas danas intrigiraju? Uh, o tome bih mogao danima, ali mjenja mi se ukus, i to mi se sviđa. Nikada do prije nekoliko godina nisam čitao žanrovsku literaturu. Nekako sam sebi zadavao „ozbiljnija“ djela. Ne sjećam se da sam nekad uzeo knjigu nasumično, da nisam o piscu prije istraživao. Sad se već učim biti opušteniji, dozvolim sebi svašta. Počeo sam čitati i naučnu fantastiku, odnedavno i krimiće. U krimiće me je uvukla scenaristkinja Milena Marković dok smo radili seriju Močvara. I 23

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA ROMAN

Dejzi Džouns i Šestorka, AKTUELNOKNJIŽEVNI KLUB LAGUNIN

priču o jednom od najvećih bendova sedamdesetih godina 20. veka, o njihovom vrtoglavom uspehu, ali i naglom i neslavnom razdoru

ema osamdeset prve tribine Laguninog književnog kluba bio je svetski hit Dejzi Džouns i Šestorka američke autorke Tejlor Dženkins Rid, po kome se snima i serija. O knjizi su govorili muzičar, rok novinar i književni prevodilac Dejan Cukić i književni i filmski kritičar Zoran Janković.

UTICAJ STVARNOSTI D. C.: Kad se piše o rokenrolu, uvek postoji dilema šta raditi, da li pisati autobiografiju ili knjigu sa izmišljenim likovima i imenima. Bolje je ovo drugo jer kada hoćeš da napraviš svoju priču, uvek će se javiti neko da kaže „nije bilo tako“. Ovako je autorka izabrala udoban način da to vreme prenese a da ne koristi prava imena da ne bi došlo do tužbe za klevetu. Sedamdesete su donele izvesni procvat komercijalne vrednosti američkog rokenrola, koji je šezdesetih uglavnom bio pod vladavinom Britanaca Bitlsa, Stounsa i čitave generacije poznate pod nazivom „britanska invazija“. Dva benda bih izdvojio iz tog perioda: Iglse, koji su i danas jedan od najprodavanijih bendova svih vremena i Flitvud 24

Mek, odnosno njenu drugu postavu, koju su činili i Stivi Niks i Lindsi Bakingem, ona lepa kao vila a on izuzetan gitarista i pevač. I mislim da je upravo njihova priča negde osnova ove knjige. Jer uvek se pričalo o Flitvud Meku, o njihovoj američkoj inkarnaciji, kao o jednoj sapunskoj operi i mislim da je to osnova priče. A sa druge strane mislim da je uticaja na autorku imao i film Kamerona Kroua Korak do slave.

HRABAR KONCEPT Z. J.: Osim što imamo priču o izmišljenom bendu koji podseća na Flitvud Mek, veoma je zanimljiva sama struktura romana jer predstavlja pokušaj da se izlažira dokumentarna proza pa u rezultatu imamo formu doku-fikcije. Ovde čitamo transkribovane intervjue koji nikad nisu obavljeni sa članovima benda koji nikada nije postojao. Iz stukture romana „izvađeno“ je sve ostalo, nema opisa. Sve se saznaje iz razgovara. Zanimljiv i hrabar koncept, tim pre što autorka dolazi iz sveta konvencionalne književnosti. Jer ovo je njen šesti roman, a prvi u kome je upotrebila eksperimentalni pristup. U tom smislu knjiga jeste hrabra jer ostajete verni konceptu koji ste sami odabrali.

DRUGA VRSTA HEMIJE D. C.: Možda i najzanimljiviji deo romana jeste predstavljanje fenomena unutrašnje dinamike jednog benda, i to je jedna od velikih magija rokenrola. Ova knjiga govori o drugoj vrsti hemije, kad se u bendu pored muške energije pojavi i ženska energija,

i tu se javlja zanimljiv fenomen da postoji veoma mnogo uspešnih rok grupa koje su najveće uspehe doživele posle emotivnih raskola članova, a to se upravo desilo i bendu Flitvud Mek, grupi Abba, a u novije vreme grupi Vajt strajps.

ISKUŠENJA Z. J.: Na javnoj sceni mnogo toga strada pod teretom narcizma i članovi benda se sve teže i teže nose s tim. Dolaze u iskušenja mogućeg neuspeha i onda na sve to imamo i duboko imanentnu ljudsku slabost zbog koje ljudi ne mogu ni sami sa sobom a kamoli sa drugima, a upućeni su na to, da nešto rade za šta su možda izgubili interesovanje. Bendovi i sami muzičari kako vreme odmiče bave se drugim stvarima a najmanje kreacijom. A opet treba isporučiti priču o dubokom bolu, teskobi, nesnađenosti i to preneti u pesme. Život biva sve lagodniji, pritom se javljaju problemi kako živeti sa slavom. I to su one bolne spoznaje kada oni zapravo ne mogu sami sa sobom, a treba da opstanu unutar nekog konstrukta koji se svaki danom gubi na smislu. Da ne bude da je u knjizi sve otišlo u očekivanje nužnog kraja, imate i trenutke kada su junaci uzlet jedni drugima. Kada čuje Bila kako peva, Dejzi kaže da nikada nije čula nekog da tako peva i misli, da on zaista oseća to što peva i da ona veruje svemu što on peva. A kada Dejzi peva pred članovima benda, oni dolaze do zaključka da je to zaista vanredan glas i nešto izrazito jedinstveno jer ona peva duboko iz stomaka. ■

Životom plaćena strast Autorka Mišel Marli napisala je intenzivan, buran i uzbudljiv roman Diva: Marija Kalas, u kome je biografiju velike operske pevačice postavila pre svega kao komplikovanu i tragičnu ljubavnu priču o dvoje najpoznatijih Grka svog vremena Piše: Aleksandra Đuričić

arija Kalas ostala je upamćena kao jedno od najvećih imena u umetnosti dvadesetog veka. Operska publika ju je obožavala koliko zbog glasa toliko i zbog harizme, dok su se oni koji u operske dvorane nisu mnogo zalazili bavili njenim životom van scene, obeleženim nesrećnom ljubavi sa Aristotelom Onazisom. Mišel Marli je pseudonim ćerke poznatog kompozitora Žana Mišela Žara, koja je nakon uspešne novinarske karijere krenula u književne vode, pretežno se držeći žanra ljubavnog romana. Tako je i biografiju velike operske dive postavila pre svega kao komplikovanu i tragičnu ljubavnu priču o dvoje najpoznatijih Grka svog vremena, koji su se uzdigli iz više nego skromnih porodica do imena za koja je znao ceo svet. Ali da taj isti svet ume svoje idole da rastrgne i baci ih u blato, osetili su oboje. O Mariji Kalas napisane su brojne biografije, s promenljivim uspehom, koje se bave njenim teškim detinjstvom, borbom sa kilogramima i brakom sa znatno starijim Italijanom Meneginijem, koji će postati njen menadžer, ali po svemu sudeći i finansijski eksploatator. Dok je prikupljao komadiće njene slave i za sebe, zaboravljao

je na ženu u njoj i ostavio ogromnu prazninu, koja je popunjena Marijinom fascinacijom Onazisom. U ovoj knjizi naglašeno je da su imali mnogo sličnosti, između ostalog i sklonost ka autodestruktivnom ponašanju i izraženi grčki ponos koji se pokazao jači od ljubavi. Stalna uperenost bliceva i reflektora nije doprinela bilo čijoj ličnoj sreći, pa je tako bilo i sa ovim parom. Marija nikada nije prebolela njegovu izdaju u vidu ishitrenog braka sa Džeki Kenedi koja je požurila da promeni prezime kako bi ceo svet ubedila da je Onazis sada njen muž, dok je Marija, sasvim sklonjena od javnosti, odlučila da sebe kazni izolacijom u svom pariskom stanu koji je postao dobrovoljni pritvor. Tako nije uspela da izbegne kliše sudbine operske dive koja je izgubila glas i naklonost publike. Jer masa aplaudira i divi se dok umetnik leti na trapezu bez zaštitne mreže. Samo jedan trzaj nesigurnosti, drhtaj glasa ili vidljiva trema pred nastup dovoljni su da se obožavanje pretvori u podsmeh, i to malo ko može da podnese. Marija Kalas je na krilima uspeha koji je postigla u mladosti nastavila da prilagođava svoj glas ulogama koje su joj nuđene, a nisu sve bile odgovarajuće. Uživljavajući se u dramsku dimenziju heroina koje je tumačila i uverena u svoje glumačke sposobnosti, pevala je role u rasponu od Rosinijeve Rozine i njenih kristalnih vibrirajućih koloratura barokne razigranosti do gotovo morbidne Dalile u operi Kamija Sen-Sansa pisane za duboki alt. Takav raspon uloga naštetio je njenom glasu i doveo do preranog završetka karijere koji se poklo-

pio sa krahom sentimentalne veze. U kasnim četrdesetim godinama shvatila je da je poklonila apsolutno poverenje dvojici ljudi koje je volela. Menegini ju je izneverio u finansijskom smislu, Onazis ju je ostavio na oštrici nemilosrdnih fotografa i jeftinih novina koje su pisale o skandalima slavnih. Mišel Marli je pokušala da ispriča priču iz ugla zaljubljene žene koja je ličnu sreću želela više od slave. Ne možemo znati da li je zaista tako i bilo, da li je sujeta velike umetnice podrivala iskrenost žene, da li je previše verovala tragici likova koje je tumačila i poistovećivala se s njima. Njen prerani kraj u raskoši i pustoši pariskog stana kao da je prepisan iz neke Mopasanove ili Floberove priče. Žena koja životom plaća sve strasti koje su je činile živom isplaćuje bogovima dug za talenat dobijen rođenjem. Marija Kalas se svojom sudbinom pridružila heroinama grčkih tragedija koje dostojanstveno prihvataju smrt kao jedini izlaz. Ta sličnost u ovoj knjizi lepo je podvučena metaforom, scenom kada Marija u privatnoj poseti pozorištu u Epidaurusu želi da se uveri u izvanrednu akustiku tog mesta. Čuvenom arijom iz opere Norma, koja je bila jedno od njenih najboljih izvođenja na sceni, ona prisutnom Onazisu zapravo saopštava da je spremna da sebe položi na žrtvenik ljubavi. Koliko je on to razumeo, ostala je tajna. Da li je priželjkivala sasvim drugi, jednostavniji život ili je samu sebe posmatrala kao polubožanstvo, Mišel Marli prepušta čitaocu da zaključi. ■

KNJIŽEVNA KRITIKA

Mišel Marli je pokušala da ispriča priču Marije Kalas iz ugla zaljubljene žene, koja je ličnu sreću želela više od slave

25 25

IZ PRVE RUKE

Urednik iza Havaja Sa urednikom publicistike u Laguni Srđanom Krstićem „prošetali smo“ kroz neka od najvažnijih i najzanimljivijih izdanja iz domena publicistike objavljenih tokom 2021. godine suvom, treba dobro proučiti šta ovaj divni čovek ima da nam kaže o životu na Plavoj planeti. A kad smo već kod majčice Zemlje, sledeća obavezna knjiga je Iskon Luisa Dartnela, koja u podnaslovu glasi Kako nas je Zemlja stvorila, koja će vam pojasniti koliko smo neraskidivo vezani za ovu grudvu materije u svemiru i kako hteli mi to ili ne, zavisimo od nje.

„U

redniče, šaljemo te na daleko ostrvo tamo negde iza Havaja, sve je all inclusive, a od knjiga možeš da poneseš ne jednu nego deset“, reče glas odozgo, poznat, prilično veseo i srdačan, ali vidiš da ima neki štos u pozadini. „Dobro“, odgovorio je urednik i skočio od radosti. „Ali deset onih koje si uređivao ove godine i koje možeš da pročitaš barem po tri puta“, nasmejao se glas i ostavio na stolu kartu za ostrvo i koferče za deset knjiga. Urednik se zamislio duboko i krenuo da se pakuje, iako zna da urednike najčešće ne šalju ni blizu Havaja, ali je bio uveren da to koferče, ako ništa drugo, može bar čitaocima da pomogne. Prva knjiga bila bi Život na našoj planeti Dejvida Atenboroa, jer da biste uživali u plavom moru, ronjenju i raznolikosti koralnih grebena, umesto da plivate u kiselom mulju sa bocama kiseonika koje vam trebaju i na

I pošto je sve u nama od zemaljskih sastojaka, to važi i za gene, koje smo mi ljudi prvo otkrili i razumeli, a potom počeli da se igramo njima. Kuda će nas odvesti ta igra uz sve ono dobro i loše, objašnjava knjiga Hakovanje Darvina Džejmija Mecla. Kako priroda još uvek može da se poigra genima i da stvara zločince i istinske heroje, saznali biste na tom dalekom ostrvu u knjizi Dobrovoljac Džeka Fervedera, gde ćete upoznati Vitolda Pileckog, čoveka koji se zove Hrabrost i veći je heroj od svih superheroja.

APROPO NIČEGA A kad ste kod velikana i heroja, zgodno je da dok pijuckate pićence pročitate knjigu Aleksandar Veliki Entonija Everita o najvećem vojskovođi Starog (a pomalo i Novog) sveta jer ćete odatle mnogo naučiti o ambiciji, volji, vladavini i hrabrosti. Zgodno je da u tom ritmu nastavite s istorijom SPQR Meri Bird, o starom Rimu, republici i

carstvu, vladarima i običnim ljudima rimske civilizacije duboko usađene u korene današnjice, napisanu i za laike i za poznavaoce. Kao trešnjica na vrhu šlaga ovog deserta od istorije koji vam poslužuju tamo iza Havaja stala bi neverovatna Irene Valjeho (za sladokusce, majstore i poklonike) i njena Zapisano u beskraju, knjiga o knjigama, uživancija za sve koji vole da čitaju i koja se kao i slatkiši topi u ustima. U istom ritmu je i Metropolis, bogat i sjajno napisan u kojem će vam Ben Vilson na tom ne mnogo naseljenom ostrvu dočarati istoriju grada, najvećeg izuma čovečanstva, a vi ćete na tihoj peščanoj plaži osetiti vrevu gradskih ulica. No tema čovečanstva svoj dodatni sjaj dobija u istoimenoj knjizi jednog od najvećih mladih mislilaca današnjice Rutgera Bregmana. Njegovo Čovečanstvo je istorija ljudskog roda koja uliva nadu. I tako, dok se na nebu tamo iza Havaja oblaci polako formiraju u čuveno THE END, pojavljuje se i onaj s početka i kaže: „Sve ti je ovo, uredniče, Apropo ničega“ i urednik tek tad prepoznaje glas Vudija Alena koji se šali s njim i vama od samog početka, pakuje i njegovu beskrajno duhovitu autobiografiju u kofer, i s velikim režiserom (koji ne prestaje da priča dok se vi grohotom smejete) podruku hvata prvi let do iza Havaja. ■

PROMO

Visa i Laguna poklanjaju! Među 20 najprodavanijih Laguninih naslova u 2021. godini izaberite jedan i tako upotpunite svoju kupovinu Visa karticom na sajtovima laguna.rs i delfi.rs

ompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knjige, kao i na Delfi gift program, i donirali 500 knjiga za decu Fondaciji SOS Dečija sela Srbija. Ovoga puta odlučili smo da vam ulepšamo praznične dane! Vreme je darivanja, pa smo za vas pripremili savršen poklon uz kupovinu. Ukoliko u periodu od 8. decembra

2021. do 15. januara 2022. preko sajtova laguna.rs i delfi.rs napravite porudžbinu u vrednosti preko 2.500 dinara i platite je Visa karticom, na poklon dobijate jednu od Laguninih najprodavanijih knjiga iz oblasti beletristike, publicistike ili knjige za decu. Tako imate lepu priliku da svoju biblioteku dopunite nekim od sledećih naslova: Nisam kriva Jelene Bačić Alimpić, Una Mome Kapora, Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj Štefani Štal, Da je bolje, ne bi valjalo Bojana Ljubenovića, Zamalek Dejana Tiago-Stankovića, Žena bližnjega tvoga Tonija Parsonsa, Kovid 19+

Marka Vidojkovića, Omama Slobodana Vladušića, Medvedgrad Fredrika Bakmana, Puding od vanilije Vedrane Rudan, Ljudi bez grobova Enesa Halilovića. Tvoj sam Mirjane Bobić Mojsilović, E zabole me Marka Mansona, Agi i Ema Igora Kolarova, Mali princ (tvrd povez) Antoana de Sent Egziperija, Frida Kalo i boje života Karolin Bernard, Medved Rajko i pčela Darko Andrije Miloševića, 365 dana Blanke Lipinske, Ovo sam ja Ace Luksa i Kontraendorfin Svetislava Basare. Uživajte u čitanju, a Visa i Laguna osmisliće nove akcije i naredne godine! ■ 27

IZ UGLA PREVODIOCA

NARODNA PRINCEZA I KRALJICA SRCA

POSLEDNJA IKONA XX VEKA

Piše: Aleksandra Čabraja

Voljena britanska princeza nije imala mogućnost da svoju istinu objavi na društvenim mrežama i da njene reči u najkraćem roku obiđu čitavu planetu, ali zahvaljujući odličnoj biografiji Endrua Mortona Dajana: Njena ispovest, čitaoci će biti u prilici da pročitaju ispovest ispričanu njenim rečima

azivali su je kraljicom srca, narodnom princezom, poslednjom ikonom dvadesetog veka. Priča o Dajani Spenser privlačila je pažnju još od same njene pojave na svetskoj sceni, a dodatnu težinu dobila je poslednjih godina, kada se način posmatranja i slika o britanskoj kraljevskoj porodici kao jednoj od moćnih porodica koje vladaju svetom drastično promenila. Dajanina sudbina jasno pokazuje nepremostiv jaz između povlašćenih moćnika i običnih ljudi. Iako

joj je bilo suđeno da postane jedna od najmoćnijih i najpovlašćenijih žena na svetu, Dajana je odabrala život obične žene i svoj izbor platila glavom, usput rušeći brojne predrasude i razobličavajući moćni sistem kraljevske vlasti i odnosa u kraljevskoj porodici do te mere da je njena pobuna nazvana „Tihom revolucijom“. Dajana nije imala mogućnost koju danas ima svako od nas, da svoju istinu objavi na društvenim mrežama i da na taj način njene reči u roku od nekoliko sati obiđu čitavu planetu. Morala je da se dovija kako je znala i umela da otkrije svoju priču i svoju perspektivu koja je bila drastično drugačija od zvanične i koja je, u ono vreme, delovala istinski šokantno, do te mere da je bila teško prihvatljiva i izazvala burne reakcije. Uticaj Dajaninog buntovništva i njene upornosti da predstavi pogled na britansku kraljevsku porodicu iz svog ugla i otkrije kako stvarno izgleda život na britanskom dvoru možda se može bolje sagledati danas, kada se jasno vidi koliko su njegove posledice bile dalekosežne i trajne. Ovo je Dajanina priča, ispričana njenim sopstvenim rečima u intervjuima koje je za života krišom davala autoru ove knjige, i predstavlja nešto najbliže Dajaninoj autobiografiji što ćemo ikad moći da pročitamo. Dajana Spenser stupila je na svetsku javnu scenu svojom veridbom sa Čarlsom, princem od Velsa, i tada se činilo da je ledi Di prava moderna verzija princeze iz bajke. O njoj se nije znalo mnogo sem da je veoma mlada i lepa, skromna vaspitačica poreklom iz plemićke porodice. Zapravo, Dajana je bila dete razvedenih roditelja koje je od malih nogu bilo željno ljubavi i pažnje. Činilo se da će se udajom za najslavnijeg princa na svetu sve njene želje ostvariti. Nakon bajkovitog venčanja koje je pratila čitava zemaljska kugla, Dajana se, zapravo, obrela u košmaru. Brak princa Čarlsa sa Dajanom u javnosti je predstavljen kao romansa iz snova. U stvarnosti je bio pokušaj kraljevske kuće Vindzora da u savremenim, izmenjenim uslovima života obezbedi nasledniku engleskog prestola poslušnu i podobnu suprugu koja će ispunjavati sve potrebne kriterijume i igrati svoju ulogu na britanskoj i svetskoj javnoj sceni. Uskoro se pokazalo da Dajana, iako naizgled savršena kandidatkinja za princezu, nije nimalo pogodna za tu ulogu. U početku Dajana nije shvatala da se našla u klopci. Očekivala je srećan brak sa svojim princem iz bajke. U stvarnosti se našla u strogo kontrolisanoj sredini i krutim okvirima koji su određivali svaki njen korak i svaku reč. Od prvog dana opirala se pokušajima da joj se nametne određena uloga i način života, počev od odeće koju je nosila pa do načina vaspitavanja njenih sinova prinčeva. Suočena sa okolnostima u kojima se od nje očekivalo

da sa osmehom igra ulogu srećne princeze, iako je u stvarnosti bila iskreno nesrećna, pokušala je da glumi svoju ulogu što je bolje mogla, ali se nešto u njoj uporno bunilo. Nakon dugogodišnje borbe sa bulimijom, nesrećnim brakom i neprijateljskim okruženjem, Dajana je odlučila da obelodani svoju priču i time otkrije pravo lice glorifikovanog kraljevskog života. Kada je zahvaljujući intervjuima koje je davala krišom od kraljevske porodice priča o Dajaninom stvarnom životu procurila u javnost, pokrenuta je lavina burnih reakcija i događaja koji su na kraju doveli i do otkrivanja Čarlsove veze sa Kamilom Parker Boulz i razvoda Čarlsovog i Dajaninog braka. Međutim, ubrzo pošto joj je nakon razvoda oduzeta titula princeze i pošto je konačno rešila da nastavi sa svojim životom, sada kao obična žena, Dajana je pod neobičnim i tragičnim okolnostima nastradala u Parizu. Mnogi i dan-danas sumnjaju da je ovaj događaj nedovoljno razjašnjen, iako su istragu sprovodile i britanska i francuska policija. U svakom slučaju, Dajanin život se tada prerano i tragično završio a za njom je žalio čitav svet, čak i oni koji joj za života nisu bili naklonjeni. Iako je čitavu karijeru princeze provela pod pritiscima i pokušajima kraljevskog sistema da je uklopi u svoje krute okvire, princeza Dajana ostala je upamćena kao ikona stila, iskreni borac za prava potlačenih i prava dvorska buntovnica. Neshvaćena i neprihvaćena u kraljevskoj porodici, Dajana je ostala upamćena i voljena kao prava narodna princeza i kraljica srca. ■

Dajana je odabrala život obične žene i svoj izbor platila glavom, usput rušeći brojne predrasude i razobličavajući moćni sistem kraljevske vlasti i odnosa

Upoznajte ProfitApp aplikaciju za mobilni telefon, koja svim korisnicima omogućava stvaranje profita

poznajte se sa ProfitAppom. Desetine hiljada vaših sugrađana već je skinulo ovu aplikaciju i uživa u njenim benefitima. Počnite da koristite ovaj superjednostavan servis koji vam, nakon svake kupovine, odmah vraća deo novca. Uz ProfitApp ne morate imati novčanik prepun plastičnih kartica, a u telefonu bezbroj loyalty aplikacija. Prilikom kupovine, samo na kasi uključite ProfitApp i primaknite telefon.

Ovo je ultimativni payment & loyalty sistem koji funkcioniše u sve više objekata u Srbiji i regionu, jer svako želi idealan sistem koji stalno privlači nove kupce, obezbeđuje lojalnost i pruža besprekornu analitiku na više nivoa. Pritom ne zahteva mesece rada i ogromne budžete za razvoj i održavanje. Može li bolje? To je ProfitApp formula koja omogućava – da su svi u plusu, da je sve jednostavno, da lako i efikasno kupujete i da odvojite što više vremena za druge važne stvari u životu. Aplikacija, kao švajcarski nožić, sa mnoštvom gadžeta, ima brojne mogućnosti. Želeli smo da funkcije budu što atraktivnije i ekstremno jednostavne. To je sve. ProfitAppom u nekim zemljama plaćate struju, TV, osiguranje… Broj usluga samo raste.

Sledeće godine postajemo i prvi nezavisni digitalni novčanik u Srbiji. Bićete u mogućnosti da povežete svoje kartice ili bankovni račun sa ProfitAppom. To će, osim keša i balansnog računa za povraćaj novca, biti i treći način plaćanja. Neće vam biti potrebna druga bankovna kartica kod naših partnera, samo telefon sa instaliranim ProfitAppom, jer tu je sve što je neophodno. Razvijamo aplikaciju tako da u potpunosti odgovori i onlajn trgovini. Od početka naredne godine moći ćete na najlakši i najbrži način nekome da prebacite novac. Biće dovoljno samo da ukucate njegov broj telefona i iznos koji uplaćujete. ProfitApp – svi smo u plusu. Saznajte više na profitapp.rs. ■

PROMO

APLIKACIJA ZA BUDUĆNOST KUPOVINE

AKTUELNO

svetski fenomen ZAŠTO JE CEO SVET POLUDEO ZA JAPANSKIM STRIPOVIMA? Piše: Aleksandar Nešić

AKTUELNO

agli napredak tehnologije i komunikacija krajem XX veka doveo je do otvaranja kulturnih granica u svakoj umetnosti, no japanski strip i animacija ostaju neprikosnoveni u svom pokoravanju zapadnog sveta. Iako termin manga na japanskom znači strip ili ilustracija, u svetu je opšteprihvaćen za svako izdanje poreklom iz Japana (za razliku od korejske manhve, kineske manhue a odskora i francuske manfre). Iako su zvanični podaci sve ređi, slobodno možemo pretpostaviti da danas predstavljaju više od polovine svetskog tržišta stripa, uprkos brojnim stigmama koje se vezuju uz njihovu tematiku i stilizaciju. Popularni prepoznatljivi stil mange je veoma karakterističan. Važnost je obično stavljena na liniju umesto na formu, a pripovedanje i raspored panela razlikuju se od američkog i evropskog stripa. Paneli i table se po pravilu čitaju zdesna nalevo, u skladu sa japanskim pravopisom. Upravo je taj stil dinamičnog kadriranja, britkih dijaloga kojih nema mnogo i konstantnosti u likovima doprineo da mange zagospodare svetom, čak i u zemljama gde strip predstavlja pitanje nacionalne baštine i identiteta poput Francuske ili u Sjedinjenim Državama, gde je kult ličnosti superheroja neprikosnoven od Drugog svetskog rata. A upravo tada i kreće moderna istorija mange. Ratom razoreni Japan nakon 1945. godine bio je pod velikim uticajem SAD, naročito stripovima i filmovima Volta Diznija, koji su u kombinaciji sa pričama iz meiđi perioda svetu podarili oca mangi i jednog od najvećih svetskih umetnika – Osamu Tezuku. Njegovi stripovi i za decu i za odrasle predstavljaju prekretnicu u istoriji stripa, budući da su njegovi radovi uticali na neke najveće legende devete umetnosti, od Mebijusa preko Frenka Milera do Mijazakija. Po struci lekar, a po srcu mangaka, Tezuka je stvorio Bleka Džeka, strip o najboljem svetskom hirurgu koji ne poseduje dozvolu za rad, strip koji savršeno predstavlja jednu od najvažnijih odlika japanskog stripa – dobro i zlo su nepromenljivi pojmovi, dok heroji i negativci to nisu. Vrhunski autori uspevaju da stvore horde obožavalaca harizmatičnih zločinaca, ali i da navuku gnev čitalaštva na svoje heroje.

NAJPRODAVANIJI NASLOVI U SRBIJI: 1. My Hero Academia 2. Fullmetal Alchemist 3. Tokyo Ghoul 4. JOJO’S Bizzare adventure 5. NARUTO 6. Vagabond 7. One Punch Man 8. BLEACH VOL 9. Neon Genesis Evangelion 3 In 1 10. Death Note

MANGA GIFT ABYstyle je brend broj 1 koji neguje „geek“ kulturu – specijalizovan je za izradu gifta sa tematikom mangi i anime i najveći je evropski distributer artikala tog tipa. Proizvode ABYstyle koji će zadovoljiti i najizbirljivije kolekcionare možete naći u odabranim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

Set od tri čaše, DBZ Super, Dragon Ball Z

MLADI – NAJVERNIJA PUBLIKA Ipak, možda i glavni razlog za ovoliku popularnost mangi danas, posebno kod mlađe publike, jeste neverovatno brz tempo izlaženja. Serijali u Francuskoj uglavnom imaju tempo od 50-ak strana godišnje, u Americi je to 20-ak strana mesečno, dok Italijani prednjače sa gotovo 100 strana mesečno – i svi zajedno na godišnjem nivou ne mogu da priđu japanskoj produkciji. Dok je na Zapadu crtač često kompletan autor vizuelnog dela stripa, u Japanu je sistem takav da nekolicina autora ima različita zaduženja na crtežu. Kada na to dodamo i bogatu tradiciju i brojnost strip-revija, ne čudi što je manga postala ono što je oduvek i bila – sinonim za strip! Najverniji kupci mangi su tinejdžeri i mlađa publika. Ipak, procenat odraslih ljubitelja koji kupuju i poštuju kult mangi i anima nije uopšte zanemarljiv. Mladi gledaju anime serije, i na osnovu toga kupuju manga serijale i epizode koje su pogledali ili koje tek treba da se pojave u anime formatu. Najveći izbor manga stripova (preko 8.000 naslova) na engleskom jeziku, kao i celokupnu ponudu mangi dostupnih na srpskom jeziku, svi ljubitelji ovog žanra mogu pronaći u odeljcima Starway u Delfi knjižarama „Borislav Pekić“ i SKC u Beogradu i Delta Planet u Nišu, kao i na sajtu delfi.rs. 30

Figura, DBZ Gotenk

Agenda, My Hero Academia

Šolja, Tokyo Ghoul Ken Kaneki

DELFI GIFT

SVEČANO, RAZDRAGANO I NEOBIČNO! Oživite magiju praznika uz bogat novogodišnji Delfi gift program

raznici nam stižu! Kao i prethodnih godina, eminentni proizvođači novogodišnjeg gift programa pripremili su program koji će zadovoljiti i najzahtevnije kupce. Prefinjeni i zabavni, klasični i potpuno moderni, ovi pokloni će uneti radost u svačiji dom.

DELFI GIFT

Novogodišnji asortiman engleskih dobavljača Widdop, CGB, Heaven Sands, Giftware Trading, Rex London i nemačkih Casablanca, Musicboxworld i PPD vrhunskog je dizajna, odličnog kvaliteta, a širok izbor ukrasa sa Diznijevim motivima i iz filmova o Hariju Poteru – figura, lampica, zabavnog novogodišnjeg nakita, posuđa, sveća ili zidnih dekoracija – ostaviće vas bez daha. Ukrasite svoj dom i obradujte bližnje prelepim poklonima iz jedinstvenog Delfi gift asortimana! Više informacija možete dobiti u najbližoj Delfi knjižari ili na sajtu delfi.rs. ■ Novogodišnja figura – Santa With Lantern

Novogodišnji ukras – Vodena kugla, Tree and Reindeer Inside

Set novogodišnjih čaša – Disney, Mickey & Minnie

Ukras za jelku – Grifindor Novogodišnja figura – Cream/Gold Santa, M

Novogodišnje LED lampice, set/8 – Glass Gold Star Bauble

Kutija za nakit – Disney, Mrs Pot & Chip

Novogodišnje naočare – Red Tinsel

Novogodišnje minđuše – JTTW Flashing, Father Xmas

Novogodišnji ukras – Wooden Reindeer Hanging

Novogodišnji tanjir – Snowman, L, Round

merička pastorala je grandiozan roman koji nam predstavlja poražavajuću stvarnost. Reč je o psihološkoj porodičnoj drami kroz koju se nazire zastrašujuća freska jedne države. Svida, glavnog protagonistu, upoznajemo kroz vizuru njegovog poznanika iz škole – Zakermana. Svid je bio odličan đak, vrhunski sportista, odmeren i kulturan momak, koji je bio predmet požude mnogih devojaka. Godinama nakon završetka škole, Zakerman očekuje da i Svid, kao i ostali „smrtnici“, živi životom u kome ima i radosti, ali i poteškoća. No Svida su godine učinile šarmantnijim, zubi su mu belji, kosa uglađenija. Vraća se na scenu kao muž lepotice, bivše mis Nju Džerzija, ima divnu decu, uspešan je preduzetnik. I dok Zakerman dolazi sa nedavne operacije raka prostate, zahvalan što je još uvek u životu, Svid u njemu ubija poslednji tračak samopouzdanja, pa mu se još više divi i još više prezire život, nepravdu, a možda i samog Svida. Jer Svid je dobio sve o čemu drugi sanjaju. Svi mi smo imali ili imamo problem sa „svojim Svidom“. Jedni su, izgarajući u želji da budu poput nekog kao što je on strašno patili, zauvek ostajući u senci, bez mogućnosti da njihovi kvaliteti dođu do izražaja. Drugi su glumili ravnodušnost, dok ih je zavist nagrizala, ali su mu se, čak i tada, potajno divili. Tu su i ekstremi koji su, nezadovoljni sopstvenim životom, pokušali da razbiju „svidovsku“ iluziju, što im nikako nije polazilo za rukom. Jedno im je zajedničko – Svid kao zamisao savršenstva, ili očajanje usled nepostizanja tog savršenstva. Međutim, kao što i sam autor u knjizi kaže: „Nikad u životu nisam tako loše procenio nekoga.“ Istina je da je Svid u suštini najnesrećniji čovek. Naime, njegova mezimica, meso njegovog mesa, ćerka Meri, srušila je njegove snove jer nije sanjala isti san. Pridruživši se antiratnoj organizaciji, izvršila je bombaški napad u kojem je, nažalost, stradao i nedužan čovek. Kasnije više njih. Slatka mala Meri za sobom ostavlja ne samo ruševine raznetih objekata već i doživotne pukotine u srcima članova svoje porodice. Njihova tela postaju minsko polje, gde jedan pogrešan korak može da proizvede „emotivnu eksploziju“ i nenadoknadivu štetu. Američka pastorala je kompleksno delo. Najpre, otvara pitanje velikog američkog sna. Čitajući roman, postajemo svedoci njegove transformacije u košmar. Gledajući šire, izvan granica obećane zemlje, tu je i podela na srećnike i one koje život nije mazio, te dolazimo do zaključka o nepostojanju životne utopije. Sa jedne strane je savršeno naslikana ljuštura, prepuna, na 32

Grandiozna psihološka drama

Zabeleženo na Stvaralaštvo Filipa Rota opčinilo je Petru Jovanović (@just.took. the.right.book), koja je u romanu Američka pastorala, koji slika vreme velikih političkih previranja šezdesetih godina 20. veka i kao posledicu – rušenje američkog sna, pronašla i mnogo tema koje se tiču svih nas

prvi pogled neprimetnih šupljina, dok su sa druge strane oni čija je muka očigledna. Na kraju, tu je studija porodice koja, ne samo da je odraz mnogih drugih već brutalan portret jedne zemlje. Rot ide dalje, iskazujući trulež Amerike kroz prizmu njegovog protagoniste, Meri koja muca. Vrhunac razaranja njene idealizacije učiniće Svidov karakterni antipod, brat Džeri. Deo knjige dat u formi surovo otrežnjujućeg dijaloga između dva brata je malo remek-delo. Evo šta brat kaže Svidu: „Hteo si mis Amerike? Pa dobio si je, i to s kamatom – ona je tvoja ćerka... Žudeo si da kao i svi drugi pripadaš Sjedinjenim Američkim Državama? Pa, veliki dečko, sad i pripadaš – zahvaljujući tvojoj ćerki. Stvarnost ove zemlje sada ti je pred nosom. Uz pomoć tvoje ćerke u go*nima si do guše, u pravim američkim go*nima!“ A otac kao otac, očajnički i bezuspešno traži uzroke i opravdanja. Ma koliko se trudio, ne dobija odgovore, već se ciklično vraća na sam početak. Prikaz roditeljske ljubavi je potresan, dirljiv, tužan i, rekla bih, rotovski provokativan. Roman je stilski veoma zahtevan. Rečenice su guste, atmosferične, ponekad „kilometarski“ duge, što iziskuje koncentraciju, strpljenje, ali i umni napor. To, međutim, ne umanjuje njegovu lepotu, s obzirom na to da su te rečenice smisleno zaokružene, duboke i, što je najvažnije, sa jasnom porukom. Pregršt je tema koje knjiga otvara: disfunkcionalni odnosi među roditeljima, braćom i prijateljima, iskušenja bračnih partnera, položaj i sudbina Jevreja u Americi. Svid je osvojio sve moguće trofeje, omanuvši u samo jednoj utakmici, nažalost, onoj najvažnijoj, roditeljskoj. To ga, naspram svih pobeda, ipak čini gubitnikom i najnesrećnijim čovekom na svetu. Svi njegovi uspesi nikada neće biti dovoljni da taj nedostatak kompenzuju. Kao što rekoh, ovo delo je poražavajuće, ali i očaravajuće. Zato poručujem – pročitajte ovo spektakularno delo! ■

Američka pastorala je kompleksno delo. Najpre, otvara pitanje velikog američkog sna. Čitajući roman, postajemo svedoci njegove transformacije u košmar

DELFI KUTAK U okviru izazova #PutujućaKnjiga, članovi Fejsbuk grupe Delfi kutak pročitali su roman Simone Arnstet Sve ili ništa, zabavnu priču o modernim ženama, vreloj strasti i nemogućim telesnim idealima. Jednoj čitateljki se posebno dopala ova knjiga, pa je podelila sa nama svoje utiske ROMANTIKA, UZBUĐENJE I PSIHOLOGIJA MASE U KNJIZI

Sve ili ništa Simone Arnstet Piše: Andrea Ćurdić

njiga Sve ili ništa spada u onu vrstu ljubavnih romana koje volim da pročitam s vremena na vreme kako bih se zabavila i malo predahnula od klasika i fantastike. Roman je pitak, zabavan i nije dosadan. Donosi priču o Leksiji, Adamu i kancelarijskoj romansi. Najviše mi se svidela činjenica da ova knjiga nije običan ljubavni roman. Autorka je i u ovom žanru uspela da prikaže sadašnje društvo u Švedskoj, sa svim njegovim vrlinama i manama (govori o mogućnostima zaposlenja, raznim vrstama nasilja, tretiranju i položaju žena, nemogućim idealima koji se postavljaju pred žene, seksizmu, rasizmu, homofobiji...). Ona je uspela da nam dočara i ljudski mentalitet i psihologiju mase, i to toliko verno da sam se u nekim trenucima naježila i zaista priznala sebi da bih se isto tako ponašala. Evo primera. Zamislite da prisustvu-

jete većem društvenom događaju. U ogromnoj sali se nalazi i osoba koja je javno ponižena u medijima. Mnogi joj se otvoreno smeju. Ta osoba je u prilici da održi govor u kome otkriva deo svog života. Nakon završenog govora većina ljudi nema nikakvu reakciju jer smatra da se to njih ne tiče. I upravo ta naša pasivnost, naše nedelanje kada vidimo da neko trpi verbalno (ili fizičko) nasilje je za osudu. Mi ne maltretiramo tu osobu, ali svojim ćutanjem dopuštamo maltretiranje. Ne uplićemo se jer to nije naša stvar. Svako treba da se bori sam za sebe, zar ne? Dosta nam je da bijemo svoje bitke. I to je surova realnost. Jer će vrlo mali broj ljudi da se pobuni protiv takvog ponašanja.

na kraju knjige u odeljku „Napomena o autoru“ pročitala da je Simona Arnstet psihološkinja. Vidi se da je sve svoje likove bazirala na brojnim osobama iz stvarnog sveta (možda i sopstvenim pacijentima). Naši glavni likovi se bore sa svojim strahovima i predrasudama i očekivanjima okoline. I oni rastu i razvijaju se. Dopada mi se što ovaj roman ne prikazuje toksičnu vezu između muškarca i žene (što je često slučaj). Ne, oni su ravnopravni i uzajamno se poštuju. Naravno da će biti problema jer oni ipak zajedno rade, to jest nalaze se u odnosu nadređenog i podređenog. A takva situacija obično nema lep kraj. A njih dvoje se još i bore sa traumama iz detinjstva.

Likovima je dat odličan psihološki profil. Imate utisak da su junaci ljudi od krvi i mesa, a ne kreacije od papira i mastila. Toliko su dobro izgrađeni da se uopšte nisam začudila kada sam

Dakle, iako ova knjiga spada u žanr ljubavnih romana, ipak nije plitka. Podstakla me je na ozbiljno razmišljanje. Otvorila je mnoge teme i postavila brojna pitanja. ■

DELFI KUTAK

Autorka je i u ovom žanru uspela da prikaže sadašnje društvo u Švedskoj, sa svim njegovim vrlinama i manama. Ona je uspela verno da nam dočara i ljudski mentalitet i psihologiju mase

VAŠ KNJIŽAR

(kojih zbog epidemije ima mnogo više) do rada sa kupcima – Jovana kaže da posao nije težak, zahvaljujući sjajnim ljudima koji su deo njenog tima. Šta Pančevci najviše vole da čitaju? Pančevci najviše čitaju popularne knjige, koje mogu da se nađu na policama Lagunine top-liste. U ovom periodu to su nova knjiga Fredrika Bakmana Mi protiv vas, poslednja knjiga iz serijala Sedam sestara Lusinde Rajli Izgubljena sestra, a traži se i Zanimljiva istorija Srba u 147 priča Momčila Petrovića.

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

Vreme je praznika, a knjiga je savršen poklon. Kakva je atmosfera u knjižari kad počne praznična euforija?

Jovana Lakić Knjižara „Isidora Sekulić“, Pančevo

a čelu tima Delfi knjižare „Isidora Sekulić“ u Pančevu od 2018. godine nalazi se Jovana Lakić. Jovana poznaje dušu ove knjižare jer u njoj radi od 2011. kada je osnovana. Posao šefa knjižare je doneo ogromnu odgovornost, ali ljubav prema knjigama ostala je nesmanjena. Iako u svakom trenutku vodi računa baš o svemu – od prijema robe, preko organizacije posla, sprovođenja raznih procedura

Kod nas je pred Novu godinu baš naporno. Tad definitivno imamo najviše posla jer su najveće gužve. Pomažemo pri odabiru poklona za paketiće za decu, pa uvek rado preporučujemo bajke ili zanimljive slikovnice – ove godine u ponudi imamo prelepe Zimske bajke i preslatku knjigu Deda Mrazov novi posao sa divnim ilustracijama, koje mogu biti savršen dar za najmlađe. Trudimo se da svakome izađemo u susret pri odabiru savršenog poklona, kao i da ga upakujemo. Drago nam je što smo zaslužni za delić sreće koju će neko osetiti kad taj poklon otvori.

Bilo jednom u Holivudu Kventina Tarantina

Piše: Ivana Veselinović

knjizi Bilo jednom u Holivudu, kojoj prethodi istoimeni film Kventina Tarantina iz 2019, pronaći ćemo sve na šta smo navikli u njegovim scenarijama – sjajnu karakterizaciju, vrcave dijaloge i radnju koja teče kao podmazana. Ali knjiga nam nudi

Najvažnija stvar koju sam naučila je strpljenje. Prirodno nisam takva, a rad sa ljudima zahteva neverovatno strpljenje. Naučila sam koliko je posao lep i lak kad radite sa ljudima koje volite, i uvek sa ponosom ističem da su mi mnoge bivše kolege i dalje prijatelji. Takođe, događa se i da nam pojedini redovni kupci postanu prijatelji. To je definitivno najlepša strana našeg posla. Koja knjiga je snažno uticala na Vas? Moja omiljena knjiga je Slepilo ili, bolje da kažem, omiljeni pisac mi je Žoze Saramago, Portugalac sjajnog, možda i neobičnog stila jer ne koristi interpunkciju. Kome god da sam ga preporučila zaljubio se u njegov stil i njegove knjige. Slepilo je jedan od distopijskih romana, koji je od početka pandemije postao još popularniji, jer nam se svima život promenio, baš kao što je slučaj sa životima junaka u Saramagovoj knjizi. Na početku romana društvo zahvata epidemija slepila, koja na test stavlja solidarnost i herojstvo među ljudima. Saramago vrlo vešto skreće pažnju čitaocu kako ljudskost može lako da se izgubi. ■

i dublji uvid u genezu likova, njihovu motivaciju i društvene okolnosti pod kojima se priča odigrava.

NOVI ULOV:

Kventin Tarantino je konačno rešio da se oproba i u književnim vodama, pa ćemo u izdanju Lagune uskoro čitati knjigu urađenu po njegovom filmu Bilo jednom u Holivudu

Šta je najvažnije što ste naučili o sebi i ljudima radeći kao knjižar?

U knjizi, baš kao i u filmovima, Kventin Tarantino svoje stavove, ponekad nimalo suptilno, provlači kroz unutrašnje monologe ili dijaloge između likova

Čini se da u romanu Tarantino izvodi manevar sličan onom koji je izveo Roman Polanski adaptirajući u scenario Rozmarinu bebu Ajre Levina – doduše u suprotnom smeru. Kada je Polanski (po uverenju ateista) želeo da po svaku cenu izbegne religiozni aspekt Levinovog romana, pristupio je temi iz potpuno drugog ugla – ignorišući u potpunosti religioznu potku i fokusirajući se na paranoju i unutrašnju borbu junakinje. Imajući u vidu kako se završava filmska verzija Bilo jednom u Holivudu, možemo reći da je Tarantino napisao knjigu za nevernike. I sve to začinjeno filmskim trivijama, omažima rediteljima čiji je uticaj prigrlio, nasiljem gde mu je mesto i gde nije. Jer znamo da Tarantino ne štedi ni svoje junake ni negativce. Knjiga postavlja više pitanja nego što daje odgovora, a jedno od ključnih koje se nameće – šta bi bilo da je Čarli Menson dobio ugovor za ploču i proslavio se kao muzičar? ■

LKK