Časopis Bukmarker - broj 16

ISSN 2738-0564 IZ PRVE RUKETEMA INTERVJU SLOBODAN VLADUŠIĆ MARKO BRAKOVIĆ SIMONA ARNSTET TAJNE PISACA BIBLIOTEKAPOZNATIH KNJIŽEVNA KRITIKA

Direktor marketinga / Ana Spasojević

REDAKCIJA

SADRŽAJ CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553 | POKLON PRIMERAK | FEBRUAR 2022. | BR. 16 | IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić

Ljubav je pokretač. Ona je alfa i omega života. Za nju se živi, ratuje, umire. O njoj se pišu najlepše knjige. Stoga, kada odaberete ljubav za lajtmotiv broja, dalje je sve lako. Teme se samo nižu. Otvaramo časopis najlepšim rečima o ljubavi koje su izrekli veliki pisci, a temu broja posvetili smo parovima čija je srećna ili tužna priča ostavila trag u književnosti. Među našim sagovornicima su Simona Arnstet, jedna od začetnica skandinavskog ljubavnog romana, kao i Marko Braković, čija je Balada dekadenta jedan od retkih muških ljubavnih romana u Srbiji. U svojoj ekskluzivnoj kolumni Toni Parsons nam objašnjava zašto za pravu ljubav imamo samo pet prilika. Marija Kilibarda, omiljeno televizijsko lice u Srbiji, pričala nam je o ogromnoj ljubavi prema čitanju, ističući kako knjige štite emocije od rđanja. Neka ljubav vlada – poručuje slavni muzičar Leni Kravic, koji je svoju autobiografiju, čiji vam odlomak ekskluzivno donosimo u ovom februarskom izdanju, nazvao upravo tako. Slažemo se sa Lenijem, sa nestrpljenjem iščekujemo da čitamo o njegovom životu i želimo vam mesec pun ljubavi prema sebi, bližnjima i, naravno, prema knjigama! Uživajte u čitanju!

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA BUKMARKERPREPORUČUJE:REDAKCIJA

Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Vuk Lazarević, Matija Krstić, Nataša

Đuričić Marković, Vladana Valčić Lektura i korektura / Saša Bošković Telefoni redakcije: 011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs Naslovna strana / Depositphotos Štampa / Rotografika, Subotica DRAGI ČITAOCI, 5■ U FOKUSU: Pisci o ljubavi 10■ KOLUMNA: Toni Parsons 6■ INTERVJU: Slobodan Vladušić 12■ INTERVJU: Simona Arnstet 24■ KOLUMNA TRI RAJKE: Reč za crveno 17■ TAJNE PISACA: Renato Baretić 26■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Marija Kilibarda 29■ IZ PRVE RUKE: Put Ludog Konja 31■ #BUKMARKER: Knjiga čežnji 32■ DELFI KUTAK: Oblik vode ■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov 2534■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Poleti već jednom! 16■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Anđeli neće sići sa nebesa 18■ NOVO U LAGUNI + 3 PITANJA ZA... Sinišu Soćanina 20■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Adio, kauboju 30■ VESTI I DELFI GIFT 8■ TEMA BROJA: Ljubavi za pamćenje 11■ TEMA: Nestašni momci svetske književnosti 14■ INTERVJU: Marko Braković 15■ AKTUELNO: Ženski likovi u romanima Biljane Gojković 21■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Tajna agencija nove Jugoslavije 22■ ODLOMAK: Neka ljubav vlada, autobiografija Lenija Kravica 28■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Noć u Karakasu IZBOR IZ POEZIJE BRANKA MILJKOVIĆA Vatra i ništa,

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

F:otoFerhatElik

FOKUSUU U FOKUSU

Kad jednoj ljubavi dođe kraj, slabići kukaju, energični smesta pronađu novu ljubav, a pametni su je već odavno imali u rezervi. ~ Oskar Vajld Volim je, a to je početak i kraj svega. ~ F. Skot Ficdžerald ~ Ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije dovoljno dugačka. ~ Ivo Andrić ~ Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati. ~ Miroslav Mika Antić ~ Dodirom ljubavi svi postaju pesnici. ~ Platon ~ Šta vide slepi ne vide zaljubljeni. ~ Matija Bećković ~ Na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo da je nasred neke pustinje ili usred velikog grada. A kada se te osobe sretnu i njihovi se pogledi ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj. ~ Paulo Koeljo ~ Svaka prava ljubav i prijateljstvo priča je o neočekivanoj transformaciji. Ako smo ista osoba pre i nakon što smo voleli, to znači da nismo voleli dovoljno. Elif Šafak Ljubav ne čini gledanje jedno u drugo, već gledanje zajedno u istom pravcu. ~ Antoan de Sent Egziperi ~ 5 Priredila: Iva Burazor

Omama

CRNJANSKI MI JE KAO PRIJATELJ KOGA DUGO

naravno

POZNAJEM srpskimsponiautorNagrađivaniSlobodanVladušićpričaoneraskidivojsavelikimpiscem,kaoikolikojevažnobitinovidrugačijisasvakimnovimromanom Razgovarala: Tanja Vučković Foto: Matija Krstić

drugačijih

6 INTERVJU

Slobodana Vladušića jedan je od najboljih romana u pret hodnoj godini, i po mišljenju čitalaca i po mišljenju kritike. Nagra đen je priznanjem „Beskrajni plavi krug“ Matice srpske i bio je u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“. U razgovoru za Bukmarker autor nam otkriva tajne stvaranja, ali i svoju priču o Milošu Crnjanskom, koja ga je vodila tokom cele akademske kari jere, a onda i dovela do Omame Sa Crnjanskim ste se družili na više načina i nivoa, počev od studija. Vaš doktorat za temu ima Crnjanskog – Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog. Kakav trag je u Vama ostavio Crnjanski? Crnjanski je jedan od mojih najdražih pisaca i u meni svakako postoji bezbroj njegovih tragova, znanih i neznanih. Najpre, neka njegova dela koja posebno volim, a to su, recimo, romani Kod Hiperborejaca i Roman o Londonu, upleteni su i u moju biografiju jer su povezani sa nekoliko ljudi i doživljaja koji su vrlo važni u mom životu. Ima i

7 INTERVJU

Odgovor na pitanje znati ili ne znati ne zavisi od naših želja. Čini mi se da sviznamozapravosve

Zavisi od autora do autora. Neki se opiru žanrovima, neki ih koriste pro duktivno, neki neproduktivno. Što se mene tiče, ja sam nakon romana Mi, izbrisani odlučio da malo više pažnje obratim na čitaoca, što znači da une koliko promenim način svog pisanja. Pre svega, odlučio sam da pišem romane koji ukidaju podelu na ta kozvane „elitne“ čitaoce i takozvane „obične“ čitaoce. Recimo, kada je u pitanju Omama, izbacio sam iz prve verzije romana nekoliko pasusa, pa čak i poneko poglavlje, ne zato što je to bilo loše napisano, već zato što je gušilo fabulu romana. Stalo mi je do ritma pripovedanja i da čitalac na kraju svakog poglavlja želi da nasta vi da čita roman dalje. To jeste jedna od osobenosti žanrovskog romana, ali ne verujem da bi pisac sada mo rao da se odrekne zanimljive fabu le. Ne smatram da napetost i ritam pripovedanja zasnovan na kratkim poglavljima loše utiče na „dubinu“ romana. Naprotiv. Želeo bih da moje romane čitaju različiti čitaoci i čini mi se da se upravo to dešava i sa Oma mom: ona dobija književne nagrade, a istovremeno se već više od pola godine nalazi i na Laguninoj top-listi beletristike. Kakva je veza između Velikog juri ša i Omame? Veliku juriš i Omama su dva odvoje na romana. To znači da onaj ko čita Omamu ne mora pre toga da pročita Veliki juriš, kao što ni čitalac Velikog juriša ne mora da pročita Omamu da bi nešto razumeo u Velikom jurišu Međutim, oba romana dele isti ima ginarni svet pa neki junaci u Oma mi poznaju neke junake iz Velikog juriša, dok su neki drugi pak bili na pojedinim mestima u vreme kada se tamo nalazio i glavni junak romana Veliki juriš. To nije slučajno: Veliki juriš govori o Prvom svetskom ratu, Omama o međuratnom periodu. Da kle, uzeti zajedno, oni prate nešto što bih nazvao promenama duha vremena. Šta je sledeća inspiracija za pisca Slobodana Vladušića? Na ovo pitanje ne mogu da odgovo rim precizno jer još uvek nemam u glavi fabulu romana za koju bih mo gao da kažem da je dovoljno inspi rativna da bih joj se posvetio. Ipak, siguran sam da će se moj peti ro man baviti savremenošću i da će biti različit od Velikog juriša i Omame. Međutim, i on će biti namenjen svim čitaocima. Takođe, mislim da ću u njemu na nivou simbola i atmosfere objediniti sve svoje prethodne roma ne, dakle uz Omamu i Veliki juriš i romane Forward i Mi, izbrisani. Ipak, to će biti potpuno samostalan roman koji će se moći čitati bez potrebe da se pročita bilo koji moj prethod ni roman. Novim romanom želim da se promenim i da potpuno iznena dim čitaoce. To je zato što verujem Crnjanskom koji je svojevremeno kazao da je pisac koji se ne menja žalosna pojava. ■

tragova: poznata pesma Miloša Cr njanskog Sumatra bila je pitanje na jednom testu koji nisam položio jer u to vreme nisam ni znao da ta pesma postoji. Deset godina sam doktori rao na Crnjanskom. Sve u svemu, Crnjanski mi je gotovo kao prijatelj koga već veoma dugo poznajem. Kod njega ima stvari koje jako volim i stvari koje možda ne volim tako jako. Siguran sam, međutim, da ćemo ostati prijatelji do kraja života. On je jedan od naših najvažnijih pi saca književnosti 20. veka, o njemu se, čini se, sve zna... A kako niste neko ko ponavlja gotove istine, kao da ste želeli da ovom knjigom ponudite svoju istinu o Crnjanskom, njegov unutrašnji portret. Koja je Vaša istina o Crnjanskom? Crnjanski je pisac o kome se, čini mi se, u poslednje dve decenije piše više nego o bilo kom drugom srpskom piscu. I piše se veoma do bro. Zato nam je dobar deo njegove biografije danas poznat. Međutim, da biste upoznali neku ličnost, bio grafija nije dovoljna. Potrebno je da je protumačite, da utvrdite koji su to događaji ili okolnosti presudno uticali na tog čoveka. Moj roman Omama je, između ostalog, jedan takav po kušaj. Želeo sam da odgovorim ko je bio Crnjanski i zašto je bio takav kakav je bio. Mislim da sam uneo izvesne novine u razumevanje Cr njanskog i da nam je njegova ličnost postala jasnija i bliža. Da bih u tome uspeo, morao sam da ga suočim sa jednim gradom: sa međuratnim Ber linom. Atmosfera tog grada i vreme na Crnjanskog istovremeno i privlači i odbija, ali pre svega otkriva istinu o njemu. I ne samo o njemu već i o svetu i vremenu u kome mi danas ži vimo. Zato Omama nije samo roman o Crnjanskom već i o tom Berlinu, ali i o našem vremenu. Glavni protagonista romana Omama je Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu i heroj sa Kajmakčalana, i on proživljava psihološku i duševnu omamu. Miloš Crnjanski je ataše za kulturu. Kakvu dinamiku romanu donosi njihov odnos, tj. kakvo svetlo Ve rulović baca na Crnjanskog? Lik Verulovića je izuzetno važan, budući da se bezmalo ceo roman pripoveda iz njegove perspektive. Ovaj lik mi je poslužio da omogućim čitaocima da Crnjanskog sagledaju iz novog i neobičnog ugla. Naime, za sve nas Crnjanski je veliki pisac i neću preterati ako kažem – genije. Za Verulovića to nije. On ne zna go tovo ništa o njemu. Kroz roman ga upoznaje. Tako i čitalac preko Veru lovića upoznaje novog Crnjanskog koga nije do sada znao. Da li bi Verulović mogao biti junak Crnjanskog? Ne verujem. Verulović je junak na šeg vremena, a naše vreme je ipak drugačije od onoga u kome je Cr njanski pisao. Verulović je ono što je ostalo od junaka Crnjanskog, danas. Rečenica „Kada počneš da ko paš, nemoj nikada kopati do dna“ čini se kao lajtmotiv. Da li je po Vašem mišljenju bolje saznanje ili neznanje? Rečenicu koja je takoreći ispala lajtmotiv romana, ne izgovara ni Crnjanski ni Verulović, nego jedan sporedni lik u čijem opisu preovlada va komika. On bi na vaše pitanje od govorio da ne treba sve znati. Među tim, Omama sugeriše da odgovor na pitanje znati ili ne znati ne zavisi od naših želja. Čini mi se da svi zapravo znamo sve. Naime, čak i oni koji ne žele da kopaju do dna, podsvesno znaju šta se tamo dole nalazi. Zato je naše doba neurotično: znamo ono što ne želimo da znamo. Žanrovski je teško odrediti ro man: istorijski, drama, triler. Da li se savremena književnost opire žanrovima ili su oni neophodni kao okvir?

8 BROJATEMA

TEMA BROJA LJUBAVI

PAMĆENJE

Beležnica Nikolasa Sparksa je upravo takva knjiga. To je roman koji nam go vori o bezvremenoj ljubavi, dirljiva pri ča zbog koje ćemo iznova poverova ti u pravu ljubav. Posle Drugog svet skog rata i povratka u Severnu Karoli nu Noa ne može da zaboravi devojku koju je izgubio pre više od decenije.

Ali treba da se uda za bogatog advo kata, a ne prestaje da misli na mladi ća koji joj je pre mnogo godina ukrao srce. Tako počinje priča o ljubavi toliko istrajnoj i dubokoj da tragediju pretvori u trijumf, toliko moćnoj da čini čuda... Nijedan spisak ljubavnih parova ne bi bio kompletan bez „najtužnije ljubav ne priče“ – Romea i Julije. Šekspiro va tragedija o dvoje nesuđenih ljubav nika doživela je na stotine adaptacija u svim formama. Dvoje mladih se za ljubljuju, iako su poreklom iz dve su parničke porodice među kojima vlada ju rivalstvo i mržnja. Uprkos tome oni ZA Čini se da su pisci među retkima koji su uspeli da proniknu u samu suštinu najplemenitije emocije, čemu svedoče fascinantne ljubavne priče za sva vremena slavnih parova svetske književnosti Piše: Iva Burazor

Koliko je knjiga toliko je ljubav nih parova u književnosti. Ko liko je parova toliko je različi tih vrsta ljubavi. Ljubav je najmoćnije osećanje. Neke ljubavne priče su to liko snažne i upečatljive da odolevaju već vekovima, iako možda i nisu imale srećan kraj. Ima i onih književnih pa rova koji su, nakon bezbroj prepreka, odjahali zajedno u zalazak sunca i ži veli srećno do kraja života. Svim ovim pričama zajednička je snaga emocija, hrabrost suočavanja sa izazovima i le pota napisane reči.

S vremena na vreme naiđemo na lju bavnu priču koja nas toliko osvoji da postane više od knjige koju smo pro čitali – postaje doživljaj koji pamtimo.

Kada neko pomene najlepši ili najbolji par svetske književnosti, ko vam prvo padne na pamet? Verujemo da velika većina prvo pomisli na Elizabet Benet i Ficvilijama Darsija iz nezaboravnog klasika Gordost i predrasuda Džejn Ostin, a mi ćemo vas podsetiti i na ne običnu priču iz debitantskog romana Odri Nifeneger Vremeplovčeva žena o Kler, lepoj studentkinji umetnosti, i Henriju, pustolovnom bibliotekaru, koji se znaju od Klerine sedme i Henrijeve trideset osme godine, a u braku su od njene dvadeset četvrte i njegove tride set druge. Čini se kao da se neko za brojao, ali nije. Henriju je dijagnostiko van hrono poremećaj: njegov genetski časovnik periodično se vraća na nulu i on tada putuje kroz vreme, u prošle i buduće trenutke svog života. Njego vi nestanci su spontani, njegova isku stva nepredvidljiva, naizmence potre sna i zabavna. Kler i Henri pokušava ju da žive normalnim životom, ali nad njiima stalno lebdi pretnja nečeg što ne mogu ni da spreče ni da kontroli šu, usled čega je njihova priča dubo ko dirljiva i nezaboravna.

će se tajno venčati. Radnja se dodat no komplikuje kada Romeo ubija Ju lijinog rođaka Tibalta i prinuđen je da beži iz Verone. Roditelji žele da uda ju Juliju za bogatog mladića, ali ona zbog ljubavi prema Romeu radija bira smrt. Međutim, fratar ne daje Juliji otrov nego sredstvo za uspavljivanje i zatim šalje poruku Romeu da dođe, koja nažalost ne dolazi do njega. Ro meo dolazi u Julijinu grobnicu i misle ći da mu život bez Julije nema smisla, ispija otrov i umire. Julija se budi i vi devši da joj je voljeni mrtav, uzima nje gov bodež i oduzima sebi život. Njiho va tragična smrt konačno će pomiriti dve porodice. Toliko jaku mržnju za raćenih porodica mogla je da ugasi samo jača ljubav. VIŠE OD LJUBAVI Kada je sve protiv vas – društvo, zako ni, epoha – a vi se osećate kao da ste u akvarijumu koji se neprestano puni vodom i da ćete se udaviti ako ne po begnete, šta vam preostaje da učini te? Sa ovom dilemom se suočila mož da i najtragičnija junakinja svetske knji ževnosti Ana Karenjina. Monumen talno delo Lava Tolstoja donosi priču o ljubavnom trouglu između Ane, nje nog supruga i njenog ljubavnika gro fa Vronskog, ali i o nemoralnosti, de kadenciji i licemerju ruske aristokrati je. Anu će zbog preljube društvo pro kazati, zakoni će joj uskratiti da bude sa svojom decom, a epoha će se ogre šiti o nju jer će sama biti postavljena na stub srama, dok Vronski jedva da će trpeti posledice zbog afere sa udatom ženom. Ana Karenjina je lepa i stra stvena žena koja je, žrtvujući sve da bi zadržala ljubav svog života, razorila one koji je vole, a na kraju i samu sebe. Još jedna ljubavna priča koja nema srećan kraj je ona koja se odvijala iz među Dejzi i Getsbija. Radnja roma na Veliki Getsbi dešava se dvadese tih godina XX veka – u doba džeza –kako ga F. Skot Ficdžerald naziva, i prikaz je razočaranja urbane popula cije u američki san. Ovo je roman ilu

9 BROJATEMA

zija i zabluda. Getsbi upoznaje Dejzi kao siromašni vojnik i shvata da mu je potrebno bogatstvo, te se pet go dina kasnije vraća sa željom da je im presionira, ali kao parodija svega ono ga što je zamislio da treba da bude. Dejzi pada sa pijedestala na koji ju je Getsbi postavio, pokazavši svoje pra vo lice kada je, suočena sa izborom, odabrala supruga Toma, za kojeg se prvobitno nevoljno udala, ali joj pruža sigurnost i uljuljkanost u svetu u ko jem je navikla da živi. Svestan da je zbog svog bogatstva stekao društveni položaj i naklonost džet-seta, Getsbi shvata da se ono do čega nam je sta lo ne može kupiti novcem. Veliki Get sbi je jedinstven portret vremena koji na elegantan i ciničan način oslikava svoje doba u kojem se i danas može mo Nekeprepoznati.velikeljubavi mogu biti i platon ske. Takva je ona između kradljivice knjiga Lizel i njenog prijatelja Rudija u istoimenoj knjizi Markusa Zusaka. Zu sak smešta radnju na najokrutnije me sto i u najstrašnije vreme, u nacističku Nemačku, poveravajući pripovedački glas samoj Smrti. Kradljivica knjiga je priča o potrebi za čitanjem i posedo vanjem knjiga, prepletena ljudskim ži votima i potrebi za iskrenom ljubavi i prijateljstvom. Lizelin odnos sa Rudi jem je izrastao od kompletnih strana ca do najboljih prijatelja koji jedno dru gom bezgranično veruju. Rudi je čak skočio u hladnu reku kako bi dohvatio knjigu do koje je Lizel veoma stalo, a ukrali su joj je i bacili dečaci iz komši luka. Zlatni dečak, partner u krađama, pravi drug, Rudi će ostati zauvek že ljan Lizelinog poljupca. Velike ljubavi mogu biti i neostvarene. Mnogi smatraju da su pravi par u knjizi Male žene Luize Mej Olkot Džo i Lori, koji zapravo nikad nisu bili zajedno. Džo i prvi komšija Lori su osetili pove zanost od prvog susreta i brzo postali najbolji prijatelji, ali njihov odnos je za Lorija i više od toga. Nakon što je Džo odbila njegovu bračnu ponudu, plaše ći se da će izgubiti svoju nesputanost, S vremena na vreme naiđemo na ljubavnu priču koja nas toliko osvoji da postane više od knjige koju smo pročitali –postaje doživljaj koji pamtimo nezavisnost i priliku da piše, Lori će se oženiti Džoinom sestrom Ejmi, koja se bolje uklapa u njegov svet. „Kada sam je prvi put video, sat mi je stao!“ Ovako počinje Una, kultni ro man Mome Kapora, intrigantna pri ča o ljubavi univerzitetskog profeso ra i studentkinje. Kako autorova ćer ka Ana kaže u predgovoru Laguni nog izdanja, „Una je ljubavni roman, ali je ljubavna priča u njemu najma nje važna. Mnogo je važnije sve ono što je prati. To je pre priča o suštinskoj ljudskoj potrebi za slobodom, koja se, u vreme kada je ova knjiga nastala, skupo plaćala. Oni koji u ovoj knjizi budu želeli da vide samo ljubavnu pri ču, pročitaće je u jednom dahu navi jajući za srećan kraj. Drugi će pronaći mnoge sličnosti sa nekim etičkim pita njima s kojima se i dalje suočavamo. Možda baš zbog toga Una nastavlja svoj život i danas, pronalazeći novu publiku uprkos vremenu i okolnostima koje se menjaju.“ Bez obzira na to da li su se ovi paro vi zaljubili na prvi pogled, ili im je za to bilo potrebno vreme, ili ćemo se u vezi sa njihovom pričom zauvek pita ti „šta bi bilo kad bi bilo“, jedno je si gurno: ovim ljubavima vraćaćemo se iznova i iznova kako bismo čitali pre lepe knjige o svemu onom što velika ljubav može da učini za naš život. ■

10 Piše: Toni Parsons Prevod: Nenad Dropulić

Pet prilika zaljubavpravu

Sedam godina vernosti su, u biološ kim terminima, zapravo četiri godine vernosti, kaže Fišerova. Stvorimo ono što antropolozi zovu „veze para“, pro dužavamo vrstu, a onda se zagrejemo za nekoga na poslu. Evo najveće mi sterije ljubavi – na svetu ima sedam milijardi ljudi, a naša prava ljubav slu čajno radi za obližnjim stolom. Zato što pronalazimo ljubav tamo gde Vrlomožemo.mali procenat seksualnih susreta rascveta se u ljubav. No svaki sek sualni partner je na audiciji za ljubav nečijeg života. Neizbežno, moramo da prođemo kroz mnogo beznadežnih pokušaja zarad velike nagrade na kra ju ljubavne duge. A kad se ljubav okonča, ništa nije važnije nego pronaći je ponovo.

Kad sam bio mali i nisam ništa znao o ženama, životu i ljubavi, pročitao sam roman od hiljadu strana o muškarcima koji su bili struč njaci za sve to. Odavde do večnosti Džejmsa Džonsa verovatno je najbolja knjiga o vojnicima svih vremena. Ali taj roman, iako počinje zlostavljanjem u kasarni a završava japanskim napa dom na Perl Harbor – ipak nije knjiga o ratu. Njena najvažnija tema je ljubav, tačnije, koliko puta čovek može da do živi ljubav pre nego što mu vreme iste kne – istinsku ljubav, onu na kojoj želi mo da izgradimo život, ljubav koja nas okreće naglavce, ljubav koju prepo znamo čim je vidimo. Džejms Džons je Bilo da tražimo ljubav, borimo se da je spasimo ili čeznemo za onom koju smo izgubili, naš život se meri našom potragom za ljubavlju. A vreme ističe, upozorava nas slavni pisac ParsonsToni

U romanu Odavde do večnosti nared nik Vorden veliku ljubav doživljava sa tridesetak godina – dovoljno mlad da baci srce i dušu pred noge voljene žene, ali dovoljno star da zna da vre me uvek ističe.

■

znao ono za šta je meni bio potreban čitav život da saznam. Ljubav se neće događati stalno. Dok se narednik Vorden poslednji put odvozi od svoje udate ljubavi, on broji koliko puta je istinski voleo neku ženu i koliko će ga puta ljubav možda pono vo „Petpronaći.pravih ljubavi, Pet važnih. Za ko liko godina? Za šesnaest godina. Ako bude imao sreće, možda će mu ostati dovoljno vremena za još dve, možda tri, pre nego što previše ostari...“

„Ženka šimpanze u teranju prići će mužjaku, podići će zadnjicu do njego vog nosa i povući će ga na noge da se pare. Kad završi, pariće se s gotovo svim mužjacima u zajednici.“

Siguran sam da smo svi bili na takvim sastancima. Ali Helen Fišer kaže da svi mi, bilo da smo obrasli perjem ili kr znom, i ljudi i životinje – sanjarimo da je to Ono pravo. Nevolje nastaju kad se ispostavi da je san o ljubavi samo još jedan privid. „Mi tražimo pravu ljubav, nađemo nje ga ili nju i smirimo se. A kada se čaroli ja rasprši, um počinje da luta.“

Srce je mišić i nosiće nas prema ljuba vi dok ne prestane da kuca. Uvek postoji ljubav za čitav život. Sre ćan je onaj muškarac kome životna ljubav nije prva, nego poslednja. No ne oslanjajte se na to. Ljubav za čitav život je stvarna, ona postoji, uvek ima ljubavi koje nadmašuju sve ostale – ali gorka istina glasi da ona može da se pojavi bilo kada.

otprilike tačno, ali ne bih odba cio mogućnost greške od deset godina manje ili više. No po tome razlikujemo životnu ljubav od svih ostalih. Prepo znajemo je čim je ostavimo iza sebe.

Naše živote definiše ljubav – ili odsustvo ljubavi. A čak i kad podozrevamo da će se sve završiti u suzama, mi i verujemodalje Učinićemo sve za ljubav. Najokore liji cinik preokrenuće svoj život zbog ljubavi. Čovek koji je doživeo sve, nanosiće neizreciv bol najbližima i proguraće svoje srce kroz mašinu za mlevenje – a sve to zbog ljubavi. Ne čak ni zbog ljubavi, nego samo zbog nagoveštaja ljubavi, zbog nejasnog predosećaja da će možda imati još jednu priliku. I zbog nade da će ovog puta ljubav potrajati. Ljubav će nam zamagliti razum. Ali život je sablasno prazan bez ljubavi. Naše živote definiše ljubav – ili odsu stvo ljubavi. A čak i kad podozrevamo da će se sve završiti u suzama, mi i dalje verujemo, zato što drugačije ne možemo. A kakva god da je mera našeg uspeha, znamo da je sve bez vredno ako nemamo nekoga ko nam uzvraća ljubav. Pa šta i ako se ljubav ugasi? Pa šta ako ona pobegne sa na šim najboljim prijateljem? Pa šta i ako ona krene iznova s nekim bogatijim?

Dok me je čitav život još čekao, ovo otkriće pogodilo me je kao malj, ali još tada sam prepoznao zvonki zvuk istine. Postoji konačni broj puta kada muškarac može da voli. Broj je jedno cifren, to je sigurno. Koliko god sek sualnih partnera imali, broj žena koji istinski volimo nije dvocifren, osim ako ne lažemo sami sebe – i njih. Za svoju knjigu Anatomija ljubavi: Isto rija preljube, monogamije i razvoda u prirodi Amerikanka Helen Fišer, antro polog, proučavala je sve faze ljubavi i pronašla je u životinjskom carstvu beskrajne odjeke naše potrage za lju bavlju.

EKSKLUZIVNOKOLUMNA

„No podozrevao je nekako da nijed na neće dorasti ovoj koja mu je došla sada, sa tridesetak godina. Podozre vao je, plašio se, da će ova ostati naj Zvučibolja.“

Nestašni momci svetske književnosti

11 TEMA

■ TEMA

Piše: Iva Burazor Nekad su pogrešno shvaćeni, nekad opasni, ali književni mangupi su uvek neodoljivi Jeste, oni su problematični. Jeste, oni su nezreli. OK, neki su možda i prodali dušu đavolu. Ali da bi izdržali test vremena i uprkos manama postali dragi, a nekima možda i omiljeni junaci, ovi nevaljali momci moraju da imaju ne što. A to nešto je potencijal za iskupljenje. Dobro srce ispod grube spoljašnjosti. Ili, jednostavno, dar da nas nasmeju kad se pojave na stranici jer uz njih čitanje nikad nije dosadno. Izdvojili smo pet junaka koji su nam zapali za oko (iako možda ne bi trebalo). Faustovski pakt kojim Dorijan Grej prodaje dušu za večnu mladost i njegova narcisoidna zagledanost u portret kao refleksiju lepote svog tela, a potom i kao hroniku propasti svoje duše, predstavljaju mitski okvir u koji Oskar Vajld u knjizi Slika Dorijana Greja smešta svoju sliku o autodestruktivnom porivu vikto rijanske kulture. Dorijanov stav da su lepota i čulne senzacije jedino što vredi na ovom svetu imaće za posledicu moralni sunovrat junaka, nemogućnost da ostvari bilo kakav kvalitetan odnos i previše kasno pokajanje, jer kad jednom prodate dušu đavolu, svaka cena za ispunjenje želja biće previsoka. Još jedan Grej opseda umove čitateljki širom sveta. Iako „žive“ u različitim epo hama, osim prezimena, Kristijanu Greju i Dorijanu Greju je zajednička i auto destrukcija od koje ne mogu da pobegnu i želja za iskupljenjem. Kristijan Grej, junak serijala Pedeset nijansi, sivooki je, prelepi, moćni poslovni muškarac, koga muče mračne želje i opsesivna potreba za kontrolom, ali koji skriva veliki bol. Kada upozna studentkinju književnosti Anastaziju Stil, Kristijan će pomisliti da će mu ona pomoći da izađe na kraj sa svojim demonima. U romanima Grej, Mračnije i najnovijem Oslobođeni E L Džejms pronicljivo i uverljivo predstavlja veliku završnicu uzbudljive trilogije iz Kristijanovog ugla. Nije se libila da dočara sve što ga najviše muči, čega se stidi i plaši. A upravo uvid u njegove misli čini ovog književnog junaka veoma neodoljivim. Hari Hule je glavni junak krimi serijala norveškog pisca Jua Nesbea. Hule je briljantan i pomalo opsesivan policijski detektiv koji se koristi neuobičajenim i ponekad nelegalnim metodama u svojim istragama. Lečeni alkoholičar sklon depresiji, Hule ima malo prijatelja i često se sukobljava sa kolegama. Iako je u jednom trenutku postao svestan svog problematičnog ponašanja i napustio policijsku službu, uvek pronalazi razlog da pomogne u istrazi, čak i kad sebe ili bliske osobe izlaže velikoj opasnosti. Hari čas jeste čas nije u vezi sa Rakel, čiji sin Oleg doživljava Harija kao očinsku figuru. Iako na papiru deluje da ovakav književni junak i ne može baš da pobere simpatije, brojke govore suprotno –serijal o Hariju Huleu je prodat u preko 50 miliona primeraka širom sveta. Danijel Kliver je jedan od glavnih junaka književnog i filmskog serijala Dnevnik Bridžet Džouns. Zamišljen kao antipod „idealnog“ muškarca otelotvorenog u liku Marka Darsija, Danijel je sve ono što se smatra momkom iz košmara: ispod seksi, šarmantne, zavodljive spoljašnjosti leži prepredeni ženskaroš kome je najbitnije da zabeleži novu „recku“ na svom spisku osvajanja. Danijel, velika zverka u svetu izdavaštva, ne preza ni od čega kako bi osvojio srce koleginice Bridžet, da bi na i najmanju pojavu bliskosti i ozbiljnih emocija pobegao glavom bez obzira. Mogli bismo zameriti Bridžet što ga nije ranije prozrela, ali koja devojka se nije barem jednom opekla na „lepo pakovanje, a unutra ništa“? Da ne pišu samo stranci o muškim „nestašlucima“, dokaz je knjiga Zona Zamfi rova Stevana Sremca. Da je živeo u moderna vremena, vešti kujundžija Mane bi prenebregnuo staleške razlike i verovatno iskoristio sve prednosti društvenih mreža kako bi se približio mladoj Zone, čorbadžijskoj ćerki, objavljivao svoju ljubav na sva zvona sa heštegom #zonaimanezauvek, ali ovako je morao da sa svojim prijateljima osmisli ultimativnu zvrčku kako bi za sebe osigurao „nevestu najlepšu od svih“. Priča o tome šta se dogodi kada se u ljubav dvoje mladih umeša svako ko ne bi trebalo, posle mnogo peripetija ipak ima srećan kraj i važi za jednu od najlepših ljubavi u domaćoj književnosti.

Razgovarala: Iva Burazor Foto: Kate Gabor Simonu Arnstet, spisateljicu i psi hologa, predvodnicu švedskog romantičnog talasa koji u svetu stiče sve veću popularnost, čitaoci u Srbiji upoznali su kroz romane Sve ili ništa i Samo još malo, koji nisu tipičan čiklit, već su i društveno an gažovane knjige, jer ukazuju na neke važne probleme sa kojima se i žene i muškarci u savremenom društvu Simonasusreću. je suosnivač Švedske aka demije romanse, književne akademi je čiji je cilj da promoviše žanr ljubav nih romana u ovoj zemlji poznatoj po trilerima. Glasnogovornica je knjiga koje pišu žene, za žene, o ženama. A takve su i njene junakinje – pomalo netipične za žanr čiklita: samosvesne, trezvene, odgovorne, sa jasnim ciljem pred so bom. Taj cilj ne mora uvek biti ljubav za sva vremena, ali mora da bude priča sa srećnim krajem. Kako i zašto ste se opredelili da pišete ljubavne romane? Nema mnogo skandinavskih autora ovog žanra. Znam! Ponekad ne mogu da verujem da sam to uradila! Da sam počela da pišem romanse i da su moje knjige pronašle put do čitalaca.

Niko nije verovao u švedske ljubavne romane kada sam počinjala, a sada je to žanr koji cveta

O

OBOŽAVAM DA PIŠEM

zahvaljujućizaživeoautorkiSimoniArnstet,kojauintervjuuza

Bukmarker priča o izazovima koje posao pisca nosi sa sobom i otkriva zašto je mnogo teže napisati srećan nego tužan kraj

12 INTERVJU

Ljubavni roman je u Švedskoj

Jednom ste izjavili da je mnogo teže napisati priču sa srećnim krajem nego krimi misteriju. Šta ljubavnu priču čini težom za pisanje?

JAKIM ŽENAMA

Obožavam da pričam o ovome! Zaista mislim da mi je lakše da napišem sve te jezive stvari, da pišem o ubistvima i haosu, nego o poljupcima i erotici.

Dok sam odrastala, uvek sam mislila da ću pisati nešto drugo, možda krimi romane ili književno zahtevnije žan rove. Ali jednog dana mi je sinulo: ja OBOŽAVAM da čitam o jakim žena ma, ljubavi, humoru i strasti, i apso lutno žudim za optimističnim krajem. Trebalo bi tako nešto da napišem. Švedski ljubavni roman. Počelo je kao hobi, radila sam i imala dvoje male dece, sedela sam za kuhinjskim stolom dok sam pisala, ali je to prera slo u sveprožimajuću strast.

Takođe verujem i da je mnogo lakše napisati nesrećan ili tragičan kraj. Napisati romantičnu scenu, ljubavnu priču sa srećnim krajem je, barem za mene, mnogo teži, veći izazov. Sma tram da pisanje o sreći zahteva više iskrenosti. Čitaoci će prozreti pisca koji nije iskren. Mislim da morate da budete stopostotno autentični i hrabri da biste pisali o ljubavi, strasti, ali i da biste napisali srećan kraj priče. Licencirani ste psiholog i kogni tivno-bihevioralni terapeut. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo pri stvaranju priča i kreiranju likova? Ovo je odlično pitanje! Baš sam o tome nedavno razgovarala sa prijate ljima koji su pisci. Kao psiholog, na vikla sam da se bavim „detektivskim poslom“ da bih otkrila istoriju, iskustva i konflikte neke osobe. Ta veština mi je vrlo korisna kao piscu pri stvaranju uverljivih i složenih likova, koji će se pritom dopasti čitaocu. Znam mnogo o tome kako ljudi reaguju u različitim tipovima situacija i kriznim momenti ma. Volim i da ubacujem psihologe u svoje romane, uvek budu veoma kul i superpametni (smeh). Vaša junakinja Leksija iz knjige Sve ili ništa nije tipičan glavni lik ljubavnih romana, ona ne potpada ni pod fizičke ni pod psihičke ste reotipe koji se vezuju za ovaj žanr. Mislite li da su zato mnoge čitatelj ke mogle da se poistovete sa njom i njenom pričom? Gospode, prosto obožavam Leksiju! Sa njom baš možete da se poistove tite, zar ne? Ona je jaka ali ranjiva, pametna ali brižna. I strastvena, i do bra, i na mukama. U stvari, mislim da je ona vrlo moderna junakinja ljubav nog romana, puna mana, ali i veoma srčana i odlučna da uspe na poslu koji je izabrala i koji voli. Lično više volim da čitam o ženama sa kojima mogu da se poistovetim. Mnogi misle da su junakinje ljubavnih romana u očajničkoj potrazi za ljubavlju, ali za mene su one nešto sasvim suprotno. One žele da postanu najbolje verzije sebe, one su sposobne, željne da budu samodovoljne i nezavisne. Za mene je junakinja ljubavnog romana „žestoki kolačić“. I neko sa kim može te da se poistovetite. Mislim da zato čitaoci vole ove priče. Šta je pisanje unelo u Vaš život, šta ste novo naučili pišući? Pisanje mi je sve na svetu. Imam dva odrasla sina i naravno da su oni ljubav mog života, ali pisanje je odmah na drugom mestu. To je kao disanje. Potrebno mi je. Od kada sam postala pisac, a isključivo se time bavim od 2013, postala sam svesna svojih vrednosti, shvatila do čega mi je stalo u životu, a šta mi nije po trebno. Trudim se da živim u skladu sa sobom. Takođe sam naučila i da verujem svojim instinktima. Niko nije verovao u švedske ljubavne romane kada sam počinjala, a sada je to žanr koji cveta. Šta čitaoci mogu da očekuju od Vašeg drugog romana Samo još malo? Oh, obožavam ovu knjigu! Moji čita oci mogu da očekuju još jednu juna kinju „na mukama“, Stelu. Obožavam sve svoje likove, i muške i ženske, i u svaki unosim delić sebe. U Samo još malo upoznajemo Stelu koja ostaje bez momka, posla i kuće za veoma kratko vreme. Ona je gradska devoj ka puna samopouzdanja, voli svoje štikle i markirane torbe, ali ova de šavanja će potpuno poremetiti njen život. Ona beži u malenu brvnaru u gradiću u kojem je odrasla njena veo ma misteriozna i zahtevna majka.

13 INTERVJU

Tamo će Stela upoznati jednog tužnog, ekološki osvešćenog farmera. Oboje moraju ozbiljno da porade na potrazi za smislom. Bilo mi je vrlo zabavno dok sam pisala ovu knjigu! Dosta sam istraživala. Za čime kao čitalac tragate u knjigama? Mislim da tražim isto što i većina či talaca: dobru priču koja vas „ne pu šta“, zanimljive glavne junake, sjajne sporedne likove, mnogo humora, pa metne i brze dijaloge, ljubav, strast, osećaj hitnosti i SREĆAN KRAJ. U stvari, volim da čitam isti tip knjiga kakve i pišem: romane sa mnogo strasti, mnogo humora. Ali takođe uživam i u dobrom krimi romanu ili zanimljivoj biografiji. Čitam mnogo, različite tipove knjiga. Verovatno sam poprilično tipičan čitalac. Koji su Vaši omiljeni pisci ili autori na koje se ugledate? Čitam mnogo, i imam mnogo omilje nih pisaca! Na primer, švedske au torke Osu Helberg, Saru Luvestam i Emu Hamberg, američke spisateljice ljubavnih romana Tesu Der, Džuliju Kvin i Ališu Rai, autorku krimi romana Karin Sloter, romanopisca Lijen Mo rijarti. Imam gomile i gomile knjiga, posvuda. Na čemu trenutno radite? U Švedskoj je nedavno objavljen moj roman Kraljica noći. Ali takođe radim i na nečemu sasvim novom. Obično ne govorim nikome na čemu trenutno ra dim, zato što mi se čini kao da mi deo energije nestane svaki put kad pričam o tome. Ali mogu mojim srpskim čita ocima malo da zagolicam maštu: prvi put nakon mnogo godina vraćam se svojim spisateljskim korenima… ■ Mnogi misle da su junakinje ljubavnih romana u očajničkoj potrazi za ljubavlju, ali za mene su one nešto sasvim suprotno. One žele da postanu najbolje verzije sebe

PISANJE JE MOJA

Mislim da je kraj puta i sam kraj života. Put traje dokle god smo živi ili bi bar tako trebalo da bude. Vaš roman nema „happy end“. Da li je priča bez srećnog kraja odraz sveta u kome živimo, produkt mo dernog života? Nije. „Happy end“ je izostao zbog su gestije urednika i recenzenta a ja sam želeo da Balada ima srećan kraj. Ma da, ovako je verovatno ispalo bolje. Postoji li neka nova tema koja Vas okupira, a o kojoj biste pisali?

Pisac i psihoterapeut Marko Braković priča za Bukmarker zašto je Balada dekadenta jedan od retkih muških ljubavnih romana u Srbiji i kako je i čitaocima, ali i njemu samom pomogao da bolje razumeju muško-ženske odnose

Do kakvih ste novih spoznaja došli pišući ovaj roman, kada su u pitanju muško-ženski odnosi? Ovaj roman je u manjem delu i filo zofski esej, pa sam u deset zaključa ka sumirao sva nova saznanja o sebi i svetu oko mene. U čemu se sve ogleda dekadencija u Vašem romanu? U samom ponašanju (ne razmišljanju) mog alter ega, ali i u fenomenima sa vremenog društva. Ipak, čini mi se da sam ja bio malo dekadentniji od uku pne kulture današnjice. Ovo je i „road“ roman koji čitaoca „vozi“ ne samo od tačke A do tač ke B na geografskoj karti već i na emocionalnoj mapi. Šta je na kraju puta? Ima li uopšte kraja taj put koji glavni junak ove knjige prolazi?

Koje je, po Vašem mišljenju, najin trigantnije delo domaće ili svetske literature, kad su u pitanju muš ko-ženski odnosi?

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Zoran Lončarević

Za kraj, šta Marko psihoterapeut ima da poruči Marku piscu, i obrnuto? Oni su dobro koordinisani pa nema mnogo neusaglašenosti. ■

već ljubavna priča iz muškog ugla, kakvih kod nas nema mnogo. Zašto je tako, zašto muškarci ređe pišu ljubavne romane? Verovatno zbog toga što su muškarci vaspitavani da manje pokazuju emo cije i slabost. Uz to, muške pisce vi še okupiraju neke druge teme i žanro vi. To je bio jedan od razloga što sam odabrao ovaj žanr, uz to sam stručan u toj oblasti, pa sam u romanu analizi rao i samoga sebe, što sam smatrao poštenim i zanimljivim. Do čega ste došli u toj analizi? Koliko Vam je pomoglo pisanje ove knjige? Svaki roman je i lična katarza, pa se nekako osećam rasterećeno kada ga napišem. Pisanje je za mene neka vr sta abreakcije.

SAMOANALIZA

za RAS

14 INTERVJU

Nakon knjiga Fejsbuk predator, Tablet i Ljudski aparat, u knji ževnoj karijeri Marka Brakovi ća, pisca i psihoanalitičara, došao je trenutak za ljubavni roman, i to najlič niji do sada. Balada dekadenta, knji ga koja čitaocima pruža mogućnost da shvate seksualnost, strast, dileme i unutrašnji svet muškarca, nije autobi ografija jer ima i fiktivnih elemenata, ali piscu je pomogla da na zanimljiv način preispita svoj ljubavni život. Zašto je došao trenutak za pisanje lične priče? Ovo je moj četvrti roman ispovedne proze, tako da meni ova forma nije strana. Zapravo je moj život od samog početka glavna osnova i inspiracija na koju kasnije nadograđujem fikciju ili autofikciju. Ipak, Balada dekadenta je moj najličniji roman, bez ikakve sum nje. Želeo sam da napišem muški lju bavni roman, i to tokom lične ljubavne krize, pa je to bio okidač da sednem da pišem. Knjiga ipak nije autobiografija. Koli ko je teško razdvojiti to prilikom pi sanja? Kako u Vašem slučaju izgleda proces stvaranja knjige? Ovo je autobiografija sa autofiktivnim delovima, koji su zastupljeni u manjoj meri. Zabavno i zanimljivo je da, kada danas pročitam, ili na internetu nale tim na delove iz svojih starih romana, nisam odmah siguran da li se to zai sta desilo ili ne. Ovo se najviše odnosi na ženske likove kojih je uvek mnogo (smeh). Balada dekadenta je ljubavni ro man. Ali nije običan ljubavni roman,

Uvek imam na lageru četiri ili pet knji ga. Čekaju me autobiografija Vudi ja Alena Apropo ničega, Snovi Žarka Trebješanina, kao i zanimljiva studija Zašto narodi propadaju?

Odlično pitanje. Mnogo sam knjiga, što iz oblasti beletristike što iz publicistike, pročitao u svojoj karijeri. Ima tu mno go toga dobrog, ali recimo da mi je ro man Žene velikog Bukovskog ostavio poseban utisak. Što se domaće litera ture tiče, Jovo Toševski je mnogo toga dobrog uradio, a ne smem zaboraviti i pomalo zapostavljenog Jovicu Stoja novića.

Koje knjige se nalaze na Vašoj listi „obavezno pročitati u 2022. godini“?

Na umu mi je zbirka zanimljivih priča, ali i nastavak Balade. Međutim, neću skoro sesti za laptop. Napraviću pau zu od godinu dana.

u svojoj Barskoj hronici pominje Prehvalu, kći raškog župana Ljutomi ra, koja je bila majka i baka budućih vladara srpske kneževine. Za stva ranje ostalih ženskih likova pomogli su mi istorijski podaci, kao u slučaju kneginjice Višeslave Hvostanske, lo gika kao u slučaju supruga Petra Goj nikovića, Pavla Branovića i Zaharija Pribislavljevića, kneginje Teodore, Anke i Justine, i mašta kao u slučaju dukljanske kneginjice Vojke i neret ljanske kneginjice Miroslave.

15 AKTUELNO SAMOSVESNE RODOLJUBIVEI

Piše: Biljana Gojković

Došavši na vlast, knez Petar Gojni ković sklopio je savez sa bugarskim carem Simeonom i severnodalmatin skim knezom Muncimirom Trpimirovi ćem, po mojoj pretpostavci oženivši njegovu sinovicu Teodoru Zdeslavić. Ista logika me je vodila i u pogledu kneza Pavla Branovića. Jedina dva bugarska vazala u srpskim zemljama sklopila su savez, tako što je veliki srpski knez Pavle oženio Anku, ćerku zahumskog kneza Mihajla Viševića.

Došavši u Srbiju u svojim tridesetim godinama, Zaharije Pribislavljević je svakako već bio oženjen, i to romej skom patricijom iz Carigrada koja se u romanu naziva Justina. Teodora je po ocu žena iz naših kra jeva, ali rođena i odrasla u izgnan stvu u Carigradu. Njeni koreni su bili prekriveni debelim slojem vizantijske raskoši i vaspitanja. Bilo mi je zani mljivo da pratim njen povratak u za vičaj zbog udaje za srpskog kneza Petra Gojnikovića. Isto kao i Zaharije došla je u Srbiju protiv svoje volje, a onda joj je ljubav prema suprugu ot klonila sve slojeve stečene u Vizantiji i razotkrila njen slovenski koren.

I nakon gubitka sina i muža, do kraja života ostala je srpska kne ginja. Za razliku od nje, zahumska kneginjica Anka zaljubila se u svog supruga pre no što ga je videla jer je bio srpski veliki knez. Svojim izgledom i ponašanjem knez Pavle Branović joj je imponovao, ali nje gova sklonost preljubama zaledila je njena osećanja i učinila je ljubo mornom i ogorčenom. Slično njoj, i ćerki malog vizantijskog patricija Justini laskalo je kneževsko zvanje supruga Zaharija, ali njegovi koreni i postojbina ostali su za nju nešto ne shvatljivo i tuđe. Kneginjica Vojka i Miroslava su verovatno najpoetičniji likovi u romanu. Prva, ćerka dukljan skog kneza i verenica Belo-Pavla vene čekajući da njen junak odredi dan venčanja. Druga, unuka neret ljanskog kneza Družaka, čami kao ptica u kavezu, dok njen deda bira odgovarajućeg mladoženju za nju. Propast njene kneževine i porodice donosi joj veliki bol, ali i slobodu. Obrevši se na ostrvu Korčuli u kući najslavnijeg neretljanskog gusara Slavomira, ona se prvi put suočava sa životnim strahotama, ali i sa slo bodom i ljubavlju. Tu je još mnogo ženskih likova, ali među svima njima hvostanska kne ginjica Višeslava se odvaja svojom „muškom“ energijom. Kao jedino dete svog oca, hvostanskog kneza Negoslava, odgajana je kao nasled nik kneževine, samosvesna, nespu tana, hrabra i borbena. Ona će sa glavnim muškim likovima ravnoprav no stati na branik svoga otačastva u borbi za slobodu srpskog naroda od bugarskog zavojevača. ■

Serijal knjiga o prvoj srpskoj dinastiji Višeslavića (dosad su objavljeni romani Veliki knez, Kletvenik i Preobraćenik) autorke Biljane Gojković donosi na književnu scenu izvrsne ženske likove, a ona nam otkriva kako je dolazila do podataka o njihovim životima Čitajući istorijske romane iz dru gih evropskih zemalja, shvatila sam da oni imaju mnogo veći domet od suvoparne istoriografije. Mnoge engleske, francuske, ruske i istorijske ličnosti drugih zemalja nika da ne bismo zapamtili sa časova isto rije da nije bilo slavnih pisaca koji su ih oživeli u svojim romanima, a onda još bolje, scenarista i reditelja koji su snimili filmove o njima. Želja mi je bila da pokušam isto sa srpskom istorijom. Zašto dinastija Vi šeslavić? Zato što je prva, zato što je oformila državu Srbiju koju su Nema njići nasledili, ali sa nešto izmenjenim granicama. Poslednji moravski knez držao je samo dve župe Hvosno i Drškovinu u današnjoj Metohiji, dok se njegova udovica Mara Višeslava, da bi zašti tila preostale dve župe od bugarske okupacije, pripojila kneževini Višesla vića. Njeno ime, koje je zabeleženo na jednom nadgrobnom spomeniku na Hvosnu, inspirisalo me je da stvo rim lik svoje glavne junakinje Višesla ve, koja je svoju samosvest, rodolju bivost i hrabrost nasledila od svoje prabake. Izgubivši i svoje poslednje dve župe osvajanjem bugarskog cara Simeona, kroz ceo roman ona se bori da povrati ono što joj pripada. Većina muških likova u serijalu spo minje se u istorijskom delu O narodi ma vizantijskog cara-istoričara Kon stantina Sedmog Porfirogenita i Bar skoj hronici iz XII veka. Sa ženskim likovima je išlo mnogo teže. Konstan tin Porfirogenit ne spominje nijednu žensku ličnost, dok Pop Dukljanin

AKTUELNO

Anđeli neće sići sa nebesa je knjiga mitskih prizora skrnavljenja ljudsko sti, ali ono što čitaoca osnažuje i čini zrelim jeste piščeva sposobnost da pokaže neprikosnovenost ljudske prirode, njegovu moć da prihvati sudbinu kao sopstveno iskušenje i da ga prevaziđe tako što će sačiniti spomenik životu. Priče u njoj prika zuju sudbinu logoraša bez ublaža vanja, ali sa neverovatnom snagom pisca Lebovića koji je životni zadatak pronašao u podvigu preživljavanja, u bezbroj puta dokazanoj istini da u ne mogućim okolnostima ostaje živ onaj ko ima razloge da živi. Iskustva logoraša zajedno sa psiho terapeutom Viktorom Franklom, koji je svoje zlohudo logorovanje pretočio u jedinstveni metod lečenja pokazuju da je, za razliku od onog što očeku jemo od života, jedino važno šta život očekuje od nas. U prizorima smrti i propadanja prerano sazrelih vršnjaka iz dečjih baraka sa kojima se oprašta na svakoj stranici, Đorđe Lebović je, često crnohumornim načinom spre mnim da oduva najblažu pomisao na patetiku strave, na tragu onoga kako je Alber Kami svojim Mitom o Sizifu podvukao čovekovu sposobnost da uporno gura kamen uz brdo, videv ši njegovu svemoć u pristajanju na guranje a ne u prebacivanju kamena preko brda. Ova Lebovićeva autobiografska knji ga, kao i prethodni roman Semper idem, jeste pismo čoveka istorije. Knjiga ne toliko za javnost koliko intimno svedočenje onome ko je u stanju da ćuti, sluša i razume, posve ćena čitaocu stavljenom u poziciju anđela lišenog licemerja i lažne skru

Foto: Nikola Ilić

šenosti, posmatraču pred ogledalom u kojem vidi sebe i nema šta sebi da poruči jer nam jedino oni drugi daju svojstvo. Nažalost, naše pravo lice sve se više odslikava u istoriji za koju smo bespovratno vezani iako naši životi traže drugačija pokrića od onih koja nudi istorija. U njoj smo izgubili dostojanstvo bića koja su predodre đena da žive neistorijski i večno. Davno, bili smo putnici koji slučajno nalete na prizore nasilja. Neko psuje, neko zatvara oči i gnuša se, neko gleda kako da se izvuče. Posle ovakvih knjiga nepovratno smo gurnuti u uloge koje moramo odigrati otvorenih očiju, pozvani da spasa vamo i osvećujemo, da počinjemo iz početka, golom rukom rasterujući dim posle bitaka ili onaj iz logorskog dimnjaka. I dalje ne verujemo da je tako nešto moguće. Zar postoje ljudi koji su radili tako nešto? To su uradili naši?! Ne, tako nešto nije moguće, tako nešto naši ne rade, u pitanju je obična propaganda. Naši ili njihovi, to u Lebovićevoj knjizi u kojoj su likovi zločinaca izostavljeni, nije ni važno, jer pisac posle svega što je doživeo postavlja pitanje šta dalje uraditi sa Sintagmaživotom. smisao života, prilično istrošena od svakodnevne banalne zloupotrebe, u ovoj knjizi o savre menoj epohi stradanja i odiseji po uzburkanim tesnacima čovekove sposobnosti da drugome čini zlo ali istovremeno i o njegovoj natprirod noj moći da zlo izdrži i ide dalje, čak naporedo sa bližnjim sposobnim da povređuje, opominje i dobija obra zloženje u savetu: Ako znaš zašto, pronaći ćeš kako. ■ Ovo je knjiga mitskih iskosti,skrnavljenjaprizoraljud-alionoštočitaocaosnažuječinizrelimjestepiščevasposob-nostdapokaženeprikosnovenostljudskeprirode,njegovumoćdaprihvatisudbinukaosopstvenoiskušenje

CRTANJEPOPEPELU

O izuzetnom delu Đorđa Lebovića Anđeli neće sići sa nebesa, knjizi o savremenoj epohi stradanja i odiseji po uzburkanim tesnacima čovekove sposobnosti da drugome čini zlo, ali i da zlo izdrži, piše LjubicaknjiževnicaArsić

Iako, po mišljenju pisca, „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“ sa logorašima pretvorenim u žive kosture za čije stradanje od gladi, bolesti, iscrplje nosti na pozornici zločina jezik ne nudi odgovarajuće snažnu reč, knjige Đorđa Lebovića, daleko od bilo ka kve pomodne idilične slike o „čoveku zaljubljenom u ljubav“, koji je sve manje oseća dok sve više čezne za njom u neprestanom jalovom pokliču kako treba da usreći druge i sebe, privlače mnoštvo čitalaca. Zašto je to tako, kad ljudi nerado prihvataju da ih neko podseća na istinu o životu kao mogućem tegobnom uspinjanju kroz krugove pakla?

16 ARSIĆLJUBICEKNJIŽEVNICEPERAIZ

Ne može to tako, rekao je prijatelj i član uredništva, em upola kraće, em sve nešto glumiš običnost i skro mnost. Daj to malo autoritativnije, samouvjerenije, programatskije, ku žiš? Okej, rekao sam opet, oboružao se stručnom literaturom s police, pa nakljucao devet tisuća najdosadnijih i najbezveznijih znakova u životu. I –bingo! Em je honorarčić sjeo, em se nitko živ na planeti nije na taj tekst ni treptajem osvrnuo... Osmi povjerenik fenomen je na više razina, ali meni je i dalje najdraža ona na kojoj se naknadno ostvaruju, u zbilji, ludorije koje sam izmislio na tom izmaštanom otoku Trećiću. Reci mo, u romanu se jedan lik, državljanin BiH i (barem naizgled) patološki lažov hvali kako je spavao sa Severinom, a pola godine nakon izlaska knjige, na internetu osvane onaj čuveni privatni video gdje Seve vodi ljubav sa stano vitim – državljaninom BiH! Ili nakon što 20 godina sredozemna medvjedi ca nije viđena u Jadranu, ja smjestim jedan par baš na taj Trećić, i sljede ćeg se ljeta ta toplovodna foka opet pojavi u našem moru! I to ne jedna, nego baš „bračni“ par! „Vi ste ih do zvali, hvala vam!“, mejlala mi je jedna gospođa, ozbiljna znanstvenica sa splitskog Oceanografskog instituta. Ili ono sa skladištem lijesova za najvje rojatnije skore pokojnike...

■

17 PISACATAJNE

Prije sad već skoro 20 godina iz jednog su me ozbiljnog – tada još postojećeg – književnog časopisa zamolili da, za skroman ali zato nesiguran honorar, napišem ne što nalik eseju o svojoj autopoetici. Ništa predugo, rekao mi je prijatelj, član uredništva, negdje između osam i deset tisuća Isusatimilogaboga,znakova.prošlo mi je kroz glavu istog trena čim sam potvrdno odgovorio, pa što bi to uopće bilo, ta moja autopoetika?! Imao sam dotad u biografiji tek dva ukoričena naslo va: umjereno nezapaženu zbirku pje sama Riječi iz džepova i nevjerojatno zapaženi, nezapamćeno nagrađivani roman Osmi povjerenik. Što bi bio za jednički nazivnik ispod tih dviju knji ga, osim moga imena? Cijeli tjedan slijegao sam ramenima i usitno kuc kao taj tekst, tražeći jednostavne rije či i što manje pompozne formulacije, da bih na kraju poslao cirka 5.000 znakova solidno zaokružene priče o tome kako procjenjivanje moje poe tike s veseljem prepuštam drugima, svakome tko misli da se time ima smisla i svrhe baviti. Piše: Renato Baretić Foto: Tone Stojko, Pula Hrvatski pisac Renato Baretić otkriva zašto se njegov književni život deli na pre i posle Osmog povjerenika, kultnog romana po kome je snimljen istoimeni

Mrzim jer je u dubokoj sjeni ostavio sljedeća moja dva romana, Pričaj mi o njoj i Hotel Grand, po meni jednako dobra. I sve što sam mimo njega u ži votu napravio i što ću, bude li zdravlja i volje, još napraviti, sve će to ostati u sjeni prvijenca. „Aha“, uzvratio mi je stari splitski šarmer, „ti bi, znači, više volija da ga nikad nisi napisa?“

SU

Ma, da ne smaram sad, ima još ba rem pet „predviđanja“ iz tog roma na, naknadno ostvarenih, ali o njima ćemo negdje drugo. S vremena na vrijeme obrati mi se neki „znalac“ da mi prijavi kako zna po kojem sam stvarnom otoku izmi slio Trećić. „Vis!“, kaže ponosno, a ja mu/joj odvratim s: „Da!“ Ili: „Znam, Sušak!“, a ja: „Bravo, kako ste pogo dili?“ Ili: „Veli Iž!“, a ja: „Mislio sam da nitko nikad neće skužit, svaka vam čast!“ Jednostavno – volim da su moji čitatelji u pravu. Pored svih laži koje im se svakodnevno servira ju, ta moja malecna potvrda njihove površne slutnje pričinit će im sigurno ponajmanje štete, dapače. Mrzim tog Osmog povjerenika, rekao sam lani dragom prijatelju.

To me je malo primirilo i dalo neki sitni dodatni motivčić da završim Za dnju ruku, četvrti roman, 13 godina od izlaska trećeg. U dva mjeseca, samo u Hrvatskoj, rasprodala se prva tisuća komada, a i kritike su – zasad – unisono pohvalne. Ipak, gotovo svaka u uvodu spominje Osmog po vjerenika. Je*iga... Početkom decembra Osmi povjerenik navršio je 18 godina. Sad je, dakle, punoljetan i mogu ga bez zakonskih ograničenja slati po cigarete i pivo. Ako ga slučajno prepoznate na blagaj ni i upitate bilo što o njemu, očekujte samo potvrdan odgovor. I on, naime, voli da su njegovi čitatelji u pravu.

Zabezeknuto sam ga pogledao: jesi ti normalan?! „E pa, onda muči“, na dovezao se, „eno ti ga i u lektiri i u gimnazijskim udžbenicima, šta bi još tija? Doć’ će i ovi drugi na red, po malo, znaš da autorska prava vride sedandeset godin’ od piščeve smrti, imat će ti i unuci barenko za struju platit dva-tri miseca u godini.“

UVEK U PRAVU

ČITAOCIfilm

18 LAGUNIUNOVO NOVO u Laguni 1. 2. 3. 2. Neukroćena, Glenon Dojl Dubok i podsticajan, snažan i nežan, svetski bestseler prodat u preko milion primeraka, istovremeno je intimna autobiografija i uz budljivo otrežnjenje. Ovo je priča o ženi koja je shvatila da odgovorna majka ne treba da umre za svoju decu, već da im pokaže kako se živi punim plućima.■

Čim dođe rat ili poplava, ljudi beže. Ljudi, ali ne i Trina. Gorda kao i pogranično mesto u kojem je fašistimasuprotstavljaodrasla,sekojijojne dozvoljavaju da radi kao učiteljica. ■

Poznati istoričar odabrao je pisma koja su menjala tok događaja,svetskihgovorila o bezvremenim osećanjima ili oslikavala epohu u kojoj su pisana. Neka od pisama su uzvišena i pružaju nadahnuće, druga su odbojna i uznemirujuća. ■ 5. Pisma koja su promenila svet, Sajmon Sibag Montefjore Svež i dubok analitički pogled na korenite promene koje su se odigrale u prethodne dve decenije na svetskoj političkoj sceni. Autor prati novi uspon Rusije i promenu balansa u odnosima sa moćnim svetskim silama, najpre sa Amerikom. ■ 6. Drugi hladni rat, Nikola Samardžić školskomTrinaestogodišnjipripovedačživiusirotištuuSibiruudobaslabljenjasovjetskogrežima.Udvorištu brani Vardana, koji je zbog zrelostiprostodušnosti,svojeikrhkostisavršenametasiledžija.■

Ostajem ovde, MarkoIZDVAJAMO:Balcano

1. Zaljubljen u Rim, Mark Tedesko U knjizi koja predstavlja modernu vr stu putopisa o Večnom gradu, autor nas iz poglavlja u poglavlje upozna je sa svojim sagovornicima, žiteljima savremenog Rima, kroz čiju prizmu upoznajemo, odnosno zaljubljujemo se u ovaj grad. ■

7. Prijatelj Jermenin, Andrej Makin 8. Sedamnauke,stubova Džon Gribin Autor genijalno objašnjava neverovatne tajne na kojima se zasniva našeobrazlažeživota.razumevanjeNakrajusvoje verovanje da je inteligentan život kakav postoji na Zemlji okolnostirazličitogproizvodspletaiuticaja. ■ 4. gradićjeLanskenetfrancuskiukojemseništabitno nije dogodilo čitav vek. Na lepameštana,iznenađenjeopštestižeineobičnaVijanRoše i crkveprekoputaotvara ■ Džoana Haris Odlični naslovi beletristike i publicistike obeležiće ovaj mesec –napravite svoj izbor i uživajte u čitanju

3. Luna – Mesečev osvit, Ijan Mekdonald Stotinu godina u budućnosti vodi se rat između Pet Zmajeva – pet porodica koje kon trolišu vodeće industrijske kompanije na Mesecu. Prisustvujte konačnoj borbi Zmajeva za apsolutnu vlast u finalu trilogije od koje će vam zastati srce. ■

Čokolada,

čokolateriju.

Knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Sinišu Soćanina Razgovarala: Maja Šarić | Foto: Matija Krstić

Posle trilera stiže nam drama sa elementima komedije. Kako je došlo do ove priče?

On je mladi čovek koji se vraća sa studija u svoj mali rodni grad zadovoljan sobom, s osećajem superiornosti, intelektualne i moralne, i s velikim ambicijama. Ono što tamo zatiče, okreće sve to naglavačke. Na mnogo načina. Smešno je, ali na momente i strašno. On, a i ostali likovi, svaki na svoj način, bore se za zadovoljstvo sobom, za osećaj da su bolji od drugih i za svoje ambicije, a najopasnija od svega je ta čudna sila ljubavi, koja probija sve. U tom smislu, svi likovi u romanu su Dimitrije, uključujući i životinje koje se pojavljuju. Na korici stoji: „Umetniku je dozvoljeno da uznemirava narod“. Šta to znači za uživaoce Vaše umetnosti, na koji način će ih ova knjiga „uzdrmati, pomeriti“? Ako vas neko uspešno slaže, to je zato što vam je odgovaralo da u to poverujete, da pomalo slažete sami sebe. A mi dosta lažemo sami sebe. Zato su prevaranti toliko uspešni, zato mogu da dođu do moći i visokih pozicija. Hajde da vidimo kako da doskočimo tom vrzinom kolu. Da vidimo kakvo ogoljavanje može da nam pomogne. ■

Prethodni roman Ubisvet ima ubistva, originalan koncept zločina, istragu, obrte… Zato jeste triler, ali sve te stvari su mi bile potrebne da ispričam priču koja mi je bila na srcu onako kako mi je bila na srcu, da ispričam svoju priču o empatiji. Nikad mi nije bila namera da pišem u žanrovskom ključu. Mapa oproštaja je drugačija, traži svoje likove, svoje reči i svoja sredstva. Važan deo romana je i ljubavna priča, ali opet, nije baš klasična. Neko će verovatno reći da u toj drami ima i elemenata horora. Zajedno sa komedijom, sve to su samo različiti potezi iste četkice, kojima sam želeo da oslikam svet sebičnosti, strahova i laži koji nama vlada, i nasuprot tome moćnu ljudsku potrebu za ljubavlju, prema sebi i drugima.

Ko je Dimitrije, glavni junak ovog romana, i gde ga sve vodi ova priča?

Bebina prva knjiga za kupanje! Pljas! Pljus! – U džungli i Pljas! Pljus! – U moru Bebe će obožavati ovu čarobnu knjigu. Potopite je u vodu i radujte se slikama koje će promeniti boju. Jarke boje stimulišu vid, stranice su mekane i vodootporne, a uz njih će vaši mališani usvojiti prva znanja. ■ Serafina Krin i srce sveta, Aleksandra Filipović Serafina Krin će uskoro napuniti 12 godina, ali to je njena najmanja briga. Želi da postane knji ževnica i da dobije magične moći kao što ih imaju njena mama veštica i njen tata vilenjak. Kad misteriozna pošast spopadne njen čarobni svet Magovije i on počne da nestaje, ona će morati sa svojim ljubimcem (psom koji govori) i dvojicom najboljih drugara (usamljenim dečakom koji obožava da čita i trapavim akrepom) da pronađe način da ga sačuva. ■ UZBUDLJIVO, MUDRO I DUHOVITO!

19 LAGUNIUNOVO

Povod: Novi roman Mapa oproštaja, koji je jedinstvena, živopisna i urnebesno-potresna priča o jedinom načinu na koji možemo da se spasemo

A ko bi to bolje učinio nego deca, koja su kroz svoju igru u kojoj se sukoblja vaju kauboji sa američkim starose deocima, ne samo imitirala ono što su mogla da vide u filmskim kadrovima i stripovima nego su prisvajanjem iden titeta karakterističnih likova iz vester na zapravo bežala od drugih, mnogo osetljivijih i mnogo bolnijih podela.

Iz takvog sveta (koji bi zapravo mo gao biti bilo koji mali i zaokruženi svet) otišla je i u njega se vratila Dada, glavna junakinja romana Olje Saviče vić Ivančević Adio, kauboju. Već kroz sâm naslov kao da se upućuje po slednji pozdrav prohujalom vremenu, detinjstvu, ali i starim nemirima koje je dečja igra prikrivala i potiskivala.

KRITIKAKNJIŽEVNA

PitomiDivljizapad

ali to je pre putovanje kroz sećanja i ponovno prizivanje dečje mašte nego što je, uslovno rečeno, detektivska igra sa porodicom, prijateljima i sugrađani ma. Stoga se u Dadina sećanja lako upliću i s njima prepliću motivi Divljeg zapada, ali onakvog kakvog ga je deč ja svest shvatila, doživela i naknadno projektovala kroz svoj scenario ili priču. I bez obzira na geografsku odrednicu koja je postala sveobuhvatni sinonim za svet nadljudskih (kaubojskih) he roja, iz Dadinih sećanja izranja pitomi Divlji zapad, koji je svojstven jedino dečjem uzrastu, a kad se prevaziđe taj uzrast, može da postane najpre sme šan, potom tragikomičan, a na kraju i tragičan. A to se upravo i desilo Dadi nom bratu. Stvorivši lik Dade i načinivši od nje nog povratka kući potresan susret sa prošlošću – koja više i ne liči na ono što je bila, naročito sa nove distance – Olja Savičević Ivančević prikazala je sudbinu svojevrsnog Filipa Latinovića dvadeset prvog stoleća, koja kroz na izgled haotična sećanja i nekonvenci onalne pripovedne celine sklapa čvrst mozaik onoga što tek treba da se pre boli, a onda i zaboravi. Dopustivši da joj kroz svest prođu slike iz prošlosti, da joj pred očima ponovo prođe sredina od koje se prethodno bila sklonila, i da joj mašta još jednom nesputano stvori nove svetove, glavna junakinja i sama shvata da nije ništa više do običan prolaznik, iako na prvi pogled ne izgleda tako.

KNJIŽEVNA KRITIKA

Piše: Dušan Milijić Može li se u bilo kom mestu na svetu pronaći paralela ili čak sličnost sa Divljim zapadom? Sve i da ne može, uvek će se naći oni koji će od svoje kuće, svoje ulice, svog naselja, pa i svog grada načiniti mali i sopstveni Divlji zapad.

Da bi taj pozdrav bilo uopšte moguće izustiti, da bi uopšte bilo moguće ko načno otići iz ambijenta koji će zauvek ostati obeležen ličnim simbolima iz de tinjstva, neophodno je prvo suočiti se sa svime što je u prošlosti ostalo nedo rečeno, a što u Dadinom slučaju nosi i razmere porodične tragedije. Želeći da sazna istinu o smrti svog bra ta, Dada sprovodi sopstvenu potragu, U nagrađivanom romanu Adio, kauboju hrvatske autorke Olje Savičević Ivančević glavna junakinja se suočava sa prošlošću i šalje poslednji pozdrav prohujalom vremenu, detinjstvu i starim nemirima

Dopustivši da joj kroz svest prođu slike iz prošlosti, da joj pred očima ponovo prođe sredina od koje se prethodno bila sklonila, glavna junakinja i sama shvata da nije ništa više do običan prolaznik

Zbog toga segmenti Dadinih sećanja nisu ništa drugo do prolaznici, svi za jedno činioci jedne velike priče, koja ne bi bila to što jeste ako bi makar je dan prolaznik izostao. Upravo takvi momenti čine Dadu bli sku (a ne divlju) svakom čitaocu koji je u detinjstvu maštao o sopstvenom vesternu (na kojoj god strani sveta se nalazio), bio prolaznik u nekoj priči iako je mislio da je njen glavni junak, a pritom živeo u svom Starom Naselju, kome će uvek moći da se vrati, sve i da ono postoji onoliko koliko postoji Kaptolski kolodvor. ■

20

21 KRITIKAKNJIŽEVNA

Početkom osamdesetih godina prošlog veka mladi Beograđa nin sa književnim ambicijama zapošljava se kao novinar priprav nik u novinskoj agenciji Tanjug. Tita više nema, ali njegova država spo ro odumire, kao što se s njom sporo gasi i zlatno doba našeg novinarstva; tokom predstojeće decenije protago nista romana uz učenje novinarskog zanata uči i neke suštinske istine svog vremena: a) da nezavisno novi narstvo ne postoji, b) da se sa popu lističko-nacionalističkim priručnikom u ruci ozbiljna evropska zemlja (Jugo slavija) vrlo brzo može pretvoriti u Be ogradski pašaluk, c) da je stvarnost u agenciji, ali i čitavom društvu, mnogo čudesnija od najrazuzdanije mašte i čarobnija od čarobnog realizma kojim se, kao književnik, bavi. To je okvirna priča novog romana Branka Anđića Tajna agencija nove Jugoslavije Ispričan vrlo duhovito, mozaičkom montažom niza anegdota iz novinar skog života, varljivo pristupačnim jezi kom, Tajna agencija nove Jugoslavije ipak nije roman o Tanjugu; tačnije bi bilo reći da je to knjiga o vremenu ve likih društvenih promena (pre no što su one uzele maha) ispričana pomo ću Tanjuga i tanjugovskih dogodovšti na. Ovde je dobro mesto da se ista kne višeslojnost Anđićevog romana koji se može čitati na više nivoa: kao slatko-gorka priča o novinarstvu u vremenu kad je to bila ne samo odgo vorna i ozbiljna već i gotovo boemska i popularna profesija; kao umetnička rekonstrukcija društva na početku ko renitih promena koje je predstavlje no kroz mikrokozam njegove državne

Piše: Dr Ljubiša Radović

kao minuciozna analiza na šeg mitomanskog mentaliteta, uvek sklonog nadrealističkom doživljaju ži vota (otud, valjda, aluzivno zvuči reč „tajna“ umesto reči „telegrafska“ u na slovu knjige); i – konačno – kao suptil ni dijalog stvarnosti i fikcije, ne samo u umetnosti, ali i u njoj. Anđić je svoj najnoviji roman prozvao „dramedijom“. On je treći deo tetra logije kojom pruža sopstvenu verzi ju rekonstrukcije naše sredine, počev od šezdesetih godina prošlog veka, pa do današnje „nove normalnosti“ kojoj je, kako najavljuje, posvećen poslednji tom koji upravo piše. Pre poručuje da se dosadašnja tri roma na tetralogije čitaju sledećim redom: Veličina sveta, Tajna agencija nove Jugoslavije, Teški metal. Osim rečenog, roman Tajna agencija nove Jugoslavije može se čitati i kao svojevrsni književni uvod u doba „po sle istine“, kad novi duh vremena ali i nova tehnologija komunikacije – in ternet, društvene mreže – relativizuju vrednost verodostojnosti i odgovor nosti u novom novinarstvu koje sve više liči na estradnu zabavu i medij sku propagandu, a sve manje na de latnost društvenog informisanja. Ipak, ne treba se zavaravati da je ovo još jedno nostalgično delo o „starim dobrim vremenima“, kad je sve bi lo bolje nego danas; iako neka po glavlja romana podsećaju na slap stick komedije iz doba nemog filma – kao, na primer, opis prvog radnog dana mladog novinara u Tanjugu –autor ne pokazuje nimalo samilosti za vreme kojim se bavi; njegov pri povedač ostaje neutralan, lišen navi jačkih strasti u odnosu na priključeni ja koje opisuje. Možda mu se čak mo že pripisati pomalo ciničan ili barem implicitan zaključak da su sva vreme na podjednako dobra i loša, samo da se razlikuju po načinu funkcionisanja i načinu na koji ih se sećamo. Nije Anđić prvi koji nam saopštava da je svako sećanje vid krivotvorenja prošlosti; u njegovom romanu taj do življaj se odnosi na celokupnu stvar nost i informativni sistem koji je odra žava; pojačava ga motiv dvojnika –neka vrsta stvarno-fiktivnog cenzora u svakom od nas – protagoniste ko ji je istovremeno jedan od važnih pri povedačkih glasova romana. Sedam „intermeca“ umetnutih između tride set poglavlja predstavljaju preostale pripovedačke glasove fenotipske ti pologije mikrokosmosa Tanjug Uprkos zanimljivoj i originalnoj pripo vedačkoj formi, valja reći da je ovaj roman dobrog ritma lak i veoma pri vlačan za čitanje, da uspešno uvlači čitaoca u svoj svet, vodi ga duhovito kroz lavirint „okrugle kuće“ i, kao do bar film, uspeva da ga zabavi pričom o nimalo površnim i lakim temama. Svestan da će mnoge anegdote i liko vi romana ličiti na tzv. istinite događaje i ličnosti, autor se postarao da na po četku romana upozori čitaoce kratkom napomenom u kojoj između ostalog kaže: „Oslobođenost od dagerotipskih pritisaka realizma ne ukida delu istini tost. To važi kako za anegdote tako i za likove ovog romana…“ KRITIKA

■ KNJIŽEVNA

uvidKnjiževniudoba posle istine

Tajna agencija nove Jugoslavije, roman pisca i prevodioca Branka Anđića, knjiga je o vremenu velikih društvenih promena, ispričana pomoću dogodovštinanovinarskihagencije;

NEKALJUBAVVLADA

Kravic. Bez obzira na ime koje sam izmislio i imidž koji sam gradio, uvek sam i bio Leni Kra vic. Ipak, bila mi je potrebna Liza da me nadahne da pronađem sebe. Leni je nastavio da radi za našu bezi menu grupu. Odsvirali smo značajan nastup u klubu Čajna u Njujorku ko jim smo podigli nešto prašine. Osetili smo da bismo možda mogli osigurati ugovor. Liza je imala stan u Ulici Mot. Došla je na svirku i upoznala Mici, koja ju je sumnjičavo gledala. Liza je raskinula s jednim dečkom i počela da viđa drugog. Ponekad bi me pozivala u svoj stan, ali uvek su bili prisutni i drugi ljudi. Gledali smo film Taksista na njenom rekorderu, slušali smo ploče Džimija Hendriksa, šetali smo kroz Vilidž... prijatelji, samo kao prijatelji. Jurcajući od obale do obale, održavao sam svoju veridbu s Mici. Nije bilo razloga da bude druga čije. Mici je bila svesna moje naklono sti prema Lizi i to je bilo u redu. Ili... da li je baš bilo u redu? Ako mi je sudbina da Lizi jednostav no budem brat, neka tako i bude. Liza je imala svoj život, a ja sam želeo da joj budem u blizini, bez obzira na to u kojoj ulozi. Bio sam u stanju da sklo nim u stranu svoja snažnija osećanja. Nisam to shvatao lično. Uradio bih bilo šta samo da osećam njenu energiju. Toliko sam je voleo. Kako bi rekli Sto unsi: „Ne možeš uvek dobiti ono što želiš.“ („You Can’t Always Get What You Want“). Jednom prilikom, kada je Mici otišla nazad u Njujork, a ja ostao u Los Anđelesu, Liza je došla u potkrovlje gde sam napravio malu žurku. Bila je bosa, sedela je u fotelji kada sam joj prišao i, pošto mi se to učinilo prirod nim, počeo sam da joj masiram sto pala. Sećam se sada čuvene scene iz filma Petparačke priče kada Džon Travolta objašnjava Semjuelu Džek sonu da masaža stopala možda delu je nevino, ali nije zaista tako. Masaža stopala može promeniti čitav život. Drugačiji svet je bio naziv Lizine se rije, ali i savršen opis onoga u šta se moj život pretvarao. Pošto nisam imao auto, Liza mi je da vala da je vozim do Berbanka svakog jutra u njenom mustangu iz šezde setih, a zatim da ga koristim čitavog dana dok je ona na snimanju. Odlazio sam na studijske termine u Holivudu ili išao na probe u nekom drugom kra ju, sve dok ne bi došlo vreme da je pokupim i odvezem ponovo do obale. Moje vozikanje prevozom po gradu trajalo bi satima. Zato, da mi olakša, Liza mi je ponudila sobu u svojoj kući, Leni Kravic (sa Dejvidom Ricom) Pružamo vam priliku da među prvima zavirite među korice autobiografije Lenija Kravica Neka ljubav vlada, delo dubokog promišljanja slavnog muzičara, u kome iskreno i duhovito priča kako je kreativni klinac, koji je i u školi i kod kuće prolazio kroz teškoće, spas pronašao u muzici. U odlomku pročitajte kako mu je glumica Liza Bone postala najveća inspiracija Priredila: redakcija Prevod: Dejan Cukić

22 ODLOMAK

Kod Lize nije bilo ničega veštač kog. Što sam više razmišljao o svom izmišljenom imenu, sve više mi je delovalo veštački. Nisam bio Romeo. Niti sam bio Blu. Nisam bio nekakav iskonstruisani tip željan sla ve. Bio sam muzičar, mrtav ozbiljan u odluci da ostanem pravi. Iznenada mi je postalo jasno kako je moj pseudo nim prepreka na tom putu. Nezrelost me je odvela u pokušaj da se pravim kul. Jer ako si zaista kul, to izvire iznu tra. To se ne može folirati. Ne možeš samo po imenu postati nešto. To mora da se prirodno razvije. Uložio sam mnogo u Romea Blua. Razmišljao sam o njemu kao o svom alter egu, nekome ko je oslobođen mnogih problema s kojima se suoča va Leni. Kada sam tek smislio taj novi identitet, on mi je davao samopouzda nje. Međutim, sada mi se činio veštač kim. Romeo Blu ispada. Ali koje ime da upadne? Najpre sam pomislio da odem u drugu krajnost i nazovem se Leonard Kra vicki (pravo ime mog dede pre nego što je stigao na ostrvo Elis). Čak sam naručio i posetnice s tim imenom. Me đutim, kada sam ih pogledao, osetio sam da deluje previše klasičarski, kao „Igor Stravinski“. Ne, najlakše rešenje bilo je i najjed nostavnije: pravi ja, pravo ime. Jedino sam promenio pisanje, pa je Lennie postalo Lenny, jer mi je na papiru oblik slova y delovao bolje nego ie. Izgleda lo je Postaosnažnije.samLeni

Počeo je da se menja i moj izgled. Kada sam upoznao Lizu, još uvek sam farbao kosu i nosio konjski rep. Kada sam se uselio kod nje, zabora vio sam da ponesem četku za kosu. Bio sam toliko opsednut da nisam ni pomislio na to. Ubrzo je kosa počela da mi se kovrdža. Lizi su se dopale lokne, a svidele su se i meni. Liza je pružala strasnu podršku mojoj muzici iako, posle svih tih godina, još uvek nisam imao nikakvog uspeha niti bilo šta objavljeno. Provodio sam beskrajne sate vežbajući u svojoj sobi u crvenkastoj kući. Ponekad bih za radio nešto para kao studijski svirač, a ponekad bi mi neki snimatelj pomo gao i da zabeležim ponešto od onoga na čemu sam radio za sebe. Jedne večeri ostao sam sâm u studi ju u mračnom kraju Holivuda. Ostali muzičari otišli su kućama, a ja sam ostao za bubnjevima, duboko zanet ritmom. Kada sam pogledao kroz sta klo ka kontrolnoj sobi, ugledao sam Lizu i oboje smo se nasmešili. Ona je pola sata strpljivo stajala i gledala me kako radim. U jednom trenutku napra vio sam pauzu i otišao do nje. Pitala me je gde se nalazi kupatilo. Rekao sam da ću joj pokazati. Posle neko liko koraka u hodniku Liza se saplela na neki kabl i neočekivano mi pala u naručje. Našli smo se licem u lice. Vreme se iznenada zaustavilo. Pogle dali smo jedno drugo u oči. Šta je to bilo? Šta se dešava? U jednom trenutku sve se promenilo. Počeli smo da se ljubimo. Bilo je to nešto najprirodnije što sam ikada iskusio.

ODLOMAK

gde sam smestio instrumente. Uselio sam se. Ipak, još uvek nismo narušili naš prijateljski odnos. Pričali smo od jutra do sutra o svemu na svetu. I činilo se tako jednostavno i bez imalo naprezanja. Pružali smo jedno drugom bezuslovnu podršku. Bilo je divno. Iz te divote izniklo je još pesama. Počeo sam sebe da vidim i čujem drugačije. Liza je iz mene iz vlačila nešto što nikada ranije nisam osetio. Poezija njene duše podizala je uzbuđenje poeziji moje duše. Davala mi je hrabrost, nadahnula me i menjala čitav moj umetnički stav. Moj stav je ra nije bio: „Kako da postignem uspeh?“ Liza mi je pomogla da ga promenim u: „Kako da razotkrijem istinskog sebe?“ Vratio sam se traganju, kopanju po dubini duše i otkrivanju čega tu ima. Kao i uvek, pojavljivale su se obila znice na putu. Na primer: dok je Liza snimala TV seriju, a ja radio na svojoj muzici, saznao sam da se održavaju audicije za novi film Spajka Lija Škol ski dani. Za jednu od uloga tražili su nekoga ko može da peva. Šta sam mogao da izgubim? Dok su se svi ostali kandidati pojavili noseći svoje džinovske kasetofone sa nasnimlje nim matricama, ja sam ušao unutra i otpevao, bez pratnje, pesmu Dejvida Bouvija Life on Mars Žena koja je vodila kasting nije imala pojma čemu je upravo prisustvovala. Rekla je samo jednu reč: „Sledeći.“ Verovatno biste mogli da kažete da smo bili hipici. Liza i ja smo bili odu ševljeni svojim ciganskim životom. Naši prijatelji su bili zanatlije što rade s kristalima i perlama, kreatori i igrači, mistici i pesnici. Iako je Liza postala velika ikona pop kulture, naš društve ni krug bio je mali. Živeli smo unutar stvaralačke čaure.

Liza je iz mene izvlačila nešto što nikada ranije nisam osetio. Poezija njene duše podizala je uzbuđenje poeziji moje duše Osećaj je bio kao iz drugog sveta. Kada sad razmišljam o tome, sve je sa vršeno imalo smisla. Uradili smo pravu stvar. Razvili smo istinsko prijateljstvo. Otvorili smo srca i pokazali jedno dru gom sadržinu svojih duša: dobro, loše i ružno. Bez preispitivanja, bez iščeki vanja, bez imalo truda, ludački smo se zaljubili. Te noći prešao sam u Lizinu sobu. Sudbina nas je dovela do toga. Svakim satom naša ljubav je sve više cvetala. Predosećanje se pretvorilo u proročan Proročanstvostvo. je postalo zanos. ■

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke. Džon Makgregor se 2004. godine pridružio ekspedi ciji na Antarktik u nameri da piše o tom iskustvu. Ali mu nije išlo, baš kao i mnogim autorima pre njega. Pred beskrajnim polarnim pro stranstvom često se ispostavljalo da nema adekvatnih reči da bi se pre neo utisak koji ostavlja Beli kontinent. Makgregor je ubrzo odustao od po kušaja da piše na ovu temu i pustio je da temu „odleži“, posvetivši se u me đuvremenu pisanju drugih romana. U svojoj novoj knjizi Reč za crveno Makgregor se vraća Antarktiku. Ro bert, član tamošnje istraživačke misi je, upada u snežnu oluju sa kolegom i svedok je nesreće koja ga zadesi. Postoji osnovana sumnja da pomoć nije pozvana na vreme, što znači da će Robert verovatno morati da sno si krivičnu odgovornost. Završava u bolnici zbog moždanog udara, a oporavak koji usledi je dug i mučan. Podjednako je mučan i za članove njegove porodice jer je Robert grub i arogantan čovek kome očajnički nedostaje umeće komunikacije. Iz bolnice izlazi u kolicima i kreće na rehabilitaciju koja uključuje ponovo učenje govora. Ujedno se suočava sa advokatima koji pokušavaju da sa znaju šta se desilo kada je presečena radio-komunikacija sa antarktičkom misijom.

Piše: Ivana Veselinović

Iako se čini da je svet nepovratno podlegao epidemiji samoživosti, ne treba zanemariti moć isceljenja koju ima ljudski kontakt

NIJEDAN ČOVEK OSTRVONIJE

24 KOLUMNA

Robertova supruga Ana postaje cen tralna figura u nastavku. Upoznajemo snažnu nezavisnu ženu koja se otvore no koleba između privrženosti suprugu i tragičnih okolnosti u kojima se ne voljno našla. A tu je i neizbežna griža savesti koju osećaju članovi porodice jer je teško osećati empatiju prema ne kom ko je toliko nezahvalan i naporan kao što je to Robert. Bio je nepodno šljiv i kada je bio sposoban da se stara sam o sebi, a sad to podiže na novi nivo. Na grupnoj terapiji se upoznaje sa mnogo ljudi koji se nalaze u sličnoj situaciji kao on, što ga ne smekšava, ali ga vodi ka poboljšanju ukupnog psi hofizičkog stanja. Terapeutske seanse Makgregor koristi da se poigra jezi kom, što je jedna od osobenih karakte ristika njegovog stila. Dijalog svodi na minimum, kreirajući atmosferu neizve snosti, napetosti i ambivalencije. Kao što to čini u Jezeru br. 13, Makgregor u romanu Reč za crveno suprotstavlja kolektivni glas tragediji pojedinca. Selo u kom nestaje de vojčica uči kako da živi sa gubitkom, Robert na grupnoj terapiji ponovo uči da govori. Iako se čini da je svet nepovratno podlegao epidemiji sa moživosti, ne treba zanemariti moć isceljenja koju ima ljudski kontakt. Koliko god bili ubeđeni da nam niko nije potreban, život će naći načina da nas demantuje. ■

LJUBAV, SMRT KOMUNIKACIJENEMOGUĆNOSTI M. G.: Keret piše o ljubavi, smrti i ne mogućnosti komunikacije. U njego vim pričama ima apsurda, pa ćemo mi koji živimo apsurd potpuno dru gačije te priče razumeti. Imala sam priliku da razgovaram sa dvojicom Holanđana, koji su snimali doku mentarac o Keretu. Oni su njegove priče čitali kao fantastiku, kao išča šeni montipajtonovski humor, koga zaista ima u tim pričama, jer njegov pogled na svet su formirali Daglas Adams, Crna Guja i Monti Pajton. Ti Holanđani su čitali njegove priče kao nešto bizarno i u tome videli lepotu. Bliski istok i naše podneblje vide ih kao realnost, koja jeste apsurdna, ali i fantastična.

SVE JE U JEZIKU I. M.: Kereta, baš kao i druge velike pripovedače koje sam ranije spome nuo, zanima jezik. Stvarnost može biti ovakva ili onakva, ali jezik je va žan. Ako to razumemo, onda može mo da čitamo i ritmom od jedne priče godišnje. Nema problema, Etgar Ke ret će uvek biti tu. ■

SUŠTINA U NENAPISANOM I. M.: Dok sam čitao zbirku Poleti već jednom!, napravio sam mali eksperi ment. Kako sam čitao priče, tako sam ih prepričavao okolini. Kada čitate Kereta, priče vam se urezuju na ta kav način da možete da ih prepričate uradili nešto pametno i interesantno i podelili to sa drugima. I zaista, priče Etgara Kereta spadaju u onu grupu priča koje možete prepričavati sa za dovoljstvom, pa čak i privući pažnju time što prepričavate. Ali postoji još nešto – nešto što spaja Etgara Kere ta, Hulija Kortasara i Ivu Andrića, koji ma slobodno možemo da pridružimo i Čehova, Karvera, pa i Danila Kiša. Vi možete da prepričate Keretove priče, ali u osnovi niste uradili ništa mnogo više od toga, osim što ste u nekom trenutku nekim ljudima možda bili za nimljivi. Jer tajna Etgara Kereta nije u tome što piše na takav način da se može prepričati nego što u svojim pri čama savršeno barata onim nenapi sanim. To isto važi za bilo kog od ovih pisaca koje sam naveo. Ima priča od stranice i po koje čitate i možete da preminete od dosade. A kod ovih pi saca pročitate stranicu i po i čini vam se kao da vam je neko opalio šamar ili nasuprot tome uradio nešto veoma lepo, ali ne ostajete ravnodušni. Zato što je na tu jednu i po stranicu stalo jednako toliko ako ne i više nenapisa nog teksta. Čak, dozvoliću to sebi da kažem, Keret više prećutkuje nego što piše. U tome je stvar.

subverzivnu, urnebesnu zbirku genijalnog majstora kratke forme

25 KLUBKNJIŽEVNILAGUNIN LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA ROMAN

Poleti već jednom!

Etgara Kereta, Ufokusu osamdeset treće tri bine Laguninog književnog kluba bila je zbirka priča Et gara Kereta Poleti već jednom!. O pričama koje iznenađuju, zabavljaju i ne ostavljaju ravnodušnim govorili su Mila Gavrilović, prevoditeljka knjige, i Ivan Milenković, književni kritičar. Oni nisu govorili samo o njegovom jeziku i stilu pisanja već su izdvojili i omilje ne priče i zajedno ih tumačili. UNIVERZALNO NEPREDVIDIVOI I. M.: Ne zna se koja je priča u ovoj zbirci lepša i uzbudljivija. Počnete da ih čitate i nemate pojma kuda će vas odvesti i kako će je Keret završiti, a kada steknete poverenje u njega, znate da će taj put čitanja, a onda i završetak biti spektakularni. M. G.: Čitaoci vole Kereta jer je nje gov svet i naš svet, to su priče i ose ćanja svih nas. On sedi u Tel Avivu, ali priča univerzalnu priču koja nas sve duboko pogađa kao ljude. On sebe ni ne doživljava kao pisca. Za njega je pisanje način da se nosi sa ovim svetom jer je sklon dubokom promišljanju. On sedne da piše, ni ne znajući kuda će ga priča voditi. Prva vežba koju glumci prođu u pozorištu je vežba poverenja u partnera – da će vas on uhvatiti kad krenete da padate. E takav odnos Keret ima sa svojim pričama. Upusti se u pisanje, piše i veruje svojim pričama. To čita oci osećaju, pa nije bez razloga enor mno popularan u svetu.

Čitanje nas čini boljim ljudima, smatra voditeljka Marija Ki libarda, omiljeno televizijsko lice, čiji se osmeh i harizma lako uvlače gledaocima pod kožu. Zato u njenoj novoj emisiji, kolažnom vi kend-magazinu Sve u svemu, koji se emituje na televiziji Prva, važan segment pripada upravo pričama o književnosti. U rubrici Između redova donosi gledaocima zanimljive priče o knjigama i njihovim autorima, i to joj je, kako sama kaže, savršena prilika da stalno istražuje i da je u toku sa novitetima iz sveta izdavaštva. U raz govoru smo saznali koji su joj omilje ni pisci, kakav je čitalac i kakve sve emocije dobra knjiga može u njoj da probudi. Koliko su Vam knjige važne? Ka kav ste čitalac? Važne su koliko muzika, slike... Naša srca, duše i mozgovi traže da budu oplemenjeni i ispunjeni. Važne su jer štite naše emocije od rđanja. Jed nostavno je, važne su jer smo zbog

ŠTITEKNJIGENAŠEEMOCIJEODRĐANJA

Voditeljka Marija Kilibarda strastveni je ljubitelj knjiga, u poslednje vreme najviše čita poeziju, a važno joj je da u napisanom pronađe lepotu i zanos Razgovarala: Maja Šarić Foto: Miša Obradović

Doslovno sve što ste naveli su moji načini. Dodala bih još jedan izvor, a to je istraživanje za rubriku Između redova, koja je deo mog subotnjeg TV magazina Sve u svemu. Za kakvim odgovorima tragate u knjigama? Ne vodim se samo time da čitajući nađem odgovore. Ima i toga, narav no. Pitanja odanosti, upornosti, dubine srca, ljudska psihologija, istorijska faktologija – zanimaju me i privlače ti odgovori. Međutim, naj više volim onaj osećaj kada vas ne što ponese i zanese. Kada vas štivo obuzima. Nekada ne nađemo baš sve odgovore, ali pomenuti osećaj je neprocenjiv. Postoji li ona jedna knjiga koja Vam je pomogla da spoznate sebe, pa joj se iz tog razloga često i vra ćate? Pošteno da vam kažem, ne postoji. Postoje knjige kojima se vraćam, ali POZNATIH

POZNATIHBIBLIOTEKA

čitanja bolji i obrazovaniji ljudi. Kao čitalac se menjam. U prošlosti ne bih sebi nikada dozvolila da ne završim knjigu koju sam započela. Danas odustanem ukoliko je ne osećam, a neretko mi se dešava da ih čitam više istovremeno. Koja je to knjiga iz detinjstva ili rane mladosti koja je na Vas ostavila toliko snažan utisak da je i danas pamtite i možda čuvate u svo joj kućnoj biblioteci? Ona koju pamtim i koju dan-danas imam u svojoj biblioteci, a pročitala sam je ponovo nakon dvadeset godi na, jeste Svila Alesandra Barika. Još nekog moram da pomenem – čika Miku Antića, meni jednog od omiljenih pisaca zauvek. Koliko znam za sebe, toliko znam i za njega. Koncert za 1001 bubanj i Horoskop u mom stanu stoje na mestu koje mi je uvek na vidiku. Kako birate knjige – po preporuci prijatelja, po popularnosti ili instinktivno, dok šetate knjižarom?

BIBLIOTEKA

Zbirke Mike Antića posebnoimajumesto–inaMarijinimpolicamasaknjigamaiunjenomsrcu 5 KNJIGA ZA SVA VREMENA PO IZBORU MARIJE KILIBARDE: 1. Vadisrce, Boris Vijan 2. Avanture nevaljale devojčice, Mario Vargas Ljosa 3. Buda iz predgrađa, Hanif Kurejši 4. Telo, Hanif Korejši 5. Koncert za 1001 bubanj, Miroslav Mika Antić POZNATIHBIBLIOTEKA ne zato što su me dovele do samos poznaje, već zato što su u meni iza zvale onaj osećaj o kom sam malo čas govorila. Da li radije birate dela savremene književnosti ili klasike? Šaram. Savremenici jesu pitkiji i če šće ih čitam, ali se vraćam klasicima jer su deo opšteg obrazovanja. A i mnoge od tih knjiga tek u ovim go dinama mogu jasnije da razumem i lakše doživim. Imate li omiljeni književni žanr? Teško pitanje. Svaštara sam, ali tre nutno bih, recimo, stavila liriku na prvo mesto. Koji su Vaši omiljeni pisci? Hanif Kurejši, Mario Vargas Ljosa, Paolo Sorentino, Haruki Murakami, Mika Antić. Da možete u svojoj emisiji da ugo stite bilo kog pisca iz bilo koje epo he, ko bi to bio i šta biste ga prvo pitali? Verovatno svi odgovore na ovo pitanje isto – Dostojevskog. Pitala bih ga kako bi pisao o svemu ovome što okupira čoveka 21.veka. Zamislite samo ta viđenja. Od savremenika tek otkrivam Begbedea, pa hajde neka on bude dru gi. Uz koju knjigu zamišljate ovogodišnje savršeno zimsko ušuškavanje? Uz jedan od romana Marija Vargasa Ljose. ■ Najviše volim onaj osećaj kada vas nešto ponese i zanese. Kada vas štivo obuzima. Nekada ne nađemo baš sve odgovore, ali pomenuti osećaj je neprocenjiv

AUTENTIČNA HRONIKA BORBE ZA SOPSTVENI ŽIVOT

KRITIKAKNJIŽEVNA

KNJIŽEVNA KRITIKA

28

Usnažnom prodoru novih žen skih glasova u književnost čiji smo svedoci poslednjih decenija, najveći kvalitet leži u istini. Sve te hrabre žene koje su talenat za pisanje udružile sa obrazovanjem do laze iz zemalja koje su nekada nosile zajednički naziv Treći svet. U tome je snažna poruka koju one svojim delima šalju – da ne postoji više tako jasna i nepromenljiva granica između sveto va i da niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da se pakao sa ulica Karakasa, Damaska ili Bejruta neće jednog jutra pojaviti i u vašem gradu. Ako je smisao ovakvih poruka duboka opomena, onda je roman Noć u Ka rakasu više nego ispunio svoju svrhu. Glavna junakinja je mlada lingvistkinja koja živi u već godinama devastiranoj Venecueli i paklu glavnog grada. Iako slomljena nestašicama hrane i leko va, inflacijom i crnom berzom, ona je pokušala da učini nešto za svoju teško obolelu majku. Roman počinje scenom majčine sahrane, gde već u prvih nekoliko taktova hvatamo ritam života u Karakasu, u siromaštvom i građanskim sukobima opustošenoj zemlji, gde ni mrtvi nemaju mir. Sve je nemaština i problem u uslovima opšte nestašice lekova, hrane, higi jenskih potrepština. Sve je opasnost ukoliko izađete na ulicu gde se vode neprekidne borbe između demon stranata i pripadnika parapolicijskih snaga koje čuvaju diktatorski režim. Privatna svojina je ukinuta, pa bri gada revolucionarki i crnoberzijanki jednog jutra rekvirira stan u kome je junakinja živela sa majkom. Zbog tog bespoštednog čina izbacivanja na ulicu u jedinki konačno preovladava samo borba za goli život, ali ne po cenu Unutrašnjatuđeg. preispitivanja ne odvode je dalje od moralnih načela koja je usvojila kao dete, ali joj ne ostavljaju ni mnogo prostora za borbu. Slučaj će odlučiti da preuzme identitet ubijene komšinice i od tog momenta roman dobija obrise trilera. Treba izaći iz tog pakla a da pritom ne povredimo druge i ne izneverimo sebe.

U direktnom pogledu smrti u oči nestaju strahovi, ali se ne gubi ljud skost. Glavna junakinja nikoga ne po vređuje i ne odlučuje se na bekstvo od ljudi, svesna da takav život ne bi imao smisla. Ne gubeći veru u ljude i dobrotu, ne dopušta da je izobliče glad, strah za život i želja za osve tom. Zadržavajući moralne skrupule koje nas određuju kao ljudska bića, ona spasava sebe ne samo fizički već i duhovno, bežeći u sećanja na detinjstvo, majku i tetke koje su je volele. Čuvajući to atomsko jezgro ljubavi u sebi, uspeva da ne mrzi svoje neprijatelje, iako je svesna da im njen život ne predstavlja ništa. U svetu u kome ljudski život gubi svaku vrednost, nada ne postoji. Bez nade nad Karakasom je uvek noć. A bez ovakvih svedočanstava nada u bolji svet bila bi zauvek izgubljena. Na toj sponi autentičnog književnog izraza, hrabrosti i želje da se okolnosti jed nom promene nabolje pulsira ovaj roman u svoj svojoj dokumentarnoj snazi. ■ Ne životglad,junakinjaverugubećiuljudeidobrotu,glavnanedopuštadajeizobličestrahzaiželjazaosvetom

Roman Noć u Karakasu Karine Sains Borgo, o ženi koja se bori da preživi prelomne događaje u savremenoj Venecueli i osigura svoju budućnost, snažan je podsetnik da svet koji poznajemo brzo može da se sruši

Piše: Aleksandra Đuričić Generacijama rođenim sredinom prošlog veka nisu nepoznate slike južnoameričkih previranja, stranih uplitanja i bespoštednih građanskih ratova koji nisu doneli ni mir ni napre dak. Čitajući ovaj roman, ne možemo da se ne setimo autobiografskih stranica Izabele Aljende u kojima opi suje kako se iz Čilea, pod generalom Pinočeom, bežalo u Venecuelu, tada mirnu zemlju nafte i blagostanja u koju su se slivali i doseljenici iz Evro pe, najviše iz Španije i Portugalije. Pojedine scene ovog romana svojom snagom i istinitošću približavaju se Bogorodici plaćenika Fernanda Va ljeha, koji je ispričao istinu o užasima savremene Kolumbije, kao i romanu Pre nego što padne noć kubanskog pisca-disidenta Rejnalda Arenasa. Toj retkoj snazi da se na umetnički način saopšti brutalna istina o najmračnijim stranama ljudske prirode sada se pri družuje i ova hronika usamljene žene koja ne pokušava da pobedi sistem jer to je nemoguće, već pokušava da se izbori za sopstveni život.

ŽIVOT

LEGENDA JOŠ ZA ŽIVOTA

Mnogi od vas su čuli za Sijukse, što je još jedan propagandni gaf jer je to pogrdno ime ve likog plemena Lakota. Verovatno znate i za velikog poglavicu Bika koji Sedi, ali namerno ili slučajno do vas teško da je došlo ime Ludi Konj. A razlog je jednostavan. Ludi Konj je bio ratni poglavica plemena Lakota, koje je nanelo najteži poraz američkoj vojsci u dotadašnjoj istoriji. Vojske generala Kruka i osam dana nakon toga potpukovnika Kastera, snabdevene topovi ma, municijom i savremenim puškama, pobedili su hrabri Lakote na čelu s Ludim Konjem, čovekom koji je još za života postao legenda.

Od urednika Srđana Krstića saznajemo više o neverovatnoj i tragičnoj priči Ludog Konja iz plemena Lakota, koju je u knjizi Put Ludog Konja: Istorija plemena Lakota sastavio Džozef M. Maršal III, pružajući čitaocu živopisnu i upečatljivu biografiju

NAJUZBUDLJIVIJIKAOFILM

Knjiga Put Ludog Konja, koju je napisao pisac poreklom Lakota, predstaviće vam život, po bede i stradanja velikog čoveka, koji se svim srcem borio za slobodu i pravo da živi kao svoj na svome, da uživa u prirodi zemlje predaka i svemu što ona daruje. Njega su krasile – veli kodušnost, hrabrost, moralna snaga i mudrost. Nije bio savršen, život ga nije štedeo, a živeo ga je kao na najuzbudljivijem filmu. On je bio pravi, a ne izmišljeni Vinetu. Zato vam toplo preporučujem ovu sjajnu, aktuelnu knjigu o ličnosti koja nadilazi svoju epohu i geografsko poreklo. Ludi Konj je simbol obespravljenih i ugnjetenih koji u dubini duše neizbrisivo osećaju i znaju šta je reč sloboda, a ova knjiga će vam dugo ostati u sećanju jer retko koja tragedija ili drama mogu da ponesu ono što je na Put Ludog Konja nosio njegov život. ■

Knjiga koju je napisao davelikogpredstavićeporeklompisacLakotavamživot,pobedeistradanjačoveka,kojisesvimsrcemboriozasloboduipravoživikaosvojnasvome

Onda se sve to promenilo. Više se niko ne igra „kauboja i Indijanaca“. Sada znamo da su se američki starosedeoci borili za goli opstanak, da je njih organizovano, brutalno i nemilosrdno satirala vojska kauboja, koji nisu bili ni mnogo lepi ni čisti. A ako su starosedeoci i otimali žene, one posle života u plemenu nisu htele svojom voljom da se vrate u „civilizaciju“. Među otimačima im je bilo lepše, bile su slobodne i poštovane.

RUKEPRVEIZ 29

Kad sam bio klinac, često smo se igrali „kauboja i Indijanaca“. I niko nije hteo da bude Indijanac. Svi smo više voleli kauboje. Bili smo klinci potpuno obuzeti magijom Holivuda, stripova i jeftinih roto-romana, vešto i detaljno osmišljenom lažnom slikom o dobrim, uvek čistim i lepim kaubojima i užasnim divljacima koji su ih ubijali i otimali im lepe bele žene. Naravno, nismo imali pojma da pravog Indijanca za pravo nismo nikada videli na platnu i da je sve izmišljeno kao i Ratovi zvezda na koje ćemo preći sledeće decenije. U međuvremenu se pojavio i serijal filmova o Vinetuu. Bili su to nemačko-jugoslovenski vesterni snimani na krševitim lokacijama u SFRJ, pa smo se pomoću filmova setili istoimenih knjiga Karla Maja i gutali doživljaje hrabrog poglavice Vinetua i njegovog drugara Olda Šeterhenda. A ti filmovi i knjige su bili evropska verzija onoga kako Evropljani maštovito zamišljaju Indijan ce i imali su veze s njima kao i dinarske planine s američkom prerijom.

Šolja – Klimt, Hanipol F.H. Arkadiusz Hanik Dekanter –WiskeyBalviGlose,Gifts Privezak –W&RGreyAnthraciteMetallicsHeart,CGB Skulptura –GmbHCasablancaSwing,

Uvek je pravo vreme za dari vanje! Bilo da voljenu osobu želite da obradujete za rođen dan ili neki drugi vama važan datum, u bogatom asortima nu Delfi gift programa pronaći ćete originalne ženske i muške poklone.

Nedelja knjiga Lusinde Rajli Ljubitelji lepe književnosti moći će da popune svoju kolekciju knjiga slavne autorke Lusinde Rajli jer od 21. do 27. februara organizujemo Nedelju knjiga Lusinde Rajli. Odobravamo količinski popust od 20% na kupovinu tri ili više njenih knjiga. Akcija važi u svim Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs. ■

Britanski dobavljači Widdop & CO i CGB, nemački Gilde, američki Carmani i mnogi dru gi nude predmete koji traju, sa vršenog dizajna i kolorita. Delfi gift program dostupan je u svim Delfi knjižarama i na sajtu delfi.rs. ■

DELFI GIFT

30 VESTIGIFTDELFI

POSEBANPOKLON VASPOPUT

Nepoznato o... Žilu Vernu Njegovu ljubav prema avanturama i pustolovinama najviše je raspirivala učiteljica, koja mu je pri povedala o svom mužu kapetanu broda, koji je nestao pre 30 godina. Ona je verovala da živi na dalekom pustom ostrvu poput Robinsona Krusoa. Godine 1886. Žila Verna je duševno oboleli nećak Gaston upucao u levu nogu, zbog čega je do kraja života hramao. Predvideo je Drugi svetski rat, sletanje na Mesec, pojavu televizije, metroa, digitrona, boce za ronjenje, podmornice i mnoge druge izume XX veka ■ ► ► ► Bočica –Pink, Widdop&Co.

Estella

za parfem

Roman Harper Li Ubiti pticu rugalicu proglašen je od čitalaca najboljim romanom u poslednjih 125 godina. Anketu je organizovao ugledni američki list Njujork tajms povodom obeležavanja 125 godi na od objavljivanja prve recenzije nove knjige na svojim stranama. ■

Ubiti pticu rugalicu najbolji roman u poslednjih 125 godina

Ovo je priča u čijem je fokusu žena. Ne Isus, ne Juda, ne Jovan, ne Pavle. Već Ana, prgava pametnica koja je više od svega želela da, jednog dana, iza nje ostane njen glas

Zabeleženo na Ako volite knjige, onda znate da postoje one koje se čitaju laga no, ali da isto tako postoje i one koje se čitaju brzo, bez mnogo pauza, gotovo bez treptanja. Ma koliko da sam želela da Knjigu čežnji Sju Monk Kid „spakujem“ u ovu prvu grupu i da uživam u njoj natenane, gustirajući je, to jednostavno nije bilo moguće. Ja sam ovu knjigu „progutala“! Knjiga čežnji je priča o životu Ane, fik tivne žene Isusa Hrista. Jasno mi je da će za mnoge ova činjenica u startu biti crvena zastavica, ali imam mnogo toga da kažem u odbranu ove knjige. Iako je Sju Monk Kid obavila temeljno istraživanje pre nego što se upustila u pisanje Knjige čežnji, treba stalno imati na umu da je ovo, pre svega, iz mišljena priča. Sama autorka je to na glasila u završnoj reči. Tako da čitaoci ne treba da posmatraju radnju sa teo loške ili istorijske strane kako bi mogli zaista da uživaju u njoj. Neki od glav nih likova jesu biblijske ličnosti a neki događaji u čijem su se središtu našli Ana i Isus opšte su poznati iz hrišćan ske tradicije, ali… Za Ivanu (@unbearably_bookish),BalnožanromanSjuMonkKid

Knjiga čežnji, u čijem je središtu hrabra, inteligentna i jaka žena koja se udala za Isusa mnogo pre nego što je počeo da propoveda, moćna je i inspirativna pripovest o snovima, žudnji i slobodi

31 NEŽNA SNAŽNAIPRIČA

Ovo je priča u čijem je fokusu žena.

Ne Isus, ne Juda, ne Jovan, ne Pavle. Već Ana, prgava pametnica koja je više od svega želela da, jednog dana, iza nje ostane njen glas. Ana, koja se celog života borila da bude slobodna da ide kud god želi, da kaže šta misli i da donosi odluke onako kako joj sa vest nalaže. Ana, koja nikada nije odu stajala. Ana, koja je želela da osnaži i žene oko sebe, da pruži mogućnost da se i njihove priče čuju. Ana, koja je na učila da piše i čita, iako su u to vreme gotovo isključivo muškarci bili pismeni. Ana, koja je pisala na krhotinama ćupa kada nije imala kako drugačije, jer je samo na taj način čuvala razum zdra vim. Ana, koja je želela da muškarci ne budu jedini koji ispisuju istoriju. Ana, lik koji ćete nesumnjivo zavoleti. Iako je Anino odrastanje bilo ograniče no brojnim pravilima koja je nametnula njena bogata jevrejska porodica, ono je ipak bilo i ispunjeno, zahvaljujući očevom daru za pisanje, koji je nasle dila, ljubavi prema odmetnutom bratu Judi (da, baš tom Judi na koga svako od nas prvo pomisli kada se izgovori to ime) i dragocenoj zdeli koju je dobi la od tetke Jalte da u nju zapiše svoje najdublje i najskrivenije čežnje. Čita lac prati njenu priču kroz niz okolnosti, više nesrećnih nego srećnih, koje su dovele do toga da se sretne sa Isusom i da se zavole. Ovo je priča puna ljubavi, puna če žnje za slobodom, za ostvarenošću. Ne treba zanemariti ni istorijski kon tekst. Zaista mislim da je autorka i sa te strane obavila sjajan posao. Detalji o životu tog doba su neverovatni, od iscrpnih opisa odeće i posuđa, kuća i palata, preko parfema koji su bili po pularni među ženama tog vremena, do velelepnosti biblioteka u Aleksandriji.

Čitanje ove knjige je zaista bilo jedno divno putovanje kroz vreme i prostor. Knjiga čežnji je napisana neposred no, bez prevelikog kićenja, sa daš kom arhaičnosti koji uopšte ne oteža va čitanje. Ali nije me samo autorkin stil kupio, već emocija koju ova knji ga nosi. Ona je istovremeno nežna i snažna. Jedna je od onih velikih priča koje dugo ostaju u nama. Priznajem, bilo je nekoliko mesta kod kojih sam se baš lepo isplakala i ispraznila. Slično sam se osećala nakon čitanja romana Sva svetlost koju ne vidimo Entonija Dora, iako ove dve knjige te matski uopšte nisu povezane. Čitaocima zaista od srca preporuču jem Knjigu čežnji kako bi upoznali Anu, Malog Groma, ženu iz koje je je dan čovek čuo tutnjavu i kada spava, ženu u kojoj su živele čežnje protiv kojih se nije borila, već ih je, naprotiv, hranila. Nadam se da će im prijati ko liko je prijala i meni. ■

Članovi Delfi Kutka pročitali su svetski bestseler roman Oblik vode, napisan po scenariju filma koji je nagrađen Oskarom za najbolje ostvarenje 2018. godine. Bajka, koja borbu između svetlosti i tame i dobra i zla smešta u jedinstveni umetnički okvir, nije ostavila ravnodušnom jednu čitateljku UTOČIŠTE ZA NESHVAĆENE U KNJIZI Piše: Dragana Milošević Oblik vode Giljerma del Tora i Danijela Krausa

Da li ste se nekada osećali kao da nigde ne pripadate, ili ste se tu gom u srcu neprestano preispiti vali gde ste pogrešili? Možda ste, stoje ći u mestu dok se svet oko vas okreće, neprekidno sagledavali svoj položaj u užurbanom društvu koje vas okružuje, koje ima svoje savršene, uglancane ži vote, udobne kuće, dobar auto i posao, porodicu punu ljubavi i razumevanja? A šta vi imate? Svakog dana ista pri ča, rutina koju možete da obavljate za tvorenih očiju, isti posao na kojem vas omalovažavaju, isti klimavi autobus koji vas vozi do tog posla zbog kojeg ste za menili dan za noć. Čeznete za ljubavlju, ali znate da je ona neprimetno zame njena koristoljubljem. Nije sve onako kako se čini. Savršen stvo je samo ljuštura, lepa slika za tuđe gladne oči, poistovećivanje sa filmom sa srećnim krajem. Kada se kamere ugase, glumci su nesrećni. Kada odloži

KUTAKDELFI

četkicu, slikar shvati da nasmejani lju di koje je naslikao neće oživeti, njihovi osmesi su prinudni, zagrljaji hladni. Knjiga Oblik vode utočište je za ne shvaćene. Toliko likova, a nigde ni delića sreće. Elajza pati jer nema mo gućnost da izrazi emocije, ona je nema od rođenja i drugi je doživljavaju kao neinteligentnu, „mutavu“ čistačicu; njen prijatelj Džajls je nesrećan zbog svih godina koje su prošle, a koje nije ispunio životom kakav je zamišljao –biti gej početkom i sredinom 20. veka, biti gej bilo kada, nije se tolerisalo. Elajzina koleginica i prijateljica Zelda je crnkinja i osim što nema zdrav od nos sa mužem, zbog svoje boje kože konstantno doživljava omalovažavanja na poslu, na ulici, gde god da se poja vi. Svaki od ovih junaka je predstavnik neke marginalizovane grupe, i njihovi životi su mučni, teški, sumorni. Ipak, nešto je drugačije u jednoličnom, sušnom Baltimoru. Uskomešali su se naučnici i doktori u Svemirskom istra živačkom centru Okam, gde Elajza i Zelda godinama rade kao čistačice. Na scenu stupaju pukovnik Ričard Strikland, korumpirani službenik suro vog držanja i mrkog pogleda, i doktor Hofstetler, naučnik mekog srca, sa ogromnom tajnom koju uspešno čuva. I njih dvojica su nesrećni: Strikland jer su užasna ubistva od njega napravila čudovište u kojem više nema ljubavi za svoju porodicu a kamoli za ostale ljude, a Hofstetler jer je zbog svoje mračne tajne napustio Rusiju i svoje najbliže kako bi služio nadređenima. U laboratoriji u Okamu postavljeni su veliki bazen i akvarijum. U toku su pri preme za dolazak čudnog bića iz Ama zonije, vodenu zver. Deus Brankuija je riba-čovek. Domoroci su ga smatrali božanstvom, klanjali su mu se, ali se i sklanjali od njega, prinosili mu žrtve. Strikland ga je po naređenju otrgao iz njegovog skloništa i odlučio da se igra Boga nad Bogom. Igrom slučaja, Elaj za se susretne sa misterioznim bićem i tada počinje međusobna fascinacija, ali i niz ozbiljnih problema. Pročitah knji gu. Potom odgledah film. Oduševljena sam slojevitošću romana! Ne može se izbeći teskoba koju emituju likovi. Nji hovi strahovi su stvarni, mržnja je opi pljiva, nepripadanje stvara dubok jaz; ipak, prijateljstva su trajna i poverenje je potpuno i uzajamno, ljubav prema muzici je inspirativna, a nada im ipak ne umire. I kada deluje da je neiscrpno opisivanje jednog običnog dana Stri klandove supruge suvišno, ili vam je dosadna vožnja taksijem Baltimorom nad kojim se nebo neočekivano otvori lo i liju strašne kiše, svaka priča, svaki lik, svaki sićušni događaj je ovde pove zan, i ta savršeno osmišljena poveza nost će vas zapanjiti. Knjiga je surovija nego što sam očeki vala, puna nasilja i scena od kojih se prevrće želudac, pa imate potrebu da brzo zatrepćete kako biste ih izbrisali iz sećanja – film je u ovom pogledu mno go blaži. Ipak, uprkos surovosti, neve rovatna snaga ljubavi još više dolazi do izražaja. Žrtva zarad ljubavi, na granici sa ludošću, zaslužuje naklon. Takođe, zbog vremenskog ograničenja, logično je da je knjiga mnogo detaljnija od fil ma, ali da nisam pročitala knjigu, veru jem da film ne bi ostavio snažan utisak. Knjiga je u ovom slučaju ponovo pobe dila film! ■

DELFI KUTAK

Pjer Fransoaz Lasener bio je vojni dezerter, osiromašeni buržuj, sitni kriminalac i kockar čija je najveća am bicija bila da se dokopa novca i sta tusa. Godine 1834. pljačka i brutalno ubija dvoje ljudi. Okrutnost sa kojom je izvršio ubistvo i nedostatak kajanja posle zločina nisu prestajali da intrigi raju javnost puneći stranice francuske

Piše:KNJIŽAR

34 REČZAVRŠNA VAŠ

Kupci se vraćaju ruskim klasicima, ali su često spremni da iskoče iz onoga što najčešće podrazumevamo pod ljubavnim romanom. U ovom perio du sa njima volim da razgovaram o Hamsunovoj Viktoriji, pa i Panu, o Frenzenovoj Slobodi, motivima ljuba vi u Saramagovoj Pećini. Za one koji bi ljubavi pristupili subverzivnije, tu je Radikalnost ljubavi Srećka Horvata, intelektualno-lucidni esej o ljubavi i revoluciji. Poslednje godine su izme nile našu svakodnevicu i mislim da je sada više nego ikad dosad aktuelno ono Remboovo „ljubav treba ponovo izmisliti“. Koju Laguninu knjigu najradije pre poručujete kupcima i zašto? Jedna od meni dragih knjiga je Komo, i nju preporučujem kupcima koji još uvek nisu otkrili umeće Srđana Valja revića da nas na jednostavan i nepo sredan način uvuče u svoj melanho lični svet večitog šetača i posmatrača, pun emotivnosti, krhkosti i nostalgije. Da se vratim na temu ljubavi, po meni jedna od romantičnijih ljubavnih epi zoda u savremenoj književnosti je i komunikacija između Valjarevićevog junaka i Italijanke Alde putem crteža, uz „nabadanje“ reči iz jezika onog dru gog koji ne poznaju. Ta prepiska je odraz bliskosti, ranjivosti i kompleksne intime koju dvoje otuđenih ljudi brzo uspostavljaju. ■

Ivana Veselinović Grešnik i svetac KevinaNOVIBirmingemaULOV:ULOVNOVI Ivana Mančić je u Delfi timu sedam godina, a od otvaranja nalazi se na poziciji šefa knjižare Delta Planet Niš. Otvaranje ove velike i specifično ure đene knjižare, koja čitaocima pruža jedinstveno iskustvo kupovine knjiga, stripova i gift programa, bio je veliki izazov za Ivanu i njen tim, a sada se svakodnevno trude da je kupcima uči ne još zanimljivijom. Iako svaki Ivanin radni dan podrazumeva mnogo oba veza oko organizacije posla, postoje i divni trenuci razgovora o knjigama sa kolegama i kupcima koji sve čine lak šim i lepšim. Kakvo iskustvo kupovine pruža knjižara Delta Planet Niš? Knjižara je nova i specifična po zani mljivom enterijeru. Tim koji predvodim čine veoma inspirativni ljudi, pa naši kupci često komentarišu da im je vre me provedeno kod nas prijatno, kako zbog ambijenta tako i zbog nas knjiža ra, za koje se vezuju i čije preporuke rado prihvataju. Posebno interesantan deo knjižare je oaza za ljubitelje stri pova i fantastike Starway. Možemo se pohvaliti luksuznim izdanjima na engleskom jeziku, velikim izborom mangi, a tu je i nezaobilazna hrvatska Fibra, čije stripove svaki ozbiljan ko lekcionar ima u svojoj biblioteci. Sve ovo prati fenomenalan franšizni gift, sa motivima iz popularnih serija, filmova ili stripova. Šta je najlepše u vezi sa radom u knjižari? Najlepše je upoznavati ljude sličnih interesovanja, sa kojima delim ljubav prema književnosti i filmu. Neki od njih su mi postali pravi prijatelji, i to je naj veća privilegija. Naravno, prednost je i što su mi sve knjige nadohvat ruke. Februar je mesec ljubavi. Koje autore ljubavnih romana Nišlije najvi še vole? Nišlije prate književne trendove. Pro daju se ljubavni romani koji su na La guninoj top-listi. Međutim, kod svojih sugrađana najviše volim što žele da razgovaraju o iskustvima čitanja roma na. Zato u mesecu ljubavi često biraju romane o ljubavima koje smo doživeli kao velike, ili o onima koje su na neti pičan način upečatljive.

F. M. Dostojevski je čitao o Lasenero vom slučaju i sasvim izvesno stvorio Raskoljnikov lik po ugledu na francu skog ubicu. Dugogodišnji boravak u sibirskim zatvorima gde je završio kao politički zatvorenik dodatno pojačava njegovo interesovanje za psihologi ju ubica. Tamo je iz prve ruke slušao njihova iskustva i beležio svoje misli na tu temu. Paralelno sa pričom o okolnostima u Rusiji i Francuskoj tog doba, Birmingem piše i svojevrsnu bi ografiju ruskog autora, rasvetljavajući neke najznačajnije događaje u njego vom životu i odnose sa ljudima, koji su ga obeležili. ■

Pored toga što pruža dublji uvid u psi hologiju ubice i samog Dostojevskog, autor Kevin Birmingem u knjizi Greš nik i svetac daje i širi kontekst vreme na u kojem ruski pisac dolazi na ideju da napiše jedan od svojih najpozna tijih romana. Povlači paralelu između Rusije u 19. veku, feudalne države pritisnute cenzurom, i Francuske gde se o najgrozomornijim zločinima sa neverovatnom količinom detalja mo glo čitati u dnevnoj štampi.

Ivana Mančić Knjižara „Delta Planet“ Niš

Da je lik Raskoljnikova u Zločinu i kazni F. M. Dostojevskog inspirisan stvarnim ubicom, saznajemo u vrhunskoj knjizi Kevina Birmingema Grešnik i svetac, koju uskoro čitamo u izdanju Lagune štampe. Slično današnjoj fascinaciji serijskim ubicama, obožavateljke su se tiskale u sudnici da bi videle Lase nera. Pisao je poeziju i držao do svog izgleda, pobijajući dotadašnje teorije o ubicama i njihovom poreklu (u to vreme se smatralo da samo mentalno zaostali, marginalci i društveni talog mogu počiniti ovaj tip zločina).