Copelandova nevesta

Susan Elizabeth Phillips – Copelandova nevesta

Noelle je mlada devojka, džeparoš na ulicama Londona, a Quinn sin bogatog industrijalca, u svađi sa ocem. Kada je Noelle jedne noći pokušala da odžepari Quinnovog prijatelja, on ju je uhvatio i shvatio da bi ona bila idealan način da se konačno osveti ocu. S obzirom da je njegov otac želeo da mu se sin oženi dobrostojećom devojkom, osvetiće mu se tako što će oženiti nju.

Pod pretnjom da će je predati vlastima ako se ne uda za njega, ona pristaje. Nakon mučne prve bračne noći, Quinn je odvodi u kuću svog oca i tamo ostavlja.

Međutim, iako je bio besan, Simon ju je saslušao i odlučio da od nje napravi ženu dostojnu da bude Copelandova nevesta, i na taj način Quinnu uzvrati udarac.

Nakon dve godine, Quinn se vraća i zatiče potpuno promenjenu Noelle, toliko da je ne prepoznaje, pa pomisli da je ona ljubavnica njegovog oca...

Ali, kada sazna da je ona njegova žena, odlučuje je traži nazad!

Prolog "Noelle, ma petite1, ako ostanemo malo duže, stvari će postati bolje, videćeš“.

Daisy Dorian je sedela za svojim zatrpanim stolom, pažljivo četkajići moderno spuštenu kratku plavu kosu, koja joj se uvijala oko njenog mladolikog lica. Prstima je lagano dotakla koralne usne, a zatim se zadovoljna rezultatom, ljupko pogledala u ogledalu.

Sedmogodišnje dete, sedelo je u blizini svoje majke i zurilo u nju. Znala je da nikad nije videla nekog tako lepog. Ona nije primećivala linije u uglovima Daisynih plavih očiju ili nadutost ispod brade, niti je shvatala da su lokne kod plavuša manje sijale i da nisu bile dovoljno meke. Više od svega Noelle je želela da kad poraste, izgleda kao njena majka.

"La bonne chance2 će nam se konačno nasmešiti“, Daisy je zaključila. „ Evo, baš danas, čula sam gospodina Lacklanda dok je diskutovao o podeli uloga za Hamleta. Kažem ti, Noelle, pogledao me je prilično ozbiljno dok je govorio o Opfeliji.“ Noelle se srećno kikotala i otrča da klekne pored svoje majke, ali veoma pažljivo da ne dotakne Daisynu poslednju dobru haljinu, retko nošenu, ali privlačne ružičaste konfekcije. „Kako bi ti divna Opfelia bila, mama.“ Pažljivo je stavila akcenat na kraju reči „mama“, baš kao što ju je Daisy učila, jer je ona volela da u svakodnevnom govoru upotrebljava francuski. „Samo pomisli kako bi bilo zanimljivo da te svi prepoznaju“.

Naglo je skočila i stavila svoje tanke ruke iznad glave. "Daisy Dorian se pojavila u Covenu!

Zajedno sa gospodinom Johnom Philipom Kembleom! Ili možda, ti i gospodja Siddons možete da glumite u Kako vam se dopada. Ona može da glumi Celiu; Želim da ti glumis Rosalind.“ Daisy se nežno nasmeši svojoj kćeri i odgovori joj da veoma sumnja da bi se gospodja Siddons složila s tim.

Ignorišući pesimizam njene majke, Noelle je entuzijastično igrala oko male, otrcane sobe. „Volim kada mi pričaš tu priču. Posebno deo kada Orlando konačno sreće svoju Rosalind u Ardenskoj šumi i konačno se venčaju.“ Pala je na pod zamišljenih očiju. „Tako bih volela da vidim venčanje. Možda se jednog dana ti udaš i ja ću iči na tvoje venčanje. Misliš li da mogu, mama?“ Daisy je stavila mošusni miris u šupljinu svog grla, a zatim se okrenula k svojoj kćeri i pogledala je značajno. Doživela je poznatu toplinu dok je posmatrala poznate oči boje topaza i malo lice okruženo zlatnosmedjim loknama, kratko oblikovane frizure, kao i njena sopstvena. „Zar nisi srećna, enfant3, što smo samo nas dve?“ „Naravno da sam srećna, mama. Ali, ako se ti udaš imala bih oca, i ne bismo brinule oko računa koje ne možemo da platimo.“ Zmišljeno je zastala. „I možemo živeti u prelepoj kući, i ja bi imala ponija.“ Daisy se veselo nasmejala. „Ti, mala bezobraznice! Tebe uopšte nije briga da li cu se ja udati, ili ne. Ti samo želiš ponija. Uostalom, kao što znaš, ti vec imaš oca. Samo što on ne živi s nama.“ „Znam, mama, i on je plemenit i lep i bogat.“ I nisam sasvim sigurna ko je on, Daisy je tiho dodala, dok je dopuštala da joj kosa slobodno pada. Ali, bez sumnje je bilo tačno, da je on bio sve od tih tri stvari.

To je bio tako srećan period u njenom životu. Svi ti bogataši i gospoda sa titulama, donosili su joj cveće, kupovali sitnice i delili njen krevet. Kritički je posmatrala svoje lice. Nije joj bilo nimalo lako; godine su prošle previše brzo.

1

Fr. malena Fr. sreća 3 Fr. dete 2

1

„Ne bacaj se tako kad sedaš, Noelle. Spuštaj se graciozno.“ Rekla je oštrije nego što je želela. „Zapamti, chérie4, u tvojim venama, teče krv kraljeva.“ Predviđajući sledeću majčinu opomenu, Noelle se ispravila u svojoj stolici, pazeći da se ne naslanja na leđa. „Samo želim da ga vidim, makar jednom.“ Koliko za sebe toliko i za Noelle, Daisy je rekla “Sigurna sam da je tako, ma petite, ali je jako glupo želeti stvari koje su nemoguće i brinuti oko toga da li se nešto može ili ne može dogoditi. Mnogo je bolje zabavljati se: plesati, igrati karte ili kupiti nov šešir.“ „Ali, moraš da brineš, ili nećeš imati novac da kupiš šešir, mama. I zato sam jako srećna. Ne samo da ćeš biti poznata kada ti gospodin Lackland dopusti da glumiš Opfeliu, već ćemo moći da platimo sve naše račune, čak ćemo dati gospođici Muspratt novac koji joj dugujemo, i onda će prestati da me gleda svojim neprijatnim, starim licem.

Daisy se proklela u sebi što je uopšte pomenula Opfeliu Noelle. Bila je to tako mala stvar da sebe predstavi kao slavnu glumicu. Međutim, čak i veselo optimistična Daisyna priroda neće joj omogućiti da postane veliko ime na pozornici u budućnosti. Osim toga, kad ju je Francis Lackland gledao, on se nesumnjivo sećao sinoćnjeg kotrljanja po podu u njegovoj radnoj sobi.

Daisyn život u polusvetu je počeo u njenoj petnnaestoj godini, kada je pobegla od svog tiranskog oca, maloposednika, u London. Odmah je izgubila devičanstvo od jednog starijeg barona koji joj je kupio muslin i svilu, koju je postavila na svoju haljinu. Nosila je zlatne narukvice na golim rukama, i kitila je svoje kovdže. On ju je obožavao, jer je činila da se oseća ponovo mladim i bezbrižnim.

Ubrzo posle Daisynog osamnaestog rodjendana, on je umro. Plakla je jedan dan, a onda je rešila da napravi karijeru u pozorištu. Iako su je odmah angažovali zbog njene lepote, menadžeri su joj davali manje uloge zbog njenog tankog glasa u kojem je nedostajao dramatičan opseg.

U poslednjih nekoliko godina čak i te male uloge su se proredile, a njeni dugovi su alarmantno porasli. Snašla se zahvaljujući darežljivosti svojih obožavalaca. Međutim, ljudi koji su sada tražili njene usluge više nisu bila šarmantna i bogata gospoda. Umesto njih, to su bili trgovci i činovnici, muškarci koji su radili za svoj novac i čuvali ga brižljivo.

Kad god je mislila na novac Daisy je bolela glava. Naglo je ustala i poravnala svoje ružičasto odelo. Novi kraj čipke na vratu bio je veliki uspeh, pogledala se u ogledalo, nadajući se da niko neće prepoznati preuređenu haljinu. „Izlazi sada, chérie. Zaključaj se čim ja izađem.“ Poljubila je Noelle u njen mekan obraz. „Bonsoir5, enfant“. „Bonsoir, mama.“ Noelle je zatvorila vrata iza svoje majke, a zatim se popela na krevet, pokrivajući se do brade. Zaspala je gotovo odmah.

Samo nekoliko sati kasnije, nakon što je prošla kroz gradske ulice, Daisy se vratila kući. Noć je bila tamna, a hladan vetar joj je prodirao kroz pocepani ogrtač. Kada je prešla poslednju ulicu,požurila je do kuće, stežući ključ u svojim utrnulim prstima. Nespretno je otključala bravu, a nalet hladnog vetra zahvati vrata. Daisy je očajnički zadržavala vrata, samo da ne lupe glasno, kako ne bi probudila gazdaricu. Bez daha se bešumno pela uz drveno stepenište.

Ušla je u dnevnu sobu i ne skidajući kabanicu, počela je da ubacuje ono malo stvari što je imala, kao i stvari svog deteta u kofer koji je ukrašen scenom iz Regency parka. Tek nakon što je završila pakovanje, ušla je u dečju sobu, u kojoj je njena kćerka još uvek bila ušuškana i mirno spavala. „Noelle, probudi se.“ Nežno je protresla malo dete, a zatim prošaputa „Probudi se, ljubavi“.

Noelle polako otvori oči, i zatrepta.

4 5

Fr. dušo Fr. doviđenja

2

„Moraš da ustaneš i da se brzo obučeš.“ Izvukla je dete ispod pokrivača, a zatim je počela da baca odeću na nju. „Obuci ovo. Biće ti toplo, dušo. Napolju je hladno.“ „Šta se događa, mama? Gde idemo?“ Noellin glas sasekao je tišinu u sobi. „Ššššš... Nemamo vremena za objašnjavanje. Moramo da odemo veoma, veoma tiho.“ Daisy obuče svoje pospano dete u haljinu, uruči joj kofer, a zatim ju je tiho predvodila niz stepenice, a potom i kroz noć. Ona je sama nosila težak kofer.

Zabrinuta Noelle ju je pratila, stežući ogrtač. Kofer ju je udarao u noge. Borila se protiv ledenog talasa koji ju je zahvatio, a ručka od kofera joj se zabio duboko u prste. Dešavalo se i da se saplete i da padne u zaleđenu vodu, pravo na kuk. Ali nije protestvovala. Vodio ju je strah koji je videla na majčinom licu.

Bežale su preko kaldrmisanih ulica i mračnih staza, kroz smrznute aleje i smrdljive sokake.

Hladnoća se uvlačila kroz Noellinu odeću, i počela je silovito da drhti. Tiho je počela da cvili, ali nije protestvovala.

Konačno su stigle do reke. Preko nje se prostirao most od masivnog kamena, ko je spajao obe strane reke boje tamnog mastila. Noelle je pratila svoju majku preko mosta, a onda je naglo zastala, zureći u okolinu. Izgledala je zbunjeno, dezorijentisano. „To je reka, mama“, Noelle stidljivo upita. „Reka?“ Daisyne oči su bile nejasne. Hladile su Noelle daleko više od hladnoće. Ona je još uvek stajala, neprirodno mirno.

Noelle je gledala oko sebe. Četiri kvadratna udubljenja stajala su sa svake strane kamenog mosta. U jednom od njih stišnjeno je ležala smežurana baba, a u drugom su spavala dva mangupa. Noelle je dovela Daisy do jednog praznog mesta u niši, nežno ju je odgurnula od hladnog, kamenog zida, koji je predstavljao zaklon, od hladnog naleta vetra. Ona čučnu pored nje. „Mama, šta se dogodilo?“ Daisy ju je gledala ravnodušno. „Reci mi šta se dogodilo“, Noelle ju je molila.

Senka se uklonila iz Daisynih očiju. Zamenio ju je užasan strah, koji je Noelle užasavao. „Newgate!“ Ima zatvora poznat po zloglasnim zatvorenicima, visilo je medju njima poput smrtne kazne. „Dolaze po mene. Ujutru će doći da me odvedu u Newgate. Stražar na Oyster Laneu je moj prijatelj. Čuo je kako dva čoveka pričaju. Zatvoriće me zbog mojih dugova.“ Daisy je zagrlila Noelle i počela gorko da plače. „Nikada se ne smemo vratiti“, rekla je jecajući.

Sledeći dan su pronašle konake u jednoličnoj, prepunoj i oronuloj stambenoj zgradi.

Zalagajući nekoliko Daisynih preostalih stvari, bile su u mogućnosti da kupe hranu i plate stanarinu za nekoliko meseci. Međutim, pronaći posao pokazalo se nemogućim za Daisy.

Bojala se da se raspita u bilo kom pozorištu, za slučaj da je prepoznati, ali nije imala i druge veštine, a s obzirom na njen izgled, nije bilo šansi ni za neki težak posao.

Postepeno je počela da gubi interesovanje za sopstveni život, brinući samo o svojoj ćerki. I pre je bila puna ljubavi, iako je bila pomalo nepromišljen roditelj, ali sada je bila opsednuta svime što je Noelle rekla ili uradila. Opominjala ju je da pazi na dikciju, pravilno hoda i ponaša se kao mlada dama. Uplašena da bi Noelle mogla da pokupi piskav akcenat na ulicama zabranila joj je da se igra sa bilo kojim detetom iz rojeva odrpane dece, koja su živela u pretrpanim konacima.

Ona su bila praznih pogleda, otečenih stomaka i puna gnojnih rana po svojim telima. U Noelle koja je izgledala i govorila mnogo drugačije od njih pronašla su metu za beg od sopstvene bede. Zvali su je „Visočanstvo“ i klanjali joj se kad bi prolazila pored njih, a potom bi joj podmetali mršave noge kako bi se strmoglavila u ljigave ulice. Rugali su joj se u govorili skaradne stvari.

3

Noelle bi potom otrčala majci, ali ona izgleda, nije mogla da shvati šta se dešava. Noelle je bila izopštenik, bila je van elementa i bez mogućnosti da se brani. Bespomoćnost je bilo nešto što su drugi razumeli. Videvši je u njoj, zlostavljanje se intenziviralo. Jurili su je po ulicama, i bacali prljavštinu iz oluka po njoj.

Kada ju je, konačno, grupa mladića držala pritisnutu na ulici urinirajući po njoj, nešto u njoj je puklo. Suvih očiju i besna, borila se protiv njih. Bila je teško pretučena, ali ne pre nego što je neku štetu i ona njima počinila. Od tog dana više nije obraćala pažnju na to da li je bio samo jedan od njih ili cela grupa. Sve ih je napadala. Svaki put bi izgubila bitku, ali incident je iznova i iznova ponavljala u svojoj glavi i učila iz svojih grešaka, odlučna da ih više ne ponovi. Ustanovila je da, ako može da prebrodi inicijalni, brutalni napad, može izdržati više od njenog protivnika. Budući da je bila bolje uhranjena od druge dece, imala je žilavu snagu koja ju je vodila, nakon što bi se druga deca iscrpela. Počela je da bira svoje protivnike pažljivije, odbijajući da bude uvučena u borbu, za koju je znala da neće moći da je dobije.

Do kraja prve godine koju je provela među njima, oni su naučili da je ostave na miru, čak su počeli da je poštuju. I dalje su je zvali „Visočanstvo“, ali ne više da bi joj se rugali. To je bilo jedino ime po kojem su je znali, jer je njeno pravo ime bilo izgubljeno za sve, osim za njenu majku.

Vremenom je Daisyna mala svota novca iscrpljena. Dva dana nisu imale ni za hranu. Krajem drugog dana, Daisy je pritisnula svoje usne na Noellinu kosu, i izašla u noć. Nije imala ništa što bi mogla da proda osim samu sebe. Sledećeg jutra se vratila donevši sa sobom dva slana mesnata peciva, torbu krompira i pola pite od šljiva.

Daisyni neobjašnjivi nestanci su se nastavili, i Noelle je postepeno počela da se koristi njima.

Ponekad se Daisy vraćala sa hranom ili kovanicama, a ponekad praznih ruku. Jednom je došla gotovo bez svesti. Krv joj je kapala iz ugla usana, a oko bilo prekriveno tamnom modricom, otečeno i zatvoreno. Noelle joj je nežno očistila rane i smestila je u krevet.

Kada je pitala majku za objašnjenje, Daisy joj se samo nasmešila i nejsano promrmljala „ Ne uzrujavaj se, dušo. I ne zaboravi, ti imaš krv kraljeva“.

Noću je osmogodišnje dete, sedelo pored uspavanog obličja svoje majke. Svojim tananim rukama grlila je kolena, i mislila je o onome što joj je Daisy rekla. Sigurno bi se samo divne stvari trebale dešavati devojčici koja ima krv kraljeva. Ona nikada ne bi trebala da bude prljava ili gladna, ili da nosi ružnu odeću.

Nešto hladno je zahvatilo Noellino srce. Šta će se dogoditi sa njima? Gledala je u Daisy. Iako je njena majka imala samo 31 godinu, tokom prošle godine je preterano ostarila. Njena koža je bila gruba i izborana, njene sjajne lokne su sada jednolične i zamršene, prekrivene starim, sivim šalom. Daisy je živela u nadi i zadovoljstvu, a sada kada su joj se srušili svi snovi, jedva da je bila u stanju da preživi.

Jednog jutra, pre nego što se Daisy probudila, Noelle je obukla majicu i platnene pantalone koje je našla. Grickajući donju usnu, koncentisala se na sečenje svoje kose tupim nožem, sve dok nije postala kratka, kao kod dečaka. Pokupila je grub komad vreće, tiho izašla iz njihovog prljavog podruma i otišla do reke.

Grupa derišta je bila rasuta po obali, tražeći komade uglja, koja su ispala skeledžijama. To su bili uličari, mladi lešinari koji su prikupljali delove uglja i prodavali ih siromašnima, kao i nekoliko novčića.

Noelle je posmatrala dečake iz daljine, a zatim je i sama počela da ih traži. Međutim, shvatila je da je prekasno počela, jer su ostali samo najmanji komadi uglja. Ona ih je svejedno pokupila, i sigurno ih vezala u vreću koju je sa sobom ponela. Uskoro je primetila da su se dečaci u pantalonama i bosonogi valjali po mulju kojiim je dosezao do kolena. I Noelle se zatim smestila na obalu i počela je da se valja u pantalonama po mulju. Potom podiže pogled i ugleda crvenokosog vođu bande njenih godina, kako joj se približava. „Ti si nova, ovdi, a? Ja sam Swiney“. Pružio joj je ruku prljavu od uglja.

4

Noelle ju je oprezno prihvatila. „Ja sam N-N-Neal“, zamuckivala je. „Neal Doryan“.

Swiney je vlagolasto zatreptao svojim zelenim očima. „Neal? To je zaista ćaknuto ime za devojku.“ Noellino srce je za trenutak prestalo da kuca. Kako je saznao tako brzo?

Kao da joj je čitao misli, dečak se namršti i reče „To je zbog nač’na na koji hodaš. Imadeš male korake. Pre bi umreo, nego iš’o tako, kak’ ti ideš“.

Nešto u dečakovom prijateljskom licu, nateralo je Noelle da mu veruje. „Oni će me oterati ako saznaju da sam devojčica. Misliš li da su ostali primetili?“ „Oni?“ Prezrivo je pogledao ostale dečake. „Oh, oni bi primet’li pre ili kasnije, ali oni mnogo toga propuštaju. Nemaju mašte. Po meni, jedini način da ih dobro slažeš je imat’ malo mašte.

Dakle, trebaš bit’ jedan korak ispred ostalih.

Noelle je pažljivo slušala Swinyjevu filozofiju, i smatrala ga je veoma mudrim i svetovnim. „Kako si naučio tako mnogo?“ pitala ga je zadivljeno. „Samo sam bio okolo i drž’o oči otvorene“ Swiney je odgovorio, zatakavši palčeve o pojas svojih dronjavih pantalona.

Noelline oči se ozare nadom. „Možeš li i mene naučiti? Moja majka je bolesna.“ Oklevala je. „Nije joj baš dobro u glavi.“ To je bilo prvi pit da je Noelle to priznala, čak i sebi. „Dakle, ti imadeš mamu?“ Swiney ponosno gurnu svoje grudi napred. „Ja sam sam odkad sam bijo beba. Naučio sam dobro kako da dobijem sve.“ On je kritički osmotri. „Prvom ćemo učinit’ nešto s tvojim hodom. Ne želim da ostali saznaju da učim devojčicu kako da bude uličar. Potom ću ti pokazat’ najbolja mesta. Naučiću te kako da vadiš ugalj iz blata. Imamo mnogo posla. Ne očekuj da ćeš se ikad uklopiti, ne s tvojim šmekerskim načinom govora, ali polako. Koj će bolje od Swenyja Popea lično da te nauči!“ Tog dana podučavao je Noelle da uglja najviše ima kod prljavštine i kako treba da potopi svoje noge u mulj i da ga zahvata u grudvicama.

Do podneva je Noelle bila prekrivena prljavštinom, ali je bila zadovoljna sobom. Svojim prstima je mogla razlikovati grudvu uglja od kamena. Pronašla je šačicu gvozdenih zakivaka i eksera, pa čak i jedan dragoceni komad od bakra. Ali, što je najvažnije, stekla je svog prvog prijatelja.

Od tog dana, Swiney je Noelle držao za ruku. Bio je ozbiljan učitelj, objašnjavao joj je sve odjednom i očekivao je da pamti iz prve. Zajedno su šetali ulicama Londona. Za peni bi istimarili konja ili očistili stazu do ulice, kako moderni pešaci ne bi uprljali svoje cipele.

Predstavljali su deo sveta koji su činili uličari: obalski radnici, nosači i prostitutke. Jednom je Swiney dobio kutiju pertli i razdelio ih je ostaloj deci, koja su ih prodavala po pola penija.

Swiney je naučio Noelle sve što je znao, a zauzvrat je dobio njeno potpuno obožavanje.

S dolaskom hladnog vremena, Daisy je počela da dovodi muškarce u svoje odaje. Kada se to dogodilo prvi put, Noelle je probudio zvuk Daisynog plača. Bojažljivo se grčila. „Mama, šta nije u redu?“ „Šššš, Noelle, nastavi da spavaš.“ Noelle nije mogla da ne primeti Daisyn molećivi ton. Čovekov ružan i opasan glas, zarežao je iz pravca gomile krpa, koje su činile Daisyin krevet. „Hej, ko je to?“ „To je moja devojčica. Ne obraćaj pažnju. Neće nam opet smetati.“ „Dobro. Lupiću je, ak’ je opet čujem. A sad se okreni!“ „Ne!“ molila je Daisy „Ne tako, molim te!“ „Okreni se, kučko!“ Noelle je čula zvuk oštrog šamara i škripu kreveta. Daisy vrisnu, a odmah potom i zacvili. Ti jadni zvuci su se nastavili i kad je čovek otišao, ali Noelle nije otišla do majke da je uteši.

Umesto toga, ležala je nepomično, sećajući se te scene, ko i svega što je čula od drugih uličara. Pre nego što je toga postala svesna, njen brzi um je pamtio svaki grubu primedbu, svaki prljavi gest. Sada, kad se sve vraćalo, konačno je shvatala, šta se događa između

5

muškarca i žene. S tim saznanjem, stid i poniženje postali su toliko intezivni, da je počela da drhti. Čvrsto je skupila svoje noge i obgrlila ih je rukama. Niko je nikad neće tako iskoristiti!

Sledećeg jutra, Noelle se probudila u ranu zoru, a oštar bol, okružio je njeno srce. Tiho je obukla pantalone i košulju i spremila se da izađe. Nevoljno je pogledala ka svojoj majci.

Daisy je licem ležala na krevetu, a njena gola leđa su bila izložena. Imala je ružne modrice na ramenima i sirove oznake koje su izgledale kao tragovi ujeda. Tri novčića su bila bačena na izbrazdan drveni sto. Noelle ih je uzela i držala ih na svom dlanu, a gorke suze su lile niz njene obraze, dok je zurila u njih. Dobro će jesti večeras, ali cena toga je bila previsoka.

Daisyno se stanje pogoršalo. Ponekad bi danima sedela u mračnom uglu njihovog ćumeza, ustajala je samo kako bi sebe naterala da pojede nekoliko zalogaja hleba. Često se dešavalo da, kada se Noelle vraćala sa rečne obale, da Daisy ne bude kući, vraćajući se sa nekim muškarcem, dugo nakon što bi Noelle otišla na spavanje. Muškarci su nekad plaćali, a nekad nisu, ali izgleda da Daisy to nije primećivala.

To su bili najgori momenti u Noellinom životu. Ležala je u krevetu, a svoje malene prste je čvrsto gurala u uši pokušavajući da blokira grube uzdisaje muškaraca, koje su ispuštali nad njenom majkom. Ponekad bi udarili Daisy, koja je cvilela od bola. Ali se dešavalo i da je samo bešumno ležala, bez obzira na to šta su joj radili.

Noelle je počela očajnički da se plaši muškaraca. Užasavala se ako bi se neki muškarac samo očešao o nju. Kada bi je prijateljski raspoložen prodavac jabuka pozdravio, ona bi požurila pored njeba izbegavajući da ga pogleda. Osim Swineya Popea, ona nikada nije imala ljubaznosti za muškarce, i plašila se svih, osim Swineya.

Nažalost, njeno prijateljstvo sa Swineyom Popeom je prekinuto. Na njen deveti rodjendan, Noelle je stajala izvan zabranjenih, kamenih zidova Newgatea, dok se gomila gurala kraj nje, torbari nudili svoju robu, a kočije kloparale. Unutra, dželat je stavio omču oko vrata Swineya Popea. Dete je pogubljeno zbog krađe dve pomorandže, a njegova smrt je trebalo da posluži kao primer, svim drugim iz lošeg kraja koji nisu poštovali zakon.

Kada je Noelle imala deset godina, Daisy je prestala da jede. „Molim te, mama,“ molila ju je Noelle svojim velikim i ozbiljnim očima, „pojedi samo ovo. To su dva zalogaja.“ Noelle je stiskala hranu, kako bi napravila manje zalogaje za nju. „Jedi za mene.“ Daisy je mrmljala, gledajući ravnodušno, kao pacov sateran u kut. „Ti imaš krv kraljeva, malena moja. Bićeš prelepa jednog dana, prelepa.“ Njen nežan glas je utihnuo.

Počela je sažaljivo da plače.

Početkom aprila, na melemski dan, pun obećanja proleća, Daisy je umrla. Sahranjena je u neoznačenom grobu u Potterovom polju. Samo Noelle je stajala pokraj njenog groba.

Visoka za svojih deset godina, sva u laktovima i kolenima, tiho je plakala dok su joj suze tekle niz tanko lice, a nos joj šmrcao.

Očajnički je volela majku, ali je sebi obećala da nikada neće biti kao ona. Ona je želela da uspe na svoj način; ona će preživeti.

6

Prvi deo – Visočanstvo Prvo poglavlje Noelle Dorian je najverovarnije bila najbolji džeparoš u Sohou. Ovo odlikovanje joj nije dato olako, i često je bila predmet mnogih rasprava u nelegalnim prodavnicama džina, koje su rasle u oblasti. „Kažem ti, njoj niko ne treba držat’ sveću“. Govornik je bio debeo, proćelav čovek odeven u masnu radničku bluzu i mahnuo je limenom šoljom u vazduhu, ističući svoja zapažanja. „’Isočanstvo je najbolja od svih, a veruj mi, u svoje vreme vid’o sam ih sve.“ „Ne, grešiš“. Njegov pratilac koji je bio sav u krastama, odsutno izabra jednu od vaši iz svoje kose i stisne je između palca i kažiprsta. „’Isočanstvo je dobra, nećemo to poricati. Ali se ne mož’ merit’ s Džentlmenom Jackom, i načinom na koji je on radio, pre nego što su ga uhvatili i obesili. Ona je previše izbirljiva. Samo je gledaj. Ona neće ići pravo u ’Iymarket kao ostali kicoši. Ona uglavnom visi na periferiji, gde nema kicoša, i gde džepovi nisu tako dobro obrubljeni.“ „Aj, može bit’ da si u pravu, prijatelju. Nema sumnje da je Džentlmen Jack uzeo više od nje, ali nije bio tako pametan kao ’Isočanstvo, ma ni u pola.“ Debeli čovek je lupio prljavom pesnicom po stolu. „Dođavola! Nikada nisam video ništa slično njenom načinu rada, kada ide do dokova i ljulja svojom dupetom prema nekom bezazlenom momku. Osim njenih sisa nema nista. Ona je kao običan štap sa šiljkom, ali ne smeta mi kad se onak’ nagne i kad joj vise iz one njene zelene haljine...“ U tom trenutku govornik se naglo zaustavio kako bi izvukao musavu maramicu iz džepa, da bi obrisao znoj koji mu se pojavio iznad čela. „Ha!“ uskliknu njegov sagovornik. „Želiš malo toplote koje nude ’Isočanstvine sise, zar ne?

Pre ćeš iskrvariti, nego to dobiti. Iako izgleda kao kurva, moš’ se kladit’ da je niko još nije tak’o. Čak i ako ti dozvoli da joj priđeš, ponašaće se prema tebi, k’o prema ostalima. Trljaće se o tebe i pričaće ti kako želi da se nađe s tobom kod „Petla6 i fazana“ radi dobre ševe. A za to vreme brljaće ti po džepovima i uzeti šta god želi.“ „Petao i fazan!“ Debeli čovek je tada prestao da se zabavlja jer je počeo da se davi jeftinim džinom kojim je prskao svuda po svom saputniku, dok je pokušavao da uhvati dah.

Oporavivši se, dopunio je svoju šolju i nastavio. „Koliko puta su nam samo prilazili siroti momci da nas pitaju gde se nalazi „Petao i fazan?“ „Poslednjem koji me je pitao,“ odgovorio mu je sagovornik koji je još jednom kopao prstima po glavi „rekao sam da pokuša u Drury Laneu. Dođavola, ja neću biti taj koji će im reć’ da „Petao i fazan“ ne postoji i da im je bolje da pogledaju u svoje džepove“.

U tom trenutku, predmet rasprave u prodavnici džina, stajala je stišnjena u mraku, ljušteći ulazna vrata kod ulice Glasshouse, pokušavajući pronaći neku zaštitu, od noćne rose. Iako je bila u blizini Haymarketa, kako su ljubitelji džina predvideli, ona se nije upustila u rutinu tog čuvenog centra Londonskog noćnog života, u znak sećanja na tragičnu sudbinu Swineya Popea, kojeg nije mogla da zaboravi. Kao džeparošu, rizik je bio mnogo veći i bez druženja sa višom klasom. Osim toga, plavi đavoli, kako su zvali članove novoformiranih policijskih snaga, bili su oprezni pri zaštiti mase.

Ispod vlažnog, trošnog plašta Noelle je nosila nekada elegantnu smaragdno zelenu satensku haljinu. Materijal je izbledeo, naročito ispod ruku i preko suknje, a crna čipka je bila dronjava, naročito po rubu prsluka. Na nekim mestima je bilo očigledno da je tkanina pocepana. Iako ju je Noelle ušivala, nejednaki konci i svetložuta nit, svedočili su o njenoj nedelotvornosti kao krojačice.

6

Igra reči: cock na engleskom znači petao, ali u slengu ima i značenje muškog polnog organa

7

Iako još uvek nije napunila 18 godina, izgledala je deset godina starije. Malo vilinsko lice, koje je Daisy toliko volela da našminka crvenim ružem; oči boje topaza koje više nisu blistale, bile su tamne i istaknute ugljem. Bila je visoka, ili veoma mršava, upalih obraza i prljavog vrata. Ten joj je bio skoro mrtvački, a taj efekat je bio znatno pojačan njenon nesrećnom kosom. U pokušaju da je drži dalje od gamadi, ona ju je uvek šišala tik ispod ušne školjke. Pošto nije imala ogledalo, već samo nož kojim je sekla kosu, ona je bila čupava i neujednačena. Takođe je bila narandžasta. Nije bila ni tamno crvenkasto – smeđa, niti svetlo kestenjasta, njena nijansa je više podsećala na boju šargarepe. Kada joj je prvi put na pamet pala ideja da se predstavlja kao prostitutka, odlučila je da promeni boju svoje kose, kako bi izgledala starije. Ali ponovna upotreba nekvalitetnih boja, doveli su do još jačeg kovrdžanja njene kose, koje je bila ukrašena jednom, žalosnim, otrcanim, nojevim perom.

Njena pojava je bila toliko neprivlačna, da je na prvi pogled bilo teško reći, kako je predstavljajući se kao prostitutka postala tako uspešan džeparoš. Ali, kod pažljivije procene, mogla se otkriti izvesna čulnost njenih usana, privlačan promukao glas, a naročito njen deholte koji joj je isticao grudi, koje su postale objekat spekulacija među muškarcima i dečacima širom Sohoa. Svi ovi kvaliteti nagoveštavali su veliku lepotu, koja joj je zbog siromaštva bila ukradena.

U tom trenutku, Noelle je razmišljala da li da ostane još malo, u nadi da će rominjanje prestati, ili da se vrati u svoju sobu. Ostaće još malo, odlučila je, jer je bila kratka s novcem, a trebala je da plati kiriju. Bila je nemarna zato što nije više pazila na svoj novac, a sada je postojala opasnost da izgubi svoju privatnost, što nije nikako mogla da podnese. Soba je bila mala i bedna, ali makar nije bila u podrumu, i bila je sama.

Sećala se kako je godinama posle Daisyne smrti bila prinuđena da živi u vlažnom ćumezu, sa čak 15 drugih ljudi. Većina su bili siročad, kao što je bila i sama, neki su bili mlađi, a neki stariji. Setila se dvanaestogodišnje Meg Watkins, koja je stražarila nad svojim detetom, pazeci da se pacovi ne usmere na njegovo telo, dok je mali spavao. I Bardyja, starca koji je prijateljski čuvao njihovu oskudnu imovinu dok su bili napolju i prosjačili za hranu. On je sada bio skoro potpuno slep, ali je i dalje živeo u hotelu i Noelle ga je posećivala, kad god je mogla.

U svet je izašla još tih ranih dana. Nije bila daleko, ali je imala svoj prostor i malo hrane. I nepostoji niko zbog koga bi odustala tako lako, rekla je sama za sebe, zavirivši niz ulicu u potrazi za žrtvom. Znala je da je trebala da izgleda mnogo bolje nego što jeste, ali nije mogla da troši novac na to. Bila je lakog dodira. Nasmešila se u sebi, kad je pomislila na ulične mangupe koji su sada živeli u ćumezu iz kog je ona pobegla. Njihovi stomaci su bili puniji od njenog, zbog novca koji je davala Bardyju, da ih hrani.

Na zvuk drvenih točkova koji su zveketali po kaldrmi, Noelle je videla da se približava Billy, prodavac krpa, koji je gunđajući gurao svoju staru korpu niz ulicu. Uzdahnula je, znajući neminovnost onoga što dolazi. „Opa, nije li to ’Isočanstvo, lično.“ Skinuo je svoju prljavu kapu i podrugljivo joj se naklonio. „I šta njezino ’Isočanstvo radi tako daleko od Buckinghamske palate po ovak’oj noći? Kralj Willie je odlučio da ne želi džeparoša u svom krevetu? Ili se malo umorio od ubadanja u santu leda?“ Noelle ga je posmatrala kamenog lica. „Ne želiš pričat’ s tak’ima k’o sto sam ja?“ Ostavio je svoja ručna kolica, a zatim joj je prišao. „Jednog dana ćeš ’Isočanstvo“ gledao ju je zlobno pokazujući joj red trulih zuba, „videt’ da nisi drug’čija od nas ostalih. Da visoki i moćni ne znače ništa.“ Noelle je prema njemu uperila hladan pogle. „Ostavi me na miru!“ uzvratila mu je, ističući baš svaku reč.

Bili gurnu svoje lice, na svega par centimetara od njenog. Užasavala se njegovog smrdljivog zadaha.

8

„Vid’o sam način na koji prilaziš tim kicošima, treseš svojim sisama ka njima, navodeći ih na to da misle samo kako će se zabavljati među tvojim nogama.“ Nepristojno je prešao prstima preko svojih prljavih pantalona. „Kako bi bilo da se trljaš malo uz starog Billyja, ’Isočanstvo?“ Jednu svoju šaku uputio je ka njenim grudima.

Noelle koraknu unazad, izvukavši nož smrtonosnog izgleda iz džepa. Vitlala je njime po vazduhu, zaustavivši ga jedva na pedalj od Billyjevog grla. „Skloni se od mene, Billy, pre nego što uzmem parče s tvog prljavog lica.“ Glas joj je bio preteći, a lice je imalo masku odlučnosti.

Billy besno zakorači unazad. “Prokleta bila, kučko. Jednog dana neko će te ufatiti, i nećeš to zaboraviti.“ Tanak trag pljuvačke procurio mu je iz ugla usana. „Skloni se od mene, đubre, ili ću te srediti tako da više nikad ne staviš te tvoje prljave ruke na bilo koju ženu.“ Nešto u Noellinom licu učinilo je da Billy brzo pokupi svoja kolica. Previše je pritisnuo Visočanstvo. Pomislio je na Jima Wheelera sa ogromnom crvenim ožiljkom preko obraza. Drugi su predobro znali šta se događa, kada se previše upliću s njim. Mrmljajući za sebe, brzo je gurao kolica niz uličicu, koja su zloslutno škripala, nenaviknuta na tu brzinu.

Noelle je drhtala od straha dok je gurala oštar nož u svoju čizmu. Koliko će još moći da se bori protiv Billyja i ostalih? Znala je da je igrala opasnu igru. Noelle zadrhta dok je posmatrala dve stare vešticezbarušenih lica, koje su prošle pored nje. I one su nekada bile mlade, ali su prodale svoju mladost za nekoliko penija, kako bi kupovale loš džin.

Kako su mogle da prodaju svoja tela? Ništa, pa ni gladovanje nije bilo strašno kao to. Sećanje na ljude koji su zlostavljali njenu majku, dođe nepozvano u njen um. Ona je pronašla način da se izjednači sa njima, mrko je mislila. Nije bilo slučajno što je odlučila da glumi prostitutku.

Svaki put, kada je ostavila je muškarca, gladnog od požude za njom i praznih džepova, osećala je, da je na neki način osvećivala Daisynu smrt.

Zvuk dubokog smeha, privukao je Noellinu pažnju. Na kraju uzane uličice stajala su dvojica muškaraca, osvetljeni tankim žutim svetlom sa usamljene ulične bandere. Noelle glasno uzdahnu. Znala je po odeći da su bili gospoda. Šta li su radili tako daleko od zadovoljstava na Haymarketu?

Ona pažljivo promisli. Jedan od razloga zašto je bila tako uspešna je što nije rizikovala.

Kicoši su bili loše sreće, i zato je za nju postalo pravilo da bude što dalje od njih. Samo jednom je prekršila to pravilo, ali on je bio star i slab. A takođe je bila dobro nagrađena, podsetila se. Džepovi ljudi iz više klase bili su puni srebra. Skupi satovi počivali su na krajevima zlatnih privezaka. Njihove svilene maramice ste mogli naći za šiling u zalagaonicama u Drury Laneu.

Naravno, bilo je i problema. Mnoga gospoda sada su nosila papirne banknote u svojim džepovima umesto srebra. Zamišljeno je grickala donju usnu. Nije bilo lako koristiti te novčanice. Niko od uličnih prodavaca ne bi ih uzeo, uprkos akcentu više klase, koji se tako teško borila da održi, a ne bi imala sreću, da ih uvali uglednim trgovcima, a da ne izazove sumnju. Naravno, uvek je mogla banknote prodati zalagaoničarima, ali se pobunila njena praktična priroda, jer bi dobijala iznos koji je uvek bio znatno manji od njihove nominalne vrednosti. Tiho se nasmeja samoj sebi. Brinula je kako da se otarasi papirnog novca, pre nego što ga je imala.

Ponovo je pogledala u dvojicu muškaraca. Iako nije mogla jasno da ih vidi, imala je osećaj da su mladi. Novac joj je bio preko potreban, tako da je morala da rizikuje. Dosada sam imala sreće, podsećala je samu sebe – ali ne, to nije bilo sasvim tačno. Nisam imala samo sreću, nego sam bila i oprezna. Ona nije preduzimala budalaste rizike. A udešavanje dvojice mladih gospodina je bilo budalasto. Neodlučno je stajala, a zatim nevoljko krenu nazad, baš u trenutku kada je niži od njih dvojice posrnuo, jedva se spasivši pada na blatnjavu kaldrmu.

Pa, on je pijan, pomisli Noelle, a njen interes opet poraste. To ipak malo menja šanse, zar ne?

9

Zakoračivši iz gomile smeća koja je trulila, pomerila se iz ulaza koji je jedva obezbeđivao zaštitu od rominjanja, i krišom se privukla bliže muškarcima, skrivajući se u malom udubljenju između dve zgrade.

Niži od njih dvojice se okrenuo. Imao je dečačko lice sa punim obrazima i male, vesele oči.

Nemirna kosa boje peska mu je izvirivala pod visokim šeširom. „Quinne, staro momče,“ oslovio je svog pratioca „žao mi je što sam tako vraški loš vodič, ali bojim se da sam nas izgubio.“ Ovu izjavu je isprekidao nizom štucaja. „Bradly Hotel bi trebalo da bude ovde.“ Mašući nejasno rukama u vazduhu, popio je gutljaj iz boce pre nego što ju je dao svom pratiocu. „Ne brini, Tome.“ Glas njegovog pratioca je bio dubok i jak, sa američkim akcentom, nepoznatim za Noelle. „Barem ćemo biti pošteđeni neprijatne večeri sa Simonom. Pio je duboko iz boce. Noelle se napnu da vidi lice govornika, čoveka po imenu Quinn, ali je on ostao leđima okrenut ka njoj. Bio je viši nego sto je to mislila iz prva. Moćna ramena stvarala su pritisak na šavovima njegovog kaputa. Nije nosio šešir, a kišne kapi na njegovoj ravnoj, crnoj kosi, blistale su pod sjajem ulične bandere. „Ma hajde Quinne, nije tvoj otac tako loš,“ raspravljao se Thomas nestabilno se spuštajući na susedni prag. „Stari momak je mogao da te ostavi kod kuće u Americi, kako bi upravljao kompanijom. Umesto toga, ti si ovde, obnavljamo naše školsko prijateljstvo i uživamo u elegantnom londonskom noćnom životu.“ Bučno se nasmeja na ironiju svoje loše šale. „Dao bih sve da jeste,“ Quinn odgovori kiselo, predajući bocu nazad Thomasu. Sve što je radio u poslednja tri meseca jeste da me je učio o mojoj nepodobnosti da budem naslednik Copeland and Pealea.“ Noelline uši su sve pažljivo slušale. Nije imala pojma da je Copeland and Peale bilo malo, ali prestižno brodogradilište, ali je znala da takvo ime, nesumnjivo znači novac.

Kad bih smo mogla da vidim njegovo lice, pomisli. Nemam nameru da preduzimam bilo šta ako je trezan. Blago zadrhta, i ponovo primeti njegova široka, moćna ramena.

Quinn gorko nastavi, „Moj Bože, mislim da je poludeo. On ne gleda u budućnost. Upropastiće Copeland and Peale zbog svoje proklete tvrdoglavosti.“ Thomas pomisli u sebi kako Simon nije jedini tvrdoglav, ali je to mišljenje mudro zadržao za sebe. „Odbija da ustupi makar mali deo kapitala za eksperimentisanje. Početne studije koje sam obavio su zapanjujuće, ali je potrebno nastaviti ih. Mogli bismo da uvedemo revoluciju na kinesko tržište, ali Simon odbija da ih shvati ozbiljno. Tome, Copeland and Peale brodovi bi mogli da stignu od New Yorka do Cantona za sto deset dana, a da se vrate za devedeset.“ „Devedeset dana?“ Tom nije mario da sakrije svoju nevericu. „To je nemoguće! Ne krivim Simona zato što je skeptičan.“ „Nije nemoguće,“ insistirao je Quinn. „Sa radikalnim promenama, brodovi će ići brže za deset čvorova, čak i više. Na žalost, ja nisam jedini koji pravi ovakve eksperimente. Ako ne želimo da Copeland and Peale beznadežno ne zastari za 15 godina, moramo odmah da počnemo da eksperimentišemo sa novim modelima. Ne znam kako Simon može da bude toliko slep.

Razmišljam da napustim sve, i počnem sam. Zbog tog kopileta ćemo bankrotirati, ili ćemo se u najmanju ruku pretvoriti u drugorazredno brodogradilište.“ Thomas širom otvori svoje oči zbog otrovnog tona u Quinnovim rečima. „De, de, staro momče, popijmo još jedno piće. Sa još ovog dobrog ruma, stvari više neće izgledati tako loše.“ Kada se Quinn okrenuo da prihvati bocu, ulična bandera obasja njegovo lice. Noelle duboko uzdahnu. Amerikanac je bio mlad, u svojim kasnim dvadesetim i neverovatno zgodan, ali nekonvencionalno sirovo zgodan, što je Englezima bilo strano. Koža mu je bila bronzana.

Crna kosa, koju je Noelle primetila ranije, padala mu je preko širokog čela. Imao je visoke

10

jagodice, jak nos i čvrstu liniju vilice. Ali na njegovom licu su dominirale oči, koje su bile prodorne crne boje, kao oniks.

Fine dlačice na zadnjoj strani njenog vrata su se naježile. Njeni instinkti, koje je fino izbrusila, živeći na ivici tako dugo, govorili su joj da ovo nije bio čovek kojem se treba suprotstavljati. „Na kraju, Simon treba da bude zadovoljan načinom na koji su primljen u društvo. Sa tolikim brojem majki koje guraju svoje kćeri ka tebi, postao si ulov godine,“ primeti Thomas, ne bez zavisti.

Noelle pogleda Quinna oštrije. Pokušavala je da shvati zašto bi bogate dame sa lepom odećom, koje imaju toliko da jedu, uopšte želele da se udaju za ovog pretećeg stranca.

Nesumnjivio je bio zgodan, ali zar nisu mogle da osete divljaštvo u njemu? Supruge su bile svojina, vlasništvo svojih muževa. One bi morale da budu glupe, da bi se stavile pod kontrolu ovog čoveka. „Veruj mi Thomase, to nije nešto što bih poželeo čak ni najvećem neprijatelju!“ Quinn uze tanku cigaru iz džepa, i zapali je. „Sve te preterano obučene i doterane dame koje guraju svoje kćeri ka meni. Dovoljno je da okrenu čoveka protiv žene.“ „Sveca mu,“ kliknu Thomas. „Quinn Copeland ženomrzac! To se nikad neće oprati, staro momče. Ti si obeležen čovek.“ „Umukni Tome,“ zareža Quinn. Duboko povuče iz boce, gutajući rum kao da je voda.

Thomas se isceri, uživajući u Quinnovoj nelagodnosti. „Meni možeš da kažeš. Koju ćeš od naših debitantkinja, izabrati sebi za ženu?“ „Prokletstvo, Thomase, ne i ti!“ „Oh, Simon je već započeo, zar ne?“ „Već godinama,“ odgovori Quinn, lenjo se naslonivši na banderu, a dim iz cigare se uvijao oko njegove kose. „U jednom trenutku mi je rekao da više ne traži da se oženim, nego mi naređuje.“ „To su prilično teške reči, čak i za Simona, zar ne?“ „To i ja mislim“ odgovori Quinn zlobno.

Zbunjeni Thomas, nije znao je da li je bilo više okršaja između Simona i njegovog tvrdoglavog sina, zbog neslaganja oko upravljanja Copeland and Pealeom, ili zbog Quinnovog bračnog statusa. „Ako toliko želi Copelandovu nevestu, zašto se sam ne oženi?“ „Ne shvataš poentu, Tome. Simon je, kao i mnogi Amerikanci samostalan čovek. On je uspeo da od drvodeljinog šegrta, kada je imao 13, postane jedan od najveći brodograditelja na svetu sa 40 godina. Sada, kao pedesetogodišnjak, želi da zaboravi da je ikada bio drvodeljin šegrt. Želi da ime Copeland bude poštovano kao Winthrop, Livingston ili Franklin. Iako to ne želi da prizna, ima viziju Copelandove dinastije, koja će se prenositi sa najstarijeg sina, na najstarijeg sina. Ali, za ovakvu dinastiju, njemu je potrebna žena. Ne bilo koju žena, naravno.

Samo neko sa besprekornim imenim može postati sledeća Copelandova nevesta.“ Quinn baci pikavac u baru, a zatim prosikta. „Naravno, on takođe veruje da će me prava žena smiriti, i učiniti me poštovanim.“ Thomas se zakokota, a zatim počne da kleveta. „Sad shvatam. Quinn Copeland, stub crkve, kamen temeljac Copelandove dinastije, stiže kući tačno u šest časova. Ljubi pudingasto lice svoje žene na vratima.“ „Štipa služavku.“ Quinn se razvratno naceri. „Za Boga miloga, nemoj, čoveče!“ Thomas uzviknu s lažnim užasom. „Nemoj pred decom.“ „Svih šestoro,“ reče Quinn pobožno. „Šest! Zaboravio si blizance!“ „Osam?“ Zareža Quinn, bacivši praznu flašu preko oluka. „Dođavola, Thomase Sully, otišao si predaleko!“ Thomas se nedostojastveno pridiže sa stepenika. „Nisam ja taj koji je otišao predaleko. To će biti tvoja žena krompirskog lica!“

11

„Rekao si pudingastog lica. Odluči se!“ „Puding, krompir, svejedno je, jer ćeš ti biti taj, koji će morati da vodi ljubav s njom, pokrivajući joj ružno lice spavaćicom!“ „Govoriš o mojoj ženi, kopile,“ Quinn ćušnu svog sagovornika u šali.

Noelle je posmatrala dvojicu prijatelja, koji su se zabavljali vređajući jedan drugog u šali, kao i bezopasnim udarcima. Bili su nesvesni štete koju je neprekidno rominjanje učinilo njihovim lepo skrojenim odelima. Mogli su da prehrane jednu šestočlanu porodicu na godinu dana, odećom koju su nosili. Englez je bio pijan kao kovač na dan kad dobije platu.

Ponovo je prostudirala Amerikanca, glavu je zabacio unazad smejući se, dok mu je kiša blistala na licu. Uznemirenost je nije ostavljala. Tada pomisli na sopstvenu sobu, koju je želela da zadrži, i na novac koji joj je bio potreban da to ostvari.

Noelle je donela odluku. Amerikancu će dozvoliti da vidi njen šitoki deholte, ali je Thomas Sully bio njena meta.

Duboko je uzdahnula kako bi se smirila, a zatim iskorači iz svog skrovišta i krenu ka njima, provokativno mešajući svojim mršavim kukovima i zavodljivo se osmehujući, baš kao žene koje je često posmatrala.

Njih dvojica obgrliše jedno drugom ramena, a zatim iz sveg grla zapevaše pomalo nepristojnu pesmu; „Šta je kaluđer sa ćelavom glavom?

Prevareni muž od strane posluge? Šta je pištolj koji puca u prazno, I završi u krilu devojke?“ Prekinuli su svoju pesmu kad im je Noelle prišla, zaustavivši se na nekoliko metara od Thomasa. Ruke je drsko stavila na svoje uske kukove, i smelo mu se osmehnu. „Veče, gosp’do. Jestel’ za malo zabave?“ Sa lakoćem je izbacivala samoglasnike i dodavala suglasnike, jer je to bila praksa, koju je pronicljivo usvojila, kako se ne bi razlikovala od ostalih prostitutki. “Vidi, vidi,“ reče Thomas nerazgovetno, „nije li to jedan od najlepših londonskih cvetova, moderno nečistan, koji nas je udostojio svog prisustva.“ On skine svoj šešir i duboko joj se nakloni. Pokret bi bio galantan, da u tom momentu nije podrignuo.

Noelle se koketno zakikota. „Oh, gospon, ti si zaista pravi.“ Svoju ruku, prebacila je preko njegove, i približi su se, pažljivo se pripremajući za svoj trenutak. Mirisao je na rum i duvan, što nije bila sasvim neprijatna kombinacija. Namerno pritisnu svoje telo uz njegovo, opuštajući ramena kako bi video više od njenih grudi.

Gledajući ga kroz delimično zatvorene kapke, zavodljivo mu šapne, „Ti si stvarno pravi, gospon.“ Quinn zafrkta, zabavljajući se. „Čemu se ti, dođavola, smeješ?“ Thomas izazva Quinna, posmatrajući ga izazovno. „Ova mlada dama je nesumnjivo iskusniji sudija od više muškaraca u Londonu.“ „Ne sumnjam ja da je ona iskusna, Tome,“ uzvrati Quinn, dok mu lenji osmeh zaigra u uglu usana, „ali se pitam, koliko je pronicljiva.“ Noelle oseti mali ubod srama na njihovu šalu. Šta si očekivala? Kudila je sebe. Želiš da veruju u najgore.

Amerikančeve oči bezlično su šarale po njenom telu, posmatrajući nakinđureno pero zabodeno u njenoj kovrdžavoj kosi, našminkane obraze i delimično izložene grudi.

Noellino lice gorelo je od njegovog pogleda. Moram da ga ignorišem, reče samoj sebi; uradi ono zbog čega si ovde, a zatim beži što brže možeš.

Stisne Thomasa za ruku, kako bi mu skrenula pažnju. „Oh, ti si baš snažan. Mnogi ljudi kažu, da se o čoveku može mnogo reći, na osvovu veličine njegovih ruku.“

12

Drsko je koketirala, dok je munjevito i svojim lakim dodirom, vadila veliki sat iz njegovog džepa, i pažnjivo ga ubacila u jedan od svojih velikih džepova, prišivenih na njenu haljinu, upravo u tu svrhu. Držeći svoje oči na Thomasa, nastavila je svoju šaradu, u potrazi za bilo kakvom naznakom, da je svestan šta se dogodilo. On se pijano cerio, očigledno uživajući u njenom laskanju. Svesna prijatne težine sata, duboko u njenom džepu, Noelle je počela da se opušta. Ipak, upozoravala se, ne sme ništa da učini kako ne bi postali sumnjičavi. „Ti si prava gromada, snažnih ramena,“ Noelle se šegačila golicajući ga po reveru kažiprstom. „Smatram da sam zaradila fer udeo u komplimentima.“ Ružičastim jezikom prešla je preko svojih usana. „Dozvolite mi da vam pokažem, na šta mislim.“ Posmatrajući njene pune grudi, Thomas je bio u iskušenju, ali prizor njenih potonulih obraza, i drečavo našminkanog lica, odmah ga je dozvalo pameti. „Draga moja, vaša ponuda je zaista zamamna. Da samo imam vremena, drage volje bih učestvovao u zadovoljstvima koje nudite.“ Naklonio joj se, rukom držeći vrh šešira.

Noelle se zakikota, ili iz zadave, ili od olakšanja, ni sama nije bila sigurna. „Retki su takvi, kao vi, gospon.“ Mahnula mu je s tri prsta u znak oproštaja. „Kad god me poželite, samo me potražite kod „Petla i fazana“.

Okrenuvši leđa dvojici muškaraca, veselo zanjiše kukovima. Njen duh poskoči, kada krišom pomilova gladak, čvrst objekat, koji se nalazio duboko u njenom džepu. Uspela je! S ovim satom moći da da učini više, osim da plati kiriju. Mogla bi da kupi novu haljinu, čak i nov šešir.

Zaokupljena svojim mislima, nije čula korake koji su joj se približavali, sve dok nije bilo prekasno. Prsti kao od čelika, snažno obuhvatiše njenu ruku, zaustavljajući je. Raskvašeno nojevo pero, polete iz njene kose i pade na ulicu mokru od kiše. Njeno srce poskoči, a zatim se okrene i ugleda Amerikanca, čije su je hladne, crne oči nemilosrdno posmatrale. „Ne tako brzo.“ „Izvin’te, gospon?“ zamuckivala je.

Snažno je gurnu prema vlažnom, kamenom zidu, onemogućavajući joj svaki pokušaj bekstva.

Njegove snažne ruke, sada su joj samo lagano dodirivale ramena, ali nije se zavaravala. Znala je da će na njen najmanji pokret, ti čelični prsti ponovo da se utisnu u njeno nežno telo. „Pa?“ Iako je bila preplašena, njen glas je bio stabilan. „Bože, gospon, ne morate biti tako grubi.

Ako me tol’ko žel’te, samo rec’te tako.“ Pokšala je da se koketno nasmeje. „Recimo, za pola sata kod „Petla i fazana“? „To nije ono što želim, i ti znaš to!“ Thomas poče ubrzano da diše, zaprepašćen Quinnovim ponašanjem, pa požuri da uhvati korak s njima. „Quinne, šta se dešava?“ Ne sklanjajući oči sa nje, Amerikanac spusti ruke na njen struk. Počela je da se bori. „Pa sad, ne možete me doditivat’ tako.“ Ruke mu se vratiše na njena ramena, a zatim je snažno uhvati za vrhove prsluka. Ona zaječa kada je uhvati za grudi, i njena borba postane joj fanatičnija. Podlakticama je zabode uza zid, kako bi mogao ležerno da nastavi svoju potragu po njenom telu. Konačno je našao ono što je želeo. Uvukavši ruku u njen skriveni džep, izvadi zlatan sat, koji je u vazduhu optužujući visio na par centimetara od njenog uplašenog lica. „Osim što je kurva, ona je i prvozredni džeparoš.“ „Dobri Bože!“ Thomas nije mogao da sakrije svoju sramotu. „Napravila me je budalom.“ Quinn preda Tomu njegov sat, a onda bezlično pogleda u Noelle. „Ne budi previše surov prema sebi. Ona je vešt lopov. Video sam ovaj trik i ranije, ali i uprkos tome, skoro sam ga propustio. Verovatno ovu igru igra već godinama.“

13

Noelle je bila u panici. Kakva je budala ispala! Izdala je samu sebe, ne sledeći sopstvene instinkte. Još na prvi pogled, Amerikanac je bio veliki rizik. „Jednog dana neko će te ufatiti, i nećeš to zaboraviti.“ Setila se proročkih reči Billyja, prodavca krpa.

Odjednom se setila noža koji je bio bezbedno ušuškan u njenoj čizmi, na jedinom mestu gde je goruće ruke Amerikanca nisu pretresle. Kako da ga izvadi? Širom otvorivši molećive oči, pogleda ih obojicu. „Molim vas, pomoz’te mi. Osećam se loše. Kao da...“ Zatvorivši oči, pala je na zemlju, pazeći da joj čizma bude pod suknjom. „Dodjavola, čoveče. U kakvu se ovo nepriliku pretvara. Ostavi je ovde, pa da nastavimo da pijemo u više no ugodnoj atmosferi.“ Thomas krenu natrag. „Ne tako brzo, Tome,“ Zaustavi ga Quinn. On pogleda u telo kraj svojih nogu. Njeno lice je bilo naslonjeno na ivicu jame, nabujalu od kiše; bodljikavi krajevi njene kose bili su zamrljani blatom. Osetio je bljesak sažaljenja za to jadno stvorenje, i pogleda okolo tražeći mesto gde da je smesti. Onda primeti ulaz zaštićen točkovima.

Kroz poluzatvorene oči, Noelle je videla da se Amerikanac naginje nad njom. Pre nego što je mogao da je dodirne, ona trgnu dragoceni nož iz svoje čizme, skoči na noge i preteći ga usmeri ka njemu. „Da se nisi pomak’o, ili ću ti izvaditi to hladno srce, a onda ću ti ga baciti u lice.“ „Ne bih rekao.“ Nasmešio joj se čudnim, iskrivljenim osmehom. Počeo je da kruži oko nje, sa rukama postavljenim na bokove.

Ona se pomeri unazad, držeći nož, kao da je amajlija koja je štiti od zla. Izgledala je kao mala životinja u borbi za opstanak: kosa joj se rasula, iz očiju su joj sevale ubilačke varnice, a usta su joj bila odlučna.

Neumoljivo joj se približavao, lagano balansirajući težinom svojih nogu.

Jeli on lud? pitala se. Ona je imala nož, dok je on bio nenaoružan, ali se ipak nije bojao. A onda je shvatila kad je petama dotakla nešto čvrsto. Saterao ju je uza zid!

Luda od besa, nasrnula je na njega, spremna da zabode nož u to lice koje joj se rugalo. Ali njena podignuta ruka, bila je laka meta. Jednim brzim pokretom zgrabio ju je za ruku i nemilosrdno ju je zavrnuo. Ječeći od bola, ona nevoljko otvori ruku.

S nevericom je gledala kako nož para kroz vazduh, a zatim pada na tlo. Zvuk udara metala po kaldrmi, signalizovao je njen poraz. S nevericom je posmatrala tu sjajnu oštricu, već otupelu od blatnjavih kišnih kapi.

Bučan smeh razbi taj trenutak. Noelle pogleda u Thomasa. Pijano se smejao, čak su mu iz očiju potekle suze. „Polovina Londonske bagre ne bi se usudila da krene na tebe,“ rekao je ubrzano dišući, „ali ova mala kurva je sama nasrnula na tebe.“ Veselo ga ćušnu po nogama. „To će biti odlična priča za Watier’s.“ Quinn uputi svom prijatelju iskrivljeni osmeh, a zatim pooštri stisak na Noellinoj ruci. „Nemoj da brzaš sa pričama, Tome. Ili ću biti prisiljen da ispričam tvoje iskustvo. Siguran sam da će svi uživati u priči kako si ostao bez sata.“ Dok je govorio polako se spustio i podigao nož. Noelle je želela da plače od frustracije i besa, dok je gledala kako nestaje u njegovom džepu. „Ah, pretpostavljam da si u pravu,“ Thomas se zakikota. „Ipak, možda je vredno sramote.Kako je nasrnula na tebe! Bila je odlučna da pobegne od tebe, kao sve one neudate žene. Vi ste ista vrsta!“ „Djavola jesmo!“ odgovori mu Quinn. „Naravno da jeste. Ne možeš to da porekneš. Oboje ste potpuno nemoralni u odnosima prema suprotnom polu. Vas dvoje zaslužujete jedno drugo.“ Thomas se vragolasto osmehnu. „Ona bi bila prava neveta za tebe.“ „Kako da ne, kopile!“ Quinn se isceri zabavljajući se dok ga je prijatelj bockao.

14

„Već je vidim na vašem venčanju: prelepa venčanica, divan buket i nož među njenim zubima.“ Obojica su se dlasno smejala. „A otac mladoženje zrači od oduševljenja jer vidi svog sina jedinca i naslednika oženjenog dobrom prilikom.“ Quinnov osmeh se zamrznu. Proračunati pogled lagano prođe njegovim licem, kojim je prostrelio praplašenu Noelle. „To je to,“ reče Quinn glasom tek nešto malo jačim od šapata. „To je rešenje. Oženiću se njome.“ Noelle je s nevericom zurila u njega. „Ti ćeš šta?“ Thomas povika. „Zar ne shvataš, Tome? Quinn objasni dok je njegovo uzbuđenje raslo. „To je savršeno rešenje. Oženiću se njome.“ „Jesi li ti lud?“ povika Thomas. „Ona je kurva!“ „Naravno da jeste. U tome je stvar.“ Njegova ruka, teška poput gvožđa još uvek je čvrsto držala Noellinu, dok je drugom udario Thomasa po ramenu. „Zamisli Simonovo lice kada ga upoznam sa svojom ženom, Copelandovom nevestom, u koji je polagao sve svoje nade. To je savršena osveta... za tako mnogo stvari.“ Senka je prošla njegovim licem i Noelle se zgrozi od užasnog predosećanja. „Isuse, ti si ozbiljan!“ „Naravno da jesam. Zaista, Tome.“ Quinn ozbiljno doda sa dozom ironije. „Razočarao si me.

S tim se ne šali.“ „Prokletstvo, čoveče, to neće uspeti. Možeš imati bilo koju od tone lepotica. Zašto, za ime Boga, želiš da se oženiš kurvom?“ „Upotrebi glavu, Tome. Ako oženim ženu plemenite krvi, ispunio bih Simonovu najveću želju, a nemam nameru da to uradim i do kraja svog života budem okovan jednom ženom.“ Thomas tupo pogleda Quinna. „Zar ne shvataš, Tome? Sa ovom malom droljom kao svojom suprugom, sve to ću izbeći.

Pogledaj je! Misliš da će Simon smeti da mi da makar jedan argument, da otperjam njegovu snaju?“ Sarkastično se nasmeja. „Biću legalno oženjen, a neću imati suprugu kao teret. A Simon neće moći ništa da učini povodom toga.“ „Prokletstvo, Quinne, ne budi budala!“ Thomas je eksplodirao. „Poništiće taj brak u roku od nedelju dana.“ „Da,“ Quinn promisli, „to je problem. Slaba karika u savršenom sklopu. Brak mora da bude obavezujući.“ Okrenuo se ka Noelle, a nenaklonost mu je jasno bila urezana na licu, gledajući njen prljav vrat i podšišanu, sada raspuštenu kosu, sa blatnjavim kapljicama na krajevima boje šargarepe. „Pitaću te nešto, i neka ti Bog pomogne ako me slažeš. Da li me razumeš?“ Noelle nemo klimnu glavom. Ali iznutra je bila skoro bolesna od jačine svog besa i straha.

Zašto nije mogla da se bori protiv ovog čoveka? Kako je dozvolila sebi da bude uvučena u ovakvu situaciju?

Njegove tamne i zlobne oči je presekoše. „Jesi li bolesna?“ Gledala je u njega, ne razumevši ga. „Da li si bolesna, devojko? Imaš li Francuske boginje7?“ Njeno lice je bilo crveno od poniženja. Počela je da muca, ogorčeno poricajući, a zatim se naglo zaustavi i da mu širok, lukavi osmeh. „Da, gospodine, jesam. Okrutno sam bolesna.“ Pre nego što je postala svesna šta se dogodilo, zlobno ju je tresao. „Ne igraj se sa mnom.

Zahtevam istinu.“ Videvši tvrdoglavost na njenom licu, naglo ju je pustio.

7

Misli se na Veneričnu bolest

15

„Nema veze. Već si mi odgovorila na pitanje. Ona nije bolesna, Tome, makar su joj zubi dobri, tako da ću nekako konzumirati brak. Tako Simon neće moći da poništi moj bak, bez mog odobrenja. A možeš biti siguran, da mu ga nikad neću dati.“ Cereći se, Thomas zavrte glavom u neverici, a zatim zgrabi Quinna za ruku. „Ja sam za, staro momče. Prokletstvo! Od svih gluposti koje smo zajedno napravili, ova nadmašuje sve ostale!“ Noelle je s nevericom zurila u njih. Amerikanac očekuje da se uda za njega i da mu da svoje telo! Bila je modra od besa, usmeren prema samoj sebi koliko i prema njemu. Dosta je stajala u mestu, dok je taj šmokljan odlučivao o njenom životu! „Kopile!“ zavrišta ona. „Ko, dodjavola, misliš da si ti, da mi govoriš šta ću da radim? Meni niko ne govori šta da radim, čuješ li me? I ne bi’ se udala za tebe, čak ni da si prokleti kralj Engleske!“ Thomas pogleda Quinna sumnjičavo. „Da li si sasvim siguran, staro momče? Znam da ovo izgleda kao dobar plan, ali mislim da treba da naglasim da smo obojica poprilično pijani.

Osim toga, ona izgleda pomalo grubo.“ „Pomalo grubo!“ Quinn zaceni od smeha. „Samo ti, Tome, možeš da se izraziš tako taktički.

Ali dama izgleda kao da joj je potrebno udvaranje.“ Uzevši čvrsto za ruku Noelle, koja se otimala, doveo ju je do jedne apoteke, koja je bila zatvorena noću. „Sedi ovde.“ Ne dopustivši joj da ga odbije, gurnu je na stepenik.

Iako je strah brzo nadmašio njen bes, Noelle je čvrsto odlučila da mu ne dopusti da vidi koliko ju je uplašio. Skupljajući svoje dostojanstvo kao oklopno odelo, ona je kruto sedela, skoro nepomično. Stajavši iznad nje, on je lagano jednom svojom nogom stajao na njenoj suknji. „Slušaj me,“ počeo je, ne previše grubo. „Ovaj brak može biti samo prednost za tebe. Dobro ću ti platiti. Sve što tražim je 24 časa tvog vremena, za ceremoniju venčanja i da provedemo noć kako bismo izvršili svoje bračne dužnosti.“ On ironično podiže jedno obrvu. „Trebalo bi da budeš dobra u tome.“ Uprkos besu koji je osećala zbog njegove drskosti, Noelle je instinktivno zadržala zaštitnu anonimnost uličnog akcenta, dok se obrušavala na njega stisnutih zuba. „Neću to da uradim, ne želim tvoj prokleti novac. Niko mi ne govori šta da radim, a naročito ne neko kao ti.“ „Koju primedbu ti možeš da imaš?“ Quinn je istinski bio zapanjen njenim odbijanjem. Nudio joj je priliku da promeni čitav svoj život nabolje. Zaradila bi više novca za tu jednu noć, nego što je ikada sanjala.

Ali Noelle nije bilo briga čak ni da joj je ponudio kraljevsko bogatstvo: vratila su joj se zastrašujuća sećanja na Daisy i na ljude koji su je koristili. Ni novac, ni komfor, ni sigurnost, ni luksuz, nisu bili vredni toga da svoje telo prepusti svoje telo tom varvaru. „Ne želim da ti dam nikakav razlog. Ti si ništa za mene, ništa, čuješ li me? U krajnjem prkosu, ona ga pljunu, pravo u lice.

Odamah potom je zažalila. Mogla je da vidi skoro hladan bes, kako teče kroz njegovo telo.

Nagonski se pripremila, čekajući njegov napad.

Njegove oči su je nemilosrdno gledale. „To ti je velika greška.“ Polako i smišljeno je uzeo maramicu i obrisao pljuvačku. „Više nemaš nikakav izbor. Osim ako ne želiš da odgovaraš pred zakonom zbog krađe, učinićeš onako kako ja kažem.“ „Ne možeš me naterati.“ Njene prkosne reči imale su prazan odjek. „Oh, mislim da mogu. Znaš li šta će ti se dogoditi ako te predam?“ Noelle preblede. Oni koji su vodili nepošten život plašili su se žestine engleskog pravosudnog sistema više od svega. „Ako imaš sreće, završićeš na vešalima, a ako nemaš, transportovaće te u Australiju.“ Ona duboko uzdahnu, a njeno srce potonu na pomisao od priča, koje je čula o osuđeničkim brodovima.

16

Kao da joj je čitao misli, on nastavi priču, govoreći o stotinama muškaraca i žena, koji su bili u potpalublju, o muškarcima koji su se pretvarali u životinje uzimajući žene slobodno.

Govorio joj je o hrani punoj gamadi, vodi, koja nije za piće, o raširenim bolestima, kao što su boginje, dizenterija i kolera. A za one koje prežive putovanje, noćna mora tek počinje. Uslovi u Botany Bayu su bili surovi i nehumani, razarali su ljudski duh.

Uveren u njenu reakciju, strpljivo je čekao, gledajući igru emocija na njenom licu. Čak je i Thomas bio miran, ali vidno bleđi, zbog Quinnovog recitovanja tog užasa.

Noelle postade muka. Bila je zarobljena. Jedina nada joj je ležala u dobijanju noža, koji je bio u njegovom džepu. Ali ti si imala šansu, podsetila se. Mahanje nožem i pretnje, ovog puta joj neće pomoći. Ovog puta će morati da bude spremna da ga ubije.

Noelle ustane sa stepenika. „Ne daješ mi baš puno izbora, zar ne?“ Iako su njene reči pune kapitulacije, njen izgled je bio prkosan. „U redu, uradiću to što želiš.“ Ignorišući njene oči, koje su bile pune mržnje, Quinn se okrenu ka Tomu. „Trebaće mi posebna dozvola večeras. Možeš li da mi je nabaviš?“ „Posebna dozvola?“ Thomas skupi čelo u mislima, a zatim pucnu prstima. „Da. Da, verujem da mogu.“ „Takođe, potreban mi je matičar, koji neće postavljati previše pitanja. Znaš li koga?“ „Čuo sam za jednog. Nije naročito ugledan, ali će obaviti posao.“ „Dobro. Trebaće mi i mesto gde ću nju da držim dok ne ostvarimo plan.“ „Šta misliš o kući mojih roditelja? Oni su na selu i kuća je prazna.“ „A sluge?“ „Poveli su sa sobom sve sem baštovana, a on je u poseti svojoj sestri. ove nedelje. Možemo je zatvoriti na tavanu. To je deo kuće, gde je niko neće primetiti. „Tavan! Nećete me zaključati!“ „Zvuči savršeno.“ Quinn se osmehnu Thomasu, dok je čvrsto držao Noellin koščati zglob. „Hajde, Tome. Krenimo.“

17

Drugo poglavlje Haymarket, koji je povezivao Piccadilly i Trafalgar Square, bio je jedan od najzloglasnijih lokaliteta Londonskog noćnog života. Ovde su se najotmeniji građani Londona mešali sa onima koji su bili najmanje prihvaćeni. Lokalne pijanice su jedva izbegavale kočije i teretna kola koja su kloparala ulicom. Lopovi i džeparoši su se spajali sa bogatim i moćnim, kako bi se prehranili.

Prostitutke, odevene u trake i perje, prilazile su činovnicima i trgovcima. Iako mnoge od tih žena nisu govorile engleski, nije postojala jezička barijera za ono čime su one trgovale; u iznajmljenim sobama u uličicama na Haymarketu, prodavale su lažnu nežnost na francuskom, flamanskom i nemačkom jeziku.

Bosonoga deca, od kojih su mnoga bili šestogodišnjaci, čistili su cipele prolaznicima na ulici. Često su pravili salto na trotoaru, kako bi pobegla od vagona i taksija, dok su tražili mušterije.

Prodavci novina su u masnim kapama i zakrpljenim pantalonama, uzvikivali najnovije vesti o skandalima i ubistvima, dok su pokušavali da prodaju novine za peni. Jedan preduzimljivi deran je na sav glas čitao najnoviji naslov „Scarboroughska tragedija“ u kom je napisana ispovest osuđenika na vešala, pekara iz Dempsey Tuttlea, koji je navodno svoje žrtve pekao u rerni zajedno sa hlebom.

Quinn je vešto manevrisao kroz večernji saobraćaj, konačno stajući pred karnevalsku atmosferu Haymarketa u ulici Regent.

Thomas i on su ignorisali Noelle, dok su se raspravljali o vrednosti sivih pantalona koje je Quinn nedavno kupio.

Iako njoj je to bio prvi put da se vozila kočijama, jedva da je primetila njihovu finoću i praktičnost. Umesto toga, nije mogla da skloni oči sa ruku Amerikanca, dok joj je vezivao ruke. Bile su široke i snažne, dugih prstiju, sa kvadratićima na vrhovima. Setila se kako su klizile po njenom telu u potrazi za kobnim satom, i onog momenta kada su joj dodirnule grudi. Kako bi bilo, da se nađe gola pod tim rukama, da dodiruju njeno telo, i istražuju tajna mesta? Želela je da plače, vrišti, da se baci iz kočije, ali pošto je bila smeštena između dva muškarca, nije mogla ništa od toga da uradi. Umesto toga, skrenula je svoje misli ka svom nožu. Morala je da ga vrati! Da ga je makar stavio i džep bližem njoj, umesto u suprotan.

Kočija je došla do mirne ulice, obložene visokim drvećem i elegantnim kućama. Quinn je skrenuo u uličicu, koja se prostirala paralelno sa glavnom ulicom, i zaustavio kočiju iza jedne kuće, čije su konture bile nejasne u ponoćnom mraku. On lagano skoči, a zatim podiže ruke ka Noelle, koja ga je prkosno gledala. Tada se on tiho zakikota.

Noelle je dozvolila da je uvedu kroz zadnja vrata, u malu sobu gde je nekoliko kaputa visilo na drvenim klinovima. Par napuštenih klompi, ležale su u uglu sobe. „Čekajte ovde, dok nam ne obezbedim nešto svetla“, reče Thomas instruktivno. Vratio je gotovo odmah, držeći u ruci mesingani svećnjak sa tri upaljene sveće. Treperava svetla bacala su duboke senke, na isklesane crte Quinnovog lica, dajući mu đavolski izgled. Obeshrabrujuća iluzija nije prošla nezapaženo kod Noelle. Zadrhtala je, uprkos sebi. „Ovuda!“ Thomas pokaza u pravcu uskih drvenih stepenica, koje su očigledno koristile sluge, koja su vodila ka potkrovlju. Zaustavio je ispred hrastovih vrata, a zatim ih otključao.

Kada su se vrata širom otvorila, Noelle je nejasno videla kosi plafon i misteriozni nameštaj.

Kada je Thomas ušao, svetlost iz svećnjaka je pala na čudne komade nameštaja, koji je bio pohaban i prekriven snopovima prašine.

Quinn gurnu Noelle u sobu, ne čineći nikakav napor da u nju sam uđe. Nemilosrdna i nekontrolisana panika ju je preplavila. Nasrnula je ka Thomasu, mahnito ga stežući za ruku. „Molim vas, ne ostavljajte me ovdi,“ molila je dok su joj usne drhtale. Thomas se osećao neprijatno pred njenim uplašenim pogledom, pogledao je u daljinu, a zatim promrmlja „Ne

18

brini. Nećemo dugo odsustvovati, a dok se ne vratimo, ovo će ti praviti društvo.“ Spustio je svećnjak na sto i požurio iz prostorije, dok je zvuk njegovih stopa, bledeo u mračnom hodniku.

Kada je podigla glavu, Noelle je videla arogantno lice, koje toliko mrzi. Bezlično ju je posmatrao, dok je njegovo nadmoćno prisustvo popunujavalo ulaz. Čak i nakon što su se vrata zalupila, odvajajući ih, još uvek je mogla da oseti njegov pogled, koji ju je bušio. Neracionalno se bacila na vrata. „Ne“ vrištala je. „Ne radite mi to!“ Njene slabe pesnice, beskorisno su udarale po barijeri. „Molim vas, neka mi neko pomogne!“ Bilo je beskorisno. Naslonila je obraz na vrata, a zatim glasno uzdahnula. Njena snaga je nestala s njenim duhom, a potom se stropoštala niz vrata.

To se dogodilo. Muškarac joj je pretio, kontrolisao je. Osećajući paniku, ustala je. „Ne!“ eksplorirala je. „Neću dozvoliti da mi se to dogodi!“ Pažljivo je osmotrila sobu. Sveće su gorele u tri različita pravca: morala je brzo da se kreće.

Po prvi put otkad je ušla u sobu, osetila je mali nagoveštaj nade. Visoko na zidu preko puta nje, bio je mali prozor. U jednom uglu sobe stajala je stolica za ljuljanje, sa polomljenim sedištem, koji je ležao sa strane. Jurnula je do nje, a zatim s njom prišla prozoru. Podigavši ruke visoko iznad glave, udarila je njom po staklu. Komadići stakla obasuli su se po njoj, jedan joj praveći tanak rez po obrazu, a drugi po ruci. Ignorišući rane, potražila je nešto na šta je mogla da stane. Dragoceni minuti su protekli dok se borila, pokušavajući da premesti neke drvene sanduke. Nije joj uspevalo; nije mogla da ih pomeri.

Ispravivši se, nakon što se umorila, primetila je policu sa knjigama, koja je stajala na zidu pored vrata. Požurila je do police, a zatim je ruke napunila prašnjavim tomovima, slagajući ih ispod prozora. Kada joj je gomila dosegla do kolena, pažljivo se popela na vrh. Izbegavajući staklo koje je ležalo na prašnjavom simsu, provirila je kroz prozor, i punim plućima udahnula hladan, oštar vazduh.

Pod njenom težinom krov se nagao, a njegova ivica je nestala u turobnoj, tihoj noći. Uklonila je poslednje ostatke stakla iz okvira, i pokušala da izbaci ramena kroz otvor, ali je bio suviše uzak. Sišla je sa gomile knjiga i skinula svoj kabasti kaput, ali ni to nije pomoglo. Bez obzira koliko je njeno telo bilo mršavo, nije mogla proći kroz mali prozor.

Frustrirano je vrisnula u tamu. „Upomoć! Neka mi neko pomogne! Ima li koga? Molim vas!“ Čekala je, moleći se za odgovor. Zapomagala je iznova i iznova. Noć ju je ismejala svojim ćutanjem.

Još jednom se spustila u tavansku sobu, a zatim sela na gomilu knjiga, koju je tako pažljivo složila. Quinn Copeland! Zatvorio ju je kao životinju.

U divljem besu, pretrčala je preko sobe do vrata, i pesnicama ih udarala, psujući i jecajući.

Naglo se zaustavila i zagledala u vrata. Zatim, njen puls podivlja, iznova se savijala i virila kroz knjičaonicu. Lagani osmeh prekri joj lice.

Došavši do gomile knjiga, iscepala je jednu stranu iz knjige debelog obima. Potom je primetila tankog konjića, kako leži na podu, pored polomljenog stola. Prišavši vratima, spustila se na kolena, a zatim postavila papir ispod vrata, pažljivo ga uskladivši sa bravom.

Teško dišući, oprezno je gurnula konjića kroz ključaonicu. Kada je čula tihi prasak sa druge strane, naglo ispusti dah. Oprezno je povukla papir nazad u sobu. Veliki, mesingani ključ, ležao je na njemu.

Ispustila je poklič radosti, a zatim je prinela ključ do usana. Drhtavim rukama gurnula ga je u bravu i okrenula. Brava je kliknula. Konačno slobodna, Noelle je trijumfalno otvorila vrata.

On je lenjo stajao sa druge strane, a njegove tamne oči zabavno su je posmatrale. „Veoma pametno,“ rekao je otezajući, „potcenio sam te.“ Bez reči ju je vodio niz uske stepenice, a zatim i van kuće. Umesto otvorene moderne kočije, u mračnoj uličici ih je čekala zatvorena kočija. Kočijaš, koji je na sebi imao taman ogrtač, tiho je šaputao smirenim konjima.

19

Unutrašnjost kočije je bila prazna. Ona je čvrsto stegla šake, tako da su joj izgriženi nokti boli dlanove. Gde je bio Thomas? pitala se. Vrata kočije su bila čvrsto zatvorena, a Quinn se smestio pored nje. Ona kliznu do kraja sedišta, ostavljajući između njih što veći razmak.

Quinn to nije primetio. Avetinjskim očima, gledao je kroz prozor kočije.

Noelle zadrhta od hladnoće: svoj ogrtač ostvila je u sobi na tavanu, a njena tanka haljina nudila je malu zaštitu od hladnoće noći. Sada bi dala sve na svetu da se vrati u sobu iz koje se toliko borila da pobegne. Iako je bila njen zatvor, mala soba na tavanu je bila i njeno utočište, bila je njen poslednji bastion nade za bekstvo. A sada je bila sama s tim divljim strancem, koji je imao nameru da kontroliše njenu sudbinu.

Nevoljno, Noelle rukom pređe po crnoj, mekoj koži sedišta. Nikada nije videla tako veliku kočiju poput te. Crvene svilene zavese, sa crnim resama, visile su sa prozora. Napolju su sijali fenjeri, koje je dražila kiša. Gvirila je u noć, ali ulice su joj bile nepoznate. Ideja je počela da se razvija u njenom umu.

Okrenula se ka Amerikancu i stidljivo mu se osmehnula. „Jako mi je žao, što sam prouzrokovala tol’ko nevolja.“ Na trenutak ju je tupo pogledao, kao da je zaboravio da je ona tamo.“Oh! Otkud ova iznenadna promena?“ „Pa,“ ona će promišljeno, „mogla bih reć’da je to zato što si ti tak’ zgodan k’o đavo, al’ ti to nikad ne bi poverovao, zar ne?“ Ona ga lukavo pogleda. „Istina je da sam mislila o novcu, koji si rek’o da ćeš mi dat’. Kol’ko si mislio da mi daš, ak’ smem da pitam?“ „Koliko misliš da vrediš?“ „To je teško reć’.“ Lukavo ga je gledala dok je prstima vrtela krajeve kose, koja je bila prekrivena blatom. „Neki kažu da vredim k’o kraljeva otkupnina, al’ne znam, dal’ da idem tako daleko.“ „Kako skromno od tebe,“ odgovori on, dok je njegov ton označavao njegovu nezainteresovanost.

U njenom glasu mogao se nazreti blagi drhtaj. „Možda bi najbolje bilo da ti dam uzorak onoga što nudim.“ Ona spusti kapke, gledajući ga kroz trepavice. „Onda bi mog’o sam da prosudiš. Prvo proceni, pa kaži.“ On se lenjo nasloni na ugao kočije, ne pomaknuvši se dako bi je dodirnuo.

Skupljajući hrabrost, ona skliznu do njega i nagnu ramena napred, otkrivajući mu svoje grudi.

Osmehnula mu se lošom imitacijom iskušenja, a rukama je polako klizila oko njegovih ramena, a zatim gurnu glavu i pritisne svoje usne na njegove. One su bile čvrste i suve, a on se instinktivno trznu na njen poljubac.

Pozivajući svoj strah, ona gurnu svoje telo uz njegovo, krećući svoje prste od njegovog vrata do leđa, simulirajući strast. Postepeno je rukama išla do njegovog džepa, gde je bio smešten bodež. Bio je prazan! Sa rastućom uzbunom, ona odgurnu svoje ruke s njegovih grudi. Nož je nestao! Besno, ona se odmaknu od knjega.

Njegove soči su bile nemilosrdne. „Ne misliš valjda da ću biti toliko glup da ga zadržim, zar ne? Tvoj nož leži u slivniku u Sohou. Potcenio sam te jednom. Neću to uraditi ponovo.“ Svom snagom, ona zamahnu ka njegovom arogantnom licu. On se pomeri unazad, jedva izbegavajući njenu leteću pesnicu, zatim je čvrsto uhvati za zglob, surovo joj uvrnuvši ruku iza leđa. Zgrabivši joj vilicu slobodnom rukom, primakne njeno lice svom. „Dosta je bilo! Još jedna ovakva epizoda i lično ću te predati policiji. Da li me razumeš?“ Noelle nemo klimnu glavom u porazu. On je pusti, a ostatak puta proveli su u tišini, dok je gorko nezadovoljstvo zavijalo u njoj.

Matičar je bio visok čovek, lisičjih očiju i ljigavog osmeha. Noelle je odmah znala da ne može da očekuje nikakvu pomoć od njega, jer je očito bio dobro plaćen da odradi svoj deo. Pokupio je dronjavu Bibliju, i upitao za mladino ime.

20

Thomas tupo pogleda u Quinna, shvatajući da nikad nisu marili da saznaju njeno ime. Quinn se okrenuo ka utučenoj, mladoj devojci pored sebe. Odjednom je postala svesna tri para očiju koje je gledaju, čekajući njen odgovor. „Noelle Dorian,“ promrmljala je.

Quinn se nasmešio svojim iskrivljenim osmehom na apsurdnost jadnog uličnog stvorenja, sa elegantnim francuskim imenom, dok je Thomas glasno frktao, pokušavajući da prikrije svoju nepristojnost kašljem.

Noellini obrazi su se zapalili. Oni su joj se podsmevali! Gospode, kako ih je obojicu mrzela.

Svadbena ceremonija je prošla kao u magli. Noelle nije bila svesna ničega, osim tamne mrlje na zidu iza matičareve glave. Podsetila ju je na pacova koji sedi na svojim zadnjim nogama.

Realnost ju je zaskočila kada ju je Amerikanac uzeo za ruku i stavio joj tanku zlatnu burmu na prst.

Napolju, kiša je prestala, ostavljajući za sobom svež i oštar noćni vazduh. Dok su čekali kočiju, Thomas uzviknu. „Quinne, mislim da vas dvoje ne možete da odete, a da mi ne dopustite da nazdravim za vašu sreću. Izvini što sam zaboravio čaše.“ Uzeo je flašu rakije i njome nazdravio Quinnu, a zatim reče: „Želim vam što kraću sreću i slatku osvetu.“ Uzeo je gutljaj, a potom prosledio flašu Quinnu, koji je duboko pio.

Quinn se okrenuo ka Noelle i pogledao svoju nevestu. „Želiš li piće?“ pitao ju je. „Pre bih umrla od žeđi, nego pila s tobom,“ reče prkosno. „Kako hoćeš.“ Ravnodušno slegnu ramenima i okrenu se ka Thomasu. „Prihvatam ovu odličnu rakiju kao svadbeni poklon, Tome. Trebaće mi večeras mnogo više nego tebi.“ Quinn je nemo vodio Noelle ka njihovoj kočiji. Kada su se kočije pokrenula iz uske ulice, ona je čula otkucaj sata – to je odzvanjao njen stari život. Noelle Dorian postala je Noelle Copeland. Trebalo bi da bude ushićena zbog njene dobre sreće; Daisy bi se radovala da je bila takve sreće. Umesto toga, osećala se srozano, polovno, prestravljena zbog divljaka, za koga je sad bila trajno vezana. A ova paklena noć se još nije završila.

Tankim prstima grčevito je gužvala svoje suknje, dok su joj u ušima odzvanjali krici njene majke i opsceni šumovi muškaraca koji su dahtali nad njom. To je bila njena sudbina, a ona je znala da on neće imati milosti.

Izgled neusklađenog para, u Quinnovim respektabilnim konacima, nije prošao nezapaženo. Časni pokrovitelji točionice s nevericom su zurili u visokog, žustrog Amerikanca u pratnji prljavog stvorenja u satenskoj smaragdno zelenoj haljini.

Ignorišući njihove zapanjene izraze, Quinn koraknu ka gostioničaru, ne popuštajući stisak na Noellinoj ruci. „Hastingse, idem u svoju sobu i želim puno vruće vode odmah.“ „Svakako, gospodine“ robustan Hastings odgovorio je umrvtljenim tonom, „ali ako mogu da kažem, gospodime, ova mlada... dama, gospodine, je... pa, gospodine...“ On je mucao od sramote, ne želevši da uvredi svog bogatog američkog stanara, ali je bio odlučan da kaže šta ima. „Ona nije uobičajen deo klijentele koje su dobrodošle u ustanove poput ove.“ On raširi svoje punačke ruke. „Gospodine Copeland, ono što vi činite radi svog zadovoljstva, mene ne interesuje, naravno, ali...“ „Apsolutno ste u pravu, Hastingse; to vas ne interesuje. A sada mi pošaljite vodu.“ On se okrenu na peti, a potom povede Noelle gore, u svoju sobu. Otvorio je vrata i gurnuo je unutra.

U uglu sobe, udobno je bio smešten kovčeg sa nekoliko flaša i čaša, različitih oblika i veličina. Nakon ispijanja jednog od većih gutljaja Thomasovog svadbenog poklona, Quinn je otkopčao svoj mantil, a zatim se udobno smestio u veliku, tapaciranu fotelju, koja je bila blizu vatre. Noelle se sklupčala, zaboravljena u sobi. Posmatrala ga je. Snežna belina njegove košulje i kravate bile su u suprotnosti sa njegovom crnom kosom, somotskim prslukom i

21

sjajem njegovih kožnih čizama. Tamne oči koje su zurile u plamen bile su izmučene. On je stalno pio. Koji đavoli proganjaju ovog čoveka, koji je sada bio njen muž? Žustro kucanje na vratima, razbilo je tišinu u sobi. Sa gracioznošću pantera, ustao je sa fotelje i otvorio vrata dvema umornim sluškinjama, koje su nosile kofe sa toplom vodom. Velikom efikasnošću su je sipale u kadu na ognjištu. Gađajući radoznalim pogledima ovaj malo verovatan par, napustile su sobu nevoljko, a njihovi kikoti su se jasno čuli, a potom i nestajali niz hodnik.

Quinn je zaključao vrata za njima. Proračunatim pogledom na svoju neželjenu nevestu, stavio je ključ na vrh vrata od mahagonija.

Noelline oči su se uputile kadi iz koje je isparavala voda. Koliko puta je sanjala ovaj luksuz: uranjala je u toplu vodu ribajući prljavštinu siromaštva sa sebe mirisnim sapunom, obmotavajući se mekanim belim peškirom. Ali ne ovde; ne ovako. „Skini se.“ Stajao je pored nje ne želeći da sakrije prezir prema njenom izgledu.

Shvatila je da on nema nameru da napusti sobu. Nehajno, njene oči prešle su po najimpozantnijem komadu nameštaja u sobi, velikom krevetu nameštenom za noć. „Idi dođavola, kopile. Neću više da te trpim.“ Njene oči su besno bljesnule. „Pošalji me u Australiju. Radije ću rizikovati tamo, nego s tobom.“ Nemilosrdno ju je zgrabio za mršava ramena, dok je njegov glas režao. „Slušaj me; reći ću ovo samo jednom. Iz razloga koji tvoj jadni, mali um ne može čak ni da pokuša da razume, oženio sam te, i hoću da se osiguram da se ovaj brak ne poništi. Koliko god da si mi odurna, konzumiraćemo brak. Ali ćeš prvo da uđeš u tu kadu i okupaš se, pre nego što me tvoje izuzetno prljano telo ne dehumanizuje.“ „Neću! Sklanjaj ruke s mene!“ Udarala ga je pesnicama po masivnim grudima. „U redu. Ako tako želiš...“ Zgrabio ju je za okovratnik njene nakinđurene smaragdne haljine, i snažno ga cimnuo, dok je dugmad letela po prostoriji. Uhvatila se za haljinu, ali ne pre nego što joj je materijal pao sa ramena, izlažući joj nago telo do pojasa. Quinnove oči se vidno raširiše, kad je video njene mlade, bujne grudi. Divno zaobljene kugle sa koralnim vrhom, ponosno su se isticale na njenom tankom telu. „Ti si puna iznenađenja, zar ne?“ Očajnički se hvatala za svoju pocepanu haljinu, navlačeći materija preko grudi. „Ne izigravaj uzdržanu devicu sa mnom.“ Povukao je haljinu sa nje, uzimajući ostatke njene košulje i podsuknje zajedno sa haljinom.

Dok je gola stajala pred njegovim analizirajućim pogledom, a ostaci haljine ležali oko njenih zglobova, njen ponos ju je napustio. „Molim te, ne radi mi to,“ preklinjala ga je dok joj je glas drhtao od straha. „Nisam to što misliš. Pusti me.“ Njegov glas je bio tih i odlučan. „Ulazi u kadu.“ Njegovo naređenje je trebalo da se poštuje. Barem će je kupka sakriti od njegovih procenjivačkih očiju. Okrenula mu je leđa, i sa ono malo dostojanstva koje je uspela da prikupi, skliznula je u umirujuću toplinu.

Quinn je skinuo somotski prsluk i razvezao kravatu. Nakon što je dopunio svoju čašu, smestio se u fotelju kod vatre, a njegove duge noge nemarno sus se pružale pred njim. Bezlično ju je posmatrao dok je otkopčavao svoju košulju. Viseći na uzanoj kožnoj traki, na njegovim bronzanim grudima, počivao je mali disk od kovanog srebra.

Ona je grubo trljala svoju kožu, prsti su joj kopali po glavi dok je šamponirala svoju kratku, slamnatu kosu, boje šargarepe. Pažljivo je prala svaki deo sebe, ali je svoje telo skrivala pod vodom koliko je to bilo moguće. Kada je završila, počela je ponovo, ovog puta polako, pokušavajući da ukrade nekoliko drgocenih minuta.

Dok ju je gledao kako se kupa, Quinn nije osećao nikakvu toplinu u krvi, nije došlo do pritezanja u njegovim bokovima. Ako ništa drugo, mršavo stvorenje, koje se grubo trljalo od

22

prljavštine, sada, kad je bilo otkriveno, bilo je još neprivlačnije, nego dok je bilo sakriveno upadljivom kozmetikom.

Ispraznio je čašu, a zatim je ponovo dopunio. Alkohol ga nikad nije onemogućavao; možda bi mogao dovoljno da mu zamagli um, kako bi mogao da se nosi kroz ovaj neukusan zadatak.

Ustao je sa stolice i ugasio jednu sobnu lampu. Sada je samo vatra, omogućavala svetlo.

Srebrni disk na njegovim grudima, bacao je narandžasto svetlo, kao zlo oko. Prišao je do kade i uzeo peškir, bacajući ga dalje od njenog dosega. „Ustani.“ Pogedala ga je, dok su ga njene oči nemo molile, usne su joj se blago razdvojile. Zamrznuta od straha, nije mogla da se pomeri.

Bio je pored nje u jednom dugom koraku, izvlačeći je iz kade. Naglo ju je pustio i odstupio, posmatrajući joj grudi dok su blistale na sjaju vatre. Njegove oči pale su na kovrdžavi trougao između njenih nogu. Konačno osetivši da se stvrdnjava, brzo zbaci odeću sa sebe.

Ne želeći da rizikuje da izgubi želju, držao je oči daleko od njenog lica, a mršavost njenog nagog tela, milostivo je bila zamračena prigušenim svetlom.

Noellino srce bolno je udaralo, na prizor golog Quinna ispred nje. Njegove široke grudi i ramena su bili mišićavi, a bokovi uski. I protiv svoje volje, oči su joj bile pričvršćene na njegovoj muškosti koja je veoma isticala ispod kovrdžavih, crnih dlaka ispod njegovog ravnog stomaka. Njeno srce je snažno udaralo, kada su je strašna sećanja preplavila. Kao životinja saterana u ugao, pomerila se dalje od njega, dok se njen strah osećao u sobi.

Ali on to nije primetio. Podstaknut alkoholom, koji je stalno konzumirao tokom večeri, njegova požuda je imala sopstvenu volju. Polako ju je uhodio, dok su mu oči počivale na njenim grudima. Udarila je u zid, i shvatila da nema gde dalje da ide.

Prstima kao od čelika zabio joj se u ruku i odvukavši je na krevet, spustio je svoje telo preko njenog. Divlje se borila, pronašavši snagu za koju nije ni znala da poseduje. Ali, bilo je uzaludno. Lako joj je zarobio oba krhka ručna zgloba, jednom svojom moćnom rukom i pričvrstio joj ih na krevetu iznad glave, a zatim joj je dodirnuo jednu okruglu dojku, palcem joj prelazeći preko bradavice. Noelle je zabila zube u donju usnu, izazivajući krvarenje; u tom trenutku pozdravila bi smrt. Međutim, njenom poniženju, to je bio samo početak.

Jednim moćnim kolenom, primorao ju je da razdvoji noge, brutalno izlažući njene mekane latice devičanstva svom ispitivačkom pogledu. Ali to nije bio pogled ljubavnika, koji ju je posmatrao dole. To je bio čovek vođen rukom đavola i opsednut nekom tajanstvenom osvetom. Osetila je njegovu čvrstinu, pritisnutu uz njen otvor. Ušao je u nju, brutalno kidajući veo njenog devičanstva, dok je ona vrištala u agoniji. „Isuse Hriste!“ promuklo je promrmljao.

Ali, bilo je prekasno. Strast ga je preplavila. Ušao je još dublje, dok nije eksplodirao u njoj.

23

Treće poglavlje Mirisi su bilo ono što ju je konačno probudilo – napali su njena čula. Ruka blizu njenog lica mirisala je na sapun koji je koristila, oštar miris šume koji je dolazio spolja, miris pepela od sinoćne vatre. Bilo je još nečega - blagi, muževan miris kože i duvana.

Noelle smažno otvori oči.Bila je sama. Sećanja na prethodnu noć su je preplavila. Stavivši tanku, modricama prekrivenu ruku, preko očiju, pokušala je da ih odagna, međutim čak i na najmanji pokret ošinuo bi je bol, pa je nepomično ležala, zureći u plafon.

Teške godine siromaštva, nisu mogle da je poraze. Prodavci, kurve, lopovi, dronjavi ulični mangupi, svi oni su je zvali „Visočanstvo“, kako bi je zafrkavali jer je bila drugačija od njih, ali su je i poštovali zbog njene samodovoljnosti. Instinktivno je znala da je to sada iza nje. U jednoj noći, Amerikanac ju je pobedio. Ne samo da je bio nasilan prema njenom telu, već i prema njenom duhu. On je necivilizovani divljak. Nijedno od njenih iskustava nisu je pripremila za nekog poput njega, i sada se našla bez sredstava koje bi mogla da iskoristi protiv njega.

Suze su joj kapale iz uglova očiju. Grubo ih je obrisala, a zatim je ustala iz velikog kreveta, dok su joj se ispucali krajevi kose boje šargarepe, lepili za vlažne obraze. Mehanički je povukla pokrivač preko kreveta, sakrivajući malu krvavu mrlju, koja je remetila belinu čaršava. Bolno je hodala do umivaonika, ispitivački se ogledajući u ovalnom ogledalu.

Izgledala je kao leš. Modrice na rukama su se vidno isticale na njenoj koži. Njena narandžasta kosa, iako čista, kovrdžala joj se oko glave. Prošla je prstima kroz nju ignorišući izrezbarene četke od kornjačevine, koje su bile nemarno bačene na vrhu lavaboa. Na kraju je pogledala unutrašnjost svojih butina, umrljane od njegovog prolivenog semena, fizički dokaz nasilnosti Amerikanca prema njenom telu. Drhtavim rukama zgrabila je beli krčag s vodom i ispraznila njen sadržaj u posudu. Mlaka voda prsnula je na površinu od mahagonija i pala na pod.

Ignorišući to, brutalno je ribala svoje tanko i bolno telo. Njena odeća je nestala, pa se umotala u veliki, meki peškir za kupanje, neiskorišćen noć pre.

Baš kada je završila, začula je kucanje na vratima, a potom i kliktaj brave. Vrata su se širom otvorila pred punačkom ženom koja je nosila veliki poslužavnik. Ukusan đumbir virio je ispod sivog poklopca. Miris svežeg hleba i tople čokolade mamio je vodicu na usta. „Kak’ ste gospojice?“ cvrkutala je jasnim irskim izgovorom. „Baš je lepo jutro, za promenu.“ Njene svetloplave oči preletele su po sobi. „Oh, niste još sklonili zavese. Evo, ja ću to učiniti.“ Spustivši poslužavnik, požurila je do prozora. „Dobila sam naređenje da vas nahranim i spremim za polazak sa zgodnim gospodinom Copelandom.“ Noelle glasno uzdahnu. Žena ju je blize pogledala, uočavajući modrice na njenim rukama i njen jadan, nesrećan izraz. Šta čovek kao gospodin Copeland, radi sa jednim stvorenjem poput nje? Neobjašnjivo je osetila simpatije za tu patetičnu mladu devojku, i odlučila je da da sve od sebe kako bi je oraspoložila. „Ja sam Brigid O’Shea. A sada, sedite ovde i jedite, gospojice, dok ja pospremam.“ Noelle je osećala da deo njene napetosti nestaje dok ju je posmatrala, pitajući se, kakvu je primaljujuću hranu, stavila pred nju. U korpi od pletenog pruća bile su tople lepinje, a u činiji je bila kaša, prelivena kašičicom ukusnog meda. Cvetni bokal do vrha je bio ispunjen kremom. Na tacni je bilo putera, a u šolji topla čokolada sa penom na vrhu. Nije jela satima pre njenog sudbonosnog susreta sa Amerikancem, a to je bio jadan obrok koji su činili suva jabuka i parče bajatog hleba. Počela je da jede velike zalogaje hrane, kao da se plašila da će joj ih neko oteti. „Draga moja, vi ste baš gladni, zar ne?“ Posramljena, Noelle je počela da jede sporije, sažvakajući svaki zalogaj. „Kad sam bila mlađa jela sam kao ptičica.“ Brigid se zakikota, ukazujući na njenu popunjenu figuru. „Gladajući me sad, nikad ne bi verovala, zar ne? Oh, način na koji su me muškarci 24

gledali, tražili šansu da provedu malo vremena sa mnom. To je bilo laskavo, al’nije bilo lako.

Većina njih je traž’la samo malko zabave.“ Ljubazna žena je primetila oštar, preteći izgled, koji je prešao Noellinim licem. Da li je moguće da je ona bila pomračenog uma, i nesvesna kako je bogatog i moćnog zaštitnika imala? „Jasno, oni se ne mogu poredit’ s vašim bogatim gospodinom Copelandom. Aj! Kako bi bilo lepo biti opet mlad. Dala bi’ sve što imam, kad bi’ provela samo jednu noć s tim prezgodnim čovekom.“ Noelle je počela da kuka, gotovo neopaženo, kada je Briged podigla poslednji prekrivač i otkrila mrlje na čaršafu. Punašna Irkinja izneneđeno je gledala mrlje od krvi. Aj, to je, dakle, u pitanju, pomislila je, a ja mislila da je ona kurva, neka mi sveci oproste. Kleknula je pored Noelle, koja je praznih očiju gledala u stolicu, a zatim je njene tanke, devojačke ruke, uzela u svoje debeljuškaste. „Bilo je loše, zar ne?“ Noelle je gledala u prijateljske plave oči, a potom je klimnula glavom. „Bilo je užasno.“ Odjednom se ispravila u svojoj stolici, i čvrsto stegla ruke svoje nove prijateljice. „Molim te, Briged, pomozi mi da pobegnem, pre nego što se on vrati. Samo mi daj nešto odeće da obučem i pokaži mi zadnja vrata.

Briged je oslobodila ruke iz Noellinog stiska, a zatim ju je nežno milovala po zapuštenoj narandžastoj kosi. „Na šta, za ime boga, misliš?“ kritikovala ju je. „Upotrebi glavu, devojko.

Nemoj ga potcenjivati. Naći ćete kad to poželi, a onda će ti biti mnogo gore nego sada.“ „Nemoguće je da može da mi bude gore nego što je sada,“ Noelle joj je objasnila. „Sad, smiri se, draga, i saslušaj me.“ Briged je prišla svežnju, koji je ispustila kad je ušla u sobu.

Razmotavši ga, oprezno je izvadila podsuknju, pocepanu haljinu i mali komplet za šivenje. „Gospodin Copeland je naredio da ti ušijem ovu haljinu.“ Noelle je otvorila usta kako bi protestovala. „Zar biste želeli da idete s njim bez ičega na sebi, umotana samo u peškir? Briged je ogorčeno zvocala. „Mada, ne razumem zbog čega želi da ušijem ovu prvljavu krpu.“ Sklonila je peškir sa Noelle, a zatim joj je pomogla da obuče podsuknju, potom je zamotala neukusnu odeću oko Noellinog tela. Počela je da ušiva. „Sva si u kost i koža, dete. Pogledaj ta rebra. Mada se mora reći da imaš fine grudi.“ Noelle se poslušno okretala, dok ju je Briget ušivala. Osećala se toplo, zbog njene majčinske brige; prošlo je tako mnogo vremena kada je nekome bilo stalo do nje, i pazio na nju. Briged je konačno završila, i koraknula unazad kako bi bolje osmotrila svoj rad.

Neočekivano, vrata su se glasno otvorila i Quinn je ušao u sobu. Noelle se vrpoljila u svojij stolici. On je bio obučen u biserno sivi jutarnji kaput, koji mu se slagao uz pantalone.

Njegovo lice je bilo izobličeno i umorno, njegove crte snažno urezane. Smirio je strasti, a onda se okrenuo ka Briged. „Jesi li je nahranila?“ „Ah, da, gospodine, jesam.“ Briged mahnu prema poslužaniku. Na njemu je bilo samo 2 lepinje i nešto kaše. „Bila je napola izgladnela,“ reče, gledajući ga neodobravajućim, mrkim pogledom.

Quinn se isceri na njenu dobroćudnu prirodu. „Hraniću je češće. U međuvremenu, ponesi ovo sa sobom, kad kreneš.“ Klimnuo je glavom ka poslužavniku, otpuštajući je.

Noelle ga je posmatrala. Još jednom se ponašao kao da ona nije prisutna. Turbulentne emocije, koje je osećala noć pre su nestale. Umesto toga, bila je ispunjena ledenom mržnjom, tako intenzivnom, da ju je izjedala. „Samo momenat.“ Glas joj je bio hladan i stabilan. Namenski je hodala ka Quinnu, ispruživši ruku. „Želim novčić.“

25

Upitno je podigao jednu tamnu obrvu, ali je potom, nezainteresovano slegnuo ramenima, i položio joj sjajan novčić u ruku.

Noelle ga je dala Briged i stisnula joj ruku. „Evo, uzmi. Bio mi je potreban prijatelj.“ „Oh, hvala vam gospođice.“ Dvoje može da igra igru poniženja. „Gospođa. Ja sam Noelle Copeland, gospođa Quinna Copelanda.“ Obrazi Irkinje su se zacrveneli na Noellino otkriće. Sto pitanja joj je poniklo na ustima, ali su ostala neupitana. Jednom brbljiva Briged je ostala bez reči. „D-da, gđo. Hva- hvala Vam gđo.“ Nesigurno se naklonila, a zatim pobegla iz sobe, zatvarajući vrata za sobom.

Noelle je okrenula svoja mala ramena, kako bi se suočila sa Amerikancem.

Poput pantera, krenuo je ka njoj, ne skidajući oči sa njenih. „Ako misliš da možeš da me poniziš, grešiš. Ipak, možeš da me isprovociraš, a to ti nije mudro. Nećeš se više razmetati ovim brakom bez moje dozvole, razumeš?“ Svakim centimetrom svog bića, Noelle je želela da ošamari njegovo arogantno lice, da se baci na njega, da mu izvadi te bezosećajne oči. Ali, nije imala hrabrosti, i mrzela je sebe zbog svog kukavičluka. „Trebala si da mi kažeš, znaš.“ Neverovatno, ali videla je sažaljenje, urezano u njegovo isklesane crte. „Ne bih bio tako grub. Nije mi u navici da silujem device.“ „A da sam ti rekla, verovao bi mi?“ Gorko je govorila, znajući odgovor i pre nego što je pitanje prešlo preko njenih bledih usana. „Naravno da ne bi... tako da, uzmi svoje sažaljenje i gurni ga u svoje dupe.“ Ignorišući je, uzeo je malu, belu posudu iz džepa svog kaputa i skinuvši poklopac, otkrio crveni ruž. Gurnuo je prst u otvor, a zatim ga razmazao po njenim obrazima i namazao ih preko njenih usana.

Počeo je besno da se cereka. „Tako, sad ličiš na devojku, koju sam oženio.“

26

Četvrto poglavlje Kasno jutarnje sunce jarko je sijalo na blistavim belim vratima i na njihovom zvekiru kojeg je ukrašavala raskošna lavovska glava. Podižući ga, Quinn je jako zakucao. Noelle je oduševljeno zurila u spoljašnju opeku elegantne londonske gradske kuće, koja je predstavljala blagodatnu modu Northridge Squarea. Vrata se otvoriše, otkrivajući mršavog, starijeg čoveka, obučenog u besprekorno odelo. Njegove retke, bele obrve podigoše se gotovo neprimetno, videvši nevetovatan par na pragu. „Dobro jutro, Tomkinse,“ reče Quinn uvodeći Noelle unutra.

Ona je bila u zanosu. Njene oči piljile su u sjajni foaje sa svojim blistavim crnim mermernim podom. Sunčeva svetlost emitovala se kroz dva visoka prozora i obasjavala je mesingani zid i elegantnu bledožutu klupu s naslonom, koja je stajala duž jednog zida od slonovače. „Dobro jutro, gospodine Copeland,“ Tomkins kruto reče. „Je li moj otac tu?“ „U biblioteci je, gospodine.“ Batler je kratko oklevao, a zatim baci značajan pogled na Noelle. „Želite li da Vas najavim?“ „Ne, mislim da ću ga iznenaditi.“ Quinn se namršti.

Tomkins se blago nakloni. „Kako želite, gospodine.“ Krenuo je nazad s neodobravanjem, bešumno nestajući niz hodnik.

Quinn je doveo Noelle do malog predsoblja. „Čekaj me ovde. Vratiću se brzo.“ Izvukao je kljuć iz unutrašnjosti vrata. „Znaš da nema nikakve svrhe da pokušaš da pobegneš, zar ne?

Ovog puta neću biti tako glup da ostavim ključ sa druge strane vrata.“ „Ne misliš valjda da će me zaključana vrata zadržat’ ovde ak’ odlučim da odem, zar ne, Quinne?“ reče podrugljivo, nazvavši da imenom, namerno ga ispljunuvši iz usta, kao da je otrov.

Ignorisao je njenu hrabrost. „Dakle, nećeš pokušati da pobegneš, minut nakon što ti okrenem leđa? Izvini što ti ne verujem, ali iskrenost nije jedna od tvojih vrlina. Ne možeš nikoga da kriviš za ono sinoć osim sebe. Ti čak nisi ni iskrena kurva, zar ne?“ „Iskrenost,“ ona glatko reče. „Šta ti znaš o iskrenosti? Imaš više novca, nego što možeš da potrošiš. Nikada nisi mor’o da brineš gde ćeš spavati uveče, ili o praznom stomaku. Lako je tebi da pričaš o iskrenosti. Dovoljno si bogat da to sebi priuštiš.“ „Nemoj me tako brzo osuđivati. Možda te iznenadim.“ Zatvorio je vrata, okrenuo ključ u bravi i krenuo ka biblioteci, gde ga je čekao, dugo očekivani sukob.

Simon Copeland je sedeo za masivnim stolim, a važne knjige stajale su otvorene ispred njega.

Ipak, on nije bio koncentrisan na redove ispisane na njihovim stranicama. Umesto toga, pitao se kako je brodogradilište u Cape Crosseu radilo u njegovom odsustvu. Još jednom je bio zahvalan, što je bio dovoljno mudar, da je pre dvadeset četiri godine odabrao taj mali grad u Georgiji na Providence Soundu, kao lokaciju za američko brodogradilište Copeland and Peale.

Sećao se kako su su se stariji i iskusniji brodari rugali. Upozoravali su ga da je lokacija 35 milja južno od Savannah previše izolovan, da će morati da zavisi od robova, jer bi do obučene radne snage bilo nemoguće doći. Ali Simon nije imao nameru da gradi brodogradilište na ljudskoj bedi. Umesto toga, otišao je u New York i Boston, gde je pretražio brodogradilišta, istih tih ljudi koji su mu se rugali.

Tamo je Simon pronašao oslobođene robove i iskusnije zanatlije, od koji su mnogi bili imigranti sa brodogradilišta iz Škotske i Holandije, porodični ljudi koji su razočarani lošim uslovima u gradu, poželeli nešto bolje za svoju decu. Simon im je pričao o Cape Crosseu, njegovim školama i tri crkve. Pričao im je o novim kućama belih fasada, koje su bile prazne,

27

čekajući na porodice koje će ih ispuniti. A s obzirom da su voleli brodove, pričao im je o plovilima koje su on i Benjamin Peale, planirali da izgrade. Tako je Simon Copeland pronašao svoje radnike.

Sećao se kako je Ben bio oduševljen kada je prvi put video Cape Crosse. Prokletstvo, on ga je propustio! Simonovi prsti nežno su pogladili sto od orahovine, dok je mislio na svog bivšeg partnera, koji je sedeo za istim ovim stolom.

Simon je bio pedantan čovek, ali se nasmešio kada se prisetio Benovih haotičnih radnih navika: zgužvani papiri, nasumično razbacani po stolu, knjige raštrkane po sobi, ugovori koji su predstavljali stotine funti natrpani u praznu kriglu za pivo, koja je stajala na kaminu.Možda je tajna njihovog uspešnog partnerstva bila upravo ta, što su bili toliko različti. Od samog početka, retko su se viđali. Simon je vodio sedište u Cape Crossu, dok je Ben pokretao britanski ogranak kompanije, usred haosa kojim je oduvek bio okružen.

Kada je Ben umro pre osam meseci, Simon je shvatio koliko se oslanjao da dobar osećaj svog partnera. Nije bilo slučajno, da je Simon otkupio kuću Pealeovih na Northridge Squareu.

Benjaminova udovica, Constance, koja je sada posedovala polovinu kompanije, odlučila je da ostane na svom imanju u Sussexu, tokom godine žalosti. S obzirom da je planirala da retko posećuje London i to samo kada je posao to zahtevao ona je prodala elegantnu kuću na Northridge Squareu Simonu i kupila manju kuću u blizini. Ovde boravi već četiri meseca, a verovatno će morati da ostane još toliko, pre nego što se vrati u Cape Crosse. Simona je nekako tešilo to što je bio okružen Benjaminovim stvarima, dok je vodio poslove britanskog brodogradilišta.

Kada bi samo mogao prepustiti sedište u Cape Ceosseu Quinnu i da lično ostane u Engleskoj.

Nekako se nadao...

On se namršti, a njegove tamne obrve se gotovo sastaviše u sredini. Prokletstvo! Moraće nešto da učini u vezi svog sina. Ima skoro 28 godina, i još uvek se ponaša kao dečak.

Quinn je znao sve što treba znati o brodovima, razumeo je istančanost vođenja Copeland and Pealea. Kako može biti toliko nepraktičan, sa svojim pričama o eksperimentisanju? Želeo je da baci hiljade dolara u razvoj potpuno novih oblika trupa. Copeland and Peale je bilo konzervativno brodogradilšte, a ne neka loša organizacija koja ce pasti zbog nepromišljenih planova.

Možda je napravio grešku dovevši Quinna iz Cape Crossea pre tri meseca. Njegov sin je uspeo da okrene Constance na svoju stranu. To bi moglo predstavljati problem, jer je ona i dalje kontrolisala polovinu kompanije. Zašto Quinn nije poslušan poput sinova drugih ljudi, mislio je Simon gorko, zašto ne poštuje svog oca?

Njegove misli su prekinute kada su se vrata biblioteke otvorila, a predmet njegovih misli zakoračio unutra. Na prvi pogled, sličnost između njih je bila upečatljiva, međutim, pogledavši bolje, ta je sličnost bila više u ponašanju, nego u fizičkom izgledu.

Sa pedeset godina, Simonova tamna kosa bila je prošarana srebrom, ali je još uvek bio zgodan čovek, mišićav, širokih ramena i plavih očiju. Quinn je bio viši i tamnijeg tena od njega, njegove jagodice su bile veće i bolje definisane, ali su obojica imala isto jako čelo i izražen nos. „Da li ti ikada kucaš?! Zagunđa Simon.

Quinn zapali tanku cigaru, i priđe kaminu. „Kod nas nema potrebe za ceremonijama, zar ne, Simone?“ Graciozno se oslonio na mermerni kamin, a zatim prebaci jedan gležanj preko drugog. „Dakle,“ Simon je kritički posmatrao svog visokog, zgodnog sina, „bludni sin se vratio? Zar ne misliš da je pomalo ekstravagantno iznajmiti privatnu sobu, kada si mogao da ostaneš ovde?“ To je bio predmet stare svađe između njih. Tokom godina, Quinn je mudro ulagao svoje prihode. Već duže vreme bio je finansijski nezavistan od svog oca, što je jedilo Simona.

28

„To je moj novac, Simone, kao što znaš. Osim toga, zar ne misliš, da bi to bilo poprilično licemerno, s obzirom na sve razlike među nama?“ „Naše razlike, kako ih ti zoveš, su tvoja odluka, a ne moja,“ stariji čoveg zagrmi ljutito. „Naše razlike, Simone, nastale su mnogo pre nego što sam ja mogao da ih izazovem.“ Simon se uhvati za ivicu stola, a ptom preteći okrene prst ka svom sinu. Njihove oči su se borile u nečujnoj borbi su sobi u kojoj se čulo samo isprekidano kucanje zlatnog sata na kaminu. Simon se naglo sruči nazad u stolicu, nestrpljivo prošavši prstima kroz svoju tamnu kosu. „Da sam znao da ćeš doći, sredio bih da Constance bude ovde,“ reče osorno. „Znam koliko uživaš u njenom društvu.“ Pomisao na Constance opusti Quinna. Prišao je kožnoj fotelji koja je bila postavljena u blizini stola od orahovine. „Poštena Constance. E, to je žena!“ Udobno se zavalio u fotelju, a zatim značajno pogledao u oca. „Ona je sjajna, živahna.“ „Sjajna? Kako možeš to da kažeš? Ona je najlakomislenija žena koju sam ikada sreo i insistira da se meša u poslove preduzeća.“ Quinn staloženo pogleda u svog oca. „Ona je sada vlasnik polovine Copeland and Pealea i jedna zadivljujuća žena. Nemoj tako brzo da odbacuješ njene stavove. Možda je površna, ali nije glupa.“ „Ona je nametljivica i ne zna ništa o poslu!“ uzviknu Simon naglo ustavši iz svoje stolice i uzvrpoljeno prošeta po sobi.“ „Bila je udata za tvog partnera 21 godinu,“ podseti ga Quinn. „Da, i Ben je obraćao previše pažnje na njene lude ideje.“ „Koje lude ideje?“ hladno upita Quinn. „Gradnja sasvim novog trupa?“ On ode do kamina i izbaci pepeo svoje cigare na rešetku. „Ti si budala, Simone. Čuo si glasine o Smith and Damonu u New Yorku.“ „Ja sam budala!“ Simon je uzvratio vatru. „Dođavole, Quinne, prošli smo kroz ovo stotinu puta. Brod koji nema dobru širinu oduvaće svog osnivača. Brodogradilac ne ide protiv prirodnog poretka stvari, a ti samo trebaš da posmatraš prirodu kako bi uvideo grešku svog koncepta. Teško da ima ribe koje imaju veću glavu od tela.“ „Riba je riba, Simone, a brod je brod. Ribe žive samo u jednom elementu, u vodi. A u dubinama u kojima one plivaju, more je mirno. Brodovi moraju da se nose sa dva elementa, morem i vetrom, a oboje su nepredvidivi. Grešiš, Simone,“ reče Quinn, dok su njegove oči surovo blistale, „ali ti si oduvek verovao u svoju nepogrešivost.“ Simon tužno pogleda svog sina, a zatim priđe stolu i opet sedne u fotelju. Tiho je progovorio. „Zar ne možemo zaustaviti ove beskrajne svađe?“ Quinnov osmeh je bio obeshrabrujući, nije stigao do njegovih očiju. „U stvari, zato sam ovde.

Uradio sam nešto za tebe, nešto što me već dugo teraš da uradim.“ Simon je upitno gledao u Quinna, uočivši sumornu linuju vilice svog sina.“Oh?“ „Da, prihvatio sam tvoj savet. Čekaj ovde. Imam iznenađenje za tebe.“ Quinn je brzo napustio sobu, ali se vratio nekoliko trenutaka kasnije, sa preplašenom Noelle koji je vukao. Simon je s nevericom zurio u bedno, izgubljeno stvorenje, ukrašeno crvenim ružem i prljavom haljinom. Nemoguće! Doveo je vulgarnu drolju u kuću svog oca.

Simonov glas je bio smrtonosan. „Šta ovo treba da znači?“ Quinn odgovori, dok su mu oči trijumfalno blistale. „Želeo bih da upoznaš moju suprugu.

Venčali smo se sinoć.“ Stariji čovek je zanemeo, a lice mu postade maska zaprepašćenja dok je gledao u ženu s kosom boje šargarepe. „Ceremonija je bila neobična, ali definitivno legalna.“ Quinn je pažljivo gledao svog oca i uživao u svakom trenutku svoje osvete. „Tom Sully je bio svedok.“ Besan, Simon skoči iz fotelje, čvrsto stisnute vilice. „Ako je ovo tvoja ideja šale - “

29

„Oh, ovo nije šala,“ prekinu ga Quinn glatko. „Seti se Simone, ti si bio onaj koji je želeo da se oženim. Hteo si da se skrasim, da postanem poštovan... da budem isto tako konzervativan i dosadan kao što si ti.“ Njegov glas postade ljutit. „Premda, pakla mu, nikada neću dokučiti, kako si baš ti od svih ljudi postao takav borac za brak.“ Želeo je da kaže više, da nanese još jednu ranu prisećajući se, znajući da bi se počela gnojiti čak i laganim dodirom, ali promislio je bolje, zadovoljavajući se rekavši, „Ti si bio taj koji je želeo da nađem sebi nevestu. Pa, našao sam je, i evo ti je. Nadam se da ćete vas dvoje biti veoma srećni.“ Okrenuo se i odšetao do vrata. Kada je zgrabio kvaku, zastao je i okrenuo se ka ocu. „Uzgred, bilo je potrebno mnogo ubeđivanja kako bih uverio ovu divnu damu da se uda za mene. Ona je navikla da bude plaćena za svoje usluge.“ Iz džepa je izvukao debelu kovertu i bacio je prema Simonu. Letela je u vazduhu, a potom pala na vrh stola. „Postaraj se da dobije ovo.“ Noelle više nije mogla da sluša. Poludela je, poletevši ka njemu ispruženih ruku kao kandžama i glasno zavrištala, „Kučkin sine! Mrzim te! Vatre pakla su suviše dobre za tebe, prokleto kopile!“ Odvajajući se od njenih leteći pesnica, Quinn se široko nasmeje na njenu tiradu. „Očaravajuće, zar ne?“ Vrata su se zalupila iza njega.

30

Peto poglavlje Ne pomerivši se, Simon je gledao u zatvorena vrata. Njegovo lice je bilo sivo i izobličeno, ali nije osećao ništa – ni bes, ni frustraciju, ni bol, ni poniženje ili bilo koju drugu od bezbroj emocija, koje će uskoro početi da ga bombarduju. Pogodio ga je tako neočekivani udarac, tako poražavajući, bio je zapanjen opipljivim dokazom, kolika je bila mržnja njegovog sina prema njemu. Neki drugi čovek bi možda plakao, molio ili vrištao, ali Simon nije radio ništa od toga, jer nije znao kako. Previše godina je prošlo otkad je on osetio neka dublja osećanja.

A onda je bol počeo.

Sećanja koja je uspešno blokirao svojim umom, pojurila su nazad: kako je držao svog sina blizu, bacao ga u vazduh, trčao s njim. Sećao se kako ga je kao malo dete proganjao brodogradilištem u Cape Crosseu, ponekad je sedeo mirno i gledao kako su tesari radili, ali ih je češće bombardovao pitanjima.

A onda, gorke godine, kada ga je gledao sa mržnjom, istim očima koje su mu se smejale. Nije bio u stanju da se suoči sa svojim krivicom, jer je dečak bio suviše veliki podsetnk na katastrofu koju je Simon napravio od svog života, suviše veliki podsetnik na još jednu osobu koju je voleo tako duboko. Po prvi put, Simon Copeland je shvatio dubinu ljubavi koju je osećao za svog sina.

A sada je gledao u ženu koja je bila instrument osvete njegovog sina. Stajala je u sobi pred njim, ali je gledala kroz prozor. Sjaj kasno jutarnjeg sunca, pomračilo je njene karakteristike, ali je bila tiha i smirena. Njena pribranost ga je naljutila. Ta kurva je žena njegovog sina! Da li je zaista bila tako nevoljna, kako je izgledala?

Otvorio je kovertu koju je Quinn tako nonšalantno bacio i izvukao debeli snop funti. Ona je svakako bila dobro plaćena za svoj deo u ovoj farsi. Da li je ona nekako bila odgovorna za to što se desilo? Simon je pomislio na svog sina čelične volje i odbacio tu ideju. Quinna niko nije mogao ni na šta da natera, Simon je to znao iz prve ruke. Ne, ova devojka je bila samo katalizator, piun u Quinnovoj igri osvete.

Parče kancelarijskog papira je ispalo iz koverte. Simon ga je otvorio i u njemu pronašao Quinnov podebljan rukopis, koji je optužujući sevao: 28. mart, 1835.

Ovim putem izjavljujem svoju ostavku iz udruženja „Copeland and Peale“ i odričem se svih potraživanja koje imam u toj kompaniji.

Quinn Christopher Copeland London, Engleska Simon je s nevericom zurio u kratko pismo, a potom ga je zapanjen, ponovo pročitao.

Njegova sažetost i bezlični ton, otkrivali su mnogo više nego same reči. S nepokolebivom sigurnošću je znao da se Quinn razrešio ne samo sa kompanijom, nego i bilo kakvog udruženja sa svojim ocem. Odšetao je iz Simonovog života, kao što je to jednom već učinio ranije. S tim što je ovog puta nešto ostavio iza sebe.

Simon je pogledao Noelle i primetio da joj grudi blago drhte. Okrenula se, tako da joj odsjaj s prozora više nije padao direktno na lice, i Simon je video kako joj suze klize niz obraze.

Zaboga, ona je još bila dete! Izgledala je tako bespomićno, a njena tuga je bila još izraženija, zato što je bila tiha.

Njegov logični um je preuzeo kontrolu, i snop funti stavio nazad u kovertu. Nesumnjivo se uznemirila, pa je napravila ona ispad zbog ljutnje i straha da neće biti plaćena. Njegov glas je bio smiren, ali hladan.

31

„Zaista nema potrebe da plačete. Ovo je novac koji vam je obećan. Predlažem vam da ga pametno iskoristite. Ovo vam je od Boga data šansa, da poboljšate svoj život.“ Čak i samom sebi je zvučao pompezno.

Devojka ga je direktno pogledala, kao da ga procenjuje. Nije pokušavala da sakrije suze, ali ni da se pomakne, kako bi uzela novac, koji joj je nudio. Osećao se neprijatno, kao da je gledala duboko u njega, i otkrila da neki nedostatak. Spustio je kovertu na ivicu stola, koja joj je bila najbliža. „Hajde sad, gospođice, ovo je vaš novac. Uzmite ga i idite. Moj batler će vas ispratiti.“ Zakoračio je ka na tepiseriji u uglu, ali pre nego što ju je dodirnuo, njen glas je prosiktao na njega. Bio je prožet prezirom, a svi tragovi uličnog akcenta su nestali. „Ne želim taj novac. Ne želim ništa od Vas i Vašeg sina.“ Simon nije mogao da sakrije svoje iznenađenje. „Niste očekivali da ću ga odbiti, zar ne? Vas dvojica ste isti.“ Još jednom su suze potekle iz njenih očiju. „Čak vam ni ne pada napamet da možda, ljudsko biće sa osećanjima stoji pred vama. Čak ni ne pomišljate da nije uvek sve onako kako izgleda. Zadržite svoj novac. Ja ga ne želim.“ S tim rečima, ispravila je ramena i ponosno hodala ka vratima biblioteke.

Simon je gledao u njena leđa, dok je prilazila vratima. Njena iskrenost i dostojanstvo su ga prenuli, njena dikcija ga je zbunila; odjednom je osetio čudnu nevoljnost da je pusti da ode.

Kada je stigla do vrata, njegov nagli i komandujući glas počeo je da odzvanja. „Stani! Želim da razgovaram sa tobom.“ Ignorisala ga je; njena ruka se uhvatila za bravu. „Molim te.“ Reči su bile izgovorene, pre nego što je to Simon shvatio.

Okrenula se ka njemu. Po prvi put je mogao videti pitanje u njenim očima, nesigurnost. „Molim te,“ ponovio je, dok joj se približavao, „izvinjavam se zbog svoje grubosti. Zaista bih cenio ako bi ostala na trenutak i popričala sa mnom.“ Noelle je oklevala, a zatim klimnu glavom s odobravanjem. „Molim te, sedi. Ovde kod vatre, kako bi nam bilo udobnije.“ Dopratio ju je do sofe. „Čaj?“ Trenutak je ćutala, a potom je rekla, „Da, hvala vam.“ Graciozno je sedela, ispravljenih leđa, oprezno ga gledajući. Podsećao ju je na svog sina. Imali su isti arogantni profil.

Simon je koraknuo na tepiseriju, uzeo stolicu koju je preneo preko puta Noelle, a potom je seo. Bilo je teško zamisliti, ali možda, sa pravilnom ishranom i pristojnom odećom, izgledala bi manje apsurdno. „Nisam čuo tvoje ime,“ počeo je uslovno. „Zovem se Noelle Dorian.“ Govorila je tiho, ali ga je pažljivo gledala, kao da je njegova reakcija predstavljala neku vrstu testa. „Lepo.“ Po prvi put je video mali trzaj smeha na njenom licu. „Tvoji roditeli su Francuzi?“ „Ne. Moja mama je bila Engleskinja, ali je volela sve što je francusko. Umrla je pre sedam godina.“ „Pre sedam godina! Zaboga, bila si tek nešto veća od bebe! A šta je s tvojim ocem? Je li još uvek živ?“ „Trebalo bi. Barem ako su Daisyne priče bile istinite.“ „Daisy?“ „Moja majka. Bila je glumica kada je bila mlada. Pričala mi je kako je moj otac bio bogat i zgodan, da je pripadao plemstvu.“ Odjednom, Noelle se posramila. Zašto mu je to pričala? „Ali ipak, Vi sigurno ne želite to da slušate. Osim toga, Daisy je često govorila besmislice. To verovatno uopšte nije istina.“ Simon se zapita. Da li je moguće da je jedna takva devojka kćerka jednog aristokrate?

Postojalo je izvesno dostojanstvo u njoj. „Ko je brinuo o tebi posle smrti tvoje majke?“

32

Izgledala je zaista zbunjeno. „Pa, brinula sam sama o sebi. Ko bi drugi?“ „Ali ti si bila samo dete.“ „Nisam bila baš tako mala. Imala sam deset godina.“ „Pozvonili ste, gospodine?“ Noelle se trznula od batlerovog glasa. Nije ga čula kada je ušao. „Da, Tomkinse. Mlada dama želi čaj. Posluži ga ovde.“ Simon ga je otpustio i okrenuo se nazad, ka Noelle, kao da uopšte nije bio prekinut. „Sada ti je sedamnaest.“ „Skoro osamnaest.“ „I brinula si se sama o sebi od svoje desete godine?“ On zbunjeno odmahnu glavom i progovori skoro za sebe. „Englezi su zaista neverovatni ljudi. Veruju da su jedino oni sposobni da upravljaju ostatkom sveta, a nemaju čak ni tedenciju da isprave nepravde na svom pragu.“ „Hajde, sad,“ Noelle je plakala, brišući svoj mali obraz. „Nemojte loše govoriti o Englezima, naročito zato što ste Amerikanac.“ „Oh, a šta je loše u tome biti Amerikanac?“ Simon je bio zbunjen njenin patriotskim negodovanjem. „Pa, oni su divljaci,“ ona oholo šmrknu. „Šetaju naokolo praktično goli i bojom namazani po celom licu.“ Simon se zakokota. „Noelle, mislim da si izabrala nesrećan primer.“ „Na šta mislite pod tim?“ sumnjičavo ga upita.

Simon nije odgovorio. Umesto toga, on posegnu i nežno pogladi šupljinu na njenom obrazu, pokazujući joj svoje grimizne prste. A onda su njegove oči kretko doputovale do njenog deholtea. „Praktično goli i bojom namazani po celom licu?“ Noelle ga pogleda u oči i uvide da mu duhovito svetlucaju. Ljutiti odgovor ponikao joj je na uslama, ali nešto u njegovom licu ju je zaustavilo. Baš kao što ga je ranije osudila, videla je da čeka na njenu reakciju, testirajući je. Napravio je šalu na njen račun, ali je instinktivno osetila da joj se nije rugao. Bes ju je naglo napustio, baš kao što je i došao, i iznenada se nasmeja, proizvodeći veseli, zveckajući zvuk, koji je oduševio Simona.

Američki biznismen i engleski džeparoš zajedno su se smejali nekoliko trenutaka, pre nego što je Noelle shvatila da je bezbrižno spustila svoj gard. Kudeći se, brzo je spustila pogled, proučavajući neravnine koje su formirale ljutito V na njenoj suknji.

Tišina se produžila, ali ona je bila odlučna u tome da ne bude prva koja će je razbiti. „Hoćeš li mi reći, kako si se snalazila od svoje desete godine?“ Simon je želeo da je pita koliko se dugo bavila prostitucijom, ali nije mogao da smisli kako da uobliči reči i nije želeo da izazove njen tvrdoglavi ponos. „Prvih nekoliko godina bila sam uličarka.“ „Uličarka? Šta to znači, za ime Boga?“ „Ne znate šta znači reč „uličar?“ Noelle je bila zapanjena da čovek takvog bogatstva i statusa, može da bude tako neuk. „Ne, bojim se da ne znam.“ Simon se nasmeja. „Postoje neki propusti u mom obrazovanju.

Da li bi bila ljubazna da popuniš ovaj?“ „Pa, uličari odlaze na rečne obale i sakupljaju komade uglja i potom ga prodaju na ulici. Ja sam bila jedina uličarka u Londonu,“ reče Noelle hvalisavo.

Simon je izgledao zaista impresioniran. „A kako si ostvarila taj značajan podvig?“ Noelle je stidljivo počela Simonu da priča o svojim počecima. On ju je pažljivo slušao, potpuno upijajući njeno pripivedanje. Pre nego štoje toga postala svesna, pričala je o svojim doživljajima sa Sweeneyem Popeom i o njegovoj tragičnoj smrti. Iako je malo govorila o Daisy, iz nekoliko primedbi koje je navela, Simon je uspeo da dobije poprilično tačnu sliku njenog odnosa sa majkom. Najzainteresovaniji je bio za Daisyn život u polusvetu, a ne kao uličnoj ženi, kao što je prvo pomislio, pa mu se jedna klica ideje ukorenila u umu.

33

„Kada sam napunila dvanaest godina, shvatila sam da neću još dugo moći da prolažim kao dečak, pa sam morala da nađem drugo tržište.“ Simon se blago nagnu napred u svojoj stolici. Bilo je određene napetosti oko njegovih zgodnih usana; shvatio je da sa iščekivanjem želeo da čuje ono što je već znao o njoj.

Iznenada je shvatio da mu je veoma važno da čuje šta je nateralo ovu veoma srčanu mladu devojku, da se prostituiše. Ali priča koju je Simon čuo, nije bila ona koju je očekivao.

Umesto toga, Noelle mu je ispričala kako je postala džeparoš, opisujući stari kaput, kojim se pokrivala preko glave, u malom kutku gde je spavala. Pričala mu je o svojim časovima prakse, kada su ostali koji su sa njom delili taj skučeni prostor spavali – povlačenjem maramica iz brojnih džepova. Pokušavajući da ne pomeri kaput. Nedeljama je ponavljala pokrete, dok konačno nije bila zadovoljna. Onda je zamenila manji komad tkanine. I konačno kamen koji je ležao duboko u džepu.

Noelle se lupila po čelu kada se setila meseci prakse. „To je bilo tako davno,“ reče ona suvim tonom. „Od tada sam stvorila reputaciju.“ Izazivala ga je, gledajući ga pravo u oči. „Neki kažu da sam najbolji džeparoh u Sohou.“ Simon je to teško progutao. Izgledalo je kao da nema savest, niti osećaj da je uradila nešto loše. Bože moj, da li je bila ponosna i na to što je bila prostitutka, kao što se ponosila džeparenjem?

Noelle je prkosila njegovoj tihoj osudi. „Nisam imala drugi izbor, znate. Bilo je ili brkanje po džepovima ili da budem kurva, a ništa na ovom svetu me ne bi moglo naterati da budem kurva.“ Senka joj je prošla licem. „To jest, ništa, dok vaš sin nije naišao.“ „Moj sin!“ uzviknu Simon. „Izvini, ali mislim da ne razumem to što mi upravo govoriš.“ Njegov pogled se spusti na njenu haljinu. „Hoćeš da kažeš, da ti ipak nisi... prostitutka?“ „Gospodine Copeland,“ reče polako, „sve do sinoć bila sam devica. Oblačila sam se ovako kako bih skrenula pažnju muškarcima, kako bih brljala po njihovim džepovima.“ Simon je bio u neverici. Šta je Quinn uradio ovom detetu? Iako ju je kratko poznavao nije posumnjao u nju, jer je svog sina znao previše dobro. Nekako se uplela u mrežu Quinnove osvete, nevoljna žrtva koja je bila duboko povređena.

Ustao je sa svoje stolice i smestio kraj nje na sofi. „Reci mi šta se dogodilo, Noelle.“ Noelle je pogledala njegovo zgodno lice. Nije želela njegovo sažaljenje, ali je zaslužio da zna kakav je čovek njegov sin.

Svirepo je pričala svoju priču, kao da bi pojednostavljenje istine umanjilo njenu patnju; ona je sipala iz nje. Dok je ponavljala razgovor koji je čula između Toma i Quinna, Simonovo lice se ukrutilo, crte se istakle, i nju je ponovo pogodila sličnost između oca i sina, pogotovo zato što je videla nemilosrdnost na licu starijeg čoveka, koja ranije nije postojala.

Kada je Noelle opisala kako je potegla nož na njegovog sina, Simon je osetio kratak trenutak kajanja, zato što je promašila svoju metu. Bože, želeo je da ubije Quinna zbog ovoga! Noelle je imala dobro pamćenje i mogla je tačno da ponovi veći deo Quinnovog razgovora sa Thomasom, o tome kako će je oženiti. Simon je bio zahvalan zato što Noelle nije u potpunosti razumela zapanjujuće savršenstvo Quinnove osvete.

Da li je toliko bilo pogrešno da se čovek ponosi svojim imenom? Simon se zapita. Da li je želeo da se njegovo ime poštuje? Šta je bilo toliko apsurdno u tome da treži od svog sina da oženi ženu dobrog odgoja, s kojim bi imao sinove, koji bi s ponosom nosili Copelandovo ime? Prokletstvo! Quinn je od poštenih Simonovih težnji učinio da izgleda glupo i pretencozno.

Ideja je bila samo maleni impuls, pre nego što je počela da se razvija u njegovom umu. Ako je ovo bila igra koju je Quinn želeo da igra, uskoro će saznati da je loše procenio protivnika.

Noellin glas se pokolebao kada je počela da priča o svom dolasku u Quinnove konake. „Ne moraš da mi pričaš o tome, ukoliko je previše bolno.“ Simon je rekao mnogo osornije nego što je nameravao, ali nije želeo da sluša više.

34

„Moram da Vam ispričam. Vi ste njegov otac.“ Noelle pogleda pravo u njega, ali ne optužujuće. „Šta god da se dogodilo između vas dvojice se prelilo i otrovalo mene.“ Opet, njen glas se pokolebao, hvatajući vazduh u grlu, ali morala je da mu sve ispriča, da ga natera da razume. Govoriće o svoj toj ružnoći, koji je tako dugo držala u sebi. Tek tada će zaista moći da razume, šta joj se dogodilo sinoć. Stisnula je pesnice i ispucale nokte uranjala u dlanove. „Posle nekog vremena, Daisyn um...pa nije joj baš bilo najbolje. Dovodila je muškarce u našu sobu. Legala je sa njima. A oni su je povređivali. Tukli su je... i radili joj užasne stvari.

Nekada je molila i plakala. A nekada čak nije ispustila ni zvuk, samo je ležala. Još tad sam znala da nikada neću dopustiti nekom muškarcu da me dodirne. Zato sam nosila nož.“ Njene oči su gledale pravo u Simonove. „Želim da znate da sam želela da ga ubijem i smejala bih se da sam to učinila.“ Simon nije napravio nikakvu vidljivu reakciju na njenu brutalnu objavu. „Nastavi,“ rekao joj je. Sada je želeo da čuje sve, želeo je da čuje istinu, šta je njegov sin uradio. Želeo je da čuje najgore, kako bi mogao da opravda osvetu, za koju je znao da će je preduzeti.

Noelle ga nije gledala u oči. Zurila je negde pored njega i nastavila svoju priču. „Pocepao mi je odeću i rekao mi je da se okupam. Sanjala sam takvu kupku odkad znam za sebe. Vruća voda sa koje se dizala para, sapun koji je tako lepo mirisao, da sam želela da ga probam.“ Nasmejala se, ali u tom zvuku nije bilo veselja. „Bila sam dovoljno nesrećna da mi se san ostvario. Okupala sam se, ali pored njega, koji je sedeo tamo i posmatrao me đavoljim očima. Ispružio je noge ispred sebe i pijuckao rakiju, kao da dije imao nikakve brige. Gledao me je kao da nisam stvarna osoba, kao da nemam nikakva osećanja. A onda je ustao i pogasio svetla. Uzeo je peškir i bacio ga na pod van mog domaha i izvadio me iz kade. Pokušavala sam da ga oteram od sebe, da mu kažem da nisam ono što misli da jesam, ali nije želeo da me sluša. Borila sam se, ali mi je zarobio ruke i gurnuo me na krevet. A onda je bio svuda po meni, silujući me.“ Oči su joj bile teške i gorke kada se okrenula da se suoči sa Simonom. „Gospodine Copeland, želim da znate da bih pre umrla, nego dozvolila nekom muškarcu da me ponovo tako dira.“ Sada je Simon bio taj koji nije mogao da je pogleda. On ustade i ode do police sa knjigama koja se protezala širom biblioteke. Kažiprstom je klizio stubom jednog kožnatog toma, a kada je konačno progovorio, glas mu je bio nabijen emocijama. „Noelle, to što se dogodilo između tebe i mog sina je ružno i uvrnuto. To je bilo životinjsko spajanje, nevoljni akt samo na osnovu njegove snage. Ali snošaj između muškarca i žene ne mora da bude takav. Može biti divan i pun nežnosti.“ Okrenuo se ka njoj, ali je nije video; drugo lice je plivalo pred njim. Video je tople tamne oči, i dugu crnu kosu poput svile. „Neki kažu da samo muškarci uživaju u ljubavnom aktu.“ Njegov glas je rastao dubinom svog ubeđenja. „Ali to je laž. Video sam toliku radost na licu žene koju sam znao, koja je isijavala iz srca. Bilo je čarobno, to je nešto što ću večito pamtiti.“ Simon je otkrio mnogo više nego što je želeo, a sve to ni zbog čega. Video je Noellin zatvoreni izraz i shvatio je da bi bilo uzalud da nastavi da joj objašnjava dalje. Njena gorčina je podigla neoborivi zid, koji ju je okruživao. Još jednom je postao poslovan čovek kada joj je prišao, ruku sklopljenih na leđima. „Neću opravdavati to što je moj sin uradio; to je neoprostivo. Neadekvatno je i da se izvinjavam zbog toga što se dogodilo, ali moram. I obećavam ti, Noelle, da ću ti se nekako odužiti.“ Vrata su se polako otvorila i Tomkins je ušao. Odbijajući da prizna Noellino prisustvo pogledom, veličanstveno je postavio na sto srebrni poslužavnik na kojem se nalazio servis za čaj i najavio, „Dospođa Peale je upravo stigla, gospodine. Rekao sam joj da sačeka u predsoblju; ali...

35

“Oh Tomkinse, ti staro gunđalo, nema potrebe da me najvljuješ.“ Neponovljiva Constance Peale, sveža kao povetarac posle jutarnje kiše, ušla je u biblioteku uz fijukanje čipke i crne svile. Iako je bila odgovarajuće boje njena haljina može biti kategorisana kao pravilna odeća žalosti, ali po najširoj definiciji. Njen otkrivajući deholte bio je pokriven providnim slojem crne tkanine. Prsluk je isticao osnovu njenog tankog vrata, koji je bio obavijen slojevima crne čipkane grive.

Njena svetlo kestenjasta kosa imala je brojne kovrdže i trake. Postojalo je nekoliko malicioznih tračeva koji su nagoveštavali da žena od 45 godina nije mogla da ima tu posebnu nijansu crvene boje bez pribegavanja kani. To je bio Constancein zaštitni znak, a koje su tračare prenosile onima koji su bili voljni da slušaju.

U stvari, ona zaista nije bila tako lepa žena. Crte njenog lica su bile prijatne, ali ne izdvajajuće. Ustvari, ono što ju je izdvajalo bili su njena ličnost, šarm i vitalnost, za koje se znalo da ubrzavaju otkucaje srca, čak i gospode mlađe od nje.

Uprkos neozbiljnosti u njenoj garderobi kojom je označavala svoju žalost, Constanceina tuga za mrtvim mužem bila je duboka i iskrena. Volela ga je još odkad je bila tek nešto starija od deteta, a njegova smrt je ostavila bolnu prazninu u njenom životu. Ona je dobro skrivala svoju tugu, i samo nekolicina je znala dubinu njene patnje. „Simone, dragi.“ Njen glas je bio tih i melodičan. „Zaista je strašno što ovako upadam, ali mi je potrebna - “ Na trenutak pogleda u Noelle, a zatim joj zelene oči zabavno zatreptaše. „Nisam znala da se zabavljaš, Simone.“ Elegantvo prevrnuvši malo glavom u stranu, posmatrala ga je sa preteranom nevinošću. „Zaista se nadam, da moj neblagovremeni dolazak ne prekida ništa.“ Gušeći svoju iziritiranost, Simon ju je površno poljubio u obraz. „Ti si uvek dobrodošla, Connie.“ Nije mogao da odoli, da koristi nadimak koji je mrzela. Prokleta žena! Zašto je morala sada da se pojavi?

U tom momentu, u njegovom umu, poslednji deo slagalice je pao na svoje mesto, i znao je šta mora da uradi. „Hajdemo u salon, tamo će ti biti udobnije, Connie. Možemo tamo za završimo poslove.

Tomkinse, sipaj čaj mladoj dami. Noelle, izvini me.“ Simon je izgurao Constance iz biblioteke, ni ne sačekavši da počne da protestuje, a zatim ju je odveo u salon. Bio je besan, i mislio je na težinu svojih opcija. Njegove šanse su bile toliko male, da gotovo nisu postojale, ali ipak, koji je drugi izbor imao.

Kada su ušli u salon koji je bio elegantno uređen, à la chinoise8, Constance je oslobodila svoju ruku od Simonovog stiska. „Simone, prestani da me tako guraš. Uvek sam znala da si neprijatan čovek, ali dosada nikada nisam smatrala da ti nedostaje učtivost. Ako nastaviš s tim, počeću da se znojim!“ Ona potonu u malu lakiranu stolicu, a ruku graciozno postavi preko svog srca. „Da se znojiš!“ Simon počne jako da se smeje. „Connie, čak i kada bi probala, ne bi znala kako.“ „Naravno da bih znala. U pitanju je samo zadržati dah. A sada, prestani da me zoveš tim smešnim imenom, znaš da ga mrzim, i reci mi šta se ovde događa. Zaista Simone, znala sam da muškarci imaju određene životinjske potrebe, ali to dete je užasno ružno. Osim toga,“ ona profinjeno šmrknu, “uvek sam mislila da svoje podle želje zadovoljavaš sa damama iz polusveta, a ne sa običnim bludnicama.“ „Moje podle želje, kako ih ti nazivaš Constance, nisu tvoja briga. Međutim, reći ću ti da još nikada nisam bio toliko očajan, da sam morao da pribegnem savezu sa uličnom kurvom.“ Koliko god da bi Constance uživala da nastavi ovu temu, njena radoznalaost o Simonovoj posetiteljki ju je prevazišla. „Onda, ko je za ime svega ta osoba, i šta ona radi ovde?“ 8

Fr. u kineskom stilu

36

„Ta osoba, Connie, je Quinnova žena,“ Simon reče tiho. „Njegova žena!“ Sve trake u njenim kestenjastim kovrdžama, odjednom su bile u grču. „Ne možeš biti ozbiljan!“ „Veoma sam ozbiljan. Venčali su se sinoć.“ „Ali zašto? Quinn je mogao da oženi koji god želi. On ima sve. Zgodan je, bogat. Može biti i šarmantan, kada mu to odgovara. Zašto, zaboga? Sigurno se nije zaljubio u nju!“ „Ne budi smešna! Do sinoć je nikada nije ni video.“ „Onda zašto?“ „Osveta, Connie.“ Simon se ironično nasmešio. „Udario me je, kao anđeo osvetnik.“ „Poštedi me svojih metafora, Simone i otvoreno mi objasni. Ali mi prvo sipaj malo šerija.

Pretpostavljam da će mi trebati.“ Udobno se smestila, prekrstivši svoje nežne gležnjeve i pažljivo je slušala Simona dok joj je pričao Noellinu priču.

Quinn je nekoliko puta usput spomenuo Constance o Simonovoj preokupaciji da ga dobro oženi. U to vreme je malo pažnje tome obraćala; sukobi između Simona i Quinna su bili toliko česti, tako da je ubrzo navikla na njih. Sada, dok joj je Simon pričao koliko ih je oboje pogrešno procenila, Simonovu upornost i Quinnovu ogorčenost. Ona je mnogo volela tog zamornog dečaka. Kako je mogao da se ponaša kao takav varvarin? Odkako su Benjamin i ona brinuli o njemu kada je napunio trinaest godina, i kada ga je Simon poslao u školu u Englesku, on je održao posebno mesto u njenom srcu. „Silovao ju je,“ reče Simon i konačno završi svoju priču. „Brutalno i bez milosti.“ Constance oseti suze sažaljenja zbog te male sirote kradljivice, a zbog Quinna su počele polako da padaju iz njenih zelenih očiju. „Oh Simone, on se nikada ne bi tako ponašao, da je nije smatrao prostitutkom.“ „Ne zavaravaj se. Znaš da je uvek bio tvrdoglav i arogantan.“ Constance je pomislila na drugog Copelanda, koji je posedovao te iste karakteristike, ali je to zapažanje mudro zadržala za sebe. „Ne treba negirati činjenicu da on ima nešto divlje u svojoj prirodi, što ne drži uvek pod kontrolom,“ Simon je nastavio. „Naravno, sumnjam da bi je primoravao na tako nešto da nije bio pijan i da nije bio u zabludi da je prostitutka. Ali i dalje nema opravdanja za to što je uradio. Osim toga, sigurno nije bio pijan jutros kada ju je dostavio ovde, zajedno sa otkazom u Copeland and Pealeu“. „Otkaz? Oh, Simone, ne.“ Constanceina uznemirenost je bila opravdana, i to su oboje znali. Quinnovo poznavanje brodova je bilo enciklopedijsko. Poznavao je industrijske sirovine, drvo i metal, imao je urođeno shvatanje njihovih prednosti i nedostataka. Nikada nije pokušavao da pravi koncept sa materijalima. Umesto toga, počinjao je sa materijalima i puštao da koncept raste iz njih.

Constance je verovala da Quinnova kreativna mašta u kombinaciji sa Simonovim osećajem za posao učinili su Copeland and Peale neranjivim. A sada je sve izgubljeno. „Nećemo mu olakšati ako pomisli da se vrati u Copeland and Peale,“ Simon je insistirao. „Gde je Quinn sada?“ Constance je pitala mnogo smirenije nego što se osećala. „Nemam pojma. Ali, vratiće se kad-tad, baš kao loš novčić.“ Constance je videla oštar bol u Simonovim očima iintuitivno je znala da je njegova gorčina bila usmerena i na samog sebe, baš kao i na svog sina, kojeg nije mogao da razume. „I kada se vrati, čekaće ga iznenađenje.“ Constance se namršti. „Kakvo iznenađenje?“ Tada joj je Simon predstavio očajnički plan koji je formirao gotovo nesvesno u svom umu. „Kada se vrati, čekaće da prava Copelandova nevesta, spremna da preuzme svoje mesto u porodici Copeland.“ „O čemu, za ime sveta, govoriš?“ Upita Constance, naglo spustivši čašu na mali emajlirani stočić.

37

„Govorim o neuhranjenom detetu u biblioteci. Quinn je znao da ne mogu da poništim njegov brak. Ona je njegova zakonska supruga. Dakle, ona će morati da postane dostojna imena Copeland.“ Gledajući ga zaprepašćeno, Constance je počela naglo da se smeje. Simon je spojio svoje obrve i pogledo je ljutito. Iako je hrabro pokušala da suzbije svoj smeh, ona nije bila u potpunosti uspešna. „Oh, Simone, nemoj odmah da se ljutiš. Bilo je neljubazno od mene da se smejem i ja se izvinjavam, ali stvarno, to je previše apsurdno. Počinjem da strahujem da si onemoćao.“ Onemoćao, on? Simon je mogao da oseti kako njegov bes raste. Prokletstvo, ali je ona bila razdražujuća žena! Od prvog puta kada ju je sreo, kada je bila lepa mlada, mnogo godina mlađa od svog muža, oni su bili u sukobu. Kako su godine prlazile retko su se viđali, ali bez obzira na to koliko su se retko sastajali, varnice su nastavile da lete.

Gledajući ih kako se svađaju, jednom prilikom, Benjamin se nežno nasmešio svom partneru i rekao: „Simone, ti si trebao da je oženiš. Možda bi ti uspeo da je pripitomiš, jer ja sam davno odustao.“ Simon zadrhta u sebi. Nije negirao činjenicu da je Constance bila prokleto atraktivna žena, ali on je više voleo ozbiljnije žene, žene koje su poštovale mišljenja muškaraca. Sada je morao da trpi bolove, da je ne provocira. Uz napor, on joj se kruto nasmeši. „Zašto je to toliko apsurdno, Constance? Zaboravljaš da sam proveo neko vreme u njenom društvu. Devojka ima prirodnu inteligenciju, koji čak i njena pohabanost ne može da sakrije.

Seti se da je njen otac plemić.“ „Zaista, Simone,“ Constance je ogorčeno plakala. „Ne znaš to za sigurno.“ „Moraš da je posmatraš izbliza i videćeš da je tako,“ on je uzviknuo, a zatim počne da se šetka po sobi, ubeđujući u to i samog sebe, baš kao i nju. „Ona se ponosno drži. Ima dostojanstvo, inteligenciju. Sve ovo govori u prilog dobroj krvi. Potrebno joj je samo poliranje da bi zablistala.“ „Poliranje!“ Constance se osećala blago uznemireno; Simon je bio ozbiljan. Ma koliko užasavajući je on mogao da bude, ona nije želela da ga napravi smešnim.

Ustavši sa stolice prišla mu je uz šištanje svile, i poklopila mi je ruku svojim. Pogledala ga je direktno, dok joj je glas rastao. „Ne samo da nema nikakav privid lepote, već je bez sumnje žalosna neznalica. Zaboga, sumnjam i da zna da čita.“ Simon je pogleda kamenog lica. „To nije bitno!“ Constance otvori uista kako bi mu odgovorila, ali je on prekinu. „Sve se to može lako ispraviti, Constance. Možemo angažovati učitelja da je nauči čitanju, kao i da je uputi u osnove geografije i istorije.“ Constance ogorčeno prigovori. „U stvari, Simone, potrebno će biti malo više od podučavanja lokacije Baltičkog mora i datuma bitke za Hastings, kako bi bila prihvatljiva za društvo. A ako nešto i može da se uradi povodom njenog nesrećnog izgleda, u šta svesrdno sumnjam, i dalje će morati da nauči pravilno da govori.“ „Ona govori odlično,“ Simon je prekinu. „Mnogo bolje nego što bih očekivao.“ „Bez obzira, Simone, sigurna sam da njena dikcija nikada ne bi prošla u salonu. Ona treba da zna kako da upravlja domaćinstvom, da svira klavir, šije, pleše kadril.“ Prstima je označavala svaku stavku. „To prilično opterećuje um. Čak i ti, Simone, moraš da priznaš, da će biti jako teško pronaći učitelja koji će moći da joj sve to predaje. Mlade žene nauče mnoge od tih stvari nesvesno, dok posmatraju svoje majke.“ „Upravo tako!“ Simon trijumfalno eksplodira. Nežno postavivši ruke na njene nadlaktice, on pogleda dole, u njeno malo lice. „To su stvari koje samo milosrdna i oplemenjena žena može da podučava, žena kao što si ti, Constance.“ Vatrena udovica ga je proučavala nekoliko trenutaka, kako bi apsorbovala njegovu nameru, i na kraju je izjavila: „Ne Simone, neću da čujem za to.“ Udaljila se nekoliko koraka od njega i

38

okrenula mu leđa. „Ustanovila sam da je ponekad neophodno da se ne složim s tobom kada je u pitanju posao, ali nikada nisam mislila da nam nedostaje zajednički smisao. Sada počinjem da se pitam.“ Constancein glas je bio nepopustljiv, ali da se zna istina, još nije zatvorila um po tom pitanju.

Iako bi to teško priznala čak i smaoj sebi, ona je bila usamljena žena. Poslednjih nekoliko godina tokom kojih je brinula o Benjaminovom zdravlju, one su bile jako teške za nju.

Uprkos njenoj neozbiljnosti, ona je i dalje, neosporno bila senzualna žena, i celibat kojeg se pridržavala, postao je neprirodan za nju. Njeno telo se pobunilo, i čeznulo za nekim ko će ga držati i milovati. Čak je mislila da pronađe ljubavnika, ali joj je nekako ta ideja bila odvratna, jer je mislila da povremene spojnice ne bi ublažile njenu žudnju. U poslednje vreme, bilo joj je sve teže i teže da zaspi. Možda ako bi imala nešto da joj popuni dane i zaokupira joj um, njene noći bi ponovo bile mirne.

Svoj glas je namerno napravila neobaveznim. „Simone, moram da priznam da sam radoznala.

Kakav je tvoj plan, i kako nameravaš da uključiš mene?“ Simon je poželeo da je Constance bila okrenuta ka njemu, kako bi mogao da vidi njeno lice. Šta li je naumila? Ležerno je otišao do malog otomana koji se nalazio preko puta nje i smestio se, pažljivo je gledao njeno lice, dok je govorio. „Voleo bih da je povedeš kući sa sobom u Sussex. Da joj obezbediš odgovarajuću odeću i hranu i počneš da je upućuješ u pravila ponašanja. Kada bude pravo vreme za to, angažuj kvalifikovanog učitelja za njeno akademsko obrazovanje. Znam da će biti potrebno vreme, ali siguran sam da će se kroz godinu dana transformisati u društveno prihvatljivu mladu ženu.“ „Godinu dana! Oh, Simone, mislim da precenjuješ njenu inteligenciju i moje sposobnosti.“ Constance se premišljala nekoliko trenutaka, i Simon nije hteo da je požuruje. Šetela se besciljno po sobi, zaustavivši se jednom da namesti vazu. Na kraju je sela pored Simona na mali otoman. „Pretpostavimo za trenutak da ova tvoja malo verovatna šema bude uspešna i da ti uspe da je učiniš reprezentativnom. Šta onda?“ „Nameravam da je predstavim društvu.“ Constance raširi oči. „Nameravaš da je predstaviš kao njegovu ženu?“ „Ne, naravno da ne. Ona će biti moja... moja nećaka. Ne, to neće ići. Ne želim da bude moj krvni srodnik.“ Promislio je za trenutak, a zatim pucnuo prstima. „Znam. Reći ćemo da je moj brat oženio mladu udovicu, s malim detetom. Ona će biti to dete.“ „To je apsurdno, Simone,“ tvrdila je Constance. „Ti čak i nemaš brata. Nemaš nikakve garancije da ćeš pronaći Quinna. A čak i ako uspeš, kako predlažeš da ga ubediš da zauzme svoj položaj kao muž?“ „Oh, naći ću ga, budi sigurna u to.“ Odlučnost u njegovoj vilici, rekao je Constance da on uopšte neće imati skrupula i da će čak upotrebiti silu protiv Quinna. „Što se tiče njegovog ubeđivanja, imaj na umu Constance, da je jedna stvar napustiti dete bez porodice i zaštite, a sasvim druga napustiti ženu dobrog odgoja i prepoznate od strane društva. Quinn je hulja, ali čak ni on neće ići tako daleko. Njih dvoje će se sastati, a ja ću potom organizovati da nestanu iz vidokruga na nekoliko dana. Procureće vest da su pobegli – slučaj ljubavi na prvi pogled. Ja ću, naravno, biti propisno besan nad njihovim skandaloznim ponašanjem. Svako će saosećati sa mnom, kokodakaće njihom jezicima i tajno će se zadovoljavati parom koji se toliko voli da nisu mogli da čekaju da se pravilno venčaju. U roku od mesec dana skandal će biti zaboravljen, a Quinnova reputacija neženje će biti zaboravljena.“ „To mi se ne sviđa, Simone,“ objavi Constance. „Mešanje u živote drugih ljudi je opasna zanimacija.“ „To je jedini način,“ odgovori Simon, čvrsto potiskivajući sopstvene sumnje. „Quinnova divljina je predugo nekontrolisana. Uništiće samog sebe.“ Simon nikada nije koristio Constanceino meko srce kao prednost, ali sada je to činio bez muke.

39

„Constance, kao otac koji voli svog sina, potrebna mi je tvoja pomoć. Ako imaš ikakva osećanja prema Quinnu, zapamti da je ovo možda njegova poslednja šansa.“ Constance nije prevario Simonov pokušaj, da igra na njenu saosećajnost, ali ona nije zvala njega u pomoć. Umesto toga, postavila mu je pitanje, koje joj je najviše kolalo mislima. „Šta je sa devojkom, Simone? Od svega što si rekao o njoj, izgleda da je ona od nezavisne sorte. Možda ona neće pristati na tvoj plan.“ Simon je takođe imao neke sumnje u vezi toga, ali nije smeo da pokaže ikakvu slabost. „Gluposti, Constance, To će biti šansa za nju, o kojoj nikada nije ni sanjala.“ Zastao je za trenutak, a njegove plave oči se blago suziše. „Osim toga, ukoliko bude protestovala, verujem da ću biti sposoban da je ubedim.“ Constance ga oštro pogleda. „Simone, ti si neprincipijelni jadnik. Pre sat vremena, obećao si tom detetu da ćeš je zaštititi, a sada kuješ zaveru da je ujediniš sa muškarcem kojeg ona očigledno prezire.“ „Stvarno, Constance, ne može da pomogne, ali će joj promeniti stav. Povratiće zdravlje i otkriće prednosti koje nosi ime Copeland. Da li zaista veruješ da će okrenuti leđa Quinnu, kada jednom bude izložena našem načinu života i vidi kakve joj prednosti brak donosi.

Naravno da ne.“ Uzeo je Constanceinu ruku u svoju, i više nije vrdanja u njegovom glasu dok ju je preklinjao. „Znam da mogu da učinim da ovo uspe. Molim te, pomozi mi, Constance. Osim očuvanja Copeland and Pealea u našim dvema porodicama, nema mnogo toga drugog za tebe. Znam to. Ali, imaćeš moju večitu zahvalnost. Molim te, hoćeš li mi pomoći?“ Njen stari protivnik je tražio njenu pomoć, a ona je morala da prizna, da je za jednu tako samodovoljnu osobu, on je to sigurno uradio sjajno. Podigavši ruke u znak predaje, ona mu se nasmeši. „U istinu Simone, zagrejao si me, iako ću nesumnjivo, da propadnem sa tobom.“ Simon je potašao svojim dlanovima i nasmejao se oduševljeno.

Preteći mu prstom, Constance nastavi,“ Nemoj ni za trenutak da pomisliš da sam takva budala da uđem u ovu tvoju igru, bez zahtevanja nekolko uslova, za koje očekujem tvoju punu saradnju.“ Glas joj je bio oštar i efikasan, potpuno u suprotnosti sa viorećim trakama i čipkama, koje su je ukrašavale. „Finansijski, ti ćeš biti odgovoran za bilo koje troškove koji nastanu tokom njenog boravka. Ja ću biti jedini sudija o potrebama njenog garderobera, i upozoravam te, Simone, neće biti škrtarenja.“ „Slažem se.“ Simon se isceri dok je trimumfalno prešetavao širokim tepihom. „Simone, prestani da se šetaš naokolo. Ovo situacija je dovoljno teška i bez okretanja za tobom.“ „Imam jedan dodatni uslov. Ti se nćeš mešati ni u jednu od mojih metoda. Radiću na svoj način, i ne želim nikakve intervencije sa tvoje strane. Da li je to jasno?“ „Da, da.“ Poput dečka od devetnaest godina, umesto kao zrelog pedesetogodišnjaka, Simon je povukao Constance iz stolice i privukao ju je u plahovit zagrljaj.

Njegova sićišna poslovna partnerka našla se prikopčana uz njegove grudi, njegov jutarnji vuneni kaput, pritiskao joj je obraz. Protiv svoje volje, ruke joj se premestiše na njegova leđa, a oči zatvoriše, uživajući u radosti, što je opet okružuju ruke jednog muškarca. Udahnula je njegov miris, dok mu je rukama dodirivala mišiće na leđima. Želela je da oseti njegovu kožu bez tereta odeće, da pomera ruke duž njegovog nagog tela, da...

Njene oči se naglo otvoriše. Zaista! O čemu za ime sveta, ona razmišlja! Brzo se oslobodila, napavši ga ljutito. „Simone, bojim se da gubiš osećaj. Slomićeš me, ti jadni čoveče.

Simon joj se isceri, presrećan zbog njenog pristanka, kako bi se uvredio zbog njenog prekora. „Izvinjavam se, Connie. Zaboravio sam se.“

40

Noelle je liznula svoj kažiprst, kako bi ga navlažila, a zatim ga je eksperimentalno uronila u činiju sa šećerom. Oblizala je kristale sa prsta i uživala u slasti ignorišući snežnu salvetu koja je pažljivio savijena ležala pored srebrnog bokala, pa obrisa vlažan prst od suknju svoje haljine.

U odsustvu Simona i Constance, Noelle je popila dve šolje čaja, u koje je sipala i po nekoliko kašičica šećera i pojela sve mrvice pogače premazane puterom. Uprkos velikom doručku, jela je svaki zalogaj, kao da joj je poslednji, ali nije mogla da odoli.

U isto vreme, dok je lizala prst, njene pohlepne oči su posmatrale elegantnu sobu. Da je Simon pročitao njene misli, bio bi oduševljen, jer je nesvesno dokazivala, da su njegovi instinkti bili ispravni. Znala je da izgleda jeftino i da ne pripada tom elegantnom mestu, ali nije se osećala neumesno. Ta elegantna soba, tako strana njenom postojanju, u njoj se osećala mnogo udobnije, nego u bilo kom mestu u kom je bila u svom životu. Sviđao joj se način na koji su draperije bile zaobljene iznad prozora, tople boje na tepihu, simetrije dve stolice koje su okruživale vrata biblioteke. Njene oči su odobravale malter na plafonu i milovale porcelansku vazu, ispunjenu raznim narcisima. Želela je da je dodirne, da oseti fino staklo pod prstima, ali nije prilazila blizu prelepe vaze, uplašena da će Simon Copeland ući u sobu i videti koliko žudi za njom. I zašto joj je uopšte stalo, šta on misli? Rugala se samoj sebi, nervozno grickajući palac. Zašto je ona uopšte još uvek ovde? Vrata su bila otključana, ništa je nije držalo.

Ali Noelle je znala da još uvek nije bila spremna da ode. Bilo je nečeg u Simonu Copelandu, koji je izazvao nešto duboko u njoj. Mislila je na njegovo lice, nalik njegovom sinu, ali nekako mekše. I ta žena, Constance. Ko je ona? I kakve veza ima sa svim tim?

Kao da ju je Noelle pozvala, Constance je ušla u sobu, grozeći se iznutra, dok je bliže gledala njenu novu štićenicu. Zastala je kako bi sačekala Simona, koji je ušao odmah potom. Noelle je odmah udarila zgodna slika koju su predstavljali: Simon Copeland, tako visok i snažan muškarac i Constance Peale, sitna i ženstvena. „Noelle, želim da upoznaš gospođu Peale, udovicu mog poslovnog partnera. Constance, moja snaja, Noelle.“ Snaja! Noelle je bila u neverici. Simon je otvoreno priznao vezu između njih toj sofisticiranoj ženi. Njene oči su ga upitno posmatrale, ali on je samo podigao tamnu obrvu, što je ona pročitala kao izazov.

Podigavši bradu, ona graciozno ustane sa stolice i susrete se sa Constanceinim procenjivačkim pogledom. Ona će mu pokazati! Iskra divljenja obasja oči starije žene. Simon je bio u pravu.

Postojalo je nešto u toj devojci, što prevazilazi njen smešan izgled. Glas joj je bio mek i topao, dok je prilazila Noelle. „Oduševljena sam što sam te upoznala, draga moja. Simon je zaista očaran tobom, i sada shvatam zašto.“ Da li se ova žena zabavlja na njen račun? Noelle se zapita. Šta je bilo iza njenih lepih reči?

Bila je van svog elementa među ovim ljudima. Na ulicama je znala ko su joj neprijatelji, ali je ovde neprijatelj mogao da se krije iza ljubaznog osmeha. Pa, ona može da igra po njihovim pravilima, mislila je, dok je uzvraćala Constanci osmeh, ali će biti na oprezu. „Noelle, zamolio sam Constance da nam se pridruži dok pričamo o tvojoj budićnosti.“ Noelle oseti kako joj lice gori. „Pričali ste joj o meni?“ Gorela je od besa.

Pokušavši da spreči napad za koji je znao da dolazi, Simon nežno gurnu Noelle na mali divan, pogledavši je direktno. „Slušaj me, Noelle. Ono što ti se dogodilo nije tvoja sramota, već Quinnova. Constance mi je prijateljica godinama. Nije bilo načina da to sakrijem od nje, niti to želim, jer smatram da ona može da ti pomogne.“ Noelle prkosno podiže svoju malu bradu. „Ne treba mi pomoć od – ni od koga.“ „Ali treba ti, znaš to.“ Simon je tiho govorio i posmatrao ju je tako ljubazno da je Noelle osetila neku vrstu besa, zato što ju je izdao. „Prošla si kroz mnogo toga od prošle noći. Treba

41

ti malo vremena da se odmoriš. Ne bih nikada mogao sebi da oprostim, draga moja, da ti se nešto desi, dok si tako uznemirena. Takođe ti treba malo vremena da razmisliš o tome šta ćeš uraditi sa svojim životom. Ne možeš da se vratiš na ulicu, znaš.“ Simon je uvideo da su njegove reči imale efekta na Noelle. Suzbijajući hitnost u svom glasu, održavao je glas glatkim. „Gospođa Peale te je pozvala da budeš sa njom na njenom imenju u Sussexu. S obzirom da je još uvek u žalosti za svojim mužem, njen život je miran, i ti ćeš moći da se odmoriš.“ Noelle tvrdoglavo stisnu svoju vilicu. „Nemate nikakva prava da pravite aranžmane za mene.

Brinem o samoj sebi već toliko dugo. Ne treba mi ničija milostinja.“ „Teško da bih to nazvao milosrđem, Noelle.“ Simon je protestovao. „A kako biste vi to nazvali?“ uzvrati ona. „Ili gospođa Peale inače ima naviku da poziva džeparoše da odsednu kod nje?“ „Zaista ne mislim -“ započe Simon, ali ga Noelle ljutito prekinu. „Već je zamišljam kako me predstavlja nekoj od svojih velikih prijateljica.“ S neverovatnom preciznošću, Noelle je imitirala glas društvene nadzornice. „Millicent, želela bih da upoznaš moju gošću. Veoma zanimljiva devojka. Krade satove, znaš.“ Ovo poslednje je bilo previše za Constancu, koja je posmatrala duel između Noelle i Simona sa velikim interesovanjem. Ona počne meko da se smeje. „Oh, dragi Simone, tu te je prešla. Bojim se da si našao sebi ravnu.“ „Tiho, Connie,“ odbrusi Simon. Prokleta žena! Ako nije želela da pomogne, makar je mogla da drži usta zatvorena. Kalkulisao je svoj sledeći potez. „Izgleda da još uvek ne shvataš okolnosti,“ rekao je grubo. „Šta pod tim mislite?“ „Možda nosiš Quinnovo dete, znaš.“ Noelle se osećala kao da ju je ošamario. Snažan drhtaj prošao je njenin tankim telom.

Simon brzo nastavi. „Vidim da nisi pomislila na to. Pa, možda je vreme da počneš.“ Njegov glas je bio hladan, kada je započeo napad. „Da li želiš da podižeš dete, na isti način kao ti? Da kopa po blatu za grudvu uglja?“ On iskrivi usne u podsmeh. „Koliko će dete biti staro, pre nego što počneš da ga treniraš da bude džeparoš?“ Noellino lice bilo je prekriveno svim bojama, ali Simon nije olakšao napad. „Naravno, to neće biti tako loše ako bude dečak. Dečacima je lakše da prežive. Ali šta ako bude devojčica?

Možda ona neće biti iste sreće kao ti. Znam da postoje plemići koji su uvereni da deflorisanje device može da ih izleči od boginja. Čak su spremni da plate nekoliko stotina funti za jednu.

Da li želiš da se to dogodi tvom detetu?“ „Prestanite!“ Noelle je vrištala. „Prestanite!“ Zagnjurila je glavu u ruke, pokušavši da se pribere. Mislila je da je košmar završen, ali je sada videla da sudbina neće tako lako da je pusti.

Constance ljutito skoči sa stolice. „To je sasvim dovoljno, Simone. Ti si okrutan i ja to neću da trpim.

Rezak odgovor zamro je na Simonovim usnama, i on se okrenuo.

Noelle se osećala kao da je bila obavijena u crnu svilu. Constancin glas je bio umirujući. „Moraš razumeti, Noelle, da je Simon navikao da krči sopstveni put u svim stvarima. On je biznismen, a biznismeni se plaše da govore iz srca. Simon ne želi da te izgubi sada. Iako to nikada neće priznati, on se divi tvom vatrenom duhu. I Noelle, on ima pravo da zna, ako nosiš njegovo unuče.“ Na trenutak, Constance je osetila ubod krivice. Na svoj način, ona je umela da manipuliše detetom, baš kao i Simon.

Noelle polako podignu glavu ka Constanci, mrzeći dobronamernost koju je u njoj videla, mrzeći okolnosti koje su neumoljivo klanjale njen ponosni duh za zaštitu ovo dvoje ljudi. „Izgleda da nemam mnogo izbora, zar ne?“ reče ogorčeno.

42

Oni su pobedili; ona će morati da radi šta oni predlože, dok ne otkrije da li će imati dete. Ali, ako budu očekivali da im se zahvaljuje zbog zahvalnosti, oni će se neprijatno iznenaditi. „Ako uradim to što kažete, hoću vaše obećanje, da nikome nećete reći da sam udata za sina gospodina Copelanda.“ Constance klimnu glavom u znak svoje saglasnosti. „Takođe, ostaću samo dok ne saznam da li ću imati dete, a onda ćete me odmah vratiti u London.“ Constance je sputavala protest, jer je videla Simon želi da se oglasi. „Pošteno, draga moja. A sada, hajde da nađemo nešto pogodnije da obučeš.“ Okrenuvši se Simonu, Constance reče: „Želim da krenemo za sat vremena. Hoćeš li da proveriš da li su konji odmorni?“ Klimnuvši glavom u znak pristanka, Simon je brzo napustio prostoriju, zadovoljan razvojem događaja.

Dve žene posmatrale su jedna drugu nekoliko trenutaka. Konačno, Constance je progovorila sa zadovoljstvom: „Mislim da ćemo se nas dve dobro slagati, a ti?“ Ali, Noelle nije odgovorila. Nekako je znala da neće sve ići baš tako lako. Ništa u životu nije besplatno, i pre ili kasnije se očekivalo da će platiti cenu. Nije znala kakva će biti cena, ali je bila sigurna u njenu neminovanost.

43

Drugi deo – Dorian Pope, Sussex Šesto poglavlje Londonske ulice sada su bile iza njih; zalazeće sunce obasjavalo je uredna mala polja i vikendice, a vazduh je bio svež i čist nasuprot gradskog smoga i prljavštine. Dve druge putnice u kočiji su sedle svaka u svom maniru. Letty, Constanceina pratiteljka, ružnjikava mlada žena rumenog tena, spavala je malo otvorenih usta, a njene pune grudi su se ritmično podizale i spuštale. Constance je prazno gledala kroz prozor, apsorbovajući sopstvene misli, dok joj se tenzija ogledala u sićušnim linijama oko uglova njenih mekih usana.

Noelle je izgledala smešno i apsolutno van svog elementa dok je sedela u kočiji Pealeovih, sa malim paketom smeštenim na krilu. Pre nego što je napustila kuću na Northridge Squareu, doveli su je do male prostorije iza kuhinje, gde su joj izribali poslednje ostatke grimizne boje sa šupljih obraza i pokušali su da joj srede kosu, ali su uspeli da joj ukrote samo najmirnije pramenove. Prstom je protrčala ispod kragne na haljini koju je sad nosila, neoblikovanu odeću od braon merino vune, koju joj je Letty očigledno obezbedila od jedne od sluškinja.

Strahovito ju je svrbela na vratu.

Noelle nije propustila Constancein radoznali pogled koji joj je uputila kada je videla paket na njenom krilu, ali ona nije imala nameru da je prosvetli o njenom sadržaju. Njena radoznalost je bila razumljiva, jer je Noelle naglo odbila Constanceinu ponudu da se zaustave na putu van Londona, kako bi Noelle mogla da pokupi svoje stvari. Ali Noelle se zgrozila na pomisao da otkrije svoj životni prostor toj sofisticiranoj ženi, zamišljajući odbojnost koja bi se ocrtavala na njenom finom licu, kada bi prvi put videla bedu oronule stambene zgrade.

Noelle je shvatila da nije bilo ničega što je želela da ponese sa sobom. Njena imovina se sastojala od bolnih uspomena: nekoliko starih Daisynih pozorišnih plakata, koji su požuteli i iscepali se s godinama; komad plavog stakla koji je Sweeney upecao iz reke za nju; dugačka traka boje sleza, koju je nosila kao dete; odrezana sveća; nekoliko dronjavih haljina. Kada se Noelle ne bude vratila, ostali stanari zgrade ce se spustiti do prazne sobe kao bubašvade i odneti sve.

Neka ih, dobrodošli su, pomisli Noelle gorko. Sve što joj je potrebno, imala je sa sobom.

Najmanji objekat u paketu bio je zlatan venčani prsten koji joj je bio gurnut na prst. Noelle ga je gurnula duboko u džep smaragdne haljine, kada je promenila odeću. Ipak, sama haljina, taj zlostavljani nakinđureni komad odeće, zauzimao je najveći deo paketa. To će joj biti stalni podsetnik na sve što je pretrpela.

Obećala je sebi da neće uništiti haljinu sve dok se ne osveti onome koji ju je ponizio. Odbila je da sasluša realistu u sebi koji ju je upozorio da neće biti tako jednostavan zadatak osvetiti se Quinnu Copelandu. Ma koliko to bilo teško, ona će ga videti na kolenima, nateraće ga da je moli, kao što je ona njega, videće ga poniženog. Do tada, u njoj neće biti života.

Poslednji predmet sakriven u paketu je bio nož kratkog sečiva i drške od blede kosti. Kada je Letty vodila Noelle kroz kuhinju, devojka ga je primetila kako leži na uglu stola pored gomile oljuštenog krompira. Munjevitom spretnošću trgnula je nož sa stola i sakrila ga u nabore suknje.

Pomislila je kako je prilično ironično to što može da ukrade nož bez muke, a da joj njen ponos ne dozvoljava da zadrži novac koji joj je dao. Novac bi je načinio kurvom; nož je bio zamena za ono što joj je bilo uzeto. Pomisao na nož od kaljenog čelika, bezbedno smešten u smaragdnoj haljini, predstavljao je malu, sjajnu iskru, koja je zagrevala i jačala njenu hrabrost.

Sunce je bilo nisko na horizontu, buktalo je u završnom prkosu, pre nego što je podleglo snazi prirode, koja će ukloniti njegov uticaj u ovom delu Engleske. Noelle zatvori oči, braneći se od njegovog sjaja. Osećala se suvo, bolesno, prazno. Kočije su se lagano njihale, šapćući 44

ritmično svojim točkovima. Poslednja svesna slika, pre nego što je pala u nemiran san, bilo je lice ogorčenih crnih očiju i i punih usana koje su joj se podsmevale. „Probudite se, gospoja.“ Noelle zatrepta očima, tek toliko da vidi uzdržanu Letty kao je protutnjala sobom.

Govoreći, kao da joj je svaka reč predstavljala napor, promrmlja: „Gospođo Peale želi da vas vidi u dnevnoj sobi, kada završite sa doručkom.“ Lettyni tromi pokreti bili su u skladu sa njenim velikim, telećim očima, tupog izraza lica i rumenog tena. Postavila je mali poslužavnik sa doručkom na mermerni sto, koji se nalazio u blizini ulaza u osunčanu sobu.

Nepoznati miris svežeg kroasana pomešanog sa ukusnom čokoladom primamljivog mirisa, konačno je primorao Noelle da podigne glavu sa mekog jastuka. Od njenog dolaska prethodne noći, malo toga se sećala, osim da su je poveli uz stepenice i obukli u spavaćicu i sada je bila potpuno nespremna za lepotu prostorije u kojoj se našla.

Zid iza kreveta podržavao je skladnu krivu od mahagonija. Plave svilene draperije su visile iz drvene krune. Draperije su bile povezane dva puta sa svake strane zlatnim užetom, proizvodeći zakrivljene pufne, zaobljene uz zid. Sto za ulepšavanje bio je prekriven istom tkaninom. Tri prozora prekrivena tamnijom plavom bojom, bila su postavljena simetrično, na prednjoj strani sobe. Beli zidovi su naglašavali lajsne, koje su bile ofarbane u istu plavu boju kao i draperije.

Ustavši polako, za trenutak je zastala pored kreveta, posmatrajući nameštaj u sobi. Tu se nalazilo ogledalo sa pozlaćenim okvirom, pisaći sto, stolica sa malim, zakrivljenim naslonom, dva svećnjaka od alabastera i lampa sa plavom kuglom. Bila je lepša od bilo čega, što je mogla da zamisli.

Dok je posmatrala sobu, čekala je da ju je Letty napusti kako bi mogla da se obuče, ali sluškinja kao da nije imala nameru da izađe, pa je ispravljala posteljinu matematičkom preciznošću. Noelle se zapitala da je to običaj plemstva, da dozvoljavaju svojim slugama da ostanu u sobi, dok se članovi domaćinstva oblače. Ako je tako, to je glup običaj. Čak je i džeparoš iz Sohoa znao da je privatnost važna kao i hrana. Kako sluškinja nije imala nameru da je napusti, Noelle je odlučila da iskoristi privatnost malog udubljenja kod zavese. Kročivši unutra, povukla je draperiju iza sebe.

Kakav je kontrast predstavljala mala soba u odnosu na grube sanitarne objekte, na koje je bila navikla! Tu su bili lavabo, asortiman elegntnih bočica, koji su čuvali razne toaletne mirise, vezeno platno, kao i ogromnu noćnu posudu ukrašenu dugačkim svečanim portretom Georgea III. Po prvi put odkako se probudila, njen duh se podiže, i meki kikot joj je pobegao dok je razmišljala o tome kako se olakšava u prisustvu Njegovog Veličanstva. Plemići su zaista bili čudaci.

Upravo je završila sređivanje, kada je zavesa iza nje razotkrila tihu Letty sa ružnom braon haljinom u jednoj ruci i podsuknjom u drugoj. Noelle postade ozlojeđena tom invazijom na njenu privatnost.

Sluškinja je nespretno stajala stoičkog izraza lica. Noelle je teško mogla da razume, kako tako nezgrapna žena može da posluži kao pratiteljka, nekom tako elegantnom kao što je Constance Peale. Ono što ona nije mogla da zna jeste koliko je ona bila odgovararuća služavka. Iako je bila spora, Letty je brižljivo pazila na negu lica i garderobe svoje poslodavke. Zauzvrat, Constance je prihvatila Lettynu nespretnost i obezbedila joj je mirno utočište.

Međutim, Noelle nije znala ništa od toga. Za nju, ona je bila samo još jedan njen čuvar, koji ju je pritiskao. „Šta hoćeš?“ Noellin oštar ton nije promenio Lettyn izraz. „Da vam pomognem da se obučete,“ promrmlja. „Umem sama da se obučem, hvala,“ uzvrati Noelle uzevši braon haljinu od Letty i povukavši draperije, nazad na mesto.

45

Obukla je sveže rublje i povukla haljinu preko glave, a kada se izvukla iz kupaonice videla je da Letty strpljivo čeka pored doručka na poslužavniku, oborenih očiju.

Noelle oseti brz bljesak kajanja, zbog neljubaznog načina na koji se obratila ženi. Ona je očigledno radila svoj posao onako kao je za njega bila obučena. U nastojanju da joj se iskupi, ona joj pokaza prema poslužavniku sa doručkom. „Lepo miriše, ali ovde ima više nego što mogu da pojedem. Želiš li malo?“ Teleće oči zatreptaše iznenađeno, a tupe usne omekšaše, iako se nisu nasmejale. „Već sam jela.“ Kada je savest popustila, Noelle se smestila ispred poslužavnika sa doručkom, zagrizavši lisnati kroasan. „Hvala vam, gospoja, za ponudu.“ Noelle pogleda u sluškinjino lice, zajapureno od napora da započne razgovor. „Nema na čemu.“ Letty se okrenula da napusti sobu, a zatim zastade. „Gospodaricina dnevna soba je niz hodnik, kada budete spremni da je vidite, gospođo Copeland.“ Gospođa Copeland!

Noelle se gušila od besa. Spustila je kroasan, izgubila je apetit. Letty je znala njen identitet.

Constance joj je obećala da će ga čuvati kao tajnu, a nije prošao ni dan, pre nego što je prekršila njihov dogovor. Plemstvo! Samo zato što su imali novac, mislili su da mogu da gaze one koji ga nemaju. Pa, ona će im pokazati! Više je niko neće gurati u stranu.

Odgurnuvši se od stola, Noelle istrča iz mirne sobe, kako bi se suprotstavila domaćici. Zvuk glasova doveo ju je do pravih vrata. Upravo kada je podigla pesnicu kako bi udarila po vratima, čula je ogorčeni uzvik. „To je sramota, baš tako, gospoja. Gospodin Quinn je oženio bludnicu i ona sade živi ovdi s nama.“ U dnevnoj sobi, nesvesna da ih prisluškuju, Constance je učestvovala u bolnom razgovoru sa Violet Finch, njenom kućepaziteljkom i kuvaricom. Gospođa Finch, jedna od retkih kuvarica u Engleskoj koja je savladala francusku kuhinju, bila je Constanceina radnica već jedanaest godina. Njena kuhinja je napravila legendarnim Pealeove večernje zabave, sa specijalitetima kao što su ratatouille9, koja je podsećala na mirisne obale Provence, coq au vin sa malo majčine dušice, vazdušasta riba soufflés, bogati brioches10 i bombe glacée11 začinjen delikatnom mrežom šećera.

Međutim, Constance je još odavno otkrila, da je zaposlivši gospođu Finch bilo blagoslov, zato što je imala snažan osećaj za stvari kakve bi trebale da budu, ali je često bila ozlojeđena kada drugi vide drugačije od nje. Više od jedne decenije, Constance je umirivala uznemirenu kuvaricu, jer nije imala nameru da izgubi usluge nezamenljive Violet Finch. „Bludnica! Nemojte tako, gospođo Finch, gde ste za ime sveta, čuli to?“ Constance je zamišljala sirotu Letty na saslušanju, koje je pretrpela od strane gospođe Finch.

Trebala je da je upozori sinoć da ćuti. Mada ne bi bilo mnogo koristi. Metode gospođe Finch mogle su se porediti sa onima od španske inkvizicije. „Čula sam od Letty, gospoja.“ Kuvarica pobožno nabra svoje tanke usne. „Kao što znate, smatram da je moja hrišćanska dužnost da pazim na devojke, kako ne bi krenule lošim putem.

Moram da priznam, gospođo Peale, da sam sinoć bila iznenađena kada ste mi rekli da će ta...osoba biti vaša gošća. Onako kako je bila obučena, smatrala sam je za novu sluškinju. A onda, kada mi je Letty rekla kako joj je čistila išarano lice i da je nosila bludničku haljinu koja ništa nije ostavljala mašti... Ne želim da vas uznemiravam, gospoja, ali osetila sam kako moje slabo srce opet snažno lupa.“ 9

Fr. mućkalica Fr. lepinje 11 Fr. ledene bombe 10

46

Prokletstvo i s tvojim lupanjem srca! Constance je poželela da vrišti. U kakvu se zbrku ovo pretvorilo. „De, de, draga moja gospođo Finch, to uopšte ne liči na vas, da sudite o nekome na osnovu tako tankih dokaza. Nisam u mogućnosti da otkrivam okolnosti braka gospodina Copelanda, ali vas uveravam da gospođa Copeland nije, niti je ikada bila bludnica.“ Constanca je uspela da izgleda duboko uvređena.

Donekle pokorena, ali svakako ne zadovoljna, gospođa Finch je protestovala. „Ali način na koji je bila obučena? I šta je sa njenom kosom?“ Constance delikatno pritisne ruku na bazu svog grla. „Ma hajdete gospođo Finch, sigurno ne želite da prekinete svečanu zakletvu!“ Pravila se da razmišlja na trenutak. „Znala sam da će doći do ovoga, tako da ću vam pristupiti otvoreno. Kao što znate, ja sam poverljiva i diskretna žena, velika hrišćanka. Da gospođo Finch, vidim da nemam drugog izbora, nego da vam se bacim na milost ili nemilost.“ Kuvaricine krupne oči zadovoljno se ozariše. „Gospođo Peale, vi znate da možda zavisite od mene. To je teško za vas, bit’ sama žena, bez zaštite muža. Još od smrti gospodina Pealea, Bog da mu dušu prosti, rekla sam sebi-“ „Baš tako,“ Constance je glatko prekinu. Kao što ste već shvatili, nova gospođa Copeland nije žena, da tako kažemo, kakvu bismo očekivali od jedne Copelandove neveste. Ona je, avaj, siromašno, nemoćno stvorenje, previše neuka da bi se izborila čak i sa najjednostavnijim zahtevima.“ Oprosti mi, Noelle, pomisli Constance žalostno, ali Violet Finch zna moju Ahilovu petu. „Beskorisno je da se pretvaram da će ona biti išta do velikog tereta za nas.“ Nakon ove objave, oči gospođe Finch blistale su zadovoljno, a zatim ona glasno uzdahnu. „Ipak, ja znam svoju dužnost, kada je prepoznam. Kada je Simon Copeland objavio da je povedem sa sobom... pa šta sam mogla da uradim?“ Slegnuvši ramenima, Contsance Peale bila je slika i prilika bespomoćnosti. „Dobro ste učinili,“ izjavila je kuvarica, a njene usne pretvoriše se u odlučnu liniju. „Sad, nemojte se razdraživati, prepustite sve meni. Osoblje će to jadno stvorenje dobro tretirati, ili će odgovarati Violet Finch.“ Noelle je, gorućih obraza od poniženja, pobegla nazad u svoju sobu i jedva je uspela da zatvori vrata, pre nego što je čula stope gospođe Finch, kako nestaju niz hodnik.

Kada je sela ispred toaletnog stočića ugledala je svoj odraz u pozlaćenom ogledalu. Onako kako je bila obučena, sa loše ofarbanom kosom, kože tako blede da je izgledala gotovo voštano, i krupnih ispijenih očiju, izgledala je upravo onako kako su je predstavljali, kao predmet milosrđa. „Jadno nemoćno stvorenje.“ „Neznalica.“ „Veliki teret.“ Reči su je bolele kao šamari. Na ulicama su je zvali „Visočanstvo“, poštovali su je, a neki su je se i plašili.

Naglo skočivši, obećala je samoj sebi, da joj neće to uraditi. Neće cmizdriti zbog hrišćanskog milosrđa. Svi oni mogu da idu u pakao; ona ide nazad u London!

Zbog prevelike iscrpljenosti od prošle noći, bacila je svoj paket pod krevet. Sada ga je dohvatila i bacila krevet. Prsti su joj se zapetljali dok je otkovčavala dugmad na prsluku od braon vunene haljine. Neće poneti tu haljinu kao znak milosrđa sa sobom; radije bi hodala do Londona u omrznutoj smaragdnoj haljini. Proklinjajući samu sebe što je zbog svoje gluposti pristala da napusti London, skinula je baron haljinu sa sebe i stojeći u svom donjem rublju, počela je da otpakuje svoj svežanj. Suze besa potekle su joj niz obraze kada je izvadila haljinu, ali odlučila je da ne posustane. Ona neće prihvatiti ničiju milostinju! Nepozvane, vratile su joj se reči Simona Copelanda koje su je napadale. „Hoćeš li ga obučiti da bude džeparoš?“ rekao je podrugljivo. „Deflorisanje device će ih izlečiti od boginja.“ „Ne,“ zajeca glasno, ali njegove reči su nastavile da odjekuju u njenom umu.. „Šta ako bude devojčica? Šta ako bude devojčica? Devojčica... devojčica...“ Gušeći se od plača, Noelle baci smaragdnu haljinu na krevet.

47

„Gospod ih prokleo!“ Bila je u zamci. Bez obzira na to koliko je propatila, nije mogla da rizikuje da ode odavde, dok ne sazna da li je trudna. U snovima su je već progonila lica gladne dece koju je viđala svaki dan, stomaka natečenih od gladi, beznadežnih lica. Njen ponos je bila mala cena koju će platiti, ako treba da se osigura, da dete koje potiče iz njenog tela, nikada ne bude među njima.

Tešila je sebe, podsećajući se, da ukoliko ne bude trudna, biće samo pitanje nedelja, pre nego što bude mogla da napusti ovaj luksizni zatvor.

A šta ako jeste? Stomak joj se pobuni na tu pomisao. Ako je trudna, biće primorana da prihvati milostinju do detetovog rođenja. To će biti gorka žrtva, ali kada se porodi, moći će da ostavi bebu, zaštićenu kod ovih bogatih ljudi, znajući da će biti dobro zbrinuta. Onda će ponovo biti slobodna.

S porazom je slegnula ramenima, obukavši opet braon haljinu. Razbolela se od pomisli da će morati da prihvati milostinju Constance Peale. Nikad niko neće saznati da je čula razgovor između dve žene, tako da će spasiti makar deo svog ponosa.

Dok je ljutito vraćala zelenu haljinu nazad u vreću, ruka joj je dodirnula nož koji je ukrala iz Simonove kuhinje. Pazljivo ga je dohvatila i stavila na krevet. Imaće makar jednog prijatelja dok bude boravila u ovoj kući. Pocepavši dronjavu traku sa svoje košulje, privezala je oružje za svoj list, a onda je nevoljno otvorila vrata, odlučna da ode na razgovor s njom. „Nateraću tu ženu da požali što je tako brzo prihvatila svoju hrišćansku dužnost,“ Noelle je obećala sebi, duboko uzdahnuvši još jednom prešavši u hodnik.

Napala je Constanceina vrata, tri puta glasno zalupivši po njima. „Napred,“ odgovori glas njene domaćice.

Constanceina dnevna soba bila je spojena sa njenon spavaćom sobom, a bile su u delikantnoj ružičastoj i zelenoj boji. Benjamin lično je kupio ručno oslikane tapete u Cantonu, kao poklon za godišnjicu svojoj supruzi. Na vrhu slike do plafona, filigrantski bledo zeleni bambus peo se uz zidove. Sićušne figure obučene u ružičaste haljine, nosile su suncobrane od papira u visini očiju. Tu su bile još lakirana škrinja, kineske vaze i figure od porcelana. Ista ružičasta boja figura na tapetama bila je i na krevetu i na Chippendale12 stolici, na kojoj je Constance bila naslonjena. Sedela je uz neke papire koje je proučavala. „Noelle, dete moje, drago mi je što te vidim. Verujem da si lepo spavala.“ Nos joj se smežurao dok se toplo osmehivala svojoj gošći, pažljivo prikrivajući bol, koji ju je savladavao svaki put kada bi ugledala izgladnelo, bolno lice. „Dobro sam spavala,“ Noelle odgovori kruto. „Sedi, draga. Moramo da razgovaramo.“ Veliki biser postavljan na zlatnom prstenu obasjao je Constanceinu ruku, dok joj je pokazivala stolicu pored njene.

Noelle kruto sede, ne dozvoljavajući da joj leđa dodiruju stolicu. „Izgledaš bolje nakon što si se odmorila.“ Kakav je ona lažov, pomisli Noelle prezrivo. Zar misli da se nisam pogledala u ogledalo? „Ovde živimo jednostavno, znaš,“ Constance živo nastavi, „tako da ne moraš da brineš o hordi koja će se sručiti na nas. Mislim da je jako zamorno biti primoran održavati razgovor sa nekom ko je potpuni neznanac.“ Constance je zastala, očigledno očekujući nekakav odgovor od svoje gošće ali je Noelle i dalje ćutala. Blago sužavanje je nastalo u uglovima Constanceinih očiju, a onda ona nastavi svoj monolog, na njen šarmantan način, baš kao i kada je Noelle ušla u sobu. „Dozvoli mi da te upoznam sa našom rutinom, kako bi ti bilo prijatnije ovde. Doručak se služi u sobi, kad god ga zatražiš. Ručak je u jedan i večera u sedam. Oba obroka su u trpezariji. Čaj je u četiri. Želim da se odmoriš i da uživaš dok si u poseti, draga. Slobodno istražuj kuću i baštu. Ona je sada divna jer pupoljci počinju da se razvijaju.“ 12

Vrsta stilskog nameštaja

48

Noelle nije više mogla da podnese Constanceino licemerje. „Prekršili ste naš dogovor,“ izjavila je glatko. „Oh?“ Constance je posmatrala Noelle sa izrazom koji je bio pomalo zbunjen, ali je inače bila potpuno neuznemirena zbog optužbe. Noelline krupne oči su bile oštre u ljute od bola koji je ključao u njoj. Više od svega je želela da uzvrati ovoj ženi, da je izazove. Niste imali pravo da tako govorite o meni. Ne treba mi vaša milostinja. Ja mogu da brinem sama o sebi.

Ali, reči su ostale neizgovorene. Umesto toga, hladno je gledala u Constancu. „Rekli ste Letty ko sam. Nazvala me je Gospođom Copeland jutros, kada mi je donela doručak. Imali smo dogovor, a vi ste ga prekršili.“ Constance je mirno posmatrala Noelle. „Nisam rekla Letty ko si. Mora da je čula deo našeg razgovora u biblioteci.“ Bez obzira da li je Constance govorila istinu ili ne, Noelle je nastavila svoj napad. „Ipak, obećali ste mi da niko neće saznati da sam njegova žena. Sada će svi znati.“ „Ne, neće, Noelle.“ „A kako mislite da to postignete?“ Njen ton je bio otrovan. Noelle pomisli da je videla bol u Constanceinim očima i za trenutak se zbunila. Ne budi budala, grdila je sebe. Ova žena je bila glumica, baš kao bilo koja na londonskoj sceni. Ona nema pravih osećanja.

Kao da potvrđuje Noellino mišljenje, Constance obori oči i mirno je namestila traku na prednjem delu svog očrtača. Kada je progovorila, bilo je bez strasti. „Samo Letty i gospođa Finch, moja kućepaziteljka i kuvarica znaju ko si, ali ne znaju ništa o tvojoj prošlosti. Obe su dugo u mojoj službi i vredne su poverenja. Dala sam uputstvo gospođi Finch kako da tvoje prisustvo objasni ostatku osoblja. Možeš biti sigurna da će se u okviru 48 sati, priča koju sa izmislila, prepričavati u svakom domaćinstvu u celom selu.“ „Kakva priča?“ upita Noelle sumnjičavo. „Ti si Simonova nećaka, Noelle Dorian,“ započe Constance.

Noelle je iznenada prekinu. „Ne, ne želim da bilo ko zna moje pravo ime.“ „U redu. Možda možeš da uzmeš Dorian za svoje ime, onda. To je poprilično aristokratsko ime, mislim. Takođe će ti biti lakše da se odazivaš na poznato ime.

Constance je prihvatila Noellino ćutanje kao znak pristanka. „A sada, prezine...“ Tankim prstom kucnu po svojoj bradi, kao da razmatra mogućnosti. „Pope. Dorian Pope.“ To je bila izjava, a ne zahtev.

Constance se nasmeja. „Savršeno. Apsolutno savršeno. Kako si ga smislila?“ „To je ime nekoga koga sam poznavala.“ Constance se mudro uzdržala od postavljanja bilo kakvog pitanja, iako je bila radoznala. „U redu. Ti si Simonova nećaka, Dorian Pope, pastorka njegovog brata. Zapravo, Simon nema brata, ali to u Londonu niko ne zna.“ Ustavši iz stolice, šetala je po sobi, dok je pripovedala priču, graciozno mašući svojim rukama. „Rođena si u Indiji. Kad si bila mala, tvoj otac je ubijen tokom graničnog puškaranja. Kasnije, Simonov brat koji je bio inžinjer u The East India Company oženio je tvoju majku. Sve vreme ste živeli u Indiji, do pre nekoliko meseci, kada je tvoj očuh, a kasnije i tvoja majka umrla od kolere. I ti si bila bolesna, na ivici smrti. Simon me je zamolio da te čuvam kako bi se oporavila od bolesti i tragičnog gubitka roditelja u mirnoj atmosferi. Tebi je, naravno, potreban potpun odmor i tišina, pa je sasvim nemoguće da bilo koga primiš.“ Constance se osmehnu. „Mislim da je to u redu, a ti?“ Noelle je imala samo maglovitog pojma gde je Indija, i nije imala nikakvu ideju šta je trebalo da „primi“, ali nije imala nameru da dopusti Constanci da otkrije njeno neznanje. „Umesto toga, sarkastično je odgovorila. „I svi ćemo živeti zauvek srećni, pretpostavljam.“ Osmeh je nestao sa Constanceinog lica, kao i sva toplota u njenom glasu. „To, Noelle, zavisi od tebe.“

49

Sedmo poglavlje Imajući u vidu Constancein udoban i dobro situirani život, njena kuća je građena u stilu kraljice Anne, ali je bila prilično jednostavna, pravougaonog oblika i bez krila i dvorišta.

Izgrađena je od krem – belog kamena, koji menja boju u skladu sa vremenskim uslovima i u zavisnosti od doba dana. Ponekad ima nijansu ružičaste; a sa zalaskom sunca sijala je u zlatnoj boji. U centru su bila tamno braon vrata, ukrašena samo prostim zabatom, isklesan od istog kamena kao i ostatak kuće. Tri viskoka prozora su postavljena sa svake strane vrata.

Drugi sprat je imao sedam prozora, a onaj u centru je bio nešto veći od ostalih. Magnolije su pokrivale veći deo desne strane kuće, a njihovi voštani smaragdni listovi uvijali su se oko prozorskih okvira. Na levoj strani kuće, žute ruže puzavice držale su se za kamen, a neke su čak i bile pričvršćene za sims prozora Noelline sobe na drugom spratu.

Unutra, nesrećna devojka, nemirno je koračala sobom, a njeni koraci su bili prigušeni debelim tepihom. Hladno plava i bela boja zidova i mirna elegancija nameštaja činili su odličan kontrast nemira njenog mladog duha.

Njen susret sa Constancom Peale, uznemirio ju je mnogo više nego njeni česti, uglavnom naslni sukobi na ulici. Noellin metod bio je da uoči neprijatelja i napadne ga u lice. Ali ta žena je bila van njenog iskustva i osetila je da njene ulične metode ne funkcionišu u ovom novom svetu.

Konačno joj je njen izbrušeni instinkt prigovorio. Kako je jedna žena mogla da se predstavlja tako upečatljivo prijateljski, a da sve bude laž? Kada bi samo postojao način da ne nekako iz svega toga izvuče.

Zvuk koji je dolazio ispred kuće, ju je privukao do prozora. Gvireći iza plavih svilenih zavesa, primetila je kako pomažu Constanci da se popne u elegantnu tamno zelenu kočiju. To je bila njena šansa da istražuje bez rizika od još jednog neželjenog susreta sa svojom domaćicom.

Počela je od salona, prvo proučavajući bogatu kompoziciju slonovače i zlata, kao da je to ključ koji će otključati misteriju vlasnika. Ali njen ubedljiv osećaj lepote, tako dugo izgladnjivan, savladao joj je razum, i pala je zarobljena u umetnost i mirnu eleganciju oko nje.

Kretala se iz sobe u sobu, rukama prolazeći duž meke plišane draperije, oprezno milujući porcelanske figurice, ispitujući složen malter kamina. Sviđalo joj je elegantno stepenište, zakrivljeno u središtu hodnika, gde je mogla da se divi velikom Constanceinom portretu iz mladosti. Težak čvor u njoj je popustio.

Spremala se da ode u baštu, koja je bila u zadnjem delu kuće, kada je veliki sat u foajeu otkucao jedan sat. Kao na znak, mlada sobarica mrzovoljnih očiju materijalizovala se iz zadnjeg hodnika, za koji je Noelle pravilno zaključila da vodi u podrum. „Moje ime je Molly, gospođice Pope. Sluškinja sam u prizemlju.“ Dakle, priseti se Noelle, kada su je prozvali njenim lažnim imenom, po prvu put, bar što se toga tiče, Constance je održala obećanje. „Gospodarica se neće vratiti na vreme za ručak,“ nastavi sluškinja ne mogavši da sakrije svoj prezir prema gošći koja je izgledala tako vulgarno. „Želite li da ručate u trpezariji, ili želite da vam donesem ručak u sobu?“ Noelle nije oklevala. „U mojoj sobi, molim vas.“ Već je bacila pogled na sjajnu trpezariju, pa je čak i njen nesavladivi duh klonuo na pomisao da obeduje u tako zastrašujućem okruženju.

Ne mareći da odgovori, sluškinja je opet nestala niz hodnik. Noelle se vratila u svoju sobu i otkrila da je obična, teget haljina od muslina stavljena na njen krevet. Dotakla je materijal; već je omekanila od čestog pranja. Činjenica da haljina nije nova, ubedila ju je da može da je prihvati.

Skinuvši neudobnu haljinu vunenu braon haljinu, navukla je teget haljinu preko glave. Ona je visila na njenom izgladnelom telu, ali je jedva dostizala do njenih gležnjeva. Stavila je pojas kako bi skupila slobodne nabore bliže telu, a potom pogledala rezultat u ogledalu.

50

S obzirom da nije bila sujetna, nije joj smetalo što je ova haljina bila isto toliko neprivlačna kao i prethodna. Bila je zahvalana samo na tome da je ne svrbi. Ipak, uzdahnula je na pomisao razlike između raskošno pozlaćenog okvira ogledala i bednog, neprivlačnog odraza u njemu.

Brzo je prokrenula pažnju na poslužavnik sa ručkom. Bila je zapanjena količinom hrane: obilan obrok kuvanog lososa, pečena govedina, krompir, svež hleb i mirisno povrće, za koje joj je Letty kasnije rekla da se zove špargla. Pojela je sve do poslednjeg zalogaja, a zatim legla na krevet, neneviknuta na pun stomak svog oslabljenog tela, a ubrzo je i zaspala.

Probudila se odmorna kao nikad pre, a potom se laganim korakom uputila u baštu. Na putu je primetila impozantan niz dvostrukih vrata, koja su vodila u centralni hodnik. Radoznala, pritisnula je kvaku i zakoračila unutra. Ono što je videla, obrisalo je sve misli iz njene glave.

Brzo je zatvorila vrata za sobom, a onda se ukopala u mestu. To je bila biblioteka Pealeovih, veličanstvena soba, sva od hrastovine i kože i veoma visokog plafona. Svetlost je padala na jedan kraj teškog, poliranog nameštaja i isticala je masovni portret koji je dominirao sobom. S obzirom na odeću, Noelle je zaključila da je lik sa slike Benjamin Peale. On više nije bio mlad, kada ga je umetnik naslikao, ali je još uvek bio zgodan čovek guste bele kose, sa razdeljkom sa strane, i velikih obrva koje su se skoro susrele u sredini.

Sve ove knjige su verovatno bile njegove, zaključila je Noelle, a sa strahopoštovanjem je prelazila pogledom sa portreta do veoma visokih polica, koje su obložile zidove. Njene noge su se konačno pokrenule i tada je zaboravila na sve osim na bogatstvo koje je tako neočekivano otkrila.

Sat je otkucao, i sa njim su se otvorila vrata biblioteke i Molly se pojavila. „Tražim vas skoro pola popodneva,“ izjavila je, iziritirana naređenjem gospođe Finch, da tu skorojevićku jeftinog izgleda tretira sa najvećom civilizovanošću. „Gospodarica želi da znate da je večera u sedam sati u trpezariji. I ona ne voli kad ljudi kasne.“ Noelle podiže tanku obrvu i počne da je proučava. Ona joj je bila neprijatelj i to je mogla da razume. Podigla se sa stolice i koraknula unapred, a njena visina davala joj je prednost od nekoliko centimetara u odnosu na žilavu devojku. Izrekla je precizno svaku reč. „Reci mi Molly, s obzirom da si takav stručnjak šta gospodarica voli, a šta ne, šta ona misli o dosadnoj, maloj sobarici, koja ne zna gde joj je mesto?“ Sobarica je raširila oči, nespremna na taj napad. „Izvinite me, gospođice.“ Uzela tek toliko vremena da sa poštovanjem napravi knjiks, a onda je pobegla.

Tačno u sedam sati, Noelle je ušla u trpezariju. Constance je stajala na kraju sobe, uz kamin.

Nosila je crnu haljinu sa srebrnim nitima i ogromnu dijamantsku ogrlicu uz vrat.

Trpezarija, u koju je Noelle ranije provirila, bila je u istoj boji slonovače i zlata, kao i soba za primanje. Uz zid su bile postavljene dve komode, a četiri stolice za ljuljanje su bile uz osam koje su okruživale ovalni sto. Dva mesta su bila postavljena, jedno na čelo stola, a drugo odmah desno. Kada je Constance sela, ukazala joj je na drugo mesto. „Izvinjavam se što nisam bila tu, da ručamo zajedno, Dorian, ali dobila sam poruku, da je jedna stara prijateljica bolesna.“ S obzirom da je služavka stajala sa strane, obratila se Noelle u skladu sa njihovim sporazumom. „Samo problem sa varenjem, ispostavilo se, ali ona je prilično slaba, ali ja nisam bila zadovoljna, dok se nisam lično u to uverila. Verujem da je ručak bio zadovoljavajući?“ „Bio je odličan, hvala,“ hladno odgovori Noelle.

Tanke porcelanske posude bile su pune najboljeg ribljeg paprikaša gospođe Finch i postavljene pred njih. Noelle je pažljivo posmatrala kako je Constance izabrala najveću iz seta kašika pred njom, i graciozno ju je umočila u činiju. Bešumno je pijuckala supu sa strane srebrne kašike, a onda ju je vratila u činiju. Noelle je nastavila da gleda ovu proceduru, dok je Constance pojela gotovo polovinu svoje supe. Njeni pokreti su bili toliko odmereni, da je Noelle brzo zaključila, da ju je suptilno upućivala u odgovarajuće manire za stolom.

51

Ona nije videla da je domaćica pokušavala da učini da se gošća oseti što prijatnije; umesto toga, mučio ju je sudbonosni razgovor, koji je čula to jutro. „...nova gospođa Copeland nije žena, da tako kažemo, kakvu bismo očekivali od jedne Copelandove neveste.“ Ljutito postavivši laktove na uglančanoj površini stola, Noelle je uzela svoju posudu sa obe ruke, podigla je ka usnama, i bučno je ispunila usta, njenim ukusnim sadržajem.

Constanceina obrve se podigoše. Noelle je za trenutak pomislila da je uspela da je probode strelica iz očiju njene domaćice, kada je videla da joj zelene varnice svetlucaju iz očiju, ali taj trenutak je nestao, i Constance je bez reči pokazala služavki da ukloni posude.

Sledeće jelo je postavljeno pred tihe borce.

Tokom ostatka obroka, Noelle je pažljivo posmatrala Constancu, i kada je jela, radila je to što suprotnije od nje. Ako je Constance izbrala viljušku, Noelle je izabrala kašiku. Kada je Constance sekla prepelicu nožem, Noelle ju je lomila prstima. Uprljala je svoju čašu s vodom, izmešala krompir sa graškom, i na kraju, čistila je prste, bučno sisajući svaki prst.

Dve jagode ukrašavale su kolač sa šlagom, koji je postavljen pred njih. Constance je krenula da uzme svoju viljušku, a onda je namerno zamenila instrument na stolu i sklopila ruke u krilu. Noelle je proučavala svoju domaćicu, a onda sočan kolač. Odgurnuvši se od stola, pokupila je kolač i umočila prste u njega, i krenula ka vratima trpezarije. „Lep obrok,“ dobacila je preko ramena, duboko žaleći što nikada nije ovladala veštinom namernog podrigivanja.

Posle dubokog sna, bez snova, i doručka u njenoj sobi sledećeg jutra, Noelle je krenula u biblioteku. Odabrala je tri toma sa police i iznela ih u sunčanu baštu. Vrt je okruživao kuću sa jedne strane, a zid od zlatno-braon cigle, sa dve druge strane. Predivan pogled na brda i doline pružao se sa otvorenog kraja, ali je bio zamućen jutarnjom izmaglicom. Grupe jove i bukve dizale su se iz temelja nove zelene trave. Noelle je udisala misrisni vazduh Sussexa i smestila se u jednu od dve kamene klupe, koje su okruživale malu fontanu, na čijem je vrhu bila skulptura kupidona. Hladnoća kamena joj je uvukla u podsuknju, ali ona to nije primetila.

Izgubila se u tajnama knjiga.

Kada je bilo vreme za ručak, Noelle se pripremila za još jednu bitku umova sa svojom domaćicom. Ušavši u trpezariju, videla je nekoliko promena u njoj.

Opet su bila postavljena dva mesta, ali umesto da je drugo mesto bilo sa desne strane domaćice, kao i pre, ono je premešteno na kraj stola. Na sredini stola dominirala je ogromna srebrna saksija. Bila je visoka možda šest ruku, a njegove vitke grane podržavale su, na različitim visinama; srebrne korpe i školjke nalik na posuđe. Iznad grana je bio dupli niz pagoda sa kojih su visila pet srebrnih filigranskih zvona, svaki prečnika od dva inča13 u osnovi. Dizajnirana da pridržava poslastice i začine, ogroman komad je bio iznenađujuće prazan.

Kada je sela na svoje novo mesto u dnu stola, Noelle je osetila prvi bljesak poštovanja prema svojoj domaćici.

13

5,08 cm

52

Osmo poglavlje Dva dana kasnije, Constance je odrezala minijaturni ružin pupoljak boje breskve, iz jednog od više grmova, koje je veoma pažljivo gajila u svojoj maloj staklenoj bašti. Održavala ju je na filtriranom suncu i zbunjeno je zurila u nju, razmišljajući o problemima koji su joj kolali mislima. Mogu da je isečem i pomognem joj da se pretvori u prelepu stvar, mislila je. Malo znanja, malo nege i malo sreće. To je sve što je potrebno. Ali ne Noelle. Odkad je ovde, pokazala je da ne želi da prihvati ni najmanju ljubaznost. Naljuti se čim joj priđem bliže i prkosi mi na svaki mogući način. Zašto? Tri dana je Constance postavljala sebi to pitanje i još uvek nije bila ni blizu odgovoru.

Postavivši nežan pupoljak preko njenih sestara u korpi od pletenog pruća, nasmešila se smrknuto sebi, pomislivši na njihove dvoboje tokom obroka, dva puta dnevno. Baš danas, Noelle je uspela da pojede ceo gulaš od jastoga, bez da je dodirnula nož ili viljušku. Ona me toliko razjaruje da želim da je zadavim, a ipak ne mogu da se setim da li sam ikada srela osobu kojoj se divim toliko kao toj devojci. Ima toliko žestoku odlučnost, toliki ponos. Kad bi samo postojao neki način da pobedim njeno neprijateljstvo.

Uzdahnuvši, pokupila je korpu ispunjenu ružama i ušla u kuću. Izgleda da je jedina ispravna stvar koju je učinila bila ta što joj je ostavila staru, ružnu plavu haljinu, kako bi Noelle mogla da se presvuče. Kada bi samo mogla da joj naruči neke lepe stvari i kape za pokrivanje te apsurdne kose, o čemu je razmišljala nekoliko puta, ali je Constance naglo odbacila tu misao.

Noelle nije bila lutka koju je mogla da presvlači.

Bojim se da je Simonova sudbina, da bude gorko razočaran, pomislila je u sebi. On je nikada neće ubediti da ostane ovde sa mnom.

Kada je prošla pored biblioteke, videla je da su vrata bila odškrinuta. Radoznala, zavirila je unutra.

Noelle, koja je izgledala veoma malo u visokoj sobi, rukom je protrčavala duž jedne od polica. Konačno je izvadila jedan tamno zeleni tom kožnog poveza i odnela je do bibliotekarskog stola, i sela je u stolicu obloženu kožom. Provodila je više vremena ovde u poslednjih nekoliko dana, pomisli Constance, nego u bilo kojoj drugoj prostoriji u kući, i svaki put kad pogledam ima drugu knjigu u rukama.

Constance je nalepila blistavi osmeh na usnama i ušla u sobu. „Zdravo, Noelle, zar nisu divne?“ Držala je ružu boje breskve kako bi je Noelle procenila. „Da,“ odgovorila je Noelle hladno, ne mareći da podigne glavu, kako bi pogledala.

Odjednom, Constance oseti veliku ozlojeđenost, koja je rasla u njoj. Bila je umorna od toga da bude odbijena, umorna od stalne Noelline grubosti. „Rekla sam, zar nije divna?“ Iako joj je glas bio tih, ton joj je bio leden i zapovedajući.

Trgnuvši se, Noelle podiže glavu očekivajući da vidi Constancine zelene oči, obično tako tople, a sada su je ljututo ispitivale. Noelle je pogledala u ružu u Constancinoj ruci. „To je lepa ruža,“ reče glatko.

Ohrabrena devojčinim odgovorom, Constance je pritisnu. „Primetila sam, Noelle, da provodiš mnogo vremena u biblioteci. Volela bih da vidim šta čitaš.“ Zapovednički je pružila ruku ka knjizi, koja je ležala u Noellinom krilu.

Noelle je bila uvređena novootkrivenom agresivnošću svoje domaćice. „Ako želite,“ odgovorila je prividno ravnodušno.

Constance je sakrila mali ubod trijumfa koji je osetila kada je uzela knjigu i onda jedva sakrila iznenađenje kada je videla šta Noelle proučava. To je bilo Schillerovo delo, autora kome su se divili mnogi engleski čitaoci. Knjiga je bila poklon od jednog Simonovog pruskog klijenta i u potpunosti napisana na nemačkom jeziku. „Da li često čitaš Goethea?“ Constance je pažljivo upita.

53

„Ne,“ Noelle je odgovorila dok je uzimala knjigu od Constance i vratila je na policu.

Odlučivši da je susret trajao dovoljno dugo, okrenula se i napustila sobu.

Privremeno zaboravivši na ruže, Constance je zamišljeno gledala u ulazna vrata. Konačno, pokupivši pletenu korpu, mali osmeh joj je zatitrao na uglovima usana. Ovo je dokazalo da je većina informativnih susreta, zaista veoma informativno. Možda je nešto, ipak, moglo da nastane od svega toga.

Constance je skoro završila svoj obrok, kada je Noelle došla na večeru sa deset minuta zakašnjenja. Po prvi put, Noelle nije bila namerno nepristojna. Izgleda da što više hrane pojede, njeno telo je želelo više da se odmara. Ovog puta prespavala je skoro celo popodne.

Odmah je primetila da su opet napravljene promene u trpezariji. Srebrna saksija je nestala.Na njeno mesto je stavljena jednostavna vaza od plavog stakla, u kojoj su se nalazila ruže boje breskve, koje joj je Constance pokazala u biblioteci tog popodneva. Ali druga promena je uznemirila Noellin mir. Njeno mesto je ponovo bilo postavljeno sa desne strane njene domaćice.

Dobacila je radoznali pogled Constanci, a zatim je sela u stolicu i proučavala supu. Skoro da je mogla da čuje Constancinu tihu zapovest, „Koristi kašiku. Koristi kašiku.“ Noelle je uzela plitku posudu u ruke i prkosno ispraznila slanu sadržinu.

Constance nije davala nikakav vidljivi znak, da je primetila Noellino ponašanje. Umesto toga, progovorila je bezličnim tonom, mnogo formalnijim nego pre. „Drago mi je da koristiš biblioteku. To je nekada bila moja omiljena prostorija, ali sad-“ slegnula je filozofski ramenima, „previše me podseća na mog pokojnog muža, pre nego što se razboleo. Provodio je previše vremena u toj prostoriji. A ja više volim da čitam u svojoj dnevnoj sobi.“ Constance klimnu glavom ka sputanoj Molly, koja je tiho stajala u uglu prostorije. Devojka je uklonila posude i postavile omlet ispred obe žene. Slana aroma mirođije i peršuna ispunjavala je vazduh. Constance je uzela nekoliko malih zalogaja omleta, a zatim nastavila monolog, kao da nije očekivala nikakav odgovor od Noelle. „Shvatila sam da mi je najopuštenije da čitam, pre nego što odem na počinak. Naravno, nije bez rizika. Sinoć sam toliko uživala, da nikako nisam mogla da se nateram da isključim svetlo. Avaj, prošlo je dva sata, kada sam to učinila, a jutros sam kao rezultat imala užasnu glavobolju. Ipak, vredno je svakog minuta. Ne mogu da se setim, kada sam se u prethodnih godina toliko zabavljala.“ Noelle se suočila sa dilemom i mala vertikalna linija mrštenja, urezala se između njenih obrva. Konačno je podigla glavu, i tako neobaveznim tonom, tako da izgleda kao da je njeno pitanje nevažno, upita: „Šta ste čitali?“ Constance je posmatrala Molly dok joj je punila kristalnu čašu u obliku lale delikatnom tečnošću, i uzela mali gutljaj, pre nego što je odgovorila. „Molièrov Le Malade Imaginaire – Uobraženi bolesnik.14 U stvari, to delo, nije novo za mene. Videla sam njegovo izvođenje u Royal Olympic Theatreu, pre nekoliko godina.“ Noelle je nastavila da improvizuje, kao da je samo ljubazna. „Ne verujem da sam ikada čitala Molièra. Da li ste pročitali mnogo drama?“ Gurnula je veliki zalogaj omleta u usta. „Veliku većinu, tek od nedavno.“ Constance odgovori ležerno. „Nedostaje mi prisustvo na predstavama. Poslednjih nekoliko meseci sam uglavnom čitala komedije: Shakespeare, Goldsmith, Sheridan, Molière." „Molière. Njegovo ime zvuči francuski," promrmlja Noelle.

Constance je uzela zalogaj mirisnog omleta i klimnu glavom. „On je nesumnjivo najveći francuski dramski pisac ikada. Oh, mnogi slave tragičare: Racine, Corneille, Voltaire. Ali, po 14

Komedija u 3 čina

54

meni, Molière nam govori više o ljudskom duhu od svih njih. Naravno, veoma smo srećni, što imamo njegove predstave. Bila je, zaista, velika slučajnost, da je Molière bio u poziciji da piše onako kako je radio.“ „Kako to mislite?“ Noelle više nije mogla u potpunosti da sakrije svoju radoznalost.

Constance je dodirnula salvetom uglove svojih usana. „Većinu svog kreativnog života, Molière je bio na turnejama širom Francuske kao glumac. On i njegove kolege, glumci, izvodili su tragedije, intrige i povremeno farse. Konačno je počeo da piše sam. Napisao je mnoge komedije koje su postale veoma popularne. Na kraju je pozvan da igra pred Louisom XIV. Avaj, Molière je napravio grešku, koja se pokazala skoro fatalnom za njegovu kompaniju. Umesto da izabere farsu, po kojoj je njegova kompanija postala poznata, odabrao je da izvede tragediju.“ Constance je uzela još jedan gutljaj vina i poslednji zalogaj omleta. Noelle je prestala da jede, potpuno izgubljena u priči. „Nastup je, naravno, bio katastrofalan,“ nastavila je. Publici je bilo dosadno. Pomerali su se u sedištima, kašljali. I pre nego šro se predstava završila, Molière je znao da nije uspeo da osvoji kraljevo interesovanje. Ali, onda je napravio smeo korak. Čim se predstava završila, istupio je i obratio se kralju. Zatražio je dozvolu da izvede jednu od njegovih komedija koje su bile dobro prihvaćene u provincijama. Dobio je dozvolu, i svi su, naravno, bili oduševljeni performansom. Molièrov uspeh u Parizu je bio zagarantovan.“ „To zvuči kao bajka.“ Noelle jedva da je bila svesna da je naglas progovorila ono što je mislila. „Mora da je bio jako hrabar čovek, da uradi to što jeste.“ „Sigurna sam da je bio,“ odgovori Constance. Njegov kasniji život je tome svedočio. Čak i pod pokroviteljstvom kralja, nije mu bilo uvek lako. U svojim najboljim predstavama, na zabavan način je bockao bogate i moćne, kao i njihove svete institucije. Nekoliko njegovih drama je proglašeno nemoralnim. Jedna je osuđena kao svetogrđe, a katolici su upozoreni da će biti izopšteni iz crkve, ako joj budu prisustvovali. Naravno, veličina poput Molièra, nikada ne može biti potisnuta. Uvek sam mislila, kako je njegova smrt tako prikladna.“ „Kako to mislite?“ Constance je mahnula služavci da skloni tanjire sa stola i napusti trpezariju. „Molière nije bio zdrav čovek; a to se pogoršalo kada je napisao „Uobraženog bolesnika.“ To je priča o Arganu, čoveku koji je sebe uvek zamišljao kao žrtvu neke strašne bolesti. Molière je umro samo nekoliko sati nakon što je izveo Argana. Jadan čovek; bio je potpuno u milosti lekara godinama. Bili su isto tako pompezni i snishodljivi kao i danas. On ih je veoma pametno satirizovao.“ Bledi izgled iznenađenja prešao je Constancinim licem. „Ali, zašto ti sve to govorim? Možeš ga sama pročitati. Daću ti svoj primerak večeras.“ Noelle se osetila kao da joj je neko polio po licu hladnom vodom. Otvorila je usta da odbije Constanceinu ponudu, ali reči nisu izašle. U jednom zaslepljujućem bljesku, prekasno je shvatila da je potcenila svoju protivnicu. Upala je u njenu fino postavljenu zamku.

Constance je shvatila istinu. „Ne znaš da čitaš, zar ne, Noelle? Sedila si u biblioteci pred otvorenim knjigama četiri dana, ali ne znaš da pročitaš ni reč.“ Reči su bile zajedljive, ali Constance nije. Govorila je hladno. Na njenom licu nije videla sažaljenje ni saosećanje, samo slabašno zbunjeni izraz.

Noelle podiže svoju malu bradu. „Pa šta ako ne znam? Mnogi ne znaju da čitaju.“ „Ali ti nisi većina, zar ne, Noelle? Ispod te nepristojnosti, krije se zainteresovan um. Počevši od sutra, ja ću te učiti da čitaš. Želim da budeš u biblioteci tačno u devet. Ako kasniš samo jedan minut, neću te čekati. Razumeš?“ „Zašto to činite za mene?“ Constance je otvorila usta da joj odgovori, a onda je bolje promislila. Na kraju je slegnula ramenima i rekla, „U poslednje vreme mi je dosadno.“

55

Mesečina je obasjala krevet, dodirnula je lice svog korisnika, pre nego šro se izlila po plavom francuskom tepihu. Nije vredelo; bila je previše nemirna da bi spavala. Bacivši prekrivač, Noelle je ustala iz kreveta i otišla do prozora.

Uredan vrt, okupan srebrnom svetlošću, prostirao se ispred nje, pre nego što je nestao u brestovoj šumi. Tiho je otvorila prozor, a zatim je kleknula na pod ispred njega, odmarajući ruke na dasci.

Prolećni vazduh je bio hladan, mirisao je na zeleno, baš kao što je to doba i bilo. To je bilo je blesavo moderno; nasmejala se dok joj je obraz ležao na podlaktici. Noć je bila toliko jasna, a zvezde su izgledale kao da više iznad njene glave, na nevidljivim žicama. Izgledalo je kao da su se nebesa otvorila, kako bi joj se divila.

Da li se to dešavalo? Constance Peale ce biti taj pucanj, koji će joj otvoriti nebesa?

Sanjala je da može da čita odkad zna za sebe, da otkrije svet koji je mogao da se otključa samo odgovarajućim ključem. Čak i kad je bila dete, njen um je bio aktivan, nemiran, spreman da upije svaku novu informaciju na svom putu. Nije mogla da zadovolji svoju žudnju, jer nije imala nikog ko bi je naučio. Ni sama Daisy nije znala da čita. Kao mnoge glumice tog vremena, naučile su svoje delove uz pomoć čitaoca, lica čiji je zadatak bio da izčitava tekst, sve dok ga glumac ne bi zapamtio.

Noelle se prisetila jedne vlažne letnje večeri, kada joj je bilo jedanaest godina. Šetala je u blizini dokova, pokušavajući da proda nešto oraha, kada je špijunirala osedelog mornara, koji je sedeo na gomili konopaca, sa otvorenom dronjavom knjigom u krilu. Radoznalost ju je vodila bliže; videla je kako su se njegove usne bešumno razvukle, okrenuvši stranicu. Kada je konačno pogledao gore, video ju je kako zuri u njega i ponudio se da joj pokaže svoju knjigu.

Još uvek se sećala njegovog prljavog, deformisanog prsta, kako joj pokazuje slova; uzbuđenja koje ju je obuzelo, kada se ponudio da je nauči više.

Takođe se setila odvratnosti, kada mu je kvrgava ruka skliznula ispod njene suknje i prelazila naviše njenim telom. Povukao ju je nazad dovoljno brzo, kada mu je svojim nožem pritisnula grlo. Nakon toga ga više nikada nije videla, a nakon toga je odustala od potrage za učiteljem.

Ništa nije besplatno, a ona nije imala novca da plati ikoga.

Sada će se sve promeniti. Žena, koju je imenovala neprijateljem, postaće njen učiteljica.

Nevoljno je priznala da je njeno poštovanje prema Constanci raslo. Ali, Noellin ponos joj neće dozvoliti da prihvati Constancin dar, a da joj ne da nešto u zamenu. S obzirom da Noelle nije imala novac, naplata će biti simbolična, i Noelle je bilo očigledno, šta će to biti. Ona mora postati ljubaznija prema Constance. Neće više biti nestašluka za stolom ili otvorene grubosti. S obzirom na kratko vreme koje je boravila u ovoj kući, daće sve od sebe da zaboravi razgovor koji je čula. Prestaće sa drskošću.

Ostalo je tako malo vremena... Da li je mogla tako brzo da nauči da čita? Mora. Ovakva šansa se ne propušta.

Kada nauči da čita, sve će se promeniti. Nikada se neće vratiti životu na ulici. Neće živeti sa strahom da će biti uhvaćena i zatvorena. Neće više bojiti kosu i stavljati ruž. Možda će naći posao u nekoj prodavnici. Sve je moguće.

Ali, kako može da misli da će ovde provesti malo vremena? Kada bi makar znala kada će krenuti njen mesečni ciklus, ali uvek je bio tako neredovan – nekad bi prošlo tri nedelje, a nekad dva meseca – tako da je davno odustala od obeležavanja.

Beba. Snažno je zadrhtala, kada joj je hladan vazduh prodro kroz pamučnu spavaćicu. Može li sudbina biti tako surova?

Njen um je buntovnički odbijao takvu mogućnost. Uvukavši glavu u sobu, zatvorila je prozor, i prošla tepihom do kreveta.

Slike male dece gladnih očiju i praznih stomaka igrale su joj pred očima kada je kliznula u mirisnu posteljinu. Sada nije bilo nikoga ko bi se starao o maloj grupi dece, koje je hranila sopstvenim novcem, koji je teško sebi mogla da priušti da uštedi.

56

Položivši glavu na meki jastuk, uzdahnula je, posumnjajući, da će ikada biti u stanju da sačuva novac, čak i ako bude radila u prodavnici. Prvi pogled na gladno lice, odmah bi otvarala kese. Kakva je svrha od nove haljine ili lepog šešira, kada se novac može bolje iskoristiti na šolju tople supe i vekne hleba?

Napolju, noćna sova kricima je zvala svog para, ali devojka u elegantnoj plavoj sobi je nije čula. Konačno je zaspala, ali su je u snu progonile košmarne slike.

Ležala je pred kaminom, a vrelina plamena pekla joj je golu kožu. Ruke su joj bile vezane iznad glave, a noge raširene i okovane. Simon i Constance, obučeni u večernje ruho, pijuckali su šeri iz kristalnih čaša i gledali je, dok su izgladnela deca bila stišnjena u uglovima sobe.

Povremeno bi Constance došla do nje, ubola bi je štiklom po telu i protresla glavu. „Jadno stvorenje. Kakva šteta, još nije gotova. Ah, dobro, uskoro će biti spremna.“ Zatim su svi otišli, a Quinn je bio uz nju; njegova figura bila je obavijena crnim plaštom. „Trebalo je da mi kažeš da ne znaš da čitaš. Sada ću morati da te kaznim zbog tvoje gluposti.“ Na njegovom licu je dila divljačka maska, izranjao je iznad nje, prilazio joj je sve bliže i bliže, sve dok joj njegove sjajne oči ne bi sekle dušu. Oslobodivši joj udove iz okova, besneo je na nju. „Visi dok ne umreš.“ Tada su svi bilo oko nje. Okružili su je i vrištali, „Neka visi! Neka visi! Neka visi!“ Lettyno kucanje probudilo je Noelle. Kakva užasna noćna mora. Rukama je prekrila oči, sklanjajući ih od dnevne svetlosti. „Uđite.“ „Dobro jutro, gospođice Pope,“ promrmlja Letty. „Želite li da jedete za stolom, ili biste radije u krevetu?“ Noelle se uspravila. „Za stolom,“ promrmlja. Osećala se grozno, miris toploh rolnica umesto da joj ublaži neumoljivu glad, njen stomak se uzburkao. „Odnesi to, Letty,“ zakrešta. „Predomislila sam se.“ Nakon što je malo promislila, dodala je. „Ostavi čaj.“ „Da, gospođice.“ Letty je dobacila radoznali pogled ka Noelle, a zatim je uklonila poslužavnik sa doručkom.

Noelle je pala nazad na jastuk, duboko uzdahnuvši nekoliko puta. Ta grozna noćna mora – zaista joj je loše zbog nje. Podigavši malo glavu, bacila je pogled na mali sat na njenon noćnom stočiću. Već je prošlo pola devet. Morala je da požuri, da bude u biblioteci u devet sati. Možda će joj čaj pomoću da smiri stomak.

Bio je topao i jak, i bolje se osećala kada ga je popila. Nakon što je skinula spavaćicu, oprala je i očešljala kosu, zataknuvši kovrdžave pramenove iza ušiju. Teget haljina je taj dan bila na pranju, tako da je obukla braon vunenu haljinu; moraće da podnese svrab na vratu. Jedva se pogledavši u ogledalo, brzo je izašla iz sobe, gotovo se sudarivši sa Constancom u hodniku.

Constancine zelene oči gledale su je prekorno. „Dobro je da si brza, Noelle. Međutim, pristojnije je kada se manje žuri.“ „Da, gospođo Peale,“ reče Noelle, slatko se nasmejavši, a zatim se gušeći od kikota, na pogled Constancinih sumnjičavo podignutih obrva.

Constance se pokazala kao odličan, iako zahtevan predavač. S obzirom da je Noelle već prepoznavala slova abecede, Constance je počela da je podučava kako se koje slovo izgovara.

Noellin brzi um je apsorbovao sve informacije koje joj je Constance dala i do kraja jutra, mogla je polako da čita reči koje joj je Constance pisala. „Šešir, mačka, debeo, cupkati, pacov, sedeti, šišmiš... imati, loš, momak, lud, jastuk, tužan.“15 Polako je izgovorila svaku reč.

15

U engleskom ove reči su jednosložne: Hat, cat, fat, pat, rat, sat, tat, bat . . . had, bad, lad, mad, pad, sad

57

Konačno se Constance odgurnula od bibliotekarskog stola, gde su sedele, i pogledala u zlatni sat, pričvršćen za prsluk njene plave kašmirske haljine. „Mislim da je to dovoljno za danas.

Sutra ćemo početi da radimo na rečima, u kojima su slova u kombinaciji.“ Noelle podiže pogled, njen um je bio pun novih otkrića. Kako je to bilo uzbudljivo... način na koji slova postaju zvuci i zvuci koji se uklapaju ui formiraju reči. „Koliko mislite da će biti potrebno, da naučim sama da čitam?“ „To je teško reći, Noelle. Ti si moj prvi učenik. Tako da zaista nemam iskustva na koje bi mogla da se oslonim. Znam da imamo još mnogo da radimo. Međutim, ti veoma brzo učiš i sigurna sam da ćeš uskoro sama primenjivati svoje znanje.“ Constance zamišljeno zastane za trenutak. „Mislim da imam pravu stvar.“ Prišla je polici i popela se na malu stolicu, a zatim povukla knjigu sa police iznad glave. „Ovo je Robinson Crusoe, Daniela Defoea,“ rekla je predajući pohabanu knjigu Noelle. „Kao što vidiš, malo je istrošena, to je bila jedna od Benjamenovih omiljenih knjiga.“ Dok je Noelle proučavala prvu stranicu, Constance se setila još jedne osobe koja je volela tu knjigu. Mogla je da ga vidi, smestio se na grani visokog bresta u blizini zadnje strane kuće, a nemirna crna kosa bi mu pala preko čela, sa tom knjigom otvorenom u krilu. Nemogućnost da ima svoje dete, bila joj je nož u srcu, a tog leta ga je gledala kako trči, penje se, gradi splav. Život je tako ironičan! Ovde je sedela sa njegovom suprugom, a nije mogla s njom da podeli to sećanje.

Noelle uzdahnu. „Ne mogu da zamislim da ću ikad moći ovo da pročitam.“ „Naravno da hoćeš,“ Constance žustro reagova. „Stavi knjigu do svog kreveta. Svako veče, pre nego što odeš na spavanje, otvori je i počni da je čitaš. Jedne noći ćeš se iznenaditi.“ Sat je zazvonio. „Imam neke stvari da završim pre ručka,“ reče Constance. „Ovog popodneva želim da vežbaš ono što si jutros naučila, ali tek nakon što se naspavaš i odeš u dugu šetnju.

Vežba okrepljuje um, baš kao i telo.“ Constance izađe iz biblioteke, ostavljajući za sobom trag mirisa od ljubičice.

Narednih nekoliko nedelja, pretvorilo se u utvrđenu rutinu. Noelle bi pojela znatan doručak, a onda bi dve žene zajedno radile u biblioteci veliki deo jutra. Constance je bila strog učitelj.

Proglasivši da za Noelle nije dovoljno samo da zna da čita, uskoro je odlučila da ona mora da nauči i da piše. „Ali, ja neću biti ovde toliko dugo, kako bi to naučila,“ tvrdila je Noelle. U stvari, ona u to nije bila baš toliko sigurna, kao što je izgledalo. Još uvek nije bilo znaka njenom mesečnom ciklusu, i prožimao ju je užasan strah. „Ipak ćeš početi,“ tvrdoglavo je insistirala Constance. „Prvo ćeš naučiti da pišeš abecedu od početka i od kraja. A posle, kad to savladaš, počećeš da vežbaš slova u pismu.“ Noelle je završila zadatak koji joj je postavila Constance; međutim, taj zadatak je u njoj izazvao srdžbu. Neposlušna slova tvrdoglavo su odbijala da ostanu u pravilnom redu. Zajedno su se skupljala u grupe ili u mrlje na krajevima. Njen krajnji proizvod bio je toliko različit od Constanceinog modela bez greške, tako da bi ga uvek ljutito zgužvala u loptu i bacila u korpu.

Za vreme obroka dve žene su ostale ljubazne, ali udaljene jedna od druge, njihov razgovor je bio napet i nepovezan. Srebrna saksija je trajno nestala sa stola, ali je Noelle shvatila, da je ponekad želela da je vrate, jer je ubrzo utvrdila, da nije tako lako jesti pravilno, kao što je mislila, posebno zato što je uvek bila toliko gladna.

Postojalo je toliko mnogo pravila. Takođe je bila nenaviknuta da koristi viljušku. Kašika je bila jedini pribor uz koji je odrasla i bila je srećna zbog toga, jer je znala ljude koji su se uvek oslanjali na svoje prste. Krišom se zabavljala, kada je otkrila da je više sreće imala sa nožem.

Njegov osećaj u ruci joj je, makar, bio poznat.

Svaki dan posle dremke, Noelle je šetala, otiskujući se dalje, do sela koje je okruživalo imanje. Bila je oduševljena svime što je videla, čistim svetom, bez blatnjavih rupa,

58

potopljenih ili prljavih kaldrmi i otvorenih kanalizacija. Pronašla je gnezdo od ljubičica, ušuškan pored korena jednog javora; mahovinu, nežnu i mladu, u blizini potoka. Jednog dana je otišla daleko u brda, uživajući u radosti, što je bila potpuno sama.

Upoznala je Boggina, smežuranog baštovana. Voleo je da joj otkriva biljke u svojoj bašti ili da razgovaraju o cveću, koje samo što je počelo da cveta. Imenovao joj je drveće koje je okruživalo kuću, često se ponavljajući, ili zastajkućući u sred razgovora. Ali, Noelle to nije smetalo, osećala se prijatno uz njega.

Kada bi se vraćala u kuću, ušla bi kroz kuhinju, kao mera predstrožnosti od bilo kakvog susreta sa sve većim brojem komšija, koji su se probijali na pragu Pealoeovih. Kao što je Constance predvidela, priča o neobičnoj gošći brzo se proširila selom, i rivalsto, ko će prvi spaziti mladu Engleskinju, odraslu u Indiji, raslo je iz dana u dan. Uprkos saopštenju da se njena gošća oporavlja i da nije dovoljno jaka, da bi primala posetioce, Constancini poznavaloci su nastavili da stižu s ovim ili onim izgovorom.

Dakle, tokom kasnih popodneva, kada je bilo najverovatnije da će se pojaviti, Noelle je storila naviku da se sakrije u biblioteci, gde bi joj služavka donela mleko i velikodućan sendvič.

Ponekad bi vežbala pisanje, ali bi češće pretraživala knjige, koje su je fascinirale.

Uveče bi se Noelle izvinula i povukla u svoju sobu i Robinsonu Crusoeu. Sada je već prepoznavala mnoge kračće reči; međutim, duže reči su je i dalje zbunjivale. Ona bi ih polako izgovarala, ali kada bi završila sa rečenicom, shvatila bi da je bila previše koncentrisana na čitanje jedne reči, da bi izgubila svaki osećaj njenog značenja. Tako da bi počinjala iznova: „Rođen sam 1632. godine u Yorku...“ Jedne večeri, dok je sedela na krevetu, sa Robinsonom Crusoeom otvorenim u krilu, neko je polako zakucao na njena vrata. Bila je to Letty. „Ovde sam kako bih Vam očešljala kosu, gospođice,“ priomrmljala je, zureći u svoje cipele.

Noelle se iznenadila. „Zašto želiš da me očešljaš?“ „Gospođa Peale mi je rekla da Vas očešljam svake noći,“ odgovori joj ravnodušno. „Pa, možeš reći gospođi Peale, da se ja sama češljam.“ Noelle je bila ozlojeđena; bila je kooperativna koliko god je mogla, s obzirom da ju je Constance podučavala, ali je ovo, bilo previše. Nije želela da je češljaju i lickaju kao obučeno kučence.

Prvi put, odkad je ušla u sobu, Lettyne teleće oči pogledala su Noelline. „Ne mogu to da uradim, gospođice,“ reče ravnodušno. „Zašto, za ime sveta, ne možeš?“ Letty je izgedala zbunjena tim pitanjem, kao da joj je sama pomisao da ide protiv Constanceine volje, bila toliko strana, kao je bila ne shvatljiva. Konačno je prišla toaletnom stočiću i podigla Noellinu četku i zastala, strpljivo čekajući.

Noelle ogorčeno uzdahnu. „Molim te, reci gospođi Peale, da meni nisu potrebne tvoje usluge.“ Ali, Letty je bila odlučna. Usidrila se na glomaznom francuskom tepihu, mermerna Nike, naoružana četkom za kosu. „Gospođa Peale je rekla da Vas očešljam svake večeri,“ flegmatično je ponovila.

Bilo je izuzetno teško odvratiti Letty od svoje svrhe. Noelle je tiho opsovala, dok se smeštala ispred ogledala.

Letty se bacila na posao. Počela je polako, pažljivo povlačeći četku preko Noelline glave do izrezanih krajeva kose. Kasnije je nastavila energičnije, tako da je Noelle počelo da zuji u glavi. Konačno je završila, a potom je izvadila male makaze iz džepa. Uvežbanom efikasnošću odsekla je oštećenu kosu.

Noelle je uzdahnula dok je proučavala svoj odraz. Istina, njena kosa više nije izgledala kao nepokorna slama, a kovdže su joj se jedva nazirale. Ipak, šišanje ne može da joj promeni ružnu boju šargarepe, koju je svaki dan koji provede u ovoj kući prezirala sve više, jer je u njoj postojalao previše ogledala.

59

Ovi dani bi bili puni mira i zadovoljstva da nije bilo njenih noćnih mora i sve veće verovatnoće da je trudna. Njen odnos s Constancom prerastao je do učtive formalnosti.

Zajedno su provodile vreme na predavanjima i tokom obroka, a inače su izbegavale, jedna drugu.

Noelle je, svakim danom koji je provela u toj lepoj kući, sve više volela. Lutala bi kroz sobe diveći se gracioznim proporcijama nameštaja i prelazila bi rukama preko glatkih kriva od poliranog drveta. Uzimajući u ruke komade kristala, proučavala bi njihovu težinu, a zatim bi ih odnosila do prozora i posmatrala kako se sunčeva svetlost prelama u dugine boje.

Njen raniji život sve više počeo da prerasta u nerealnost, pa je sve češće morala da se podseća, da je njeno prisustvo u beloj, kamenoj kući, bio san.

60

Deveto poglavlje Prošlo je šest nedelja od dana kada je stigla u Sussex. Noelle se probudila i shvatila da njeno telo nije prihvatilo gorko seme, na koje je bila primorana. Oduševljeno je igrala oko plave spavaće sobe, konačno se uhvativši za jedan stup kreveta, ljuljajući se radosno oko svoje ose.

Dok je pričvršćivala podsuknju oko struka, pokušavala je da apsorbuje spoznaju da je slobodna; njena noćna mora je završena. Shvatila je, mogla je da se vrati svom životu, gde je bila poštovana.

Spustivši se na pod, skupila je noge pod bradu i razmišljala je o tome kako će se vratiti svom starom životu. Njeni goli prsti ukopali su se u tepih; odsutno je rukom dotajla mekanu gomilu.

Tako lepa soba, plava i bela, tako mirna i čista. Nedostajaće joj ova soba.

Podigavši ruku s tepiha, Noelle je izrekla veoma grešnu psovku, a zatim je ustala s poda.

Pokušavala je da povrati raniji osećaj sreće, kao kada se oblačila, ali nije joj uspevalo.

Olakšanje što nije u drugom stanju, još ju je držalo, ali joj se javila tuga na pomisao da ode iz te prelepe kuće. Prekasno je shvatila kako bi bilo mnogo bolje da nikada nije živela ovde.

Kako je bedan i očajan bio njen stari život, u poređenju sa ovim.

Prebacila je sivosmeđi šal preko ramena, uzela primerak Robinsona Crusoea i odlučila je da sedne u baštu, dok ne dođe vreme za čas. Bilo joj je potrebno da sredi svoje misli.

Osećaj hladnoće je visio u jutarnjem vazduhu, kada je izašla iz kuće. Zurila je u sve oko sebe: u zid od cigli, fontanu sa kamenim kupidonom, i najzad je sebi morala da prizna, da nije želela sve to da napusti. Bila je uhvaćena u zamku ove kuće i onoga što je ona predstavljala.

To je bilo kao da je dozvolila da bace mrežu preko nje, u noć kad je stigla. Ona je izgledala kao nevažna, delikatna, krhka stvar, kao da ju je lako zbaciti. Sada, kada je bilo prekasno, otkrila je da nije mogla tako jednostavno da je se oslobodi; njena tanka vlakna su bila jaka i neraskidivo utkana.

Sela je na ivicu fontane, potopila ruku u ledenu vodu, pokušavajući da razume promene u njoj, do kojih je došlo u proteklih nekoliko nedelja. Setila se vožnje u kočiji koje su je dovezle ovde i svečanog zaveta da se lično osveti Quinnu Copelandu. Šta je s tim zavetom sada? Zar ju je toliko smekšao novi život, da je na nju zaboravila? Zar joj je to luksuz učinio – izbrusio je njenu volju, napravio ju je mekom i ranjivom, nesposobnu da se bori protiv neljubljenog?

Ne! Svaki deo nje je to poricao. Možda je sada bila previše ranjiva, ali je njena mržnja prema Quinnu Copelandu gorela i danas, baš kao i te noći kada je bio nasilan prema njoj. Iako je znala, da nije bila ništa bliže svojoj osveti kao i te noći, znala je, sa jezivom sigurnošću, da će doći dan kada će ispuniti svoje obećanje.

Osetivši se nešto bolje, ustala je sa fontane i počela da luta po bašti, uživajući, jer će joj to, možda, biti poslednji put. Zemlja je mirisala bogato i plodno, kada je počela da se zagreva, i ona se okrenula ka suncu. „Oh, tu si.“ Constance je ušla u baštu. „Pošto je tako prijatno jutros, hajde da ugodimo sebi i ovde održimo predavanje. Bog zna, da treba da uživamo sada, jer će, gotovo sigurno, pasti kiša, pre kraja dana.“ Sevši na kamenu klupu, dala je nekoliko listova papira Noelle. „Zašto ne počneš sa listom na vrhu? Učiš tako brzo, da ne vidim razlog da počneš s pregledom jednostavnijih reči.“ Noelle je pogledala papire koje joj je Constance pružila, ali umesto da ih uzme, otišla je do fontane da uzme primerak Robinsona Crusoea, kojeg je ranije položila na šljunak. „Ako vam ne smeta, gospođo Peale, želela bih da ovo pročitam umesto toga.“ Constance blago nakrivi glavu. „Dakle,“ rekla je tiho, „dogodilo se.“ Noelle se osmehnu i ispravi leđa ponosno, a zatim se smesti pored Constance. Otvorila je pohabanu knjigu, i počela je stidljivo da čita.

Rođen sam 1632. godine u Yorku, iz dobre sam porodice, iako ne u ovoj zemlji, jer se moj otac kao stranac u Bremenu, prvo nastanio u Hull...

61

Što je više čitala, sticala je samopouzdanje i reči si joj dolazile mnogo lakše. Ponekad bi posrnula; ponekad bi naglasila samoglasnik duže nego što je potrebno ili bi ispustila suglasnik, ali je do kraja prvog poglavlja bilo očigledno da Noelle može da čita.

Kada je završila, podigla je pogled i susrela oči njene učiteljice pune zadovoljstva. Constance ju je gledala s neotkrivenim ponosom, sa širokim osmehom na licu. „Noelle, ti si neverovatna mlada žena. Treba da budeš veoma ponosna.“ „Kao i ti, Constance.“ Noelle je poskočila čuvši nepoželjan glas i okrenula se kako bi videla Simona Copelanda kako iskoračuje iz duboke senke pored kuće. Hodao je prema njima laganim korakom, figura komandanta, koja se dobro uklopila u tamno braon kaput, pantalone prljavožute boje i prsluk boje senfa. „Simone!“ Constance uzviknu ustavši naglo sa svog mesta. „Nisi mi rekao da ćeš doći.“ Dve bledo ružičaste pegice pojavile su joj se na jagodicama. „Bio sam u blizini,“ rekao je, a njegov američki akcenat, zvučao je kao da ne pripada engleskoj bašti. „Proveo sam noć kod Lloyda Grahama u Hightowersu i pomislio sam da svratim da vidim dokle ste stigle, pre nego što se vratim u London. Vidim da se dosta dobro snalazite.“ Njegove oči su polako uočavale promene koje su odmor i dobra hrana učinili Noellinom izgledu. Njeno telo je i dalje izgledalo bolno mršavo, posebno u gnusnoj prevelikoj haljini koju je nosila, ali je njeno live izgubilo izgladneli izgled. „Izvinjavam se što se nisam najavio, ali odlučio sam da dodjem u poslednjem minutu. Nisam imao vremena da vam pošaljem ni reč. U stvari, nadao sam se da ću vas iznenaditi.“ Ponovo je vratio pogled na Noelle. „Ali izgleda da je bilo suđeno da ja budem taj koji će se iznenaditi. Dakle, sada znaš da čitaš.“ „Gospođa Peale je bila veoma ljubazna da me nauči.“ Držala je ton pod kontrolom, baš kao što joj je Constance naložila.

Simon je svojoj poslovnoj partnerki uputio osmeh divljenja. „Ti si stvarno uzor, Connie.

Postoji li nešto što ti ne radiš dobro?“ Constance kiselo odgovori. „Ja nisam uzor, Simone. Već sam znala da čitam. Noelle je ta kojoj se treba diviti. Ona je veoma odlučna mlada žena.“ „Shvatam. Dakle, Noelle, s obzirom da sada znaš da čitaš, šta je sledeće? Slikanje? Muzika?“ onda, pogledavši njenu odvratnu haljinu, doda, „Moda?“ Rezignirana, Noelle ustade iz svog mesta i suoči se sa oboje. „Ništa nije sledeće. Vraćam se u London.“ Simonove reči ostale su nečujne, na cCnstancein snažan protest. „Ali, Noelle, imali smo dogovor.“ „Da, jesmo. I ja sam svoj deo ispunila,“ odgovorila je odlučno, držeći svoje zaraćene emocije pod kontrolom.

Odjednom, razumevenje osvanu na Constanceinom licu. „Otkrila si da nisi trudna.“ Noelle klimnu glavom, jer nije verovala sebi ako progovori. Nikada, ni jednom od njih dvoje, ne bi dopustila da vide, koliko ju je mučila odluka o odlasku. „Kada si to otkrila?“ „Ovog jutra.“ Čak iako se osećala bedno, Noelle je morala da potisne osmeh kada je videla da se Simon zacrveneo zbog te intimne diskusije i okrenuo oči ka zemlji. „I tako, danas si odlučila da mi čitaš Robinsona Crusoea, jer si verovala da će to biti tvoj poslednji čas.“ „Ne, ’verovala’, gospođo Peale. To je bio moj poslednji čas.“ „To je smešno,“ prekinu ih Simon. „Nema razloga da ne nastaviš sa časovima. Želim da ostaneš ovde.“

62

„Ne,“ Noelle uzviknu mnogo oštrije nego što je nameravala. „Složila sam se da ostanem dok ne saznam da li sam trudna. Pa, sad znam da nisam i to je to.“ Constance podiže obrve, uočivši emocije u Noellinom tonu. „Dobrodošla si da ostaneš dokle god želiš.“ „Ne!“ Skupivši maramu, suočila se sa Simonom. „Gospodine Copeland, želim da odem još ovog popodneva ako je moguće. Hoćete li, molim vas, ispoštovati naš dogovor i vratiti me u London?“ Okrenula im je leđa i krenula namerno da korača ka kući, kada ju je Simon uhvatio za rame i okrenula se da se suoči s njegovim besom. „Dođavola, Noelle, nećeš napraviti ni korak dalje dok ne čujem sve o ovome. Šta je, za ime Boga, tako posebno u tvom malom, prljavom životu u Londonu, da si spremna sve ovo da napustiš?“ Besna što ju je dodirivao, a još više na sebe, zato što je toliko želela da zgazi svoj ponos i prihvati da ostane, Noelle se odmakla iz njegovog stiska i počela da besni na njega. „Ne tiče Vas se zašto želim da se vratim svom malom, prljavom životu. To je moj život, i nema nikakve veze sa vama – ili sa vama.“ Noelle je prstom bocnula Constancu.

Simon je svoj gnev uputio Constanci. „O čemu, ona dođavola, govori?“ Za trenutak, Constance je zanemela. Prvo je Noelle uperila prst u nju, a sada Simon viče. To je bilo previše! Glas joj je bio čvrst, pun besa, i izlila je sav gnev, koji je zbog Noelle toliko dugo suzbijala. „Ti, nezahvalna, mala balavice! Kako se usuđuješ da govoriš tako drsko? Biće mi zadovoljstvo da odeš iz moje kuće. Od trenutka kada si stigla bila si nepodnošljiva, odbijala si svaki znak prijateljstva koji sam učinila, drskošću i neprijateljstvom. I sve to bez i najmanje provokacije s moje strane.“ „Oh, bilo je dosta provokacija. Zašto ne možete biti dovoljno iskreni da to priznate?“ A onda je izgovorila reči koje nikada nije želela da izgovori. „Lebdeli ste kroz ovu kuću toliko sigurni u sebe. Vaš novac, vaše vaspitanje, vaše obrazovanje – sve je bilo onako kako je trebalo da bude. Bilo je zaista previše za očekivati od vas da prihvatite džeparoša u vaš dom, zar ne? Oh, ali zaboravila sam, žena u pozadini mora da se sažali na one koji su manje srećni.“ Emocije koje su je gušile, naterale su je da kaže više nego što je želela.

Bilo je nečeg veoma mučnog na njenom licu, što je nateralo Constance da smiri svoj bes i da govori mirnije. „Noelle, grešiš. Oh, često sam mislila da je šteta što nisi imala prednosti koje je, očigledno, trebalo da imaš. Ali sažaljenje? Niko ne može da te sažaljeva. Ti si inteligentna mlada žena, snažnog karaktera i ja mnogo više držim do tih osobina nego do vaspitanja i porodične istorije. Ja nisam takav etilista, kao što ti misliš.“ Odbijajući da sasluša onaj deo sebe, koji joj je rekao da Constance govori od srca, Noelle je odabrala da njene reči tumači kao snishodljive. „Etilista!“ Glas joj je bio ispunjen prezirom. „Kako velike reči bacate pred malog glupog džeparoša. Siromašno, neuko storenje; tako bespomoćno; kakav teret.“ Otrovno je gledala u Constancu. „Pa, ispunili ste svoju dužnost.

Obavili ste prokleto hrišćansko dobročinstvo, tako da se sada, vaša dragocena savest može opustiti.“ „Dosta!“ Simonov glas presekao je mirisan jutarnji vazduh u bašti kao cik bičem. „Neću ti više dozvoliti da zlostavljaš Constancu.“ Nestrpljivo je prošao rukom kroz svoju gustu tamnu kosu. Šta se to dogodilo između ove dve žene snažnih volja, i poremetilo sve njegove planove? „Ne moraš da me braniš, Simone. A sada me izvinite.“ Ni ne pogledavši u Noellinom pravcu, Constance je hodala ka kući, a njene male, vezene papuče proizvodile su meki zvuk krckanja na šljunkovitom putu. Crvendać, koji se mirno sunčao u blizini kuće, odjedanput je odleteo kada su se vrata kuće snažno zatvorila iz nje.

63

Odjednom, Noelle je preplavio stid. Transformisala je bol što odlazi u bes prema Constanci.

Ne bitno koji su joj motivi bili, Constance joj je dala najdragoceniji poklon ikada i Noelle joj je bila veoma dužna. „Gospođo Peale!“ Skupivši svoje suknje, potrčala je prema kući. Glasno opsovavši obe, Simon ih je sledio.

Constance je upravo stigla do podnožja stepeništa, kada ju je Noelle sustigla. „Gospođo Peale, žao mi je. Nikada nisam smela to da kažem. Dugujem Vam toliko, a da Vam nikada neću moći vratiti, a duboko sam Vam zahvalna.

Constance se polako okrenula, znajući koliko je koštalo Noellin ponos da prizna da je pogrešila. „Prihvatam tvoje izvinjenje.“ Slabašno joj je osmešnula. „A sada, moraš mi reći, zašto si bila tako neprijateljski raspoložena prema meni. Postoji razlog, zar ne?“ Zadržavši dah, Simon je gledao kako je Noelle blago klimnula glavom, a zatim je zastala kako bi prikupila svoje misli. Konačno je rekla. „Čula sam vaš razgovor sa gospođom Finch o meni, prvog jutra kad sam stigla.“ „Gospođa Finch? Šta, za ime sveta...?“ Razumevanje je polako osvanulo na Constancinom licu, a sa njim i zapanjenost. Optužbe gospođe Finch... sopstveni pokušaj da umiri njeno povređeno dostojanstvo... „Oh, draga,“ zaplakala je, položivši ruku na Noellinu. „Kakva zbrka. Nije ni čudno što si me tako dugo prezirala.“ „Strpljivo sam čekao, nadajući se, da ako budem dovoljno dugo ćutao, da ću shvatiti, šta se dođavola, ovde događa.“ Simon se umešao. „Ali, izgleda da nijedna od vas dve neće da mi kaže. A sada, tako mi Boga, hoću odgovore.“ Dok im je prilazio, njegove oči su se pretvorile u boju kalaja. „Ne reži tako, Simone. Sve je to užasan nesporazum. Hajdemo sada u salon, tamo ćemo nasamo sve ovo rešiti.“ Pogurala je njih dvoje ispred sebe u veličanstvenu sobu boje zlata i slonovače, a zatim je čvrsto zatvorivši vrata za sobom, započela. „Jutro nakon Noellinog dolaska, Violet Finch je došla kod mene, sva lepršava jer je čula od Letty kako je bila obučena u Londonu i zaključila da sam obezbedila utočište bludnici.

Simone, ti znaš kakav je uvek pobožni snob bila. Takođe, znaš da je najverovatnije najbolja kuvarica u Engleskoj i da je zbog toga, svako malo neki član plemstva želi ukrasti od mene.

Dok je Benjamin bio živ, nisam se brinula da ću je izgubiti. Ona mu je bila potpuno posvećena, što mu je, mogla bih dodati, često izazivalo nevolje.“ Setivši se toga, blago se nasmešila. „Hoćeš li doći do poente?“ Simon nestrpljivo zagrmi.

Constance ga prekorno pogleda, ali nastavi svoju priču. „Od Benjaminove smrti, nekoliko plemkinja je nastavilo potragu za mojom kuvaricom, među njima vojvotkinja od Allsa, koja je zastrašujuća mrzovoljna starica, i po mom mišljenju najgora partija od svih. Što je najgore, ona će insistirati na nošenju tamnobraon boje.“ Simon je pročistio grlo na način koji je Constance mogla protumačiti kao zloslutan. „U svakom slučaju,“ požurila je, „nemam nameru da je izgubim zbog bilo koga, pa kada je gospođa Finch pobesnela zbog Noellinog prisustva u kući, mislila sam da je razumno da igram na njeno saosećanje. Nakon što sam je uverila da Noelle nije bludnica, ubedila sam je, da sam bačena u njenu milost ili nemilost.“ Constance se osmehnu. „To joj se veoma dopalo.

Tada sam predstavila Noelle kao siromašnu i neobrazovanu, kao osobu bez ikakvih mogućnosti. To je, naravno, ono što je Noelle čula. Pustila sam gospođu Finch da dođe do zaključka, da ona i ja, kao savesne žene treba da je prigrlimo u zagrljaj, sve u duhu milosrđa.“ Okrenuvši se ka Noelle, ona se uozbilji. Bilo joj je veoma stalo do tog deteta i žalila je što joj je nanela toliko bola. „Žao mi je, draga moja. To je sigurno najmanje plemenita stvar koju

64

sam uradila, ali ja, priznajem, imam užasnu slabost prema dobroj hrani. Zaista, taj susret je bio beznačajan. A da je bio važan, o tome bih svakako razgovarala sa tobom.“ Noelle je znala da je Constance govorila istinu. Njene predrasude prema privilegovanim klasama bile su njen najveći neprijatelj, a ne ova žena. „Tako se stidim,“ promrmljala je. „Trebalo je da me izbacite još odavno.“ Constance se nasmeja s olakšanjem. „Ni za šta na svetu! Po prvi put u poslednjih nekoliko meseci nisam se budila ujutru pokušavajući da odlučim, kako da ispunim vreme do spavanja.

Samo pomisao na to, koji ćeš trik izvesti za stolom, uspevala je da me zabavi pola dana.“ Noelle je pogledala stariju ženu začuđeno. „Kako možete da se smejete tome? Ono što sam radila je bilo užasno.“ „Apsolutno,“ složila se Constance veselo, a njene zelene oči su plesale. „Nekoliko puta sam poželela da te udavim. Kada si prvi put uzela činiju za supu i pila iz nje, plašila sam se da ću dobiti napad.“ Posmatrajuci Constanceino lice ispunjeno zadovoljstvom, Noelle se divila tome koliko je procvetala. „Vi ste izuzetna žena, gospođo Peale. Zaista sam Vas loše procenila.

Constance mahnu rukom, kao znak otpuštanja. „Neću više ništa da čujem o tome. Obe smo pogrešile. Sad, ne znam za vas dvoje, ali, meni je preko potrebna šolja čaja.“ Pozvonila je malim srebrnim zvonom, a zatim se smestila na mali otoman, povukavši Noelle do sebe. „Nego, reci mi Noelle, šta želiš da čitaš, kada završiš Robinsona Crusoea?“ Iako je Noelle znala koliko je malo verovatno da će imati pristup knjigama koje je tek trebala da otkrije, ozbiljno je razmišljala o Constanceinom pitanju. „Molièrova dela, mislim.“ Dve žene su se uskoro udubile u razgovoru. Dolazak sobarice naterao ih je da uspore, ali kada su njihove šolje bile pune, ponovo su započele. Noelle je bombardovala Constancu pitanjima o knjigama iz Benjaminove biblioteke, a Constance joj je strpljivo odgovarala na pitanja.

Simon je zaboravljen, stajao u uglu sobe. Iako je još uvek bilo jutro, sipao je dosta rakije i seo, čekajući i proučavajući dve žene dok je palio svoju lulu. Constancina kestenjasta gusta kosa odmarala se u blizini Noellinih ošišanih lokni. Tako visoka i ponosna podsetila ga je na mladu lavicu. Možda, samo možda, će se njegovo kockanje isplatiti. Da samo nije toliko neprivlačna, jer je imala takav duh, koji bi mogao da obmane njegovog divljeg sina.

Oprezno, Simone, upozoravao je samog sebe. Još uvek treba da je uverimo da ostane. On izvadi lulu iz usta. Kada je ispustio dah, oblak dima je kružio oko njegove lepe glave kada je progovorio. „Noelle, tvoj tvrdoglavi ponos gotovo ti je upropastio šansu za dobar život. Da li ćeš dozvoliti da se to desi opet?“ Iako je Noelle još uvek apsorbovala razgovor koji je vodila sa Constancom, ona je odmah znala na šta je mislio. „Gospodine Copeland, ne mogu prihvatiti milostinju ni od jedno od vas dvoje. Morate razumeti, da sve što sam ikada imala, je moj ponos.“ „Gluposti! Kako to može biti milosrđe? Proteklih nedenja ispitivao sam tu budalu, Toma Sullyja i imao sam konsultacije sa nekoliko advokata. Ne može se ništa učiniti, kako bi se poništio vaš brak.“ Nije izrekao da on ništa ne bi uradio, čak i da je mogao. „Bez obzira da li ti se to sviđa ili ne, ti si zakonski vezana za mog sina, tako da se to teško može nazvati milosrđem.“ Noelle tvrdoglavo odmahnu glavom. „Brinem o samoj sebi još od svoje desete godine, pa ću i nastaviti.“ Pokušavala je da ih navede da je razumeju. „Kada nemate hranu, odeću i čisto telo, druge stvari postaju važne, kao što su hrabrost, ponos.“ „Ti govoriš o tvom ponosu,“ uzvrati Simon, prilazeći joj, „a šta je s mojim? Nije mi dozvoljeno da brinem o supruzi svog sina?“ To je bio argument koji je Noelle razumela. Nije postojao način da se čovek kao što je Simon Copeland odvrati od onoga što je doživljavao kao svoju odgovornost. Njegov ponos je jak, kao i njen.

65

Ustavši s mesta gde je sedela pored Constance, odlučno je podigla je bradu. „Postoji nešto što treba da znate, gospodine Copeland. Moja osećanja prema vašem sinu se nisu promenila. Štaviše, još su jača. Mrzim ga, i nateraću ga da plati za ono što mi je učinio. Ne znam kako, ali platiće mi.“ „Pošteno upozorenje,“ reče Simon lako, „ali neću nimalo promeniti mišljenje. Ti si sada moja odgovornost i ja ću se brinuti o tebi.“ Počelo je da se zatvara rastojanje među njima.

Impulsivno, Noelle je svojom brzom rukom ispod svoje suknje izvadila nož, približivši njegovu oštricu na samo nekoliko centimetara od Simonovih grudi. Iza nje, Constance glasno jeknu. Simon je prebledeo. „Ja sam ova vrsta žene, gospodine Copeland. Vrsta žene koju želite da gospođa Peale prihvati u svoj dom. Nosila sam ovo pričvršćeno za svoje telo odkad sam stigla. Ukrala sam ga iz vaše kuhinje, jer je vaš sin uzeo moj. Nimalo mi nije smetalo da ukradem vaš nož. Osetila sam da je to moja dužnost.“ Spustila je oružje sa strane. „Ali, ono što mi vi nudite nisam zaradila, a ja ne uzimam ono što ne zaradim.“ „U redu, onda! Možeš, dođavola, da zaradiš,“ zareža Simon, dok mi je lice prekrilo maska besa. „Ostaćeš ovde sa gospođom Peale godinu dana. I više, ukoliko bude potrebno. Onda ćeš zauzeti svoje mesto u Londonu, kao moja rođaka i moja domaćica. Davaću ti velikodušnu platu, od koje ćeš ti, plaćati gospođi Peale mesečnu sumu, koja će pokrivati tvoje troškove kod nje. Takođe ćeš morati da plaćaš sopstvenu odeću, i upozoravam te, očekujem od tebe da se oblačiš dobro, kao bilo koja žena u Londonu. Do isteka godine, moraćeš biti dobro upućena u literaturu, istoriju i trenutna događanja. Moraćeš da naučiš da se obučeš, poslužiš čaj, vodiš uljudnu konverzaciju. I, tako mi Boga, ukoliko ne naučiš da obavljas sve te stvari u roku od godinu dana, baciću te nazad na ulicu i svaki pozornik u Londonu će te posmatrati, čekajući da zavučeš ruku u nečiju džep. Pa, hoće li to zadovoljiti tvoj prokleti ponos?“ U sobi se osećala tišina dok su njih dvoje zurili jedno u drugo. Constance je zadržala dah.

Noelle je izgledala toliko besno, da je Constance samo čekala taj zastrašujući momenat kada će devojka ponovo podići nož koji je držala sa strane. Čuo se prigušeni zvuk lupanja, daleko niže, u kuhinji... grana koja je udarala o prozorsko okno... onda je Noelle zabacila glavu unazad i nasmejala se tako veselo, da je Constance zatvorila oči, i ispustila duboki uzdah. „To će veoma zadovoljiti moj ponos, gospodine Copeland. Rado ću prihvatiti vašu ponudu.“ Okrenuvši leđa Simonu, prišla je Constanci i kleknula na pod ispred nje. „Hoćete li me prihvatiti na godinu dana, gospođo Peale, i nastaviti da me podučavate?“ „Biće mi zadovoljstvo, draga moja.“ Constance je rukom posegnula ka Noellinoj glavi, i nežno prešla preko njene slamnate kose, koja joj je padala preko sitnog lica. „Naravno, pod uslovom da me zoveš Constance i da prestaneš da nosiš to prostačko oružje pričvršćeno na svom telu. Zaista, Noelle, skratila si mi život za godinu dana najmanje, kada si ga uperila ka Simonu.“ Constance se zgrozila, prisećajući se.

Noelle se vragolasto isceri. „Najrazumniji predlog. Znate koliko sam loše naravi ispoljila kada ste mi zamerali kako pišem. Možda ću se zaboraviti i uperiti ga ka Vama.“ Constancin izraz negodovanja donekle su kvarile iskrice u njenim zelenim očima. „Sada ćemo te izvinuti kako bi otišla u svoju sobu da ga skloniš. U suprotnom, neću moći da pojedem ni zalogaj, a gospođa Finch je napravila tortu sa orasima.“ Noelle klimnu glavom i oboma se nasmeši, a zatim izađe iz sobe.

Simon trijumfalno udari psenicom o dlan. „Kakva će supruga ona postati Quinnu! Angažuj joj tutora odmah. I neka tvoj krojač dođe uskoro, Connie. Ne želim da Noelle više nosi te krpe.

Nežne boje, mislim, ali bez volana. Neće joj trebati. I za Boga miloga, učini nešto sa tom kosom!“ Constance je skočila sa svog sedište. „Prevršio si svaku meru, Simone. Ne naređuj mi. Kada sam prihvatila Noelle, mislila sam da smo se razumeli da se nećeš mešati.“

66

„Mešati? Tako to zoveš?“ Lice mu je nastanila povređenost i nevinost, da bi se Constance mogla zabaviti, da je nisu toliko nervirali njegovi oholi maniri. „Dao si mi odršene ruke,“ hladno ga je podsetila, „i rekao si da se nećeš mešati u moje odluke. Ipak, sada odlučuješ o njenoj garderobi, podučavanju...“ „Dođavola, Constance!“ „I pripazi na taj tvoj vulgaran jezik u mom prisustvu,“ odbrusila mu je. „Dakle, sad sam i vulgaran?“ S obzirom na sve njihove ujede neprijateljstva, on je prešao preko sobe, ka njoj. Za trenutak je pomislila da će je srušiti, ali se zaustavio na samo nekoliko centimetara od nje. „Koliko ja vidim, prokleto si srećna, što sam se pojavio. Mogli smo je izgubiti zbog te stvari sa gospođom Finch. Znaš, nakon što sam te video sa njom, počeo sam da se pitam da li je tvoja lojalnost lažna. Pitao sam te da je primiš kod sebe, kako bi se ona i Quinn ujedinili jednog dana, ali iz onoga što sam upravo video, pitam se da li si prvo lojalna Noelle, pa tek onda Quinnu. Ili možda na ovaj način, želiš da umanjiš svoju dosadu.“ „To nije istina i ti to znaš. Ništa me ne bi više usrećilo od toga da vidim Quinna i Noelle zajedno, ali to se neće dogoditi pod tvojim uslovima, bez njenog znanja. Ona je ljudsko biće i zaslužuje da sam izabere.“ „Da li to znači da ćeš prekršiti reč i reći joj moj plan?“ Njegov glas je bio tih i preteći. „Jer, ako je to ono na šta misliš, imaćeš na savesti budućnost te devojke do kraja života. Misliš li da će ostati ovde i jedan trenutak pod tim okolnostima?“ Constance je osetila da se njen bes gasi. Umorno se sručila u malu stolicu pored prozora. „Ne.“ Odmahnula je glavom. „Naravno da neće ostati.“ U sobi je postalo veoma tiho. Nešto se u Simonu uzburkalo. Ona je izgledala tako krhka i nesrećna, nimalo nije izgledala kao samouverena žena, koju je navikao da vidi. Odjednom se osetio kao oholi siledžija. „Šta planiraš da uradiš, Constance?“ na kraju je tiho upitao. „Karte su se složile i to sve zahvaljujući tebi. Izgleda da je to tvoja igra.“ Zatim joj je prišao i stavio joj ruku pod bradu.

Nagnuvši se, pogledao ju je gotovo nežno. „Ne okreći mi leđa sada, Connie.“ Constance se osetila kao da su potresi prošli njenim telom. Njegove usne su bile tako blizu.

Da li bi njihov ukus bio sladak? Njeno telo bilo je puno čežnje za intimnim dodirom. Želelo je da se golo topi uz njegovo, da se savija i prinosi. Zamišljala ga je kako je miluje, kako priljubljuje svoje usne uz njen vrat, pomera ih nadole ka njenim grudima. Ludela je za njegovim dodirom, dok mu se otvarala... „Connie, jesi li dobro?“ Vratila se nazad u realnost i videla njegov zabrinuti pogled. Isuse Hriste! Šta joj se to dogodilo? „Naravno da jesam.“ Ljutito ga je pljesnula po ruci i progurala se pored njega, ka vratima. „Ne želim da Noelle pomisli da nešto nije u redu, tako da očekujem da ručaš sa nama u jedan sat, ali želim da odeš iz ove kuće odmah posle toga. Obavestiću te šta planiram pre nego što odeš.“ Kako je stavila ruku na kvaku, njegov glas ju je izazvao. „Ti si hladna riba, Connie.“ U svojoj sobi, Noelle je odložila nož pod neke podsuknje u svom ormaru. Dok je zatvarala fioku njene mislili su se vrtele u potpunoj zbrci ideja, osećanja, sumnji. To je bilo izuzetno jutro.

Bacivši se na krevet, spustila je lakat na gladak cilindar od mahagonija koji je činio uzglavlje, i pokušavala je da zamisli šta će joj doneti sledeća godina. Obuzele su je sumnje. Da li će moći da nauči sve što Simon očekuje od nje, u tako kratkom vremenskom periodu? Iako njegovu pretnju, da će je baciti na ulicu, nije uzela za ozbiljno, ona sebi nije smela da dozvoli

67

da ne uspe. Ona će zaraditi svaku četvrtinu penija plate, koju će joj isplatiti. Ako treba da postane njegova domaćica, ona će biti najbolja domaćica u Londonu!

Po prvi put od noći kada je bila silovana, njen san o osveti je bio više od senovitog spektra.

Izgledi su se naglo poboljšali, a čupavi mali džeparoš, smestila se pored bogatog i moćnog čoveka, tako da sve to više nije bila apsurdan ideja.

Osim, što nije mali džeparoš izjednačio rezultat. To je bila sofisticirana, obrazovana žena, veoma važna zato što je posedovala znanje koje će omogućiti džeparošu da preživi dugo na brutalnim ulicama Londona!

Skočila je sa kreveta, Uskoro će biti vreme ručku, a njena haljina je bila beznadežno zgužvana. Ona, sasvim sigurno, ne može ovakva da se pojavi u trpezariji Sat u hodniku otkucao je jedan, umila se i očešljala, a zatim stigla do dna stepenica.

Constance je razgovarala sa Simonom ispred vrata trpezarije. „... za mene. Nisam zadovoljna time, ali ne vidim drugi način.“ Noelle je primetila da je Simon bio krut. „Nećeš zažaliti, Connie, obećavam ti to.“ „Ne obećavaj stvari nad kojima nemaš kontrolu, Simone.“ Izgledala je kao da je želela da kaže još nešto, ali je onda ugledala Noelle. „Zdravo, draga.

Gospođa Finch je nadmašila samu sebe ovo popodne.“ Uzevši Noelle za ruku, započela je tako zabavan razgovor, da je Noelle ubrzo zaboravila zbunjujuće reči koje je čula.

68

Deseto poglavlje Constance nije odmah pozvala svog krojača. Umesto toga, ona je spokojno kupila nekoliko čipkanih kapa i nekoliko jednostavnih pamučnih haljina, koje su zamenile neatraktivne haljine koje je Noelle već nosila. Svakog novog dana, Constance je otkrivala nove promene na Noelle, i sada je trebalo dati tom krhkom telu devojčice šansu da se izleči, pre nego što bude pravilno opremljeno.

Vreme je ugodno prolazilo. One su i dalje imale časove ujutru; popodne bi Noelle dremala i šetala. Tokom dana je konzumirala neverovatne količine hrane gospođe Finch i jela je sa takvim uživanjem da je kuvarica uskoro zaboravila da je ikada bila protiv prisustva mlade devojke u kući.

Noelle i Constance su svako veče provodile opuštajući se posle večere uz čašicu šerija.

Constance je pričala Noelle o svom devojaštvu, obrazovanju, pa čak i o usamljenosti koju je osetila posle smrti svog muža, a Noelle je pričala o svojoj majci. Nije mogla da joj ispriča sve – neke stvari su počivale suviše duboko – ali je Constance osetila da je mnogo toga ostalo neizrečeno.

Svake večeri Letty je dolazila u njenu sobu i češljala joj kosu. Svetlost lampe je sve više počela da ističe tople, zlatno-braon pramenove rastuće, zdrave kose. Sa čestim pranjem i uz pomoć Lettynih srebrnih makaza, svetle nijanse boje šargarepe bile su sve manje i manje primetne.

Noellin osamnaesti rođendan je došao i prošao. Dobila je prelep primerak knjige Jane Austen „Ponos i predrasude“ od Constance, a od Simona zlatni medaljon sa porukom koja je izražavala žaljenje zato što nije bio u mogućnosti da bude sa njom.

Dani su postajali sve topliji, a Noelle je shvatila da u poslednje vreme drema znatno manje i da njeno telo dobija snagu. Jednog toplog junskog popodneva, bila je u bašti uživajući uz svoju novu knjigu, kada je Constance izašla i pridružila joj se, držeći šal svojim optočenim prstima. „Stavi ovo oko ramena, draga. Ne želim da se prehladiš.“ Noelle je uzela šal, i nežno pogledala Constancu. „Razmazili ste me, znate.“ „Svašta! Uživam da vodim računa o tebi.“ Posegnula je rukom i lagano pogladila Noelle po obrazu. „Da li si se u poslednje vreme pogledala u ogledalu?“ „Ne volim ogledala mnogo.“ „Možda bi trebalo da im daš još jednu šansu.“ Constance se osmehnu zagonetno.

Te noći, Noelle se setila Constancine čudne izjave dok se spremala za krevet. Impulsivno je stala ispred ogledala, koje je tako studiozno izbegavala.

Bilo je kao da je ugledala stranca.

Prvo što joj je privuklo pažnju bile su njene oči. Više nisu bile prigušene siromaštvom, nisu imale ljubičaste senke, gotovo kao da su odskakale od njenog lica – lepa, svetla, žutosmeđa, kao blistavi topaz na njenoj glatkoj koži. Začuđeno je podigla je ruku, i nežno je kliznula vrhom svog prsta, duž linije njene nežne vilice. Nagnula je glavu u stranu i pogladila svoj obraz i glatko prostranstvo svog čela. Lice joj je i dalje bilo sićušno, ali sada zbog mršave strukture svojih ostiju, a ne zbog siromaštva. Da, još uvek je bila malo bleda. Na nekim mestima, koža joj je izgledala kao da se previše protezala. Ali, dragi Bože, razlika! Delikatno izrezbareno, fino oblikovano, lice u ogledalu stajalo je, neverovatno, na pragu velike lepote.

Oči su joj odletele ka kosi. Uvijala se u sjajnom oreolu oko glave, samo se na krajevima zadržao trag narandžaste boje; ostalo je bila bogata, zlatno-braon kosa, baš kao med. Bilo je kao da je neko drugi zauzeo njeno mesto ispred ogledala.

Drhtavim prstima skinula je svoje podsuknje, a zatim i tanku podkošulju, tako da je stajala gola. Tu su se, čelične čeljusti siromaštva, držale mnogo čvršće, ali je poboljšanje i dalje bilo neverovatno.

69

Njene duge noge sada su bile lepo oblikovane, a mišiću su sami počeli da se oblikuju. Iako su joj rebra i dalje bila vidljiva, više joj nije bilo svako rebro snažno istaknuto, niti su njeni kukovi štrčali u oštrim uglovima. Sumnjala je da će ikada razviti moderno istaknutu zadnjicu i zaobljen stomak, tako da bi oduševila slikara ili vajara, ali je makar izgledala zdravo. Onda je počela da ispituje grudi. Visoke i pune, ponosno su se isticale na njenom telu, bradavica boje crvenog korala.

Intenzivno je posmatrala svoj odraz, u potrazi za istinom u njemu, bez njenih oblačnih predrasuda. Njeno staro „ja“ je nestalo. Niko ko bi je sada video ne bi u ovoj finoći prepoznao otcanog džeparoša iz Sohoa.

Obećavajući odraz u ogledalu ju je zapanjio.

Nekoliko nedelja kasnije, sama Scheherazade se ne bi osećala kao da tu ne pripada, lutajući po Constanceinoj dnevnoj sobi, jer je izgledala kao da je iz Arapskih noći. Prozirni materijali i egzotična svila ležali su pored šarenog muslina i tafta, koji su blistali poput plemenitih dragulja. Veze svake moderne tkanine bile su nasumično razbacane po sobi. Neke su ležale u gomilama; druge su bile ispravljene po dužini preko nameštaja, tepiha, ili preko ruke Madame Renée LaBlanc. „C'est parfait, Madame Peale. S tim prelepim očima, to će biti magnifique, non ?16“ „Ne.“ Constance odmagnu glavom. „Apsolutno ne. Boja je suvišne živahna, a ona još uvek nije ni izašla napolje.“ Uprkos Constanceinoj skolnosti ka mnogobrojnim ogrlicama, njen ukus je bio odličan, i imala je nepogrešivi instinkt za tkanine i krojeve, koji će na Noelle izgledati izuzetno laskavo. „Ah, naravno, zaboravimo to. Elle est tout sophistiqué17, baš kao i njene šarmantne lokne.

Stara carska frizura izgleda na njoj tako sveže i moderno.“ Krojačica je uzela još jednu vezu. „Ova bi, možda, bila bolja.“ Odevena samo u podkošulju, Noelle je stajala na maloj stolici u centru sobe, zahvalna što je ostatak njene kose boje šargarepe pao kao žrtva Lettynih makaza samo noć pre, ostavljajući kratku kapicu lokni. Bila je zadovoljna da bude posmatrač, dok su Constance i Madame LaBlanc razgovarale o njoj. Od ranog jutra su je pomno bockale iz svakog pravca. Brbljiva mala Francuskinja svojom mernom trakom nije propustila nijednu liniju na njenom telu koje je bilo u cvatu.

Noelline oči odlutale su do prozora, gde su kišne kapi udarale o okno. Opet neće moći da prošeta, već drugi dan za redom. Ipak, bilo je nešto prijatnog u tome, da po ovako sumornom danu bude unutra. Mnogo bolje od toga da hvata vlagu smrdljivih sokaka Bow Streeta ili Charing Cross Roada.

Dok se Noelle prisećala, Madame LaBlanc je izdavala naređenja svojim dvema pomoćnicama, puna uvreda, na francuskom jeziku. "Estelle, tu cagnarde, arrange cette chambre. Mariette, apporte- moi la soie verte. Celle-là. Non, tu imbécile, pas la verte, la blanche.18“ Madame LaBlanc je uručila Constance malu vezu bež svile. „Madame Peale, insistiram. Samo ova nijansa za balsku haljinu Mademoiselle Pope.

Constance je ispravila tkaninu, a zatim je pružila Noelle da je dodirne. „Da li ti se dopada?“ „Prelepa je.“ Delikatna svila klizila je niz njene prste kao kišne kapi. „Ne mogu da verujem da je to za mene.“ „Madame LaBlanc je u pravu, to će biti savršeno. Sada, mislim da će biti bolji kružni izrez oko vrata, ali ne veoma nizak...“ 16

Fr. Ovo je savršeno. Prelepo, zar ne?

Fr. Ona je tako sofisticirana.

18 Fr. Estelle, smotanušo, sredi sobu. Mariette, donesi zelenu svilu. Jednu vezu. Ne, idiote, ne zelenu, nego belu.

17

70

„Ali, Madame Peale,“ prekinu je Francuskinja, pošto je počela da obmotava svilu oko Noelle. „Décolleté bi, možda trebao biti malo van ramena, c'est à la mode. Ona je mlada, très belle.

Pokazati malo, nije loše, zar ne?19“ Constance mahne rukama lažnim ogorčenjem. „Ja, u stvari, uopšte ne znam, zašto pokušavam da se raspravljam sa vama. U redu, slažem se sa nižim izrezom oko vrata, ali samo ako bude oivičen razbarušenom čipkom koju ste mi pokazali ranije. To će dati mekoću.“ „Vaš ukus, Madame, je besprekoran, kao i obično.“ Pokoran način na koji je krojačica spustila glavu nije prevario ni Constance ni Noelle, pa su razmenile osmehe. „A sada, ostatak haljine...“ započe Constance, samo da bi bila opet prekinuta. „Sigurna sam da će se Madame složiti da je rukav à la folle20 previše ekstreman.“ Brzim podizanjem obrva Madame LaBlanc je prezrivo odbacila trenutnu modu krajnje predimenzioniranih rukava. „Sigurna sam da biste radije želeli balon rukav sa širokim manžetnama, sa istom razbarušenom čipkom, kao oko vrata.

Ostatak dana, a i veći deo sledećeg, diskusija je nastavljena. Konačno su se Madame LaBlanc i njene pomoćnice zatvorile u sobu za šivenje. Ali za Noelle, to je bio samo početak.

Trgovci su stizali mašući malenim rukavicama i papučama. Kupljeni su brojni šalovi i torbice.

Posle nekoliko dana, jednostavna pamučna bluza proizašla je iz sobe za šivenje, a zatim druga. Noelle ih je naslonila na sebe, i gledala veselo pred ogledalom. Svežanj finog materijala transformisan je u košulje i podsuknje. Bila je gotova lepa haljina za jutro, a zatim i popodnevni ansambl od nabranog prsluka i malog ogrtača.

Dani su prolazili. Stigla je poruka od Simona sa novcem koji je pokrivao prva četiri meseca njene plate. Iznos je bio zaprepašćujući, obračunavši Constanceinu pomoć, troškove kupovine koji su bili u njenu korist, i uprkos protestima svoje domaćice, i poseban iznos kojim je platila svoje životne troškove. Izdvojila je ono malo što je ostalo. Nekako će morati da dostavi taj novac deci. U suprotnom, ona neće naći zadovoljstvo u svojoj novoj odeći. Svilena bež balska haljina je bila završena i pažljivo je visila u njenom ormaru. Pojavio se i tanki ogrtač od muslina. Noellini dani prolazili su kao u snu.

Učitelj kojeg je Constance unajmila se pojavio. Dana, kada joj je bio prvi formalni čas, ušla je u biblioteku i zatekla ga kako rastresito stoji u središtu sobe. Visok i mršav, imao je proređenu kosu boje peska, kao i naočare koju su mu skliznule na koščati nos.

Njegova Adamova jabučica, poskakivala je gore-dole, kada je primetio svoju novu učenicu.

Stajala je opred njim u ogrtaču od muslina boje lavande. Ogrtač joj je bio zavezan ispod grla talasastim trakama ljubičaste boje, baš kao i širok porub. Pojas u boji žitarica istakao je njen uzani struk. Širom otvorenih očiju boje topaza posmatrao je njene kovrdže koje su joj jedva dosezale do ušiju. Oh, zaboga, nikada nije ni pomislio...

Drhtavih ruku počeo je da pretražuje džepove svoje jakne, dok konačno nije izvukao pohabani papir. Kažiprstom je gurnuo naočare na nos, a zatim pogledao u papir. „Tražim gospođicu Pope.“ Glas mu je zvučao kao u nekog pubertetlije. Ponižen, pokušao je ponovo, ali sa malo poboljšanja. „Tražim gospođicu Dorian Pope.“ Noelle potisnu osmeh. „Ja sam Dorian Pope.“ „Pa, ako ste vi g-g-gospođica Pope, mislim da je jedino l-l-logično zaključiti, da sam ja vaš novi u-učitelj. Hteo sam reći, ja sam Percy Hollingsworth, profesor istorije, geografije, političkih nauka i ma-matematike.“ Prisetivši se Constanceinih instrukcija od juče, Noelle je kliznula ka njemu, pružene ruke. „Drago mi je da smo se upoznali, gospodine Hollingsworth,“ pažljivo je rekla.

Naglo pocrvenevši, napravio je korak unazad. Pribravši se, prihvatio je njenu ruku, samo kako bi osetio kako mu kolena opasno klecaju, na dodir njenog toplog tela.

19 20

Fr. Deholte. Takva je moda. Veoma lepa.

Fr. Divlji

71

Noelle je zamenila zanimanje radoznalošću. Zar je zaista tako lako naterati čoveka da se oseća kao budala? To joj je dalo ideju, i to veoma intrigantnu.

Percy Hollingsworth se pokazao kao veoma neuobičajen učitelj. Iako je imao nameru da nastavi da podučava Noelle na uredan i sekvencijalan način, ona ga je mučila i zadirkivala kada joj predavanje nije bilo zanimljivo, te je ubrzo prestao da se trudi i pustio da prirodna radoznalost i pronicljiv um njegove učenice usmeravaju njegova predavanja.

Vraćajući se iz šetnje, njene veličanstvene oči bile su oduševljene lepotom divljeg cveća koje je otkrila, a čas koji je planirao za Antičku Grčku, pretvorio se u predavanje o flori i fauni Engleske unutrašnjosti. Kada bi iz Londona stizale novine, ona bi ih istraživala - kružeći, ističući i zahtevajući objašnjenja.

Saznala je da je Benjamin Peale bio vojvoda od Wellingtona na Quatre-Brasu. Sledećeg jutra je ušla u biblioteku sa šljunkom u ruci i zahtevala je od učitelja da joj predoči bitku kod Waterlooa na tepihu biblioteke. Videvši ih tako neformalno prostrane po podu, dok je prolazila pored biblioteke, Constance je brzo prošla kroz vrata kako bi preuzela odgovornost Napoleonovih glavnih snaga.

Sve u svemu, Percy Hollingsworth i Noelle bili su zadovoljni jedno drugim, a Constance je bila oushićena njima. Bila je daleko od ushićenosti, kada je jednog dana od Simona stigao telegram: Draga moja Constance, upravo sam saznao da je došlo do požara na američkom brodogradilištu. Možda se sećaš da sam ti rekao da je Quinn imao nevolje sa čovekom po imenu Luke Baker, pre nego što je došao u Englesku. Možda je Baker uključen. U ovom trenutku nemam izveštaj o obimu štete, ali, bez obzira, dužnost mi nalaže da se vratim kući najvećom mogućom brzinom.

Sa žaljenjen ostavljam nedovršen posao u kancelariji u Londonu, ali, verujem da razumeš da nemam drugih mogućnosti. Stavio sam £500 na tvoje ime preko računa kompanije, tako da možeš da joj isplaćuješ platu do mog povratka.

Simon Besna na bezličan ton pošaljioca, Constance je bacila pismo u vatru.

Kako su dani prolazili, posetioci su nastavili da pristižu, sve više i više nestrpljivi da vide misterioznu gospođicu Pope, ali je Noelle uvek uspevala da ih izbegne. Na prvi zvuk kotrljanja točkova kočija po šljunku Noelle bi se zatvorila u svoju sobu ili pobegla kroz zadnja vrata do sela.

S Božićem pristigao je još jedan učitelj kako bi je uputio u klavir i pevanje, ali i ples. Bila je mnogo bolja nego što je očekivala. Njen korak je bio lagan i maštovit, i nije prošlo mnogo pošto je prestigla svog učitelja. Svakog dana, Constance ju je upućivala u društvena pravila.

Naučila je da sipa čaj bez prosipanja i jedne kapi, da igra vist i koristi lepezu. Takođe ju je učuila kako da se pravilno predstavi i graciozno napravi kniks.

Noelle je shvatila da je učtivi razgovor bila daleko najteža veština koju je morala da nauči, i to za vreme do kojeg joj je Constance rekla da mora da bude u stanju da ga izvede. Posle nedelju dana, nakon brojnih uboda i zamršenog konca, Noelle je izgovorila svoje najprljavije misli i bacila užasno zlostavljani komad tkanine u vatru, rekavši da će ponovo početi da nosi svoj nož, ako bude bila primorana da opet sašije neki vez. Constance se brzo predala.

Njen napredak tokom podučavanja je bio izuzetan. Iako Percy Hollingsworth nije bio iskusan učitelj, čak je i on priznao da je ona bila izuzetna učenica, veoma oštroumna i izuzetnog pamćenja. Svoje slobodno vreme provodila je ćitajući – proždirući knjige, jednu za drugom.

Moderni pesnici su je osvojili, a ona je volela da čita Constanci njihove pesme naglas. Njen glas je bio nizak, s tragom promuklosti, koji je bio privlačan i čudno ubedljiv. „Chillónski

72

zatvorenik“, "Endymion," "Kubla Khan" – svi su joj šaputali o misterijama i lepotama, a ona bi se izgubila dok ih je čitala. Živela je u svilenoj čauri, i samo u najdubljem jezgru noći izolacija bi je ošamarila i prošlost bi joj se ušunjala. Kada bi je mučili košmari, njih su naseljavali ukleti duhovi koje je ostavila za sobom: deca, stare babe uvelih lica po sokacima, siromaštvo, smrad i ponekad – lice čoveka koji je bio njen muž.

Jednog februarskog dana je proučavala legendu o Agamemnonu, kralju koji je žtrvovao svoju kćerku, Iphigeniu, bogovima, samo kako bi bio ubijen zbog svojih postupaka od ruke svoje žene, Clytemnestre. Kada se spustila noć, iscrpljena je pošla u svoju sobu, znajući da su je košmari vrebali, sa druge strane njene svesti.

Konačno je sela za svoj stočić i pokušala je da sastavi u reči, ono što se mutulo u njoj.

Napisala je: Kalemi mržnje unutar mog srca, prikriveni sunčevom svetlošću, vezani su za moj duh, čekajući kao osvetnička Clytemnestra, kada će neometan i slobodan započeti svoju igru.

Kada je konačno zaspala, postala je žrtva košmara kojih se bojala. Ali, umesto osvetničke Clytemnestre iz njene pesme, ona je bila Iphigenia, žrtvena devica, koja se držala za odore svog bezličnog oca, samo kako bi je odgurnuo i podigao visoko nad oltarom. Kada joj je odeća strgnuta sa tela, osetila je kako se spušta prema oltaru. Ali u njenom snu, nije bio hladni kamen koji se susreo sa njenom golom kožom. To je bila mekoća koja ju je obmotavala, usisavala u svoje dubine i držala njene udove zarobljenim. Bespomoćno je gledala crnomanjastu figuru, koja joj je prilazila i svojim crnim očima ju je gurala u vrišteću masu. A onda je on bio pored nje, bacajući zlatne novčiće na njeno telo. Preko njenih usana, bradavica, stomaka... „Sto funti,“ rekao je podrugljivo, „sto funti za devicu.“ Naglo se probudila dok joj je znoj oblivao telo. Pesma koju je napisala ležala je na tepihu.

Ustavši iz kreveta, pocepala ju je na sitne komade i sahranila njene nreči u pepelu vatre.

73

Jedanaesto poglavlje Gledajući kroz prozor svoje spavaće sobe, Noelle je videla kočiju kako prilazi uz krivudavi put. Oštar nalet aprilskog vetra, bacio se na kočiju i učinio je da se treska, dok se priblizavala kući. Unutar kočije su bile tri osobe koje Noelle, nikada nije srela: gospođu Sydneya Newcombea, njena kćerka, Margaret i njen sin, Robert. Danas, nakon više od godinu dana, otkad je Noelle stigla u belu kamenu kuću, bila je spremna za svoj prvi, preliminarni korak u svetu pomodnog, imajući čaj sa Constancom i Newcombovima. „Priznajem da Mildred Newcombe ne spada među moje omiljene poznanike,“ rekla je Constance kada je uputila poziv, „ali će ona dobro činiti našim potrebama. Ona je toliko obuzeta sopstvenim stavovima, da će retko primetiti bilo šta drugo. Dakle, ako napraviš grešku, ona je nesumnjivo, neće primetiti. Primetila sam da joj je kćerka mnogo slična.“ Naravno, kada je Constance uputila poziv, ona nije znala da je Robert Newcombe, koga nikada nije srela, stigao iz Londona da poseti svoju majku, i da će joj biti danas u pratnji.

Ipak, Noelle je znala da ne može zauvek da se krije. Percy Hollingsworth je otišao prošle nedelje jer je dobio novo radno mesto, a njoj je bilo vreme da iskoristi ono što je naučila.

Odozdo je mogla da čuje Newcombeove dok su izlazili iz kočije. Kako bi ojačala svoje samopouzdanje – počela je mantalno da obrađuje svoja dostignuća: maniri za stolom su joj bili besprekorni, izvanredno igra, svira jednostavnu melodiju na klaviru, govori bez akcenta i gramatika je ne izdaje. Istina, kod matematike i šivenja je doživela promašaje, ali ipak, od dobro vaspitane mlade žene se moglo očekivati da ima neke nedostatke, a zahvaljujući naporima Constance i gospodina Hollingswortha, ona ih je imala malo. Ona je čak postala vešta u vođenju učtivog razgovora, mada ju je frustriralo što je bila ograničena na neinspirativne teme o vremenu ili o novom romanu gospođe Ann Radcliffe, kada bi radije razgovarala o nekim zanimljivijim temama.

Noelle uzdahnu pomislivši kako bi radije učila i kako bi se umotala u biblioteci, čitajući jednu od knjiga sa liste koju joj je Percy ostavio, umesto da stoji ovde pokušavajući da se natera da skupi dovoljno hrabrosti kako bi sišla dole. Prišla je ogledalu kako bi proverila svoju zlatastu kosu. Bila je taman dovoljno dugačka da je obuhvati satenskom trakom, kako bi je odvojila od vrata. Pramenovi lokna su joj su joj bežali i šarmantno okruživali lice. Nevoljko je pokupila šal i prebacila ga preko ramena njene dobro skrojene zelene kašmirske haljine. „Spremna sam, lavovi.“ Žalosno se samoj sebi osmehnula, kada je izašla iz svoje sobe, spremna da uđe u arenu.

Robertu Newcombeu je bilo dosadno. Dođavola! Nikada nije trebalo da dozvoli majci da ga ubedi da pođe danas sa njom. Nije da gospođa Peale nije prijatno iznenađenje, ali čak ni ona nije bila sasvim dovoljna, da nadoknadi prokleto klackanje u kočiji, gde je bio zarobljen, uz neprekidno brbljanje svoje majke i sestre. Prokletstvo! Želeo je da skoči na konja i da jaše do najbliže gostionice radi velikog vrča piva. Kada su se vrata salona otvorila, svaka ozbiljna namera gospodina Newcombea da napusti rezidenciju Pealovih, odmah je nestala. Njen ulazak je bio toliko izuzetan, da je mogao samo bez reči, buljiti u njenu vitku figuru. „Dorian! Uđi, draga moja, i upoznaj naše goste.“ Stvorenje se šarmantno osmehnu, kad ju je gospođa Peale predstavljala njegovoj majci i sestri. Onda je stajala ispred njega, a oči su im bile skoro u istoj ravni. „A ovo je sin gospođe Newcombe. Gospodine Newcombe, moja štićenica, gospođica Pope.“ Pružio joj je ruku i podaraio tako sjajan osmeh, da je gospodin Newcombe jedan trenutak imao poteškoća u pronalaženju svog glasa. „Očaran sam, gospođice Pope,“ uspeo je reći dok dok joj je uzimao ruku i spuštao svoje usne na nju.

74

Margaret Newcombe uputila je bratu ljutiti pogled. O sebi je mislio da je gospodar sveta, jer je dospeo u takve godine da je mogao da ima sopstveni stan u Londonu. Pa, da može sada sebe da vidi, saznao bi da izgleda kao zaljubljeno tele!

Tvrdoglavo se našla na njegovom putu kod je pokušao da se smesti kraj gospođice Pope na mali divan, pa ona sede umesto njega. Ignorisala je besan odsaj koji ju je gađao i ljubomorno je prostudirala mladu ženu koja je sedela kraj nje.

U međuvremenu, gospođa Newcombe je ponosno pokazivala Noelle kitnjastu narukvicu od rubina i dijamanata. „Moj muž je tako velikodušan čovek. Smatrao je da je to najmanje što može da uradi, jer sam u poslednje vreme bila baš bolešljiva. Kažem vam, gospođice Pope, kratak dah je poznat kao prvi znak starosti. Jako me plaši.“ Posmatrajući rumene nijanse ženinog tela, Noelle je pre mislila da boluje od previše usko povezanog korseta, ali ona mudro, nije iznela svoje mišljenje. „Gospođice Pope, razumeo sam da ste većinu svog života proveli u Indiji!“ Gospodin Newcombe je iskoristio blago zatišje, kako bi se uključio u razgovor. „Da, jesam. Do smrti svojih roditelja.“ „Kakva tragedija!“ Gospođa Newcombe žalosno napući usta. Ali njen sin nije želeo da je pusti opet u razgovor tako lako. „Recite mi, kako vam se čini Indija?“ „Jeste li ikada bili u Indiji, gospodine Newcombe?“ Lepotica ga nevino upita. „Ne, nisam bio te sreće.“ „Pa, onda, pustite me da vam ispričam sve o tome.“ Ona mu je uputila takav osmeh, od kojeg su mu kolena klecala. Slušao je u zanosu, njene savršene opise Kašmirskog vazduha i okrutnog siromaštva Kalkute.

Konačno, gospođa Newcombe je odlučila da je dovoljno ćutala. „Recite mi, gospođice Pope, kako vam se čini Engleska, sada kada ste ovde?“ „Mnogo bolje nego što sam očekivala, gospođo Newcombe,“ odgovori joj Noelle. „Ohhh.“ Mildred Newcombe promrmlja taj jedan slog, a zatim uvređeno šmrknu. Ona je bila očigledno nezadovoljna time, da neko ko je toliko dugo živeo među neznabožcima može tako olako da odbaci Njegovo kraljevsko Veličanstvo.

Noelle pogleda u nju svečano, svesna da je njen odgovor ženi nezadovoljavajuć. Nestašni vilenjak ju je iskušavao. „Zapravo, ispalo je baš onako kako sam sanjala – pravi raj, skupi dragi kamen u srebrnom moru. Kada sam prvi put kročila na englesko tlo, pomislila sam, ovo je blagosloveno tlo, ova zemlja, ovo kraljevstvo, ova Engleska!“ Slatko se nasmešila Newcombeovima, a zatim je skromno prekrstila ruke u krilu.

Constance se skoro zagrcnula svojim čajem. Mali đavolak! Citirala im je Richarda II, a to niko od njih nije znao.

Gospođa Newcome je izgledala pomalo zbunjeno. „Sasvim ste u pravu, gospođice Pope,“ slabašno promrmlja. Tajac je zavladao u salonu.

Constance naglo prekinu tišinu. „Recite mi, gospodine Newcombe, uživate li u svom boravku na selu?“ „Veoma.“ Odgovorio je sa mnogo više entuzijazma, nego što bi mogao pola sata ranije. „Na selu je uvek prijatno, iako sam uglavnom sklon životu u gradu. Da li ste već videli znamenitosti Londona, gospođice Pope?“ Noelle je uzela svoju šolju čaja i otpila jedan gutljaj, a onda ga pogleda svojim zlatnim očima preko ivice šolje. „A koje bi to znamenitosti bile, gospodine Newcombe?“ „Pa, Tower of London, Hyde Park, Oxford Street." „Ne,“ odgovorila je, „nisam bila te sreće.“ „Morate mi učinitu tu čast da vam budem vodič kada dođete u posetu,“ apelovao je. „To je lep grad.“

75

„Besmislice!“ Gospođa Newcombe odbrusi. „Lep grad, svakako. Kunem se, ne znam šta ti vidiš u tom mestu, Roberte. Molim se da uskoro dođeš sebi, i smestiš se ovde, gde pripadaš.“ Margaret je sa zadovoljstvom posmatrala, kako lice njenog brata postaje crveno od sramote. „Pa, znaš vrlo dobro šta se dogodilo tvom ocu, samo prošlog meseca kada je bio u Londonu.

Gospođa Newcombe se okrenula ka Constanci i Noelle, lica prekrivenog negodovanjem.

Jadan čovek je ostao praznih džepova dok je šetao kroz Piccadilly.“ Noelline oči su bile širom otvorene, a Constance ju je nelagodno gledala. „Gospođa Newcombe je prinela gornjoj usni čipkanu maramicu, kako bi obrisala graške znoja. „Vidim da ste šokirani gospođice Pope, da se takva stvar mogla dogoditi u našoj civilizovanoj zemlji. Uveravam vas, da je to uobičajeno jedino u Londonu. Grad je pun torbara i prosjaka. Smatram da su najgori oni mali prljavi ulični mangupi, koji uvek umaknu.

Lopovi, svi su oni lopovi!“ „Ulicni mangupi?“ Noelle opasno zafrkta. „Mislite na decu?“ „Deca?“ Ona oholo upita? „Ne znam kako bih ih udostojila takvim opisom. Oni su jedva ljudi, gospođice Pope. A ipak se uvek oslobode. To je sramota. Pa, svaka osoba dobrog statusa ne može da pomogne, ali svi kažu da oni jednostavno ne trebaju da budu na slobodi, gde mogu da pokvare ostale. Bilo bi mnogo bolje da su zaključani u sirotištima ili azilima.

Možda čak i u zatvorima.“ „Da li ste pomislili na mogućnost da ih obese?“ Noelle se umeša podigavši jednu obrvu.

Cak je i Mildred Newcombe bila zapanjena. „Pa, teško da može...“ „Oh, tiho, mama.“ Margaret prasnu. „Zar ne shvataš da te gospođica Pope samo podbada?“ „Zaista, Margaret, ona ne radi tako nešto!“ Gospođa Nawcombe objasni, zvučavši mnogo pozitivnije nego što zaista jeste.

Constance je zaključila da su stvari otišle predaleko. „Niste se razumele, sigurna sam, draga moja. Evo, dopustite mi da vam sipam još jednu šolju čaja. Sada, Margaret moraš mi reći ko ti je sašio ogrtač. Kunem se, ne mogu da se setim kada sam videla toliko ružičastih volana.

Neobično ih je šiti tako na struk.“ Kada im je odvučena pažnja, gospođa Newcombe i njena kćerka započele su entuzijastično da pričaju o računima svojih najnovijih krojačkih kreacija, a gospodin Newcombe je pojeo 4 čokoladna kolača i uzdisao je nad nagibima šarmantnog nosa gospođice Pope.

Sat je konacno otkucao. Stojeći na vratima pored Noelle, Constance je mahala Newcombeovima, koji su odlazili u svojoj kočiji. Nije propustila da vidi tvrdoglavo skupljanje Noelline vilice i laknulo joj je što je ostatak posete prošao bez incidenata. Sa izuzetkom njene opaske o deci, Noelle je bila model gracioznosti. Očigledno je očarala Roberta, koji je čak uspeo da skrene Margaret u razgovoru. Sve u svemu, dobro je prošlo i Constance je bila zadovoljna. Ipak, nije bila u potpunosti sigurna u uspešnost posete, sve dok joj Mildred Newcombe nije prišla i šapnula joj da je neverovatno da neko ko je odrastao u paganskoj zemlji može biti tako šarmantan i dobro vaspitan. „Gospođice Pope, bezobraznice, bila si pravo uživanje.“ Constance nežno zagrli Noelle. „Međutim, sledeći put ću naše posetitelje izabrati pažljivije. Zaista sam zaboravila koliko užasna Mildred može biti.“ „Stvarno, Constance, iznenađujete me.“ Noellin izraz je bio blago prekorevajući. „Ne liči na Vas da loše govorite o nekome ko pati.“ „Pati? O čemu, zaboga, govoriš? Teško da Mildred pati.“ „Možda ne sada,“ reče Noelle dok su joj oči bezazleno sijale, „ali uskoro hoće. Nadam se da cete je videti ujutru kako bi joj vratili ovo. Jadnica, celu noć neće sklopiti ni oka, pitajući se šta se desilo s njom.“ Noelle je spustila u Constancinu ruku narukvicu od dijamanata i rubina koja je pripadala Mildred Newcombe.

76

Priča o poseti Newcombeovih proširila se selom, a dve žene su se našle preplavljene pozivaocima i pozivnicama. Tokom dve nedelje, Noelle je konzumirala bezbroj šolja mlakog čaja i dovoljno lepinja od ribizli da zadovolji svoj proždrljivi apetit. Noelle je otkrila da su većina Constanceinih poznanika bili srdačni ljudi i da razgovor sa njima nije bio naročito inspirativan, ali nije bio ni naročito težak. Takođe je otkrila, da je privukla svojom lepotom sve muškarce koje je upoznala, bilo da su mladi ili stari. Hvalili su njenu lepotu, duhovitost, inteligenciju i skakali su na svaki njen mig.

Kako su nedelje prolazile, počela je da se pograva sa njima, istražujući granice njihovih moći.

Drsko bi flertovala jedan dan, samo da bi svoju nesrećnu žrtvu sledeći dan ignorisala. Ipak, oni su hrlili k njoj, opčinjeni njenom neuobičajenom lepotom.

Constance je donela bolnu odluku, do Noelle mora da počne da prihvata neke od poziva koje je od njih dobila, uprkos činjenici da je ona pravno, udata žena. Ako se to ikada sazna, skandal bi bio poguban, ali Constance je osećala da nema izbora. Mlada žena, lepa kao Noelle, nije mogla biti odstranjena iz muškog društva bez izazivanja sumnji i opasnih pretpostavki.

Constance je posmartala kada je Noelle počela da prihvata pozivnice i pokušavala da se pomiri sa promenama u svom životu. Bila je svesna animoziteta mladih žena u susedstvu upućenih Noelle, i zaista nije mogla da ih krivi previše zbog toga. Izuzetna gospođica Dorian Pope predstavljala je senzaciju, i one nisu bile nimalo zadovoljne da vide svoje omiljene momke toliko rastrojene.

Jednog jutra, Noelle je pronašla Constance u stakleniku, dok je aranžirala ubrano cveće u vazu od crnog bazalta. „Robert Newcombe vrši pritisak na mene da idem s njim na piknik za dve nedelje. Šta ti misliš? Dodala je Constanci dugačak beli cvet. „Ne taj dušo. Daj mi gladiolu.“ Noelle je prosledila Constanci odgovarajući cvet. „Ne vidim zašto ne bi trebalo da prisustvuješ. Robert je drag momak. Ko su pratioci?“ „George i Emma Simpson su se vratili sa medenog meseca i pristali su da nas prate, ako možete da zamislite njih dvoje kao pratioce.“ S prezirom zabaci svoju lepu glavu. „Oni ne bi primetili da munja udari ispred njihovih noseva. Nikada nisam videla nešto tako glupo, nego način na koji pilje jedno u drugo.“ „Oni su zaljubljeni, Noelle. Ne smeš biti toliko cinična.“ „Samo sam realna, Constance. Osim toga, ja stvarno ne verujem u ljubav. To je samo šarmantan izum pesnika.“ „Tu grešiš, draga moja,“ reče Constance lica sakrivenog od Noellinig pogleda, dok se okretala da uzme još jedan cvet. „Ljubav postoji, i magična je.“ Sećanje na taj davni dan u Londonu kada joj je Simon Copeland rekao baš te iste reči, vratilo se Noelle. Brzo, spustila je lagani poljubac na Constancin svetli obraz. „Oprostite mi; ja sam cinik. To je zato što se to meni nikada neće dogoditi.“ Constance je stavila poslednji cvet u vazu, a zatim se povukla nazad kako bi videla konačan ishod. Na kraju je skinula rukavice i obratila pažnju ka Noelle, namrštivši se. „Noelle, sa mnom si više od godinu dana. Simon treba da se vrati u Englesku sledećeg meseca, i uskoro ćeš sa njim otići u London.“ Oklevala je. „Da li si zadovoljna svojim novim životom?“ Noelle raširi oči. „Kako da ne budem? Imam više nego što sam ikada sanjala, a Vi ste bili divni prema meni.“ „Volim što si bila sa mnom, Noelle. Ti si mi kao kćerka koju nikada nisam imala. Ali, u poslednje vreme sam te posmatrala, i moram da priznam da sam zabrinuta.“ „Zbog čega?“ „Primetila sam određenu – u nedostatku bolje reči, nazovimo to – bezosećajnost u tvom stavu prema gospodi koji su toliko očarani tobom. Da je u pitanju bilo koja druga devojka,

77

pretpostavila bih da je neosetljiva na osećanja drugih. Ali, ti nisi plitka osoba, Noelle. To je toliko suprotno od tvog ponašanja. Zašto? Šta se nadaš da ćeš postići?“ Dirnuta dubokom zabrinutošću koju je videla urezanu na Constancinom licu, Noel reče: "Uznemirila sam Vas, zar ne? Žao mi je, Constance. Ne bih Vas povredila nizašta na svetu. U pravu ste, ponašala sam se loše.“ Noelle je pažljivo uokvirila svoje reči. „To je kao da sam glumica, a to mi je bila priprema“ „Priprema za London?“ „Ne, Constance, priprema za Quinna Copelanda.“ „Quinna?“ „Dokle god nastavljam kontakt sa njegovim ocem, shvatam, takođe, da činim sebe dostupnom njemu. Pretpostavljam da sam testirala svoje nove moći. Da saznam koje su i kako da ih koristim. Ako ga opet sretnem, moram biti spremna.“ Constance svojom rukom preklopi Noellinu. „Ne znaš kako me uzrujava kad tako pričaš. To što je Quinn uradio je neoprostivo, ali moraš prestati sa tim budalastim mislima o osveti.

Noelle, poznajem Quinna od kad je bio dete. Veoma brinem za njega, ali te upozoravam, on je opasan neprijatelj.“ „Potcenila sam ga jednom, Constance. To se neće dogoditi ponovo.“ „Noelle, ne pokušavaj da se poigravaš njime, kao što to činiš sa ostalima.“ Noelle spusti malenu ruku na Constancin obraz. „Znam da mi mislite dobro, Constance, ali moram svoj život da živim na svoj način. Molim Vas, ne brinite se. Mogu da brinem o sebi.“ Sa ohrabrujućim osmehom, napustila je staklenik.

Constance tužno odmahnu glavom. „Taj tvoj ponos, Noelle, biće tvoja propast.“

78

Dvanaesto poglavlje Tri jutra kasnije, koverta je ležala na Constancinom poslužavniku sa doručkom, pored njene šolje sa čokoladom. Bilo je adresirano na nju, Simonovim poznatim rukopisom. Constance ga otvori, a zatim su joj oči preletale preko jedne strane.

Draga moja Constance, Sinoć sam se vratio na Northridge Square. Postoje neke stvari koje zahtevaju moju pažnju, ali se nadam da ću biti slobodan da otputujem za Sussex u petak, jer sam veoma nestrpljiv da vidim tebe i N. Ako mi ništa ne odgovoriš, pretpostaviću da je to u redu.

Simon Constance je osetila određenu slabost koja ju je preplavila. Ruke su joj blago drhtale dok je vraćala Simonovu poruku u kovertu. To je bilo samo uzbuđenje, govorila je sebi, jer nikada nije obavestila Simona o Noellinoj zapanjujućoj promeni, želeći da je sam vidi. Sada je bila nestrpljiva da vidi Simonovu reakciju kada upozna svoju prelepu snaju.

Kada je Noelle saznala da će Simon stići na dan piknika, bila je spremna da gospodinu Newcombeu pošalje poruku, da mu kaže da je došlo do promene planova, i da bi bilo nemoguće za nju da prisustvuje. Ali, Constance nije htela ni da čuje za to. „Ne postoji ni jedan razlog da otkažeš piknik, Noelle. Sumnjam da će Simon stići pre sumraka, a vi ćete se vratiti mnogo pre.“ Noelle joj je dozvolila da je ubedi i čak je jutro, da dan piknika uhvatila sebe da tiho pevuši dok je vezivala trake svog slamnatog šešira u mašnu ispod brade.

Bio je to divan prolećni dan. Božuri su gurali svoje mladice kroz bogato zemljište Sussexa, a nagoveštaj ranog leta osećao se u vazduhu. Constance je sa ulaza posmatrala Roberta Newcombea kako smešta Noellinu korpu na zadnji deo kočije, a zatim, kako joj pomaže da se popne na prednje sedište. Veselo su joj mahali, dok je kočija ubrzavala niz kolovoz. Gledala je sve dok nisu nestali iz vidokruga, a onda je ušla u kuću i popela se uz stepenice do svoje dnevne sobe. Zbog svih nedavnih aktivnosti, zanemarila je vođenje računa svog domaćinstva i svoju korespodecniju. Danas je savršeno vreme, da sve dovede u red. Međutim, prvo je skinula običnu plavu haljinu od muslina i obukla svoju novu svilenu haljinu boje žada. Glupo, zaista, da obuče svoju novu haljinu, samo da bi radila za stolom.

Ipak, bilo je tako lepo, konačno moći obući i nešto drugo osim sive i crne; pa zašto onda da se ne razmazi?

Koncentrisati se na gomilu papira ispred sebe, pokazalo se mnogo težim, nego što je bila spremna sebi da prizna. Bila je sredina popodneva, a još uvek je bila za stolom, kada ju je Molly prekinula najavom da stigao Simon Copeland i da je čeka u salonu.

Brzo ustavši, Constance je otpustila mladu služavku, a zatim požurila do zidnog ogledala, da proveri kako izgleda. Iako je bila blednjikava, svilena haljina boje žada činila ju je laskavom.

Bila je krojena nisko na vratu i malo joj je padala na ramena. Zadovoljna izgledom svoje haljine i kestenjastih kovrdža, štipnula se malo po obrazima kako bi se zarumenela, a zatim je sišla niz stepenice.

Kada je zakoračila u salon, Simon je tumarajući, ležerno pušio lulu. Obuhvatio ju je jednim pogledom punim divljenja kada ju je ugledao. „Simone, drago mi je da te vidim.“ Prišla mu je i graciozno mu pružila ruku. „Čemu ova formalnost, Connie?“ Iscerio joj je dok je ignorisao njenu pruženu ruku, i obuhvatio u topli zagrljaj. „Izgledaš predivno.“ Nežno je odgurnuvši od sebe, nasmešio joj se.

Constance je bila uznemirena dubinom svog odgovora na njegovo prisustvo. Protekla godina ju je učinila ljubaznijim prema Simonu. Lice mu je bilo lepo kao i uvek, a telo još uvek čvrsto

79

i mišićavo. Bilo je nešto više sedih na slepoočnicama, ali je njihov efekat bio više žustar, nego znak starenja. „Ti si laskavac, Simone Coplande,“ šegačila se prikazivajući mnogo više pribranosti, nego što ju je osećala. „Noelle će biti razočarana kada sazna da je propustila tvoj dolazak. U stvari, to je moja krivica. Nisam te očekivala pre sumraka i rekla sam joj da nema razloga da odustane od piknika. Ostali bi bili veoma razočarani.“ Simon podiže svoje tamne obrve. „Ostali? Da li je mudro pustiti je da ide bez tebe?“ Dok je sedala u svoju malu zlatnu stolicu, podsetila se da Simon nije video Noelle više od godinu dana. „Noelle se ponaša veoma dobro.“ „Reci mi kako je ona.“ Smestio se preko puta nje, a blaga napetost u gornjem delu njegovog tela, bila je jedini dokaz o značaju njenog odgovora na njegovo pitanje. „Prepustiću ti da sam prosudiš, Simone.“ Primetivši tvrdoglavo skupljanje njegove vilice, brzo ga je upitala: „Šta je s Quinnom? Nisi pominjao ništa o njemu u svojim pismima. Jesi li ga pronašao?“ Čvrste linije ocrtavale su se oko Simonovih usta. „Izgleda da je moj sin nestao iz vidokruga.

On je veoma dobar u tome, ako se sećaš.“ Constance se setila Simonove prelepe žene, koju je srela samo jednom, nekoliko meseci pre njene smrti. „Da li si kontaktirao narod njegove majke?“ „Nije sa njima. Niti je sa ijednim brodogradiocem u Americi, koliko ja znam.“ „Simone, šta je sa svim onim ljudima sa kojima se dopisivao o svojim eksperimentima?“ „Kontaktirao sam ih, ali niko ništa ne zna.“ Simonov glas je bio konačan, kao da odbacuje tu temu. „Da li si pregledao njegove spise? Možda postoje neka imena, kojih nisi svestan.“ „Rekao sam ti, niko ne zna niša o njemu. Pregledao sam njegove spise desetak puta, sve njegove sveske, sva pisma. Niko ne priznaje da zna bilo šta o njegovom prebivalištu.“ Na kratko je u sobi zavladala tišina. Dok je Constance posmatrala Simonovo uznemireno lice, razumevanje je počelo da raste u njoj. Postavila je svoje pitanje neobavezno, kao da samo nudi ljubazan razgovor. „Šta misliš o Quinnovom radu?“ „To je neubedljivo.“ Simon će naglo. „Verujem da je Quinn rekao potpuno drugačije.“ Njen ukor ublažavao je saosećajan izraz na njenom licu.

Simon rezignirano uzdahnu. „U redu, Connie. Zaslužujem to. Njegov rad je dobar.“ „Shvatam.“ „Ne, više je nego dobar, a ja sam to suviše brzopleto odbio.“ „Uradio si ono što si verovao da je najbolje, Simone.“ Rukom je jako udario svoj butinu. „To je zbog njegove proklete arogancije. Budi najgore u meni. Mislio sam da je krenuo u hajku za divljom guskom, a u stvari je trebalo da radi.“ Videvši koliko mu je bilo nelagodno, Constance je prebacila razgovor na požar u Cape Crossu, koji je izazvao Simonovo iznenadno putovanje prošlog proleća. U svojoj pošti, ukazao je da je skladište uništeno u požaru, i da je odgovoran Luke Baker, na koga su i sumnjali, ali i da je nestao bez traga. Sada je pričao Constance o obnovi skladišta i pristaništa koje je bilo tek neznatno oštećeno. Razgovarali su o napretku u Cape Crossu i o trgovačkom brodu kojeg je pokrenuo neposredno pre nego što je krenuo u Englesku. Ali, Simon se osećao rastreseno, njegov um je više bio okupiran Constancom, nego njihovim razgovorom.

Prokletstvo! Uvek je imala uznemiravajući efekat na njega. Bila je krhka i lakomislena, a baš takav kontrast je voleo kod žena. Takve su bile žene uz koje mu je bilo prijatno, a ne one koje su izgledale kao da će se slomiti pod težinom jednog čoveka.

80

Lagao je samog sebe! Čini se da je stvorio praksu o obmanjivanju samog sebe, kada je reč o njoj. Iz nekog razloga je želeo da veruje da je bila hladna i nemaštovita u krevetu, ali je znao da to nije istina. Znao je to već godinama.

Benjamin Peale je uvek bio jak čovek. U ranim danima njihovog prijateljstva, mnogo pre njegovog braka sa Constancom, uzeo je mladog Simona pod svoje iskusnije okrilje. Zajedno su posećivali većinu boljih bordela na istočnoj obali, kao i mnoge ugledne žene, udate i neudate, ali nakon što se oženio, Benjaminovo obešenjaštvo je naglo prestalo, i nikada se više nije ponovilo, koliko je Simon znao. On je, ipak, imao nepogrešivi znak zadovoljnog čoveka.

Sigurno ga je nešto na licu odalo o čemu je mislio, jer je Constance prebledela, naglo prestavši da govori, usne su joj bile vlažne i neznatno razdvojene. Nesvesna senzualnost njenog lica izazvala je žar duboko u Simonu.

Zašto nikada nije primetio tu posebnu nijansu njenih zelenih očiju? Kao polirani žad. I male linije u uglovima. Umesto da budu znak starenja, njenom licu one su dale savršenu fascinaciju. Bila je toliko sitna i elegantna, uvek savršeno obučena i sa savršenom frizurom.

Iznenada je dobio želju da je vidi neurednu, neočešljane kestenjaste kose i odeće u neredu.

Tada je shvatio da ju je želeo, da ju je želeo godinama, ali je odbijao to sebi da prizna zbog odanosti Benjamunu Pealeu. Kada se nagnuo ka njoj, ona je odjednom skočila. „Doneću ti rakiju.“ Dok je drhteći hodala prema elegntnom Sheridanskom stolu, gde je bilo grupisano nekoliko kristalnih flaša, mogla je da oseti Simonove oči kako joj pale kožu na vratu. Boreći se za kontrolu, posegnula je za rakijom, prosuvši nekoliko kapi dok ju je sipala. Svesna da je Simon ustao sa stolice iza nje, uzela je bokal sa šerijem i sipala u veliku čašu za sebe. Srce joj je divljački lupalo. Ne sme opet da napravi budalu od sebe! Uzdahnuvši duboko, okrenula se ka njemu, sa čašama u obe ruke.

Stajao je pored kamina, posmatrajući je, dok mu je jedan lakat bio naslonjen na kamin. Oči su im se prikovale. Elegantno se pokrenuvši, hodala je prema njemu polako, gotovo hipnotički, nesposobna da odustane od njegovog pogleda.

Uzeo je čašu od nje. Umesto da pijucka iz nje, nepipnutu ju je ostavio na kamin, a zatim je uzeo i njenu čaši i postavio ju je pored svoje. Bez reči ju je privukao k sebi, snažno i energično ju je držao za gola ramena. Bila je svesna njegovog lica koje joj je bilo sve bliže i bliže, a zatim su njegove usne preklopile njene.

Tiho je jauknula predajući mu se. Usta su mu bila teška i zahtevna, poljubac produbljujući.

Kada je ruke smestio na njena leđa, sa bolnim olakšanjem konačno ga je zagrlila. A onda je počeo da joj ljubi slepoočnice, ušne školjke, grlo.

Osetila je blagu jezu kada joj je spustio haljinu sa ramena, izlažući joj male grudi. Nežno je mazio njihovu mekoću koja je toliko dugo žudela za dodirom muškarca, a njeno telo je odmah bilo toplo i osećalo se bezbedno. Osećaji su je preplavili. Nežno ju je gurao, sve dok joj leđa nisu bila priljubljena uz tepih.

Jedva je bila svesna zvuka okretanja ključa u bravi, kako bi ih zaštitio od upada sluga, a onda je opet bio pored nje, oslobađajući je haljine. Njene podsuknje, njena košulja – njegovi iskusni prsti nisu imali poteškoća da je oslobode od odeće.

Uskoro je nag ležao pored nje, mučeći je svojim milovanjem. Konačno, kada je pomislila da ne može više da izdrži, spojio se s njom, ona mu se otvorila, besramno se predavajući dok ju je ispunjavao.

Kasnije, dok se oblačio, Simon je posmatrao Constancino nago telo, dok je spavala kraj njegovih nogu, glave smeštene na malom vezenom jastuku, koji je povukao sa otomana.

Posmatrao je kako joj se male grudi ritmično dižu i spuštaju, i shvatio je da njegove ruke, kao da imaju sopstvenu volju, ponovo žele da dopru do nje, i ponovo osete, meke konture njenog tela. „Budalo,“ gunđao je sam sebi, stežući pesnice.

81

Godinama posle smrti svoje supruge, Simon je uživao naklonost mnogih žena, ali je danas bilo drugačije. Ova žena, koja mu je bila trn u oku, prvi put otkako mu je ušla u život, ispunila je tmurnu prazninu koju je osećao, i koju je smatrao da je nikad neće popuniti. I on ju je ponizio. Uzeo ju je na podu kako kakvu kurvu.

Osećao je duboku sramotu. Okrutno ju je iskoristio. Ona je strasna žena, to je uvek osećao.

Neprirodni celibat, koji su joj nametnuli Benjaminova bolest, a posle i smrt, od nje su napravili laku žrtvu, onoga što bi ona nazvala požudom. Ona mu nikada neće oprostiti zbog toga što joj je učinio.

Sećanja na njihovo vođenje ljubavi ponovo ga je preplavilo. Ona je bila tako topla, tako prijemčiva. Bože! Koliko ju je želeo! Zašto nije ranije shvatio koliko mu znači, pa bi mogao da je tretira kako zaslužuje, u svakom pogledu? Sada je prekasno.

Nevoljko je pokupio jednu od njenih odbačenih podsuknji i nežno je pokrio. Promeškoljila se, promrmljavši nešto što nije razumeo, pre nego što su joj se trepavice razdvojile, a njene zelene oči ga ispitujući posmatrale. Simon skrenu pogled, ne želevši da vidi osudu u njenom pogledu.

Oči su mu se zaustavile na svilenoj haljini boje žada. Pokupivši je zajedno sa vešom koji je bio bačen pored nje, bez reči joj je pružio haljinu, a onda tiho napustio sobu, ostavivši joj malo privatnosti dok se oblačila.

Suze su joj lile niz lice, kada su se vrata zatvorila za Simonom. Počela je žurno da se oblači, potiskujući sećanja nja njegovo strašno ćutanje posle njihovog vođenja ljubavi. Odbila ga je svojom bezobzirnošću, a mogla je samo sebe da krivi za svoj nedostatak kontrole.

Bol je bio stvaran iako nije bio fizički, izgledalo je kao da je obuzeo njeno telo. Da je bio u pitanju bilo koji drugi čovek, a ne njen poslovni partner, ona nikada ne bi morala opet da ga vidi, i ne bi morala da trpi poniženje ponovnog suočavanja.

Ali, u tome je bila poenta, zar ne? Nikada ne bi mogao da bude neki drugi čovek.

Pobegla je u svoju sobu.

Nešto kasnije, nakon što se okupao i presvukao iz odeće u kojoj je putovao u večernje ruho, Simon se ponovo našao u salonu. Prišao je kaminu i uzeo kristalnu čašu sa rakijom, koja je još uvek bila na kaminu. Posmatrao je žutosmeđu tečnost u čaši, a onda ju je ispio skoro do dna. Constancina netaknuta čaša šerija osuđivala ga je sa kamina. „Prokletstvo!“ uzviknuo je. Nagnuvši glavu unazad popio je ostatak tečnosti. Čuo je meko šuštanje, a onda je pogledao nagore i video mladu ženu neverovatne lepote koja oduzima dah, kako stoji na vratima. Setio se da mu je Constance rekla da je Noelle otišla na piknik. Ovo je sigurno bila jedna od mlađih žena sa zabave.

Nosila je modernu plavu haljinu od muslina, koja je bila veoma elegantna. Ali, njena odeća, ma kako bila izuzetna, nije držala njegovu pažnju, već je to bilo njeno prelepo lice. Patricijske crte su joj bile delikatno urezane, nos mali, a oči su joj bile neverovatne boje poliranog topaza. Njene savršene crte su se još više isticale neverovatnom čulnošću koju su naglašavali sjajni zlatni uvojci, podignuti na vrhu glave, dok su joj neki pramenovi graciozno isticali ušne školjke.

Kada je pred sobom video oličenje svega što je želeo za svog sina, njegov već depresivan duh, pao je još niže. Njegov plan je bio apsurdan. Očekivao je previše.

Tiho je stajala sa samopouzdanjem žene koja dobro poznaje efekat koji njena lepota ima na druge, da je više i neiznenađuje.

Ubrzo je shvatio da zuri u nju. Oporavivši se, izvinuo se. „Oprostite zbog gledanja. Nisam očekivao da vidim još nekoga pored gospođe Peale i...“ Pokušavao je da se seti imena koje mu je Constance rekla da Noelle koristi. „Dođavola, kako...?“ „I gospođice Pope, naravno.“ Počeo je da joj se približava, a kada je bio na sredini sobe, progovorila je.

82

„Dobar dan, gospodine Copeland.“ Zastao je u trenutku, izgubivši boju s lica. „Noelle?“ Nagoveštaj osmeha zaigrao je na uglovima njenih usana. „Sada sam Dorian Pope.“ Simon nikada nije bio toliko zapanjen. „Ne mogu da verujem,“ zamuckivao je. „To je neverovatno! Pa, ti si...“ Odjednom je zabacio glavu unazad i zaurlao od smeha. Ovo je mali džeparoš kojeg je Quinn izvukao iz blata! Ulično derište koju je oženio kako bi ponizio svog oca!

Potrčao je k njoj, i obuhvatio ju je u medveđi zagrljaj. Zatim zaboravivši na sve što se dogodilo sa Constancom nešto ranije, izašao je iz sobe na trenutak, gotovo preletajući stepenice. „Constance!“ povikao je. „Conatance, dođi ovamo. Požuri!“ Žurno se vratio, a zatim je uhvatio svoju snaju i preplavio je pitanjima, za koje joj nije ostavio dovoljno vremena da odgovori. Onda ju je naglo pustio, i stao ponovo da je gleda. „Ne mogu da verujem, kakva promena!“ „Prihvatiću to kao kompliment.“ Smešeći se, hodala je ka prozoru stavivši šeširić na stolicu.

Sunce je odabralo taj trenutak da skizne iza oblaka i prelije svoje zrake kroz stakla stvarajući zlatne pramičke u njenim kovrdžama.

Simon je piljio u nju, još uvek ne mogavši da veruje u svoju dobru sreću. Kada im se Constance pridružila u salonu, nije bilo ni traga besu na njenom licu, ali koji je osećala.

Podstaknuta disciplinom generacija fino odgajanih engleskih dama, spokojno je skliznula kraj Noelle i spustila je nežni poljubac na njen obraz. „Da li si uživala, draga?“ „Hrana je bila bolja od društva, Constance. Počinjem da verujem da je gospođa Finch čarobnica.“ „Naravno da jeste. A sada, idi u svoju sobu i presvuci se za večeru. Na suknji imaš mrlju od trave.“ Noelle se nasmeja. „Bojim se da sam što se toga tiče, beznadežan slučaj. Mislim da nikada neću izgledati tako uredno kao Vi, Constance. A sada me oboje, izvinite.“ Zastala je na vratima kako bi im se opet nasmejala, a zatim je nestala.

Kada se Simon okrenuo ka Constance, sećanja su ga opet bolno preplavila. Sa velikim teškoćama je uhvatio njen pogled. Na njegovo iznenađenje, nije našao ni trag osude u njenim zelenim očima. Dakle, posle svega, ona ne želi da se seća onoga što se dogodilo. U redu. Ako ona može tek tako da zaboravlja, onda ona nije imao razlog za kajanje. Od sada, prema njoj će se ponašati samo sa najvećim poštovanjem. Nikada joj više neće dati razlog da ga otpiše. „Constance, ne znam kako da ti zahvalim. Ona je savršena. Apsolutno savršena.“ „Drago mi je da si zadovoljan,“ ljubazno je odgovorila. „A sada me izvini, moram da se vidim sa gospođom Finch u vezi večere.“

83

Trinaesto poglavlje Dok se vozila sa Simonom u otvorenoj kočiji, vetar joj je trgao širok otvor šeširića i nosio kovrdže koje su joj pobegle. Uprkos činjenici da je Constance odlučila da ih danas ne prati u Brighton, Noelle je veoma uživala. Jučerašnji trijumf joj je pružio mnogo zadovoljstva.

Pogledala je u Simona koji je bio lepo odeven, u tamno braon kaput, prsluk boje limuna i prugastu braon maramu oko vrata. Nije mogla da se seti kada je toliko uživala, kao sinoć za vreme večere. Simon Copeland je bio toliko drugačiji od mladića, čija je prisustva jedva trpela. Nije se ulizivao, bio je pažljiv, samouveren i šarmantan. Pohvalio je obe dame za večerom i zabavljao ih je anegdotama iz Cape Crossea kada je bio mlađi. Zatim su, on i Constance, pričali Noelle priče o nekim od najpoznatijih brodova iz kompanije Copeland i Peale: the Episode, the Star of Wilmington i Dream Dancer.

Po prvi put, Noelle je osetila privlačnost slanog vazduha kasnog jutra. Zadrhtala je od uzbuđenja. „Da li ti je hladno?“ upita je Simon. „Nimalo, gospodine Copeland.“ „Molim te, Noelle, zašto me ne zoveš Simon? Sada kada sam se vratio, nadao sam se da ćemo imati bliži odnos. Na kraju, oboje smo Copelandovi, a moram reći da Noelle Copeland svakako daje priznanje tom imenu.“ Noellino osećanje zadovoljstva koje je osećala za to jutro i svog pratioca je iščezlo. U njegovim rečima je osećala samozadovoljstvo, posesivnost koju nije volela „Noelle Copeland?“ Ironično je podigla obrvu, pogledavši u njega. „Noelle Copeland ne postoji, a čak i ako postoji, to je samo na parčetu papira.“ „Naravno, draga.“ Simon ju je potapšao po ruci, a onda je skenuo pažnju na konje.

Njegov gest „otpuštanja“ iritirao je Noelle, pa ga je pritisla. „Simone, ja nisam izgubila iz vida ko sam zaista, a mislim da ni Vi ne biste trebali. Ja sam Noelle Dorian, londonski džeparoš, kome je data neverovatna šansa od strane dvoje veoma velikodušnih ljudi, kako bi postala nešto više, nešto bolje. Ali, ne zaboravite, ispod ove lepe odeće i ovog čistog lica, još uvek postoji londonski džeparoš.“ „Pričaš gluposti, Noelle, i ti to znaš,“ Simonov glas je bio čvrst, „džeparoš je taj koji ne postoji. Nikada i nije postojao. Ti imaš dobru krv, uprkos bedi u tvom vaspitanju. Ne, draga moja, ovo je prava Noelle, koja sedi pored mene. Džeparoš je bio samo maska.“ Simon je bio pošteđen Noellinog odgovora, kada je kočija skrenula i grad Brighton se prikazao. Vozio je do mora do Ulice Brodova21, a zatim zaustavio kočiju pod senovitim drvetom, a onda je pustio da Noelle uživa u svom prvom pogledu na sive talase i peščane plaže. Nije mogla da odvoji oči od lepote koju je videla. More je pamtila kao slobodu najvišeg reda. Kada je došlo vreme da odu, Noelle je zatražila da još jednom pogleda, pre nego što krenu. Simon joj je pomogao da siđe iz kočije i krenula ka plaži, dok joj je ružičasti suncobran stitio ten od sunca. Njeno savršenstvo podsetilo ga je na Gainsboroughov portret. „Postala si veoma lepa žena, Noelle.“ Linije mrštalice bile su blizu njenih očiju. „Rečeno mi je.“ „Ne izgledaš baš zadovoljno zbog toga. Zar je biti lep, toliki teret?“ Noelle je razmišljala. „Bilo mi je teško da se naviknem na promenu. Posebno na uticaj koji imam na...ostale.“ Simon nije mogao da ne primeti njeno oklevanje. „Posebno na uticaj koji imaš na muškarce?“ Njegovo sledeće pitanje zvučalo je opušteno. „A da li je bilo koji od tih mladića uspeo da ti zarobi misli?“

21

Ship Street

84

Noellin glas je bio tih, gotovo prezriv. „Oni su blesavi momci, koji nikada u životu nisu pošteno odradili ni jedan dan u životu. Sve što znaju je da jašu, love ili se kartaju. Privukla sam ih samo zbog svog izgleda. Ne traže ništa više.“ Simonove oči su je posmatrale i bile su neobično uznemirujuće. „Onda treba da ih žališ, jer je to njihov gubitak.“ Noelle je zastala i nagnula unazad svoj suncobran, a njegova ružičasta unutrašnjost formirala joj je očaravajući oreol iza glave. „Ja nisam kao druge žene. Intrige i romanse me ne privlače.“ „Nisi srela pravog čoveka.“ „Ne, Simone. Mislim da su sve one noći koje sam provela slušajući Daisy i one užasne muškarce koje je dovodila kući, učinili nemogućim da osetim iste emocije kao druge žene. A tu je i ono što se dogodilo sa Vašim sinom...“ „Molim te, Noelle-“ stavio je ruku preko njene. „Ne mogu da se pretvaram da se to nije dogodilo,“ odlučno je insistirala da ga uveri koliko je bila ozbiljna. „Nešto mora da se učini u vezi sa tim. Taj brak mora biti okončan. Neću nikada naći mir, ukoliko ga se ne oslobodim.Vi ste važan čovek, Simone. Možete dobiti najbolje pravne savete. Molim Vas da mi pomognete.“ Simon je skrenuo pogled kao obali, pogled mu je bio nedokučiv. „To je komplikovano. Žene imaju toliko malo prava, a znaš i sama da je Quinn bio temeljan kako bi vaš brak bio legalan.“ „Mora postojati način,“ Noelle je insistirala. „Šta je sa napuštanjem? Moram da imam barem neka prava. Zakon ne može biti tako nepravedan.“ „Zakon su pisali učeni ljudi u želji da zaštite najbolje interese porodice.“ Noelle je nestrpljivo udarila nogom. „Zakon su pisali zabrinuti muškarci, koji su štitili najbolje interese muškaraca.“ „Zaista, Noelle, teško da si ti kvalifikovani stručnjak za sudsku praksu. Prepusti meni da sredim situaciju.“ „A hoćete li je srediti, Simone?“ izazivala ga je. „Ili nameravate da stvari ostanu takve kakve jesu?“ „To, svakako, nije fer. Svakako ću nastaviti da istražujem u tvoje ime, kada stignemo u London.“ Iako nezadovoljna njegovim odgovorom, Noelle je shvatila da ništa neće dobiti ako nastavi danas da ga pritiska. „Dobro, Simone. Držaću Vas za reč!“

85

Treći deo – Dorian Pope, London Četrnaesto poglavlje Noelle je stigla u London sa Constancom tokom poslednje nedelje avgusta. Prošlo je godinu i po dana, otkad ju je Quinn ostavio u toj istoj kući. Ali, sada je na sebi imala elegantnu somotsku haljinu boje kajsije. Blistava kosa, koja joj je bila do ramena, bila je očešljana, a kovrdže su joj bile upletene u pletenice. Iako više ne postoji nikakva sličnost između džeparoša sa kosom bije šargarepe i prelepe mlade žene, koja je tako graciozno izašla iz kočije, kuća na Northridge Squareu ju je opet savladala.

Northridge Square, u stvari nije bio u obliku kvadrata22, već malog pravougaonika, sa deset kuća koje su činile okolinu, po dve na svakoj kraćoj strani pravougaonika, i po tri na svakoj dužoj. U centralnom delu je bio park sa drvećem i granitnim postoljem na kom je stajala bista lorda Nelsona.

Simonova rezidencija se nalazila na direktnoj liniji sa Trafalgarovim junakom bronzanog pogleda. Izgrađena od crvene cigle, to je bila impozantna kuća, veća i grandioznija od one u Sussexu. U kući postoje sobe sa visokim plafonima, masivni kamini, kao i povijene stepenice, sa svake strane hodnika od crnog mermera.

Nakon što se smestila, prvo je uzela jedan od novčića, koje je tako pažljivo štedela, a zatim je umakla iz Northridge Squarea. Sagnula je glavu toliko da joj je kapuljača prekrivala lice, brzo je odšetala prema istoku, sve do domova sirotinje. Nije daleko zašla, a već je naišla na starog trgovca prepunog trošne odeće. Brzom razmenom, kupila je crnu maramu, otrcan ogrtač i par dotrajalih čizama. Na brzinu se zaustavila kod apoteke i vlasuljarnice, kako bi njena kupovina bila kompletna.

Kada se vratila kući, tiho se ušunjala pozadi kroz baštu, i krišom popela uz stepenice do svoje sobe, a zatim je u zadnji deo ormara sakrila stvari koje je kupila.

Odlučna da zaradi velikodušnu platu koju joj je Simon isplaćivao, Noelle je progutala svoj strah, i preuzela nove obaveze kao njegova domaćica, sa svim samopouzdanjem koje je mogla da sakupi. Naučila je rutinu domaćinstva, kao i imena svih službenika – od Tomkinsa, odbojnog batlera i gospođe Debs, kućepaziteljke, do Norah, služavke.

Dok je istraživala kuću, iza trpezarije je otkrila mali salon koji je Constance ukrasila u zaista izvanrednom spoju koji su činile nijansa breskve i pastelno plava. Tu se nalazio skup polica za knjige, prozor s pogledom na sunčanu uvalu, koji je prvobitno bio boje breskve, ali je vremenom izbledeo u mekše tonove. Soba je bila topla i udobna, pa ju je Noelle odmah samoproglasila za svoju, dodavši maleni stočić.

Constance joj je pokazala kako da podesi inventar u saradnji sa kućepaziteljkom, odlučuje o meniju sa kuvarom, da šalje i odgovara na pozivnice, sve zadaci koje je Noelle prezirala. Za utehu, često je posmatrala kroz prozor paprat u uvali, a često bi dodala udoban jastuk kako bi mogla da se sklupča i čita.

Nažalost, imala je malo vremena za književnost, jer su Simon i Constance insistirali da bude viđena u društvu. To je bio znak Simonove odlučnosti da je prihvate njegove poznanice, koje je često nevoljko pratio nekoliko popodneva. Bio je dobro nagrađen za svoju žrtvu, kada je saznao da je započela opklada u nekoliko najekskluzivnijih klubova u Londonu, i nećaka Simona Copelanda je imala najviše šansi da postane iznenađenje društvene sezone. Ipak, manje je bio zadovoljan brojem mladih kicoša u svojoj sobi za primanje, koji je rastao iz dana u dan.

Sa svoje strane, Noelle je nestrpljivo čekala novu priliku da utekne iz kuće. Jednog prohladnog popodneva, skoro mesec dana nakon njenog dolaska, Simon i Constance su 22

Reč „square“ na engleskom ima dva značenja: trg i kvadrat.

86

zajedno morali da odu do kancelarije Copeland and Pealea, da potpišu novi ugovor. Kako bi iskoristila priliku, Noelle se požalila na glavobolju i obavestila Tompkinsa da je ne uznemirava ostatak popodneva.

Zaključavši se u svojoj sobi, skinula je haljinu od muslina i fine podsuknje i pažljivo ih je obesila. Ispod gomile košuljaje izvukla nož i vezala ga za svoje telo, sa trakama materijala koji je čuvala. Onda je izuvukla svoju tajnu nabavku sa dna ormara. Sa kraćim oklevanjem, izvukla je svoju staru smargdnu haljinu i nabacila je, usput zadrhtavši od užasnih uspomena.

Sledeći zadatak trajao je znatno duže. Srebrnim makazama je isekla deo lažne kose sa perike koju jekupila. To nije bila baš ružna nijansa narandžaste koje se sećala, ali je bila dovoljno blizu. Zatim je pomoću igle i konca zašila krajeve perike za crnu maramu, obmotavajući je oko lica nekoliko puta, da se prilagodi vlaknima. Kada je konačno bila zadovoljna, ušuškala je svoje uvojke boje meda na sigurno, van vidokruga, i namestila maramu ispod brade, tako da su se videli samo neujednačeni krajevi lažne kose. Kao završni korak, navukla je par iznošenih čizama i po obrazima namazala crveni ruž koji je kupila u apoteci u uokvirila oči kanom.

Ispitivala je svoj izgled u ogledalu. Ono što je videla nije je u potpunosti zadovoljilo. Morala bi da protrlja malo prljavština po licu kako bi prikrila zdrav ten; a zatim bi, ako bi svetlo bilo dovoljno prigušeno, sreća bi bila sa njom, pa bi mogla da prođe kao Visočanstvo. Njeni izgledi su bili mnogo veći, znala je, zbog činjenice da je čovek koga ide da vidi, gotovo slep.

Noelle je umotela samo pet novčića u svoju maramicu – previše pitanja bi bilo postavljeno ako bi se pojavila sa više – i nabacivši stari ogrtač preko ramena, otvorila je prozor. Ona je izabrala sobu u zadnjem delu kuće, mada ju je Constance u to vreme iritirala. „To je tako mala soba. Zavese su stare, a treba je i prefarbati. Zašto ne uzmeš lepu žutu sobu, spreda?“ Ali, Noelle je tvrdila da će joj u sobi u zadnjem delu kuće, biti tiše. Nakon mira u Sussexu, izjavila je da bi joj u prednjem delu bilo previše bučno, sa kočijama koje zveketaju celu noć.

Constance je istakla, sasvim logično, da je na Northridge Squareu veoma tiho, i da je malo verovatno da će joj brojne kočije ometati san, ali je Noelle ostala nepokolebljiva.

Istina je, da je primetila mrežu čvrste vinove loze koja raste oko prozora sobe u zadnjem delu.

Loza, tanana kao njene ruke, štitila ju je od povremenih pogleda. Moći će da odlazi i dolazi kad joj se prohte, i niko neće videti njene neuobičajene stepenice.

Otvorivši prozor, izbacila je jednu tanku nogu preko simsa i prednjim delom čizme dohvatila kuku oko loze. Oprezno ni je testirala. Izdržala je njenu težinu. Oprezno prebacivši drugu nogu, počela je pažljivo da se spušta.

Loza se pokazala jakom, kao što je i izgledala, i ubrzo, ona je bila na tlu gde je utrljala malo prašine po licu i rukama, a zatim je izašla kroz baštensku kapiju i mrežom sporednih uličica, zaobilazila je Northridge Square.

Na udaljenosti manjoj od dva kilometra, ali u univerzumu daleko od stvarnosti, Noelle se našla na ulazu u smrdljivu kuću u Sohou. Prolaz je bio toliko uzak, i zgrade posteljene tako blizu, tako da bi samo najsunčanijim danima, nekoliko sunčevih zraka prodrlo u tamnu, neotpornu pećinu.

Kada je zakoračila u uličicu, napali su je mirisi prošlosti: mirisi propadanja, beznađa i ljudskih izlučevina. Postojao je još jedan miris, koji joj je izazivao žuč koji je rastao u njenom grlu, poznati, odvratni, miris siromaštva. Taj miris pročišćavanja ljudskog tela, leša koji čeka da se pozajmi ili ukrade nekoliko penija, kako bi konačno bilo sahranjeno. U zahodskim jamama Sohoa, Whitechapela, Seven Dialsa i Drury Lana, mrtvima je moglo da se zavidi, jer su pobegli paklenoj večnosti života. Noelle je svukla šal s nosa stala na prilazu kuće.

Provirivši kroz ono, što je svojevremeno predstavljalo vrata, a sada je bila samo rupa preko koje su bile neravne ploče, Noelle je posmatrala zajedničku prostoriju, u kojoj je bila smeštena mnogo godina posle Daisyne smrti.

87

Prljava slama prekrivena krpama, stajala je u gomilama duž prodirućih zidova. U dva ugla prostorije, bili su zakrpljeni dušeci za podstanare koji su to sebi mogli priuštiti za nedeljnu kiriju. Prostorija je bila prazna, izuzev deformisane figure, zbijene blizu slabe vatre. Noelle je oprezno povukla vreću u stranu i zakoračila u sobu. „Bardy?“ „Ko j’ to?“ povika pretećim glasom.

Strah ju je obavio, dok se približavala vatri koja je slabo treperala. Osećala se kao da nikada nije pobegla. „Ja sam, Bardy.“ „’Isočanstvo,“ zakokodaka starac. „Znao sam da ćeš se vratit’. Priča se da su te u’apsili, ali ja sam rek’o da s’ ti previše oprezna da s’uvališ u to. ’De si bila?“ Noelle dvosmisleno slegnu ramenima. „Na mnogim mestima, Bardy. U potrazi sam za srećom.“ „Drago mi je zbog teb’, devojko, ali, deranima si nedostajala. Odkad si otišla, niko nije brin’o o njima.“ „Ti si bio tu, Bardy“ „Gospode, a šta poluslepi starac poput mene mož’ da uradi?“’ „Možeš uzeti ovo. Žao mi je što je prošlo tako mnogo vremena otkad sam ti nešto donela.“ Pritisne mu novčiće u ruku. „Postaraj se da dobiju šta im je potrebno. Doneću više kad budem mogla.“ Pregledao je novčiće, pre nego što su nestali u naborima njegovog iscepanog kaputa. „Imadeš meko srce, ’Isočanstvo. Uvek si imala.“ „Sad moram da idem, Bardy. Vratiću se uskoro. Kupi sebi nešto, hoćeš li? Purpurni šal da ti greje kosti.“ Noelle je čula Bardyijevo kokodakanje dok je žurno izlazila iz sobe na ulicu. Pokušavala je sebi da objasni, kako žuri nazad kako je ne bi otkrili, ali je, u stvari, znala da beži od dece.

Morala je da bude daleko pre nego što se vrate. Prošle su skoro dve godine; mnoga poznata lica kojih se sećala su nestali, ili od ruke zakona ili su umrli. Što se tiče nekoliko preostalih, činjenica da su preživeli, bio je dokaz da su se promenili. Još gore, sigurno ima novih lica, a svako od njih je podsetnik na još hiljade druge napuštene dece.

Dok je išla ulicama Sohoa, iznenadila se kada je otkrila da je plakala. Iznenada je nadlanicom obrisala suze.

Usporivši, pokušavala je da odluči šta će sledeće uraditi.Mogla je da odbaci oprez, i da sa ostatkom novca ode na svoj sledeći put. Imala je dovoljno da Bardyja snabde hranom i odećom i posteljinom za decu. Ali je odbacila tu ideju; za njega bi bilo opasno da odjednom dobije toliko novca. Ne, jedino je mogla da ponese nekoliko novčića sa sobom, i da češće putuje, čak i ako bi morala da putuje noću.

Takođe je morala da uštedi više novca. Ono što ima sada, trajalo bi nekoliko meseci, ako bi deca dobila sve što im je potrebno. Iako je Simon insistirao da bude dobro obučena, on ne bi primetio da ima pet pari rukavica, umesto sedam, ili da nosi polovni šešir, umesto novog.

Noelle je skliznula u baštu na Northridge Squareu, uz obnovljenu odlučnost, odbijajući da prizna ono što je znala – da je njena misija u krajnjoj liniji uzaludna, da ima malo novca, da je dece previše.

Sledeće nedelje, moleri su ofarbali elegantnu kućicu u blizini St. James's Squarea, koju je Constance kupila, i ona se uselila.

Iako su se i dalje viđale svakodnevno, Noelle je nedostajalo da živi pod istim krovom sa ženom, od koje je počela da zavisi zbog saveta i prijateljstva. Tešila se činjenicom, da će joj sada biti lakše da umakne, i obavila još dva uspešna putovanja do Sohoa. Budući da je mogla da pomogne deci, ma kako da je pomoć bila mala, uspela je da podigne raspoloženje. A kada je Simon objavio da će održati bal u njenu čast, bila je u stanju da započne sa pripremama, sa mnogom manjim teretom na srcu.

88

Petnaesto poglavlje Simon je čuo šuškanje koje je dolazilo odozgo, a zatim je pogledao gore, baš na vreme da vidi kako mu Noelle dolazi u vidokrug silazivši niz stepenice. Njena duga sjajna kosa je bila podignuta u umetnički urađenu kompoziciju mekih kovrdža koje je pridržavala mrežica ukrašena ružama boje slonovače, a njena svilena haljina je bila porubljena malenim školjkicama, koje su sprečavale da se vide njene fine podsuknje. Tek nekolicini pramenova boje meda, je bilo dozvoljeno da pobegnu šarmantnoj mrežici. One su padale na njene slepoočnice i na njene nežne ušne školjke, na kojima se nalazio po jedan biser, jedini nakit koji je nosila. Tanki vrat joj je okruživala somotska traka boje slonovače, pričvršćena belim ružinim pupoljkom. Ispod nje, preko dvostrukih uzvišenja njenih punih grudi, bila je postavljena čipka, koja je uobličavala prsluk njene balske haljine. Sva u boji krema i slonovače, bila je čedna i senzualna istovremeno, i najekskluzivnija žena koju je ikada video.

Po prvi put odkad je objavio Constanci svoju nameru da Noelle predstavi formalno na balu, požalio je svoju odluku. Ona je bila tako zapanjujuće lepa, svaki čovek koji će prisustvovati balu, bi mogao da je poželi. Ako bi se ona zaljubila u nekoga od njih, ne bi mogao nikog drugog da krivi, osim sebe. „Mislila sam da bi ovo trebalo da bude bal, a ne sahrana. Kako možeš da izgledaš tako formalno, Simone? Ima li nečeg u mom izgledu da ti se ne dopada?“ Vragolasto mu se nasmeja, kroz guste, tamne trepavice. „Ti, mala vragolanko,“ Simon promrmlja. “Znaš, prokleto dobro da nikada u životu nisi lepše izgledala. Čini mi se da želiš da mi izvučeš kompliment.“ „Apsolutno si u pravu.“ Noelle se zakikota i napravi gracioznu piruetu, zavrtevši se oko alabastera u hodniku od crnog mermeta. „Da li si ikada video nešto tako izuzetno, kao što je ova haljina? Ona čak može da učini i da stari štap izgleda lepo.“ Simonove oči su za trenutak zalutale ka lepim grudima koje su se izdizale iz čipkanog gnezda. „Niko te nikada ne bi mogao zameniti sa štapom.“ Uznemirena, Constanca ih je gledala sa ulaza u plesnu dvoranu, gde je nadgledala završne pripreme. Simon više nije bio imun na Noellinu lepotu, kao ni nijedan drugi muškarac. Činilo se da su sve žene bile predodređene da beznačajno blede pored nje, posebno ona kojoj je bilo neizostavno da bude ljubazna, kao što je sama. Žudela je za njihovom starom vezom, dok je režao na nju, zvao je Connie. „Constance, izgledaš veličanstveno!“ Noelle povika kada je primetila svoju prijateljicu. „Pogledaj je, Simone. Ne postoji još jedna žena koja može da nosi tu haljinu.“ Constance je obukla slojeve boje fuksije. Žive boje njene garderobe trebalo bi da su u suprotnosti sa njenim plamenim loknama, ali nekako nisu. „Vas dve zajedno izgledate kao dezert.“ Simon se zadivljeno nasmeja. „Maline i Devonshire krem.“ „Zaboga, Simone, nisam znala da si tako poetičan.“ „Znaš da svaki brodograditelj mora da bude pesnik u duši, Constance. Kako bi drugačije mogao da izgradi prelepe brodove?“ Kucanje je odjeknulo na ulaznim vratima, i Simonovi gosti su počeli da pristižu. Noelle je stajala pored njega skoro sat vremena dok je svakog dočekivala toplo, predstavljajući se. Neke je već upoznala, ali joj je većina bila nepoznata, kojima je bilo stalo da prosude da li su glasine o lepoti Dorian Pope bile preterane. S obzirom na očigledno i otvoreno divljenje na licima ljudi, shvatili su da tračevi nisi bili preuveličani. Što se tiče žena, bilo je onih koje su joj potajno priželjkivale bunar. Ostale su je pomno procenjivale i nisu mogle da pronađu nikakvu grešku, šaputale su jedna drugoj, kako je šteta što je takva lepotica tako smela.

Previše živosti je nepoželjno kod nekog tako mladog.

89

Dvorana se sijala. Stotine kristalnih prizmi obasjavale su tri velelepna lustera, i blistali po uglančanom podu i pozlaćenih lajsni prostorije. Smeštene u svetlucave mesingane saksije, palmice su nežno šuštale na prohladnom oktobarskom povetarcu, koji je dopirao sa otvorenih vrata, a njihovo živahno zelenilo, predstavljalo je suprotnost belim zidovima. U zadnjem delu prostorije, sofe su bile strateški postavljene iz uglove zidova, i pozivale su da se elegantno oslonite o njihove mekane jastuke i udobno proćaskate. Čim je ušla Noelle je osetila tenziju opojnosti prostorije. Večeras će plesati, smejati se, biti vesela, i neće misliti ni o čemu, osim o sadašnjosti. Veliki prasak radosnog smeha joj je pobegao, kada ju je Simon uhvatio u naručje i zavrteo plešući s njom.

Veče je brzo prolazilo. Ona je prelazila iz jednih muških ruku u druge. Muškarci, neki poznati, neki talentovani, neki obični, svi su se takmičili za njenu pažnju. Ona se čarobno osmehivala svakome od njih, smejala bi se njihovim pričama, koje bi zaboravila istog trenutka kada bi promenila partnera. Samo su joj plesni koraci bili važni. Krv kraljeva je ključala njenim venama. Život je odjednom bio divan.

Simon ju je posmatrao. Ona je bila zavodnica, Lorelei koja je zavodila plesom umesto pevanjem. Odjednom je uhvatio sebe, kako želi da ona nije supruga njegovog sina.

Prišao joj je baš kada ju je Lord Alfred Haverby uzeo za ruku kako bi je odvao na podijum. „Verujem da si mi obećala ovaj ples, Dorian. Da li si zaboravila?“ upitao je Simon.

Iako je Noelle znala, da nije obećala nešto takvo, milo se izvinula i otišla sa Simonom. „Hvala ti što si me spasao,“ šapnula mu je čim je Lord Haverby bio na dovoljnoj udaljenosti. „Bojim se da je Njegovo Milost previše popio. Smrdi na porto.“ „Čisto medicinski. Njegova majka je gadna stara mrzovoljka i vlada čeličnom pesnicom. Još uvek ga zove ’sinko’“ Noelle se nasmeja. Onda je počela muzika i ona je zaboravila na nesrećnog Lorda Haverbyja, čim je Simon počeo da pleše. Melodija je bila vatrena polka. Svakim taktom melodija je ubrzavala, i na kraju besnela. Noelle se okretala sve brže i brže, prostorija u ljudi u njoj postali su mutni. Lica su prolazila, njihove crte lica su postale neprepoznatljive. Boje su se mešale jedna s drugom. Svaki otkucaj je bio glasniji, brži. Okretala se, kružila je, letela je.

Svetlije. Brže. Više.

Muzika je kulminirala gromoglasnim krišendom, a ona i Simon su iscrpljeni, pali jedno drugom u naručje. Ostali plesači su počeli da napuštaju podijum, ali Noelle i Simon se nisu pomerali. Onda je pomislila da je osetila blagi dodir njegovih usna na svojoj slepoočnici.

Zapanjene, njene oči su poletele, ali nikada nisu stigle do njegovih, jer je preko njegovog ramena, videla da ih posmatra lice, koje ju je dugo proganjalo u košmarima!

Ako je to moguće, bio je čak zgodniji, nego što se sećala. Njegova crna kosa je bila duža, ležerno razbarušena, a spreda mu je nemarno padala preko čela. Njegova vilica, kvadratna i ponosna, je bila čvrsta, muška. Dok je je posmatrao, lenji osmeh mu je zatitrao na uglovima usana, naglašavajući čvrste crte lica. A taj nemarni sjaj u očima ju je ohladio. Te oči prodiru kroz samo meso; one mogu spržiti dušu. Da li su je prepoznale kao odrpanog malog džeparoša, s kojim se venčao?

Kada se Noelle ukrutila u njegovom naručju, Simon ju je oslobodio i sledio pravac njenog užasnutog pogleda, dok se nije zaustavio na njegovom sinu. „Quinn,“ reče tiho.

Sami na plesnom podijumu, njih troje su uhvaćeni nepomični u živoj slici, smrznute skulpture zatočene u vremenu.

A onda je Quinn polako krenuo prema njima, njegov nemarno otkopčani frak, otkrivao je elegantan večernji prsluk od crnog rezanog somota. Šepurio se varvarski, samodisciplinovano i nemilosrdno, a kada joj je prišao, njegove oči su je razbludno gledale.

Drskost njegovog pogleda slao je ljutite plamenove, koji su joj prolazili kroz krv. Kako se usuđuje da je tako pomatra!

90

Svaki nerv, svaki delić njenog tankog tela se stegao, dok joj je bes terao strah, a zapanjujuća navala iščekivanja ju je obuzimala. Kao da sve što je naučila za ovo vreme, bilo je da se pripremi za borbu sa ovim čovekom.

Samopouzdanje je jurnulo kroz nju. Izabraće svaku reč, svaki pogled sa stručnom pažnjom.

Dato joj je oružje koje joj je bilo potrebno kako bi se borila protiv njega, a ona je bila odlučna da izađe kao pobednik.

Polako, namenski, podiže svoju bradu. Njihovi pogledi su se sledili, a odbojnost je još od njegovog ulaska, bila opipljiva u vazduhu.

Zaustavio se ispred nje, a onda ju je iznenada uzeo za ruku da je poljubi, okrenuvši je u poslednjem momentu, tako da se njen meki dlan, susreo sa njegovim usnama. „Vaša lepota nije bila preuveličana.“ „Kao ni vaša arogancija,“ hladno je odgovorila, usmerivši svoj bes na odvažnost njegovog gesta, kada je snažno povukla ruku, nakon što ju je tako intimno zgrabio.

Procenjivački, pokvareni osmeh preleteo je njegovim licem, pre nego što je skrenuo pažnju prema svom ocu. „Dobro izgledaš, Simone.“ Njegovo američko otezanje u govoru, bilo je jače nego kod njegovog oca, nekako strano. „Dakle, vratio si se.“ „Ne brini. Nisam za stalno. Na putu sam nazad za Ameriku. Svratio sam da upoznam moju novu rođaku.“ Noelle nije propustila njegov blagi, ironični akcenat na poslednjoj reči. Constance joj je rekla da Simon nije imao brata, tako da je Quinn znao da je ona prevarant. Ali, da li je znao njen pravi identitet? Srce joj je snažno lupalo u grudima, ali se primorala da ostane usredsređena, jer se još jednom, našla pod njegovim budnim ispitivanjem. „Zar nećeš da me upoznaš sa svojom nećakom?“ Noelle je progovorila, pre nego što je Simon uspeo da zucne. „Ja sam Dorian Pope, gospodine Copeland.“ Sačekala je da vidi da li će reagovati na ime ’Dorian’. S obzirom da nije, nastavila je samouvereno. „Sigurno nema potrebe za formalnim upoznavanjem između rođaka.“ Drsko ga je izazvala da ospori njene tvrdnje. Zadržavala je dah čekajući njegov odgovor. „Slažem se. Formalnost između rođaka, čine se nepotrebnom.“ A onda nastavi s lažnom nevinošću. „Hajde odmah da napravimo pogodbu, da imamo intimnu vezu.“ Na njegovu aroganciju, čvrsto je stisnula pesnice, stežući haljinu. Svo gnušanje koje je osećala prema njemu, se uvećalo. Ipak, godine bolne samodiscipline, zadržale su njen glas ravnim. „Mislim da bi bilo veoma neprikladno da napravimo takav pakt. Uostalom, mi nismo u krvnom srodstvu, s obzirom da je Vaš stric bio moj očuh.“ Podigavši obrvu, nagradio ju je neizgovorenim touchéom23. „Zaboravio sam na to. Ljubazno od Vas što ste me podsetili.“ U tom trenutku, Constance im je prišla, sva lepršava u svojoj haljini boje fuksije. „Ti užasni dečače! Kako je moguće da nam nisi javio da dolaziš! Zar nikada nećeš čak ni razmisliti o tome da naučiš makar elementarne konvencije učtivog društva? Zakljinjem se, iznenađena sam, čak, što si došao u večernjem odelu.“ Iako je njen govor bio nežan, Noelle je mogla da oseti napetost iza njenih reči.

Quinn ju je toplo zagrlio. „Ti nikada nećeš odustati od mene, Constance, zar ne? Još uvek imaš tu paklenu potrebu da me pretvoriš u engleskog džentlmena.“ „Uzaludan posao, bojim se,“ odgovori duhovito. U tom momentu, orkestar je počeo da svira valcer. „Preklinjem svo troje da se pomerite sa plesnog podijuma. Podstičete jezike svake tračare u Londonu.“ „Nemojmo onda da ih razočaramo.“ 23

Fr. U bukvalnom smislu znači dodirnuti. Ponekad se koristi sarkastično, kako bi se rugao apsurdnoj logici protivnika.

91

Na Noellin užas, Quinnova ruka, našla se preko njenog struka, pritisnuvši je uz svoje telo.

Kontakt ju je pržio. Košmarna sećanja su je gutala dok se borila za kontrolu. Uvodio ju je u prve korake valcera, a mišići njegovih butina, pekli su je kroz haljinu. Pokušavala je da se skloni od njega, ali ju je on istrajnim, čeličnim stiskom svoje ruke perverzno držao blizu, sve dok njene grudi nisu bile stisnute uz njegove. Drsko ih je pogledao, očima ih milujući dok su se uzdizale, preteći da se oslobode čednosti čipkastog prsluka. Zatim ju je sa uvrnutim osmehom oslobodio do propisane udaljenosti, iznenada, baš kao i što ju je zgrabio. Noelle je posrnula; samo ju je njegov jaki stisak spasio od pada. Brzo se oporavila, prisiljavajući sebe, da još jednom prati njegove korake.

On je bio vrhunski plesač, kretao se smrtonosnom ljupkošću, koja pobija njegovu veličinu. Za trenutak je sebi dozvolila luksuz da zaboravi ko je on, omogućivši mu da je znalački okreće na podijumu. Oni koji su bili u blizini prestali su da pešu, posmatrajući kako oni klize; on suština muškosti, a ona ženstvenosti.

Paperjasti vazduh milovao ju je po goloj koži. Prekasno je shvatila da ju je vodio napolje u napuštenu baštu. Prestao je da se kreće, ali je nije puštao.Umesto toga, jednom rukom je izvukao jedan ružin pupoljak iz njene kose i drsko ju je bacio u zamamnu dolinu između njenih grudi.

Baš kada je htela da izvadi uvredljivi cvet i baci mu ga u lice, on je tiho rekao: „Pretpostavljam da ćeš mi reči čemu ova maskarada.“ Drhtaj straha uvukao joj se u kičmu. Prepoznao ju je! „Maskarada?“ promrmljala je što je mogla bezazlenije, dajući sebi vremena da razmisli.

Naglo ju je pustio. „Ne izigravaj naivku. Nemam ništa protiv da Simon spava sa tobom, ali zašto je on toliko nepošten u vezi s tim. Drugi ugledni ljudi otvoreno žive sa svojim ljubavnicama.“ Noelline misli se preokrenu. Kako je glupo što nije shvatila da je mogao protumačiti njeno prisustvo na najgrublji mogući način. Negodovala je zbog ovog dodatnog poniženja.

Zatim je hladni, logični deo njenog uma preuzeo kontrolu. Bez obzira koliko je to uvredljivo, bilo je mnogo bolje da misli to, nego da otkrije istinu, da je ona njegova supruga, da je u njegovom vlasništvu, njegova robinja. Njen um je čak odbijao i mogućnost monstruoznih stvari koje bi joj se desile. Progutala je uvredu, dok je kovala planove. „Kako Vi možete znati šta rade ugledni ljudi, gospodine Copeland? Koliko sem razumela Vašeg oca, vi ste crna ovca.“ Bila je razočarana što njena uvreda nije pronašla svoju metu. Umesto uvrede, u njegovom pokvarenom osmehu prikazalo se zabavljanje. „Dobro pretpostavljate, gospođo. Šta Vam je još moj otac rekao o meni?“ Noelle nemarno slegnu ramenima. „Zapravo, ne sećam se. U stvari, obraćala sam malo pažnje; subjekt me nije zanimao.“ „A šta Vas zanima, gospođice Pope.“ „Skoro sve, gospodine Copeland. Upravo je zato, vrlo neobično za mene, da se dosađujem u ovom trenutku.“ Rekavši to, okrenula se na svojim štiklama i krenula nazad ka dvorani.

Quinn se zakikota, kada su njene suknje nestale iza vrata. Ona je bila prznica, i bila prelepa zbog toga. Žena poput nje je protraćena popred Simona. Za trenutak mu misao da je otme od svog oca, obasja um, ali je onda odbacio tu ideju. Što manje ima veza sa Simonom, bolje za njega.

Došao je do zida koji je okruživao terasu, i odmarao ruke na kamenoj balustradi, i posmatrao umiruću baštu, gde je samo nekoliko cvetova okruživalo rasuto opalo lišće. Mišići na licu su mu se zategli. Zašto se, dođavola, vratio? Da naljuti Simona? Dovede ga do ludila?

Kada je izašao iz biblioteke svog oca, pre skoro dve godine, osveta mu je bila slatka u ustima, i zakleo se samom sebi da se nikada neće vratiti. Kao nomad, putovao je od jednog

92

brodogradilišta do drugog - Amsterdam, Copenhagen, Glasgow – izbegavajući kancelarije tapacirane kožom, radeći kao fizički radnik.

Koristeći svoje nažne ruke, zakucavao je i obrađivao trupove, otporne sile unutar njih su ga terale da ih razbije i preoblikuje, da budu brži, glatkiji. Montirao je jarbole i širio jedra, živeći od onoga što je zaradio, dok je njegovo bogatstvo netaknuto ležalo u banci, u Londonu. Radio je i dok su mu ruke bile teške i pune žuljeva, sve dok njegovi mišići nisu postali čelični.

A sada se vratio.

Delom iz radoznalosti. Priče o prelepoj mladoj rođaki došle su do njegovih ušiju čim je stigao u London. Ali, Quinn je znao više od toga. Prezrevši sopstvene slabosti, pesnicom je udario o kamenu balustradu, ne ustuknuvši ni kada je osetio udarac koske o kamen. Želeo je da vidi oca.

Noelle je kružila ivicom podijuma kada ju je Simon primetio. Uhvativši je za ruku, poveo ju je ka zadnjem hodniku. „Jesi li dobro?“ zabrinuto je upita.

Noelle ljutito otrese njegovu ruku. „Zar nije malo kasno za to?“ Simon je izgledao posramljeno. „Znam da si uznemirena Noelle, ali moraš da shvatiš da je njegova dužnost da se kad-tad vrati.“ „A ja zavisim od Vaše zaštite, zbog njega,“ Noelle je pukla. „Imaš moju zaštitu.“ „Oh? Volela bih da sam bila sigurna u to kada me je odvukao u baštu.“ „Teško da bi mogao da ti učini nažao u bašti. U blizini je bilo stotine ljudi.“ „Mislim da Vi nemate ideju šta je Vaš sin sposoban da uradi.“ Uvukla je prst u prsluk svoje haljine, izvukavši ružin pupoljak i ljutito ga bacivši na pod. „Znaš li da veruje da sam tvoja ljubavnica?“ Simon iznenađeno podiže obrve. „Moja ljubavnica? Sigurno si to porekla.“ „Naravno da nisam. On zna da ja ne mogu biti tvoja nećaka. Ne postoji drugi način kojim bi opravdala svoje prisustvo ovde. Simone, moraš mi obećati da ćeš nastaviti da ga držiš uverenim u to.“ Simon zamišljeno zgazi pali pupoljak, svojom izglancanom cipelom. „Obećaj mi,“ insistirala je. „U redu,“ odlučio je, „ako će ti to pomoći da se osećaš bolje, obećavam. A sada, vratimo se pre nego što nešto propustimo.“ „Još jedna stvar.“ Noelle tvrdoglavo stisne vilicu. „Želim da se brak poništi odmah.To mora da se brzo uradi, pre nego što on otkrije ko sam.“ Simon nestrpljivo prođe prstima kroz kosu. „Noelle, prošli smo sve ovo ranije. Žnaš koliko je to složeno.“ „Nije me briga!“ „Ti si potpuno nerazumna.“ „Simone, upozoravam te,“ zapišta, „bolje ti je da pronađeš prokleti način, ili ću ja lično svojim nožem presuditi tvom dragocenom sinu.“ Njena suknja ljutito zaškripa, kada se okrenula od njega.

Simon je razmatrao svoj sledeći potez. Nekako je morao da umiri Noelle. Odbacio je njenu pretnju, da će naškoditi Quinnu, kao blef. Žene ne ubijaju hladnokrvno, čak ni ćene poput Noelle. Ne, ono što ga je zaista brinulo, je njen prokleti ponos. Činio ju je nepredvidivom.

A tu je bio i Quinn. Njegov sin je koristio žene. Bezlično, nepristrasno, on ih je koristio, a onda ih je nemarno bacao u stranu. Za njega su sve one bile potrošna roba, jer ih je bilo lako zameniti. Bilo je očigledno da ga je Noelle zaintrigirala, ali interesovanje nije dovoljno.

Noellina nedohvatljivost je bila ključ. Quinn je uvek želeo ono što ne može da ima, i za sada, Simon je bio siguran, nije mogao da ima Dorian Pope.

Simon je pronašao Quinna u foajeu; ogratač mu je bio prebačen preko ruke.

93

„Quinn,“ povika sa slažnom srdačnošću. „Ne možeš otići tako brzo. Nismo imali prilike da porazgovaramo.“ „Poštedi me svog drugarskog stava, Simone. Nisam raspoložen da raspravljamo o mom ponašanju, poslednji put kad smo se videli. Uzgred, kako je moja nevesta?“ „Postarao sam se da bude zbrinuta,“ Simon odgovori ravnodušno. „Pođimo u biblioteku.

Imam sakrivenu odličnu rakiju. Dok pijemo možeš da mi ispričaš gde si bio i kakvi su ti planovi.“ „Mogu ti reći sve što želiš da znaš upravo ovde,“ reče glatko.

Osmeh je izbledeo sa Simonovog lica. „Dobro. Gde si, dođavola, bio skoro dve godine?“ „Putovao sam. Proučavao sam tvoju konkurenciju. Sada sam na putu za New York.“ Qiunn zastade, znajući koliko će njegove reči razjariti njegovog oca. Dobio sam ponudu od Smith and Damona.

Uz veliki napor Simon umiri svoj bes. Neka bude proklet ako će najveći konkurent Copeland and Pealea dobije njegovog jedinog sina! „Oni su sigurno jaka firma,“ ravnodušno je rekao. „Ipak, mislim da bi bio srećniji ako bi odabrao povratak u Copeland and Peale. Došao sam do zaključka da sam bio kratkovid u vezi tvojih eksperimenata. Spreman sam da ti dam potpunu slobodu da vršiš svoja istraživanja.“ Quinnove oči su bile skrivene. Dakle, Simon je bio spreman da proguta svoj ponos kako bi ga vratio. „Već sam prihvatio ponudu Smith and Damona. Odlazim za New York sledećeg meseca.“ „Copeland and Peale ti je u krvi Quinne. Zavaravaš se ako misliš da mu možeš okrenuti leđa.“ Simon podiže ruku, pre nego što je Quinn stigao da mu odgovori. „Nemoj mi sad odgovoriti. Samo razmisli o tome.“ „Doneo sam odluku.“ Quinn odgovori otresito dok je navlačio ogrtač. A onda, kada je rukom posegnuo za kvakom, setio se zavodljive mlade žene koju je prvi put video u naručju svog oca „Uzgred, još uvek imaš odličan ukus za žene, Simone. Mada, mislio sam da ti preferiraš malo starije žene.“ „Mi odgovaramo jedno drugom,“ Simon odgovori pažljivo. „Gde si je pronašao?“ Simon prekrsti ruke iza leđa, glas mu je bio hladan, koliko je uspeo da ga iskontroliše. „To te se ne tiče.“ Nemarno se oslonivši na vratima, Quinn nije mario da sakrije koliko se zabavlja. „Izgledaš kao ljubomorni buldog koji čuva svoju omiljenu kost.“ „Nazovi to kako god želiš, ali želim da ti nešto bude jasno. Dorian Pope je posebna. I moja.“ Quinn ocu uputi lenji osmeh. „Videćemo.“ Nakon toga je izašao kroz vrata, napuštajući nežne note orkestra, prepuštajući se noćnom vazduhu.

94

Šesnaesto poglavlje Dan nakon bala, doneo je sa sobom tešku, obeshrabrujuću maglu, pa je Noellina nova sobarica, vesela devojka po imenu Alice, izvadila topli ogrtač od bledo plavog kašmira za svoju gospodaricu. Noelle nije zaspala do zore, i sada, iako je skoro podne, osećala se iscrpljeno. Pomaknuviš zavese u svojoj sobi, naslonila je obraz uz hladno prozorsko okno i zurila u sumornu baštu. U svakom obliku magle, videla je Quinnovo čelično lice, pravih linija, beskrajno preteće.

Prigušeni zvuk pomeranog nameštaja, podsetio ju je na svoje dužnosti. Simon bi trebalo da je napustio kancelariju do sada. Iako je Tompkins dobro nadzirao osoblje, ona bi tebalo makar da baci pogled; a onda bi mogla da pozove Constance. Imala je sreću što je sinoć našla priliku da povuče Constance u stranu, dovoljno dugo da joj ispriča šta se dogodilo sa Quinnom. Ali, nije imala dovoljno vremena za diskusiju. Danas joj je bila potrebna doza Constancinog zdravog razuma.

Noelle je nabacila šal sa resama i ružicastožutim ružama oko ramena i napustila sobu, baš kada je odjek kvake sa lavovskom glavom došao odozdo. Nasmešila se samoj sebi. Dakle, Constancina radoznalost je za nju bila najbolja; ona neće sačekati da je Noelle pozove. Zvuk je opet odjeknuo, ovaj put znatno upornije.Charles je verovatno bio u skladištu u zadnjem delu kuće, Noelle je pretpostavljala dok se spuštala niz stepenice. Široko se nasmejavši, otvorila je vrata.

Sa druge strane je stajao Quinn. Izgledao je baš kao kada ga je prvi put videla: masivna ramena koja su mu zatezale šavove ogrtača, kristali kišice blistali su u njegovoj tamnoj kosi, a u očima boje oniksa ogledala se zabava. „Nekako nisam očekivao takvu dobrodošlicu, rođako. Nije da se žalim, naprotiv.“ Noelle je shvatila da joj se osmeh koji je namenila Constanci, zamrznuo na licu. „Vaš otac nije ovde,“ odbrusi mu. „Predlažem da ga posetite u njegovoj kancelariji.“ Kao da mu nije ništa rekla, lagano se progurao pored nje, u hodnik. Po prvi put, Noelle je alarmantno primetila da sa sobom nosi dva mala kofera. „Videću ga kada se vrati.“ Spustivši kofere na pod od tamnog mermera, odbacio je svoj mokri ogrtač, otkrivajući braon kaput, pantalone prljavožute boje i prsluk za koji su bila prišivena zlatna dugmad. Njegova tamno braon marama oko vrata je bila komplikovano zavezana, ali on je to nosio, kao i svu svoju odeću elegantno i nemarno, pokazivajući svoju ravnodušnost prema modi. „Bojim se da je nemoguće da ga sačekate ovde. Retko se vraća kući pre šest.“ „Dobro. Videću ga tada.“ Nakon toga je uzeo kofere, i počeo da se penje uz stepenice.

Panika ju je obuzela; poletela je ka dnu stepeništa. „Sigurno ne mislite da će te ostati ovde.“ Zaustavivši se na sredini stepenica, Quinn pogleda dole, ka njoj. „U stvari, to je upravo ono što nameravam.“ „On Vas ne želi ovde.“ „Da li Vam je on to rekao?“ „Ne rečima, ali njegova osećanja o Vama su jasna.“ „Gospođice Pope, moj otac više od svega želi da se vratim pod njegov krov. Sada, ako ne želite da izgledate glupavo, predlažem Vam da ne gurate Vaš lepi mali nos u moja posla.“ S jednostavnom elegancijom nestao je iza zakrivljenih stepenica.

Skupivši suknje u ruku, Noelle pojuri za njim. Stigla je do gornjeg hodnika, baš kada je on nestao u jednoj od prednjih spavaćih soba. Za trenutak je zastala, ali pretnja da će živeti u istoj kući, gurala ju je napred.

Ušla je u trenutku kada je spustio svoje kofere na krevet. Iako je pre toga, samo jedanput bila u toj prostoriji, kada je prvobitno istraživala kuču, dobro ju je upamtila. Sva u braon i drap boji, to je veliku muška soba, u kojem je dominiralo masovno uzglavlje kreveta, jezivo

95

isklesano u obliku divljeg zmaja. Ogromna glava je stršila iz centra uzglavlja, a mahagoni munje plamtele su iz njegovih velikih nizdrva. Figura je izgledala nesavladivo, zastrašujuće, i nije mogla da ne primeti sličnost između mitske zveri i čoveka, čije je prisustvo sada ispunjavalo sobu.

Otresavši ta neprijatna poređenja, ravno ga je pogledala. „Gospodine Copeland, meni se ne sviđa Vaš paternalistički stav. Veoma me se tiče ko ostaje ovde. Kao domaćica Vašeg oca, ja vodim njegovo domaćinstvo.“ „Impresioniran sam tvojom efikasnošću, rođako.“ Iskrivljeni osmeh uokvirio je njehova usta. „Jesi li tako savesna kod svih svojih dužnosti?“ Ona zategne bradu. „Uvek sam smatrala da ako nešto vredi raditi, onda to treba uradti kako valja.“ Eto, pomislila je, pustila ga je da misli šta god želi. „Slažem se. Imamo nešto zajedničko.“ „Mi nemamo ništa zajedničko. A sada, biće mnogo lakše za sve, ako odeš.“ „Nikada nisam bio zainteresovan da uradim ono što je lakše. Volim izazove.“ Sklopivši ruke oslonio se uza zid, tiho je izazivajući da ga gurne dalje. „Ti izgleda ne razumeš, gospodine Copeland,“ Noellin glas je bio oštar, kao koraci koji su gazili po suvom lišću. „Nisi dobrodošao u ovoj kući.“ Marširavši do kreveta, povukla je mali kofer. Odlučno je vukla teški kofer do vrata i postavila ga u hodnik. Onda je otišla nazad, po drugi. Kada su oba kofera bila premeštena, stavila je jednu ruku na svoj tanak struk, i zurila u njega. „Dakle, nadam se da ćete biti ljubazni i otići.“ „Rođako, gledam te i shvatam da ću morati da te razuverim. Kada je zakoračio svojim dugačkim korakom, ona se instinktivno povukla nazad, samo da oseti kako joj se leđa pritiskaju uza zid spavaće sobe. U tri jednostavna koraka, bio je ispred nje, a noge su nu se trljale uz njene suknje. Podigao je ruku i spustio na zid, kraj njene glave, a palcem joj je milovao pramenove kose. Spustivši pogled ka njoj, tiho je progovorio, a nju je obuzeo strah. „Ostajem ovde, u ovoj kući sve dok ne budem spreman da odem. Iako gazdarica voli da čeprka po stvarima koje je se ne tiču, ja ostajem u ovoj sobi. A sada, ako ne odeš odavde za trideset sekundi, znaću da je to zato što želiš da ostaneš. U tom slučaju, planiram da zaključam vrata, skinem ti tu lepu plavu haljinu i srušim te na krevet.“ Noellini obrazi su goreli od besa. „Ne bi se usudio.“ „Usudio bih se, rođako. Zapravo, zaista se nadam da ćeš me testirati.“ Sa ubilačkim sjajem u očima, Noelle je prošla pored njega, i ljutito izmarširala napolje. On je uzeo svoje kofere iz hodnika. Kada ih je opet postavio na krevet, čuo je odjek lupanja vratima na drugom kraju kuće, a potom se iscerio.

Uprkos njenom prkosnom ponašanju, ona duhovita mala svađalica, i uzburkala ga je više nego što je to hteo da prizna. Takođe je remetila sve njegove planove. Baš juče se zakleo da nastaviti da održava distancu od Simona. A sada je tu, gost u očevoj kući. Instinkt, a ne logika, ga je danas dovela ovde, ali, nije želeo da se opušta dok ne sazna više o prelepoj Dorian Pope.

U svojoj spavaćoj sobi, Noelle je šetkala naokolo, pokušavajući da oslobodi deo skupljenog besa. On je nepodnošljiv, i opasan. Dotakavši svežanj u zadnjem delu svog garderobera, ohrabrujuće je stegla ruku oko drške noža. Quinn Copeland mora da sazna da je samo dovde mogao da je pritisne.

Zazvonivši, pozvala je Alice i naložila da joj brzo opreme kočiju. Sada mora da razgovara sa Constancom više nego ikad. Obukavši tamno plavu haljinu i šešir presvučen baršunom sa mašnicama iste boje, potrčala je dole, što je brže mogla, znajući da kočija još uvek neće biti spremna, ali nije želela da provede više ni jedan trenutak u toj kući. Prizor Quinnovog ogrtača koji je vlasnički ležao preko malog otomana u hodniku, slao je grčeve ljutnje kroz nju.

Proklet bio! Naslepo otvorivši ulazna vrata, sudarila se sa čovekom koji je bio sa njihove suprotne strane. Nespremno uhvaćen, srušio se lupivši glavom o metalnu ogradu. Mirno je

96

ležao na dnu stepeništa, okrenutog tela na jednu stranu. Noelle je duboko uzdahnula od straha, i potrčala ka njemu. Kleknuvši na trotoar, sagnula se ka čoveku.

To je bio Thomas Sully, Quinnov partner u njenoj otmici!

Spao mu je šešir koji je otkrio nemirnu kosu boje peska koje se dobro sećala, ali njegovo dečačko lice je sada bilo bledo, a jedri obrazi bez boje. Za trenutak je pomislila da ga je ubila, a onda se promeškoljio. Pažljivo mu je podigla glavu i smestila je u svoje krilo. Oči su mu slabašno zatreptale, zatvorio ih je, pa opet otvorio šire dok je gledao u njeno divno lice koje je lebdelo nad njim. Pitanje se pokazalo u njima, ali ne i prepoznavanje. „Zaista mi je žao,“ progutavši je rekao. „Ja sam takav nespretni tikvan. Da li sam Vas povredio?“ Pod drugim okolnostima, njegovo pogrešno izvinjenje, Noelle bi navelo na snažan smeh, ali joj je toliko laknulo, da nije mogla čak ni da se nasmeje. „Nemojte govoriti.“ „Tako je ružno od mene, što sam Vam izazvao takav strah.“ Nervozno je ovlažio usne, a boja mu se vraćala u obraze. „Molim Vas. Ja sam ta koja treba da se izvini. Ja sam Vas gurnula dole.“ „Ne. Ne želim to ni da čujem. Sapleo sam se...bio sam rasejan. Užasna navika. Jeste li sigurni da Vas nisam povredio? Nikada to ne bih mogao sebi oprostiti.“ „Molim Vas, nemojte se više izvinjavati. Ja sam veoma dobro, zaista. Možete li da ustanete?“ „Oh, siguran sam da mogu.“ „Dopustite mi da Vam pomognem da uđete.“ Stavila mu je ruku oko svojih ramena i poduprela ga, dok se uspravljao.

Quinnov glas koji je dolazio iznutra oboje ih je trznuo. „Očekujem da će te mi vas dvoje objasniti šta se događa.“ Prepadnuta, Noelle je zurila u njegov podrugljivi osmeh, koji joj je postao tako neprijatno poznat. „Upravo sam htela da pošaljem po lekara,“ hladno je rekla, pokušavajući glasom da mu da do znanja da joj nije potrebna njegova pomoć. „Nema potrebe za tim,“ odgovori Tom, konačno stavši uspravno. „Već se osećam bolje. Vaša ljubaznost čini čuda, gospođice...?“ „Oprosti mi,“ reče Quinn silazeći niz stepenice. „Vas dvoje se niste odgovarajuće upoznali.“ Na svoju žalost, Noelle je osetila njegovu ruku, kako se posednički uvija oko njenog struka. „Želim da upoznaš Toma Sullyja, dobrog prijatelja, i jednog od svega nekoliko Engleza koje mogu da tolerišem. Tome – Dorian Pope, moja rođaka.“ „Drago mi je, gospođice Pope. Hocete li mi ikada oprostiti što sam Vas toliko uplašio?“ „Naravno da će ti oprostiti,“ Quinn ga prekinu. „Dorian je preživela brojna nedaća. Zar ne, rođako?“ Noellini obrazi su goreli zbog njegovih prozivki. Pokušala je da se skloni od njega, ali mu se odjednom našla toliko blizu, da joj se obraz trljao o njegov vuneni kaput, a kuk o njegovu butinu. „Hajde da ne govorimo više o tome, gospodine Sully,“ konačno je izgovorila. „A sada, gospodo, izvinite me. Imam dogovor.“ Njene veličanstvene oči izazivale su Quinna. Sa blagim naklonom ju je pustio, a ona se sklonila u stranu. „Bilo je zadovoljstvo upoznati Vas, gospodine Sully.“ „Morate li ići tako brzo?“ Thomasovo dečačko lice se pokunjilo. „Mislio sam... to jest... naravno da morate da idete. Ne bih želeo da Vas zadržavam. Ipak... da li bi bilo strašno drsko od mene, s obzirom da smo se tek upoznali, da Vas pozovem u operu sledeće subote? Uz dozvolu Vašeg strica, naravno. U pitanju je Figarova ženidba.“ „Subota, kažete?“ Noelle je odugovlačila, dok je pokušavala da smisli ljubazan način da ga odbije. Bio je toliko prijatan i bezazlen, toliko očigledno očaran njome, da će biti mnogo blaže za njega, da odbije njegov poziv, nego da ga ohrabri. „Nemoguće, Tome.“ Quinn je umetnuo svoju dugačku nogu o stolicu. „Moja rođaka je zauzeta te noći. Ima dogovor sa Simonom.“

97

Noelle podiže obrve na tu notornu laž. „Bojim se da niste razumeli, rođače. Moj ujak i ja nemamo dogovor te noći. Biće mi zadovoljstvo da idem sa Vama, gospodine Sully. Apsolutno ništa me neće držati podalje.“ „Sjajno. Doći ću po Vas u osam.“ „Radujem se tome.“ Kočija je stala uz ivičnjak. Quinn ju je uzeo za ruku, i poveo je do vozila.

Kada više niko nije mogao da ih čuje, Noelle mu je odbrusila. „Gospodine Copeland, Vaše mešanje je nedopustivo.“ „Pošto smo tako blisko povezani, zar ne misliš da bi trebalo da me zoveš Quinn?“ „Mislim da ne bi trebalo nikako da te zovem. Zar ne razumeš? Želim da me ostaviš na miru!“ „Mislim da sam počeo da shvatam. Ono što ne razumem je zašto.“ Noelle je poželela da vrišti koliko ga se gnušala, ali se zadovoljila uzdržanim optuživanjem. „Zato što mi se ne dopadaš, gospodine Copeland. Mislim da si arogantan, ohol i drzak.“ „Osim što si lepa, rođako, odlično prosuđuješ karakter.“ Kratko joj klimnuvši u znak otpuštanja, pridržao joj je vrata kočije, a Noelle se uputila ka Constancinom novom prebivališu u St. James Parku.

Constance je još uvek spremala, kada je Noelle upala u njenu dnevnu sobu. „On je gad!

Nikada nisam nikog toliko prezirala. Uzela je jednu od plavih baršunastih traka sa svog šešira u ruku i ljutito je povukla. „Zaboga! Šta te toliko uznemirilo?“ Nemirno šetajući po sobi, Noelle joj je ispričala sve što se dogodilo otkad se Quinn pojavio na balu. „Samo se nadam da ću imati to zadovoljstvo da budem prisutna kada ga Simon istera iz kuće,“ konačno je završila.

Constance je spustila noge sa stoličice boje lavande, a zatim pošla ka prozoru i počela da posmatra redove paprati u bašti. „Ne bih računala na to da će Simon izbaciti Quinna,“ konačno je rekla, oprezno. „Samo ćeš se razočarati.“ Noelle se zaustavila i s nevericom pogleda u Constancu. „Sigurno ne misliš da će ga Simon pustiti da ostane?“ „Sigurna sam u to. Quinn je njegov sin.“ „Ali, Constance, oni preziru jedan drugog. Quinn je užasan sin.“ „Simon nije bio jedan od najboljih očeva.“ „Zvuči kao da braniš Quinna!“ Noelle uzviknu. „Ne branim ga, ali ga i ne osuđujem. Noelle, gajum duboku naklonost prema tebi. Sigurno znaš to.“ „Zašto mislim da ćeš mi reći nešto što mi se neće svideti?“ Noelle suvo reče. „Zato što si neobično oštroumna mlada žena. Međutim, ovog trenutka se ponašaš kao guska.

Simon neće ostati zauvek u Engleskoj. Šta ćeš ti raditi kad on ode? Otići ćeš s njim u Ameriku? Ostaćeš ovde i pokušaćeš da živiš na svoj način?“ „Ne znam, Constance. Ako Simon dozvoli Quinnu da ostane u kući, ja ću je odmah napustiti i pokušaću da pronađem drugi posao.“ „Gluposti! Podržavao te je skoro dve godine, računajući na to da ćeš mu uzvratiti služeći mu kao domaćica. Da li si zaboravila na to?“ „Naravno da nisam. Odužiću nu se od svoje zarade.“ „Veoma plemenito, draga moja, i veoma, veoma glupo. U najboljem slučaju naći ćeš posao u prodavnici ili kao guvernanta. U stvari, nemoj ni da razmišljaš o tome. Nećeš imati dovoljno ni za život, a kamoli da mu otplatiš dug.“ Istinitost Constancinih reči toliko ju je pogodila da je nemoćno pala na mali otoman. „Ništa se nije promenilo. I dalje sam zarobljena između njih dvojice. Constance, šta se to dogodilo, pa se toliko mrze?“

98

„Volela bih da te prosvetlim, ali znam jako malo, i to su čista nagađanja. Benjamin je znao, ali je odbio da kaže više od toga, da je razlog Simonova supruga. Kada je umrla, pustio je da to umre zajedno s njom.“ „Osim što nije umrlo, zar ne?“ Constance je otišla do Noelle, i smestivši se kraj nje, lagano je započela: „Noelle, uistinu, moraš razmotriti svoje mesto kao Quinnova žena.“ „Constance, ne mogu da verujem da čujem ovo od tebe.“ Ljutito je ustala. „Kako možeš čak i da predložiš tako nešto?“ „Zato što sam praktična žena. Zaboga! Ne gledaj me tako. Vreme je da otvoriš oči. Quinn je veoma bogat. Kao njegova supruga, ne bi nikada više morala da se mučiš ni oko čega.“ „Ja ne želim njegov novac!“ „Noelle, moraš me saslušati. Quinn nije običan čovek, niti je običan brodograditelj. On ima viziju. Čeka ga sjajna budućnost. Kao njegova supruga, možete deliti taj uspeh.“ Posmatrajući kako Noelle tvrdoglavo stiska bradu, Constance uzdahnu. „Barem razmisli. Ne zbog njega, ili zbog Simona, već zbog sebe.

Noelle je videla saosećanje u Constancinom licu, i znala je da je govorila iz srca. „Volela bih da mogu da uradim kako ti kažeš Constance, ako ni zbog čega drugog, tebi da udovoljim. Ali ću radije provesti ostatak svog života kao džeparoš iz Sohoa, nego provesti i jedan dan kao njegova žena.“ Nekoliko sati kasnije, Noelle je izašla iz sive kamene zgrade u kojoj su smeštene Londonske prostorije firme Copeland and Peale. Kiša koja je padala od podneva je stala, mada je dan još uvek bio oblačan i siv. Preko puta je uočila Fisbyjevu čajdžinicu, a potom se setila da od sinoć nije ništa jela. Zakoračila je ka ivičnjaku, u isto vreme kada su i jedne poštanske kočije u crnoj i boji kestena, još uvek mokre od popodnevene kiše, i isprskale je svojim zadnjim točkovima, mlazom prljave vode po kaputu. Dan koji je tako loše počeo, završiće se još sumornije.

Trljajući nedopustive mrlje svojom maramicom, Noelle je pomislila koliko je Constance bila u pravu, kada ju je upozorila da Simon neće izbaciti Quinna iz kuće. Constance je čak i predvidela njegove reči. „On je moj sin,“ rekao je Simon. A onda, kada ga je Noelle pritisla razvodom, opet ju je ućutkao maglovitim obećanjima. „Drveni štap da t’ pomogne da pređeš ulicu, majko?“ Dvoje prljavih derana, dečak i devojčica, prišli su joj noseći dugačak štap. Noelle se prisetila, kada je dvoje druge dece, donosilo štapove kišovitim danima, i tražilo bogate kupce, kako bi im pomogli da pređu ulicu. „Hvala vam,“ rekla je, nasmejavši im se. Kada je bila na drugoj strani ulice, dala je po šiling iznenađenim balavcima. „Kupite sebi po parče pite ili kolač od đumbira.“ Dečak joj se zahvalio, čak joj se nasmešio, pre nego što su otperjali.

Noelle je zauzela neupadljivi sto u zadnjem delu čajdžinice i uskoro je ispred sebe imela šolju toplog čaja sa limunom. Uzela je jedan lagani gutljaj i razmišljala o tajni animoziteta između Quinna i Simona. Šta se dogodilo da Quinn toliko mrzi svog oca? Umorno je protrljala slepoočnice. „Da li si znala da se Quinn vratio?“ Noelline oči su se uputila ka susednom stolu, gde su dve žene sedele same. Sve što je mogla da vidi od one koja je govorila je bio zadnji deo njenog kaputa. Ipak, druga žena je privukla Noellinu pažnju. U ranim tridesetim godinama, bila je ekstravagantno lepa, sa kosom crnom kao gavran, i malim zavodljivim mladežom, blizu ugla levog oka. „Kako znaš da je Quinn u Londonu?“ pitala je s tinjajućim uzbuđenjem, a trag stranog akcenta davao je misterioznu privlačnost njnom glasu. „Videla sam ga kako jaše u Rotten Rowu pre ne više od dva sata.“

99

„Da li je bio sam?“ Crnokosa lepotica je pokušavala pitanje postavi nehajno, ali ju je izdao trzaj oko njenih pažljivo našminkanih usana. „Oh, Anna!“ Druga žena je izgovorila ime sa mekim „a“. Sigurno nećeš biti toliko zaluđena njime sada, kao što si bila kada je poslednji put bio u Londonu.“ „To nije zaluđenost. On me opseda.“ „Tebe i pola drugih žena u Londonu.“ „Ali se on ne vraća drugim ženama, kao što se vraća meni.“ „Zašto te on toliko drži, Anna? Obe smo bile sa mnogim drugim muškarcima. Niko, međutim, nije tako zgodan, ali ipak...“ „Zato što je uzbudljiv, opasan.“ Ona spusti glas, ali su reči i dalje dopirale do Noelle. „Želim ga, ali on neće biti posedovan. Imun je na sve ženske trikove. Ako se durim, on se smeje. Ako besnim na njega, on je ravnodušan.“ „A u krevetu?“ Druga žena se bliže nagne u svom sedištu. „Kakav je u krevetu?“ Annine oči se zanaglivše, a usne zavodljivo razdvoje, dok je zurila kroz svoju sagovornicu. „Kao nijedan drugi. On sa mnom vodi ljubav snažno, očajnički, i ja zaboravim na sve ostalo.

Sledeći put, zavetujem se, da ću ga zadržati, da će me moliti. Ali, znam da lažem sebe. Čim me dodirne, moja snaga nestaje, i sve mu dajem.“ Noelle više nije mogla da sluša. Nije se čak ni potrudila da izbroji kovanice koje je bacila na sto, tako da je očajno pobegla, ne mogavši više da sluša ženinu ogavnu ispovest.

Na Noellino olakšanje, Quinn nije bio prisutan na večeri te noći, niti ga je čula kada se vratio kući, iako je već dosta prošlo od ponoći, kada je konačno ugasila svetlo.

100

Sedamnaesto poglavlje „Gospođica Catherine Welby želi da Vas vidi, gos’đo.“ „Zbog čega?“ Noelle se glasno zapita, kada je pogledala na sat na stolu. Bilo je jedva deset sati, teško da je to predstavljalo odgovarajuće vreme za posetioce, a posebno one koji su bili tako dosledno neprijateljski kao Catherine Welby. „Odvedi je u salon, Tompkinse. I pretpostavljam da je najbolje da je poslužite čajem.“ Dok je batler zatvarao vrata za sobom, Noelle je nerado izvajila gomilu pozivnica smestivši ih na sto, pritom zateturavši porcelan koji je na njemu stalao. Normalno, to je bio zadatak koji je prezirala, ali joj je danas omogućio izgovor da se zatvori u svom salonu sve do ručka. Do tada je preračunala da će Quinn napustiti kuću, a ona bi izbegla, makar jutarnji susret sa njim.

Njene potpetice bučno su lupale mermernim hodnikom. Automatski je prigušila svoje korake.

Jedva da je bila u kući dvadeset četiri časa, a već se osećala kao zatvorenik. Poravnavši haljinu ušla je u salon. „Gospođice Welby, tako mi je drago što Vas vidim.“ „Molim Vas, zovite me Catherine, i ja ću Vas, naravno, zvati Dorian,“ reče njena sagovornica plahovito, dok je pozivajući potapšala mesto pored sebe. Noelle je nevoljno sela, ostavivši među njima široko rastojanje, onoliko koliko su dimenzije malog otomana i društvena učtivost dozvoljavale. „Sigurna sam da ćemo biti najbolje prijateljice, Dorian. Imamo toliko mnogo zajedničkog.“ A onda je hronološki počela da priča o svojim najnovijim aktivnostima.

Noelle je jedva slušala dok je pokušavala da odgonetne motiv neočekivane posete. Ona i Catherine Welby prisustvovale su na nekiloko istih društvenih događaja, ali su teško bile prijateljice. Mala paperjasta plavuša jedva da je progovorila desetak reči s njom i sve su bile zajedljive. „Izvinite?“ Noelle je vratila pažnju na svoju neželjenu posetiteljku, svesna da je nešto propustila. „Pitala sam Vas da li želite da jašete sa mnom u parku sledeće nedelje.“ „Žao mi je, ja ne jašem.“ „Ne jašete?“ Čuđenje gospođice Welby ne bi moglo biti veće, čak i da joj je domaćica upravo objavila da je pobegla iz turskog harema. „Odrasla sam u Indiji, znate.“ Noelle je slabašno udahnula vazduh, kao da je to sve objašnjavalo. „Oh? Tako je.“ Tada je nastala kratka pauza, a onda je gospođica Welby utonula u nabrajanje svojih novih navika jahanja, ističući svaki mukotrpni detalj. Noelle je teškom mukom suzbijala zevanje, kada je čaj poslužen. „Recite mi nešto o sebi,“ naredi gospođica Welby, dok je uzimala šolju. „Nema mnogo da se kaže. Moji roditelji su umrli u Indiji pre nekoliko godina i moj stric mi je velikodušno ponudio svoj dom.“ „Tako je tužno što ste izgubili roditelje. Ali, imali ste mnogo sreće jer imate tako ljubaznog strica.“ „Da, on je bio divan prema meni.“ Gospođica Welby svojim drskim očima, kristalno nevinim kao kod zatvorene monahinje, zaviri preko ivice šolje. „A da li ste sreli svog zanosnog rođaka, pre nego što ste stigli u Englesku?“ „Ne, nikada se nismo sreli.“ „On Vam je sigorno bio veliko iznenađenje.“ „Ne možete ni da zamislite,“ suvo odgovori Noelle.

Slabi koraci su se začuli u hodniku, i oči gospođice Welby tajnovito skliznu ka vratima. Kada su se koraci nastavili niz hodnik, ona nije mogla da sakrije razočarenje.

101

„Da li je Vaš rođak ranoranilac?“ „Bojim se da ga ne poznajem dovoljno da bih bila upoznata sa njegovim ličnim navikama.“ „Gospođica Cynthia Rowland želi da Vas vidi, gos’đo.“ Tompkins je jedva stigao da je najavi, kada se gospođica Rowland progurala u sobu, dok su joj se trake vijirile. „Dorian, zaista sam se provela predivno preprošle noći. Morate nagovoriti strica da uskoro organizuje novi bal. A sada, pričajte mi o svom rođaku. Da li je istina da je ubio čoveka u dvoboju, i da je pobegao iz Amerike kako bi izbegao hapšenje? Neko je čuo takvu priču o njemu.“ Noelle je duboko udahnula i pokušala da prikrije svoju zlovoljnost. Ove glupave devojke su došle kako bi je iskoristile da bi dobile uvid o Quinnu! Zar neće biti kraja komplikacijama koje je doneo u njen život?

Gospođica Priscilla Fargate i gospođica Cecily Lambreth-Smythe, gos’đo.

Tompkinsov izraz lica odavao je zbunjenost.

Do kraja jutra, Noelle je primila još šest posetiteljki. Kada je poslednja konačno otišla, glava joj je pucala, a temperament sagoreo. Jurišajući iz salona, naišla je na Quinna koji je u hodniku pričao sa Tompkinsom.

Marširajući do batlera i stavivši jednu ruku na kuk, odsečno je ignorisala Quinna. „Tompkinse, ako dođe još neka neudata dama, odvedi ih u salon i pozovi gospodina Copelanda da ih primi. Ja više nisam kući. S time je pogodila Quinn jednim oporim pogledom, i otišla niz hodnik u svoj salon.

Na Noellino olakšanje, sledećih nekoliko dana veoma je retko viđala Quinna. On bi otišao na duže vreme i nije se vraćao na vreme za obroke. Međutim, život na Northridge Squareu nije se vratio u svoj poznati obrazac. Postojalo je neko nejasno osećanje – života pomerenog van svog udobnog oslonca, i još uvek ne rebalansiranog. Simon je bio posebno pažljiv prema njoj, donosivši joj male poklone, vozeći je u svojoj kočiji, učeći je da igra backgammon24 i vingtet-un.25 Ali, s obzirom da joj je o razvodu dobacio tek neke nejasne, odbacujuće reference, njihov odnos je postao napet.

Sa svoje strane, Simon nije bio srećan čovek. San prolećnog popdneva u Sussexu, sa Constancom, toplom i odgovarajućom pod njim, nikada nije bio daleko od njegovih misli.

Sada su se viđali samo u društvu drugih, a Constancina neiscrpna ljubaznost, ga je ubadala kao nož.

A onda je tu i Noelle. Doživljavao je maglovitu grižu savesti zbog manipulisanja njome i njegovom odlučnošću da je vidi na mestu Quinnove žene.

Ali san o dinastiji Copelandovih ga je vodio, i postala mu je navika da pokori svoje emocije.

Osećajući Quinnov interes za Noelle, izdvojio je plan, kako bi isforsirao brak. Ukoliko postane neophodno, može da organizuje njihovu otmicu, a zatim da objavi društvu da su pobegli. Ali je, za sada, bio zadovoljan, i pustio je događaje da prate sopstveni kurs.

Lampe Covent Gardena preplavile su njihovo polje kada se drugi čin „Figarove ženidbe“ probijao ka svom nadahnutom zaključku. Thomas je fiksirao Noelle molećivim pogledom. „Da li uživate u performansu, gospođice Pope?“ „Veoma.“ „Mislim da je sopran koji peva Susannu veoma dobar, a Vi?“ „Da, veoma je privlačan.“ „Ne bih mogao da Vam kažem da li sam nekad uživao kao sad.“ „Predstava je svakako odlična, gospodine Sully.“ „Nisam mislio na operu.“ Prišavši joj, Thomas joj je prekrio ruku svojom. „Gospođće Pope, moram Vam reći da - “ 24 25

Kockice – društvena igra Fr. Dvadeset jedan, kartaška igra

102

„Tome, staro momče, rekao sam Basilu da si to ti.“ Dvojica uniformisanih pripadnika „The Light Dragoonsa“ okružili su Noelle sa svake strane, zahtevajući upoznavanje. Na Thomasovu neprijatnost, nisu otišli sve dok se nije završio čin.

Kada se zavesa podigla na treći čin, Noelle je ugledala Quinna jedno polje ispod. Pažljivo je slušao ženu čije je lice bilo u senci. Tanka ruka je posesivno počivala na njegovoj butini.

Kada je žena okrenula glavu, Noelle je prepoznala Annu, crnokosu lepoticu iz čajdžinice.

Približivši mu se, intimno mu je prošaputala na uvo.

Noelle je ostatak opere odslušala sa koncentrisanom pažnjom, ali bi bilo teško pritisnu ti je da je opiše. Energično je aplaudirala na kraju i složila se sa Tomom da je to posebno delo.

Upravo kad joj je nabacivao ogrtač preko ramena, primetio je Quinna i mahnuo mu. „Dakle, baronica je u Londonu,“ zakikotao se. „Baronica?“ Noelle nehajno upita, kada su krenuli. „Anna von Furst, jedna od najlepših žena u Londonu, i takođe, jedna od najbogatijih. Ona i Quinn su već neko vreme prijatelji.“ Njegova stanka ispred „prijatelja“ bila je jedva primetna, ali je Noelle nije propustila. „A šta je sa baronom?“ „Izgleda da je u svom zamku u Bavarskoj. Pati od dispepsije26 ili nečeg sličnog. U svakom slučaju, retko ga viđaju.

Skoro je svanulo pre nego što je Noelle zaspala te noći, i još uvek nije čula Quinnove teške korake uz stepenice.

26

Dispepsija je povremeni ili stalni bol u gornjem abdomenu.

103

Osamnaesto poglavlje Noelle je žurila kroz Haymarket, a vrtložna svetlost joj se reflektovala o suknju njene smaragdne haljine, dok je prolazila pored uličnog svetla. Ovo je bila njena prva poseta Sohou, otkad je bila na operi sa Thomasom Sullyjem, a od tada je prošlo više od nedelju dana.

Nameravala je da se bezbedno vrati u svoju sobu mnogo ranije, da očisti lice od kamuflažne prljavštine i kozmetike, i odeću opet skloni duboko unutar garderobera, ali je jedno od dece palo i udarilo se u butinu nazubljenim komadom drveta, pa je ostala ga uteši. Sada je bila svesna neugodnosti gomile ljudi koji se guraju oko nje i spremno nude noćne poroke Haymarketa i to veoma obilno. Pomislila je na svoj topli krevet, toplu kupku. Ispred nje, gomila se proredila. Ubrzala je korake i odahnula. Nema još mnogo.

Tada ga je videla. Bio je daleko da bi mu prepoznala crte, ali je instinktivno znala da je to Quinn. Zaustavio se pred grupom dece koji su se okretali preko glave i hodali na rukama u nadi da će sebi zaraditi večeru. Gledala je kako je zamahnuo rukom prema deci i znala je , zbog načina na koji su derani počeli da trče oko onoga što im je bacio, da se radi o pregršt novca. Zamrzla se, čekajući da vidi šta će uraditi kasnije. Na njenu preneraženost, krenuo je u njenom pravcu. Očajnički je gledala oko sebe, tražeći mesto da se sakrije, a zatim se setila da je prošla pored uličice samo trenutak ranije. Potrčala je u mračnu uličicu i pritisla se uza zid. Čekala je da on prođe. „Š’a radiš ovdi, lepotice? Ovo nije mesto ’de ćeš naći mušterije.“ Prsti debeli kao kobasice omotali su se oko Noelline ruke i ona se okrenula i pogledala debelo lice sa očima lasice. „Š’a misliš o tom’ da me ugreješ večeras?“ „Sklon’ te proklete ruke s mene,“ zareža Noelle sa uličnim akcentom, koji joj se prirodno javljao kao odbrana od opasnosti. Pokušala je da povuče ruku, ali su joj se prsti dublje zabili u meso. „’Ajde sad, to baš nije bilo prijateljski.“ Iz džepa drečavog kariranog prsluka prepunog lancima i flekavog od ostataka prethodnih obroka, izvadio je presavijenu novčanicu i držao je uzmeđu svoja prva dva prsta. „Biće više ovakvih, ukoliko nastavimo.“ „Nisam zainteresovana.“ Noelle klimne glavom u pravcu dve prostitutke koje su prolazile pored ulaza u uličicu. „Zašto ne ponudiš pos’o njima?“ „Zato što mi se ti sviđaš.“ Grčevito joj je držao ruku i vukao je dublje u tamu. Noelle je napravila pesnicu i slobodnom rukom zamahnula prema njegovoj vilici, jedva osećajući kost na jastučićima debelih obraza On ispusti groktaj, a zatim je otvorenim dlanom udari u lice. Udarac ju je momentalno ošamutio. „Dakle, ti voliš grubo, zar ne? E pa, dobićeš dosta toga tamo ’de ideš.“ Noelle zamahnu glavom kako bi je probistrila, nejasno svesna gužve koja je milila pored ulaza u uličicu, nesvesni drame koje se odigravala tako blizu njih. Znala je da mora da deluje.

Odjednom je pala na kolena kako bi slobodno mogla da zavuče ruku pod suknju i odveže kopču koja joj je pridržavala nož oko bedra. Pre nego što je njen otmičar mogao da reaguje povukla je nož i uperila njegovu uštricu u njegovo grlo. Pustio joj je drugu ruku, strah mu je treperio u očima, jer je osetio oštricu kako mu dodiruje meso. „Ološu,“ pljunula je. „Sledeći put bolje razmisli, pre nego što spustiš ruku na ženu koja ti kaže ne.“ Laganim pokretom noža ga je porezala, duž masnog okrilja. Pojavila se linija kao parče crvnog kanapa oko njegovog vrata. „Posekla si me,“ cvilio je, a njegova velika vilica je zadrhtala. „Im’o si sreće da te nisam ubila.“

104

Povukla se od njega, zahvalna što joj je duga suknja prikrila drhtanje kolena. U protekle dve godine promenila se više nego što je shvatala, a od prizora krvi, koju mu je namerno izazvala, joj je slošilo. „A sad mi se gubi s vida,“ naredila mu je.

Pesnica ju je neočekivano udarila s leđa, pa joj je nož ispao. Velike ruke su je zgrabile za njene i okovale je iza leđa, dok su joj se kolena uranjala u donji deo leđa. Zaslepljujući bol prošao joj je telom „Ne tako brzo,“ zareža njen nevidljivi napadač. „Ne sviđa mi se način na koji si tretirala mog prijatelja.“ „Š’a te tol’ko zadržalo, Geòrgie? Umalo me nije ubila.“ Debeljko protrlja rukom crvenu liniju duž vrata. „Vidi š’a mi je kučka uradila.“ Rukom je razmazao crveni bris oko vrata. „Trebalo je da te ubijem,“ prosikta Noelle.

Opet, koleno ju je udarilo po leđima. Uprkos sebi, vrištala je dok joj je agonija pržila telom.

Surovo joj je stegao ruke, sve dok nije osetila kao da su joj ramena povučena iz ležišta. „Još jednu reč da čujem i žestoko ću te pući.“ Glas čoveka koji se zvao Geòrgie, preteći joj je tutnjao u uhu. „Odved’mo je do broda. Ona je poslednja iz grupe. Lepo ćemo zaradit’od ovog noćnog poslića.“ Noelle je pokušavala da se usredsredi uprkos bolu. Ovi ljudi su trgovci belim robljem! Bili su članovi jedne od bandi koje su obilazile ulice Londona u potrazi za mladim devojkama koje su isporučivali najozloglašenijim bordelima Evrope, bordeli u kojima nijedna želja nije bila previše izopačena i gde su mogli da se zadovolje i najuvrnutiji apetiti.

Debeljko se sagao i podigao njen nož sa zemlje. „Ne tako brzo, Geòrgie. Sa ovom moram da poravnam račune.“ Stegnuo je dršku noža u pesnicu, a zatim je približio sjajnu oštricu do Noellinog užasnutog pogleda. „Urezaću svoje inicijale na tom tvom lepom licu.“ „’Ajde sad, nemoj da joj obeležavaš lice. Dobićemo manje para za nju. Uradi to negde ’de se neće puno videti.“ Male lasičje oči su zlonamerno svetlucale dok su je posmatrale, a onda je Noelle gledala, s strahom u kostima, dok je hladan čelik klizao niz njene grudi i poderao joj gornji deo haljine.

Pokretom noža, gurnuo je u stranu tkaninu, i prvo joj izložio desnu dojku, a potom levu.

Njegova debela usta su se oklembesila, dok mu je pogled bio pričvršćen na njima. „Vidi ti to ovo, Geòrgie,“ cerio se.

Noelle je zacvilela kada je osetila oštar vrh noža, podno svojih punih grudi, koji joj još uvek nije zarezao kožu, ali joj je pretio. Debeljko je kružio nožem od vrha do dna dojke, a onda ga se usmerio ka njenom koralnom vrhu. „Mislim da će ovo bit’ dobro mesto, zar ne, Geòrgie?“ Noelle je zavrištala u momentu kada joj je nožem dodirnuo bradavicu.

Začuo se zvuk koraka koji su se trčeći približavali, a Noelle se našla na podu kada se tamna figura bacila na Geòrgieja. Noelle je nejasno videla kada je debeli čovek napustio svog partnera koji se borio, i izjurio iz uličice. Potraćila je malo misli na njega, jer je Geòrgiejeva moćna pesnica tresnula njenog spasioca po vulici, i on se zateturao.

Videla je snažna ramena i vitke butine, koje su se jasno ocrtavale od uličnog svetla. Ispunilo ju je užasno prepoznavanje, i svojim drhtavim prstima, stežala je šal koji joj je prekrivao glavu.

Quinn se brzo oporavio od Geòrgiejevog udarca i pomerio se baš na vreme kako bi izbegao drugi. Muškarci su se borili u tišini, njihova lica su bila nejasna u maglovitoj ulici. Quinn je bio viši, lakši od Noellinog krupnog napadača, ali pokretljiviji. Isporučivao je niz divljačkih udaraca, borio se s takvim intenzitetom, s kojim se njegov protivnik nije mogao meriti.

105

Geòrgie je teško disao, njegova snaga je očigledno klonula pod jednosmernim napadom.

Poslednjim atomom snage, progurao se pored svog napadača i pobegao iz ulice.

Quinn joj je prišao, dok su mu se grudi snažno uzdizale i spuštale od naporne tuče. „Jesi li dobro?“ Nagao se nad njom, dok se ona zbijala nadole.

Onda je odjednom postala svesna svojih otkrivenih grudi, pa je spojila ivice ogrtača, držeći glavu dole. „Dobro sam,“ promrmljala je. „Hvala š’o si me spas’o.“ „Dozvoli mi da se uverim da te nisu povredili.“ Quinn se sagnuo i provukao ruku ispod njenog lakta. Kada ju je povukao, slaba ulična svetlost na kratko joj je okrznula lice. „To si ti!“ uzviknuo je.

Povukla se nazad u tamnu senku uličice, tako da ne može jasno da je vidi. Koga je prepoznao? očajnički se pitala. Džeparoša ili Dorian Pope? „Neću te povrediti,“ reče joj, pomislivši da se povlačila iz straha. „Hriste! Ne sećam se čak ni kako ti je ime. Drugačije je – francusko.“ Nije je prepoznao! „Zovi me ’Isočanstvo, kao i svi ostali.“ Prigušila je svoj zvonki glas, tako da je njen normalni promukli glas, zvučao hrapavo.

Zglobom prsta obrisao je tanak trag krvi, koji mu je prodirao iz ugla usta. „Koliko je prošlo otkad si imla pristojan obrok?“ „Jedem kad sam gladna.“ „Nekako sam se nadao da ćeš bolje iskoristiti novac koji sam ti ostavio, ali ne izgledaš ništa bolje nego ranije.“ „Mnogo volim džin“ Noelle zakuka, dok joj je ideja, rođena iz očaja, ponikla u umu. „Osim toga, nije mi mnogo toga ostalo, zafaljujući tebi. Geòrgie je ’teo da me oženi, sve po propisu, da već nisam udata.“ Iznutra, Noelle se trgla na svoj izbor imena, ali je bilo prvo koje joj je palo na pamet. „Zašto želiš da se udaš za njega?“ „Zato, jer ćemo imat’ bebu, glupane, eto zato. On je dobar momak, baš jeste. Želi da bude pravi otac.“ S teškoćom ispusti lukavo gaktanje. „Barem neće bit’ kopile. Geòrgie i ja smo se često smejali tome. Bogat čova poput tebe, biće legalan otac našoj bebi.“ Noelle nije mogla da ne oseti bljesak divljenja za Quinna. Ni na jedan način nije pokazao zaprepašćenje zbog vesti koja ga je izazivala. „A da nisi udata za mene, mogla bi da se udaš za svog Geòrgieja, je li tako?“ „Svakako, da.“ Noelle je jedva uspela da suspregne nestrpljenje zbog njegovog odgovora. „Dobro. Dogovorićemo se. Videću šta mogu da uradim kako bi legalno okonćali naš brak.“ Bilo je suviše lako. „A š’a je moj deo dogovora?“ „Nećeš od mene tražiti nikakve zahteve i daćeš mi reč da ćeš se držati dalje od prodavnica džina.“ „Prodavnica džina!“ Noelle uzviknu, trgnuvši se od njegovog neobičnog zahteva, da je jedva mogla da apsorbuje činjenicu da njen plan funkcioniše. „Stvari koje prodaju ovde su smrtonosne. U njemu ima sumporne kiseline. To je otrov, Visočanstvo; povrediće tvoju bebu.“ Bila je to strana Quinna Copelanda koju nikada nije videla. Nije imala vremena da to svari, jer on još uvek nije završio s njom. „Imam li tvoju reč?“ „Ne želim da radim nešto š’o će povrediti moju bebu,“ promrmljala je. „A što se tiče drugog, ti si poslednja osoba od koje bi’ nešto želela. Uradiću šta tražiš.“ „Dobro. A sad, uzmi ovo. Gledaj da nabaviš neku pristojnu hranu.“ Pritisnuo joj je snop novčanica u ruku. „Kupi neko meso, voće. Ništa od ovoga ne ide na džin, razumeš li?“ „Dala sam ti reč, zar ne?“ „Gde mogu da te nađem, kad budem spreman?“

106

Noelle brzo razmisli. „Postoji čovek po imenu Bardy. Mo’š s njim da razgovaraš.“ Dala mu je uputstvo gde se nalaze konaci.

Quinn je počeo da briše prljavštinu, koja mu se zakačila za večernju odeću. „A sada ćeš me izvinuti, Visočanstvo, čeka me fàro igra27. Pokušaj da se kloniš nevolja.“ Nestao je iznenada, baš kao što se i pojavio.

Noelle je požurila natrag na Northridge Square i ubrzo se potopila u kadu punu tople vode, zatvorivši oči, ubrzo je počela da oseća kako joj umirujuća toplina ublažava bol u leđima i rukama. Van prozora, vetar je zavijao, dajući žestoko upozorenje predstojeće oluje, a unutra je sve bilo mirno. Noelle je imala ceo gornji sprat za sebe. Simon je otišao u Birmingham na nedelju dana, sluge su spavale u svojim sobama, a Quinna je fàro igra mogla da zadrži do ranih jutarnjih časova. Imala je mir koji joj je trebao, kako bi analizirala, sve što joj se dogodilo večeras.

Stvorivši penu od mirisnog sapuna, tiho se nasmejala da će se konačno osloboditi omraženog braka. Quinnovo bogatstvo će sigurno dovesti do brzog razvoda, a i njene tajne takođe. On nije budala; vrlo je brzo video prednost kraja to aranžmana. Simon će možda i dalje verovati da je u braku, ali Quinn će se osloboditi svake odgovornosti za ženu koja bi mu proizvela samo nevolje.

Zamišljeno se prala, zadrhtavši kada je svojim sapunjavim prstima dodirnula ruke. Blede, ljubičaste modrice su već počele da se pojavljuju. Podsetila se da nije bilo Quinnove intervencije, nikada ne bi tako lako pobegla. Iako to nije poravnalo račune među njima, ipak je osećala da mu duguje. Čelo joj se skupilo od mršćenja, dok je klizila dublje u vodu, ali je ona već gubila svoju utešnu toplinu. Uzdahnuvši, ustala je i izašla iz kade. Dok se sušila, odlučila je da mu se oduži, tako što će biti ljubaznija prema njemu. Sada, kada je znala daće uskoro biti slobodna, može da se potrudi da bude prijatnija.

Povukavši bež haljinu, otišla je do ogledala i počela da češlja kosu. Napolju je besnela oluja, i tihi pad čuo se s kraja hodnika. Spustivši četku, izašla je iz sobe da istraži.

Hodnik je bio prohladan, posle prijatne topline njene spavaće sobe, pa je žurila, provirivavši glavom u prazne sobe dok je prolazila. Sve su bile dobro zatvorene zbog snažne oluje.

Oklevala je kada je došla do vrata Quinnove sobe, a onda je okrenula bravu.

Nalet vetra ju je pogodio kada je zakoračila u praznu sobu. Prozor preko puta kreveta je bio otvoren, a kiša je uletala unutra, kvasivši draperije i pod. Prošavši pored slomljene vaze, Noelle je potrčala ka prozoru, a hladne kapi kiše su je udarale po telu i natapale joj haljinu.

Pokušavala je da zatvori prozor, ali on nije hteo ni da se pomeri. Smestivši se direktno ispred njega, vukla ga je svom svojom snagom i zatvoprila ga, baš kada je munja zaparala nebo.

Pomerivši se od prozora, pogledala je u sebe. Bila je preplavljena. Samo su joj kosa i zadnji deo haljine bili suvi. Čak su joj i stopala bila u lokvi vode. Zgrabila je preškir iz Quinnove svlačionice i obrisala prostor oko prozora, konačno raširivši peškir preko mokrog poda.

Sluškinje će očistiti ostatak do kraja jutra. Sve što je sada želela da uradi je da se vrati u svoju sobu, obuče suvu haljinu i sklizne u krevet.

Veliki prasak groma je zatresao prozorsko okno, i u isto vreme vrata su se širom otvorila i Quinn je ušao unutra. Slabo svetlo iz hodnika je osvetlilo sobu, a zatim je nestalo kako je zatvorio vrata. Oštro je usisala vazduh, mali zvuk nalik hicu u tihoj prostoriji. „Šta ti radiš ovde?“ upita je.

Noelle prodahta tihu molitvu zahvalnosti jer je bio mrak, pa nije mogao da vidi, koliko je tanko bila odevena. „Ja...čula sam lupu. Ve – vetar je prevrnuo vazu. Prozor ti je ostao otvoren, i kiša je uletala. Ja... pokušavala sam da očistim vodu.“ Kako nije reagovao, nastavila 27

U pitanju je francuska kartaška igra iz kasnog 17. veka.

107

je sa svojim usplahiranim objašnjavanje. Nisam Vas očekivala kući tako rano. Jedva da je ponoć. Mislila sam da će Vaša kartaška igra da Vas zadrži mnogo duže.“ „Kako znaš da sam igrao karte?“ Noelle se nervozno nasmeja. „Nije li to način, na koji Vi džentlmeni, završavate svoje večeri?“ „Ne uvek.“ Polako je ulazio u sobu. Bljesak munje sa prozora iza nje na trenutak mu je osvetlelo zgodno lice, a Noelle je osetila nešto neočekivano, što se promeškoljilo duboko u njoj. Podrugljivog izraza koje je očekivala, nije bilo; njegov izraz nije bio oprezan, jake crte su mu omekšale. „Izvinite me. Moram da se vratim u svoju sobu.“ Kada je krenula da se provuče pored njega, haljina joj se očešala o njegovu ruku. „Mokra si.“ „Kiša – pokvasila sam se kada sam zatvarala prozor.“ „Dozvoli mi da ti donesem peškir. Drhtiš.“ „Ne!“ uzviknuila je. A onda je nastavila ravnomernije, „Biću u redu. Zaista.“ Ignorisavši je, izvukao je mali peškir pored lavaboa i predao joj ga. Noelle ga prihvati, a onda, neočekivano, Quinn upali lampu. Soba je bila preplavljena svetlošću.

Stajala je pred njim, a peškir, jedva veći od maramice, uzaludno je stezala u ruci. Tanak materijal njene haljine ju je obavijao, otkrivajući mnogo više nego što je sakrivao. Mokra tkanina isticala joj je pune grudi i pripijala uz mršave bokove, gde je slatki, tamni trougao bio jasno vidljiv njegovom istražujućem pogledu. „Hriste, prelepa si,“ promuklo je rekao, i to je bilo kao da je struja zračila iz njega. Svaki deo njenog tela koji je dodirnuo njegov sanjivi pogled oživeo je čudnom toplinom.

Zakoračio je prema njoj, oči su mu gorele, i stavio je ruku iza njenog vrata. Prstima joj je orao nežne brazde u kosi dok joj je podizao glavu. Dah mu je bio vreo i sladak, a potom su njegove usne zaposele njene. Bile su snažne i istražujuće, zapalile su plamen u njoj. Osećala je svoje usne kako učestvuju sa njegovim, zahtevajući više. Drugom rukom joj je milovao leđa, snažni prsti su mu se tu zadržali na trenutak, a zatim su putovali niže, konačno došavši do savitljive krive. Jauknula je i okrenula glavu od nemilosrdne opasnosti njegovog poljupca, od toplote njegovog milovanja, ali njegove usne su strpljivo brusile dolinu ispod njenog uha, a potom putovale niže niz njen vrat, paleći vatre svuda gde su je dodirivale.

Moj Bože! Šta mi se to dešava? Posadivši svoje male pesnice na njegove grudi, pozivala je snagu rođenu iz panike i odgurnula se daleko od njega. Pustio ju je, a potom je pobegla iz sobe, kao da su joj za petama svi demoni iz pakla.

Sledećeg jutra, lice joj je bilo umorno i izobličeno. Zakoračila je u Constancinu kočiju, zlatni fijaker, sa mekim žad-zelenim presvlakama. Trebalo je iskoristiti lep dan nakon oluje. „Zaista Noelle, moraš više da spavaš. Imaš senke ispod očiju.“ „Čitala sam i izgubila pojam o vremenu,“ slaga Noelle, zauzimajući sedište okrenuto Constanci. „Bojim se da postaješ učena žena,“ grdila je Constance, dok se kočija udaljavala od kuće. „Jesam li ti rekla da sam pozvala Angelu Welby i njenu kćerku, Catherine, da nam prave društvo danas?“ „Oh, Constance, ne! Catherine Welby je najlakomislenija osoba.“ „Da, jeste. Ali, njena majka je šarmantna žena, koju retko viđam.“ Pola sata kasnije, kada je kočija ušla u Hyde Park, Noelle je bila primorana da se složi sa Constancinom procenom Angele Welby. Bila je inteligentna i duhovita žena, koja nije mogla sasvim da sakrije nenaklonost za anegdotice svoje kćerke.

Catherine nije čak stigla ni da namesti svoje suknje, a već je počela da ispituje Noelle o Quinnu. Kojim konketno zabavama će prisustvovati naredne nedelje? Da li je istinita priča o

108

duelu? Da li je baronica von Furst zaista zapretila samoubistvom ako je opet napusti? Noelle se čvrsto okretala na stranu na svako pitanje, i Catherine je ubrzo upala u sumornu tišinu, ostavljajući Noelle slobodnom da se pridruži stimulativnijem razgovoru Constance i Angele Welby.

Sunce je prijatno treperalo kroz zavesice, dok su kočije sekle obod parka, prolazeći ispod oktobarskog drveća, koja su bila prošarana listovima boje rđe i zlata. Klimale su poznanicima, udobno ćaskale. Noelle je odjednom osetila neku groznu napetost. „Dorian! Da li to tvoj rođak jaše prema nama?“ Uzbuđenje u Catherininom piskavom glasu remetilo je tišinu trenutka, a Noellino srce se gnusno zatetura. Ne još, pomisli očajno, nisam spremna da se suočim sa njim. Molim te, neka bude neko drugi.

Nevoljko je pogledala čoveka koji im se približavao jašući velikog crnog pastuva. To je nepogrešivo bio Quinn.Noelle nikada nije videla da je neko bio obučen za jahanje kao on.

Izbegavao je odgovarajuće formalno jahačko odelo Engleza, i umesto toga nosio je belu košulju otvorenu na vratu, povrnutih rukava do ispod laktova i tamno braon panatalone.

Mekane kožne čizme obuhvatale su mu listove. Bez kaputa i šešira sedeo je u velikom sedlu.

To je nečuveno, neprikladno i beskrajno atraktivno. „Gospodine Copeland!“ Catherinina ruka se podiže u vazduh. „Gospodine Copeland!“ „Ne viči tako, Catherine,“ reče joj majka.

Ali, opomena je došla prekasno. Kočijaš je zaustavio kočiju, dok je Quinn obuzdavao moćnog pastuva i klimnuo Constanci i Welbyjevima. „Dobro jutro, dame.“ Tada mu je pogled pao na Noelle, a izraz mu je bio nedokučiv. Da li je tražio neki signal od nje, priznanje onoga što se dogodilo između njih? Ili je odbacio ceo incident kao nevažan?

Noelle se primorala da mu uzvrati pogled bez ustručavanja, ne otkrivajući ništa. „Vidim da nisi odustao od svog varvarskog stila jahanja,“ šmrknu Constance. „Žao mi je što te vređam, Constance.“ Isceri se. „Ali, osećao bih se smešno da sedim na jednoj od tih maramica, koje vi ljudi zovete sedlom. „Kako možete da se protivite tome, gospođo Peale?“ Catherine zatrepta, naginjući suncobran tako da joj samo najlaskavije svetlo pada na lice. „Mislim da je sedlo prelepo.“ „To je radno sedlo, gospođice Welby. Mi Amerikanci smo ih ukrali od meksičkih vaquerosa28.“ Pastuv zabaci grivu i počne nemirno da tapka po zemlji. Quinn potapša nemiran vrat životinje, umirujući ga. „Polako, Pathkiller29.“ „Pathkiller? Veoma neobično ime,“ reče gospođa Welby. „To je ime velikog indijanskog poglavice.“ Catherine nije imala nameru da razgovor pobegne od nje. „Vi očigledno dobro prosuđujete konje, gospodine Copeland. To je veličanstvena životinja. Možda biste bili zainteresovani da vidite moju novu kobilu. Nadam se da ne zvučim neskromno, ali kažem Vam, ona je zaista izuzetna.“ Noelle je posmatrala kako će Quinn reagovati na Catherinino transparentno manevrisanje, ali on se samo ljubazno nasmejao. „Radujem se tome.“ Okrenuo se ka Noelle. „Hoćeš li nam se pridružiti, rođako?“ „Ne bih želela da vam smetam na izletu,“ Noelle odgovori ravno.

Catherine brzo uskoči. „Jadna Dorian. Zaista bismo voleli da budete sa nama. Vi niste znali, gospodine Copeland, da ona ne jaše?“ „Ne nisam. Nikada nismo imali priliku da diskutujemo o nedostacima moje rođake, gospođice Welby, već samo o njenim talentima.“ 28

Vaquerosi su planinski stočari, koji potiču sa Iberijskog poluostrva, tokom 16.veka su naselili i Severnu Ameriku.

29 Ubica sa staze

109

Ovog puta, njegov izraz je izbrisao svaku sumnju koju je Noelle možda imala. Quinn nije zaboravio prošlu noć, ništa manje od nje.

110

Devetnaesto poglavlje Dođavola, pomisli Simon, kada je uzeo gutljaj slabe kafe, zašto Britanci ne mogu da naprave dobru, jaku šoljicu kafe? To je bio jedan od nekoliko nedostataka života u Engleskoj.

Naslonio se u svojoj stolici i protegao noge pod stolom, gledajući sa zadovoljstvom toplo drvo i kožu u svojoj biblioteci. Osećao se kao kod kuće ovde u Northridge Squaru i tokom proteklih nekoliko meseci, došao je do saznanja da ne zeli da se vrati u Cape Crosse.

Propustio bi luksuz engleskog života, klubove, sporiji tempo Londonske kancelarije. Možda je istina da je Amerika još uvek zemlja za mlade ljude. A sada, kada je Quinn lociran, nema nikakvog razloga zašto bi Simon trebalo da se trajno vrati u Cape Crosse.

Izvukao je lulu i pažljivo pakovao duvan u posudu, nabijajući ga lagano kažiprstom. Spori osmeh zadovoljstva oslikao mu se preko lica. Čekao je dovoljno dugo da bi se događaji odvijali sami od sebe. Sada je došlo vreme za malu pometnju.

Quinn, sa tamnom kosom još uvek razbarušenom od sna, otkopčanom košuljom i crnim somotskim panatlonama, ušao je u biblioteku. „Šta, dođavola, hoćeš tako rano ujutru? Tompkins je rekao da je hitno.“ „Još jedna duga noć?“ Quinn zevnu umesto odgovora i spusti se u kožnu fotelju, u uglu Simonovog stola. „Žene ili karte?“ „Oboje, u stvari.“ Rukom je protrljao svoj neobrijani obraz. „Kafa?“ Na Quinnovo afirmativno gunđanje, Simon mu sipa šolju slabe kafe iz srebrne džezve. Kada je uzeo gutljaj, Quinn napravi grimasu. „Zašto, dođavola, ovo tvoje visoko cenjeno osoblje, ne nauči da pravi kafu?“ „Zato što ne žele.“ Quinn spusti svoju šolju, naglo okončavši ćaskanje. „Zašto si poslao po mene?“ „Da ti dam ovo.“ Snop papira skliznu preko uglančanog vrha stola od orahovine. To je ugovor o pregovorima za tvoj povratak u Copeland and Peale.

Nezainteresovano, Quinn pokupi papire, jedva pogledavši na vrh strane, pre nego što je bacio ugovor na sto. „Nisam zainteresovan.“ Simon nije bio posebno iznenađen Quinnovim odbijanjem, ali je nastavio da ga pritiska. „Uzmi malo vremena. Pogledaj ugovor. Ako postoji nešto što ti se ne sviđa, napravi kontra ponudu. Nikada nećeš ni od koga drugog, dobiti ovakvu ponudu.“ „Rizikovaću. A sad, ako je to sve što si hteo, vratiću se u krevet.“ Quinn je počeo da se uspravlja. „Čekaj!“ Bilo je vreme za drugi deo njegovog plana. „Šta još, Simone?“ „Želim da ostaneš van kuće večeras.“ „Neki poseban razlog?“ „Imam dogovorenu večeru. Stogo poslovnu, tako da Dorian ostaje kod kuće. Mislim da će biti najbolje za sve, ako provedeš veče sa svojom baronicom. Iz onoga što sam razumeo, to ne bi trebalo da bude veliko žrtvovanje.“ „Zašto si tako nestrpljiv da me se otarasiš, Simone?“ Simon izvadi lulu. Miris fine Virginijske cigare prožeo je sobu. „Dorian oseća snažnu averziju prema tebi. Ne volim da je vidim nesrećnu.“ „Dakle, ona ti zaista povlači žice, zar ne?“ Quinn počne da oteže u govoru. „Praviš budalu od sebe, Simone.“ „Zašto ne budeš iskren,“ reče Simon, držeći toplu posudu lule u ruci. „Dorian te fascinira.

Sigurno je težak udarac za ponos, zar ne, kada lepa mlada žena, izabere oca umesto sina.“ „Zašto me izazivaš?“

111

„Zato što želim da te suočim sa činjenicama. Ne može sve na ovom svetu da bude onako kako ti to želiš, i ne želi svaka žena na svetu da je ti uzmeš.“ Quinnov glas je bio pun sarkazma kada je krenuo. „Ostaviću to daleko, kao i sve tvoje očinske savete.“ Kada su se vrata zatvorila, Simon se nasmeši sebi. Osećao se sasvim sigurnim, da gospođica Dorian Pope neće sama obedovati večeras.

Bio je već sumrak, kada je Noelle ušla kroz prozor u svoju sobu. Požurila je da se uveri da li su njena vrata još uvek zaključana, a zatim prišla stolu i upalila lampu, bacavši prijatne senke po sobi. Odvezavši tamni ogrtač i šal, ispustila je mali uzdah olakšanja. Svakim odlaskom u Soho izazivala je sreću, i to je znala. Ali, ovog popodneva, putovanje je bilo vrednije desetinu puta više.

Drhtavim prstima je izvadila svijeni komad kancelarijskog papira iz džepa smaragdne haljine, i još jednom parila oči porukom sa kojom ju je Bardy dočekao: Visočanstvo, Stvar o kojoj smo govorili glatko napreduje. Uskoro odlazim za Ameriku, pa ću te kontaktirati pre nego što odem, u vezi konačnog dogovora.

Q.C.C, Noelle se živahno nasmeja u tihoj sobi. Uskoro će biti slobodna, a okovi braka koji su je sputavali, će se slomiti. Ogromni okean će je odvajati od čoveka, za koga je sada bila tako opasno vezana. Odbacila je svoju masku džeparoša, i gurnula je na dno ormara, a zatim je stojeći u potkošulji, nevoljno pocepala poruku na tri jednaka dela i bacila je u vatru. Plamen je zahvatao komadiće, a potom ih je proždrao.

Smestivši se u stolicu ispred ogledala, protresla je kosu i kikotala se svom odrazu, koji joj je uzvratio. Prljavština, ugalj i crvenilo, prekrivali su svaki deo njene kože. Čistila je prljavštinu debelim slojem losiona sa tropskim mirisom, a zatim prišla lavabou i umila se. Tek kada su svi tragovi Visočanstva nestali, pozvonila je Alice da joj pripremi kupku.

Dok je čekala, pomislila je na Simona, i njeno zadovoljstvo se ublaži sa oprezom. Uprkos njegovim tvrdnjama, bila je uverena, da nije učinio nikakav napor da joj pomogne da poništi brak. Zdrav razum joj je govorio da sakrije vesti od njega, sve dok ne bude imala gotove papire u svojim rukama. Onda, kada Quinn bude bio na svom putu za Ameriku, reći će Simonu za svoja tajna putovanja u Soho, za sastanak sa njegovim sinom i završetak braka. U jednu stvar je bila sigurna: Simon će biti manje nego zadovoljan vestima.

Brzo se okupala, skliznula u donje rublje i zamolila Alice da joj izvadi novu haljinu boje deteline. Bila je formalnija od ostalih haljina koje je obično nosila dok su ona i Simon večerali sami, ali se osećala kao da slavi i haljina je bila posebno laskava, njena živahna boja još joj je jače oči dovela do izražaja.

Alice joj je češljala kosu sve dok nije počela da se sija, a onda ju je Noelle, impulsivno, obuhvatila u finu mrežicu boje zlata, u stilu srednjeg veka. Gotička iluzija je bila gotova, kada joj je Alice navukla haljinu preko glave. Sa dubokim V izrezom na deholteu, i neobičnom punoćom materijala na prednjem delu, bila je očaravajuće srednjevekovna.

Pokucavši na vrata, Alice se vratila sa razočaravajućim vestima, da Simon neće moći večeras da obeduje kod kuće. Uzdahnuvši zbog protraćenog truda, Noelle izađe iz spavaće sobe.

Quinn ju je posmatrao dok je silazila zakrivljenim stepenicama. Još uvek ga nije videla, i on ju je zadivljeno gledao, dok se graciozno spuštala.

Bila je prelepa zagonetka. Za nekoga koje živeo od zadovoljavanja tela, izgledala je čudnovato nevina, čak čedna. Nekako nije mogao da je zamisli kako leži u Simonovom naručju, ali mu nimalo nije bilo teško da je zamisli u svom. Sećao se olujne noći kada ju je

112

pronašao u svojoj sobi, kako je drhtala u njegovom zagrljaju, njegov osećaj za slatkoću njenog poljupca i njegovo neiskustvo.

Ugledala ga je, tek kada se spustila na mermerni pod. Oprezno ga ja pogledala, kao i uvek kada je bila u njegovoj blizini. „Šta ti radiš ovde?“ Oči joj zatreptaše na njegovo večernje ruho. „Čekam te, da te otpratim na večeru.“ „Večeru? Ti ne obeduješ sa nama.“ „Nisam bio baš ljubazan gost kuće, zar ne? Dopusti mi da to nadoknadim.“ Osmeh mu je bio opušten, bez poruge, dok joj je nudio ruku.

Oklevala je, a onde je, ne želeći da izgleda smešno, skliznula svoju malu ruku u ugao njegovog lakta. Telo joj se ukrutilo dok su ulazili u trpezariju i ugledala je dva mesta, jedno na čelu stola gde je obično sedeo Simon i drugo, njeno mesto, desno od njega. „Bojiš se sama sa mnom da večeraš?“ Spustio se u Simonovu stolicu. „Naravno da ne,“ prasnula je. „Zašto bih se plašila?“ „To ti reci meni.“ „Zaista ne znam o čemu govoriš.“ „Onda sedi,“ blago joj reče.

Nije imala načina da ga odbije, a da sebe ne učini budalastom. Nonšalantno je sela na mesto pored njega. Quinn je podigao bocu svetlog portugalskog rozea, i sipao ga prvo njoj, a potom i sebi. „Primirje?“ upita je podižući dugački pehar.

Bilo je razoružavajuće dečačkog šarma u njemu koji Noelle nikada nije pre videla, pa mu je klimnula kao odgovor i podigla sopstvenu čašu. „Za misterioznu i prelepu Doran Pope.“ Kucnuo je svoju čašu o njenu, a zatim uzeo lagani gutljaj.

Zbunjena, Noelle spusti oči. „Da li je istina da ne umeš da jašeš konja?“ Ona slegnu ramenima. „Nikada nisam imala priliku da naučim.“ Ne davši mu šansu da nastavi sa ispitivanjem, skrenula je razgovor sa sebe. „Pričaj mi o tvom pastuvu. Nikada nisam videla takvog konja.“ „Izvanredan je, zar ne? Uzgajan je na farmi nedaleko od Cape Crossea. Kupio sam ga kada je bio ždrebe.“ Sluškinja se pojavila sa čorbom od škampa koja se pušila i koju je sipala u male činije i postavila ih pred njima.

Noelle je uronila kašiku u gustu čorbu. „Mislila sam da su mornari nepopravljivo loši konjanici.To izgleda nije tvoj slučaj.“ „Da li je to zaista kompliment, rođako?“ Na Quinnov zadirkujući ton, Noelle otvori usta da mu oštro odgovori, ali je on podigao ruku, ispruženog dlana. „Uvuci kandže. Izvinjavam se.“ Njegov osmeh je bio toliko privlačan, da mu se Noelle, i protiv svoje volje osmehnula. „Ja gradim brodove, ne plovim. Za mene je zadovoljstvo stvaranje, koncipiranje ideje, činim da ono što izgradim ne bude samo sposobno za plovidbu, već i brzo i uglađeno. Stvarim brod, a potom ga pustim, i onda stvorim drugi.“ Naglo se osvestivši, Quinn zastade, a potom obuhvati dršku svoje vinske čaše.

Kada se on osvestio, i ona se prenula spustivši oči. Pogled joj je pao na njegove bronzane ruke. To su bile velike, radničke ruke, tako različite od belih ruku od razmaženih londonskih kicoša. Na vrhovima prstiju imao je ožiljke od alata koji mu se previše približio ili se brzo pokretao. To su bile ruke radnog čoveka, toliko jake i beskompromisne, kao i materijal koji je koristio za izradu svojih brodova.

113

Sluškinja je zamenila supu nežnim filetima od turbota.30 Kada je podigla viljušku, Noelle je neprijatno shvatila, kakav čin intimnosti predstavlja jesti sa drugom osobom. A osećaj je sve više jačao, kako su se jela smenjivala: salata od jastoga, tartuf krompir, meso od fazana. Usta su im se otvarala kako bi primala hranu i vino; nož je klizio niz meke zalogaje, a onda bi se povukao, prsti su se trljali o ručke od srebra. Prostorija je bila ležerna, sa svećama, a njihovi apetiti zdravi. Čudna malaksalost joj se prikradala.

Quinn je predložio da se tanjiri sklone. Ćutke su posmatrali dok su sluge rasčišćavale sto, a onda su postavili veliku tacnu sa lepo aranžiranim voćem između njih. Tompkins je doneo tri flaše na srebrnom poslužavniku: po jednu sa claretom,31 portom i šerijem. Postavio ih je sa Quinnove leve strane. „Još nešto, gospodine?“ „Ništa, Tompkinse. Nećeš nam više trebati.“ „U redu, gospodine.“ Batler je klimnuo sluškinji, i oboje su izašli iz prostorije, čvrsto zatvorivši vrata za sobom. „Šeri?“ „Molim.“ Tečnost boje ćilibara joj je godila jeziku, i zadržala ju je trenutak pre nego što je progutala.

Da li je to bilo zbog same večeri, ili njene nesvesne senzualnosti dok je držala vino u ustima, Quinn nije znao, ali je osetio da postaje tvrd od želje dok ju je posmatrao. Pogled mu je pao na duboko V kod prednjeg dela haljine, opasno otkrivajući talase njenih grudi.

Pogledi su im se oprezno susreli, a onda je Noelle došla sebi. „Vre...vreme je da se povučem.“ „Opet bežiš?“ tiho je upita. „Ne, naravno da ne. Samo... samo sam umorna. Izvinite me.“ Primoravala se da polako hoda do vrata, preko mermernog foajea, jedan korak, pa sledeći... „Rođako?“ Okrenula se kako bi ga videla naslonjenog na okvir trpezarijskih vrata. „Lepo spavaj.“ Uprkos večernjoj hladnoći, telo joj je gorelo kada je dospela do sobe. Bez potrebe da pali lampu, skinula je odeću, a onda je, stajaći naga, oslobodila kosu od zlatne mreže. Mesečina je prodirala kroz prozor dodirujući joj kosu srebrnim zracima.

Uhvatila je svoj odraz u ogledalu. Telo joj se toliko promenilo. Bilo je punije, stasatije. Bilo je to telo žene, mekog tela i gipkog na dodir. Pogledom je obuhvatila odraz, pa se priblizila zaustavivši se ispred ogledala. Bila je svesna senzualnosti svoje duge kose koja joj je padala preko gole kože, nakrivila je glavu i gledala kako joj dugačka kovrdža dodiruje vrh dojke.

Zamišljeno je podigla ruke i dlanovima prelazila napre-nazad preko koralnih vrhova. Osećaj je bio kao da su mali talasi strujali kroz nju dok je stajala, sneno, zatvorenih očiju, usta tek blago otvorena. Toplota koju je osećala celo veče i dalje je rasla u njoj. Osećala je zategnutost između nogu – peckanje, žudnju za nečim... Iza zatvorenih očiju je ugledala lice – smelo i snažno, sa svetlucavim očima crnog oniksa.

Trgla je ruke podalje od grudi, dok su joj bradavice bile kao goreći ugalj i pržile joj meso dlanova. Stomak joj se bolesno grčio na svoju neobuzdanost. Na brzinu je navukla tešku flanelsku spavaćicu preko glave, a onda se posramljena, bacila u svoj mali krevet.

Sledećih nekoliko dana Noelle je uspevala da izbegne Quinna. Išla je na koncert sa Simonom, pila čaj sa Constancom i odbila prosidbu bogatog mladog vikonta sa povučenom bradom i neprijatnom navikom bučnog šištanja prednjim zubima. Kada je Simon došao prehlađen i otišao u svoju sobu, Noelle je ugrabila priliku na napravi još jedan izlet do Sohoa.

30 31

Vrsta ribe Vrsta vina

114

Ponovo nije uspela da se vrati pre mraka, i veliki deo puta je morala da pretrči. Ali je ovo bio poslednji put da je izazivala sudbinu, pomislila je sa zadovoljstvom. Njena opasna hodočašća su se zavšila.

Naslonivši se na stablo hrasta u zadnjem delu kuće, pokušavala je da uhvati dah, pre nego što se uspne do prozora svoje spavaće sobe. Dok se odmarala, razmatrala je jednostavni plan, koji je osmislila, kako bi poslala novac deci, a da ne ide sama u Soho.

Pod pokrivačem od bršljena, na drugoj strani baštenskog zida, otkrila je staru kamenu urnu sa slomljenom bazom. Nalazila se na dubokom i mračnom mestu, savršenom za skrivanje.

Jednom nedeljno, Noelle je planirala da stavlja koliko god je mogla novca da uštedi u urnu.

Naložila je Bardyju da šalje jedno dete da ga donosi tokom noći. Takođe ga je obavezala da joj papire dostavlja u urnu, čim ih primi. Noelle se nasmejala pomislivši na dragocene papire, znajući da neće biti sposobna da spreči sebe da proverava urnu svake večeri, iako je zaista bilo prerano da ih očekuje.

Kada joj je dah postao lakši, prošla je pored krošnje hrasta prema improvizovanim merdevinama od vinove loze. Grančica je pukla. Instinktivno je pritisla kičmu uz najbljiže drvo i čekala, jer su je ulična čula upozoravala, da te noći nije bila sama u bašti. Brzo je mislila. Glavu je prekrila šalom, a tamnim ogrtačem smaragdnu haljinu. To je najverovatnije bio samo sluga, verovatno je izašao na vazduh, i bile su velike šanse u njenu korist da je neće videti.

Odjednom je bašta oživela zbog bučnih, žurnih koraka. Niotkuda, tamni oblik je leteo kroz vazduh i tresnuo je u nju takvom silinom da je pala, izvalivši se na zemlju.

Udarac ju je ostavio bez daha, i na trenutak, mozak je prestao da joj funkcioniše. Konačno, podlaktivši se uspela je da se podigne nekoliko centimetara od zemlje i bolno se otkotrlja na stranu. Quinn je stajao nad njom. „Šta, kog đavola, radiš ovde?“ besneo je, a oči su mu gorele. „Došla sam teb’ da vidim.“ Noelle je utvrdila da joj je jedina nada bila da bude drska prema njemu. „Fino si me oborio s nogu.“ Bolno se povukla, zahvalna tamnim senkama koje su joj skrivale lice. Zatim, usputno, doda: „A ja, kao rerna sa lepinjom.“ Quinn se odmah zabrinuo i zakoračio prema njoj. „Žao mi je, Visočanstvo, ali pomislio sam da je provalnik.“ „Ne prillazi mi.“ Noelle podiže ruke kako bi ga držala na odstojanju. „Beba nije povređena, a je ne želim da me još jednom tresneš. Umal’ me nisi ubio, tvojim prljavim trikom.“ Quinn potisnu osmeh. Bila je tako posebna, spremna da se nosi sa svetom. „U redu, Visočanstvo. Sada mi reci zašto si došla.“ „Mora bit’ da sam mekana u glavi, jer sam makar pomislila na to,“ improvizovala je. „Nemoj ni da posumnjaš da sam pila, čak ni kap. Držala sam se dalje od džina, baš k’o š’o si mi rek’o. Ali Geòrgie, vid’o je tvoju poruku, i nater’o me da pomislim, kako ti se nisam odgovarajuće zahvalila.“ Prezrivo je šmrknula. „Kako si znala gde da me nađeš?“ „Setila sam se kuće od pre, kad si me doveo ’vamo.“ Quinn nije mario da prikrije svoju sumnju. „To je bilo pre skoro dve godine, Visočanstvo.“ „Imam dobro pamćenje, da.“ Podigla je malu bradu u vazduh, gestom tako neobično poznatim, ali Quinn nije znao gde da ga smesti. „Nisam planirala da dođem na prednja vrata, znaš. Nisam glupa. Htela sam da te sačekam kružeći, dok ne izađeš. U svakom slučaju, hvala š’o si mi pomog’o, i odo’ sad.“ Okrenula se od njega, i počela da hoda ka zadnjoj kapiji, očekujući u svakom trenutku da oseti njegovu moćnu ruku na ramenu, okrenuvši je kako bi se suočili. Kada je stigla do ulice, jedva je poverovala u svoju sreću. Naseo je na njenu priču! Pokupila je suknju i počela da trči, ne zaustavljajući se sve dok nije bila daleko od Northridge Squara.

115

Već neko vreme Quinn je stajao u bašti, pušeći jednu cigaru za drugom. Kao i Noelle, on je bio biće instinkta. A sada su mu instinkti govorili da nešto drastično nije kako treba. Kad bi makar mogao prstom u to da uperi...

Promrzla do kostiju, Noelle se zbijala u sporedne uličice Mayfaira, skoro više od sat vremena.

Tek tada je sebi dozvolila da sklizne nazad u baštu i popne se na lozu u dobrodošli azil svoje spavaće sobe.

116

Dvadeseto poglavlje Pune grudi gospođe Debs, Simonove kućepaziteljke, tresle su se kao topli puding, dok je hitala kroz hodnik na spratu, kako bi se uverila da je kuća čista na njeno zadovoljstvo. Svakog proleća i svake jeseni, bez izuzetaka, njena osveta prema prljavštini je dostizala herojske proporcije. Naredila je da se podignu tepisi, operu prozori, isprazne o prebrišu fioke i ormari.

Kuća se polirala, sve dok nije zasijala. Nijedna paučina nije bila bezbedna, nimalo prašine nije moglo da pobegne njenom oštrom oku.

Dok je prolazila pored Quinnovih vrata, on je izašao iz sobe, obučen u tamno sivi kaput i pantalone. „Dobro jutro, gospodine Copeland.“ „Gospođo Debs,“ klimnu joj. „Hoćete li biti tu ostatak dana? Želela bih da sredim danas Vašu sobu, ukoliko Vam to neće izazvati neugodnost.“ Pre nego što je stigao da joj odgovori, piskavi glas spremačice je došao iz susednog hodnika. „Gospođo Debs, pogledajte šta sam pronašla na dnu ormara gospođice Pope, odmah iza njenih papuča. Šta god da mislite -“ Odjednom je prestala da govori, kada je skrenula iz ugla i ugledala Quinna. „Iz – izvinite me, gospodine.“ Naklonila mu se, ali joj je kabasti svežanj koji je nosila u naručju otežao pokrete.

Quinn je zurio u grubu, tamnu tkaninu, koja je činila paket. Izgledala je kao ogrtač. Bilo je nečeg tako poznatog... Osećao je zatezanje duž kičme. „Ja ću to uzeti.“ Zbunjena sobarica je zurila u njega, ne pomerivši se. „Hajde, devojko, zar nisi čula gospodina Copelanda?“ Gospođa Debs žustro reče, iako je i sama bila zaintrigirana.

Devojka mu brzo predade paket. „Hajde sad. Posao nas čeka. Sredićemo Vašu sobu popodne, gospodine Copeland, ako je to u redu.“ On rastrojeno klimnu glavom, i dve žene ga ostaviše.

Kada je ušao u svoju sobu, postavio je svežanj na krevet. Na trenutak ga je pogledao, oči su mu se opasno sužile. A zatim je sadržaj prevrnuo preko kreveta. Kao što je i mislio, tamna tkanina koja je prekrivala svežanj je bio ogrtač, ali druge stvari, koje su rasute ležale pred njim, tiho su ga optuživale za enormnu glupost.

Video je šal sa pramenovima narandžaste kose, prišivene na jednoj ivici i malu keramičku apotekarsku bočicu. Ali, nakinđurena satenska haljina boje smaragda, proizvela je kletvu na njegovim ustima. Dronjava crna čipka na vratu, iskrzani šav preko prsluka i prednji deo haljine bili su neizbrisivi u njegovom sećanju. Kada je sve skupio u svoje stišnjene pesnice nešto je ispalo iz džepa i sletelo sa mekim zveketom na prste njegove polirane čizme. Bila je to tanka, zlatna burma. Neverovatni bes koji ga je zaposeo, bio je kao živo biće koje mu je kolalo u krvi.

Dorian Pope i Visočanstvo, džeparoš iz Sohoa, su ista žena! Ista prevrtljiva mala kučka!

Razjaren, bacio je haljinu i ušetao se po sobi. Jedna obmana za drugom! Jedna laž za drugom!

Od trenutka kada ju je sreo na balu, kada ga je ostavila u uverenju da je Simonova ljubavnica, manipulisala je njime kao lutkom.

A njegov rođeni otac joj je bio partner u njenoj zaveri!

Nakon bala, obmana je bila suptilnija. Njene grudi pritiskale su se uz njegove dok su plesali.

Mokri negliže koji joj je oblikovao zavodljivo telo. Način na koji ga je dodirnula poljupcem.

Njena kosa, rastopljeni med pod svetlom sveća za vreme večere. Sve je bila laž.

Quinnov bes je rastao, kao plamen van kontrole u šumi pogođenoj sušom. Kako li se samo smejala svaki put kada bi ga zapalila, a potom pobegla.

117

Setio se noći kada ju je spasao na ulici u Sohou. Bljuvala je jednu laž za drugom, a on joj je verovao. Sažaljevao ju je. Prokletstvo! Bio je slapa budala. Dorian Pope ga je izigrala...

Dorian Pope je... Ne, to nije u redu. To nije njeno ime. Pijane noći kada ju je oženio, imala je drugo ime. Francusko... Quinn je dosegnuo do svih uglova svog pamćenja. Noelle. Noelle Dorian.

Pogledao je u burmu koja je i dalje ležala na podu gde je pala, a zatim ju je podigao, držeći je između palca i kažiprsta. Dok je zurio u nju postalo mu je kristalno jasno koliko je očajnički želela da dobije slobodu od njega. Razrađena maskarada. Način na koji ga je vešto izmanipulisala da poništi brak. Sve je to svedočanstvo njenog očaja.

I sa tim znanjem, Quinn je imao oružje da je kazni.

Prelepa Dorian Pope je njegova supruga. I kao njegova žena, on ju je posedovao, da ga u svemu zadovolji.

Njeno telo je bilo njegovo vlasništvo, da radi s njim šta god želi.

Prsten mu je pao u ruku, a onda je stisnuo pesnicu čvrsto oko njega, usta su mu se nemilosrdno iskrivila. U minuti je sve spakovao u svežanj, izuzev venčanog prstena, i kliznuvši u njenu spavaću sobu, vratio ga na dno ormara.

A sada, da zahteva ono što je njegovo...

Svetlucavi beli mesec bacao je senke u bašti, kad je Noelle kliznula na zadnja vrata. Večera se završila i Simon se zatvorio u biblioteku, i konačno je mogla da se iskrade da proveri urnu za poruke od Bardyja. Prebacivši šal preko ramena, požurila je niz mesečinom obasjan put ka kapiji, a njene tanke papuče nisu proizvodile nikakav zvuk na cigli. Zadrhtala je dok je prolazila pored krošnje hrasta, sećajući se susreta sa Quinnom noć pre. Još jednom ju je sreća poslužila. Kada bi samo ostala s njom, dok ne dobije papire.

Van dvorišnog zida je sve bilo mirno. Došla je do prekrivača od bršljena, i ruke joj prihvatiše hladan kamen. Unutar urne je bio komad presavijenog papira. Puls joj je bio veoma ubrzan, izvadila je papir i nagnula ga prema velikodušnoj mesečevoj svetlosti.

Visočanstvo, Naš posao će biti zaključen večeras. Budi u kafani Boar's Head32 kod Gough Squara u 11h.

Moja kočija će te čekati.

Q.C.C. Jedanaest sati! Već je dobro prošlo 9, a Gough Square je bio na najmanje sat vremena hoda.

Da je samo mogla da pogleda u urnu ranije.

Požurila je nazad u kuću, ali je zastala na trenutak, da se sabere, a onda pokuca na vrata biblioteke. „Uđi.“ Simon je radio za svojim stolom, a uredna gomila papira je bila raspoređena sa svake strane. „Samo sam htela da ti poželim laku noć.“ On je umorno pogleda i nežno joj se nasmeši. „Već ideš u krevet?“ „Umorna sam. Nisam lepo spavala prošle noći.“ Barem je taj deo, bio istinit. „Izgledaš pomalo bledo. Zašto ne odspavaš sutra do kasno? Ne želim da se razboliš.“ Klimnula mu je, a nakon što joj je Simon poželeo laku noć, potrčala je u svoju sobu, i otpustivši služavku, zaključa vrata. Namrštila se kada je izvukla svežanj sa dna ormara.

Nekoliko pari papuča je bilo na drugoj strani. Mora da su sluškinje čistile. Mora da bude opreznija, da nađe drugo skrovište.

32

Veprova glava

118

A onda se nasmejala. Nakon večeras, moći će da spali tu odeću koju je prezirala. Pomislila je na zavet koji je smaragdna haljina predstavljala, na njen zavet da se osveti Quinnu Copelandu.

Sada joj je pomisao na osvetu predstavljala dečju fantaziju. Sada je bilo važno samo to da će ga se osloboditi. Večeras je vreme završetaka; a sutra novih početaka.

Oštar bol ju je probadao sa strane kada je stigla do Gough Squara, bilo je nekoliko minuta nakon jedanaest sati. Pronašla je kafanu na ulazu u usku ulicu, koja je bila otvorena ka severnoj strani trga. Njen znak, isklesan u obliku glave vepra, sa dvostrukim kljovama koje su mu virile iz njuške, škripao je na zarđalim šarkama, dok se njihao na hladnom povetarcu. Na njeno razočaranje, tamo nije bilo kočija koje su čekale.

Hodala je napred - nazad ispred krčme, a gostoljubivi zvuci iznutra činili su da se oseća nelagodno. Uprkos prljavštini razmazanoj po licu, očiju uokvirenih ugljem i obrazima prekrivenih ružom, bila je sigurna da će je uskoro okružiti neki posetioci krčme, ukoliko bude morala još dugo da čeka. Stegla je tamni ogrtač čvršće oko sebe, a onda je sa uzdahom olakšanja, videla velili crni fijaker koji joj se približava.

Kočijaš ju je pogledao. „Ti čekaš gos’n Copelanda?“ Noelle klimnu i ne davši mu priliku da siđe sa sedišta, otvorila je vrata i zakoračila u praznu unutrašnjost. Kočija je krenula sa trga.

Nakrivivši glavu prema sedištu, Noelle je povukla jednu od svilenih zavesa i zagledala se ni u šta posebno. Telo ju je bolelo od iscrpljenosti; tako malo sna prošle noći, a još i besna trka protiv vremena, da stigne ovde do jedanaest sati. Da samo nije bila toliko umorna; bila bi spremnija za ovaj konačni, najvažniji susret.

Tek kada je kočija skrenula prema Tottenham Court Roadu, Noelle je počela da se oseća nelagodno. Gde su krenuli? Po prvi put se zapitala zašto se Quinn nije sam našao s njom kod krčme Boar's Head. Zašto joj nije samo predao papire i nastavio svojim putem? Shvatila je da ju je u žurbi, nakon šro je pronašla poruku, napustio uobičajeni oprez, pa je počela da razmatra svaku implikaciju u poruci.

Sada je bila potpuno uznemirena. Stigli su do severnog kraja grada, a kočijaš i dalje nije pokazivao nikakve znake usporavanja tempa. Dlanovima je udarala o barijeru koja ih je razdvajala. Jedini odgovor je bio prasak bičem i besno lupanje kopita po makadamskom putu.

Zatvorena unutar kočije koja je jurila kroz noć, Noelle se borila da kontroliše svoju paniku.

Primorala se da misli racionalno. Nema šanse da je mogla biti otkrivena. Da je Quinn pretpostavio njen identitet u bašti, nikada je ne bi pustio tako lako. Od tada ga nije videla, tako da nije postojalo ništa što bije moglo odati.

Na trenutak je svoju besnu spekulaciju okrenula ka Simonu. Da li je možda on rekao Quinnu istinu? Ali, Simon je još uvek bio u krevetu kada se jutros vratila iz kupovine, a Quinn je već bio napustio kuću.

U potrazi za bilo kakvim tragom, mentalno je pregledala, sve što se dogodilo među njima od susreta na balu, ali nije bilo nikakvog racionalnog objašnjenja za ovo što se događa. To ju je prestravilo više nego išta.

A onda joj je palo napamet, da je on namerno hteo da je zastraši. Pokazivao joj je koliko je lako mogao da je otme. Ovo mora da je njegov način da je natera da shvati kakve bi bile posledice, ako bi pokušala da ga uceni. Naravno! To je to! Pokušavao je da se osigura od Visočanstvinog razbojničkog puta.

Noelle se osećala nešto mirnije, ali kada je prošao još jedan sat, a oni još uvek nisu stali, bila je gotovo izbezumljena. Slika papuča koje su pomerane u ormaru, obasjala joj je um, baš kada je kočija počela da se zaustavlja. Čekala je da čuje zvuk Quinnovih čvrstih koraka, ali je čula samo kočijaša koji je vukao noge, dok je prilazio kako bi otvorio vrata. Na trenutak je oklevala, ali pomisao da će biti sama sa svojim monstruoznim spekulacijama, bilo je više nego što je mogla da podnese.

Ignorisavši ispruženu ruku, skočila je dole i pogledala oko sebe. Bili su na napuštenom putu, a treperavo svetlo kočije je bilo suviše slabo da prodre u mračnu gustu šumu koja ih je

119

okruživala. Piramidalni oblici jele i bora, bili su relativno mali u odnosu na osnove ogoljena stabla bukve, jove i hrasta, koji su izgledali kao primitivni čuvari, koji su upozoravali protiv svake ljudske invazije.

Noelle baci nervozan pogled ka kočijašu, koji se pobrinuo za konje. Pogrbljenih ramena, tiho je pevušio, kao da je zvuk mogao da izazove duhove koji su vrebali. Očima je opet pregledala noćnu šumu. Odjednom je videla daleki sumporoviti sjaj, kada se fenjer upalio. Neko je bio u šumi, duboko među drvećem.

Noelle se okrenu ka kočijašu. „Gde je gospodin Copeland?“ „Moja naređenja su bila da te dovedem ’vamo.“ S tom oskudnom informacijom, popeo se nazad na svoje sedište, udobno se smestio, zatim je spustio obod šešira skoro do očiju.

Po prvi put, Noelle je primetila, ono što je nekada moglo predstavljati put. Uzak i zarastao, vodio je direktvo prema svetlosti. Izgledalo je kao da nema drugog izbora nego da je prati.

Oklevajući je zakoračila u šumu, a nož koji je vezala oko noge joj je bio jedina uteha.

Grana joj je povukla šal, pa ga je čvrsto povukla ispod brade, pre nego što joj se kosa rasuje.

Put je bio podmukao. Posrnula je, pa je odrala dlan kada je pokušala da se zaustavi. Sova je preletela ispred nje, i ona ispusti mali uzdah. Noelle je bila gradsko stvorenje, a noćna šuma joj je bila isto toliko strana koliko i udaljena planeta.

Ipak, stalno se gurala prema svetlosti. Svetlo je značilo njene papire, njenu slobodu.

Nakon što je prošla večnost, zakoračila je na malu čistinu. Fenjer koji je pratila njihao se sa grane zakržljale bukve. Kako se ljuljao, bacao je groteskne senke na jalovu oblast. Pathkiller, Quinnov crni pastuv, je bio vezan za drvo. Njegovog vlasnika nije nigde bilo na vidiku.

Susprezajući strah, Noelle se pomerila na sred proplanka. „Dobrodošla, Visočanstvo.“ Glas mu je bio nizak i preteći, u jezivoj noćnoj tišini.

Noelle se okrenula, kada je on izašao sa iste staze, kojom je ona upravo došla, kao da je prvo upalio svetlo, a onda je kružio kako bi je pratio.

Hodao je prema njoj, obučen sav u crno, stisnute cigare između belih zuba. Fenjer se njihao i bacao zupčaste ožiljke, preko njegovih snažnih obrisa, i drhtaj primitivnog straha zahvatio je Noelle. Ovo nije bio čovek koji ju je spasao u uličici, ili pratulac za večerom koji ju je šarmirao za Simonovim stolom. Ovo je bio stranac - nemilosrdan, nepredvidiv i smrtonosan.

Dok je govorio, usne su mu se jedva pomerale. „Žao mi ješto ne mogu da ti ponudim piće, ali sam ostao bez džina.

Pokazavši hrabrost, Noelle pljunu na njega. „Zašto si me doveo ovdi, u sred ničega? „Zato što sam hteo. A ja uvek radim ono što hoću.“ Njegova ruka ju je pogodila kao vrebajuća zmija, i uhvatila je za ruku, a zatim ju je vukao ka svetlu fenjera. Noelle se borila protiv njega, sklanjajući glavu od osuđujućeg svetla. „Ti si mala oštrokonđa, zar ne?“ Nemilosrdno je ismejao njen napor da ga se oslobodi kada ju je odvukao ispod fenjera. Stegnuvši joj bradu svojom grubom rukom, okrenuo ju je ka neizbežnoj svetlosti. Kada je puni sjaj pao na njeno lice, još uvek ju je držao, zatezajući ruku oko njene brade, kao da je planirao da joj slomi kost. A zatim ju je pustio, bez upozorenja.

S jedinstvenom hrabrošću preživelog, Noelle ga je napala. „Š’a, dođavola, misliš, da radiš?“ „Samo bacam bolji pogled na tebe, Visočanstvo. Kako bih te se bolje setio.“ Svetlucajući žar njegove cigare, bacao je krvavu senku na njegova nemilosrdna usta. „Dobro. Zabavio si se. Sad mi predaj papire.“ Nepodnošljivo sporo je izvadio parče savijenog papira iz unutrašnjg džepa. „Ovo želiš?“ „Da,“ prasnula je. Ruka joj brzo posegnu za dokumentom. „Ne tako brzo,“ njegove stroge usne su je opomenule, kada je povukao papir nazad, van njenog domašaja. A onda je, neverovatno, izvadio cigaru iz usta i zapalio jedan ugao dragocenog dokumenta, njenim sjajnim vrhom.

Tanušni jezičci plamena oduševljeno su prihvatili svoju prednost. „Ne!“ To je bio krik životinje, primitaivan i srce-cepajući.

120

Bacio je gorući papir, a zatim ga je samleo u pepeo, petom svoje čizme. „Ne!“ Noelle se bacila na njega, udaravši ga po velikim grudima svojim malim pesnicama. „Zašto?“ vrisnula je.

Odgurnuo ju je od sebe tako lako, kao da je malo dete. „Recimo, da sam se predomislio.“ „Ti si se šta?“ gušila se od besa, a morbidni sjaj fenjera rezbario je skeletne šupljine po njenom licu. „Odlučio sam da ostanemo u braku, Visočanstvo. Barem još neko vreme, u svakom slučaju.“ „Ali, ti ne želiš da budeš oženjen mnome,“ očajnički je plakala. „Previše si dobar za nekog poput men’. Ja sam ništa drugo do džeparoša natopljenog džinom.“ „Oh, ne bih te tako nazvao.“ Polako je rukom posegnuo ka njenom licu.

Dragi Bože, ne, tiho se molila, nepomična od straha. Prstom joj je namerno pratio obrve, poznate nagibe njenog nosa, stranu obraza. Strah joj se urezao u zlatne oči, dok je stajala zamrznuta pod njegovim dodirom. „Ne, ne bih te tako nazvao uopšte.“ Glas mu je opasno narastao. „Nazvao bih te lukavom...prevrtljivom...pohlepnom...malom kučkom!“ Jednim brutalnim potezom, povuklao joj je šal sa glave. Ka prosut med, kosa joj je pala preko ramena. Quinn je zgrabi za ruke i grubo je protrese. Ogrtač joj se rastvorio i pao na zemlju.

Još jednom je stajala pred njim u smaragdnoj haljini.

Oslobodio je bes glasom u tihoj noći. „Koliko dugo ste ti i Simon mislili da ćete praviti budalu od mene?“ „Nisam pokušavala da pravim budalu od tebe,“ rekla je očajnički jecajući, gledajući ga u oči, koje su mu bile tako intenzivne kao kod vrebajuće zveri. „Onda, šta si pokušavala da uradiš – Noelle?“ Na zvuk svog pravog imena na njegovim podrugljivim usnama, panika joj je ukrala razlog i ona započe smrtonosnu borbu.

U sekundi joj je pričvrstio ruke iza leđa. „Ti si moja žena, i ja zahtevam ono što je moje. Ja te posedujem.“ „Ne!“ vrisnula je kada se oslobodila njegovog stiska, i potrčala, dok joj je kosa kaskala za njom.

Bacivši se u vazduh kao panter, uhvatio ju je za kolena. Oboje su pali na zemlju. Prevrnuo ju je na leđa i držao je dole, dok joj je kolenom razdvajao noge. A onda joj je, jednu stručnu ruku, zavukao pod suknju smaragde haljine i počeo da istražuje. Osećala je kako mu ruka preleće telom i divljački prolazi nogama. Borila se kao divlja životinja, noktima ga grebajući po ramenima i vratu, ujedajući ga gde god je mogla.

A onda je osetila kako joj se njegova težina sklonila sa tela. Ustao je, sa krvavom ogrebotinom na obrazu. Noelle je i dalje ležala na tvrdoj zemlji, izloženih golih butina, jer joj je suknja bila podignuta. Ogroman i odbijajući, stajao je iznad nje, raširenih nogu. Jedna ruka mu je počivala na boku, a u drugoj je držao predmet svoje potrage, Noellin nož. „Nisi zaista mislila da sam zaboravio, zar ne?“ upita je zlobno.

Noelle bolno ustade i stane pred njim. Čak ni jeftina haljina i zaslepljujuće namazana kozmetika, nisu mogli da sakriju njenu divlju lepotu i na trenutak je razmatrao da je uzme upravo tu, na toj čistini.

Grudi su joj još uvek bile teške zbog natora od njihove borbe, ali je ona gurnula ramena unazad i oholo podigla glavu. „Šta ćeš da uradiš sa mnom?“ „Dakle, to je interesantno pitanje, gospođo Copeland.“ Oklevala je, kao da ju je udario. „Ne zovi me tako.“ „Zašto ne? To je tvoje ime.“ Prišao joj je i zarežao kroz stisnute zube. „Ti si moja žena i ja ne nameravam da ti dozvolim da to ovog puta, tako lako zaboraviš.“

121

A onda ju je uhvatio i prebacio preko ramena, krenuvši ka kočiji. Udarala ga je pesnicama o leđa, ali on nije zaustavio svoj korak. Jednom rukom, otvorio je vrata kočije, i nagnuvši se, neslavno ju je ubacio unutra. „Mislim da je vreme da imamo dugi, pravovremeni medeni mesec, a ti?“ Kratko klimnuvši kočijašu, udaljio se i posmatrao kako je kočija krenula niz put. Noellini krici bili su kao odbačena sećanja, pod opalim lišćem.

Kada je sve, konačno, bilo mirno, Quinn se vratio nazad do čistine. Pokupivši njen ogrtač, popeo se na svog konja i brzim dodirom peta, krenuo je da se pridruži brzoj kočiji na svom dugom putovanju ka severu.

122

Dvadeset prvo poglavlje Naredna dva dana su putovali kao da im je đavo za petama, zaustavljajući se samo zbog hrane ili kako bi promenili konje i vozača. U jednoj od prosperitenijih kočijaških krčmi, blizu St. Albansa, Quinn je dogovorio da mu dovedu pastuva laganijim tempom, a ostatak puta je proveo na prednjem sedištu sa kočijašem. Često je sam uzimao uzde i vozio tako munjevitom brzinom, da je nekoliko kočijaša dalo svečani zavet, da ih nikada više neće angažovati Amerikanac. Retko je spavao, a kada je to činio, bilo je samo na sat ili dva.

Unutar kočije, Noelle je provela noć i naredni dan, ravnodušno buljeći kroz prozor. Nije videla gradove kroz koje su prolazili, niti pejzaže koji su se smenjivali. Videla je samo Quinnovo lice, koje je besnelo na nju, „Ti si moja žena... Ja te posedujem!“ Kada je otvorio vrata kočije i bacio joj ogrtač sa paketom hrane, nije ga ni pogledala. Ogrtač je ležao tamo gde ga je bacio, iako su joj usne poplavele od hladnoće, a hrana je ostala ni ne okušena. Bilo joj je dozvoljeno da napusti kočiju, svaki put kada bi se zaustvalili da bi promenili konje, ali čak ni živahne scene kafanskog dvorišta nisu uspele da joj privuku pažnju. Njen um je odbijao da razmotri budićnost. Nije dozvoljavala sebi da misli o njihovom odredištu, niti o tome šta će se desiti kada tamo stignu.

Druge noći u kočiji, konačno je zaspala. U zoru se probudila, modra i sa bolovima, ali opet sa čistom svesti. Bilo je neverovatno glupo što nije napustila Simonovu kuću, istog momenta kada se Quinn vratio. A još je bila gluplja jer je ignorisala upozorenje s papučama. Ali, kritikovanje sebe je bilo gubljenje vremena. Morala je da smisli plan!

U suton su se zaustavili kod Rose and Crown,33 trošne gostionice sa polomljenim roletnama na prozorima. Quinn je otvorio vrata kočije. Lice mu je bilo umorno i osenčeno krastama, koje su mu ostale od njenih ogrebotina, ali su mu oči bile upozoravajuće hladne, kao i uvek. „Silazi. Ovde ćemo jesti.“ „Nisam gladna,“ Noelle frknu.

U trenutku ju je rukom obuhvatio oko struka, i spustio na zemlju. „Sledeći put se ne raspravljaj.“ U njoj je sve tinjalo od ogorčenja kada je ušla u oronulu krčmu. On je ušao u veliku prostoriju sa strane, ali je Noelle ostala u senkama hodnika i posmatrala ga. Neupadljivo je zauzeo jedno mesto za stolom koji se nalazio kod kamina crnog od čađi.

Sa izuzetkom jedne stare babe, koja je sedela za stolom, soba je bila puna muškaraca – radnika, siromašnih farmera iz okruga, kao i jedna grupa grubih ljudi, za koje je bilo sigurno da se ne bave nekim časnim poslom.

Noelle je poboljšala svoj izgled. Obrisala je neke tragove ruža sa obraza talasastom podsuknjom i prstima prošla kroz kosu, kako bi je uredila, ali je znala da će, sa neuređenom kosom i smaragdnom haljinom koja je virila ispod ogrtača, njen izgled teško biti respektabilan. Ipak, to bi mogla biti njena poslednja šansa da pobegne.

Duboko uzdahnuvši, ukipila se pored vrata, i ispravivši kičmu, najvišim tonom svog glasa, obratila se grupi. „Molim vas, može li mi neko pomoći?“ Krčmar ju je sumnjičavo pogledao, dok je spuštao tešku brazdu na kojoj je nosio sočni komad ovčetine. On je bio neosetljivi čovek sa ograničenom inteligencijom i nije imao tolerancije za njenu kontradiktornost. Za njega, stvari su uvek bile onakve kako izgledaju, a žena koja je govorila kao dama i izgledala kao boginja, ali je nosila odeću drolje, nije se uklapala u njegovu šemu stvari. Nije se usudio na nepoštovanje, ali nije ni izrazio zabrinutost za nju, rezervisanu za nekoliko članova Kvaliteta, koji su bili prisiljeni da budu pokrovitelji njegove kafane. „U čem’je problem, gospojice?“ 33

Ruža i kruna

123

„Bojim se da sam u najvećim nevoljama.“ Delićem oka, Noelle je mogla da vidi da je Quinn posmatra, zabavno treptajući očima. Neće se još dugo smejati, pomisli sa zadovoljstvom.

Bespomoćno je pritisla prste na obraz. „Oteli su me,“ zaplaka, dok joj je glas dramatično drhtao. „Kidnapovana sam iz roditeljske kuće, od strane neprincipijelnog grubijana, koji želi da me kompromituje. Prostorija se ispuni saosećajnim mumlanjem, pa Noelle nastavi da iskorišćava svoju prednost. „Moj otac je, znajući njegovu gnusnu reputaciju, odbio da mu dozvoli da mi se udvara. A on se, sada, sveti.“ Dopustila je da joj suza klizne niz obraz.

Jedan od muškaraca, zemljoradnik, sudeći po odeći, je ustao od stola i krenuo ka njoj. „Imam kćerku koja nije mnogo starija od teb’. Ubio bih svakog muškarca koji bi pokuš’o da se poigra s njome.“ „Aj! Samo bi se Sotonin izrod mogao koristiti tako podlim trikovima,“ dodade drugi.

Noelle klimne glavom, a potom obrisa suzu svojim najmanjim prstom. „Stoj! Krčmar uzviknu, dok ju je skeptično posmatrao. „Želim znati š’a dama kakva tvrdite da jeste, radi obučena u tak’oj odeći?“ Tada je došlo do tihog mrmljanja, a nekoliko je njih klimnulo glavom u znak odobravanja. A onda je prostorija utihnula, i svi su čekali njen odgovor.

Noellin inventivni um presuši. Videla je kako je Quinn savio ruke preko grudi i podigao tamnu obrvu, iščekujući. U očajanju, ona pritisnu ruke do srca. „Oh, molim vas, ljubazni gospodine. Preklinjem vas da me ne pritiskate. Objašnjenje je tako ponižavajuće, tako prljavo, da ne mogu da podnesem sramotu da vam otkrijem. Dovoljno je reći da sam jedva pobegla, sačuvavši nevinost. Oh, kada bi samo moj dragi otac bio ovde da mi pomogne.“ Nakon toga, zagnjurila je lice u šake i počela je toliko srce-cepajuće da jeca, da je jedino što je čula bilo prigušeno cerekanje, koje je dolazilo s drugog kraja prostorije.

Raspoloženje pokrovitelja je postalo preteće. „’Ajde sad, ne maltretiraj je.“ Čovek u sivom radnom odelu, uperio je optužujući prst ka gostioničaru. „Ti si isto tak’ loš ka’ i ološ koji ju je oteo!“ viknu drugi. „Aj! Krsta mi, blaženog Isusa, ti si težak čovek, Hadfielde.“ Kada je desetak gostiju nezadovoljno zaurlalo, gostioničar se brzo povukao u kuhinju.

Noelle im se nasmeši kroz suze. „Vi ste svi tako ljubazni.“ A onda doda, tiho jecajući: „Nikada sebi neću oprostiti što sam vas dovela u opasnost!“ „Š’a je ovo?“ reče čovek u radnom odelu. „A kakos’ ti, mogla prostoriju punu odrasli’ muškaraca dovest’ u opasnost?“ „Oh, gospodine, čak ni duplo više muškaraca, ne može parirati onom koji me je oteo. mislim, ne želim da vas uvredim, ali on je veoma lukav i ima gotovo nadljudsku snagu.“ Muškarci za stolovima su se vidljivo narogušili na njene reči, a grupa siledžija, koji su do sada ćutali, ustali su kao jedno telo. Noelle je videla da se Quinn više ne smeje, već ju je oprezno pogledao s poštovanjem. Zadovoljstvo ju je ispunilo, a onda je uperila svoju poslednju strelu. „Kakva sam budala bila da vas bacim na put Amerikančevog besa!“ To je izgledalo kao da je prostorija eksplodirala. „Amerikanac!“ „On je prokleti Yankee!“ „Prokleto kopile!“ „Zaboga, niko nikada nije rekao da desetina bogo-bojažljivih Engleza, nije dorasla jednom podlom Amerikancu!“ „Mi ćemo mu pokazat’!“ „Kad mi bud’mo završili s njim, viš’ nikada neće otimat’ nevine mlade devojke.“ reče bradati čovek, s jednim zrikavim okom. „Aj!“

124

„’Ajmo na njega!“ Grupa siledžija je krenula prema njoj. „Gde je taj nitkov?“ Noelle je oklevala, gledajući im krvavi odjaj u očima. „Ovde sam.“ Bio je jedini čovek u prostoriji koji je još uvek sedeo. Polako je ustao od stola, a onda je blago naklonio glavu prema zapanjenim pokroviteljima.

Konačno se bradati čovek izdvojio iz grupe. „Mislim da bi ti bilo nabolje da izađeš s nama, Jenki.“ „Biće mi zadovoljstvo,“ Quinn hladno odgovori, „ali, dozvolite mi da se predstavim. Ja sam Quinn Copeland, a ova dama je Visočanstvo – jedna od napoznatijih Londonskih kurvi.“ Noelle besno jeknu. „Za kakve nas to početnike smatraš?“ povika jedan čovek. „Aj! Nećemo tako lako nasesti!“ Quinn nemarno podiže jednu nogu na klupu ispred sebe i podiže svoj vrč piva. „Ne krivim vas što ste toliko skeptični. Visočanstvo obmanjuje ljude još od svoje osamnaeste godine.“ „Od osamnaeste! Ali, sad ne može imati više od toga!“ Quinn ih svečano pogleda. „Dama ima trideset godina. Izuzetno, zar ne?“ On olako pokaza prema njoj svojim vrčem. „Naravno, to je mnogo lakse videti po njenom telu, nego po licu.“ Desetak pari očisu se okrenulo da je proučava, a Noelle je osećala kako bledi od besa. „To je laž!“ povika.

Ali, ljudi nisu bili tako sigurni, i Noelle je videla da sumnjaju. Podigavši glavu visoko, bljesnula je na Quinna. „Ti si podlac, gospodine. Prvo si upropastio moju mlađu sestru, a sada i mene.“ „Veoma dobro, Visočanstvo, ali, neće ti uspeti.“ Quinn poče da oteže. „Ovi ljudi su previše vispreni, da bi poverovali u tvoje laži.“ Čovek u sivom radnom odelu kroči napred. „Pretpostavljamo da ćemo sami odlučiti ako nam kažeš, š’a si radio s njom.“ „U redu. Iako bih, radije, svoje ludosti zadržao za sebe.“ Quinn baci nekoliko novčića na sto. „Tura pića za sve.“ Krčmar se oprezno izvukao iz kuhinje, pa su on i stara baba zajedno počeli da toče muškarcima šolje. Noelle je sa rastućom strepnjom posmatrala kako je Quinn koračao prema kaminu, a zatim se rukom oslonio na njega. „Pre dve noći sam bio u kafani u Londonu. Visočanstvo mi je prišla, i mi smo dogovorili cenu. Dozvoli te mi da kažem, gospodo, bila je vredna svakog novčića.“ Potom se isceri ka izbezumljenoj Noelle. „Kako sam bio spreman da krenem za York sledećeg dana, i kako sam popio previše vašeg odličnog Engleskog piva, pozvao sam je da pođe sa mnom. Rekla je da moram da joj platim deset funti za putovanje. Složio sam se, kao budala. Kada smo prošli london, rekla je da deset funti nije dovoljno i da treba da joj platim više. Svađali smo se sve do večeras, kada je rekla da moram da joj platim dvadeset pet funti ili će me naterati da zažalim dan kad sam rođen. Dvadeset pet funti.“ Quinn zareža, dobro znajući, da ovi ljudi nikada u svom životu, nisu videli toliko novca u jednom trenutku. „Šta je to među ženskim nogama, vredno dvadeset pet funti? Odbio sam, naravno, i ona sada ostvaruje svoju pretnju.

Dakle, vidite, gospodo, kakva sam budala bio, da me tako pređe jedna žena.“ Noelle je uvidela da je pobrao simpatije nekih muškaraca, ali su drugi i dalje izgledali sumnjičavo.

Jedan od farmera ju je pogledao. „Šta ti imaš da kažeš na to, gospojice?“ Još jednom je dopustila maloj suzi da pobegne. „Ja sam bila nežno odgajana, gospodine. Ja prosto ne znam kako da se zaštitim od tako gnusnih laži.“ Čovek u sivom radnom odelu joj je prišao. „Kaži nam, jesi li još uvek devica?“ Noelle proguta knedlu. „Da.“

125

„Ja kažem, da je pust’mo da dokaže. Dovedite babicu. Ona će nam reći da li je njeno devičanstvo još na snazi. Tada ćemo znati da li govori istinu.“ Noelle se pogurila od užasa, dok su muškarci pozdravljali predlog lupajući svojim praznim vrčevima o drveni sto. „Mislim da to neće biti potrebno. Zar ne, Visočanstvo?“ Quinn tiho reče.

Noelle bedno odmahnu glavom.

Tada je došlo do priguženih režanja i psovki, a raspoloženje ljudi je postalo ružno. Previše njih je poznavalo izdaje kurvi i nisu voleli da ih opet varaju.

Bradati čovek je zgrabio Noellin ogrtač, i povukao ga. „Ostav’je nama, Yankee. Mi ćemo je naučiti nekim manirima!“ Strah ju je obuzeo kada je videla da joj prilazi sve više muškaraca grubog izgleda. „Da. Morat’će više poštovat’muškarce, kad mi završimo s njom.“ „Neće tak’ brzo nastavit’ sa svojim trikovima.“ Quinn se lako nasmejao, a zatim je prolazio kroz muškarce, sve dok nije došao neposredno iza Noelle. Jednom rukom je obuhvatio njeno telo, kao čelični obruč, ramena su joj bila pritisnuta uz njegove čvrste grudi. „U iskušenju sam da prihvatim vašu ponudu, ali, da budemo iskreni, moram s njom da poravnam račune.“ Nakon toga je gurnuo ruke u njen prsluk, i počeo da joj miluje gole grudi.

Noelle je poželela da umre od poniženja, kada joj je njegov palac dodirnuo bradavicu, a zlobni ljudi su ga bodrili. Pokušala je da se pomeri, ali je ruka oko nje bila nepopustljiva. „Tako treba, Yankee.“ „Aj! Pevaće drugu melodiju, kada je budeš bacio na leđa.“ Noelle je čvrsto zatvorila oči, na Quinnovo grubo, sramotno milovanje. Njegov grubi smeh joj je zvonio u ušima. Komentari muškaraca su postali grublji, a njihovi predlozi sve nepristojniji. Konačno je Quinn sklonio ruku i tresnuo je po zadnjici. „A sad me izvinite, gospodo. Imam potrebu da završim ono što sam započeo.“ Bilo je mnogo skaradnih zdravica. Onda je Noelle osetila kako joj je ogrtač opet bio prebačen preko ramena, i snažan stisak ju je izveo iz prostorije.

Dok joj je noćni vazduh duvao u lice, Noelle je osetila promenu u Quinnu. Vodio ju je preko šljunka u dvorištu, koji je preteći škripao, dok je laki smeh u krčmi nestajao. „Ti prokleta, mala budalo. Umalo si dovela sebe u situaciju da te siluju, a mene da ubiju, zbog tvojih glupih trikova.“ Okrenula se kako bi se suočila s njim, sa spremnim ljutim odgovorom, ali divlji bes, koji mu je bio ugraviran na licu, ju je zaustavio. Usne su mu bile uokvurene besom, a mišić mu se trzao u uglu obraza. „Još uvek nisi naučila, zar ne? Ne ideš nigde dok ne završim s tobom.“ Gvozdenim kandžama ju je uhvatio za ramena, a potom ju je opako protresao. Ako ikada, pokušaš nešto slično, tako mi Boga, izbiću ti svaki centimetar života.“ Ubacio ju je u kočiju i zatvorio vrata s takvom snagom, da joj se celo telo zatreslo. Noelle je čula kada se popeo na vrh, a onda je kočija odjednom pojurila napred, da ju je zbacila na pod.

Povukavši se nazad na sedište, besno se uhvatila za kaiš, koji je visio u blizini vrata.

Nije imala nikakvu sumnju, zbog munjevite brzine kojom su putovali, da je Quinn držao uzde, ali on nikada nije vozio tako nepromišljeno, puštajući da točkovi prolaze preko dubokih rovova, koji su se nalazili sa svake strane puta, naglo skretajući na krivinama, sve dok nije pomislila da će ih sve ubiti. Konačno je smanjio tempo, ne zato što se brinuo za njenu udobnost, pomislila je gorko, već kako bi poštedeo konje.

Dok je njen zatvor na točkovima nemilosrdno išao ka severu, počela je ozbiljno da plače – prvo od frustracionog besa, zbog neuspešnog bega, i najzad, od straha, od onoga što ju je čekalo.

126

Dvadeset drugo poglavlje Sledećeg dana posle podne, Noelle je pretpostavljala da su bili negde u severnom delu Yorkshira. Pufnasti oblaci kao zadimnjeni jastuci trkali su se preko vetrom šibanog neba.

Davno su za sobom ostavili autoput, i polako su se kretali po zemljanom putu, jedva dovoljno širokom da prođe kočija. Predeo je predstavljao pustoš, kakvu Noelle nikada nije videla, sa beskrajnim protezanjem tresetišta i kamenitih padina, gde se samo nekoliko stabala očajno održavalo protiv vetrovite površine. To je bila surova, zaboravljena zemlja, i činilo se da su oni tu jedni stanovnici.

Ledena kišica je padala sa olovnog neba, kada se kočija konačno zaustavila. U nemogućnosti da provede još jedan trenutak unutra, Noelle je otvorila vrata, i sišla u svet, gde je vazduh bio sirov i opor, i gde je svaki zvuk bio prigušen gustom sivom maglom i ogromnim prazninama močvara, koje su se protezale pred njom. Nasuprot tresetištu, kao drevni čvornovati ratnici, bila su mračna brda. Nazubljeni stenoviti ožiljci, narušavali su niže padine, a gornji obronci su bili pomračeni maglom.

Isprva, nije videla malu kolibu, koja je predstavljala delić kamenite litice, koja je rasla kao sivi monolit iza nje. Nikakva loza nije omekšavala njen grubi kameni eksterijer, nikakvo drveće se nije prebacivalo preko krova. Dakle, to je bilo njihovo odredište. Čuo se udarac biča. Noelle se okrenula baš na vreme da vidi kako kočijaš zaokreće kočiju i onda nestaje niz isti put kojim su se upravo popeli. Stajala je sa Quinnom, sama.

Ignorisavši je, pokupio je svoj mali kofer, i nestao kroz vrata kolibe. Nesigurno je stajala napolju na hladnoći, nesrećna. Nalet vetra, i dalje veoma oštar sa Severnog mora, podigao joj je ogrtač i produvao je. Kao oštrica noža koja joj preseca kožu. Nevoljno je prišla kolibi i ušla unutra.

Na njeno zaprepašćenje, videla je da se unutrašnjost sastojala samo iz jedne sobe. Iako je bila skromna, bila je čistija i udobnija, iako je zbog njenog primitivnog eksterijera pomislila drugačije. Isprepleteni ćilimi su bili razbacani po daščanom podu, tanjiri od kalaja su stajali na polici, pored je bio ormar, zatim sto od grubo tesanog bora, nekoliko udobnih stolica i veliki krevet.

Quinn se pogrbio ispred kamina, paleći ugalj koji je stajao na rešetci. „Zatvori vrata,“ zalaja.

Noelle ih je ljutito gurnula stopalom i vrata su se zalupila sa zadovoljavajućim praskom.

Quinn izgleda to nije primetio. Prišla je jednom od tri prozora i zurila. Bilo je prazno i zastrašujuće.

Prišao joj je, stavši iza nje, i umorno je protrljao tamnu bradu koja mu je prekrivala vilicu. „Nećeš moći ništa da vidiš dok se magla ne povuče, a to neće biti pre jutra, ako bude i tada.

Ponekad zna da traje danima.“ „Danima,“ uzviknu Noelle, znajući da nikako neće moći da pobegne dok se magla ne povuče. „Ali, to je nemoguće!“ Quinn uzdahnu. „Mislim da je vreme da ti razjasnim nekoliko stvari, Visočanstvo. Bilo da se magla podigne odmah ili sledeće nedelje, ne tiče te se, zato što ne ideš nikuda. Ne postoji selo bliže od trideset milja34 i jedina druga osoba u okolini je starica, koja se brine o ovom mestu.

Možeš da pobegneš kad god želiš, ali su velike šanse da ćeš umreti u nekoj od močvara, jer te ja neću juriti. Moj konj neće biti ovde još par dana, a osim toga, previše sam, prokleto, umoran. A sad, radi šta hoćeš. Ja idem u krevet.“ Skinuo je čizme, i bacio se na krevet, potpuno obučen. Zaspao je u sekundi.

Noelle je nemirno lutala kolibom. Na njenu nevolju, videla je da je bila dobro snabdevena namirnicama, kao da je Quinn planirao dugotrajni boravak. Veliki, ravni sir je stajao na polici, 34

48 kilometara

127

a dve sveže vekne hleba su bile pored u motane u bele krpe. Bilo je boca vina, korpa jaja, kanti punih voća i povrća, brašno, šećer i začini.

Sela je u udobnu fotelju i pokušavala jasno da misli. Quinn je u pravu. Bilo bi ravno samoubistvu da pokuša da pobegne preko močvara. Ako bi pratila put kojim ih je kočija dovezla, bilo bi podjednako glupo, jer u okolini nije bilo sela.

Osim toga, čak i kada bi ga bilo, niko ne bi pružio sklonište ženi od njenog zakonitog muža.

Njen muž. Prizor njega kako spava na krevetu, podsetio ju je na tu davnu, užasnu noć u gostionici, kada ju je uzeo. Sećala se užasnog bola. Kako su udate žene preživljavale taj brutalni napad noć za noć? Kako će ona to preživeti?

Vatra je zagrevala prostoriju, i Noelle se zavalila u fotelji, otkopčavši ogrtač. Bila je toliko umorna. Kada bi samo mogla da zatvori oči na trenutak, možda bi joj nešto palo na pamet...

Probudili su je zvuci kretanja u kolibi. Kroz poluotvorene kapke je videla Quinna kako joj prilazi dok uvlači belu košulju u žutosmeđe pantalone. Prazna limena kada za kupanje je još uvek bila mokra od njegove kupke, smeštena ispred kamina. Pogledao je u nju, a onda je progovorio zakopčavajući košulju. „Jesi li gladna?“ Pogled na njega, sveže okupanog, oterao joj je pospanost, i klimnu glavom. „Koliko je sati?“ „Skoro je ponoć.“ Ponoć! Spavala je satima! Žudno je pogledala prema praznoj kadi. Bila je prljava. Kada bi bilo makar malo privatnosti u kolibi, kako bi mogla da se okupa.

Iz peći od cigle, smeštene pored kamina, Quinn je izvadio limeni lonac, pa ga preneo na sto gde su bila postavljena dva mesta. Tamo su već bili flaša vina i vekna hleba postavljeni na sredini „Hajde jedi,“ rekao je glatko, „starica nam je ostavila lonac paprikaša. Sutra cu uhvatiti malo pastrmke, ako se magla podigne.“ Ukusan miris koji je dolazio iz vrućeg lonca, privukao je Noelle ka stolu. Kada je sela, Quinn je napunio njenu čašu crnim burgundcem. Papikaš je bio odličan, sa sočnim komadima jagnjetine i povrćem u gustom sosu.

Dok je jela, Noelle je shvatila da nenametljivo proučava Quinna. Koliko je bio drugačiji od proždrljivaca, koji su se prejedali za modernim večernjim stolovima u Londonu – koji su punih ustiju uzdizali valjanost svakog jela; gutali su vino, jednu čašu za drugom; gomilali su bogate poslastice u već prepune želuce.

Hrana je očigledno Quinnu malo značila. Sada je jeo umereno i kada je završio gurnuo je tanjir u stranu i zavalio se u stolicu, posmatrajući je.

Noelle je uzela još nekoliko zalogaja, a onda joj je apetit nestao, pa je spustila viljušku. „Šta je sa Constancom i Simonom? Biće izbezumljeni od brige.“ „Ostavio sam im poruku. Nije da me je briga zbog čega se Simon brine ili ne, ali nisam želeo da se Constanca nervira. Ona te voli. Proklet bio ako znam zašto.“ Sipao je sebi još jednu čašu vina i uzeo spori gutljaj. „Radoznao sam. Čime si ucenjivala Simona, kako bi ga naterala da zaigra po tvojim pravilima? Da li je to bilo samo zbog novca, ili si mu pretila da ćeš razotkriti naš brak pred njegovim prijateljima?“ Noellina vilica je pala od zaprepašćenja. „Ucenjivala Simona?“ gušila se. „To je ono što misliš?“ „Ne očekuješ valjda od mene da pomislim da je to njegova ideja, zar ne?“ Quinn će podrugljivo. „Čovek koji je opsednut time da se njegov sin oženi samo sa ženom najboljeg vaspitanja?“ „Sigurno ne misliš da je moja?“ uzviknu Noelle. „To je upravo ono što mislim.“ „Pa, grešiš. Od početka je bila Simonova ideja.“

128

Quinn se nasmejao, gorkim zvukom bez koji nije imao ni trag veselja. „Ti si mala lažljivica.

Video sam Simonove knjige, i za protekle dve godine ti je prilično velikodušno plaćao.“ „Ali to nije bio novac od ucene,“ tvrdila je Noelle očajnički. „To je bila moja plata, kao njegove domaćice.“ „Možeš to nazivati platom, ako želiš, Visočanstvo, ali ostatak sveta to zove ucenom.“ Uzeo je poslednji gutljaj vina, a zatim prezrivo ustao od stola. „Očigledno je da si želela da uzmeš Simonu sve što možeš, a onda da nestaneš. Ali, ja sam ti pokvario plan, zar ne, Visočanstvo, kada sam se vratio.“ Noelle je bila besna zbog nepravde, ali nije videla nikakav način da se odbrani. Po prvi put je shvatila da je još uvek naziva Visočanstvo. Kao da Dorian Pope nikad nije postojala, a on ju je video samo kao spletkaroša, londonskog džeparoša, kojeg je zarobio.

To saznanje ju je uplašilo više nego bilo šta drugo. Iako je Quinn često bio drzak prema njoj i kada je mislio da je Dorian Pope, nikada je nije zaista povredio. Što se nije moglo reći za njegove susrete sa Visočanstvom.

Shvatila je da priprema kupku za nju, ulimenoj kadi ispred kamina. Voda je isparavala, topla i gostoljubiva, dok je dodavao lonac tople vode. Noelle duboko udahnu. „Sasvim sam sposobna da sama sebi napravim kupku,“ ledeno je rekla.

S jednom podignutom obrvom je odbacio njen komentar i vrati se svom zadatku. Kada je završio zapalio je cigaru i smestio se u jednu od stolica pored kade, protezavši duge noge ispred sebe. Stisnuvši cigaru u ugao usana, lenjo je raskopčao dugmad na košulji, otkrivajući tamne dlake na grudima. „Mislim da je vreme da započnemo naš medeni mesec, zar ne ,Visočanstvo?“ Usta su joj bila suva, a kada je videla njegov pogled, stresla se. „Zovem se Noelle.“ Izbacio je tanak mlaz dima. „Pa, Noelle,“ podrugljivo će, „dođi ovamo i skini odeću za svog muža. Treba ti kupanje.“ „Ne nameravam da se kupam pred tobom, Quinne.“ „Zašto ne? Radila si to ranije.“ „Da. I moje uspomene na to nisu prijatne. Rekla je što je mogla dostojanstvenije: „Želim da izađeš napolje.“ „Siguran sam da želiš. A sada, skidaj tu haljinu.“ Nešto unutar Noelle je puklo, pa je skočila. „Neću se skinuti pred tobom, samo zato što mi ti to kažeš. Ako želiš ovu haljinu van mene, moraćeš da je pocepaš, kao pre.“ Quinn nije odgovorio, a njegova pribranost ju je još više izazvala. „Pa? Samo napred! Jači si od mene. Ja te ne mogu zaustaviti! Samo napred, pocepaj je, kao prljavi divljak kakav jesi.“ Oči su mu se od snanje besa pretvorile u crni kremen, i on skoči sa stolice. Uplašena od divljeg pogleda na njegovom licu, Noelle se uhvatila za ivicu stola ispred sebe.

Ali, on nije krenuo prema njoj. Umesto toga se okrenuo ka podnožju kreveta, gde je njegov kaput ležao glatko presavijen.

Noelle je pobedila! Išao je napolje i ona će imati privatnost koju je zahtevala. Nije smela da dozvoli da vidi kako likuje, pa je uzela svoju čašu vina i ispila, zatvorivši oči sa tihim uzdahom zadovoljstva.

Kada ih je otvorila, gledala je u cev srebrnog pištolja. Lagano ga je držao u ruci, uperenog u nju. „Izgleda da na kraju ne moram da ti iscepam haljinu, zar ne, Visočanstvo?“ Noelle je jezikom ovlazila suve usne, a oči su joj se zalepile za pištolj, dok je polako spuštala čašu sa strane. „Ti – ti nećeš to stvarno iskoristiti...“ drhtavo je promrmljala.

Kao odgovor, čula je zagušujući pucanj, i čaša za vino je eksplodirala u hiljadu oštrih ivica. „Sada, skidaj se.“

129

Glas mu je bio smrtonosan, kao pištolj koji je držao, a Noelle je nepogrešivo znala da je izgubila još jednu bitku. Kruto je hodala prema kaminu, a onda je okrenuvši Quinnu leđa, počlela da otkopčava haljinu.

Stavio je jednu čizmu na mali sanduk u podnožju kreveta, a ruka u kojoj je držao pištolj mu je počivala na savijenom kolenu. „Okreni se, tako da mogu da te gledam.“ Polako je uradila kako je rekao.

Kada je Quinn video njeno bolno lice, osetio je prazninu u dnu stomaka. Prokleta bila! Zašto se osećao kao da je on taj koji greši?

Tiho je prokleo sebe zato što je uperio pištolj u nju, iako više nije bio napunjen. To je bilo glupo, nije smeo da joj dozvoli da ga toliko razbesni.

Dođavola! Ništa od ovoga se ne bi desilo, da ga nije prevarila. Stojeći tamo, dok je držala tu smešnu zelenu haljinu svojim prstima i izigravala preplašenu devicu, a bilo je nesumnjivo da je pružala svoje usluge polovini muškaraca u Londonu. Možda čak i njegovom ocu. „Požuri s tim,“ zalaja, gestakulirajući pištoljem ka haljini.

Svukla je haljinu preko svojih podsuknji. „Baci sve u vatru.“ „Ali, nemam ništa drugo da obučem.“ „Uradi kako sam rekao. Ne želim da me išta podseća.“ Miris spaljene tknine je ispunjavao kolibu, dok je plamen zahvatao smaragdno zelenu haljinu.

Noelle je skinula podsuknje, i one su se pridružile plamenu. Ostala joj je samo košulja. Kosa joj je opušteno visila preko ramena, polako je otpuštala trake na pocepanoj košulji, i konačno ju je skinula.

Stajala je naga pred njim.

Quinn je prvi put bio sa ženom kada je imao petnaest godina, a od tada ih je bilo toliko da je prestao da broji. Ali, nikada nije video telo, tako savršeno kao njeno, telo koje je želeo više da poseduje.

Ona nije pokušavala da sakrije svoju golotinju, već je dopustila da joj ruke labavo vise sa strane, ponosno je podigla glavu kako bi susrela njegov pogled. „Mogu li sada da uđem u kadu?“ upita ga, a njeno tiho dostojanstvo je učinilo da se posrami.

Naglo je klimnuo glavom. Dobio je ono što je hteo, ali je njegova pobeda bila prazna. Kada je skliznula u toplu vodu, ljtito je bacio pištolj na krevet, i promrmljavši kletvu, izašao iz kolibe, ostavljajući je samu da se kupa.

Noelle je zaspala kada se on konačno vratio, umoran i promrzao, iz svog dobrovoljnog izgnanstva. Zapalio je mali fitilj sveće, i uprkos svom kiselom raspoloženju, tiho se zakikotao videvši pištolj na podu, dobro zamislivši njen bes kada je otkrila da je prazan. Mala vragolanka je nesumnjivo pretražila čitavu kolibu kako bi pronašla municiju, koju je on mudro sakrio u štali. Verovatno ne bi znala kako da ispali metak, ali je to ne bi zaustavilo.

Dobro je znao, da joj ništa ne bi pružilo više zadovoljtstva, nego da ispali metak u njegovo srce.

Namrštivši se, seo je na ivicu kreveta, i svukao svoje vlažne čizme, a onda je podigao jorgan i pogledao njeno usnulo telo. Iako su joj ramena bila gola, ostatak tela joj je bilo umotano u braon vuneno ćebe, koje je čvrsto držala na grudima.

Nervozno je frknuo. Čak je i u snu pokušavala da se odbrani od njega., pokušavajući da izigrava naivku. Kakva je ona kučka – opasna, prelepa kučka.

Možeš sada dobro da spavaš, Visočanstvo, pomislio je dok je duvao sveću i popeo se kraj nje.

Večeras je bilo po tvom. Ali, od sada ćemo igrati po mojim pravilima. Ako te želim, uzeću te.

A ako ne, dobro, to je, takođe, koja odluka. Okrenuo joj je leđa i zaspao.

Kada se Noelle sledećeg jutra probudila, koliba je bila prazna. Možda se on nije vratio! Brzo se uspravila u krevetu, samo da bi joj se nade raspršile, kao veselo pucketanje vatre na rešetki.

Bezvoljno je spustila bose noge preko ivice kreveta, a onda je stajala, sa ćebetom još uvek

130

omotanim oko nje, kao topla braon čaura. A onda je videla ulegnuće od glave, na centru jastuka koji je bio do njenog.

Zurila je dole u neverici. Proveo je noć u krevetu s njom. Okrenuvši leđa krevetu, kleknula je na pleteni tepih ispred utešnog plamena. Još jednom je bila pogođena nepredvidivošću čoveka, za koga se tako nevoljno udala. Kada ga je hulila, pretio joj je da će je silovati, kada mu je prkosila, naterao ju je da baci odeću držeći je na nišanu. Ipak, na kraju je nije ni dodirnuo. Svaki put kada je izgubila živce, dobio bi najbolje od nje. Tek kada bi se držala po strani, izgledalo je da ima prednost.

Zamišljeno se ujela za usnu. Ako bi mogla da obuzda svoj temperament, možda će biti u stanju – ne da ga kontroliše, jer je on previše varvarin da bi se kontrolisao – već da ga drži po strani. Da, to joj je bila najbolja nada. Kao uniformisani vitez u oklopu, uzdahnula je vazduh hladne učtivosti.

Glasić u njoj ju je upozoravao, da se njena nestabilna priroda ne može tako lako zauzdati, ali je Noelle odbijala da ga sasluša, skrenuvši misli na to da pronađe nešto da obuče. U starom ormanu od orahovine, pronašla je uredno savijen sadržaj Quinnovog malog kofera, ali ništa drugo. Njena potraga u sanduku u podnožju kreveta je bila produktivnija. Ispod ćebeta posutog suvom lavandom, našla je čarape, dečačku jaknu i kapu, i flanelsku spavaćicu, previše veliku za njenu tanku figuru, ali svakako mnogo udobniju od ćebeta u koje se sinoć umotala. A tu je takođe bilo i dva para malih, šarenih pantalona.

Noelle je probala svaki par. Stajali su joj kao druga koža, udobne, ali su oblikovale svaku krivu i udubljenje, mnogo intimnije nego što je želela.

Grudi su odbijale da joj se uvuku u košulju, pa je bila primorana da uzme jednu od Quinnovih. Da mi je samo ostavio košulju, pomislila je, dok joj je mekana bela košulja klizila preko gole kože. Čak iako je bila visoka, padala joj je skoro do kolena. Nakon dugog podvrtanja rukava do laktova, skupila je krajeve košulje oko struka, a zatim je vezala u čvor na sredini.

Kroz prozor je videla da se magla podigla i da je dan bio lep. Željna da istražuje, brzo se umila i očešljala svoju zamršenu kosu. Pošto nije imala nikakve šnale kako bi je podigla, gurnula je kosu boje meda pod kapu koju je pronašla, i baš kada je uzela tamno braaon jaknu, ušao je Quinn noseći par pastrmki Uglovi usana su mu se trznuli kada ju je video u toj odeći, oči su mu se duže zadržale na pantalonama, koje su previše otkrivale njenu ženstvenost. „Pa, dečko,“ ismevao ju je, „šta si učinio sa bludnicom zmijskog jezika, koja je bila ovde kada sam otišao? Nema veze. Radije ne bih znao. Zahvaliću svojoj sreći da je ona otišla, i da imam kršnog momka kao što si ti, da očisti ove pastrmke.“ S tim je pljusnuo ribe u Noelline ruke, i okrenuo joj leđa, kako bi skinuo kaput.

Noelle je stajala pušeći se, sa ribom u svakoj ruci, a njena rešenost da drži svoj temperament pod kontrolom, je bila zaboravljena. Bludnica zmijskog jezika, zaista!

Prva pastrmka je udarila Quinna po vratu, a druga ga je očešala o rame. „Ti, mala kučko!“ on zarika, okrenuvši se, napao ju je kao razjareni bik.

Noelle je osetila kako je podiže i baca na krevet iza nje. Kosa joj se razbacala oko lica, zaslepevši je kada joj je spala kapa. Pre nego što je shvatila šta se događa, Quinn ju je bacio preko kolena i tresnuo je otvorenim dlanom po zadnjici.

Pantalone su joj pružale malo zaštite, dok je sletao jedan odlučan udarac za drugim, po njenoj nežnoj pozadini. Ona se divljački mlatarala, vrištajući svaku kletvu koju je ikada čula, i koje je u tom momentu izmislila. Konačno, dok ju je zadnjica pržila od usijanog bola, pričvrstila je zube za njegova leđa i ujela ga svom silinom.

S ljutitim ulikom, bacio ju je nazad na krevet, i pričvrstio ju je svom svojom težinom. „Još uvek misi naučila lekciju, zar ne, Visočanstvo?“ brektao je. „Bojim se da je samo jedan način da te ukrotim.“

131

Dok su njene oči bljeskale sa ubilačkom zlatnom mržnjom, bio je izrazito svestan njenih grudi, nesputanih ispod tanke bele tkaninne njegove sopstvene košulje. Opasno su se stiskale uz njegove, i osetio je kako požuda u njemu raste, pozivajući ga da konačno uzme svoju ženu.

Jednim potezom je odvezao čvor na košulji, otkrivši joj gole grudi.

Nozdrve smelog nosa su mu planule.

Uz vrisak besa, Noelle je pokušala da ga se oslobodi, ali joj je zahvatio punu šaku kose, uvrtevši je prstima, onemogućivši joj da se pomakne. „Životinjo!“ vrištala je. „ Ti si prljava, odvratna životinja. Pokvarena - “ Quinn ju je ućutkao od zajedljivih komentara svojim usnama, ali, nije bilo ni malo nežnosti u načinu na koji joj je pustošio usta. Uzimao je vreme svojim divljim poljupcem, i samo kada su njegove usne i jezik bili zadovoljni, počeo je da joj svlači pantalone sa njenih presavijenih nogu. Kada je to bilo učinjeno, spustio se dole i uhvatio je za jednu tanku nogu, spreman da joj je razdvoji od druge, ako bi mogao da otkrije njeno ženstveno jezgro. Tada je čuo jecaj, više životinjski nego ljudski.

Na pogled njenih očiju, divljih od straha, stomak mu se prevrnuo od odvratnosti prema sebi.

To je za njega bila igra, ali je ona očigledno bila prestravljena. Intinktivno joj je pustio kosu i odgurnuo se od nje, ali ona izgleda nije primetila njegovo povlačenje. „Molim te,“ jecala je nesvesna svoje golotinje. „Učiniću sve što kažeš. Nemoj me silovati.

Molim te.“ Ponovo i ponovo, mahnito, ponekad bez prekida, molila ga je da je poštedi.

Konačno mu se njegova ponosna supruga pokorila, ali je ukus toga bio kiseo u njegovim ustima.

Prešetavao se po močvari satima. Moj bože, ona je otrov! U jednom trenutku sva u vatri – povlači nož ispod suknje i bez daha izgovara najveće kletve. Zatim kao živo srebro, postaje ledena devojka, prelepa i distancirana, besprekorno tačna. I konačno bespomoćno stvorenje koje ga je molilo za milost.

Namrgođeno je odlučio da je što pre vrati u London. Odveo bi je Simonovog praga, a onda otišao za New York, kao što je planirao. Očigledno je pogrešno procenio njeno seksualno iskustvo, i nije imalo smisla da gubi vreme s njom, kada je svet bio pun mnogo lakšeg plena; žena, nestrpljivivih da što pre rašire butine za njega – dosadno, predvidivo.

Ali, nije bio spreman da je pošalje nazad. Ušla mu je u krv i morao je da je proba, pre nego što je se oslobodi. Na trenutak je razmatrao da se vrati u kolibu i dovrši šta je započeo.

Dođavola s njenim molbama! Uvek je bio veoma sebičan u svom odnosu sa ženama, i nije video razlog da napravi izuzetak. A onda je odbacio tu ideju, ne toliko zbog toga što je bila odvratna, već više zbog toga što bi to uništilo njegov ponos. Od kada on mora da siluje ženu da bi zadovoljio bol u svojim bedrima? Želeo je da ona drhti pod njim, ne od straha, već od strasti.

Tada je odlučio da iskoristi šarm koji poseduje u izobilju, ali je retko činio napor da ga koristi.

Zavođenje će biti zabavno. Imaće je, voljnu i željnu, u svom krevetu. Tada će čini biti raskinute, a on će moći lako da raspolaže njome, kao i sa drugima.

Quinn zabaci glavu i nasmeja se, dok su mu beli zubi blistali na suncu.

Dodir hladnog vazduha na njenih golim butinama, vratio je Noelle u sadašnjost, i shvatila je da je bila sama. Opet je bila pošteđena, a to znanje joj nije donelo satisfakciju. Polako se podigla, letargično zakopčavši nekoliko preostalih dugmadi na košulji, dok se sećala koliko se ponizila... molila ga... učinila da se sažali na nju.

Dragi Bože, zašto nije mogla da izdrži njegov napad tiho, sa malo dostojanstva! Kolika je kukavica postala, nesposobna da podnese ono što je bezbroj drugih žena podnosilo od pamtiveka.

132

Videla je svoje pantalone, kako su prevrnute ležale na drugoj strani poda, i poželela svim srcem da je nije poštedeo. Na ovaj način, njegova osveta je bila potpuna. Svedočivši njenom slomljenom duhu, bez hrabrosti da izdrži tu intimnost, konačno ju je pobedio.

Povukla je pantalone, trgnuvši se kada joj je tkanina dohvatila nežnu zadnjicu, i izašla napolje. Penjući se uz strmo brdo iza kolibe, osećala se previše jadno da bi uživala u slobodi kretanja neopterećenim podsuknjama i punim suknjama. Kada je dostigla vrh, zastala je da uhvati vazduh i pogledala dole. Koliba je danas izgledala još izolovanija nego juče, iako je bila osvetljena retkim jesenjim sunčevim zracima, a jalove močvare su bile prelepe. U daljini je videla Quinnov obris, kako pohodi crnom zemljom kao da je njen gospodar, bez sumnje prisećajući se načina na koji se ponizila, uživajući u njenom kukavičluku.

A onda je bez pogovora, shvatila šta mora da uradi, kako bi bila opet sposobna da živi sa sobom, i sa tim znanjem, ledena kora joj je prekrila srce.

Uprkos njenoj odlučnosti, toga neće biti još neko vreme, tek nakon što je videla da se Quinn vratio u kolibu, ona je odlučila da uđe. Sedeo je za stolom uživajući u jednoj pastrmki, koja je imala tako značajnu ulogu u njenom padu, a on je ljubazno pozvao Noelle da mu se pridruži.

Oprezno je pogledala drveno sedište stolice i tiho odbila. „Nisi gladna?“ nevino je upita, dok je posmatrao kako malom rukom nenametljivo prelazi po svojoj zlostavljanoj zadnjici.

Odmahnula je glavom. „Možda kasnije.“ Uzevši veknu hleba sa stola, odvalio je dve kriške i stavio veliki komad ribe između njih.

Neočekivano je ustao od stola i prišao joj, usmeravajući je prema vratima. „Hajdemo.“ Grickala je sendvič dok su hodali stazom koja se pružala sa jedne strane kolibe. Lagano je ćaskao, kao da se među njima nije ništa dogodilo, govoreći joj kako je pronašao kolibu i staricu koja ju je za njega održavala. Uprkos sebi, slušala ga je, zapanjena da je taj šarmantni čovek, koji je toliko zabavno komunicirao, isti onaj koji je pokušao da je siluje.

Baš kada je pojela poslednji zalogaj svog obroka, ispred sebe je vitela toliko malo jezero, da ju njegovi krajevi bili jedva vidljivi. Ležalo je na močvarnoj ravni, njegova siva i glatka površina, reflektovala je zatamnjeno nebo i usamljeno drvo koje je raslo u blizini njegove obale. „Ravensdale Tarn,“ reče joj Quinn. „To su galebova gnezda na ivici.“ „Prelepo je. Tako mirno. Nisam znala da postoje jezera na tresetištima.“ „Nema ih puno. Ovo je jedno od najopasnijih, jer je veoma duboko, a ne možeš ga videti, sve dok nisi na njegovom vrhu. Noću, ili kada je maglovito, jezero je potpuno nevidljivo. Mnogo ovaca se udavilo u ovoj vodi. Čak i nekoliko ljudi.“ Noelle ga oštro pogleda. Da li je ovo bio njegov način da je upozori da ne pokušava da pobegne od njega? Ali njegov izraz joj ništa nije govorio, a onda se spustila na sunđerasti teren.

Smestivši kolena ispod brade, tiho je progovorila. „Imam nešto da ti kažem.“ Svaka reč se bolno izvačila iz njenih svečano postavljenih usta. „Odlučila sam da sam spremna da postanem tvoja žena.“ Eto, rekla je. Sada nije moglo natrag.

Ali, on je izgledao kao da je nije čuo. Samo je zurio u vodeno prostranstvo, nalakćen na uvrnuto stablo, i posmatrao kako galeb kruži oko ivice jezera, pre nego što je graciozno sleteo blizu svog gnezda.

Konačno se, bez imalo strasti, okrenuo prema njoj. „Šta bi to trebalo da znači – da postaneš moja žena?“ Proklet bio! Nije hteo ovo da joj olakša! „To znači, da sam za sada, spremna da... da ispunim sve svoje obaveze.“ „Jesi li?“ Ismevao ju je, vrativši pažnju na jezero.

133

„Da,“ izjavila je zabacivši svoju grivu boje meda. „Ja nisam kukavica, Quinne Copelande, uprkos onome što se danas dogodilo. I nameravam da ti to dokažem.“ Njegov glas je ogrezao u sarkazmu. „A ja bih trebao da budem zahvalan za ovaj čin hrabrosti sa tvoje strane?“ Šta god da je drugo hteo da kaže, prekinuo ga je muški glas, koji se slabašno čuo u daljini. „Hajdemo, Visočanstvo. Imam iznenađenje za tebe.“ Jedan stari čovek je istovario Quinnovo teško sedlo i jedno manje, sa zadnjeg dela drvenih kolica, koja su stajala u blizini kolibe. Vezana iza kolica, bila su dva konja - Pathkiller, Quinnov veličanstveni pastuv i mala kestenjasta kobila. Noelle je stala u mestu i posmatrala prelepu životinju. Kao da je znala da je proučavana, okrenula je glavu ka Noelle, i uzvratila procenu toplim, tečnim očima. Zatim se, zadovoljna onim što je videla, uspravila u prijateljskom pozdravu.

Kao dete, Noelle je ponekad prikupljala novčiće, stojeći uz ivičnjak i držeći konje za vlasteline, ali osim toga, njen kontakt sa životinjama, je bio neprijatno ograničen sa pacovima i zlokobnim psima, koji su lutali u paketu londonskim ulicama. A sada se beznadežno zaljubila u životinju koja je stajala pred njom.

Konj tiho zanjišta, kao da je bila nestrpljiva da priđe bliže, pa Noelle zatvori rastojanje među njima.

Probno je spustila ruku na kobilinu svilenkastu njušku, začarana inteligencijom koju je prepoznala u izrazu životinje. Kao odgovor, kobila je nežno gurnula Noelle u rame.

Toliko je bila očarana konjem, da nije videla da joj je Quinn prišao s leđa. „Izgleda da si stekla prijatelja.“ Noelle pogladi tamnu kestenjastu grivu.“Kako se zove.?“ „To zavisi od tebe. Tvoja je.“ Kao gromom pogođena, zurila je u njega.

Okrenuo se da odveže konje. „Ne brini. Nisam očekivao zahvalnost. Nisam želeo da imam ženu koja ne zna da jaše.“ Bila je rastrzana između želje da mu baci neželjeni poklon u lice i znanja da ne može da se rastane od tog prelepog konja. A onda su se kolica spuštala niz stazu. Sa uzdama obe životinje u ruci, Quinn je posmatrao zaraćene emocije, koje su tako jasno besnele na Noellinom licu. „Moraću da je upucam ukoliko je ne uzmeš. Niko drugi ne bi bio dovoljno glup da kupi tu vreću kostiju.“ „Da je upucaš!“ Noelle se gušila. „Da li si ti slep? Ona je najlepši -“ Đavoli koji su vragolato plesali u njegovim očima su je zaustavili pre nego što je nastavila dalje. Postavila je ruke na svoje tanke kukove i uvelo ga pogledala. „Ne samo da ti je smisao za humor pogrešan, nego je nesumnjivo jeziv.“ „Kako god ti kažeš, Visočanstvo.“ Iscerio se. „Hajde sad da smestimo ove konje da spavaju.“ Doveli su životinje do male štale iza kolibe, gde ih je Quinn smestio u odvojene staje, od kojih je svaka sadržala bale sena. Pokazao joj je kako da pročešlja kestenjastu kobilu, a zatim otišao da se pobrine za Pathkillera.

Noelle je nemirno slušala kako pastuv gvozdenim kopitom šutira tanku drvenu pregradu koja je razdvajala staje. Pastuv je zaista bio izvanredna životinja, ali ona sebe nije mogla da zamisli da bude sama u stajama s njim. „Daj joj nešto zobi pre nego što odeš.“ Quinn je pozva. „Sutra ćeš imati prvu lekciju iz jahanja.“ Dakle, on je nameravao da je nauči da jaše. Pogađali su je udarci uzbuđenja na pomisao da će sedeti na leđima tog prelepog konja.

134

„Zvaću te Chestnut Lady,35“ šapnula joj je dok joj je obraz počivao na glatkom vratu životinje, „ i naučišu da te jašem kao vetar.“ Prizor mirnog domaćinstva dočekao je Quinna, kada je ušao u kolibu te noći, nakon što je proverio konje. Lampe su toplo svetlucale, a vatra je pucketala i bacala umirujuće senke boje bundeve. U centru te mirne scene je bila Noelle, marljivo ušivajući dugmad, koju je Quinn pokidao s njene košulje tog jutra. Krajevi kose su joj još uvek bili mokri od brzog kupanja, dok je on bio u štali, uvijali su se oko prednjeg dela skromne flanelske spavaćice, koju je pronašla u sanduku. Izgledala je tek nešto malo veća od deteta, sa svojim golim nogama ušuškanim pod naborima ogromne spavaćice i koncentrisana na pletenje.

Samo su joj blagi drhtaji prstiju odavali koliko je uznemirena. Dakle, pomisli Quinn, planirala je da samo završi s tim. Naglo je svukao kaput, i bacio ga preko naslona stolice.

Kada je poslednje dugme bilo pričvršćeno, Noelle je nevoljno sklonila košulju na stranu, i pogledom izbegavajući Quinna, ispraznila je polovinu vinske čaše koja je bila smeštena kraj nje. To joj je bila četvrta čaša i definitivno se osećala lakomisleno. Ipak, bila joj je potrebna hrabrost koju je boca mogla da joj ponudi, da nastavi sa svojom rešenošću. Vino je bilo mlado i sirovo, i kada joj je skliznulo niz grlo, ona je zadrhtala. Tražeći nešto drugo da radi, primetila je tanjir koji je pao na polici, i ispravila ga, gotovo srušivši drugi u tom procesu.

Kasnije je presavila svoju košulju, vratila iglu i konac u sanduk gde ih je našla, a onda češljala kosu. Kada je koža temena počela da je pecka od snage kojom je češljala kosu, a kosa joj pucketala oko glave, konačno je prestala i pedantno je uplela u dugačku, labavu pletenicu.

Oporost Quinnove cigare se osećala u sobi, i Noelle je sipala još jednu čašu vina, uprkos činjenici da joj je sada glava plutala, a prsti postajali ukočeni. Uzevši jedan veliki gutljaj, zatvorila je oči u tihoj molitvi Bogu, čije je postojanje tako često dovodila u pitanje u siromaštvu. Molim te, molila se, daj mi snage da završim s tim. Moram da dokažem i njemu i sebi da nisam kukavica. Ne dozvoli da opet budem ponižena.

Soba je izgledala kao da se naginje, dok je smeštala noge u krevet. Skliznula je, zarobljena u svojoj flanelskoj čauri. Ne dozvoli sebi da misliš o tome, upozoravala se. Ne gledaj u njega.

Drži oči zatvorene i zamisli da si negde drugde. Povukla je jorgan do brade i stisnula njegove gornje ivice između prstiju, sprečavajući sobu da se okreće. „Spremna sam,“ uspela je da pokrene jezik, nezgrapan od alkohola. Šta god da je očekivala, to nije bio zlobni lavež zabave, koji je dolazio s druge strane prostorije. „Sačuvaj svoju žrtvu, Visočanstvo. spavaću u štali. Ja preferiram žene koje uživaju u vođenju ljubavi, a ne one koje sebe ohrabruju bocom vina, kako bi otišle u krevet.“ Noelle je bezuspešno pokušavala da se izdigne jednom rukom. „Ja imam, do – dovoljno hrabrosti. Ne moram da se ohrabrujem kako bih je pronašla. Rekla sam da ću obaviti svoju dužnost.“ Reči su joj bile prkosne, iako nerazgovetne.

Quinn je prišao krevetu i pogledao u nju. „Tvoja ’dužnost’ me ne zanima. Ja ne uzimam nevoljne žene, ali proklet bio, ako stavim sebe na probu, da noću spavam pored tebe.“ „Od kada ti imaš skru – skrupule?“ „To nema nikakve veze sa skrupulima. Jednostavno nemam talenat za silovanje.“ „To nije ono čega se ja sećam naše prve bračne noći.“ „To je bilo drugačije, i ti to znaš.“ „Zašto? Jer si mislio da sam kurva?“ Velika, vinom izazvanna suza kliznula joj je iz ugla oka, setivši se svoje majke. „Kurve su ljudi, takođe. I one imaju osećanja.“ „Oh, za Boga miloga! Idi na spavanje.“ Povukao je svoj kaput i krenuo ka vratima. „I ne nosi više tu prokletu pletenicu u krevet.“

35

Kestenova Dama

135

Maglovito svesna da ne razmušlja jasno, podigla se što je dostojanstvenije mogla. „Ako ti se ne sviđa, mužu, onda ću je odmah skinuti.“ Uz velike poteškoće, prebacila je noge preko kreveta, i zastala, jer joj se stomak uznemirio na iznenadni pokret. „Šta god ti kažeš, ja ću učiniti. Ti si moj gospodar. Supruge moraju da zadovolje svoje muževe, ne smeju biti kukavice.“ Prišla mu je, otplevši jedinu pletenicu, svojim nezgrapnim prstima.

Stomak joj se pobunio, i sa užasom je shvatila da će povratiti. U tom trenutku, Quinn ju je pokupio i izveo napolje. Grčevi su je savladali, a on joj je držao glavu. Kada joj je stomak konačno bio prazan, poveo ju je nazad u kuću i smestio u kravet. A onda ju je ostavio.

Noelle je neko vreme ležala budna. Sramota koju bi normalno osećala jer joj se smučilo u njegovom prisustvu, bila je donekle ublažena saznanjem, da je nameravo da je ostavi na miru.

Učinila je taj gest, on ju je odbio. Sada je mogla da živi sama sa sobom.

Oči su joj postajale teške, i kada je konačno zaspala, to je bilo na sredini kreveta, a ruke su joj je luksuzno protezale iznad glave.

136

Dvadeset treće poglavlje „Probudi se, Visočanstvo. Ona tvoja prljava mala kobila je spremna da je jašeš.“ Quinnov glas je bio svetao sa dobrim humorom. „Obuci pantalone i hajde da počnemo.“ „Ne,“ zajauka Noelle, kada je stavila opušteni dlan na čelo, pokušavajući da odstrani daleko sećanja na sinoćnje vino. „Ne danas. Možda sutra.“ „Izlazi iz tog kreveta, pre nego što te ja izvučem.“ Bolno je pomakla oči ka uskim zlatnim prorezima i videla ga kako stoji u podnožju kreveta.

Lenji osmeh mu je rastavio usne, ali odlučnost u njegovim očima joj je jasno stavila do znanja da će učiniti ono što joj je zapretio, ako mu bude prkosila.

Duboko uzdahnuvši, ustala je iz kreveta i zateturala se ka svojoj odeći. Povukla je pantalone pod spavaćicom, a zatim, kada se Quinn okrenuo i pošao prema vatri, na brzinu je skinula spavaćicu i obukla košulju. Nakon što je popila gorku šolju kafe, koju joj je ubacio u ruku, osetila se nešto bolje. Tada je prvi put primetila paket na stolu. „Šta je to“ „Otvori i vidi.“ Unutra je bio par jahaćih čizama, isto tako tople i kestenjastobraon, kao kobila koju joj je juče poklonio. Noelle je pogladila mekanu savitljivu kožu, sa žaljenjem. „Znam da su tvoji pokloni ljubazno namenjeni, ali neću prihvatiti više nikakve poklone od tebe.“ Ako je očekivala da bude uznemoren njenim odbijanjem, razorarala se. „Moje namere uopšte nisu bile ljubazne. Samo praktične. Ili si mislila da ćeš jahati u tim smešnim papučama. A sad, budi napolju za pet minuta. Provešću tvog konja naokolo.“ Pet minuta kasnije, primetno obuvena u svoje nove čizme, namrgođena Noelle ga je čekala ispred kolibe. Njeno mrgodno raspoloženje je nestalo, čim je ugledala kobilu.

Izvadila je jabuku iz džepa. „Dobro jutro, Chestnut Lady. Prelapa Chestnut." „Drži jabuku sa dlanom sa strane,“ reče joj Quinn. „U suprotnom, može da uzme i nekoliko prstiju sa njom.“ Noelle nije marila da mu objašnjava, da životinje poput Chestnut, imaju očiglednu inteligenciju i da su savršeno sposobne da naprave razliku između voća i prstiju. „Kada se vratiš u London, pokazujući se na Rotten Rowu, nesumnjivo ćeš insistirati da jašeš na poprečnom sedlu, kao i ostale nerazumne žene tamo, ali ćeš ovde zajahati,“ objavi Quinn dok je proveravao obim i snižavao stremen. „Poprečno jahanje za ženu je najlakši način da slomi vrat. To je glup običaj.“ U sebi, Noelle je bila oduševljena, ali kapitulacija po pitanju jahaćih čizama, terala ju je da mu kontrira. „Nijedan džentlmen ne bi zapravo očekivao, da dama opkorači konja.“ „Verovatno si u pravu. Ali, pošto ja nisam džentlmen, očekujem više od toga, nego da sediš na njenim leđima kao lep ukras. Osim ukoliko ne jašeš opkoračeno, nikada nećeš zaista osetiti snagu životinje ili poznavati uzbuđenje kontrole.“ Pogledao je dole, u nju, suvo. „Ili se plašiš da nećeš biti u stanju da njome upravljaš?“ Noelline male nozdrve prkosno planu. „Nauči me da jašem na tvoj način. A onda me pitaj da li se plašim.“ Do ranog popodneva, kada je Quinn konačno objavio kraj njene lekcije, samouvereno je pravila krugove oko kolibe, ispravljene kičme, punog stomaka i ruku sa strana. Noelle je brzo istakla da je formalni način koji ju je on insistirao da usvoji, bio značajno različit od njegovog zgurenog u sedlu.“ „Amerikanci jašu drugačije,“ je bilo jedino objašnjenje koje joj je ponudio, ali je ona sumnjala da je on toliko sposoban da jaše na engleski način, kao najbolji londonski konjanik.

Njihovo zajedničko provedeno vreme je izrazito bilo bez naprezanja. Quinn joj je strpljivo objašnjavao svaki novi korak, i voljno odgovarao na svako pitanje koje je njen plodni um proizveo. Bio je besprekorno šarmantan, dok je velikodušno hvalio njena dostignuća i Noelle

137

se, uljuljkana njegovom ljubaznošću i uživajući u odobravanju svog zahtevnog učitelja, zapitala, da li ga je pogrešno procenila. *** Pre nego što je zaspao te noći, Quinn je razmišljao o njihovom zajedničkom danu. Već neko vreme je bio svestan njene inteligencije, ali sve do danas, kada su ručali pored obale jezera, nije pomišljao da ispita njene dimenzije. Ono što je otkrio, zapanjilo ga je.

U kratkom vremenskom roku, stekla je obrazovanje, koje je bilo znatno superiornije u odnosu na ono, koje je većina žena stekla tokom svog čitavog životnog veka. Znao je samo jednu drugu ženu, takvog intelektualnog obima, i u Noellinom izuzetnom obrazovanju, otkrio je finu ruku Constance Peale.

Namrštio se i pomerio na slami. Bilo je nekako lakše misliti da je njegova žena beskrupulozni džeparoš, nego lepa žena, čija će inteligencija služiti čoveku.

Nakon četiri dana predavanja, Quinn je objavio da je Noelle spremna na duže ekskurzije, i krenuli su posle doručka. Noelle je skupila kosu pod dečačku kapu koju je pronašla, i nesvesna Quinnovog procenjivačkog pogleda, znalački je zamahala vitkim nogama preko sedla.

Krenuli su preko močvare, potezom preko paprati i žukovine, preko plitkih bara oko blažih stena. Noelle, dete londonskih sirotinjskih naselja, uživala je u tom ogromnom prostranstvu.

Tokom jutra, uhvatila je sebe da se smeje, delimično zbog obične radosti što je napolju na Chestnutinim leđima, ali mnogo češće, Quinnovim pričama ili vicevima. Odjednom se uhvatila kako je spustila svoj oklop i reagovala na njegov šarm.

Do podneva, došli su do ruševina napuštene opatije. Njihovi glasovi su bili šuplji odjeci, kada su sjahali i zajednički istraživali trošno kamenje, koje je pre tristotine godina ugostilo pobožne neprijatelje Henryja VIII. Noelle je zurila u jedni preostali uspravni zid, sa svojih šest savršenih gotičkih lukova, ako se prazno pružaju iznad neba. Uhvatilo ju je raspoloženje mesta, pa je skinula kapu i odsutno otresla kosu. Dok je Quinn posmatrao medne niti koje je hvatala sunčevu svetlost, zbog svoje odlučnosti da je ima pod svojim uslovima, počeo je da mu se stvrdnjava. Stao je iza nje. „Možeš skoro čuti svešteničke peticije Bogu za propast Anne Boleyn, zar ne?“ „Mislim da bi oni i onako bili osuđeni. Ona je bila samo katalizator. Henryju ponos ne bi dozvolio da bude ičiji predmet, čak ni papin.“ Povetarac joj je raznosio krajeve kose, kada se okrenula ka njemu i tiho dodala, „Ali ipak, ti sve to bolje razumeš od mene, zar ne?“ Nasmešio se, omekšavši čvrstu liniju usta. Od kada je napustio London, nije mario da se brije, i sa bradom koja mu je sada prekrivala vilicu, izgledao je kao gusar više nego ikada. Još jednom je bila pogođena koliko je bio grubo zgodan. „Jadna Visočanstvo,“ tiho je rekao, „Bojiš li se da ću te obezglaviti?“ Očiju svetlucavih od želje, koju nije mario da sakrije, uzeo je svileni pramen i držao ga između prstiju.

Bilo je to kao da je struja protrčala kroz njegovu ruku, duž niti njene kose i uma, parališući je.

Nije mogla da dozove volju, i skloni oči od njegovih. Podigao je dlan i posesivno ga smestio na njen obraz, lagano povlačeći prst preko njenih finih crta. Polako je pomerao ruku, paleći je gde god ju je dotakao – delikatnu liniju njene vilice, zagrevao joj je potiljak i vrat dok ju je milovao. Ukusna toplota ju je držala kao zarobljenika, a ona nije ponudila nikakav otpor, kada ju je povukao ka sebi, i spustio svoja gladna usta na njena. Njene treperave usne su se otvorile i primila je njegov jezik. Zahvatila ju je njegova toplota. Obgrlivši ga rukama oko ramena, predala se snazi njegovog poljupca.

138

Quinn je trijumfovao u nektaru njenih usana i prepuštajućoj lakoći i gipkosti tela, pritisnutog u njegovo. Vraćala mu je sopstvenom vatrom. Zatim ju je lagano pritisnuo za ramena i povukao je od sebe, a onda joj je svojim prstima pomerio kosu sa njenog nežnog lica. „Hajde da završavamo sa jahanjem,“ tiho je rekao.

Noelline oči konfuzno su se zamaglile. Konačno je zamuckivala, „Ra – radije bih neko vreme jahala sama.“ Quinn je oklevao. Nije mu se sviđala ideja da jaše sama. Iako se pokazala kao izuzetna jahačica, još uvek je bila neiskusna. Međutim, ona nije bila žena koja se držala na kratkim uzdama, tako da je, uz mnogo sumnji, pristao. „Drži se linije litice pred tobom i ne zadržavaj se predugo. Magla će se brzo spustiti.“ Noelle klimnu glavom i potera Chestnut, dok joj se vid mutio od neprolivenih suza. Lagano tapkajući čizmama u kobiline bokove, ostavila je opatiju i svog muža iza sebe.

Um i telo su joj bili u haosu, dok je letela preko čvrste zemlje. Činilo se da više uopšte nije poznavala sebe. Panika je bila tako daleko od nje, na pomisao na zagrljaj čoveka koji je bio deo nje, kao i vazduh koji je disala, jer je Quinn izgleda imao sposobnost da uljuljka taj strah u njoj, čineći da joj krv kola u venama, kao požar, koji je zahvatao sve na svom putu.

Kakvu je to sposobnost imao taj čovek, da učini da zaboravi sve razloge – čovek toliko divlji, toliko opasan, da ju je svaki intinkt upozoravao da će je uništiti? Praznina oko nje, nije joj nudila nikakve odgovore na njena mučna pitanja.

Pogurala je konja, kada je u svoj svojoj bedi, primetila pad temperature i zlokobno zamračenje neba. Baš kada ju je hladna magla obavila, lupila se po glavi, prekasno se setivši, Quinnovog upozorenja. Povukla je uzde, a jahač i konj su se zaustavili u vrtlogu neprozirnosti.

Noelle je gledala oko sebe, očajnički pokušavajući da se usredsredi. Činilo joj se da su litice bile desno od nje, ili je ona promenila pravac, a da toga nije bila svesna. Kojim putem sada?

Osetivši nesigurnost svog jahača, Chestnut je zabacila uši i nervozno se propela. Bujajući oblaci iz njenih nozdrva, mešali su sa kovitlajućom maglom. „Polako, devojko. Polako. Pokušajmo ovim putem.“ Kada su krenule, Noelle se pogrbila do Chestnutinog vrata, dok su oblikovale svoj put u dubokoj magli. Počela je da pada hladna kiša, a ona je osetila kobilinu nevoljnost. Kiša je donela sopstvene opasnosti, ali će možda raščistiti maglu, kako bi mogle da provere svoj pravac.

Ubrzo joj je kiša natopila jaknu i pantalone i doprla do kože, pa je počela da se trese od hladnoće. Prsti kojima je hvatala uzde su bili kruti i utrnuli, a ona je pokušavala da ih savija, kako bi povratila osećaj. Očajnički je gvirila kroz gustu maglu, ali jedva da je videla Chestnutin nos, a još manje kolibu.

Zatim se, sa zaslepljujućim bljeskom munje, otvorilo nebo, a mahnita kiša ih je napadala.

Prestravljena bukom, kobila je spustila glavu, trzajući uzde iz Noellinuh krutuh prstiju.

Mahnito je mlatila mokrom grivom, kada je druga munja podelila nebesa. Nežna kobila, pogođena terorom, podigla je kopita, dok je Noelle očajnički pokušavala da se zadrži na njenim leđima.

Kiša joj se silno slivala na obraze. Vlažna kosa joj je padala preko očiju, dok se bezuspešno grabila za uzde. A onda, kada je još jedan plavi grom udario iz nebesa, Noelle je, na svoj užas videla, da ih je njihov slepi put doveo do obale Ravensdale Tarna. Jedva je imala vremena da uhvati dah, pre nego što su se vinule u duboku vodu.

Prasnuvši u vodu, spala je sa kobilinih leđa, dok joj se hladna voda prelivala preko glave.

Divljački se probijala iz vode, očajnički se boreći protiv težine vode, kako bi izbila na površinu. Glava joj se probila, i ona se osvrnula za svojim konjem. S herojskim naporom ona je mlatarala po vodi. Zamrznutim prstima se hvatala za Chestnutinu nogu, ali je skliznula kada se kobila daleko udaljila, instinktivno plivajući ka obali.

139

Opet i opet, neumorna voda ju je povlačila na dole. Utrnula od hladnoće, borila se protiv crnila dubine, sve dok nije ostala bez snage. Zatim, kada je poslednji put izbila na površinu, zahvatajući vazduh previše halapljivo, i umesto njega, usisala je otrovnu vodu.

Obuzeo ju je čudan zamor, kada ju je vodeni zid poslednji put gurnuo na dole, a onda je padala u utrobu jezera. Kao u fantaziji, njeno telo više nije bilo njeno. Osećala je kako joj kosa pluta oko glave, kao venac oko sunca. Dok su joj pluća gorela, telo joj je gubilo na težini. Prihvatila je neminovanost smrti.

Nešto teško ju je udarilo po rebrima... trzalo se oko nje... bolno... ljuto... Izvlačilo je.

Prisiljavalo je da ustane. Probijalo je do čistog vazduha. Do blagoslovenog, živototvornog vazduha.

Vučena je na obalu jezera i pridržavana sve dok joj telo nije odbacilo svu vodu koju je progutala. A onda je pala u nesvest.

140

Dvadeset četvrto poglavlje Ležala je gola na stomaku. Sve je bilo meko i bezbedno. Vrući, narandžasti plamenovi, treparali su sa druge strane njenih kapaka. Malo po malo, deo po deo, sveobuhvatna toplota je odnosila hladnoću s njenog tela.

Nešto mekano, poput peškira, skliznulo je duž njene gole kičme. Gore. Dole. Uz ruke, ramena, opet niz kičmu, preko kukova, milujući obe glatke butine, prelezeći preko njenih dugih, vitkih nogu.

Tako mekan, tako topao. Ledena jezgra unutar nje su počela da se odmrzavaju, dok je topla, milujuća mekoća prelazila njenim udovima.

Zatim ju je, toplo telo, toplije od njenog, uhvatilo za ramena, nežno okrenulo, tako da joj je sad bila izložena prednja strana tela. Mekana tkanina joj je milovala lice, vrat, a zatim, grudi.

Kružila je oko njenih oblih grudi, doticala joj bradavice, a zatim se pomerila na njen ravni stomak, obavijajući ga mekoćom. Opet ju je dodirnulo telo toplije od njenog, ovog puta njene butine, razdvajajući joj udove jedno od drugog, tako da je mekoća mogla da joj miluje butine, kolena, listove, svaki prst.

U svojoj ukusnoj toploj iznemoglosti, podigla je jednu ruku, a potom i drugu, uživajući u njihovoj lakoći, načinu na koji su reagovale na njene želje. Protezala ih je iznad glave, izvijajući leđa, kao zadovoljna mačka na vrelom letnjem suncu.

Iznenada, surovo, milovanje se zaustavilo. Promrmljala je nešto nepovezano, to nisu bile stvarne reči, samo grleni, mirni protest. Čuo se tihi smeh, nije bilo više mekoće koja ju je milovala, ali joj je topli dah izazivao bradavice i doveo ih do bolne tvrdoće, toplo telo se trljalo uz šupljinu kod njenog stomaka, mazeći mekano runo, koje joj je obeležavalo ženstvenost.

A onda ništa.

Opet je zastenjala, izvijajući leđa, tražeći toplo telo, protestovala.

Tihi smeh. Ćebe je kliznulo preko njene golotinje. „O, ne, nećeš. Visočanstvo. Moraćeš prvo da otvoriš oči. Želim da budeš budna, kada s tobom vodim ljubav.“ Ruka mu je skliznula iza njenih golih ramena, podižući ih. Goruća tečnost joj je pogodila usne, jezik. Zakašljala se kada je progutala. Spustio joj je glavu nazad na jastuk, i ona otvori oči.

Ležeći pored nje, Quinn se podupreo jednom rukom, a njegove gole gudi su sijale bronzanim sjajem od svetlosti vatre. Peškir kojim ju je sušio odbačen je ležao ispred njega. Uzeo je gutljaj rakije, a onda ju je pogledao, a lenji osmeh mu je vrebao na usnama. „Dobrodošla nazad.“ Noelle je okrenula glavu na stranu i pogledala oko sebe. Ležali su na mekanoj slamarici ispred kamina. Quinn je bio nag; samo su mu kukovi bili prekriveni delićem ćebeta.

Preplavila su je sećanja – oluja, jezero, očajnička borba da dosegne za nogom svog konja, samo kako bi joj iskliznula... „Da li je Chestnut bezbedna?“ upita. „Prokletstvo, mnogo bezbednija od tebe. Ta prokleta kobila te umalo ubila. A i moja glupost.

Nikada nisam smeo da te pustim da ideš sama.“ Prebacio je težinu, a neobični srebrni disk je sijao plamenim sjajem. „Pokušavao sam da te pratim, ali sam te izgubio u magli. Otprilike sam znao da si krenula u pravcu jezera. Bila je sreća što sam stigao tamo na vreme.“ „To je moja krivica. Upozorio si me, ali nisam obraćala pažnju kuda idem, a onda je oluja uplašila Chestnut, i ona se propela.“ Quinn je video Noellin drhtaj. „Hajde, popij još malo rakije.“ Ponovo joj je podigao glavu. Dok je pridržavao čašu njenim usnama, nešto tečnosti joj je prodrlo sa strane. Kada je ispila, spustio joj je glavu na jastuk, uživajući u igri svetlosti vatre u

141

njenoj kosi. Mala kapljica boje ćilibara zadržala se u uglu njenih vlažnih usana. Polako spustivši glavu, zarobio ju je poljupcem.

Skoro odmah je osetio kako se koči pod njim. Povukao se, stavljajući joj umirujući prst preko usana, pre nego što je mogla da iznese protest. „Tvoje vreme je isteklo, Visočanstvo,“ promuklo je rekao. „Sada ću voditi ljubav sa tobom.“ Male zlatne strelice straha su joj su joj prošarale oči, a on je primetio način na koji su joj prsti grčevito stezali ivicu ćebeta jer je upravo tada shvatila da je u potpunosti naga i sasvim ranjiva pred njim.

Uperila je oči ka boci sa rakijom koja je stajala nekoliko metara dalje. „Ne ovog puta. Večeras ćemo u ovom krevetu biti samo nas dvoje. Muškarac i žena koji žele jedno drugo.“ „Ne,“ prošaputala je. „Ja – Ja te ne želim.“ U očima su mu plesali vatreni plamenovi kada je preuzeo ćebe iz njenih čvrsto stisnutih pesnica, i spustio ga na njene noge. Onda joj je dodirnuo lice i počeo lagano da je miluje odnoseći strah ugraviran u njenim konturama. Usta su mu pratila prste, i konačno sa blagom hitnošću, zahtevno joj je razdvojio usne. Noelle je udisala njegov muževni miris, kušala je naznaku rakije na njegovom jeziku, osećala je njegovu grubu bradu na svom obrazu. Želela je da protestuje zbog svoje nagosti, njegove invazije na njena usta, ali joj je slatkoća svega ukrala reči.

A onda su njegova usta započela putovanje od njenih usana do krivine ramena. Rukom joj je prelazio preko nagih grudi, palcem kruživši oko koralnog oreola, a onda je lagano pritisnuo maleni pupoljak na vrhu. Zaječala je od senzacije koju je stvorio njegov dodir, a zatim je čula prigušeni uzvik, nizak i dubok, iz njegovog grla. Podigao je glavu kako bi mogao duboko da je pogleda u uči, obećavajući joj pogledaom, šta će uslediti. A onda je spustio usta na nežni koralni pupoljak, milujući ga jezikom, i duboko usisavao, dražeći prvo jedan, a potom drugi – neumoljivo uporan, sve dok nije počela da miče glavom s jedne na drugu stranu jastuka.

Opet se čuo prigušeni zvuk, nizak i trijumfalan. Da li je to bio smeh? Strast?

Ponovo joj je zaposeo usta. Spuštao je ruku niz njeno telo, milovao joj svilene dlačice, ali se ovog puta nije zaustavio, dodirivao ju je po skrivenim mestima. Nije morao da joj razdvaja već raširene noge.

Prekrio ju je svojim telom i ona je prihvatila njegovu težinu, njene izdajničke ruke su se obavile oko njegovih ramena. Telo joj je gorelo, čežnjivo je čekala, željna da njegova kruta muškost istraži ulaz njenog tajnog jezgra. „Otvori oči,“ naredio joj je, glasom odjedanput grubim i ružnim. „Želim da te gledam tok te uzimam.“ Bojeći se da će prestati ako ne posluša, uradila je kako joj je naredio, otvorila je oči i pogledala u njega. Zamrzela ga je kada je u njima videla trijumf. Sebe je mrzela još više jer ga je poslušala. On nije vodio ljubav s njom, on ju je pokoravao. To je bila njegova osveta. Sve je bilo proračunato zavođenje.

Grubo se nasmejao. “Rekao sam ti da ću uzeti ono što je moje.“ A onda ju je ispunio. „Ne,“ zajeca, želeći da se bori protiv njega. Ali, bilo je prekasno. Pomerao se unutar nje, polako, neumoljivo. Gledao ju je. Probijao ju je svojim očima i muškošću. Osećala je kako joj se telo uzdiže, prevazilazi njenu volju. Dostizala je. Šta? Bol. Olakšanje. Zadovoljstvo. Šta god. Slatki blagoslov.

Uhvatio ju je krešendo strasti i doveo je do drhtaja i ponižavajućeg ispunjenja. Jedva je bila svesna njegovog drhtanja, kada je konačno, dopustio sebi da oslobodi svoju vrelu tečnost.

Mnogo kasnije nakon što ju je pomerio s mesta ispred vatre na krevet i zaspao pored nje, Noelle je ležala budna, srameći se neobuzdanog odgovora njenog tela, nekome koga je

142

prezirala. Strahovi o njenoj sopstvenoj prirodi koju se toliko trudila da odbaci, doveli su je do ružnog, gorkog ploda.

Quinn ju je primorao da prizna njegovu potpunu dominaciju nad njenim telom. Zapretio joj je na najprimitivniji način i ona ga je mrzela zbog toga. Što je bilo još tragičnije, zamrzela je sopstveno zdravo telo.

Sledećeg jutra, kada se izvukla iz kreveta, bila je oprezna kako ga ne bi dodirnula, znajući da bi najmanji dodir kože o kožu, možda zapalio vatru u njoj, nad kojom neće imati kontrolu.

Brzo se oprala i obukla, sve vreme bez strasti posmatrajući njegov uspavani oblik. Spavao je isto tako agresivno kao što je i živeo, zabacio je ruku preko mesta na kojem je ležala, iskrivio je svoje dugačke noge, kako bi sprečio da vise sa kraja kreveta, obuhvativši krevet čineći ga svojim, baš kao i sve ostalo. „Noelle?“ Mišićavim podlakticama štitio oči od sive jutarnje svetlosti.

Ona ga je ignorisala i zlobno vukla čizme. „Visočanstvo, skini tu prokletu odeću i vrati se u krevet.“ „Moraš li svaku imenicu da modifikuješ psovkom?“ podrugljivo je rekla. „Shvatam da nisi imao beneficije britanskog obrazovanja, ali je to teško izgovor, za ograničenje tvog rečnika.“ Nešto nalik frktanju došlo je iz pravca posteljine. „Previše pričaš. Dođi ovamo.“ „Kako bi opet mogao da me napadneš? Ne, hvala.“ Podigao se jednom rukom, a prekrivač mu je spao neprilično nisko na struk. „Dakle, to je sada ’napadanje’. Ne sećam se da sam morao da ti razdvajam noge.“ Trgla se na njegovu vulgarnost, ali je zadržala glas stsbilno hladnim. „Ne, nisi morao. I nikada sebi to neću oprostiti.“ On ogorčeno uzdahnu. „Za Boga miloga, Noelle, ti si zdrava žena. Uživala si u dobrom valjanju u krevetu. Nema ničeg lošeg u tome. Vodio sam ljubav sa tobom, i ti si uživala.“ „Ne,“ prasnula je. „Nisi vodio ljubav sa mnom; ti si me pokoravao. Prisilio si me da priznam tvoju superiornost. E, pa, ne priznajem je.“ Smeh mu je bio mekan i gorak. „Ti mala, licemerko! Kaješ se jer si uživala, zar ne?“ Ustao je iz kreveta i zgrabio odbačeni peškir, obmotavajući ga oko kukova dok joj je prilazio. „Više bi volela da sam te silovao. Tada bi mogla da budeš žrtva.“ „Ja jesam žrtva. Uzeo si mi mogućnost izbora.“ „Želela si to. A kako ja to vidim, ti si napravila svoj izbor.“ „Ne!“ uzviknula je. „Nisam mogla da se uzdržim. To si bio ti. Ti...“ „Ja sam te naterao da želiš to? Pa, onda, dobro,“ otezao je. „Nema ničeg dobrog u tome što si mi uradio.“ Quinn ju je na trenutak proučavao, a zatim je nezainteresovano slegnuo ramenima. „Neka bude po tvom.“ Odšetao je do ormara i izvukao čistu košulju. „Moram da se vratim u London. Odlazim danas i ne želim da me usporavaš. Sutra će doći kočija po tebe,“ Noelle je postala sumnjičava na njegovu izjavu. „To je sve deo tvog obrasca, zar ne? Uzmeš od žena ono što želiš, a onda ih odbaciš.“ Pojurila je ka njemu i zgrabila ga za ruku, dok su joj prsti uranjali u jake tetive. „Pa, ovog puta postoji razlika, jer ja ni za čim ne žudim više, nego da budem jedna od tvojih odbačenih!“ Odgurnuo joj je prste, a onda ju je podrugljivo pogledao. „Ne bih tako brzo računao na to, da sam na tvom mestu.“ „Proklet bio!“ Noelle je besnela. „Šta hoćeš od mene?“ „Još uvek ne razumeš, zar ne? Ti si moja, a ja ne odustajem od onoga što posedujem, osim ako to nije po mojim uslovima.“ Na lice joj se ugravirala gorčina. „Ovih poslednjih nekoliko dana, pomislila sam da sam te pogrešno procenila. Sada vidim koliko sam bila glupa.“ Pobegla je iz kolibe pre nego što je mogao da joj vidi suze.

Quinn je zurio u otvorena vrata. „Možda sam ja taj ko je glup,“ tiho je rekao.

143

Kada se vratila u kolibu, on je otišao. Ostatak popodneva Noelle je pokušavala da se smiri, jašući na Chestnut Ladyinim čvrstim leđima. Nepromišljeno je tutnjala preko pustopoljina, pokušavajući da zaboravi svoj bol.

Kasno tokom dana je počela da pada kiša, i ona je požurila, ne želeći da rizikuje, da je opet uhvati oluja na močvari. Koliba je bila topla i suva, ali nije nudila ništa čime bi mogla da skene misli – ni knjige, ni olovku, ni mastilo. Ništa čime bi mogla da skrene bolne misli sa Quinna, koji ju je doveo do ekstaze kakvu pre nije poznavala, čak iako joj se podrugivao.

Uz sjaj jedne sveće boje ćilibara, spustila se na krevet, bacila glavu na ruke i zaplakala.

Glasno kucanje ju je probudilo, i ukočena od hladnoće pogledala je po krevetu, iznenadivši se sunčevoj svetlosti koja je prodirala u prostoriju. Opet se začulo kucanje. Krenula je ka vratima, dok je rukom pokušavala da ukroti masu svoje neočešljane kose.

Kočija koju joj je Quinn obećao je čekala napolju, a glave konja su bile skoro nevidljive od isparavajućih oblaka njihovog toplog daha na hladnom vazduhu. Na pragu kolibe je stajala jedna sredovečna mršava žena, čije su oštre crte, jasno označavale njenu radoznalu prirodu. „Gospođa Copeland?“ upita je, posmatrajući ravnodušno Noellino neobično ruho. „Da.“ „Oh, odlično. Pronašli smo vas bez teškoća.“ Progurala se pored Noelle u kolibu i ostavila mali kofer i nekoliko kutija za haljine na sto. „Ja sam Edwina Tipton. Vaš muž, dragi gospodin Copeland, koga sam upoznala preko našeg pastora, zamolio me je da Vas otpratim nazad u London.“ „Oh?“ „Uputio me je da Vam kažem da će Vašeg konja dovesti konjušar. Kakav šarmantan čovek!“ zacvrkuta je, nesvesna požara u Noellinim očima. „Kunem se, vi ste sigurno najsrećnija žena, jer imate takvog muža, blagoslovenog ne samo izuzetnim držanjem, već i saosećajnom prirodom.“ „Moraću da Vas zamolim da me prosvetlite, gospođice Tipton,“ reče Noelle hladno. „Kako ste uvideli saosećajnu prirodu mog muža?“ Žena je iznenađeno pogleda. „Pa, rekao mi je za Vaše stanje, naravno. Dragi gospodin Copeland je osećao da je neophodno da mi se poveri. Uverio me je da su Vaši napadi samo privremeni, i da ni pod kakvim okolnostima ne smem da Vam dozvolim da se zadržite na trenutnoj nestabilnosti.“ „Nestabilnosti!“ Noelle je prštala od besa. „Taj odvratni...“ „De, de, gospođo Copeland. Ne smemo se sad uznemiravati.“ Povukla je poklopac jedne od kutija sa stola. „Evo, samo pogledajte šta sam Vam donela.

Imamo vrhunskog krojača, poreklom iz Londona, naravno. Dragi gospodin Copeland Vam je kupio ovu odeću, kako bi zamenili onu koju ste uništili tokom jedne od Vaših malih... čarolija.“ Ona izgleda nije čula Noellino prigušeno režanje, dok je otvarala jednu kutiju za drugom, vadivši šešir, cipele, dve haljine, čak i ukosnice. „Stvarno je šteta što ste bacili celu svoju spremu u vatru, ali sigurno je neprijatniji aspekt braka izazvati čudno ponašanje kod osetljivo odgajane neveste.“ Baš u tom trenutku, gospođica Tipton je izvadila toliko intimno rublje, da je i ona prebledela.

Bacila ih je kao da je sam čin dodirivanje nečeg tako zavodničkog moglo da je kompromituje.

Prvi put posle nekoliko dana, Noelle se namejala, a zatim opako prokomentarisala, „Kao što možete da vidite, moj muž ima životinjske apetite.“ Ali se gospođica Tipton nije dala tako lako obeshrabriti. „Gluposti, draga moja! Vaš muž je divan čovek koji se brine za vas. Napraviću malo čaja, dok se Vi oblačite, a onda ćemo krenuti. Znam da je Vaša najveća želja da se brzo ujedinite sa dragim gospodinom Copelandom.“ „Moja najveća želja, gospođice Tipton, je da duša dragog gospodina Copelanda trune u paklu.“

144

Osim kratkog saosećajnog pogleda, Noellina sagovornica je ignorisala njenu primedbu i nastavila da brblja, praksa koja se nastavila tokom dugog putovanja do Londona. Kada su im spoljne ivice grada konačno ušle u vidokrug, Noelle je prodahtala tihu molitvu zahvalnosti, jer je znala, da ako bi još jedan dan slušala o ’dragom gospodinu Copelandu’ bacila bi se preko kočije kako bi ugušila svoju saputnicu.

145

Dvadeset peto poglavlje Simon je umoran stigao na Northridge Square. Otišao je na nekoliko dana kako bi pratio glasine da Kraljevska Mornarica želi da angažuje tri nove fregate. To je bilo ne zadovoljavajuće putovanje, otežano brigom za Noelle. Quinnova kratka poruka koju mu je predao glasnik jutro kada su nestali, pre tri nedelje, malo je uspela da ublaži njegov nemir.

Suviše je dobro poznavao svog sina, kako bi imao iluzije o tome kako će Quinn reagovati kada sazna za njegovu obmanu.

Putovanje sa kojeg se vraćao, došlo je u nezgodnom trenutku. Previše sati je sam bio u kočiji, sam sa mislima o svojoj kompaniji, i nije mu se naraočito dopalo, ono što je saznao. „Dobro veče, gospodine,“ rekao je Tompkins otvorivši vrata svom poslodavcu. „Verujem da ste ugodno putovali.“ „U stvari, bilo je prokleto neugodno. Da li si čuo nešto o mom sinu?“ „Da, gospodine. Gospodine Copeland se vratio pre dva dana.“ „A, je li? Želim odmah da ga vidim.“ „Svakako gospodine. On je u salonu.“ Simon je predao šešir i kaput Tompkinsu i otišao da pronađe svog sina. Kada je otvorio vrata, Quinn je lenjo pregledao primerak Evening Maila. „Dobrodošao nazad, Simone.“ „Gde je Noelle?“ „Nema ni ’zdravo’?“ „Da li je ona gore?“ Quinn je spustio novine. „Ona nije ovde.“ „Dođavola, Quinne! Ne igraj igrice sa mnom. Ako si je povredio...“ „Ti ćeš, šta? Ne zaboravi da je ona moja žena, Simone. Zahvaljujući tebi, mogu s njom da radim šta želim.“ Duboko uzdahnuvši, Simon se smestio u stolicu pored prozora. „To ti se ne sviđa, zar ne?“ Quinn mu se rugao. „To je ono što si želeo sve vreme, a sada kada si to dobio, ne znači ti mnogo, zar ne?“ Uzeo je čašu rakije sa stola pored njegove stolice, i polako kružio po staklu. Kada je progovorio, reči su mu bile niske i optužujuće. „Zašto je to tako, Simone? Je li to zbog toga što tvoja osećanja prema ženi tvog sina uopšte nisu očinska?

Da li si me zaista obmanjivao kada si me pustio da mislim da je ona tvoja ljubavnica, ili si sve vreme spavao s njom?“ „Kopile!“ uzviknu Simon, skočivši iz stolice. „Ti bi trebalo da znaš odgovor bolje od drugih.

Nakon onoga što si joj uradio one noći kada si je oženio, jedva da je mogla da podnese da bude u istoj prostoriji sa muškarcem, a kamoli da je dodirne.“ „Ali, kladim se da si pokušao, zar ne?“ reče Quinn, ali čak ni on nije znao da li je gorčina u njegovom glasu bila usmerena prema sebi, ili prema svom ocu. „Ne, Quinne, nisam.“ Obojica su ćutali nekoliko minuta, a zatim je Quinn progovorio. „Bojim se da sam bio nepravedan prema Noelle. Previše sam brzo okrivio nju, za čitavu ovu šemu. Vidim da nije morala mnogo da te ubeđuje, da padneš pod uticaj njenih ideja.“ „Ja sam taj koji je nju ubeđivao. To je bio moj plan. Ni Noelle ni Constance nisu želele da nastave s tim.“ Quinn se sarkastično nasmeja. „Za Constance, verujem. Ali, bezuspešno pokušavaš da zaštitiš Noelle. Poznajem njenu proračunatu prirodu previše dobro.“ „Počinjem da uviđam da je ne poznaješ uopšte. Uprkos životu koji je vodila, Noelle je bila osetljiva mlada devojka kada si je pronašao, i još uvek je.“ „Poštedi me tvojih predavanja, Simone, i sipaj sebi rakiju. Moram još nešto da prodiskutujem s tobom.“

146

„Prvo mi reci je li Noelle dobro.“ „Za Boga miloga! Ponašaš se kao da sam je ubio! Ona je sad na putu iz Yorkshirea. Trebalo bi da stigne sutra.“ Simon je sipao rakiju i seo. „Da li ste vas dvoje mogli da se prilagodite situaciji?“ „To te se ne tiče,“ prasnu Quinn.

Simon je izbegavao njegov pogled. „O čemu još želiš da pričamo? Umoran sam. Želim da idem u krevet.“ „Ovo neće trajati dugo.“ Trag osmeha mu je dodirnuo usne. Promenio sam mišljenje o povratku u Copeland and Peale.“ „Da li si ozbiljan?“ „Jesam, ukoliko prihvatiš moje uslove.“ Simon je previše dobro poznavao svog sina, pa je znao važnost pažljivog balansiranja. „Verujem da sam ti izneo predlog nekoliko nedelja ranije. Ta ponuda je i dalje otvorena.“ „Nije dovoljno dobra,“ isceri se Quinn. „Ako me želiš nazad, moraćeš da ponudiš mnogo više.“ „Prestani da se igraš sa mnom mačke i miša. Reci mi šta želiš!“ Quinn je prišao malom stolu u uglu prostorije, odakle je uzeo snop papira. „Sve je u ovom ugovoru.“ Strpljivo je čekao dok je Simon čitao. Kada je završio, usta su mu bila zategnuta od besa. „Ti si poludeo! Znaš da nikada neću pristati na dva uslova.“ „Koja, Simone? Ima ih dosta.“ „Dobro znaš o kojim govorim. Davanje ravnopravnog partnerstva i potpune kontrole nad gradilištem u Cape Crosseu.“ „Neka ti bude, Simone. Povlačim svoju ponudu. Ili sve ili ništa.“ Quinn je ustao i okrenuo se ka vratima. „Sedi dole,“ prosikta Simon. „Najmanje što možeš je da mi dopustiš da objasnim svoje razloge.“ Quinn je pogledao u Simona na trenutak, a onda slegnuvši ramenima, spustio se nazad u stolicu. „Prerano je da očekuješ jednako partnerstvo sa mnom i sa Constancom,“ insistirao je, boreći se da održava glas. „Na kraju, naravno, planirao sam da te učinim ravnopravnim partnerom, ali sada, teško.“ „Jedini način na koji si planirao da mi daš jednako partnersto je tvojim testamentom. Ti si zdrav čovek, Simone, i ja ne nameravam da sedim naokolo i da čekam da umreš.“ Naslonio se u stolici, i hladno posmatrao oca. „Ali, to nije ono što te zaista guši, zar ne? To je pomisao odricanja od kontrole nad Cape Crossom.“ „Stvorio sam to gradilište ni od čega. Ni od čega!“ Simon je lupio pesnicom od sto pored njega. „Sada je jedan od najboljih operatora na svetu. Već sam ti ponudio da upravljaš njime.

To bi trebalo da ti bude dovoljno.“ „Simone, to brodogradilište ne može da funkcioniše ukoliko obojica budemo njime upravljali.“ Ruganje je nestalo iz Quinnovog glasa. „Ti si dobar biznismen; ja ne nameravam da ti pariram. A sada moraš da se skloniš u stranu i pustiš me da gradim brodove na moj način. U narednih dvadesetak godina, Kineska privreda će postati najvažnija, više nego što je iko sanjao, a najveće nagrade dobiće oni koju budu gradili najbrže brodove. Moramo biti spremni.“ „Čak i kada bih želeo da prihvatim tvoju pomudu, ne bih mogao. Zaboravio si da imam partnera.“ Quinnov odgovor je bio osveta za Simonov udeo u zaveri sa Noelle. “Constance je već potpisala.“

147

Simonova ruke se tresla kada je prelistavo stranice dokumenata do kraja. Bio je to njen fini rukopis - Constance Peale.

Nijedan od njih nije progovarao. Konačno, Simon umorno protrlja oči vrhovima prstiju.

Postao je opasno umoran od borbe, pokušavajući da oblikuje događaje, onako kako njemu odgovara. Sada mu je Quinn uzvratio.

Polako je ispio rakiju. Quinn je zaslužio svoju osvetu; zaslužio ju je. Simon je ustao sa stolice i uzeo ugovor sa stola. Ruka mu je bila čvrsta kada je umočio olovku u mastilo, i potpisao se na liniju pored Constancinog potpisa. Prosledio mu je dokument. „Ne potcenjuj sebe. Veći si biznismen nego što smo obojica mislili.“ „Igrao sam se hrpom dasaka, Simone, i obojica to znamo.“ Dugo nakon što je Quinn otišao, Simon je sedeo u salonu, previše umoran da bi se kretao.

Kada je konačno uzeo sat iz džepa, video je da je skoro deset sati. Polako je ustao i krenuo stepenicama prema svojoj spavaćoj sobi, umorno se rukom držeći za ogradu stepeništa. Bio je iziritiran kada se oglasio zvekir na vratima. Ko bi mogao doći u ovo vreme?

Njena lepota, kao i uvek, uhvatila ga je nespremnog. „Noelle!“ „Zdravo Simone.“ Bila je skupo odevena u braon i krem baršun. Imala je prsluk boje tople kafe. Jakna joj je bila moderno kratka, prekrivala joj je samo gornji deo haljine. Na vratu i zglobovima je bila nežno oivičena vezom zlatno bež boje. Imala je, nestašno nagnut ka jednoj fino zaobljenoj obrvi, šešir od baršuna u kafenoj i krem boji, koji se slagao sa bojom njene suknje.

Dok je stajala ispred Simona, sakrila je svoje zaprepašćenje što ga viti tako brzo. Morala je da poravna račune s njim, ali se nadala da će to moći da odloži, dok se ne odmori.

Kočijaš se pojavio na vratima i uneo joj kofer u foaje. „Još nešto, gospođo?“ „Molim vas, pobrinite se da moja saputnica stigne u Ludgate Hill, što je pre moguće.“ Klimnuvši i naklonivši se s poštovanjem, napustio je kuću. „Ja – mi te nismo očekivali večeras,“ Simon reče nelagodno. „Drago mi je da si kod kuće, Noelle.“ „Sigurna sam da jeste.“ Glas joj je bio hladan i dalek. „Konačno si dobio ono što si sve vreme želeo, zar ne, Simone?“ Koraci jednog od slugu su im prilazile sa kraja hodnika. „Pođimo u salon, da možemo da razgovaramo.“ „Umorna sam, Simone. Želim sada da idem u krevet.“ „Molim te, Noelle.“ Uzeo ju je za ruku i prilično grubo ju je poveo prema duplim vratima salona. „Moram da razgovaram sa tobom, pre nego što pobegneš od mene.“ „Šta to imaš da mi kažeš, posle svega što se dogodilo?“ „Da mi je žao.“ Skinula je rukavice sa oštim praskom. „Ma, hajde, Simone. Više nisam naivna. Kako je moguće da ti bude žao, kada si tako dugo planirao ovaj trenutak?“ Gledajući ga prezrivo, bacila je rukavice na mali otoman. „Pretvorio si me u savršenu ženu, zar ne? Dobro obučenu, dobro obrazovanu, koja poseduje sve društvene vrline. Samo najbolje za tvog sina.“ „Pokušaj da me razumeš. Bio sam ubeđen da će te se vas dvoje na kraju svideti jedno drugome.“ „Jesi li ti lud?“ Nešto unutar Noelle je puklo i sva pribranost koju je pokušavala da održi, se raspala. „Bojim ga se! Možeš li to da shvatiš? Uvek ću ga se bojati. On je divlji i nepredvidiv.

Tvoj sin je divljak!“ Simon se trže, kao da ga je ošamarila, ali njena patnja je bila toliko jaka, ona nije imala mesta u srcu za njega. „Planirao si da mu kažeš, zar ne? Da nije otkrio ko sam, sam bi mu rekao!“ Sopstveno ćutanje ga je osuđivalo.

Stisnutim pesnicama se tresla od snage svog bola. „Obećao si mi da ćeš me zaštititi! Zašto?

Zašto si mi to uradio?“

148

Nemoćan da podnese prizor njenog bola, Simon joj je okrenuo leđa i otišao do prozora, ali ga je njen odraz osuđujuće posmatrao. „Ima još, Noelle.“ „Na šta misliš?“ Dok je govorio prstom je pratio ivicu prozorskog okvira, koje uramio njenu sliku. „Objavio sam vaš brak u novinama prošle nedelje.“ „O, Simone, ne!“ „Nastao je skandal, naravno. Svi su verovali da ste pobegli. Ceo London priča o tome. Kako bi bilo još gore, kćerka jednog istaknutog bankara je pokušala da se ubije kada je čula vest.

Ali, ostavila je poruku da su stvari postale komplikovanije nego što je mislila. Optužila je Quinna da joj je obećao da će je oženiti. Ti si prikazana kao zavodnica. Bilo je odvratno.“ Nevoljno, Simon joj je okrenuo lice. „Žao mi je. Nisam mislio da će se sve tako dogoditi.“ Noelle je jedva čula njegove reči. „Nikada ti to neću oprostiti.“ Pobegla je iz sobe. Sve što je sada želela je da bude sama. Kao ranjena životinja, bilo joj je potrebno da se sklupča u loptu, da se zatvori za ostatak sveta i da leči svoje rane. Bila je gotovo na stepenicama, kada ju je Tompkinsov glas zaustavio. „Gospođo. Oprostite, molim Vas, što vas nisam sačekao kada ste stigli. Očekivali smo Vas tek sutra, a ja sam se spremao da se povučem.“ „Sve je u redu, Tomkinse,“ rekla je. „Nisi mogao da znaš da ću se vratiti ranije.“ „Ipak, gospođo, dozvolite mi da se izvinim. Takođe bih želeo da iskoristim ovu priliku da Vam poželim najbolje želje u moje i ime celog osoblja, za ovaj zaista poseban događaj.“ Nije mogla da veruje svom glasu, pa je samo klimnula glavom. „Vaš kofer je već prenesen u Vašu novu sobu. Siguran sam da ćete odahnuti kada saznate da je gospođa Debs lično nadgledala prenos sve Vaše odeće i ličnih stvari. Gospodin Copeland je bio zaista izričit. Želeo je da sve bude spremno pre Vašeg dolaska.“ Mora da joj se nešto od onoga što je osećala pokazalo na licu, jer je batlerov izraz lica postao zbunjen. „Tompkinse?“ „Da, gospođo.“ „Koji gospodin Copeland?“ „Pa, Vaš muž, naravno.“ Zmaj urezan na uzglavlju od mahagonija na njegovom krevetu izgledao je kao da se podsmeva njenoj užasnutosti. Preselili su čitav njen garderober u njegovu prostranu sobu.

Njen donji veš je bio uredno složen u fioke garderobera, njene četke intimno postavljene uz njegove. Kristalna bočica za parfem stajala je uz njegovu porculansku šolju za brijanje. „Svakako više ne izgledaš kao dečak, Visočanstvo.“ Noelle je poskočila, okrenuvši se na zvuk Quinnovog glasa. Veoma doteran čovek u besprekorno iskrojenom sivom odelu, izgledao je gotovo kao stranac, jer je navikla da ga viđa samo u otkopčanoj košulji, izbledelim pantalonama i čizmama za jahanje. Samo ju je brada podsećala na čoveka, koji ju je držao zatočenu u kolibi u Yorkshireu.

Quinnove misli su bile gotovo identične, dok je posmatrao svoju elegantno očešljanu i odevenu suprugu. Posmatrao je njeno telo u haljini koju joj je kupio, grudi koje su joj se izdizale ispod krem prsluka, kao i što je pretpostavljao, čvrsto zategnut struk - haljinu koja je izizetno odgovarala njegovom muškom ukusu. Ipak, znao je da će mu nedostajati one pantalone. Oči su mu putovale njenim telom, pamteći kukove i stasatu zadnjicu, sakrivene ispod karirane suknje. „Želim da se moje stvari vrate u moju sobu.“ Namerno je odlučio da pogrešno protumači njenu objavu. „Zašto? Planiraš li još putovanja niz lozu?“ „Kako znaš za to?“

149

„Nije bilo teško shvatiti. Jedino ne razumem zašto si se stalno vraćala. Nekako sumnjam da je to bilo da bi džeparila.“ Oklevala je. Ako bi mu rekla istinu, nesumnjivo bi joj se rugao. Ipak, šta je briga šta on misli?

Prkosno je zabacila glavu. „Odnosila sam novac nekoj deci.“ Bezosećajni odgovor koji je očekivala nije došao. „Sutra ću organizovati manje opasan način da im se šalje novac.“ Još jednom ju je izbacio iz sedla. Kako bi sakrila svoju zbunjenost, iskoračila je i zagrmela na njega, rekavši mu da ne samo da odbija da ostane sa njim u istoj sobi, već da ne želi da ostane ni u istoj kući sa njim! On nije rekao ništa, samo je prekrstio ruke preko grudi i slušao je. Što je više urlala, znala je da je bila beznadežno zarobljena. Tek kada je shvatala koliko je smešno zvučala, konačno je ućutala. Onoliko koliko je prezirala Quinna, koliko ga se plašila, povratak starom životu, plašio ju je još više. U poslednje dve godine je ojačala um i telo, ali su joj oslabili primitivni instinkti, koji su vladali njenim opstankom na londonskim ulicama, i znala je da sada ne bi preživela u beznađu, koji je ostavila za sobom. Izgledalo je kao da su joj oduzeti svi izbori osim jednog – da bude žena Quinna Copelanda.

Na Quinnovom licu oslikavala se zabava, ali više nije bio sasvim bezosećajan. „Nevolja je, Visočanstvo, što ti nisi rođena za ovaj život. Da jesi, bilo bi ti mnogo lakše da prihvatiš ideju braka iz pogodnosti. To se stalno dešava lepo vaspitanim mladim damama.“ „Osećam se kao da sam kupljena.“ „Na neki način, jesi. Ali, takođe, i ja sam.“ Osećala je da joj sviće nada na gorčinu njegovih reči. „Trebalo je da dobiješ razvod!“ uzviknula je. „Zašto ne sada?“ „Potrebna je dozvola Parlamenta da bi se dobio razvod u Engleskoj.“ „Onda kako - “ „Kako sam planirao da to organizujem?“ Mirno ju je pogledao. „Svi zapisi o našem braku bi jednostavno nestali.“ „A sada kada ga je Simon objavio, to je nemoguće.“ Noelle je polako zaključila.

Quinn nije odgovarao, a samo njegovo ćutanje, je podstaklo njen bes. „Trebalo je to da uradiš dok je još bilo vremena.“ „Zar ne misliš da sam sebi istu stvar govorio nekoliko puta u poslednjih nekoliko dana!“ „A šta je sa skandalom u koji si me uvukao. Svi veruju da smo pobegli. Mlada žena je zamalo umrla zbog tebe!“ Quinn se surovo nasmejao. „Upoznao sam tu određenu devojku jednom u životu, i to je bilo u prisustvu najmanje deset drugih ljudi. Čak se ni ne sećam kako ona izgleda. Ali, reći ću ti ovo o njoj – imala je vaoma aktivne fantazije.“ Noelle je uzdahnula i pritisla kapke vrhovima prstiju. Nije imala pojma da li joj govori istinu ili ne, a sada je bila toliko umorna od dugog puta, da nije mogla da misli o tome.

Kada je otvorila oči, videla je Quinna, kako je izvadio nešto iz fioke malog stočića pokraj kreveta. Predao joj je to, prekrivši ga dlanom svoje ruke.

To je bila mala baršunasta kutija za nakit. „Otvori je.“ Povukla je poklopac. Smeštena na belom satenu, bila su dva prstena. Jedan je bio jednostavna zlatna burma, koju je toliko dugo sakrivala u džepu smaragdne haljine. A drugi je bio najveći prsten koji je ikada videla, veličanstveni topaz okručen redovima iskričavih dijamanata.

Quinn je uzeo zlatnu burmu iz kutije i stavio je na njenu levu ruku. „Ovo je zbog pristojnosti.“ A onda joj je na isti prst stavio ogromni topaz. „A ovo je uprkos tome.“ „Ja – Ja ne želim da ga nosim,“ zamuckivala je. „Svi u Londonu očekuju da se krijemo, i nek’ sam proklet ako im prepustim to zadovoljstvo.“ Njegove crne oči su je izazivale. „A sad, šta ti misliš? Da li ćeš se zaključati ovde, ili ćeš se sa mnom boriti protiv njih?“

150

Noelle je prevrtala misli. Nije učinila ništa loše, i nije je bilo briga šta bilo ko od njih misli. Ići će tamo gde želi! „Boriću se protiv njih.“ Maleni osmeh joj je izvio usne. „Ali, pod jednim uslovom.“ „Kojim?“ „Ti ćeš spavati na sofi u svačionici..“ Quinn slegnu ramenima. „Suviše sam veliki da bih stao na nju, ali ako ti želiš da spavaš tamo, samo napred. Ja ću uzeti ovaj krevet.“ Noelle nije očekivala da će biti tako lako, i odmah je postala sumnjičava. „Imam tvoje obećanje da me nećeš napadati ni na koji način?“ „Naravno.“ Nepoverljivo ga poglda, pa joj je on isceri. „Svet je pun voljnih žena, Visočanstvo. Previše je truda za one koje nisu. Sad, jesi li sa mnom ili ne?“ Noelle lagano klimnu glavom. „Dobro! Počinjemo sutra uveče. Atterburyjevi spremaju bal.“ „Da li smo pozvani?“ „Naravno da nismo.“ Tragovi mrštenja su izbrazdali Noellino čelo. „Nadam se da je Madame LaBlanc završila moju novu balsku haljinu dok sam bila odsutna. Ne želim da nosim bilo šta belo ovog puta.“ Quinnov smeh je odjeknuo prostorijom. „Mogu li da te pitam šta je toliko smešno?“ Noelle će nadmeno. „Ništa. Zaista ništa.“

151

Dvadeset šesto poglavlje Uprkos umoru, Simon je te noći malo spavao, i s prvim svetlom sive zore novembra, konačno je odustao od borbe i pozvonio da mu speme kupku. Bilo je jedva osam sati, kada je sam stajao na pragu Constancine gradske kuće. Nije imao nikakvog posla tamo. Ne samo da je bilo previše rano za posetu, već su i nove granice njihovog odnosa, iako neizgovorene, bile sasvim jasne, a on je bio na pragu da ih preskoči. Ipak, nije mogao da se drži podalje, isto kao što nije mogao da dozvoli da umre od gladi. Morao je da je vidi.

Batler je bio u neverici na Simonov zahtev. „Izvinite, gospodine Copeland, ali teško da će je služavka probuditi u ovo doba.“ „Ako to ona ne učini, ja ću.“ Slugin smrznuti ton odavao je njegovo jasno neodobravanje. „U redu, gospodine. Ako biste sačekali u salonu, obavestio bih gospođu Peale o Vašem prisustvu.“ Simon je jedva dvaput obišao prostoriju, kada je Constance uletela. Emocije koje je toliko dugo držao sputanim pretile su da će se osloboditi na prizor njenog sićušnog tela, obučeno u svileni ogratač sa srebrnim prugama. „Šta se dogodilo, Simone? Je li Noelle u pitanju? Da li je povređena?“ „Ne, ne. Ona je dobro. Žao mi je, Constance. Nisam hteo da te uplašim time što sam došao ovako rano. Samo - “ „Nisi hteo da me uplašiš!“ Kako se progurala napred, ogrtač joj je zalepršao i otkrio ledeno plavi negliže. „Konačno si prekoračio sebe, Simone. Kako se usuđuješ da tražiš prijem u mojoj kući u sred noći? Maltretiraš moju poslugu! Zamalo da se nisam šlogirala! Dosta je! Čuješ li me, Simone Copelande? Ovog puta si me gurnuo do krajnjih granica. Želim da odmah izađeš iz moje kuće.“ Drhtavim prstom je pokazivala ka vratima. „Da li sam bila dovoljno jasna?“ Uprkos sebi, Simon se isceri. Ovo je bila Constance koju je toliko dobro poznavao. Pomisao da se promenila u učtivog stranca, bilo je više nego što je mogao da podnese. S namernom drskošću smestio se u stolicu, prešao zglobom preko kolena, i pogledao je. „Moraćeš da me izbaciš.“ Bol je prostrujao unutar Constance zbog Simonovog oholog ponašanja. Sedeo je ispred nje, tako izluđujuće arogantan, odraz svog sina. Copelandovi muškarci! Jedan od njih je odlučio da upropasti osobu koju je gledala kao ćerku. A drugi je slamao njeno sopstveno srce.

Glas joj je podrhtavao, ali nije spustila pogled. „U redu, Simone. Ako insistiraš da se ponašaš kao siledžija, biću primorana da te kao takvog i tretitam.“ Posegnula je za zvonom. „Ne bih ti to savetovao, Constance, osim ako ne nameravaš da ih sve pozoveš, jer, upozoravam te, biće potrebno više od jednog da me izbaci.“ Nastao je trenutak tišine, a onda je Constancina ruka pala sa strane. „Moram nešto da ti kažem, i ne idem dok ne završim.“ Simon pročisti grlo, dajući sebi vremena, kako bi potražio prave reči, ali nije nikako uspeo da ih organizuje po pravilnom rasporedu, pa je izabrao pogrešne. „Nije trebalo da potpišeš Quinnov ugovor bez konsultovanja sa mnom,“ odbrusi joj. „To je jasno kršenje našeg sporazuma o partnerstvu.“ „Besmislice! Sve je u okviru mojih prava i ti to znaš.“ „Pravno gledano, možda, ali sigurno nije moralno. Trebalo je da mi kažeš šta planiraš.“ „U redu, Simone. Korigovaću se. Bila sam nemarna. Sada, budi ljubazan da odeš.“ „Ne, neću! Od besa i frustracije, skočio je sa stolice i pošao do nje, izdigavši je sa zemlje. „Briga me za ugovor! U stvari, drago mi je da si ga potpisala. Quinn je trebao da postane partner pre mnogo godina, ali sam bio previše tvrdoglav da bih to uvideo. Bolji je brodograditelj nego što smo Ben i ja ikada sanjali da ćemo biti!“

152

Tvrdoglavo je prošao prstima preko sedih slepoočnica, a zatim i kroz svoju tamniju kosu. „Dođavola, Connie, sve sam tako loše uredio. Pokušavala si da me upozoriš, ali ja nisam hteo da slušam.“ „Reci mi šta se dogodilo,“ tiho je rekla kada se smestila na mali otoman, stavljajući na stranu svoju muku, kako bi mogla da se bavi njegovom. „Noelle se vratila sinoć. Nikada nisam mislio da će biti toliko ogorčena.“ Uvalio se u ovalnu fotelju preko puta Constance. „Ne znam šta se dogodilo među njima dok su bili odsutni, ali nije ništa dobro.“ „Toliko sam saznala kada je Quinn došao da me vidi. Tvoj razgovor s njim nije dobro prošao?“ „To je bila katastrofa. Između ostalog me je optužio da imam više nego očinska osećanja prema Noelle.“ Constance je prstom prelazila prema bisernom dugmetu, na vratu svog ogrtača.. Koliko god da se plašila odgovora, morala je da pita. „Kakva su tvoja osećanja prema njoj?“ „Ona mi je kćerka.“ Simon nije prevideo trag skepticizma na njenom licu. „Neću te lagati, Connie. Priznajem da sam nekad morao da podsećam sebe na to, ali to je bilo samo zato što je ona tako lepa, tako ponosna. Sumnjam da bilo koji čovek može da joj je potpuno odupre.“ Žalosno je odmahnuo glavom. „Bilo koji, osim mog sina. Bio sam tako siguran da će se zaljubiti u nju. Ali, on sumnja da je ona smislila ceo plan, čak iako sam mu rekao, da sam jedino ja odgovoran. Connie, zaista se plašim za nju. Sada, kada je njihov brak objavljen, niko je ne može zaštititi od njega. Quinn je nemilosrdan ako neko pokuša da ga pređe. On ne zna kako da oprosti.“ „Simone, možeš li mi reći, šta se dogodilo, pre toliko godina između tebe i Quinna?“ Pitanje je bilo impulsivno, ali bilo je izrečeno, i nije pokušavala da ga povuče. „Ne želim da zabadam nos, ali postoji toliko toga što ne razumem.“ Simon je snažno obuhvatio dlanovima uglančane drvene rukohvate fotelje i pogledao u Constancu koja je tako spokojno sedela ispred njega. Iznenađujuće je kakva ja ona smirena žena, uprkos svom lakomislenom nastupu. Nije uvek skakala, poput mnogih drugih žena. Bilo je zaista smirujuće biti s njom. Zašto mu je toliko dugo trebalo da shvati koliko je voli, i koliko bi želeo da mu je ta ljubav uzvraćena? Sada mu je tražila da skine sve pažljivo stečene slojeve samozaštite i da otkrije najsramniji deo svog života. „Želeo bih kafu.“ Stigla je ubrzo nakon što je Constance pozvala služavku, tako da je zaključio da je njeno dobro istrenirano osoblje već predvidelo zahtev. Ispio je veći deo šoljice, pre nego što je započeo priču, a onda joj je sve rekao. Čak i nakon toliko vremena bol je još uvek bio prisutan, i Simonovo lice je prebledelo, kao i Constancino, kada je konačno završio. „Drago mi je da si mi ispričao,“ rekla mu je. „To nije lepa priča.“ „Sada znaš koliko toga moj sin ima da oprosti.“ „Da, ima. Ali, mislim da ne grešim u potpunosti, kada kažem da ti nisi više isti čovek.“ „Ti si samo previše ljubazna prema meni. Naročito u pogledu onoga što sam učinio Noelle.“ „Ti si biznismen. Ne možeš da poričeš svoju prirodu, Simone. Ipak, moraš naučiti da je kontrolišeš.“ „To nije lako. Previše sam navikao da uzimam ono što želim, bez obzira na želje drugih.“ Nije bilo greške u značenju njegovih reči, a popodne u Sussexu je još jednom bilo pred njima. „Zato sam, u stvari, došao da te vidim, Connie. Ne mogu više da dozvolim da taj dan stoji među nama. Moje ponašanje je bilo neoprostivo.“ To uopšte nije bilo ono što je Constance očekivala. „Tvoje ponašanje?“ „Pa, način na koji sam vodio ljubav sa tobom. Ti si prefinjena i osetljiva žena. To što sam te bacio na pod u sred dana, uzeo te tako naglo – vredno je prezira.“

153

Ledeno plavi negliže je tiho zašuštao, kada je Constance ustala sa otomana. „Simone, želim da budem sigurna da razumem. „Ti se ne izvinjavaš zato što si vodio ljubav sa mnom, već zbog mesta i načina na koji je čin izvršen.“ „Pa, da, pretpostavljam da se može tako reći.“ „I nisam te odbila što sam ti se dala tako – slobodno?“ „Odbila!“ Simon skoči sa stolice, shvativši konačno koliko je katastrofalno pogrešio u vezi nje. „Volim te, ti smetena ženo! Naravno da me nisi odbila!“ A onda mu je bila u rukama. „Oh, moj dragi Simone! Moj dragi, dragi čoveče! Možeš sa mnom da vodiš ljubav na podu salona ili na tavanu, čak i na stolu za ručavanje, ako želiš.“ Zelene oči ga iznenada pogledaše oivičene suzama. „Sećaš li se kako je Benjamin stalno isticao kako je smatrao da bi ti bio savršeni muž za mene? Sigurno je shvatao koliko meni ne bi odgovarao nevenčani život. S obzirom da je znao da ću ga nadživeti, verujem da je hteo da te privikne na ideju preuzimanja njegovog mesta.“ „Da li ti to mene prosiš, Connie?“ Simon ju je nežno zadirkivao. „Pa, da, pretpostavljam da da. Da li ti to strašno smeta?“ Rukom je lagano prošao niz njena leđa, osećajući pršljenove njene kičme, kroz tanku plavu i srebrnu svilu. „Ne smeta mi uopšte.“ Drhtaj je prošao Constancinim telom. „Simone, nisi li rekao da prefinjena i osetljiva žena, ne treba biti uzeta tako naglo, kao što si pre učinio?“ Simon smesti lice u njenu mirisnu kosu „To je upravo ono što sam rekao.“ „Pa, onda,“ šapne mu, „molim te, reci mi, kako ona treba biti uzeta.“ Simon pogleda u nju. „Ovako,“ promrmlja, kada je smeštao njeno telo uz svoje i nežno je poljubio, tražeći njena usta, koja su željno odgovarala njegovim.

Nije bio razočaran.

154

Dvadeset sedmo poglavlje Noelle je pokušavala da se sabere dok je pričvršćivala košulju i oblačila podsuknje, koje joj je Alice predala. Za manje od sat vremena, ona i Quinn će se pojaviti, nepozvani, u dvorani ledi Atterbury. Više nije imala nikakve ilizije o tome, šta će time izazvati.

Bes koji je rastao u njoj otkad je otišla kod Madame LaBlanc, još jednom je pretio da izbije, pa je duboko uzdahnula, stabilizovajući disanje. Tog jutra je izbegla Quinna, jer se zatvorila sa gospođom Debs i uhvatila se posla oko vođenja domaćinstva. Posle ručka, nemirna i razdražljiva od svog zatočeništva, odlučila je da sama preuzme novu balsku haljinu od Madame LaBlanc, a istovremenoće naručiti i odgovarajuće jahaće odelo, kako bi bila spremna kada stigne Chestnut Lady. Pomisao na jahanje na poprečnom sedlu joj je smetala, ali će jednostavno morati. U međuvremenu će naručiti najelegantniju i najskuplju haljinu koju je Madame LaBlanc mogla da iskroji i poslati račun mužu, što je brže moguće. Quinn je morao što pre da nauči da neće sve u ovoj farsi od braka, biti pod njegovim uslovima!

Kada je Noelle izašla iz kočije, dve mlade žene koje je donekle poznavala, izašle su iz prodavnice Madame LaBlanc. Njen pozdrav je ostao neizgovoren, kada su je direktno pogledale u lice, a onda namerno okrenule glavu ne rekavši ni reč.

Poruka je bila više nego jasna. Gospođa Quinna Copelanda neće biti priznata od strane londonskog društva.

Besna zbog njihovog snobizma, Noelle je izdala izričite naredbe Madame LaBlanc u pogledu šivenja njenog jahaćeg odela. Nakon grdnje koje je samo mogla pogoršati skandal, krojačica se zločesto nasmejala, i obećala da će haljina, sa traženim modifikacijama, biti brzo završena.

Glasno kijanje omelo je Noelle od sopstvenih misli. „Završiću oblačenje sama, Alice. Idi u krevet i ne čekaj me. Nakon dobrog sna, ta prehlada će biti znatno lakša.“ „Jeste li sigurni da ćete se snaći, gospojo?“ Alicino pitanje je bilo znatno naglašeno glasnim kijanjem. „Sigurna sam,“ Noelle se osmehnu. „Sada, briši pre nego što i mene zaraziš.“ Kada je sluškinja sa zahvalnošću izjurila iz sobe, Noelle je sela za svoj toaletni sto i pregledala frizuru. Alice je tačno pratila njene želje, i rezultat je bio baš onakav kakav je planirala. Izbegavajući modne diktate, kosa joj je bila pričvršćena u punđu, sa samo nekoliko zlatno-smeđih lokni na slepoočnicama i potiljku, kako bi skrenule pažnju sa njenih glatkih linija. To je stil koji je godinama bio van mode, ali Noelle nije marila; odgovaralo je njenom buntovničkom raspoloženju da bude drugačija. Osim toga, izgledala je laskavo. Kada je namazala malo svetlog sloja preko svojih bledih jagodica, veličanstveni prstem s topazom, uhvatio je svetlost lampe i treperao u znak saglasnosti.

Noelle je pogledala svoju novu haljinu od bronzanog satena, koja je ležala na sofi na zasklapanje. Bila je jednostavna, ali opet, sa svojom bojom i izrezom, veličanstvena. Jedini pravi ukraz je bio na rubu haljine, gde je bilo dizajnirano cveće od baršuna, u istoj boji rđe kao i haljina. Međutim, prsluk je, činio haljinu toliko uspešnom. Imao je široko, duboko V od centra ramena do struka. Nekoliko slojeva svetle bronzane čipke, popunjavalo je veliku otvorenu prazninu.

Zamišljena, Noelle je ustala od toaletnog stola, prišla haljini i prstom prešla preko elegantnog satena. Setivši se današnjeg snobizma, još uvek svežeg u njenom sećanju, impulsivno je odvezala podsuknje i skinula košulju koju je Madame LaBlanc dizajnirala da ide ispod haljine, a onda je zavezala podsuknje, tako da je bila gola od struka na gore. Tek tada je obukla haljinu preko glave. Pridržavajući je prstima na leđima, nasmejala se efektu. Ništa se nije moglo videti kroz čipku, ali je taj gest ipak učinio da se oseća bolje. Sada, kako da sama zaveže dugi red kukica na leđima?

155

„Treba li ti pomoć?“ Quinn oteže, naslonjen na vrata, na svoj tipičan, arogantni način.

Njegova gusarska grada i razbarušena tamno crna kosa, bili su u suprotnosti sa svetlom košuljom i dobro iskrojenim belim prslukom. „Da, molim te,“ kruto odgovori Noelle. „Alice se prehladila, pa sam je poslala u krevet.“ Quinn je stao iza nje. „Biće mi zadovoljstvo.“ Polako je kažiprstom skliznuo niz njenu ogoljenu kičmu. Lagano zadrhtavši, Noelle je spustila ruke sa strane, kada je namestila tkaninu na leđima. Uzimajući vremena, Quinn je radio odozdo, proklizavajući svaku kukicu, kroz male somotske petlje. „Nisi izgubila živce, zar ne? Znaš da večeras neće biti lako.“ „Shvatila sam.“ Rekla mu je za incident kod Madame LaBlanc. „Da li ti njihovo odobravanje toliko znači?“ „Ti me uopšte ne poznaješ, zar ne?“ Nesvesno je ponovila Simonove reči upoćene Quinnu noć pre. „Nije me briga za njihovo mišljenje, ali neću se smiriti, sve dok oni to ne shvate.“ „U redu, Visočanstvo. Ako želiš da ih šokiraš, onda taj posao treba dobro da uradiš.“ Pre nego što je mogla da ga zaustavi, uhvatio je i povukao čitavu čipku sa prednje strane haljine. „Quinne!“ „Ućuti i pogledaj se.“ Grubo ju je okrenuo kako bi se suočila sa svojim odrazom u ogledalu. „Ti si najlepša žena u Londonu. To ti niko ne može oduzeti.“ Bio je u pravu. Nikada nije izgledala bolje, iako je sada haljina skandalozno otkrivala. V izrez na prsluku je sada bio toliko širok, da su joj obe krive punih grudi bile potpuno izložene. Dok je zaprepašćeno zurila u svoj odraz, nešto teško i hladno je palo na njihovu toplu udolinu. Bio je to uobičajeno kvadratno obrađeni topaz, koji je visio na dugačkom zlatnom lancu.

Quinn se zakikotao kada ga je pričvrstio. „U slučaju da su toliko slepi, da ne primete šta poseduješ, ovo će im sigurno privući poglede.“ Noelle je otvorila usta kako bi protestovala, ali su je ućutkale Quinnove reči. „Podigni bradu, Visočanstvo. S tobom u toj haljini, i sa mnom pored tebe, zasigurno će znati da nam se fućka za njihovo mišljenje.“ Bal u čast dvadestetogodišnjice braka Leore i Dabneyja Atterbury, bio je uveliko u toku, kada je Simon bio u mogućnosti da zatraži ples sa Constancom. Od kada je stigao, bio je podvrgnut smrtonosnim kombinacijama slabo prikrivenih žaoka i neželjenih saveta, kao i naporu da zadrži pod kontrolom svoj temperament. U međuvremenu, Constance je rukovala situacijom mnogo bolje od njega – svima sa dovoljne razdaljine govoreći kako ju je par usrećio i koliko je Simon bio zadovoljan što je Quinn oženio njegovu dragu rođaku, sve ih podsećajući da novi par nije krvno povezan – ukratko, dajući čitavoj skandaloznoj aferi tanki sloj poštovanja. „Ne znam kako ti tako dobro uspeva, Connie,“ režao je dok ju je smeštao u svoje spretne ruke. „Sve što želim da uredim je da im gurnem pesnicu u njihova podsmešljiva lica.“ „Naravno da želiš, dragi. To je samo zato što si tek malo civilizovaniji od planinskog jarca!“ Simon joj je nežno nasmeši. „Nisam čuo nikakve pritužbe od tebe ovog popodneva.“ „Snižavam standarde kada nisam obučena,“ šapnula mu je.

Plesali su sa zadovoljstvom neko vreme, tajno slaveći otkriće jedno drugog. Iako još uvek nisu objavili, oboje su bili neobično voljni da otkriju njihove buduće planove. Biće vremena kasnije za javne spekulacije tipa: Muž joj je jedva bio mrtav dve godine, znaš. Za sada, bili su sami.

Kada su napustili plesni podijum, nastao je jedan od onih kratkih momenata tišine, koje je ponekad neobjašnjivo padala, za vreme velikih skupova. Batlerov zvučni glas je odjekivao.. „Gospodin i gospođa Quinna Copelanda.“ Kao u jednom telu, oči gostiju su se okrenula ka vratima. Niko nije govorio. Niko se nije pomerio.

156

Par je stajao na vrhu crnih mermernih stepenica, Noelle sa strane i malo ispred Quinna.

Ponosno, čak drsko, posmatrali su svoje vršnjake, zapovednom tišinom su ih izazivali da izgovore neprihvatanje. Sjaj lustera je zahvatio Noellinu haljinu i pretvorio ju je u istopljenu bronzu, a zatim dodirnuo privezak od topaza, koji je opako blistao na njenoj goloj koži. Došlo je do prigušenih uzvika okupljenih kada su videli njenu haljinu koja joj je naglašavala struk i izložila krivine grudi, nepogrešivo naglašavajući zlatni kamen.

Quinn je podigao ruku. Lagano, posesivno, ju je odmarao na ramenu svoje žene, kako ne bi bilo nesporazuma. Ona je bila njegova. Noelle se činilo da su tamo stajali večno. Niko ko ih je posmatrao nije mogao da posumnja koliko joj srce tuče, koliko je čeznula da bude bilo gde, osim tamo gde je bila.

Onda je Constancin glas razbio tišinu sobe. „Leora Atterbury, kako si ti lukavo stvorenje, pozvala si one nestašne novopečene mladence.

Niko nije ni pomislio na vaše iznenađenje. Zaklinjem se, to je vaš bal učinilo još boljim! Ah, dobro, ko može davas krivi što ste želeli prvi da ih ulovite. Dabney, toliko si srećan što imaš tako pametnu ženu. Pozitivno sam zelena od zavisti, što ja nisam prva razmislila o tome.“ Ostavivši domaćina i domaćicu zbunjene ali zadovoljne, učinila je put ka Noelle. „Draga, napravićeš novu modu tom drskom, ali laskavom haljinom. Kladim se da će biti desetine takvih sledeće nedelje. A sada dođite, oboje. Znam da će Leora i Dabney insistirati da vi napravite sledeći skup.“ Constancina drskost se pokazala još uspešnijom nego što se usudila da pomisli. U zatvorenom društvu, dosada je bila veći neprijatelj od skandala, i nije prošlo mnogo, kada su gosti počeli da se bore za pažnju zloglasnog para. Nakon toga, žene su se međusobno izdvajale i šaputale među sobom. „Skandalozno, naravno. Ali zaista, šta ijedno od nas može da učini? U ostalom, Atterburyjevi su ih pozvali.“ Postojao je samo jedan gost koji se držao pozadi. Jadno je posmatrao mladoženju, i tek kada je Quinn konačno ostao sam, on mu je prišao. Tiho su pričali nekoliko minuta. Quinn se smejao. Gost je postao uznemiren. Udaljio se od Quinna i uputio se s namerom, ka mladi. „Gospođice Pope – ovaj, gospođo Copeland, mogu li da Vas zamolim za sledeći ples?“ „Pa, gospodine Sully!“ Noelle se nasmejala. „Kakvo prijatno iznenađenje. Dobro je videti zaista prijateljsko lice.“ A onda ga je pažljivioje pogledala. „Da li se nešto dogodilo?“ „Ja – molim Vas!“ brbljao je. „Možemo li da odemo negde da razgovaramo?“ „Ovaj, da, naravno.“ Dok ju je vodio kroz sporedna vrata i u malo predsoblje, Noelle se zapitala zbog čega je Tom Sully toliko izubezumljen. Znala je da ga je privlačila, ali njegova osećanja sigurno nisu bila dublja od zanesenosti, tako da je bilo teško da je uznemiren zbog njenog braka. Šta je, onda?

Sela je na nisku Windsor stolicu. „Pretpostavljam da će te mi reći šta nije u redu.“ Hodao je po maloj prostoriji, zaustavio se, pa pogledao u nju, a onda mu je pogled pao na njene grudi. Ispravio se, pa je opet pogledao u lice, boreći se da mu pogled ne padne ponovo. „Teško je. Ja – ja ne mogu da poverujem u takvu situaciju. Stavio Vas je u nemoguću poziciju.“ „Ko?“ „Vaš muž!“ prezrivo je ispljunuo poslednju reč, dok su mu puni obrazi mahali od gneva. „Pokušavao sam s njim da razgovaram ranije, ali mi je rekao ga gledam svoja posla. Rekao je da zna šta radi. Kada sam mu zapretio da ću Vam sam reći, samo mi se nasmejao. Dorian, molim Vas, verujte mi. Radije bih nožem probio sopstveno srce, nego Vas povredio na ovaj način.“ Noelle je postala zaista zabrinuta. „Recite mi o čemu se radi. Što više dužite, više me uznemiravate.“

157

„Dobro onda, tu smo.“ Nervozno je prevrtao srebrni pečat u obliku prstena, dok je govorio. „Pre skoro dve godine, Quinn i ja smo bili na putu ka Simonu. Bilo je kasno. Obojica smo popili, više nego inače, pa smo završili na Haymarketu, u jednoj od onih malenih uličica, gde nas je pozdravila devojka, džeparoš...“ Noelle je zaprepašćeno slušala njegovu priču. Kako je glupo od nje da to nije predvidela.

Naravno, Thomas je bio izbezumljen. Verovao je da je Quinn oženjen sa dve žene istovremeno!

Kada je završio, Thomas je klekao pred njom na jedno koleno, i uzeo joj ruku u svoju. „Dorian, voleo bih da nisam ja bio taj koji je ovo morao da ti kaže, ali, moraš me razumeti, vaš brak nije legalan, ni obavezujući.“ „Thomase, bojim se da si u zabludi. Brak je, nažalost, i legalan i obavezujući.“ „Đavola jeste!“ uzviknuo je. „Dao sam ti činjenice. Moraš mi verovati. To je istina!“ Razapeta između smeha i suza, i sa užasnom ironijom svega, Noelle ga je slobodnom rukom uhvatila za nadlakticu. „Znam da govoriš ist’nu, glupko. Bila sam tam’ kad se sve dogod’lo.“ Thomasova vilica je pala. Zurio je u nju, nije čak ni trepnuo, koliko je bio zapanjen njenim razotkrivanjem. Konačno je zatvorio usta, a onda ih opet otvorio, zaboravio šta je hteo da kaže, i opet ih zatvorio. „Moj bože, Sully. Izgledaš kao da ćeš je zaprositi!“ Besan, Thomas je pustio Noellinu ruku i skočio s kolena. „Đavo te odneo! Hteo sam da te pozovem napolje! Zašto mi nisi rekao istinu, umesto što si napravio prokletog magarca od mene. Znaš da bih ćutao.“ Quinn je ušetao u prostoriju, smeškajući se. „Žao mi je, Tome, ali nisam mogao da odolim.

Moj mali džeparoš se dosta promenio, zar ne?“ To je bilo previše za Noelle. „Ja nisam tvoj mali džeparoš i mislim da je užasno to što si uradio gospodinu Sullyju.“ Kada je izašla iz sobe, topaz se razmahao po njenoj goloj koži, kao ogorčen klatnom. Mali džeparoš, zaista! Kada je stigla do dvorane, skrenula je suviše oštro i sudarila se sa svetlo ružičastom haljinom. „Žao mi je. Kako nespretno od mene!“ „Pa, Dorian, kakvo iznenađenje.“ Osmeh Catherine Welby je bio sladak, ali su joj plave oči bile hladne. „Toliko si tražena večeras, tako da nisam imala priliku, da ti poželim najbolje želje.“ „Hvala, gospođice Welby,“ odgovori Noelle ljubazno, dok je krišom bacala pogled oko sebe, tražeći način da pobegne.“ „Već sam čestitala tvom mužu, ali si možda ti ta kojoj treba čestitati. Moderno si ugrabila sopstvenog rođaka, pravo ispred naših noseva.“ „U stvari, mi nismo zaista rođaci.“ Odlučna da izbegne neprijatnosti, Noelle je polako počela da se kreće, ali Catherine nije imala nameru da je pusti tako lako. „Moram da kažem da se divim snazi tvog karaktera. Kunem se, ne znam koja bi druga žena bila u stanju da tako mirno izdrži javnu osudu.“ „Mišljenja drugih mi malo znače!“ „Ma hajde, Dorian, ne moraš predamnom da se pretvaraš. Mi smo prijateljice, i kao prijateljica, moram da ti kažem, da je došlo do nekih veoma zlih priča.“ „Oh?“ „Najgore vrste, bojim se.“ Podigla je svoju bledu ruku, kako bi zaštitila svoj osvetoljubivi šapat. „Priča se da ste se tako brzo venčali je si – enceinte!36“ Očima je prešla preko Noellinog uzanog struka. „Užasno, zar ne? Naravno, ja sam ih uveravala da to nije istina.“ „Kako ljubazno od Vas,“ reče Noelle opasno.

36

Fr. trudna

158

„Pa, znaš kako tračare mogu biti okrutne.“ „Da, gospođice Welby, a takođe znam i ko su one.“ Nije bilo greške na koga Noelle misli, a montirani osmeh je izbledao sa Catherininog lica.

Quinn Copeland je bio najfascinantniji čovek koga je ikada srela. Dovoljno ju je iznerviralo što joj nije uzvratio interes, a to, što je bio oženjen ni sa kim, bilo je više nego što je mogla da podnese. „Samo upamtite, gospođo Copeland, jedna je stvar uhvatiti muža, a sasvim druga zadržati ga.“ S podsmehom, odlučno je klimnula glavom prema plesnom podijumu.

Prateći njen pogled, Noelle je videla kako Quinn uzima ženu za ruke i vodi je ka podijumu, da plešu valcer. Bila je to crnokosa Anna von Furst – primamljiva, proganjajuća i sablasno lepa.

Nasmejanih očiju, Quinn i baronica su započeli, bez reči, da se kreću u savršenom ritmu muškarca i žene koji intimno poznaju odgovor svojih tela.

Postepeno je Noelle shvatala da je ostali posmatraju, čekajući da vide kako će reagovati.

Namestivši blagi osmeh na usta, odvojila se od Catherine i prihvatila poziv za ples sa mladim zgodnim vikontom od nečega, narušene reputacije. Ako Quinna nije bilo briga s kim će biti viđen, nije ni nju.

Nedugo nakon toga baronica von Furst je napustila bal. I pored toga, Noelle nije opet videla muža do ponoći, kada se pojavio pored nje i ispratio je ka trpezariji, gde se opet okrenuo i posvetio pažnju rumenom proizvođaču vunene robe iz Leedsa. Stolovi su bili prepuni svakojakih delikatesa, ali Noelle je jela malo, uzevši samo malu porciju salate od jastoga i još jednu čašu šampanjca. „Hoćeš li mi sačuvati ples?“ Bio je to Simon, pomalo zbunjen, ali i dalje odlučan.

Kada ga je Noelle pogledala shvatila je da je njena ogorčenost zamenjena emocijom koja je bila znatno bolnija – bol zbog osećaja izdaje. „Žao mi je, ali obećana sam do kraja večeri.“ Simon kao da je očekivao njeno odbijanje. Govorio je tako tiho, da ih niko u blizini ne bi mogao čuti. „Smešno je, zar ne, kako ljudi obmanjuju sebe. Mislio sam da ću mogi da te predam sinu, ali da te sam ne izgubim.“ Neobjašnjivo, Noelline oči se napuniše suzama. „Nije bilo na tebi da me predaš, Simone.“ Klimnuo joj je, a onda, pre nego što ju je napustio, nežno joj je pritisnuo ruku.

Taj gest ju je učinio beskrajno tužnom. Kao da joj je rekao „Ti si moje dete i uvek ću brinuti za tebe, bez obzira na to šta se dogodi među nama.“ Ostatak bala, Noelle nikako nije bila mirna. Jurila je iz jednih ruku u druge, pila čašu za čašom šampanjca i drsko koketirala. Bilo joj je svejedno ko su joj partnri, sve dok je mogla da pleše.

Quinn je napustio dvoranu i otišao za faro sto, koji je bio postavljen u biblioteci. Sve dok nije osvojio gotovo tri stotine funti, nije otišao da potraži svoju ženu.

Izgldala je kao da je neko upravo vodio ljubav sa njom. Nasmejano lice joj je bilo zajapureno od plesanja, pramenovi kose su joj pobegli iz punđe, i visile joj iza uha, a između njenih grudi su bile kapljice znoja. Dok ju je Quinn posmatrao, brkati oficir koji ju je držao, dopustio je da mu ruka sklizne s njenog struka na vrh kuka, i primakao joj se, kako bi joj nešto šapnuo na uho.

Quinn je raskrčio put ka podijumu. „Ja ću plesati sa svojom ženom sad.“ „Gledajte, Copelande...“ Oficir je ratoborno podigao bradu, ali su njegove reči utihnule na opasan sjaj u Quinnovim očima, i brzo se povukao.

Quinn je uzeo svoju suprugu u naručje i privukao ju je tako blizu sebe, da je mogao da oseti udaranje njenog srca kroz svoju košulju. Kao odgovor zgodnom paru koji je komandovao na centru podijuma, dosadni muzičari su zaverenički klimnuli jedni drugima i namerno su počeli da podižu tempo muzike. Isprva je to bilo toliko postepeno da niko nije ni primetio, a onda je

159

jedan par za drugim počeo da oseća efekat oživljavanja tempa i povlačio se. Konačno je tempo besneo, a Quinn i Noelle su sami plesali.

Okretao ju je po podijumu, a njihova odeća, bronzana i crna, je treperala. Osmeh joj je ključao ka njemu. Očima plamenim od samopouzdanja, ga je izazivala da drži korak s njom, u ovom ostvarenju u kojem je ona postala gospodar. Pooštrio je stisak kako bi joj odgovorio na izazov.

Zabacila je glavu dok joj se kosa oslobodila granica, i u slapovima joj je padala oko ramena.

Sve brže i divlje se letela oko nje, šamarajući Quinna po obrazu i udarajući ga kao malim bičevima. Telo mu je oživelo od želje. Muzika je došla do konačnog krišendoa, i uhvatio je njenu neukroćenu grivu u pesnicu, povukavši joj glavu prema sebi i spustio svoja čelična usta na njena. Noelle je poljubac izgledao kao deo plesa. Zaista, bio je toliko nasilan i uzbudljiv, kao i muzika. Bio je varvarski i tako očigledno erotičan, da su posmatrači bili zapanjeni.

Samo je Quinn čuo tihi jauk, kada je nevoljno odvojio usta od njenih. Zadrhtala je, kada joj se povratio delić samokontrole. Uglađeno ju je uzeo za ruku i s poštovanjem je prineo svojim usnama, a zatim ju je odveo s podijuma.

Na putu kući, u kočiji, Noelle je pala kao žrtva ranog jutra i šampanjca koji joj je toliko pomutio razum, da je zaspala pre nego što su stigli na Northridge Square. Quinn ju je nosio do kuće, i smrknuto stisnutih zuba, spustio ju je na usku sofu na rasklapanje. Kada je napustio svlačionicu, čvrsto je zatvorio vrata između njihovih soba.

Sutradan su svi tračarili o Quinnu i Noelle i strasti koja je toliko nekontrolisano bljeskala između njih. Pričali su da su umalo silovali jedno drugo u u centru dvorane Atterburyjevih.

Noelle je javno ignorisala komentare, a privatno se zaklela da više nikada neće piti šampanjac. U međuvremenu, ona i Quinn su predstavljali bes Londona. Malo ko je mogao da se smatra uspešnim bez prisustva Copelandovih.

Moderna elita je izgledala kao da se nikada neće umoriti od spekulacija o njima. Nekoliko pari oštrih očiju je primetilo da se sjaj vratio na divne obraze baronice von Furst. Drugi su komentarisali da, iako su Copelandovi svuda viđeni zajedno, da su retko govorili. Misterija svega toga je bila ukusna.

Kao što je Constance predvidela, Noelle je postala trendseterka. To je postala činjenica nakon afere kod Atterberyjevih, i kada su ona i Quinn prisustvovali balu u rezidenciji na Berkeley Squareu, kod kod lorda i ledi Whitney. Ledi Whitney ih je lično dočekala u ljubičastoj haljini, rasečenoj do pojasa. Kada je Noelle zakoračila u dvoranu, primetila je sedam istih haljina, ali drugih boja i tkanina, sa istim ogoljenim prslukom.

Modni sledbenici su zauzvrat, nadmoćno posmatrali Noellinu novu haljinu. To je bila jednostavna crna krep haljina, koja ju je u potpunosti pokrivala od vrata do skuta. Došlo je do opakih šapata. Haljina je, sigurno, bila dobro iskrojena. Mala biserna ogrlica na kragni je bila zaista lepa. Ali, zaista, sve je bilo toliko jednostavno i neoriginalno.

Tek nakon što je Noelle prošla pored njih, videli su da njena haljina nije imala leđa. Glatka linija njene kičme, oštre konture ramena, njena koža koja je izgledala kao slonovača, sve je bilo smelo izloženo, tačno nekoliko centimetara, ispod njenoh vitkog struka.

Od tada, nastao je red kočija ispred vrata Madame LaBlanc. Novi klijenti su ljubazno smeštani pored sve većeg broja Madaminih asistenata, dok je lukava francuskinja zadržala najveći deo svoje energije za ženu koja ju je učinila najvažnijom krojačicom u Londonu.

Noelle Copeland je bila originalna i u duhu i u modi, a Renée LaBlanc, je htela da bude sigurna da je klijentkinja neće napustiti.

Noelle nije bila jedina koju su imitirali. Širom grada mladi kavaljeri, puštali su brade i stezali tanke cigare među zubima. Bila je to jadna imitacija, jer bez obzira koliko su se trudili niko od njih nije posedovao dinamiku i samopouzadanje Quinna Copelanda. Svi oni su se osećali pomalo glupavo, jer kada su njihove brade dostigle odgovarajuću dužinu, Quinn je svoju

160

obrijao. Jednog popodneva, par se pojavio u Hyde Parku. Ona je vodila svoju prelepu kestenastu kobilu, a on crnog pastuva. Posmatrači su bili šokirani videvši da je puna kraljevsko plava suknja njene jahačke haljine, bila lukavo rasečena u sredini, formirajući nogavice. Od tog dana pa na dalje, Noelle je jahala opkoračeno.

Prošle su nedelje. Čim je trač jedne epizode zamro, drugi je pažljivo izdizao glavu. Postojala je čak glasina da je Quinn Copeland podržavao grupu balavaca jednog od londonskih najozloglašenijih konaka. Saloni su brujali, večernji stolovi blistali. Nikad u skorašnjoj istoriji, sezona nije bila toliko zabavna.

Na Northridge Squareu, međutim, stvari nisu bile baš tako zabavne. Osim u javnosti, Quinn i Noelle su retko viđali jedno drugo. Većunu noći bi je otpratio do kuće, samo da bi je ostavio pred vratima. Ujutru kada bi se probudila, Noelle bi videla njegov krevet netaknut. On nije pokušavao da joj objasni svoje izostanke, a ona nije postavljala pitanja u vezi njih. Međutim, bila je jedna stvar, o kojoj ga je ispitivala, a to je bila budućnost. Sigurno nije nameravao da se njihov smešni brak produži? Ali, bez obzira na to koliko bi ga pritiskala, on je odbijao da se obaveže. Nije mogla da razume njegovu perveznost, posebno zbog toga što je bila sigurna da je negodovao na život na Northridge Square, i sve što je podrazumevalo život u njemu.

Nešto drugo ju je zbunjivalo. Prošlog oktobra, nedugo nakon što se Quinn pojavio u njenom životu, Simon joj je rekao da je Quinn prihvatio poziciju u brodarskoj firmi u New Yorku.

Ako je to istina, šta ga drži ovde? I zašto su se on i Simon, uprkos animozitetu koji je između njih postojao, zatvarali u biblioteku, sa gomilom poslovnih knjiga i dokumenata?

Još uvek nije popravila svoj oronuli odnos sa svekrom, tako da nije mogla da ga ispituje o Quinnovim planovima. Tu je bila i Constance, ali je Noelle pronalazila izgovor za izgovorom, kako bi odložila raspravu sa njom. Konačno je priznala sebi da se plašila šta bi mogla čuti, jer je uvek postojala užasavajuća mogućnost, da Quinn zapravo planira da je odvede sa sobom.

U decembru, Simon je otišao na kontinent, a Noelle je shvatila da joj nedostaje njegovo glasno naređivanje slugama, način na koji je njegov smeh ispunjavao kuću, i nerazumljivo, osećaj bezbednosti koji je imala u njegovom prisustvu. Čak ni Constance nije mogla da joj ublaži osećaj usamljenosti, jer je i ona napustila grad.

Ipak, jedan drugi odlazak imao je mnogo neposredniji uticaj na Noellin život. Njeno uglađeno telo, zavijeno u crnu svilu, Anna von Furst, je viđena kako naglo napušta London jednog jutra. Sledećeg dana, novine su objavile da je baron Otto von Furst, poginuo u nesreći tokom lova u Bavarskoj.

Sada bi se mnogo češće, posle večernjih zabava, balova i skupova, Quinn i Noelle zajedno peli uz stepenice do njihove spavaće sobe. Kad god bi se to dogodilo, Noellino srce bi mahnito tumbalo. Da li je to bila noć kada će Quinn pokušati da otvori vrata koja su ih razdvajala?

Postajalo joj je sve teže i teže da potisne sećanja na vreme u Yorkshiru, kada je vodio ljubav sa njom. Kao da joj čita misli, Quinn bi joj se prikrao pretećeg pogleda, ali nikada nije pokušao da je dodirne. Praskali bi jedno na drugo oko sitnica. Noelle je bila oštra sa slugama.

Quinn se potukao za faro stolom. Stvari nisu još dugo mogle da se tako nastave.

161

Dvadeset osmo poglavlje Od kada je gospoda završila svoje cigare i rakiju, i pridružili se damama u salonu, Hugo Meade, markiz od Blystonea, pritiskao je svoju butinu o njenu. Noelle jedva da je to primetila. Čak ni Quinnovo sumorno mršćenje sa druge strane prostorije, nije moglo da pobije njeno dobro raspoloženje. Taman kad je pomislila da više ni jedan dan ne može s njim da podnese, sve se promenilo.

To se desilo tako neočekivano. Na putu ka trećoj večernjoj zabavi u nedelji, Quinn joj je naglo najavio da će kroz dva dana napustiti London, kako bi preuzeo stalnu kontrolu na brodogradilištem u Cape Crosseu. Noelle će, objavio je, ostati ovde. Ostavio je velikodušan račun za nju, tako da može da kupi sopstvenu rezidenciju, i održava svoj trenutni stil življenja.

Iako ne bi moglo doći do razvoda, više ne bi bili zajedno.

Noellino srce je pevalo. Konačno će ga se osloboditi!

Markiz je tako nemilosrdno pritisnuo svoju butinu uz njenu, da je Noelle vratio u sadašnjost. Šokirana, shvatila je da joj je mrmljao nežnosti. „... obožavam Vas. Svake večeri Vaša lepota svetluca kao kao najlepše vino koje čeka da ga proba pravi znalac.“ „Zaista, lorde Blystone, ne bi trebalo da govorite takve stvari.“ Rukohvat na sofi joj se pritisnuo uz drugu butinu, dok je uzaludno pokušavala da se udalji od njega. „Ne pretvarajte se predamnom,“ nastavio je. „Znam da mi uzvraćate strast. Moramo organizivati da budemo sami, kako bih Vam pokazao koliko Vas volim.“ Pre nego što je uspela da se otme, uhvatio joj je prste i prineo ih usnama. „Sklanjaj ruke s moje žene, pre nego što ti ih polomim.“ Markiz joj tako naglo spusti ruku, kao da je zmija. Noelle nije imala pojma koliko je dugo Quinn stajao iza njih i slušao, ali po pretnji u njegovom glasu, bilo je dovoljno dugo. „Mrzim što prekidam takav trenutak nežnosti, Hugo, ali vodim svoju ženu kući, i ako je ikad ponovo tako pogledaš, ubiću te.“ Ugrabio je Noellinu ruku i nimalo nežno ju je povukao. Dok su ih svi pomatrali, on ju je gurao prema vratima, kao da je ona bila neposlušno dete. Stisnutih usana, Noelle se zahvalila domaćici, dok je pokušavala da sakrije svoje poniženje. Ćutala je tokom kratke vožnje kući. Neizgovorene reči su se borile da se puste na slobodu, ali ih je ona zadržala, čekajući trenutak, kada kočijaš ne bude mogao da ih čuje. Quinn nije ni pogledao u njenom pravcu. Konačno su ostali sami u slabo osvetljenom foajeu na Northridge Squareu. Kada je Quinn zatvorio ulazna vrata, Noelle je ispoljila svoj neobzdani bes. „Kako se usuđuješ da me tako poniziš!“ „Ne izazivaj me večeras,“ rekao je mračno namršten. „Ako si pametna, sklonićeš mi se s očiju.“ „Skloniću ti se s očiju, u redu, čim ti kažem šta mislim o tvojim manirima!“ „Upozoravam te, Visočanstvo...“ „I ja tebe upozoravam! Ti si sebično, egoistično, arogantno kopile!“ „A ti si jeftina mala zavodnička kučka!“ Noelle je tada zamahnula ka njemu. Povukla je pesnicu i svom snagom ga udarila u vilicu.

Quinn je trebalo to da predvidi. Pod drugim okolnostima, bi. Ali, nenaviknut na ljubomoru koja ga je celo veče izjedala kao crv, otupela je njegove reflekse, pa je primio punu snagu njenog udarca.

Noelle je uhvatila dah, kada je shvatila kakvu je ludost napravila. Dragi Bože, on će je ubiti!

Podigavši suknje iznad listova, poletela je uz stepenice, podstaknuta strahom.

A onda je došlo do eksplozije. Nije znala da li je to bilo njeno sosptveno srce ili njegovi koraci iza nje. Um joj se trkao. Ključ? Da li je bilo ključa u bravi spavaće sobe. Dostigla je do poslednjeg stepenika, hodnika, telo joj je osećalo njegovo prisustvo iza nje, a zatim se očajnički bacila na vrata. Izgledalo je kao čudo, kada se brava okrenula u njenoj ruci. Uletela

162

je unutra i pritisnila se uz njih. Uhvatila je bravu. Posegnula je za ključem, počela da ga okreće...

Vrata su se srušila na nju sa takvom silinom, da su je izdala stopala. Sprat ispod se zatresao, kada se teška hrastovina zapupivši zatvorila. Ležala je u lokvi rasutog satena na tamnom tepihu, čula je kako se ključ okreće u bravi. Čula je cviljenje – žalosno, kao kod deteta.

Radoznala, pitala se ko je bio sa njima u sobi, a onda je shvatila da je taj zvuk došao iz njenog grla.

Quinn se nadneo nad njom, jednu ruku je sklopio u pesnicu, ali ju je držao sa strane. „Platićeš za ovo, na jedini način koji razumeš.“ Prodorno je gledajući u oči, podigao je ruke prema reverima i polako skinuo svoj večernji kaput, bacivši ga preko stolice koja se nalazila pored njega, a da se nije pomerio. Onda je počeo da otkopčava prsluk, proklizavajući jedno po jedno dugme. Nije bilo nikakvog rasipanja u njegov pokretima. Svaka akcija je bila namerna, lagana i ispunjena svrsishodnom opasnošću. Povukao je čvor bele marame oko vrata. „Nedeljama sam se držao na udaljenosti od tebe. Plaćao sam ti račune i pustio te da ideš svojim putem. U poslednje vreme sam se zapitao zašto. I znaš šta, Visočanstvo, nisam mogao da dođem do dobrog odgovora.“ Noelle ga je posmatrala smrtonosno fascinirana, kada je razdvojio košulju, polako otkrivajući snažne, mišićave grudi, kojih se tako dobro sećala. Kada su mu ruke pale na pojas pantalona, savladala je paralizu. Kriknuvši, skočila je na noge i potrčala prema vratima, ali kao bičem, njegova ruka ju je sprečila, i obmotala se oko nje. „O, ne, nećeš! Ne dok ne završim s tobom.“ Povukao joj je ogrtač, a onda ju je podigao i neslavno bacio na krevet. Uzviknula je od bola, kada je laktom udarila o glavu mahagoni zmaja, ali Quinn je ignorisao njen krik. Bacivši se pored nje, uhvatio ju je za ramena i okrenuo na stomak, a onda postavio koleno na donji deo njenih leđa. „S obzirom na to koliko me je ova haljina koštala, nek’ sam proklet ako je pokidam!“ Tek kada je odvezao svaku kukicu, povukao je satensku haljinu s njenog borbenog tela.

Strpljenje mu je bilo tanko, međutim, kada je došao do podsuknji, one su se ubrzo našle na poderanoj gomili na podu. Ležala je na leđima pod njim, a samo tanka bela košulja joj je prekrivala telo. U borbi dok joj je skidao odeću, kosa joj se odvezala i sada se prostrla po njoj, obasjavala ju je zimska mesečina, koja je blistala kroz prozor.

Na trenutak, Quinn je zurio u nju. Bilo je nečeg drugačijeg u načinu na koji ga se posmatrala.

To ga je mučilo. A onda, u jednom trenutku, video je šta je to. Te prelepe oči bile su pune gneva i prezira, ali se u njima nije odražavao strah. Mrzela ga je, zasigurno, ali je izgledalo da ga se više ne plaši.

Sa fascinacijom naučnika koji testira svoju hipotezu, spustio se dole i obuhvatio joj grudi kroz tanak materijal košulje. Izgovorila je ljutitu kletvu i besno ga šutnula. On se zakikota. A onda mu je zabava zamrla, stenjajući od bola, kada je jedan od njenih udraca, sleteo na njegovu vilicu.

Režeći je pao na nju, koristeći pritisak svog mišićavog tela, sprečavajući njenu borbu, preklopivši joj usta poljupcem, koji je više predstavljao napad nego milovanje, brušeći je svojim teškim usnama, želeći da je povredi. Borila se protiv njega, noktima ga je grebla po leđima, izvijala telo u uzaludnom pokušaju da ga odgurne. Osetio je njene prve potrese panike, i neobjašnjivo, njegova ljutnja je nestala. Izgubivši želju da je povredi, usnama je počeo da joj miluje povređena usta. Došlo je do suptilne promene u njihovom odgovoru. Iako su joj se nokti i dalje uranjali u njegova ramena, pokušavajući da ga odgurnu, polako je razdvojila usne, predajući mu drugačiju poruku.

Ljubio joj je slepoočnice, uši, uživao u tankom stubu njenog grla. Kada je ponovo smestio usne na njene, njegov jezik više nije morao da napada, bio je dobrodošao. Sada joj se telo

163

pokretalo pod njegovim u drugačijem ritmu. Erotska čula su mu govorila da može rukama da se kreće dalje, bez otpora, da su njene grudi čeznule da ih mazi, sve dok joj se nežne bradavice ne zategnu još više.

Njen odgovor je doveo njegovu želju do pomame, ali je čekao, milovao joj je ruke i grlo, pre nego što joj je odvezao krajeve košulje, ljubio joj je liniju ključne kosti i ramena, pre nego što joj je zatražio grudi. Dok su oboje ležali goli okupani mesečinom, on je slušao njeno telo, shvatao je njegove signale na njen odgovor. Kada je poljupcem putovao niz liniju njenog struka do stomaka, osetio je suptilnu uvertuiru straha, pa je zamenio usta rukom i nasmejao se sebi kada su joj se mišići ponovo opustili.

Onda se sve promenilo. Osetio je suptilni pritisak njenih ruku na svojim ramenima, signalizirajući da ga ona više ne želi nad njom. Oprezno je usmerio težinu, tako da je ležao sa strane, okrenut njoj. Na trenutak je mirovala, a onda ga je dotakla svojm mekom rukom, i konačno je shvatio. Želela je pristup njegovom telu.

Dah mu je bio isprekidan, kada je prstima započela probno istraživanje mišića njegovih grudi i ramena. Iako su joj pokreti bili oprezni i neiskusni, nije mogao da se seti kada ga je ženski dodir više uzbudio. Jedva čujnim jaukom, svalio se na leđa. Prstima mu je dodirivala dlačice na grudima, a zatim je pronašla bradavicu grubu i ravnu, tako drugačiju od svoje. Zadrhtao je, a njena ruka je dalje istraživala. Primoravajući sebe da i dalje mirno leži, čekao ju je.

Neodlučno je testirala svoju moć. Dah mu je oživeo kada joj se kosa u slapovima prostrla po njegovom golom telu. Ruka joj je pronašla put ka njegovom stomaku, putovala prema njegovoj ravni, i nesigurno se spustila. Osetio je njen trzaj, a zatim je prstima dotakla njegov pulsirajući ud. Trgnuvši se, povukla je ruku sa njegove veličine, i strah koji je nestao njegovim strpljivim milovanjem, ponovo ju je zatočio.

Ponovo je započeo, milovao ju je poljupcima, palio ju je dodirom. Čuo je svoj glas koji joj mrmlja reči uveravanja. Kada je konačno osetio njeno treperanje, znao je da su joj butine spremne da se samostalno razdvoje, a onda je primila njegovu muškost isto toliko dobrovoljno kao što su joj usta primila njegov jezik.

Ušao je polako, sve vreme joj šapćući da je neće povrediti. Njeno telo je počelo da se kreće.

Kontrolišući svoju pobesnelu želju, pomerio je svoju težinu, kako ne bi morala sama da je podnosi, a zatim je prilagodio ritam njenom. Davajući, umesto da uzima, odgodio je svoj užitak. Zacvilivši, zabacila je glavu u stranu. Uronio je lice u njenu mirisnu kosu, dok su se zajedno peli. I za to vreme, u sobi obasjanoj mesečinom, njihova tela su zaboravila da mrze. „Ustaj iz kreveta,“ rekao je režeći.

Noelle se pomerila i konačno uspela da otvori oči dovoljno da vidi Quinna koji je stajao iznad nje, okupan i obučen. Ružni mrgod mu je narušio karakteristike lica, kada se spustio i podigao prekrivač s njenog toplog tela. „Rekao sam da ustaneš!“ Uspravila se uz trzaj, dok joj se kosa uvrtala oko lica i ramena. „Što to radiš?“ praskala je.

Oči su mu se suzile do opasnih proreza. „Oslobodićeš me se neki drugi dan. Do tada, radićeš šta ti ja kažem. Obuci se i siđi dole za dvadeset minuta.“ Okrenuo se i izašao iz sobe.

Noelle je zapanjeno sedela. Da li je ovo bio isti onaj čovek koji je prošle noći tako nežno vodio ljubav sa njom? Koji ju je držao? Ljubio? Prstima je prošla kroz svoju zamršenu kosu, a zatim je vrhovima prstiju pritisla slepoočnice, dok je pokušavala da potisne sećanje, kako mu je prirodno odgovorila, kako je željno pratila čvrste linije njegovog tela svojim prstima.

U zoru s Quinnovim nepoštovanjem, preplavila ju je sramota. Muž joj je bio iskusan ljubavnik, ali je ona bila potpuno neiskusna. Njegova ljubavnica je otišla. Bila mu je potrebna žena. Zašto to nije mogla da shvati? U stvari je bilo vrlo jednostavno.

164

Ali, to nije bilo tako jasno uznemirenom čoveku, koji se prešetavao po crno-belom mermernom podu u podnožju stepeništa. Uopšte mu nije bilo jasno, slatkoća vođenja ljubavi s njom, uzdrmala ga je mnogo više nego što je bio spreman da prizna. „Kasniš pet minuta.“ Zastala je, prizivajući svu svoju volju, da se sastane sa njegovim očima, sa upadljivim hladnim prezirom. „Da si me probudio pet minuta ranije, stigla bih na vreme.“ „Zašto ne sačuvaš ta svoj svemoćni dah za tvog markiza? Upamti da znam kakva si zaista vatrena kučka!“ Bilo bi manje bolno da ju je ošamario. Osetivši odvratnost prema samom sebi, gledao je kako joj sram nagriza pepeljaste obraze, a onda je spustio pogled. „Kočija nas čeka,“ rekao je osorno. „Constance se vratila i poslala je poruku kojoj traži da dođemo kod nje odmah.“ Putovali su kao stranci – Noelle je skamenjena zurila ispred sebe, a Quinn mrzovoljno kroz prozor. „Bleda si, draga moja. Ona ne izgleda dobro, Quinne.“ Čim je zakoračila u salon, Noelle je primetila Constancino potisnuto uzbuđenje i oporan miris njenog parfema. Čak iako se uzbudila zbog Noellinog bledila, bacala je očekivajući pogled ka vratima. „Osećala bih se mnogo bolje, kada ne biste išli tako brzo za Cape Crosse. Putovanje preko okeana dovoljno je iscrpljujuće i kada nisi bolestan u isto vreme.“ Nekako Noelle nije bila iznenađena time što je Constance pretpostavljala da će pratiti Quinna u Ameriku. Ona je praktična žena, a praktične žene ne napuštaju svoje muževe. Osim toga, iako je ona dobro čitala druge ljude, Noelle je mnogo ranije spoznala, da Constance poseduje slepu brigu za sve što se tiče Quinna.

Baš kada je počela da objašnjava da ona neće ići, vrata salona su se otvorila i na njeno zaprepašćenje, ušao je Simon. Zar on nije bio u Francuskoj? zapitala se.

Njena radoznalost nije za dugo ostala nezadovoljena. Simon ih je pozdrvio i posle izvinjenja zbog kašnjenja, obuhvatio je rukom Constance i tiho objavio da su se venčali.

Quinnov uzvik je ostao zarobljenu u njegovom grlu, kada je stisnuo vilicu i lice mu je potamnelo. Noelle je želela da ga ošamari. Zar nije mogao čak ni na trenutak da svoju osvetu ostavi po strani, i poželi im sve nabolje?

Pokušavajući da ih odvrati od njegove grubosti, Noelle je potrčala ka Constance i zagrlila je, pronašavši prave reči, iako je u njoj bilo malo sreće. Impulsivno se okrenula i zagrlila Simona. Iscerio se kao školarac na njen gest, a ona se postidela zbog svog nedavnog ponašanja prema njemu. „Grešiš, Quinne,“ tiho će Constance, kada se odmakla od Simona i krenula ka njegovom sinu. „U vezi čega?“ Oči su mu bile mrzovoljne, a usta kamena. „On me voli.“ Quinn je složio facu s prividnim osmehom, a onda ju je nežno zagrlio. „Naravno da te voli.

Ne može da te ne voli.“ Ali pogled kojim je prostrelio Simona, preko njene glave, bio je pun otrova. „Ne veruje ti, Connie,“ Simon će iznenađujuće ravnodušno. „Naravno da ne veruje, i zaista, Simone, teško da mogu da ga krivim zbog toga.“ Noelle se osećala kao da su je bacili i ostavili u nekoj stranoj zemlji, gde su stanovnici govorili nepoznatim jezikom. Constance joj je pročitala misli. „Noelle misli da smo svi izgubili razum.“ Odvojivši se od Quinna, zauzela je mesto pored postavljenog poslužavnika za čaj i uzela jednu od porculanskih šolja. „Sedite, Noelle. Simone. Ako moraš da se šetkaš, Quinne, pomeri se od mojih novih vaza. Bile su užasno skupe, ali zaista nisam mogla da im odolim.

Posluži se krosanom, Noelle, i čajem. Simone, reci mi kada je dosta pavlake.“

165

Kada su svi bili posluženi, Constance je pažnju usmerila ka Noelle. „Quinn smatra da me je Simon oženio samo da bi dobio kontrolu nad kompanijom, zar ne, dragi?“ „Priznajem da mi je palo na pamet.“ Quinn će suvo sa drugog kraja sobe. A onda će žešće, „Dođavola, ti zaslužuješ nešto bolje!“ „Ali, ne razumem, Constance,“ umeša se Noelle. „Mislila sam ta ste ti i Simon ravnopravni partneri.“ Constance pogleda Quinna neodobravajuće. „Tvoj muž je izgleda, član te nesrećne rase muškaraca, koji veruje da žene ne trebaju da znaju ništa o poslovima svojih muževa, osim naziva firme. Zaista, Quinne, očekivala sam više od tebe.“ Vratila je pažnju na Noelle. „Prošlog meseca, Quinn je postao ravnopravni partner sa mnom i sa Simonom, i svako od nas poseduje trećinu kompanije.“ Odjednom je Noelle razumela zašto se Quinn tako uznemirio. „A kada se žena uda,“ zamišljeno je rekla, „ona više ne može da zadrži svoju ličnu svojinu. Sve prelazi njenom mužu. Tako da Simon sada kontroliše kompaniju.“ Constance trijumfalno klikne. „Eto! Vidiš, Quinne, sve što joj je potrebno, je da se usmeri u pravom smeru. Vrlo dobro, draga moja. Zakon je smešan, naravno, i uvreda svim ženama, ali je zakon. Međutim, u ovom slučaju, zaobišla sam zakon, prodavši polovinu mojih akcija, pre nego što smo se Simon i ja venčali.“ „Ne možeš to da uradiš!“ Quinn uzviknu žestoko. „To je nezakonito. Nijedna akcija ne može biti prodata nekome ko nije iz naše porodice.“ „To razlog zašto sam ih prodala tvojoj ženi.“ Noelle je bila zapanjena. „Kako to misliš, Constance? Nikada nisam kupila ni jednu akciju Copeland and Pealea od tebe.“ „Oh, ali jesi, draga moja. I u budućnosti, zaista moraš da paziš šta potpisuješ. Izuzetno je nepromišljeno da se potpišeš na nešto što nisi temeljno istražila, bez obzira na to što ti je dato od strane pouzdanog prijatelja“ „Ali, nikada ti nisam dala nikakav novac.“ „Naravno da jesi. Sećaš li se tvog smešnog insistiranja da me isplaćuješ dok si bila sa mnom u Sussexu? Stavila sam taj novac sa strane, u nameri da ti ga vratim. Kada sam odlučila da ti prodam svoje akcije, jednostavno sam ga iskoristila u tu svrhu. Uz tvoju potpisanu dozvolu, dodajem.“ Noelle je zamišljeno pokušavala da složi slagalicu od onoga što joj je Constance govorila. To je značilo da Simon sada kontroliše trećinu kompanije Copeland and Peale sopstvenim pravima, i jednu šestinu kroz preostale Constancine akcije. Quinn je kontrolisao isto, jednu trećinu preko sopstvenih prava i jednu šestinu kroz akcije koje joj je Constance dala. Kakva je ona neverovatna žena! Jednim smelim potezom, obnovila je ravnotežu moći između oca i sina. „Koliko je novca Noelle imala?“ upita Quinn posmatrajući Constance sa značajnim divljenjem. „Oko pedeset funti.“ Umalo se zagrcnuo. „Prodala si šesnaest procenata najbolje brodogradilišne firme na svetu za pedeset funti?“ „Četrdeset osam funti, pet šilinga i šest penija.“ Quinn zabaci glavu i nasmeja se. Ali, Noelle mu se nije pridružila. Znala je da je trebalo da, ljubaznoj i velikodušnoj prijateljici kaže, da ona neće ići u Ameriku i da nikada nije videla brodogradilište, ali nije mogla još sada da pokvari Constancinu sreću, a kako je izgledalo, ni Quinnovu. Sačekaće do sutra. „Pre nego što predam ove papire tvojoj ženi,“ reče Constance dok je uzimala tešku kovertu od Simona, „moram da te zamolim da sklopimo isti dogovor kao sa tvojim ocem.“ „Kakav dogovor?“

166

„Ovo je Noellina imovina. Legalno, naravno, možeš da preuzmeš kontrolu, baš kao što Simon može preuzeti kontrolu nad mojom imovinom. Ali, ja tražim tvoju reč, da nećeš to uraditi.

Noelle mora da sama glasa svojim akcijama.“ „Ali, to je smešno!“ Po prvi put, Noelle se slagala sa svojim mužem. Ipak, zašto bi to bilo važno? Quinn će uskoro otići, i mogao da radi šta god želi sa akcijama.

Quinn odmahnu glavom zgroženo se okrenuo. „Constance, uvek sam poštovao tvoju prosudbu, ali to nema nikakvog smisla. Noelle ne zna ništa o građenju brodova.“ „Ti ćeš je naučiti.“ Quinn se suočio sa ocem „Zašto se slažeš sa ovim glupostima?“ „Na početku nisam, ali kada sam prestao da buncam i počeo da slušam Connie, otkrio sam da to ima smisla. Ona ne zaslužuje da izgubi svu moć donošenja odluka, samo zato što je odlučila da se uda.“ „Naravno da ne zaslužuje. Ali, teško da se može porediti Constancina vrednost u Copeland and Pealeu sa Noellinom.“ „Noelle ima veću vrednost bilo od mene ili Constance,“ prasnu Simon. „Ona će doneti naslednika kompaniji.“ Noelle je skočila sa svog mesta, ali pre nego što je mogla da progovori, Constance ju je uhvatila za ruku. „Simon je kao i obično bio ne taktičan. Naravno da se nadamo da će te imati decu, ali to se tiče vas, a ne nas. Činjenica je, Noelle, da si blagoslovena hrabrošću i zdravim razumom, i da ćeš biti značajno sredstvo kompanije. Pa, Quinne, hoćeš li mi dati svoju reč, da će ona sama kontrolisati svoju imovinu?“ Bledi trn sumnje probo je Noelle, kada se Quinn okrenuo i proučavao je tamnim intenzitetom. Šta čeka? Zašto se samo ne dogovore i ne završimo s tim? Znao je da ga neće držati za obećanje. „Imate moju reč.“ Constance je stavila koverat u Noellinu ruku. „Dobrodošla u Copeland and Peale, draga moja.“ Quinn se izvinuo i izašao iz sobe. Noelle je uzela još jednu šolju čaja, i ispitivala Simona i Constance o venčanju. Svo troje su se smejali reakcijama Londona, za ovo drugo bekstvo u porodici Copeland, a zatim su razgovarali o Constancinim planovima o preseljenju na Northridge Square.

Kada se Quinn vratio, Constance ih je pozvala da ostanu na ručku, a on je živahno prihvatio.

Kada su se smestili za sto, Noelle je primetila da je Quinnovo sumorno raspoloženje nestalo.

Zadurkivao je Constance, bio učtiv prema ocu, čak i ljubazan prema njoj. Kao da mu je veliki teret pao sa ramena, i to je činilo da se Noelle oseća nelagodno.

Njena bojazan se povećala do izuzetne napetosti, kada su se vratili kući. Tompkins je držao jedan o Quinnovih kofera u ruci kada im je otvorio ulazna vrata. Zakoračili su unutra zajedno, i istovremeno se peli uz stepenice, svako sa svoje strane. Kada su se popeli, Noelle se okrenula i pogledala deo bronzanog satena kako viri ispod zatvorenog poklopca.

Oči su joj odletele ka Quinnu, ali je on već nestao niz hodnik. Potrčala je uz stepenice do svoje sobe, gde je Alice pričvršćivala poslednje kaiševe na jednom od tri prtljaga, rasutim po podu. Vrata Noellinog garderobera su bila otvorena, i njegova prazna unutrašnjost joj je sve rekla. Quinn je javio posluzi da spakuju sve njene stvari. Planirao je da je povede sa sobom!

Konačno ga je pronašla u svojoj maloj sobici plave i boje breskve, u zadnjem delu kuće. On nikada nije bio u toj sobi, što je još više povećalo njen bes, kada je videla da joj pretresa stvari, držeći jednu od njenih knjiga u ruci. „Pomislio sam da ćeš želeti da poneseš neku od njih sa sobom.“ „Ja ne idem nikuda, Quinne.“

167

Nastavio je, kao da nije ništa rekla. „Tvoj izbor knjiga je iznenađujući. Bacon, Locke, Samuel Pepys. Čak ni jedan ljubavni roman gospođe Radcliffe. Ali ipak, počela se da me iznenađuješ još od samog početka, zar ne, Visočanstvo?“ Noelle je odbila da joj skrene pažnju. Prkosno je prekrstila ruke i zurila u njega. „Sada sama donosim odluke, Quinne. Gotovo je. Osvetio si se za sve što si mislio da sam ti učinila. Oteo si me - “ „Oteo sam te?“ Spustio je knjigu koju je držao, i podigao tamnu, podrugljivu obrvu. „Nemoj biti melodramatična. Čovek ne otima svoju ženu. Ona ide gde god joj on kaže.“ Izazivao ju je svojom arogancijom, namerno pokušavao da je naljuti. Ali mu ona, neće dopustiti da i tu ima prevlast nad njom. „Ostajem ovde. Dogovorili smo se.“ „Stvari su sada drugačije,“ rekao je slegnuvši ramenima. „Poslao sam poruku Constanci, gde sam joj rekao da smo pomenili planove u poslednjem trenutku i da isplovljavamo rano.“ „Ništa nije drugačije. Možeš imati moje akcije u kompaniji. Oslobađam te tvog dogovora.“ „Dao sam reč Constanci, ne tebi.“ „Tvoja reč!“ prezrivo je frknula. „Tvoja reč ne znači ništa. Držiš je se samo kada ti to odgovara.“ Glas mu je bio razjaren i hladan, a oči su mu se odlučno suzile. „Ideš sa mnom u Cape Crosse.“ „Cape Crosse je tvoj dom, ne moj. Ja sam Engleskinja, ne pripadam Americi. Ovde pripadam.“ „Ti mrziš ovaj život, baš kao i ja. Posmatrao sam te, Visočanstvo. Više uživaš u društvu kočijaša ili kuvarice nego bilo koga iz društva. Ne pripadaš ovom roju parazita. Pripadaš ljudima koji sami stvaraju svoj put. Amerika je nova zemlja, ponekad i opasna. Tamo ima mesta za nezavisne duhove.“ Onda je bio pored nje, rukama joj je obuhvario ramena, glasom tek nešto glasnijim od šapata, njegova blizina joj je isisavala snagu. „Pođi sa mnom, Visočanstvo. Pođi sa mnom, po sopstvenoj volji.“ Oporavila se od čudne, hipnotišuće molbe njegove vizije. „Ne! To je moj život. Moj! Ja sam donosim odluke.“ „Ti si moja žena.“ Usta su mu se jedva pomerala, dok je siktao svaku reč. „Odluke su moje.“ „Nikad!“ Povukla se od njega i potrčala ka vratima, alu ju je on uhvatio za zadnji deo haljine i okrenuo je tako žestoko, da joj se brada sudarila, sa čvrstim mišićima njegovog ramena. „Postoje dva načina na koji to možemo da uradimo, Visočanstvo. Možeš da hodaš do kočije kao dama koja se pretvaraš da jesi, ili to možeš prepustiti meni.“ Nemilosrdno joj je stegao prste oko ruku, i upozoravajuće je protresao. „Kako će biti?“ Kao odgovor, povukla je nogu i šutnula ga svom snagom. „Neka bude po tvom,“ promrmljao je kroz stisnute zube. Prebacivši je preko ramena, nosio ju je kroz hodnik pored zapanjene posluge, i izveo na vrata.

Noelle mu nije olakšavala. Udarala ga je pesnicama, a zatim ga je ujela za tetive na leđima.

Ispustio je prigušenu kletvu, i snažno je pljesnuo po zadnjici. Kada se kočija odvezla sa Northridge Squarea, još uvek je osećala žalac udarca.

168

Dvadeset deveto poglavlje Nakon toga, Noelle nikako ne bi mogla u potpunosti da se seti detalja te košmarne nedelje, dok je bespomoćno ležala bolesna u njihovoj kabini na brodu Dorsey Beale, jer se njen stomak žestoko bunio protiv nemilosrdnog bacanja broda. Većinu vremena Quinn ju je ostavljao na miru, angažovajući mladu imigrantkinju iz međupalube, da brine o njoj tokom dana, a noću bi tiho kliznuo u malu kabinu, ne mareći čak ni da upali lampu koja se nalazila u centralnom delu kabine, dok se presvlačio i legao u uski ležaj preko puta nje.

Na dan Božića, kada i dalje nije pokazivala nikakve znake poboljšavanja, objavio joj je da će je odvesti na gornji deo. Skupila je energiju kako bi protestovala, ali je bila previše slaba da se odupre, kada ju je umotao u ćebe i sproveo je do stolice na palubi. Ledeni vazduh je ubrzo učinio da zubi počnu da joj cvokoću, ali po prvi put, stomak joj je bio miran. Od tog trenutka, stanje joj se poboljšavalo, provodila je onoliko vremena koliko je mogla na šetnju po slanom vazduhu, čak i kada je vetar duvao tako snažno, da je jedva mogla da gura jednu nogu ispred druge.

Jedne noći dok je sedela na ivici svog ležaja i češljala kosu, vrata kabine su se otvorila i Quinn je ušao. Bilo je veoma neobično za njega da tako rano napusti sto za igre, ali kada je pogledala u njega, videla je da mu oči smelo prelaze preko njenog tela kao da je bila naga, iako je nosila skromnu spavaćicu, i shvatila je da je konačno odlučio da je uzme.

Prešao je preko kabine s takvim samopouzdanjem, koji ju je ispunio strahom, čak i ako je bila uzbuđena. Pre nego što je znala šta se događa, povukao ju je u naručje i mrvio joj usta svojima. Da li je to bilo zato što nije očekivala, ili iz nekog drugog razloga, telo je počelo da joj odgovara, i osećala je kako joj se udovi pretvaraju u tečnost.

Baš kada joj je otkopčavao spavaćicu kako bi je milovao, i gubila poslednji ostatak razuma, setila se njegove okrutne izjave poslednjeg dana u Londonu, i ponovo se posramila: „Upamti da znam kakva si zaista vatrena kučka!“ To je istina! Bilo je potrebno samo da je dodirne i ona je već bila spremna da mi se preda! „Ne,“ plakala je, gurajući ga od sebe. „Ne želim tvoje poljupce. Ako ćeš da me uzmeš, samo to učini. Neću se više boriti protiv tebe. Ali, ne želim da mi miluješ telo, samo da bi mi se rugao, kada ti ono uzvrati!“ Quinn je izgledao kao da se našao u neprilici. „Bio sam ljut na tebe. Nisam mislio to što sam rekao. Znaš to.“ To je bilo nešto najbliže izvinjenju da je čula od njega, ali bol je bio isuviše veliki. „Ne znam ništa slično!“ Uhvatio ju je za ramena, a oči su mu se sudarala sa njenim. „Imaš lepo i zdravo telo. Nikada ga se nemoj sramiti, i ne dozvoli nikome, čak ni meni, da se sramiš zbog njega.“ Naglo se okrenuo i progovorio tako tiho, da je jedva čula njegove reči. „Ta noć je verovatno bila jedina dobra stvar, koja se ikada dogodila među nama.“ „Grešiš, Quinne,“ odmah je odgovorila, uznemirena intenzitetom njegovog tona. „Ništa dobro se nikada nije desilo među nama, i nikada neće.“ Okrenuo se ka njoj, bezosećajno hladnog lica. „U pravu si, naravno. Sada u krevet. Biće kako ti želiš.“ Uzimao ju je brzo i tiho, iz noći u noć. Koristio je njeno telo, bezlično, dok je ona nepomično ležala ispod njega. Nije bilo milovanja ni nežnosti, nije bilo radosti za nju, a ubrzo je shvatila, ni za njega. Možda je razlog tome bilo to što nije ništa činila kako bi ga zaustavila. Bez obzira koliko ju je skupo koštalo, konačno mu se bar malo osvetila.

Svake noći nakon što je napustio njen ležaj i otišao u svoj, uznemiravajuće pitanje, koje joj je uspavano ležalo u umu, otkad ju je odveo sa Northridge Squara i ubacio u kočiju, počelo je da zahteva odgovor. Zašto nije pobegla kada je imala šansu? Bilo je to smešno razmatranje, rekla je sebi, i pokušavala da ga ostavi van uma.

169

Tokom dana, Quinnovo ponašanje je bilo učtivo. Počeo je da je izvodi napolje, prvo ljubazno ćaskajući dok su šetali po ledenoj palubi, a potom je, uz dopuštenje kapetana, započeo njeno nautičko obrazovanje, tako što ju je proveo kroz svaki deo broda. Pokazao joj je jedro i jarbol, krmu i pramac, objašnjavajući njihove funkcije, i govorio joj njihove razlike između ovog i brodova koji su izradili Copeland and Peale. Dok je govorio o svojim brodovima, Noelle je bilo teško da ne poredi ovo fascinantnog čoveka, sa onim koji ju je oteo - ne jednom, nego tri puta – maltretirao je i sada ju je odvodio od svega što je poznavala, u primitivnu zemlju koja je bila njegov dom.

Kada su prvi put počeli da pričaju o drugim stvarima – politici, filozofiji, čak i o sebi? Malo joj je pričao o svom detinjstvu, iako joj nije pominjao ni Simona ni svoju majku, osećala je da je rano izgubio detinjstvo, nešto što je previše dobro shvatala. Da li je zato počela da priča o deci u londonskim konacima, deleći svoj bes zato što postoje takvi uslovi života u gradu, koji bi trebao da bude civilizovan?

Nije prošlo dugo, kada je shvatila kako njen muž dobro obrazovan čovek. Pored toga što su ga obučavali privatni nastavnici, saznala je da je proveo jednu nesrećnu godinu na Etonu, pre nego što su ga poslali nazad kao nepopravljivog. Ipak, dobio je univerzitetsko obrazovanje na malom koledžu u Virginiji, William and Mary, gde je bio otpadnik među bogatim sinovima južnjačkih plantažera, zbog svoje kritike o ropstvu. Često su išli do mesta u kom su udobno transportovani Pathkiller i Chestnut Lady. „Nemoj da se iznenadiš ako, kada stignemo, kuću treba urediti,“ rekao je jedan dan kada su ušli u staje. „Nisam bio kući duže od tri godine, a Televea je zatvorena.“ „Televea?“ Držala je komad šargarepe u ruci za Chestnut Lady. „To je Creekska reč za dom. Simon je kupio kuću od Creekskog trgovca koji je stvorio bogatstvo od pamuka, ali se previše proširio i bio je primoran da proda svoju kuću i zemlju.“ „Misliš na Indijanca?“ Quinn se nasmejao. „Nemoj biti toliko šokirana. Indijanci u Georgiji više ne nose tomahavk.

Neki čistokrvni i dalje nose turban i dokolenice, ali većina njih se oblače poput belaca.“ Noelle je bila iznenađena saznanjem da Cherokee nacija ima sopstveni Ustav i sopstveno pismo. Umesto sirovih koliba, u kojima je zamišljala da žive Indijanci, imali su farme i crkve, čak i škole za decu. „Indijanci su postali veoma civilizivani,“ rekao je Quinn, dok su mu se usta blago iskrivila u uglovima. „Ali, zar tako nije najbolje?“ Uzeo je četku i počeo da prelazi po Pathkillerovom crnom krznu. „Mislili su da će usvajanjem načina života belaca, moći zadržati svoju zemlju, ali je to bila glupa nada.“ „Kako to misliš?“ „Ugovori su sklopljeni, a potom i raskinuti. Cherokee su imali veoma malo svoje zemlje. Mali kutak Severne Caroline i Tennesseeja, mali deo Alabame i krajnji severni deo Georgije. A sada im je je i to malo, takođe, oteto.“ Zamišljeno je prstom prelazio po Pathkillerovoj grivi, dok mu je četka u ruci mirovala. „Prošlog maja, Kongres je usvojio predlog zakona za uklanjanje Indijanaca. Svim istočnim plemenima - Seminole, Choctaw, Chickasaw, Creek, i Cherokee – bilo je naređeno da se odreknu svoje domovine radi teritorije na zapadu, teritorije koju ne žele.“ „Da li iko govori u ime Indijanaca?“ Quinn je klimnuo glavom. „Nekolicina. Ali, to nije priomenilo ishod.“ „I tako,“ Noelle reče zamišljeno, „Cherokee moraju da napuste svoje domove radi nepoznate zemlje. Da li su već otišli?“ „Tek oko dve hiljade njih. Ostatak, više od šesnaest hiljada je ostalo, nadajući se čudu.“ „Da li misliš da će doći do njega?“

170

„Prošlo je mnogo vremena od kada sam verovao u bajke, Visočanstvo. Cherokee nacija će biti slomljena.“ Osetivši koliko ga ta duboka nepravda uznemirava, Noelle ga je nežno dotakla po ruci. „Žao mi je, Quinne.“ Na trenutak ju je pogledao, a onda joj kratko klimne i odšeta dalje.

Te noći, Quinn nije prešao na njen ležaj, a ni sledeće. Dugo nakon što bi on zaspao, Noelle bi budna ležala, pokušavajući da shvati, zašto joj je sve teže i teže da održava plamen mržnje prema Quinnu, kao pre. Može biti da je to zbog toga što je čudno fascionirana njime? Od svih mušakaraca koje je ikada upoznala, on je bio jedini s kojim joj nikada nije bilo dosadno.

Sećala se noći kada se vratila iz Yorkshirea, i suprotstavila se Simonu. „Bojim ga se,“ objavila je. „Možeš li to da shvatiš?“ Ali, da li je bila potpuno iskrena? Tačno je da se Quinn probijao kroz život, sa samo malom uzdržanošću svoje nasilne prirode. Takođe je istina, da je prečesto, ona bila meta tog nasilja.

Ali, ona je živela na ivici opasnosti od svoje sedme godine. I dok je njegovo ponašanje prema njoj je bilo odvratno, na neki perverzni način, nije bilo toliko neljudsko, kao ulagivanje velikog broja muškaraca, koji o njoj nisu znali ništa više osim da je lepa.

Nije bila sasvim toga svesna, ali je donela odluku. Za sada, to će biti Cape Crosse, Copeland and Peale i Quinn. Biće joj potrebno vreme da se prilagodi toj novoj zemlji. Više od svega, biće joj potrebno vreme da reši odnos sa mužem. Dokle god bude osećala ambivalentnost prema njemu, neće ga se osloboditi, bez obzira na geografsku udaljenost koja bi mogla da ih razdvaja. Što se tiče budućnosti, imala je dobar um i snažno telo. Napraviće sopstveni put, koji odabere.

171

Četvrti deo – Copelandova nevesta Trideseto poglavlje Savannah, jedna od najprometnijih luka na jugu, bila je poznata po blagim jutrima krajem januara, kada su se Quinn i Noelle iskrcali sa Dorsey Beale. Trgovački brodovi su bili usidreni pored brikova37 i parobroda sa veslima. Slupovi38 su ulazili i izlazili iz luke, dok su teretni brodovi i čamci sa ravnim dnom, krčili svoj put kroz ušće reke Savannah, na svojim putovanjima u potrazi za bogatstvom u vidu pamuka i duvana. Vagone su vukli radnički konji, krdo volova, koji su bili postrojeni uz pristaništa, dok su krupni sezonski radnici iskrcavali teret sa brodova. Kočije i vagoni za iznajmljivanje su se nizali na dokovima, a njihovi vozači su razmišljali o malim grupama koji su čekali da se cene snize, za razliku od bogatih prvoklasnih putnika koji su napuštali brodove.

Kada je završio nadgledanje bezbednog iskrcavanja Pathkillera i Chestnut Lady, Quinn je angažovao jednu takvu kočiju. Obično, objašnjavao joj je, bi putovali čamcem između Savannah i Cape Crossea, ali je danas duvao jugozapadni vetar, tako da je brže bili da idu kopnom. Putovali su lošim putevima i mostovima od sirovog drveta, koji su izgledali kao da bi ih i najmanji povetarac počistio. Večerali su u kafani pored puta, i stigli na Televeu u sumrak. Kočija je putovala preko uskih asfaltiranih ulica, koje su bile gusto oivičene borovima. Ulica se protezala na izvesnoj udaljenosti, pre nego što im je u vidokrug došla kuća koja je nekada izgledala veličanstveno, i koja se nalazila visoko na usponu.

Izgrađena je u feudalnom stilu, sa dobro izbalansiranim centrom i visokim krovom, a na svakom kraju glavnog odeljka su bila uska krila. Elegantni prozori postavljeni na spuštenim svodovima bili su uokvireni roletnama, koje su nekada bile crne i sjajne, a sada izbledele, a u nekim slučajevima su visele sa zarđalih šarki. Šimpširi i azaleje opkolile su dugački trem, koga su pridržavala četiri jednostavna stuba, koji su uprkos oljušćenoj beloj boji, i dalje pružali dostojanstvo ostatku kuće.

Nakon što je odveo konje u staje, kočijaš se vratio kako bi istovario prtljag, a Quinn i Noelle su pošli uz stepenice do trema, na kome se, osim napuštenog ptičjeg gnezda ispunjenog izmetom, nalazila i stolica za ljuljanje od palminog drveta.

Mišići Quinnove vilice su se zategli. „Dobrodošla na Televeu,“ promrmljao je kada je ušao u napušteni hodnik. „Ovde nema službenika. Moraću da ih angažujem.“ Upalio je lampu koja je stajala na stalku za sveće, baš kod samih vrata. Senke su zatreperale po zidovima, visokom plafonu i izlizanom persijskom tepihu, koji je ležao u centru onoga što je nekada bio lep parketni pod. Kočijaš je radoznalo gledao naokolo dok je unosio prtljag, a zatim pratio Quinna uz stepenice. Kada je čovek otišao, Quinn je zapalio cigaru, i počeo da luta iz jedne sobe u drugu, kao da ih je zaboravio. Radoznala da vidi ostatak njegove kuće, koja je bila toliko zapuštena, Noelle ga je pratila.

U većini prostorija, nameštaj je bio smešten u sredini i prekriven čaršafima, koji su ga štitili od prašine. Zavese u salonu su izbledele, a prozori u dnevnoj sobi su bili goli. Svuda se osećao miris buđi. U levom krilu kuće se nalazila prazna dvorana, sa stubovima u obliku luka, koja se nastavljala na konzervatorijum, gde su se stakleni zidovi formirali u polukrug. Iako su stala bila nepolupana, bila su toliko prekrivena prljavštinom, da su bila gotovo ne prozirna. U desnom krilu se nalazila dugačka i uzana trpezarija. Američki orao je bio urezan u malter jednog belog kamina. Iznad kamina se nalazila detaljna slika para prepelica, potpisana od strane američkog prirodnjaka Johna Jamesa Audubona.

37 38

Veliki jedrenjak sa dva jarbola Jedrilica sa jednim jarbolom

172

Noelle više nije mogla da potiskuje svoju radoznalost. „Na brodu si mi rekao da je Televea zatvorena, od kada si otišao, a Simon je bio pre manje od godinu dana u Cape Crosseu. Gde je odseo?“ Quinn gurnu gomilu krpa petom svoje čizme. „On poseduje kuću u blizini brodogradilišta.“ „Ali, zašto je dopustio da ova prelepa kuća tako propadne?“ „Zato što je mrzi,“ reče Quinn ravnodušno. „Zašto je onda ne proda?“ Nastavila je da ga ispituje. „Jeste. Kupio sam je od njega pre nego što sam napustio London.“ Noelle je posmatrala elegantno dizajniranu prostoriju, želeći, po stoti put, da zna, šta se dogodilo između Quinna i njegovog oca. „Kako iko može da mrzi ovakvu kuću?“ rekla je gotovo za sebe.

Postavivši petu sa jedne strane prašnjavog kamina, Quinn je zurio u njegovu praznu šupljinu. „Postavljaš previše pitanja, Visočanstvo, o stvarima koje te se ne tiču.“ Ostavila je Quinna da luta po kući i popela se na sprat gde je pronašla svoj prtljag u prašnjavoj, ali prijatnoj sobi, koja je predstavljala glavnu spavaću sobu. Pretraživši ormar, pronašla je gomilu posteljine. Dok je nameštala krevet, pomislila je koliko je bila zahvalna zato što Quinn nije zahtevao da deli njegovu sobu. Ipak, dok je pretraživala svoj prtljag u potrazi za spavaćicom i ogrtačem, shvatila je da nesvesno osluškuje hoće li čuti zvuk koraka.

Ali, u drugoj sobi je bila samo tišina.

Ispod, u kuhinji, Quinn je sedeo sa otvorenom bocom viskija. Prizor Noelle kako šeta po prostorijama Televee, ga je uznemirila više nego što je bio spreman da prizna. Zašto je nije ostavio u Londonu, kao što je planirao? Bedra su ga bolela od želje da je poseduje. Samo sećanje na te kažnjavajuće noći na brodu, kada ga je tako tvrdoglavo držala podalje od sebe, držalo ga je na udaljenosti da je ne uzme sada. Da samo nije tako prokleto prelepa... Ali ipak, bilo je mnogo više od njene lepote. Sve u vezi nje je uticalo na njega.

Popio je još jedan gutljaj. Nek’ bude proklet ako se ovako nastavi! Kada poželi dete, dovešće je u svoj krevet. Do tada, usluge će pronaći negde drugde. Noelle će nositi njegovu decu, voditi njegovo domaćinstvo. To je bilo sve!

Sledećeg jutra, dok je Noelle sedela za kuhinjskim stolom i pijuckala šoljicu čaja, začulo se kucanje na vratima, koje ju je zbunilo. Otvorivši vrata, videla je šest žena, tri bele i tri crne, koje su pognuto stajale. „Gospoja Copeland?“ „Da?“ „Ja sam Dainty Jones, vaša nova kuvarica.“ Trebao joj je trenutak, pre nego što je odgovorila. Dainty Jones je bila najviša žena koju je ikada videla, a svakako i jedna od najtanjih. Imala je kratko ošišanu kosu boje đumbira, koja je bila jedino što je podsećalo na njeno Škotsko-Irsko poreklo i rumenu kožu koja se protezala preko njenih uskih kostiju. Lice joj je bilo oblikovano poput peščanog sata – široko na vrhu, upalo na obrazima, ponovo široko na bradi – a njen akcenat je vukao na domovinski. „Kako ste, gospođice Jones?“ Noelle je konačno uspela da progovori. „Zovite me Dainty.“ Proguravši se u kuhinju, nastavila je sa upoznavanjem. „Ovo je Bessie Pugh. A ovo Grace Mahoney. Dobra je sa iglom, tako da je možete uzeti za svoju sluškinju. Ovo su Favor i Evangeline Patterson. One nemaju nikakvog iskustva, ali su vredne. Ova poslednja je Earline Wilcox. Stidljiva je sa strancima, pa mis’im da je bolje da ostane da mi pomaže u kuhinji.

Gospodin Copeland je rek’o da će muškarci sutra početi da rade napolju.“ Iako to Noelle tada nije znala, nije bilo uobičajeno imati sluge drugih rasa u istom domaćinstvu. Ali, u Cape Crosseu, oni koji su želeli zaradu od Copelandovih, morali su biti spremni da rade zajedno.

173

Ispitivala je grupu žena koje su okupljene stajale u kuhinji. Od visoke Dainty Jones do do Pattersonovih sestara boje ebanovine, bile su daleko od pravih engleskih slugu, iz njenog iskustva. Ali, nije sebi mogla da dozvoli luksuz sumnji. Constance nije bila tu da joj pomogne, a ona svakako nije imala nameru da trči Quinnu. Imala je domaćinstvo koje treba da vodi, i moraće to da radi sama.

Do kraja prve nedelje na Televei, Noelle se udubila u izazov vraćanja starog sjaja kući, uzimajući slobodno vreme samo da bi napisala Constanci dugo pismo u kojem je opisivala svoje novo domaćinstvo i njene neuobičajene službenike. Quinna uopšte nije pominjala. Dok su dani prolazili, ona je letela iz jedne prostorije u drugu – od tavana do magacina, od kuhinje do spavaće sobe, upućivala je poslugu u njihove zadatke, ponekad zastavši kako bi sama počistila pod, ili obrisala neki ugao.

Počela je sa četiri prostorije: trpezarije, salona i dve spavaće sobe. Očišćene su od poda do plafona, tepisi su istreseni, podovi ispolirani, prozori oprani. Godinama nakupljena prljavština je uklonjena sa prelepog parketa prednjeg hodnika. Nameštaj je otkriven i istrljan limunovim uljem i pčelinjim voskom dok nije zasijao.

Sluge su se pokazale kao dobri radnici, a specijaliteti Dainty Jones protivurečili su njenoj skeletnoj formi. Kolači i torte, pite i indijski puding, Brunswick paprikaš, pun pasulja i crvene paprike, sve se to velikodušno prelivalo iz njene mirisne kuhinje.

Kao dokaz njegovim rečima, Quinn je poslao malu ekipu ljudi kako bi rastaurisali kućni eksterijer, koji je uskoro ukrašen raznim merdevinama i skelama. U dane kada su padale zimske kiše, Noelle bi povukla radnike unutra kako bi okrečili sobe i stolariju.

Retko je viđala muža tokom tih prvih iscrpljujućih nedelja, i on nije pokušavao da uđe u njenu spavaću sobu. Osim odobravanja njenog napretka u kući i dogovora da je odvede u Savannah kada bude mogao, kako bi kupila ono što joj je potrebno da završi posao, imao je malo toga da joj kaže.

Jednog dana je čula sluškinje dok su tračarile o ženi po imenu Kate Malloy, koja je vodila nelegalnu kockarnicu za gospodu iz više klase Cape Crossea i njegove okoline. Iz njihovog razgovora, shvatila je da poker nije bilo jedino što je bilo dostupno kod Kate Malloy. Bilo joj je teško da zamisli tako muževnog čoveka kao što je Quinn da bude dugo bez žene, tako da je sada sumnjala, da on nije svaku noć provodio na brodogradilištu. Utoliko bolje, rekla je sebi.

Neka Quinn zadovolji negde drugde svoju požudu. Ništa je nije moglo više usrećiti!

Nekoliko nedelja nakon dolaska, dogodio se incindent koji je uneo nemir u Noelle. Bile je iza kuće, tresla mali orijentalni tepih, koji je pronašna na tavanu, kada je podigla glavu i videla čudnog čoveka koji je stajao u blizini pušnice, i posmatrao je. Grudi su mu bile u obliku bureta, udovi debeli i snažni, dok mu je glava bila nenormalno mala za tako krupnog čoveka.

Nije mogla da mu vidi boju kose, koja je bila sakrivena pod ofucanim šeširom, ali mu je videla oči. Male i zle, piljile su u nju. Na trenutak se nijedno od njih nije pomerilo, a zatim je stranac drsko pljunuo na gomilu suvog lišća pod njegovim nogama, i nestao u šumu.

Te večeri, pomenula je Quinnu incident. Os se raspitivao među ljudima koji su tog dana radili u kući, ali niko više nioje video stranca. Posle nekoliko dana, ona sama je zaboravila na taj susret.

Noelle je od Dainty saznala da su se žene iz zajednice i sa obližnjih plantaža složile među sobom da odlože svoje posete dok se ona ne smesti. „Možete se kladit’ da one ne vole da čekaju, gospojo Copeland,“ cerekala se Dainty, dok su joj obe koščate ruke bile uronjene u planinu testa za hleb. „Ali, suviše su pristojne da urade neš’ drugo. Svaka žena u ovom delu Georgije, koja je star’ja od petnaest i mlađa od pedeset, svojeveremeno je bac’la oko na gospodina Copelanda, a sada ih izjeda znatiželja. Žele da vide ženu koja je konačno uspela da ga uhvati. Oo-ee.“ Dainty je likovala. „Mnoge radoznale dame sam’ čekaju šasu da Vas vide!“

174

Trideset prvo poglavlje Jednog dana, dok su radnici obedovali u Daintynoj kuhinji, Noelle je ušla u svoj dnevni boravak, kako bi proverila njihov napredak u farbanju. Dok je ispitivala plafon, videla je deo koji su propustili. Teške merdevine su bile postavljene malo u stranu, ali je preračunala da može dostići, ako tešinu smesti na jednu nogu i malo se nagne.

Nakon što je umočila četkicu u boju, dohvatila je svoje suknje i pažljivo se popela na merdevine. Kada se popela, pridržavala se vrhovima prstiju, i nagnula se sa četkom, kako bi prefarbala uvredljivo mesto. „Dobri Bože!“ Njegov glas ju je trgao, tako da je skoro izgubila ravnotežu. Međutim, ispustila je četku, koja je odmah isprskala, sveže okrečenu drvenariju. „Šta se, kog đavola, šunjaš tako oko mene!“ uzviknula je. „Pogledaj šta sam uradila zbog tebe!“ Smestio se do podnožja merdevina, i pogledao u nju, zabavljajući se. „Da sam znao da si tako vešta sa četkicom, Visočanstvo, ne bih zaposlio sve ove radnike.“ „Zašto si kući u ovo doba dana?“ prasnula je. „Ostavio sam neke papire u svojoj spavaćoj sobi.“ Iscerio joj je. „Planiraš li da ostaneš gore ceo dan?“ „Upravo sam krenula dole,“ kruto je rekla, počevši da silazi niz merdevine, pazeci da ne zakači ni suknju ni podsuknje. Posao joj je još više otežavalo Quinniovo cerenje ka njoj, jer je očigledno, uživao u neograničenom pogledu na njen čipkacti donji veš. „Trebalo bi češće da dolazim kući preko dana. Nisam imao pojma koliko toga propuštam.“ „Ne budi detinjast,“ planula je, spustivši se sa poslednje prečke. Krenula je da izađe iz protorije, kada se odjednom zaustavila. Ovo je bila savršena prilika da mu se suprotstavi.

Dražilo ju je to što ju je primorao da dođe u Cape Crosse, kako bi ispunio svoje obećanje Constanci, a sada kada je ovde, nijednom nije pomenuo da će joj pokazati brodogradilište.

Ako je mislio, da će nakon svega što se dogodilo, i dalje biti voljna da mu prepusti kontrolu nad svojim akcijama, trebalo je da ga reinformiše. „Želim da posetim brodogradilište?“ „Zar ovde nisi već dovoljno zauzeta?“ „To nije pitanje zauzetosti, Quinne“ slatkasto je rekla, jer je znala da čak i da želi, ne bi mogao da prekrši reč datu Constanci. „Samo želim da pripazim na ono što je moje.“ Mogla je na osnovu hladnog izraza, koji mu se smestio kod očiju, da shvati da mu se nije dopao njen komentar, međutim, on je nerado klimnuo glavom. „Uzmi jednog od ljudi da te dovede sutra.“ Dok se okretala kako bi napustila prostoriju, nije u potpunosti uspela da prikrije zadovoljstvo koje joj se pojavilo na licu, nakon te male pobede. „Uradiću tako, Quinne.“ Prateći slugu, Noelle je jahala Chestnut Lady dve milje39 do brodogradilšta. Taj dan je obratila posebnu pažnju na svoj izgled, podigavši kosu nisko na vratu u jednostavan, ali elegantan aranžman, sa češljem od kornjačevine. Obukla je laneno jahačko odelo tamno braon poruba, i kao konačan detalj, stavila je prsten sa topazom preko burme.

Brodogradilište je bilo veće nego što je zamišljala i vrvelo je od aktivnosti. Bilo je brodova u različitim fazama izgradnje, od kojih je svaki bio okružen gomilom drveta i planina svežih strugotina. Gradilište je okruživalo najmanje pola tuceta zgrada, od kojih su manje bile otvorene, a više zatvorene. Zvuk gvožđa koji se kuje joj je rekao da jedna od njih kovačnica,a za drugu je pretpostavila da je skladište. Posmatrala je vagon kako podiže opterećenje i 39

2 milje = 3,2 kilometara

175

prenosi ga do vrata tavana. Na kraju gradilišta je bilo pristanište, gde su radnici nameštali veliki brod. Miris drvnih strugotina, katrana i stare konoplje je sve prožimao. „’Bar dan, gospoja Copeland.“ „Oh, zdravo, Carle.“ Svetlokosi Šveđanin, koji je obavio neki poso na Televei pre nedelju dana, sijao je od zadovoljstva jer je zapamtila njegovo ime. „Ak’ tražite gospodina Copelanda, on je tamo, posmatra izgradnju. Reći ću mu da ste ovde.“ „Ne, ne želim da te ometam. Otići ću sama.“ Noelle je krenula prema grupi ljudi koju joj je Carl pokazao i radoznalo ih posmatrala. Stajali su u podnožju brodskog okvira, gole daske su se izdizale iznad njega, kao grudni koš ogromne životinje. S jedne strane je gorela vatra pod velikim posudama, koje su svoju paru usmeravale prema dugim zatvorenim kutijama.

Dok je Noelle to posmatrala, nastao je oblak bele pare kada se jedna kutija otvorila, a dva muškarca koja su nosila kožne rukavice, dohvatili su kuke, kako bi skinuli dimnjenu drvenu dasku. Dok se labavo klimala na vazduhu, savitljiva od vlažne toplote, peli su se do rebara i pramca brodskog skeleta, i pre nego što su stigli, počeli su da je savijaju kako bi je prilagodili okviru broda. „Ne sviđa mi se kako ova izgleda, Pat. Skini je i pokušaj sa drugom.“ Dok se kretao ispred okvira Quinn ju je ugledao, a njegov pogled pun divljenja joj je govorio, da se dodatni trud koji je to jutro preduzela, isplatio. „Preuzmi, Pat. Ako još dasaka bude izgledalo zeleno poput te, javi mi.“ Dok joj je prilazio, Noelle je zaštitila oči rukom od zimskog popodnevnog sunca. „Ne želim da te odvlačim od posla, Quinne.“ „Završio sam ovde. Hajde da te povedem naokolo.“ Vodio ju je do velike zgrade u prednjem delu gradilišta. Preko ulaza je bio postavljen veliki drveni znak, sa urezanim slovima boje zlata: COPELAND AND PEALE, BRODOGRADITELJI CAPE CROSSE, GEOGRIA LONDON, ENGLESKA Noelle je pogledala u znak i nasmešila se. „Vidim da su Britanci stavljeni na poslednje mesto, kao i obično.“ Quinn se glasno nasmeja. „Stari Tim mi je rekao, da odkad je Simon prvi put postavio znak, obrnuto napisan, stalno je nestajao. Uvek bi napravio novi, i ne bi prošao ni dan, a on bi nestao, takođe. Konačno je prihvatio savet i stavio obrnut redosled gradova. Nikoga od tada nije takao, osim što su prefarbali slova.“ Po prvi put, Noelle je primetila malu grupu ljudi koja je stajala sa strane. „’Bar dan, šefe.“ Quinn je uzeo Noelle za ruku i poveo je do ljudi, kojima je predstavio. To je bio obrazac koji su stalno ponavljali dok su išli kroz gradilište, ostavljajući svakog čoveka nestrpljivog da ode kući i kaže svojoj ženi da je taj dan upoznao nevestu gospodina Copelanda.

Dok je dan polako prolazio, Noelle je shvatila da se seća mnogo toga što joj je Quinn govorio dok su bili na brodu Dorsey Beale, i da joj je sada bilo iznenađujuće lako da u glavi napravi vezu između nekompletnih struktura pred njom i gotovog broda.

Kada je pravilno identifikovala karling,40 a onda i kuke za podizanje jedra, osetila je isto onoliko zadovoljstva, kao i onda kada je završila Robinsona Crusoe. „Dakle, konačno si joj dopustio da nas poseti, Quinne.“ Noelle se okrenula i videla prijatnog, obrijanog mladića u mantilu, kako im prilazi. „Noelle, ovo je Julian Lester, naš poslovni menadžer.“ 40

Deo broda koji pridržava palubu

176

„Zadovoljstvo mi je što sam Vas konačno upoznao, gospođo Copeland.“ Odmah joj se dopao i uskoro su zvali jedno drugo po imenu i ćaskali o odgovornosti njegovog položaja. „Ne možeš ni da zamisliš koliko nam je svima drago što se Quinn vratio. Mnogo sam bolji sa knjigama i ugovorima, nego sa maljem i strugom. Simon i ja smo skoro isti. Zato nam je Quinn toliko potreban.“ „Julian preteruje,“ rekao je Quinn. „Dobro je obavljao posao u protekle dve godine.“ „Drago mi je da je sada gotovo, i da ćemo se sada posvetiti izgradnji najboljih brodova na severnom Atlantiku.“ Okrenuo se i pogledao jedrilicu iza sebe. „Uskoro ćemo je pokrenuti.

Zašto ne bi došla i posmatrala?“ „Volela bih to,“ odgovori Noelle.

Pošto je bio spreman da ih ostavi, on joj reče: „Moja žena mi nikada ne bi oprostila da te ne pitam jesi li spremna za društvo, Noelle.“ „Volela bih da je upoznam,“ uveravala ga je. „Samo je upozorite da će možda morati da puzi do vrata zbog merdevina.“ Nakon što ih je Julian ostavio, Quinn ju je poveo ka keju, a onda joj je, uzevši je za ruku, pomogao da se usidri na fregatu. Ruka mu se osećala udobno kada ju je sklopio preko njene, hladna i jaka, pomalo grupa zbog posla kojim se bavio. Nije protestovala kada je nije odmah pustio. „Ovi stubovi su izgrađeni od omorike. Puštamo drveće da pluta niz reku, a kada završe svoj put, prerađujemo ih u prodavnici jarbola. Mornari su sujeverni, tako da nikada ne postavljamo jarbol pre nego što postavimo srebrnjak pod njim.“ Iznenada je izdužio vrat i odmakao se od nje. „Ne, Frank. Trebaš čvršće zategnuti to uže.

Zategni ga preko pokrova!“ Tako brzo je zaboravio na nju kada je otišao do užadi, penjući se uz njih kao da su u pitanju stepenice. Noelle ga je posmatrala neko vreme, a onda je krenula da luta fregatom, popričala je sa ljudima pored kojih je prolazila, ali je pazila da im ne stoji na putu. Kada je čula Quinnov smeh, pogledala je gore kako bi videla da se penje još više, izuzetno pouzdan u svet, čiji je bio neprikosnoveni gospodar.

Kasnije, dok je jahala ka Televei, razmatrala je to popodne. Brodogradilište ju je fasciniralo i zaklela se da će tamo ići češće i naučiti sve što može. Kada je skrenula na oštri zavoj na putu, Chestnut je zarzala i nervozno zabacila glavu. Noelle ju je pomazila po vratu. „Hajde, Chestnut. Šta -“ Odjednom je kobila zapucala prema drveću sa strane.

Dok se Chestnut povlačila, velika pesnica je posegnula za njom i stegla se oko njenih uzdi, dovodeći kobilu opet u kontrolu. „Potebna vam je pomoć, mlada damo?“ Glas je bio podrugljiv i neprijatan.

Noelle se trgla u svom sedlu. Srce joj je tumbalo, dok je gledala u male, zle oči čoveka koga je videla da stoji pored pušnice na Televei. „Šta mislite da radite?“ zahtevala je odgovor, dok je rukom instinktivno stezala dršku biča.

Drsko je skinuo svoj otrcani šešir, otkrivajući tanku kosu boje slame. „Sam’ sam hteo da odam počast mladi.“ Kliznuo je očima preko njenog tela. „Izgledaš kao da si mogla nać’ boljeg od tog gada Copelanda.“ Noelle ga je nelagodno gledala, još uvek držeći uzde u ruci. „Ko si ti?“ upita, držeći glas hladnim i ravnim. „Zovem se Baker, mlada damo. Luke Baker.“ Posmatrao je njeno bezizražajno lice. „To ime ti ne znači ništa, zar ne?“ „Zar bi trebalo?“ „Sam’ sam mislio da me je tvoj muž možda pominjao. On i ja se dugo znamo.“

177

Noelle se odjednom setila razgovora kojeg je čula između Simona i Quinna, tokom njihovih poslednjih dana u Londonu. „Ti si čovek na koga sumnjaju da je zapalio skladište, zar ne?“ „Ne znam niš’ o požaru.“ Odvratno joj se nacerio kada joj je to rekao, pa je Noelle shvatila da laže. „Pusti mog konja, gospodine Baker,“ prasnula je. „Ovog momenta!“ Njegove male oči su je bole. „Reci mi, mlada damo,“ ismevao je. „Jesi li ikad usamljena noću? Čujem da uzmeđu brodogradilišta i Kate Malloy, tvoj snažan i moćni muž ne provodi mnogo vremena kod kuće.“ Noelle podiže dršku svog jahaćeg biča i ošinula ga je preko pesnice koja je držala njene uzde.

Baker je zacvileo od bola, ali na njen užas, nije popustio stisak. „Ti, mala kučko,“ zerežao je, trgnuvši slobodnom rukom bič iz njene. „Platićeš za to.“ „Ne, Bakeru. Ti si taj koji će platiti.“ Tokom borbe, nijedno od njih nije čulo Quinna kako prilazi na Pathkilleru, s druge strane krivine. Baker je zurio u pištolj, usmeren prema svom srcu. Polako je opustio stisak sa Noellinih uzdi. „Skloni taj pištolj, Copelande. Nisam ništa uradio.“ Quinn nije skidao oči sa Bakera. „Grešiš, Luke. Poslao sam jednog od svojih ljudi po šerifa, čim sam čuo kako si viđen da vrebaš oko brodogradilišta. Provešćeš neko vreme u zatvoru.“ Baker je nervozno liznuo usne. „Zbog čega?“ „Pokušao si da spališ moje brodogradilište prošle godine,“ Quinn mu se prezrivo rugao. „Šta se desilo? Nisi mogao da dođeš do mene, pa si krenuo na brodogradilište?“ „Blefiraš,“ Baker će podrugljivo. „Nisam bio ni blizu tog brodogradilišta. Imam svedoke koji će to dokazati.“ „Video sam tvoje prijatelje, Bakeru, i ne mislim da će njihova reč mnogo računati pred porotom. Osim toga, ja imam svoje svedoke. Ned McLoughlin i Carl Bremer su te videli te noći.“ Baker je nemoćno zurio u pištolj, koji je tako nepokolebljivo usmeren u njega. „Lažeš! Nije bilo svedoka tom požaru.“ „Oh, bilo je. Znali smo da ćeš se opet pojaviti čim čuješ da sam se vratio iz Engleske. Ned i Carl su kupovali vreme, čekali su da ispričaju svoje priče pred sudijom.“ Noelle je videla kako je strah zatreperio u Bakerovim očima. „Ti nisi glup čovek, Bakeru,“ reče Quinn, „ali si dopustio da ti mržnja prema meni pomuti razum. Trebalo je da se držiš podalje.“ Baker više nije mogao da kontroliše svoj bes. „Kučkin sine!“ Vrištao je dok su mu se kapi pljuvačke prikupljale u uglovima usta. „Da se držim podalje? Nakon što si ubio mog brata?“ „Tvoj brat je napao nenaoružanog čoveka.“ „On je bio Injun.41 Baker pljunu. „Ubio si belca zbog Injuna!“ Quinnove oči se opasno suziše, a Noelle je videla kako su mu se mišići napeli. Kasnije se zapitala šta bi se dogodilo, da se šerif nije dovezao u tom momentu, sa nekim od muškaraca iz brodogradilišta. Nakon što su odveli Bakera, Quinn se okrenuo ka njoj. „Jesi li dobro?“ Ona klimnu glavom. „Baker je čovek koga sam videla u blizini pušnice.“ Quinn je sjahao i pokupio njen jahaći bič sa puta. „Sumnjao sam na njega, ali nisam bio siguran. Do danas, niko drugi ga nije video. A onda, odmah nakon što si ti napustila brodogradilište, jedan od ljudi mi je rekao, da je neko pomislio da ga je video kod kapije.“ Odmarao je ruku na poleđini njenog sedla i pružio joj bič. „Trebalo je da sačekaš slugu da ponovo jaše sa tobom, Noelle. Rekao sam ti da ne želim da sama jašeš ovuda.“ „Ne pokušaaj da staviš povodac na mene, Quinne Copelande,“ planula je. „Umem da brinem o sebi. Imam nož u čizmi i samo sam čekala šansu da ga iskoristim.“ Ne sačekavši odgovor, ukopala je pete u Chestnutine bokove i odgalopirala niz put.

41

Indijanac

178

Trideset drugo poglavlje Sledećeg dana, Emily, supruga Juliana Lestera je došla u posetu. Po izgledu je dosta nalikovala na muža, sa istom mekanom braon kosom i očima boje lešnika. Dok ju je Noelle vodila kroz uređene sobe, shvatila je da joj se i ona dopada, baš kao i njen muž. „Uradili ste mnogo toga ovde,“ divila se Emily kada su se vratile u salon. „Televea će sada biti mnogo lepša nego kada sam ja bila dete.“ „Nisam znala da tako dugo živiš ovde, Emily.“ „Oh, Bože, da. Na Darcy Hallu, na nema ni milju odavde. Gospode, provodila sam skoro isto toliko vremena na Televei, kao i tamo. Naravno, svi smo. Smeštali smo se ovde kao mladunci medveda zbog meda.“ „Zbog čega je bilo tako?“ upita Noelle, pokušavajući da zamisli ovu kuću punu dece. „Zbog Amande. Svi smo je voleli.“ Iako Noelle nikada pre nije čula njeno ime, znala je da Emily sigurno misli na Quinnovu majku. „Pričaj mi o njoj. Quinn jako malo priča o svom detinjstvu.“ „Oh, Noelle, ona je bila posebna. Zaista jeste. Svi smo imali skrivene snove pune krivice, da naši roditelji nestanu. Ne da umru, nikako.“ Emily se nasmeja. „Bili smo previše civilizovani za tako nešto. Samo da misteriozno nestanu na neko vreme, kako bismo mogli da živimo na Televei. Naše majke su je zvale ’Sirota Amanda’ jer su njene sluge preuzele odgovornost, jer ona nije mogla da brine o kući. Davali bi joj uputstva za poliranje nameštaja ili bi joj govorili kako da ukloni fleke sa tepiha. Samo bi im se nasmejala i rekla da je previše zauzeta jer se igra sa sinom i usrećuje muža, da bi imala vremena za takve gluposti. Oh, Bože, kako su samo uzdisali zbog nje. Ali su je voleli, takođe. Porađala je većinu njihove dece.“ „Kako je izgledala?“ „Postoji njena slika negde. Simon ju je skinuo posle njene smrti. Nije bila lepa, ne kao ti. Ali je bila upečatljiva. Snažnih crta. Tamne kose koju je uvek nosila upletenu u neku vrstu venca na glavi, i oh Bože, nikada nisi videla ženu koja je tako malo marila za odeću. Oh, vodila bi nas u šumu u novoj haljini, i pre nego što se okrene, cimnula bi porub kod blatnjave obale, dok nam je pokazivala kako da ulovimo ribu bez štapova. Simon se stalno žalio kako mora svake godina da izgradi po još jedn brod, samo da bi zamenio odeću koju bi ona uništila.

Uvek bi se smejao kada je to govorio, pa smo znali da mu to ne smeta zaista.“ Emily se smejala, ali u njenim očima je bio dalek pogled. „Svi smo mnogo zavideli Quinnu.

Ponašali su se prema njemu drugačije od naših roditelja. Sećam se da su ga uvek dodirivali.

Svaki put u prolazu, jedno od njih bi ga pomazilo po kosi, zagrlili ili ga pomilovali po ruci.

Sećam se da ga je jednog dana Simon poljubio u vrh glave pred ostalim dečacima. Svi su ga zadirkivali! Ali, on se samo nasmejao i rekao im da ako im to ne smeta, reći će Simonu da poljubi i njih.“ Emily uzdahne. „Naravno, sve se promenilo posle njene smrti.“ „Kako se to dogodilo?“ „Malarija. Bilo je to užasno leto. Kako je to bilo tužno vreme. Ništa nije ostalo isto, pretpostavljam.“ Posramljeno se nasmešila. „Gospode, Noelle, zvučim kao Julianova tetka Cornelia sa mojim prisećanjem. On kaže da se ponašam čudno otkad sam saznala da je porodica na putu.“ U njenom glasu je bilo ponosa dok se poveravala da nakon sedam godina braka, ona i Julian konačno očekuju dete na leto. „Nadam se da tebi i Quinnu neće trebati toliko. Bilo bi lepo da imamo bebe zajedno.“ Noelle se bez reči osmehnula, jer joj je bilo drago što nije pokazala Emily gornji sprat.

Nekako je sumnjala da bi njena nova prijateljica razumela, zašto su ona i njen suprug spavali u odvojenim sobama.

179

Kada je Emily otišla, Noelle je sebi sipala šolju čaja i odsutno lutala po svojoj dnevnoj sobi, dok su joj koraci odjekivali po ogoljenom podu. Pogledala je prema prednjem prozoru, a onda zamišljeno gledala kroz njega. Nije videla živu ogradu koja je sada bila elegantno uređena ispred kuće i više nije bilo korova koji je rastao između njenih pukotina. Sve što je videla bila je Amanda Copeland.

Kako ju je živo Emily opisala. Da li joj je zato izgledala tako blisko? Da li je znala, čak iz svog groba, kakav je težak, lud čovek njen sin postao, da je mrzeo oca kojeg je nekada voleo, da je srećan samo među svojim brodovima? Da li je pokušavala da dopre do Noelle? Govoreći joj da pomogne njenom sinu?

Noelle je naglo spustila šolju i vođena instinktom krenula je prema sobi, u koju je ušla samo jednom. Pretpostavljala je da je to bila dečja soba pre nego što je postala učionica. Među prašnjavim policama i starim kovčezima, našla je dokaze detinjstva njenog muža: bukvar sa dečjim slikama i pogrešno napisanih reči; drvena barka; bataljon olovnih vojnika sa svetlom crvenom uniformom izbledelom i pokrpljenom. Došla je do prozračne drvene kolevke sa vretenastim stranama i iza nje je, kao da je nekako znala, pronašla sliku Amande Copeland, pažljivo umotane u slojeve zaštitnog platna.

To je portret žene u punoj veličini, obučene u crvenu haljinu, sa šalom prebačenim preko ramena. U podnožju njenog vrata visio je mali srebrni disk, isti onaj koji je Quinn sada nosio.

Emily ju je dobro opisala: crna kosa, jak nos, tamne oči postavljene malo dalje nego što je to moda diktirala.

Noelle je neko vreme sedela i proučavala sliku razmišljajući kakva je žena Amanda Copeland bila. Konačno je zamenila platno i otišla.

Quinn je rekao slugama da je Noelle dozvoljeno da jaše samo južno i istočno od kuće, ali ne i kroz šumovite oblasti sa kojima se graniči pozadi. Ograničenje ju je nadraživalo i pre incidenta sa Lukom Bakerom. Sada kad je on u zatvoru, odlučila je da više nema potrebe za takvim oprezom. I tako, dan nakon što ju je Emily posetila, Noelle je impulsivno skrenula prema šumi, zanemarivši slugu koji ju je zvao sa vrata staja. Chestnut Ladyna kopita su tiho drobila sadnice koje su nemudro tražile utočište na uskom putu. Neće otići daleko, odlučila je, tek dovoljno da izleči svoju zlovolju.

Neko vreme je istraživala čistinu, tiho pevušeći za sebe, i lutala po starim ruševinama, pre nego što je shvatila da nije sama. Njena prva pomisao je bila da je to Baker. Dok joj se hladni osip upozorenja na opasnost spuštao niz kičmu, postala je svesna koliko je gusto rastinje zaklanjalo svetlost kasnog popodnevnog sunca i koliko se udaljila od svoje privezane kobile.

Još uvek tiho pevušeći, sagnula se i nameštala svoju čizmu kao da nešto nije u redu sa njom, i u isto vreme polako izvlačila nož iz druge čizme. Spustivši ga u džep, počela je polako da se kreće ka svom konju.

Počela je da trči kroz drveće čempresa i brzo je menjala pravac kako bi pobegla svom progonitelju. Trčala je kroz trveće tako agilno, kao nekada kroz ulice Londona. Ali, ona je bila gradsko dete, i nije računala na korenčiće koji su rasli iznad peskovitog zemljišta; korene, tanke, ali snažne i spremne da uhvate u zamku pete čizama. Prvo je udarila o kuk. Neposredno pre nego što je ostatak njenog tela tresnuo o zemlju, osetila je kako joj se kosa uplela u nazubljeni panj presečenog drveta. Okrenuvši se da je oslobodi, duboko je udahnula vazduh.

Tu, čvrsto postavljene na zemlji pored nje, bio je par mokasina.

Srce joj je lupalo dok se podizala gore, prvo uočivši dokolenice od jelenove kože, a onda i pušku koja je bila na prednjoj strani predene majice nalik tunici, sve dok joj oči nisu pale na njegovo lice. Sve što joj je Quinn rekao o Indijanskom usvajanju načina života belaca, skrenulo joj je s pameti čim je videla niz koncentričnih krugova istetoviranih na jednom širokom obrazu i srebrne ploče koje su mu visile iz ušiju. Izgledao je iznenađeno kada je potegla nož na njega.

180

„Ne prilazi mi,“ vikala je, krenuvši da se sklanja prema svojoj kobili.

Ali, on nije poslušao njeno upozorenje kada je videla da se priprema da skoči, trgla je telo u desno. On je već skočio prema njoj, pre nego što je shvatio da ga je prevarila. Prevrnuvši nož u levoj ruci i povlačeći se nazad, zakačila ga je sečivom, odmah ispod donjeg rebra.

Samo ga je okrznula. Indijanac je pogledao u ranu, više iznenađen nego povređen, posmatrao je grimiznu mrlju, koja se polako širila na njegovoj tunuci. „Pustila si mi krv,“ rekao je. „Žena.“ Bilo je nekako začuđujuće kada je čula engleske reči iz njegovih usta, iako je već znala da su mnogi Indijanci govorili engleski. „Pretio si mi!“ I dalje držala uperenu oštricu noža ka njemu. „Zašto si me špijunirao?“ „Trčala si prema močvari.“ Oprezno je spustila nož, još uvek ga čvrsto držeći u šaci, ali je počinjala da se oseća glupavo.

Nešto u njegovom direktnom pogledu joj je reklo da govori istinu, da je pokušavao da je zaštiti, i da je bila samo njena predrasuda da će je napasti. „Ja sam Wasidian, A ti si bela žena koju je Kalanu oženio.“ Kalanu? Da li je mislio na Quinna? „Ja sam Noelle Copeland,“ bilo je sve što je rekla. „Da. Uzmi konja. Odvešću te nazad na Televeu. Nisi trebala da ideš u tom pravcu. Močvare su opasne.“ Quinn je ogromnom brzinom jahao po šumi, lice mu je grmelo dok je potpetice ukopavao u bokove svog pastuva. Bio je budala kada joj je dao naređenja i mislio da će ih se ona pridržavati. Kako bi stajski momak mogao da je drži na uzdi, kada sam nije bio u mogućnosti to da uradi? Barem je dečak bio razuman da pošalje po njega. Quinn nije sebi dozvoljavao da razmišlja o tome šta bi se dogodilo ako zakasni.

Jedva je zašao u šumu kada ih je video kako idu prema njemu, Wasidian na čelu, jašući kobilu boje biskvita, a Noelle ga je pratila na Chestnut. Preplavilo ga je olakšanje koje je ubrzo zamenio besom, dok se borio da ga primiri, jer ga je njegov stari prijatelj primetio i podigao ruku u znak pozdrava. „Kalanu, prijatelju. Dobro te je videti.“ „I tebe, Wasidiane. Prošlo je mnogo vremena.“ Sklopili su ruke kad su im se konji primakli jedan drugome. Tek onda je Quinn primetio crvenu mrlju na Wasidianovoj tunici. „Povređen si.“ „To je samo ogrebotina. Tvoja žena je oštra poput vuka.“ Quinnove oči, snažne i hladne, zatreptale su prema njoj. Stegnuvši uzde, prošla je pored dvojice muškaraca i krenula prema štali. Predala je svog konja konjušaru i kretala se prema kući, kada je uhvatio korak za njom, i ukopao prste u njenu ruku. „Nisam završio s tobom,“ zarečao je kroz stisnuta usta. „Videćemo se unutra kad porazgovaram sa Wasidianom.“ Izašla je iz kade i obrisala se peškirom koji joj je Grace dala, pre nego što ga je obmotala oko mokre kose. Quinn se još uvek nije vratio u kuću, iako ga je ona čekala dole više od sat vremena, pre nego što se urazumila i besno umarširala u sobu. Šta da uradi kako bi ohladila pete? Neka malo on čeka nju! Čak joj ni topla kupka nije mogla ublažiti bes. Ovaj put je otišao predaleko. Njegova arogancija joj je stavila život u opasnost! Trebao je da joj kaže da se močvare nalaze iza iza kuće, umesto što je dao ta besmislena naređenja konjušaru.

Skliznula je u svileni ogrtač boje sleza preko još uvek vlažnog tela i zategla pojas oko struka. „Plavi muslin će biti dobar za večeras, Grace.“

181

Odjednom su se prednja vrata snažno zalupila. Samo bi Quinn mogao tako nasilno da uđe u kuću. Noelle je dala instrukcije Grace da mu kaže da će odmah sići dole, ali je gevojčina ruka jedva dotakla bravu, kada su se vrata snažno otvorila. „Idi dole,“ naredio je iznenađenoj sobarici. „Ona ostaje ovde. Ti idi dole i sačekaj me dok se obučem.“ Trgnuo je glavom ka vratima. „Gubi se odavde, Grace.“ Nervozna devojka je uradila kako joj je naređeno. „Šta, dođavola, misliš da radiš?“ Stegnuo je vilicu i jedva pomerao usta dok ju je izazivao. Kroz maglu je shvatao da je njegov bes bio nesrazmeran njenom delu, ali nije mogao da joj oprosti strah koji mu je kolao kao otrov kroz vene, kada je saznao da je u opasnosti. „Zar ne možeš da slediš jednostavna uputstva? Da li uvek moraš da mi prkosiš?“ Noelline oči su bljeskale zlatnim strujama ratobornosti, čak iako je jednim delom bila svesna koliko je bolno bio zgodan – zabačene glave, razmaknutih nogu, ruku stisnutih u pesnice koje je držao na kukovima. „Kako se usuđuješ da dođeš ovde i da me optužuješ? Ne pridržavam se naređenja koja su bez objašnjenja.“ „Ne moram da ti dajem nikakva objašnjenja.“ „Time što mi nisi rekao da su tamo močvare, doveo si moj život u opasnost.“ „Sama si dovela svoj život u opasnost i život mog prijatelja svojim prokletim nožem.“ „Tvoj prijatelj,“ rugala mu se. „Taj divljak me je napao!“ To nije bilo samo nepravedno već i neistinito, i Noelle je to znala. Ipak, nije porekla svoje reči, jer je videla da su ga pogodile kao da ga je ošinula bičem. Obuzelo ju je strašno uzbuđenje na opasno sužavanje njegovih očiju.

Pokrenuta usamljenošću, jer nikada nije otvorio vrata njene spavaće sobe, zbog neizrecive čežnje jer je želela više od daleke učtivosti ovog čoveka, namerno ga je pritiskala. „Muka mi je od tvojih priča kako su Indijanci proganjani. Ako je ovo primer šta se dešava kada su u blizini belog čoveka, mislim da je Vlada u pravu jer ih udaljava.“ Podigavši bradu, približavala mu se odmeravajući korake, i proračunavala je reči dok mu je prilazila. „Oni su prljavi divljaci, Quinne, bez obzira koliko ti to pokušavao da prikriješ. Oni su pretnja svakoj beloj ženi koja odluta dalje od svog trema.“ „Dakle, mali ulični mangup, koji je varao i lagao, na svom putu bežeći od siromaštva, sada sudi drugim ljudima.“ „Ljudi!“ rugala se, dok su joj vlažne usne drhtale od opasnosti i uzbuđenja zbog onoga što je radila. „Oni su životinje!“ „Jesmo li, zaista?“ „Grlo joj se steglo. „Šta hoćeš da kažeš?“ „Da sam shvatio koliko ti je to važno, davno bih ti rekao da sam Cherokee, ali iskreno, nije mi palo na pamet.“ „Ne verujem ti!“ To je bila laž. Verovala mu je! Amandina slika joj je rekla istinu, već ju je upozorila na ludilo koje ga je podsticalo. „Ne želiš da mi veruješ jer se bojiš.“ „Ne bojim se.“ „Trebalo bi,“ siktao je, usta su mu se stanjila u tanku prezrivu ružnu liniju. „Čula si šta Indijanci rade belim ženama.“ Strgavši joj peškir sa glave, upleo je svoje grube ruke u masu njene vlažne kose. „Da li te sada plaši, Visočanstvo, jer se divljak nalazi blizu tvoje prelepe kose? Osećaš li strah u ustima jer ti se jezik pretvorio u hladni metal?“ Uvrnuo je prste oko njene svilenkaste kose koja je rasla iz korena, i povukao je tako da su joj se oči napunila suzama od bola. „Ovo je msto gde Cherokee uzima skalp. Samo ovo mesto.

Ponekad žrtva preživi, kako bi pričala o tome.“

182

„Sklanjaj ruke sa mene,“ povika Noelle „Suviše je kasno za to.“ Pustivši joj kosu, gurnuo joj je leđa uz zid i razdvojio krhku svilu njenog ogrtača. Tkanina joj je pala do struka, a zamršeni čvor je sprečavao da se spušta dalje. Bludnim očima je posmatrao njenu golotinju, a onda je rukama kliznuo niz njen vrat, preko ramena, do grudi. „Pogledaj moje ruke na tebi. Pogledaj tvoje belo meso u odnosu na moje. Čak ni tvoje bradavice nisu tako tamne kao moja koža.“ Zadrhtala je kada je pogledala u njegove velike tamne ruke i žuljevite dlanove koji su mesili njene nežne grudi. „Nije samo sunce obojilo moju kožu. To je krv Cherokeeja.“ Zamahnula je pesnicama ka njemu i ispljunula kletve upućene njemu, sve dok se njegova usta nisu sklopla preko njenih, rastavio joj je usne jezikom, koji nije želeo da ugodi, već da kazni.

Poput lisice, Noelle ga je ujela. Kada se trgao od nje, očiju punih besa, ona je potrčala, iako je znala, ma koliko brzo trčala, da će je uhvatiti.

Kada ju je okrenuo, pocepao joj je ogrtač, pa joj se tkanina zaplela oko članaka, tako da joj se nago telo izvalilo na pod. Pre nego što je uspela da ustane, namerno joj je stao na kosu, pomerajući svoju kožnu cipelu, bliže njenoj glavi. Prikovao ju je, tako da joj je obraz bio stisnut uz tepih, dok je bespomoćno slušala kako skida odeću iznad nje. Rekao joj je da treba da ga se plaši, i sada, kada je prekasno, jeste.

Pomerio je nogu. Rukom ju je obuhvatio oko struka i bacio na krevet. Bespomoćno je ležala pod njim dok joj je pustošio usta u napadu ispunjenom besnom strašću, degustirala je krv koju mu je pustila kada ga je ugrizla. Svojim nogama je razdvojio njene, a onda se uzdignuo spreman da uđe u nju. Kada je osetila da je spreman da svoj bes iskali duboko u njoj, suze su joj zamaglile vid. Koliko je to ružno postalo, taj divlji napad do kojeg ga je ona dovela.

Zatvorivši oči, okrenula je glavu na stranu i spremala se za pakleni bol ulaska, za koji još nije bila spremna. A onda se on odjednom umirio i soba je odjeknula njegovim dubokim udisajem.

Umesto brutalnog napada od kojeg je strahovala, njegove ruke su pronašle njene grudi, a njene suze su počele da se suše, jer su joj se, uprkos strahu, koralni pupoljci stvrdnuli pod njegovim grubim milovanjem. Osetila je njegov dodir kako klizi sa strana, a onda kako miluje njen meki uski trougao, na raskrsnici svojih butina. Zaječala je kada ju je okupirao svojim dodirom, testirajući njenu želju na jedini način kojem je mogao da veruje.

Usnama joj je izazivao bradavice, a onda ih grizao, donoseći joj mučno zadovoljstvo od kojeg je mislila da će poludeti. Pomerio je usne na njen stomak, butine, usecao ih u njenu kožu, grickao je i lizao. Intimno je uzviknula njegovo ime, skrnavio ju je svojim gnevnim jezikom.

Doveo ju je do ivice ispunjenja, a onda se povukao, ostavljajući bolnu prazninu koja je čekala da bude popunjena. Oči su im se sukobile – zaključane, pune mržnje, želje. Zapovedno je izvila kukove, a on joj je prišao svom preostalom snagom svog gneva. Obmotavši ga čvrsto svojim nogama, napela se uz njegovo telo i povukla ga dole, razdvojivši usne kako bi mogla da okusi neravnine na njegovom licu svojim lezikom i zubima. Jedva da je bila svesna svojih jecaja zadovoljstva, kada se grčevito stresao u njoj.

Kasnije, kada je seo i spustio noge sa njenog kreveta, posegnula je za njegovom rukom kako bi ga zadržala. „Quinne, nisam mislila ono što sam ranije rekla,“ bedno je šapnula. „Već neko vreme pretpostavljam da si Indijanac, zbog Amandinog portreta i srebrnog diska kojeg nosiš. Žao mi je. Namerno sam te podbadala. To što sam uradila je loše.“ Bez reči, nestao je u svlačionici.

Noelle je pala na jastuk i zagledala se u plafon. Koji su je đavoli terali u to očajno ludilo? Bilo je ludo što ga je tako podbadala. Odjednom je počela da drhti. Okrenuvši se na stranu, obuhvatila je kolena.

183

Quinn je iz svoje sobe čuo njene jecaje. Pohrlio je, kako bi je pronašao u zbijenoj lopti ispod pokrivača. Kosa joj je bila zamršena masa, i on ju je pažljivo uklonio s njenog opustošenog lica, a onda je podigao pokrivač s njenog tela. Osećao se užasno kada je pogledao dole. „Moj Bože, Visočanstvo.“ Glas mu je bio promukao. „Pogledaj šta sam ti uradio.“ Čak i kada ju je ušuškao u prekrivač, nije mogao da izbriše sećanje na modrice koje su obeležile njeno prelepo telo. „Nisam trebao da te dovedem ovde. Trujemo jedno drugo.“ Okrenula je glavu ka jastuku i počela snažno da jeca. Skliznuo je rukama ispod nje i nežno je sa ćebetom, preneo do stolice gde ju je držao u krilu i milovao joj kosu. Posle nekog vremena je počeo tiho da joj priča, kako bi je smirio, prvo govoreći o svakodnevnim stvarima, a zatim joj je pričao o svom detinjstvu. Govorio joj je o lovu na blago, kako je zadirkivao Emily i kako je uzimao časove sa Julianom, o Amandinom pentranju po drveću sa njim, ribolovu, kako ga je učila praćenju i da koristi luk i strelu, sve osim o svojim osećanjima koja su kuvala u njemu.

Bio je toliko nežan i blizak s njom, tako da su je njegove reči umirile. „Volela bih da sam poznavala tvoju majku,“ konačno je promrmljala u njegovu vlažnu košulju. „Svidela bi joj se, Visočanstvo.“ Nasmešio se. „Volela je nekonvencionalne žene.“ „Hoćeš li mi pričati o njoj, Quinne? Ovog puta stvarno.“ „Šta želiš da znaš?“ Sve! želela je da kaže. Sve što je skrivano od mene, što te je učinilo tako ogorčenim čovekom.

Ali, umesto toga, samo je upitala: „Kako su se ona i Simon upoznali?“ Quinn je toliko dugo bio miran da je mislila da joj neće odgovoriti na pitanje, ali je pogrešila.

Međutim, njegov odgovor ju je zapanjio. „Simon ju je kupio.“ „O, ne!“ Ponovo je počela da drhti.

Quinn ju je pažljivo smestio na stolicu i nestao kroz svlačionicu. Vratio se sa čašom rakije, koju je približio njenim usnama. Kada se nakon nekoliko gutljaja smirila, smestio se u stolicu preko puta nje. Istegnuvši noge i pijuckajući ostatak rakije, počeo je da joj priča Simonovu i Amandinu priču, sve što je sam saznao, ali tek posle majčine smrti.

Quinn joj je objasnio da je Amandin otac bio belac, krznar, a majka čistokrvna Cherokee.

Odrasla je u selu svoje majke u blizini granice uzmeđu Georgie i Tennesseeja. Oba roditelja su joj umrla kada je imala petnaest godina u kratkom vremenskom razmaku, a brat njenog oca, škrt čovek po imenu Carter Slade, je došao po nju. Odveo ju je na svoju farmu u blizini Auguste, gde ju je terao da radi od ranog jutra do kasno u noć.

Jedne noći, Simon se pojavio pred Sladovim vratima, predvodeći povređenog konja. Tražio je sklonište za tu noć, i Slade se, uz odgovarajuću cenu, složio. Te noći, Slade je primetio da Simon posmatra njegovu rođaku, a kada je ona napustila prostoriju, pitao ga je da li želi da je kupi.

Isprva, Simon se nasmejao. To je bilo nezakonito; Cherokee nisu prodavani u ropstvo, od kada su se borili sa Britancima tokom Revolucionarnog rata. Ali, Slade je insistirao, da će kao Cherokee, Amanda poštovati svaki dogovor koji njena porodica napravi.

I tako, Simon Copeland, koji nikada nije verovao u ropstvo, čovek koji nikada nije posedovao roba, je kupio Amandu Slade za petstotina dolara.

Simon nikada nije saznao kako se Amanda osećala kada je saznala da je prodata, jer kako je Slade predvideo, njena čast je zahtevala da prećuti sramotni sporazum. I tako, sledećeg juta, okrenula je leđa prošlosti i pošla sa zgodnim strancem koji ju je sada posedovao. Čak ni tada, Simon nije bio impulsivan čovek. Bio je užasnut time šta je uradio, i nije dozvolio sebi ni da je dodirne, ali je svakodnevno njegova fascinacija njome rasla. Amanda je bila ta, koja je konačno, otišla kod njega, predajući mu se slobodno, ne tražeći ništa.

184

„To je bio gorko-slatki momenat, kada je Simon shvatio koliko je voli. Bio je ambiciozan čovek koji je planirao da dogovori najpovoljan brak, a Amanda nije imala ništa, ni novac, ni priznanje. Što je bilo još gore, iako je njen otac bio belac, ona je sebe smatrala Cherokeejem.“ „Quinne, ništa od ovoga što si mi rekao, ne objašnjava tvoju ogorčenost prema Simonu. Čak iako ju je kupio, odveo je tvoju majku od užasnog života. Iz onoga što mi je Emily rekla, bio ti je divan otac, muž pun ljubavi - “ „O, bio je muž pun ljubavi, u redu!“ uzviknu Quinn gorko. „Svi u Cape Crosseu će ti to reći. I divan otac. Ako ih pritisneš, čak će ti reći kako sam bio nezahvalan sin jer sam se okrenuo protiv njega. Bože! Ako sam nekada čuo kako me je Simon svuda vodio sa sobom, čuo sam hiljadu puta.“ „Onda zašto?“ Noelle ga je očima preklinjala da joj konačno kaže istinu, ali kada je videla kako mu se bol urezuje duboko u lice, zamalo je poželala da nikada nije pitala. „Nije je oženio, Visočanstvo,“ reče Quinn na kraju. „Sve do nekoliko časova pre njene smrti.

Do kraja je bila njegov rob!“ „Nije je oženio!“ uzviknu Noelle. „Ali, zašto to nije učinio?“ „Trebalo bi da znaš odgovor na to pitanje bolje od ikog. Nije bila pogodna Copelandova nevesta. Bez imena, bez obrazovanja.“ Zurio je u dubine svoje čaše i promrmljao: „Nije imala ništa sem srca punog ljubavi.“ Onda joj je rekao kako je čuo prigušenu ceremoniju, pokušavajući da ne dozvoli sebi da shvati šta to znači, ali je bez pitanja, u uzrastu od dvanaest godina, znao, da mu se svet srušio.

Kasnije, kada ga je majka pozvala, osetila je da je saznao istinu. „Rekla mi je da ne smem da ga krivim. Da joj to nije bilo važno. Ali, nikada nisam bio u stanju da mu oprostim. Samo pretnja da će umreti i da ću ja ostati zauvek kopile, konačno ga je nateralo da je oženi.“ Ustao je i prišao kaminu, posmatrajući žar. „Nakon sahrane, pobegao sam među Cherokeeje.“ „Da li je Simon došao po tebe?“ Quinn klimnu glavom. „Ali, trebalo mu je više od godinu dana da me nađe, a tada sam bio toliko pun mržnje, da nije mogao da mi veruje dok god živimo u istoj kući. Tada je odlučio da me pošalje u Englesku, ostavi Pealeovima, da krenem u školu.“ Tišina među njima se konačno prekinula kada je Noelle progovorila. „Žao mi je, Quinne,“ jednostavno je rekla.

Otresito je odbacio sažaljenje u njenom glasu. „S prvim svetlom sutra odlazim za Milledgeville. Wasidian me je zamolio da pokušam da urazumim guvernera.“ „Ali, rekao si mi da nema nade, da je uklanjanje Cherokeeja na zapad, neizbežno.“ „To je zadatak za budale, Visočanstvo. Ali, njemu ne mogu da kažem ne.“ Te noći joj je san pobegao, pa je u zoru i dalje bila budna, kada je čula da je Quinn odjahao.

Ustavši iz kreveta, obukla je jahaće odelo, sećajući se njegovih reči. „Trujemo jedno drugo,“ rekao je, i bio je u pravu.

Put je još uvek bio mokar od rose dok je galopirala. Okrenula je misli ka Simonu. Osećala je da je patio mnogo više nego što je Quinn bio spreman da prizna, i da je sada mudriji čovek.

Instinktivno je znala da mu je Amanda oprostila, čak iako Quinn nije. Pitala se da li je Quinn bio sposoban za oproštaj, izmučen prošlošću, rastrgnut između dve suprotne strane njegove prirode – ponosnog Cherokeeja i vrhunskog brogograditelja.

Simon... Amanda... Quinn... Svi su je uvukli u zamršenu mrežu svojih života i načinili je delom njih.

185

Trideset treće poglavlje Nakon tog jutra, Noelle je imala malo vremena da se prepusti introspekciji, jer su prateći primer Emily Lester, njene nove komšije počele da pristižu. Ubrzo je shvatila da između njihovih poseta i poseta brodogradilištu, više nije bila u stanju da sama nadgleda kuću i sluge.

Kao i obično, obratila se Dainty Jones. „Nadam se da ću nać’ Nathana Davisa. Radio je za gospoju Burgess, pre nego što je umrla.

On je pravi čovek za taj pos’o.“ I tako je Nathan Davis postao glavni sluga domaćinstva, i kada se Quinn vratio kući, njegov novčanik je bio udvostručen. Nežan čovek, kože boje čokolade i tragom hramanja u levoj lozi, komandovao je s poštovanjem prema ostalim slugama, bez ikakvog podizanja glasa.

Quinnov nagli odlazak je značio da je on više neće voditi u Savannah, i Noelle je na tome bila zahvalna. Intimnost zajedničkog putovanja je bilo više nego što je mogla da podnese. Ipak, sa još malo pa završetkom glavnog dela kuće i garderoberom koji je vapio da se ispuni haljinama pogodnim za klimu Georgie, morala je da otputuje. Kada je saznala da da jedrenjaci Copeland and Pealea redovno plove za Savannah po zalihe, objavila je da će poći sa njima, i pozvala je Emily da je prati.

Put u Savannah ju je naterao da bar na trenutak zaboravi na svoju nesreću. Sa društvenom Emily, kupovala je presvlake i draperije koje će poneti sa sobom, kao i lagani lan i muslin za svoje haljine. Kada se vratila na Televeu, saznala je da se Quinn vratio iz Milledgevilla, i da mu je put bio neuspešan, baš kao što je i prevideo. Život je tekao uobičajeno.

Luke Baker je osuđen za podmetanje požara i poslat je u državni zatvor. Quinn se bacio na posao na brodogradilištu. Nedelje su prolazile, i vrata Noelline sobe su ostala čvrsto zatvorena. Uskoro je počela da otkriva da joj je čežnja sopstvenog tela postala najveći neprijatelj sa kojim se ikada suočila.

Iako je bila upozorena, Noelle je bila nespremna na prvi nalet leta. Georgijsko sunce je žarilo kao šafran na nebu, a vazduh je bio težak od vrućine. Odbacila je sve osim podsuknji i počela da nosi nove pastelne haljine od muslina, koje joj je Grace završila. Nathan je iznad kreveta postavio mrežu za komarce, i često je pravio limunadu ili ledeni čaj u bokalima.

Emily, čije se telo sada ponosno zaoblilo, se nasmejala kada joj se Noelle požalila. „Draga, poželećeš leto opet, kada nakon avgusta krene zimska čarolija.“ Noelle je više nego ikada cenila Televeu kada je saznala koliko je njema kuća udobnija od kuća njenuh suseda. Ne samo da je bila veoma dobro osenčena, već je bila na laganom usponu, gde ju je zahvatao povetarac. Zašto joj je onda postajalo sve teže i teže da zaspi, iako je njena soba bila rashlađena? Zašto se šetkala naokolo svake noći, napred i nazad, sve dok je umor ne bi savladao?

Jednog jutra je sedela u kuhinji i čitala veselo Constancino pismo i jela drugu krišku hleba premazanog sa džemom od šljiva, koji joj je donela Georgina Sinclair, kada je to jutro svratila. „Završićete kao debela gospoja Sinclair, ako ne budete pazili na sebe,“ kritikovala ju je Dainty. Rukavom je obrisala kapljice znoja koje su joj se napravile iznad gornje usne. „Prvo ti donese pitu od oraha, pa onda kolač s limunom, a sada džem od šljiva. Ako mene pitate, meni to vuče na ljubomoru. Ona želi da završite kao ona!“ „Ona ti se jednostavno ne dopada jer ti je rekla da ti je torta od oraha teža od njene,“ Noelle se nasmejala, polizavši džem sa prstiju. „Samo se Vi smejte. Videćete. Kladim se da će se sledeće nedelje pojaviti s nečim drugim.“ Obrisavši ruke o čajni peškirić, koji je držala pored svoje kecelje, nagnula se nad sudoperom. „Ipak, mislim da nema potrebe za uzrujavanjem. Osim mene same, nikada nisam upoznala nikog ko može da pojede toliko kao Vi i da ostane mršav. Niste noseći, zar ne?“

186

„Ne, nisam, Dainty Jones! I kada ćeš naučiti da posluga ne bi trebalo da postavlja tako intimna pitanja?“ „Sve je to deo mog posla,“ frknu Dainty, nimalo prestravljena Noellinim ukorom. „Nosećim ženama je potrebna posebna hrana kako bi ojačale svoju krv.“ Noelle je uvidela da joj sledi lekcija o ishrani trudnica, pa je da bi je preduhitrila, rekla: „Dainty, odlučila sam da napravimo večernju zabavu. Televea je gotovo završena, i mislim da je vreme da je predstavimo. Šta ti misliš? Hoćeš li moći?“ Dainty se namrštila, očigledno uvređena pitanjem. „Ja možda nisam jedan od vaših fensi francuskih kuvara, ali mislim da znam ponešto o tome šta se sprema za večernje zabave!“ Noelle je potisnula osmeh. „Odlično. Ostaviću to tebi. Recimo, dve nedelje nakon subote.

Računaj osam parova.“ Nosila je haljinu koja je bila boje unutrašnjosti školjke, prošarana srebrom. Nekako, to je bila prava stvar za to posebno veče, koja nije bilo njeno, već Televeino. Vreme je bilo lepo, a povetarac koji je hladio kuću, donosio je osvežavajući miris popodnevnih olujnih kiša.

Popravila je jednu loknu koja joj je zadavala muke kod obrve, a kada je sat označio petnest minuta pre dogovorenog sata, neodlučno je pošla prema Quinnovim vratila i pokucala. Nije čula ništa osim tišine, pa je otvorila vrata. Lampa je gorela, a njegovo večernje odelo je uredno bilo prebačeno preko kreveta, ali je soba bila prazna. Njihovi gosti su trebali da stignu u svakom trenuntku, a Quinn nije došao kući sa brodogradilišta!

Besno je sišla niz stepenice, u salon. Sinoć mu je ostavila poruku na stočiću, podsetivši ga da mora biti spreman do devet sati. Zar je bilo previše što ga je zamolila da samo jedno veče dođe kući pre ponoći? Koliko će joj samo biti ponižavajuće da sama primi goste.

Upravo u tom trenutku je čula da su se ulazna vrata zalupila, pa je požurila da vidi Quinna kako se penje uz stepenice, po dva stepenika istovremeno, mrmljajući gnusnu kletvu, dok je jednom rukom skidao maramu sa vrata, a drugom otkopčavao dugmad sa košulje.

Odmahujući glavom, Noelle je umirila korake.

Zatvorila je vrata i potonula u jednu od novih tapaciranih fotelja u salonu, odhnuvši jer je Quinn došao kući, ali još uvek je bila ljuta na njega. Kako bi skrenula misli, počela je da proverava inventar u salonu.

Bledo žuta sedišta i svetlo zeleni tepih podsetili su je na krišku limuna koja leži na krevetu od nane. Kako bi istakla svetlo zelenu boju, kamin je prekrila mermerom, zatim je odabrala tapete sa piralnim prugama istog senčenja. Bila je to zadovoljavajuća soba, formalna ali udobna, hladna čak i za vreme najtoplijih dana.

Nervozno je pogledala prema kaminu. Tog juta je donela odluku, ali je sada počela da se premišlja. Možda je barem u vezi tog jednog pitanja trebala da se konsultuje s njim.

Nije prošlo dugo, kada je Quinn otvorio vrata i ušao, izgledajući sjajno u crno-belom večernjem odelu. Kada je ugledao portret svoje majke, oči su mu zloslutno potamnele, pa je pogled prebacio na svoju ženu.

Noelle je prkosno podigla bradu. „Ovo je bio njen dom, Quinne. Pripada ovde.“ Zvuk glasova u hodniku su sprečili njegov odgovor. „Noelle, pronašla si je,“ uzviknu Emily, kada su ona i Julian zakoračili unutra, sa njenim bratom i njegovom suprugom, koji su ih pratili. „Edwine, pogledaj! Amanda se vratila.“ Edwin Darcy je pogledao sliku iznad kamina. „Da, jeste. To je portret Quinnove majke,“ rekao je svojoj supruzi Madeline. „Bila je izuzetna žena.“ „Sećaš li se kada nam je pomogla da izgradimo splav?“ Julian se nasmejao.

Quinn se nasmešio i Noelle je uočila da mu je napetost nestala sa lica. „Moj prvi pokušaj projektovanja broda. Imali smo problem da ga držimo van obale, koliko se sećam, ali je bio čvrst.“

187

Stiglo je još parova, pa su njihove uspomene prekinute. Cela kuća je bila obasjala svećama, i Noelle je osetila delić ponosa dok su ona i Quinn vodili goste prema trepzariji, gde su se smestili oko raskošno postavljenog stola. Saznala je da su od svih njenih gostiju, samo Julian i Emily Lester; Emilyin brat, Edwin Darcy; i Wheeler i Thea Talbot sećali Televee kada je Amanda bila njena domaćica. Ostatak gostiju nije poznavao dobro porodicu Copeland ili su stigli posle Amandine smrti.

Supruge koje su posmatrale transformaciju Televee opisivale su je svojim muževima, a muževi koji su je prvi put videli, Noelle su obasuli pohvalama zbog onoga sto je učinila.

Quinn ju je takođe posmatrao, kao da je vidi prvi put, a kada ga je Noelle pogledala, podigao je svoju čašu, i zbunivši je, tiho joj je nazdravio.

Dainty Jones je čvrsto odlučila da niko ne zaboravi njene specijalitete. Bilo je ostriga, raznih salata, pečeno prase, divlja patka punjena jabukama. Biskviti i hleb su se pojavili sa sufleom od krompira, lukom u pavlaci, i pečenim celerom protkan bademom. Uz svako jele je išlo drugačije vino, a sluge su pazile da sve čaše budu pune. „Para, Quinne. To je budućnost. Ne plovidba.“ Glas Ralston Witta, predsednika jedine banke Cape Crossea, izdignuo se od drugih razgovora za stolom. Copeland and Peale će propasti ukoliko ne budete pažljivi.“ „Već smo izgradili nekoliko parobroda u Londonu, i još jedan sada gradimo,“ reče Quinn, „ali gorivo za putovanje preko okeana zauzima toliko prostora, tako da nema mesta za teret. To jednostavno još uvek nije isplativo. Osim toga, motorima su potrebne brojne prepravke, pre nego što postanu praktični na duže staze.“ Witt je izgledao skeptično. „Istina je, Ralstone,“ reče Julian. „Oni još uvek nisu pouzdani.“ „Gluposti!“ Witt je insistirao. „Parobrodi već godinama vladaju rekama.“ Noelle spusti viljušku i ljubazno se nasmeši svom svadljivom gostu. „Kako ja vidim, para je dobra za rečna ili priobalna putovanja, gospodine Witt, tako da brodovi mogu da se zaustave i preuzmu gorivo. Ali, biće potrebne godine, da parobrodi postanu konkurentni u Kini. Kada se to desi, Copeland and Peale će biti spreman. Ali, do tada, moj muž će nastaviti da bradi brže brodove.“ Uzela je svoju času i pijuckala, nesvesna Quinnovog pogleda punog divljenja. „Oh, oh, Noelle!“ uzviknu Georgina Sinclair. „Nisam imala pojma da si takav autoritet. Mora da su istinite glasine koje sam čula.“ „Kakve glasine?“ „Pa, da provodiš slobodno vreme na brodogradilištu.“ „Trudim se da provedem jedno ili dva popodneva tamo svake nedelje.“ „Zaboga! Zbog čega?“ „Dopada mi se. Mislim da svaka žena treba više da se interesuje za posao.“ „Pa, šta radiš tamo? Upita Thea Talbot, vidljivo zapanjena. „Pomažeš li službenicima sa korespodencijom ili radiš na računima?“ „Teško,“ nasmeja se Julian. „Prošle nedelje je u radionici valjala hrastovinu sa starim Thimom Mahoneyem. Nedelju pre toga je mučila Neda MacLaughiina da joj dozvoli da se popne na opremu Polly Shay.“ Quinn je spustio viljušku na tanjir sa takvim praskom da je Noelle zvučalo kao eksplozija, ali izgleda da niko drugi to nije primetio. „O, Noelle, nisi valjda!“ Madeline Darcy se nasmejala, ali sa tračkom odobravanja. „Quinne Copelande, mislim da si konačno sreo ženu koja može da ti parira!“ Zaštićena prisustvom njihovih gostiju, Noelle je podigla glavu i nagradila ga nestašnim osmehom, tako da se Quinn nasmejao i protiv svoje volje. „Možda si u pravu, Madeline. Ali, ne bih se još uvek u to kladio.“ Zbog vrućine, rad na brodogradilištu je usporen, pa je Noelle na Quinnov zahtev počela da prihvata monoge pozive koje su dobijali. Sviđali su joj se Darcyjevi i Talbotovi, ali sa Emily i

188

Julianom Lesterom se osećala najprijatnije, pa su dva para zajedno provodila dosta vremena.

Emily je sada bila veoma velika i bila je svesna da nije dolično da se takva pojavljuje u javnosti, tako da su se parovi ograničili na neformalne izlete i mirne večere u njihovim kućama. Razgovarali su o knjigama i politici, brodogradilištu i izgradnji puteva, zadirkivali jedni druge i smejali se nevažnim stvarima.

Kada su svi bili zajedno, Lesterovi su predstavljali tampon između Quinna i Noelle, tako da su po prvi put mogli da uživaju jedno u drugome, bez potrebe da stalno budu na oprezu.

Noelle je otkrila da njen muž voli trke konja i pasa, a da ne voli borbe petlova. Quinn je sve više i više postajao fasciniran inteligencijom svoje supruge i njenom živahnom duhovitošću.

Ako su Lesterovi i primetili da su njihovi prijatelji često bili formalni jedno prema drugome i da se nikada nisu dodirivali, osim slučajno, svoje primedbe su ostavili za sebe.

U julu je rođena Julianova i Emilyna beba. Nazvali su je Lydia Mae, i pitali su Quinna i Noelle da joj budu kumovi na krštenju, koje je planirano za kraj avgusta.

Wasidian je često boravio na Televei tog leta i Noelle je počela da se raduje njegovim posetama. Nije im dugo trebalo da prevaziđu neugodnost njihovog prvog susreta, i od tada su postali prijatelji. Noelle je od njega mnogo naučila o običajima Cherokeeja, kao i o njihovoj sadašnjoj borbi. Takođe je saznala da je Wasidian bio taj koga je Quinn spasao od Luka Bakera i njegovog brata.

Bakerovi i nekoliko njihovih drugova su ga taj dan videli kako peca na potoku u blizini Televee. Bili su pijani i počeli su da ga izazivaju. Uprkos činjenici da je bio nenaoružan i brojčano nemoćniji, Wasidian se borio, ali su ga savladali i zavezali za drvo. Mučili su ga noževima kada se Quinn pojavio.

Leto je uznapredovalo, a vrućina se u velikoj meri naselila nad Cape Crosseom. Svakog dana, Noelle je pomerala granice svog jakog, mladog tela – kupala se u ribnjaku, kojeg je otkrila u šumi iza kuće, jahala, hodala kilometrima, nadajući se da će se iscrpeti demoni koji su je noću zaposedali. Prošlo je pet mesesci od one besne noći kada je Quinn poslednji put vodio ljubav sa njom, i sve na šta je mislila ležeći u krevetu bez sna, bile su njegove snažne ruke na njenom izgladnelom telu. Počela je ponovo da hrani svoju mržnju prema njemu, dopuštajući joj da raste sa njenim potrebama.

Iz časa u čas, koracima je prelazila okvire tihe prostorije. Ponekad je zamišljala da čuje još jedan par koraka, koji su odjekivali sa druge strane vrata koja su im povezivala sobe, ali je previše dobro znala da je to bila njena mašta. Do sada je dovoljno saznala o Kate Malloy i njenoj ozloglašenoj ustanovi, pa je bila sigurna njen muž da nije baš svake noći dolazio kasno sa brodogradilišta.

Kada Quinn ne bi došao kući, prošetala bi od kuće do mračne štale i izvodila kobilu napolje gde im se samo mesečina bila vodič kroz sada poznat seoski pejzaž. Svaki put kada bi jahala, put bi je naveo da prođe pored ulice u kojoj je bila kuća Kate Malloy.

A ako je on tamo, koga drugog da krivim, osim sebe? pomislila je s mučninom. Dala si mu do znanja, da je jedini način na koji može da te ima, je da te siluje. Ali, Quinn je ponosan, baš kao i ti, i osim ako ga ne budeš mučila, neće te ni dotaći.

Znala je da postoji drugi način. Mogla je da ode kod njega, da mu se slobodno preda, ali joj to ne bi dopustio njen ponos. Ovako je barem poštuje, ako ništa drugo. Kada bi samo postojao način da ode kod njega, a da ipak zadrži ponos, poželela je.

189

Trideset četvrto poglavlje „Lydia Mae Lester, krstim te u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.“ Propovednikov glas je rezonantno odjekivao unutar zidina male drvene crkve, dok je pravio znak krsta nad malim čelom bebe, koja je bila udobno smeštena u Noellinom naručju. Lydia Mae se bezubo osmehnula svojoj kumi i Noelle ju je zauzvrat zagrlila. Ona je prelepa beba i Noelle, bez ikakve ograde poželela da je njena. Pogledala je Quinna koji je stajao pored nje, i videla kako mu je lice smekšalo. Pogledi su im se susreli, a u tom kratkom trenutku, među njima da došlo do sjedinjavanja.

To je bio momenat kada je Noelle odlučila šta će uraditi.

Počela je da pada topla popodnevna kiša, dok su se vraćali na Televeu, a u unutrašnjosti kočije je postalo zagušljivo. Noelle se rashlađivala svojim rukavicama, i mislila o tome šta će reći, dok je posmatrala male kapljice kiše koja se slivala niz prozor pored nje. Vozili su se u tišini, sve dok kočija nije skrenula ka prilazu koji je vodio ka Televei. „Ona je prelepa beba,zar ne?“ Noelle je započela što je mogla neobaveznije. „Da, jeste.“ „Nikada nisam videla nekog toliko srećnog kao što su Emily i Julian.“ „Dugo su čekali na to dete.“ Noelle je zurila ispred sebe. „Da li si ikada razmišljao o deci?“ „Razmišljao sam.“ Kada nije dodao ništa više, Noelle je znala da će biti teže nego što je zamišljala. Sigurno je razumeo. Zašto joj je toliko otežavao? „Da! Ja – pretpostavljam da većina ljudi razmišlja o tome,“ spoticala se.

Njegove oči, hladne i zahtevne, uhvatile su njene. „Visočanstvo, šta pokušavaš da kažeš?“ Noelle je jezikom ovlažila suve usne. „Samo to da – Ovog popodneva, dok sam držala bebu, shvatila sam da nisam bila fer prema tebi. U braku smo dve godine. Svakako, mi nemamo običan brak, ali ipak – bilo bi okrutno od mene da ti uskratim decu.“ Iznenada, baš kao što je i počela, kiša je prestala da pada, ostavljajući vazduh još težim nego ranije, a atmosfera u kočiji još teža. „Dakle. Opet si spremna da obaviš svoju dužnost.“ „Ne! Ne – ne dužnost! Samo...“ Pokušala je da sakrije svoju konfuznost. „Mislim da je vreme da imamo dete.“ Kočija se naglo zaustavila. „Misliš, dakle.“ Prezir je u svakoj reči bio toliko neočekivan, da se ona užasnula. „To – to zaista ne bi pravilo nikakvu razliku,“ jadno je rekla, poželevši da nikada nije započela razgovor. „Samo zaboravi - “ „Ne. Ne! Samo naruči!“ Zgrabio ju je za ramena i povukao ka sebi, počevši da je trese, polako i metodično. „Da li želiš dečaka? Ili devojčicu? Plavokosu? Crnokosu? Reci mi šta želiš!“ „Prestani!“ vrisnula je prekrivši uši na njegovo izrugivanje.

Povukao je ruke i privukao joj lice na samo nekoliko centimetara od svog. „Nisam ti ja pastuv, Visočanstvo.“ Kočija se zaustavila i uz vapaj poniženja, Noelle se povukla od njega i iskočila, i posrnuvši, bežala prema kući.

Quinn je iskočio sporije, i mučenički je posmatrao kako nestaje unutra. Nikada je nije želeo toliko kao u tom trenutku, ali su ga bes i volja da se drži podalje od nje, ukorenili u mestu.

Doći će mu željna, ili mu neće doći uopšte. Više neće biti izgovora, već samo priznanje da ga želi.

Uprkos vrućini, Noelle je zatvorila sve prozore u svojoj spavaćoj sobi i povula draperije, tako da je samo mali zrak svetlosti prodirao u zatamnjenu sobu, jer draperije nisu bile dobro postavljene u sredini. Preplavljena mržnjom i poniženjem, nije mogla da misli ni o čemu

190

drugom osim o tome da se zatvori što dalje od njega, od posluge, od svakoga, čak i od sebe same.

Haljinu, koja joj je bila vlažna od znoja i pocepana na rubu, kada ju je zakačila dok je izlazila iz kočije, skidala je zajedno sa podsuknjama, bacivši ih zajedno u zgužvanu gomilu na podu.

Kosa joj se raščupala dok se skidala i lepila se za njeno vlažno telo. Odevena samo u tanku košulju, bacila se na krevet i zaplakala. Temperatura je postigla maksimum u prostoriji tokom popodnevnih vrućina.

Kada više nije mogla da plače, prevrnula se na leđa i bacila podlakticu preko gorućih očiju, pokušavajući da zaboravi poniženje, kada joj se u glavi pojavila scena u kočiji i zaposela joj misli. Soba je postepeno tamnila, ali veče nije donelo olakšanje od vrućine, jer je bila zatočena unutra.

To je bila noć kada se začulo kucanje na njenim vratima. Noelle je tiho ležala. Kada se kucanje nastavilo, i postajalo sve sigurnije i upornije, zgrabila je porcelensku vazu sa stola pored njenog kreveta, i bacila je u vrata. Koraci su se brzo povukli.

Taj prekid joj je ponovo otvorio ranu, sramota i zagušljiva toplota su je davile u pretoploj sobi, tako da je jedva mogla da diše. Nepomično je ležala, ruke su joj bile sa strane, a znoj joj je klizio između grudi. Komarac joj je sleto na golu nogu, ali nije marila da ga otera, čak ni kada je osetila ubod, kada joj se sisao krv.

Vrata u susednoj prostoriji su se otvorila, a onda i zatvorila. Čula je zvuk njegovog kretanja, prskanje vode, i konačno šuštanje posteljine. Ustavši iz kreveta počela je da šeta po sobi, košulja joj je bila toliko mokra da je postala skoro providna, a kosa boje meda joj je zamršeno padala preko ramena, sve do bokova. Šest koraka u jednom smeru. Osam u drugom. Bila je gotovo luda od gladi za njim, potrebom za njim, ali i time da sačuva ponos. Napred i nazad. Jedan...dva...tri...četiri... Korak za korakom.

Dragi Bože, misli su joj besnele, doveo me je do ivice ludila, otrovao me je, ali ja moram da ga imam. Moram da osetim njegove prste na svom vrelom telu. Moje ruke na njemu kako prelaze njegovim čeličnim mišićima. Da ga dodornem. Da ga probam.

Pokretala ju je sila jača od ponosa, pronašla je bravu koja ih je razdvajala i okrenula je.

Mesečina je ulazila kroz otvoren prozor njegove sobe, a svež vazduh je hladio njeno vlažno telo. Oslonivši se na lakat, posmatrao ju je kako mu prilazia, a prekrivač koji mu je prekrivao gole grudi, spao mu je do struka.

Stajala je u podnožju kreveta, obasjana mesečinom, kako bi mogao jasnije da je vidi, da ne bi došlo do nesporazuma. Prstima je povukla tanku plavu traku koja joj je pridržavala košulju.

Kada ju je odvezala, oči je prikovala za njegove, i polako razdvajala njene krajeve, otkrivajući mu svoje blistave grudi. Tek tada je skinula košulju sa sebe. Čak iako je bila gola, nije se pomerala, nije pokušavala da se sakrije od njegovih plamenih očiju, koje su prodirale u njeno telo. Umesto toga, postavila je ruke iza vrata i obema rukama podigla svoju tešku kosu toliko visoko, kako ništa ne bi bilo sakriveno od njegovog pogleda.

Nozdrve su mu planule i osetila je bljesak trijumfa. Neka me sad odbije, planula je njena mržnja.

Sa rukama, kojima je još uvek čvrsto držala kosu, polako je hodala prema njenu zavodljiva poput Eve, a onda je podigla jedno koleno na krevet. „Želim te,“ promuklo je rekla.

Snažno zastenjavši, posegnuo je prema njoj, ali se ona odmakla. Sada će biti pod njenim uslovima. Polako se nagla nad njegove grudi, spuštajući se sve dok se njene vrele bradavice nisu pritisle uz njegove gladne grudi. Grubo zgrabivši prstima njegovu crnu kosu pritisla mu je usta uz svoja, uranjajući jezikom između njegovih zuba.

Vođena samo svojim instinktima, vodila je ljubav sa njim tako neverovatno, tako znalački, da je kada je sve bilo gotovo, mogla samo da se sruši na njega, nesposobna čak ni da podnese pomisao, da se pomeri od njega.

191

Te noći je sanjala da joj je krevet bio na ivici ogromnog, kamenitog brda, sa kog su prema njoj letele ptice, njihova krila su je udarala po licu, letele su sve bliže i bliže sve dok joj se jedna po jedna nisu uplitale u divlju masu njene kose. Probudila se u grču, i otkrila da su joj se prsti Quinnove ruke čvrsto zapleli u kosu dok je spavao.

Sporim uzdahom, Noelle je odbacila tenziju svog košmara Njen vreli dah je zagrejao Quinnov obraz i on se promeškoljio. Ruka mu je olabavila stisak sa njene kose i spustila se niz njeno telo, okupirajući joj jednu dojku. Na nozi je osetila kako mu se muškost ukrutila, i onda je bila malo toga svesna, dok se prepuštala osećajima koje joj je izazivao.

Tek mnogo kasnije Noelle se izvukla iz kreveta. Mirisala je na znoj i seks i sve na šta je mogla de misli je bilo da se udalji od očiju koje su je veoma nepeto probadale i da utone u kadu, koju je čula da Grace puni u susednoj sobi.

Kao da joj je pročitao misli, nagnuo se nad njom i podigao joj bradu. „Jesi li se ikada pre kupala sa muškarcem?“ „Naravno da nisam,“ planula je, predstavljajući sliku uvređenog dostojanstva, koja se toliko podudarala sa njenom divljom neusiljenošću u krevetu, tako da se Quinn nasmejao i skupio je u svojim rukama. „Moraćemo nešto da uradimo povodom toga.“ Rekla mu je da joj je njegovo ponašanje odurno, i zahtevala je da je spusti istog momenta, ali je on ignorisao njene reči i oboje ih spustio u vodu.

Kada je bila velika, ali nije bila dizajnirana za dvoje ljudi, naročito ako je neko krupan kao Quinn. Pomerio se u stranu i zabavno je posmatrao, kako je, izbegavajući njegov pogled, nasapunjala peškir i počela sama da se trlja. „Promašila si poentu, Visočanstvo.“ Iscerio se, uzevši od nje sapunjavi peškir i sklonio ga u stranu. Nasapunjao je svoje ruke i počeo je da je pere, dugo se zadržavajući da najosetljivijim delovima njenog tela, da je uzdahnuvši, konačno uzela sapun i ona počela njega da pere.

Fascinirano je posmatrala njegovo telo, dok su joj ruke prelazile njime – čvrsti mišići, beličaste fleke sa obe strane njegove kičme, gde mu se koža zatezala dok je prebrzo odrastao, ožiljak na nozi.

Nedugo nakon što su okupali jedno drugo, našli su se na Noellinom krevetu, a njihova vlažna tela su ostavljala trag na svetlo plavom pokrivaču, dok su zadovoljavali jedno drugo na staromodan način.

Bilo je skoro podne kada se Quinn oslonio na lakat i pogledao je. „Jesi li siguran da se brodogradilište neće raspasti bez tebe?“ zadirkivala ga je.

Ali on se nije nasmejao. S pitanjem u očima, rukom je posegnula ka njegovom obrazu. Nežno joj je zaustavio ruku. „Kako će od sada biti, Visočanstvo?“ „Na šta misliš?“ „Mislim na to da ćeš od sada, ili biti u mom krevetu svake noći kao moja žena, ili ćeš se držati dalje od mene. Ne može više biti na oba načina.“ „Razmisliću o tome,“ odbrusila je, iako je znala kakav će odgovor biti. „Učini to. Imaš vremena do večeras.“ Pokazujući otpor zbog njegove arogancije, gledala ga je kako ustaje iz kreveta i odlazi do vrata koja su povezivala dve sobe. „Quinne.“ Okrenuo se. „Ako odlučim da delim tvoj krevet, nemoj da misliš da će se bilo šta promeniti između nas!!

To je progovorio njen ponos, i ona je odmah zažalila zbog svojih reči. „Što se mene tiče, ja se slažem, Visočanstvo. Oboje znamo šta osećamo jedno prema drugom. Šta god da se među nama dogodi u krevetu, bez obzira koliko bilo dobro, neće to promeniti.“

192

Njegove reči su se pokazale kao proročke. Noću su se, kao dva tela jednog uma spajali sa potpunim prepuštanjem – niko se nije povlačio, niko plašio. Ali, tokom dana, neprijateljstvo među njima bi eskaliralo. Sećanja iz prošlosti su bila previše sveža.

Iako nijedno od njih to ne bi priznao, oboje su se plašili privlačnosti koja ih je spajala. Bili su previše okrutni jedno prema drugom, a ponekad su se i čašćavali uvredama pred poslugom.

Kada se završilo leto, njihovo vođenje ljubavi je postalo još nasilnije. To je bilo kao da se neka bolest širila bez kontrole, koja je napredovala i van njihovih tela i širila se na njihove umove.

193

Trideset peto poglavlje U septrembru se aktivnost na brodogradilištu vratila u normalu, pa je Noelle počela tamo da provodi više vremena, iako nikada nije tražila svog muža, a sa svoje strane, on je ignorisao njeno prisustvo. Jednog dana je ušla u Quinnovu kancelariju kako bi tamo ostavila kratku jaknu koju je nosila preko jahaćeg odela, jer je dan postao topliji. Bacivši je na stolicu, primetila je novi polovični model na stolu. Podigla ga je, i dok je prstima prelazila preko glatkih linija trupa, osetila je bljesak uzbuđenja. Oblik je elegantniji nego ijedan koji je ikada videla, luk je vitkiji, a obim znatno širi od uobičajenog. Znala je da je model samo prvi korak ka pravljenju broda. Ako je Quinn napravio model, mora da se sprema za građenje broda. „Šta, kog đavola, radiš ovde! Spusti to dole!“ Poskočila je, a model joj je skliznuo iz ruke i pao na pod, a njegovi maleni delovi su se rasuli posvuda. Bilo bi jednostavno ponovo ga sastaviti, ali je Quinn od besa stisnuo pesnicu, a oči su mu se pretvorile u boju metala. Mrzeo je sužavanje koje je osećao u stomaku kad god bi se neočekivano pojavila. Zašto, dođavola, nije mogla da ostane u kući gde je pripadala – van njegovog puta, njegovog života, van svega izuzev njegovog kreveta? „Prokletstvo! Pogledaj šta si uradila! Nemaš nikakvo pravo da budeš ovde!“ „Imam svako pravo da budem ovde, ne zaboravi,“ zagrmela je, povređena njegovimn stavom, tako da je malo obraćala pažnju na to šta je govorila, iako je shvatala da je bio ozbiljno ljut. „Možda ne posedujem toliki deo firme kao ti, ali posedujem deo, i želim da znam, zašto mi nisi rekao da si spreman da izgradiš ovaj brod!“ Njen napad je bio toliko drzak da je za trenutak zanemeo. Konačno je uspeo da progovori. „Da li ti meni to ozbiljno sugerišeš, da bi trebalo tebi da polažem račune!“ Noelle je uvidela da je samu sebe saterala u ćošak, pa je tražila graciozan izlaz. „Ja – nisam mislila da mi polažeš račune, već da bi trebalo da me obaveštavaš, posebno o nečemu toliko važnom kao što je ovaj brod.“ „Ti, drska mala kučko. Informisaću te, u redu.“ Gurnuvši je, srušio ju je u stolicu, a onda lebdevši nad njom, smestivši nogu na sedište pored nje, ne mareći zbog blatnjavog traga koji je ostavio na njenoj suknji. „U naredne tri godine izgradiću najbrži brod za plovidbu koji su Kineska mora ikada videla i niko me neće zaustaviti. Sada, ima li još nešto što želiš da znaš?“ „Kad ćeš početi sa njegovom izgradnjom?“ Quinn je osetio trunku neradog divljenja prema njenom odbijanju da ostane u senci. „Ovog meseca ćemo početi sa planovima za galerije.“ Sklonio je nogu sa stolice i glavom joj pokazao prema vratima. „Sada, ako je to sve, predlažem ti da odeš kući, gde ti je mesto.“ Noelle je besno skočila iz stolice. „Kući i u krevetu, to je ono što si mislio, zar ne?“ „To si ti rekla, a ne ja. Ipak, pretpostavljam da ti najbolje prosuđuješ o sopstvenom karakteru.“ „Kopile!“ Povukla je ruku da ga ošamari, ali je ovog puta predvideo udarac i zgrabio je za zglob, uvrnuvši ga iza njenih leđa. „Tako mi Boga, udariš li me još jednom, tući ću te do poslednjeg daha života! Ozbiljan sam, Noelle. Ne izazivaj me!“ Kada ju je pustio, izašla je iz sobe, a zatim namerno, provela još sat vremena, posmatrajući kako rade na jedrenjaku, a onda je konačno dozvolila sebi da ode.

Te noći, njihovo vođenje ljubavi je bilo gnevnije nego ikada, dok ju je Quinn dovodio do jednog vrhunca za drugim, a kada je bilo gotovo, pomerili su se na odvojene strane kreveta, a ona se osetila prazno i neispunjeno. Bila je premorena od borbe sa njim! Da li će među njima uvek biti tako? Njihov bes prerušen u zadovoljstvo; njihovo vođenje ljubavi puno gneva, jer su oboje mrzeli slabost koja ih je držala zajedno. Iz ugla oka, bešumno joj je skliznula suza na jastuk.

194

„Želiš li da čuješ nešto o brodu, Visočanstvo?“ Quinnov glas je bio toliko tih, da je za trenutak Noelle pomislila da ga je umislila. „Ako želiš da mi kažeš,“ tiho je odgovorila. „Nazvaću ga Američki kliper.“ „Kliper. To je dobra reč. Sviđa mi se.“ „Biće veliki – sedamsto pedeset tona – i potpuno opremljen. Neće imati pozlatu, niti bilo kakav ukras, ništa što bi odvraćalo pažnju od njegovog dugačkog, vitkog trupa.“ Pričao joj je o svojim planovima, nadama, čak i brigama, da Wolf Brandt, čovek koji ga je naručio, neće biti u stanju da pronađe posadu, kada konačno bude spreman da isplovi. Pričao joj je kako su mornari sujeverni, a da je brod potpuno drugačijeg dizajna od bilo kog broda kojeg su ikada videli, i da će to probuditi njihove najprimitivnije strahove. „Da li gospodin Brandt sve to razume?“ upita ga. „Da. Ali, kada ga upoznaš, shvatićeš da je to čovek koji voli da rizikuje. Ukoliko bude mogao njime da upravlja, zaradiće bogatstvo.“ „Quinne?“ „Hmm?“ „Ako me više ne želiš na brodogradilištu, neću dolaziti.“ Odjednom je skliznuo ruku ispod nje i nežno je privukao na svoje rame. „Ljudima se sviđa da te imaju tamo. Misle da nam donosiš sreću.“ „A šta je s tobom?“ Verovatno je to bila njegova brada koju je osetila na vrhu svoje glave, ali je Noelle, iznenada, poželela, da su to bile njegove usne.“ „Spavaj, Visočanstvo.“ Glas mu je bio toliko nežan, da joj se srce steglo, i u tom trenutku, Noelle je shvatila da ga voli. Neočekivanost tog otkrića ju je omamila. Čvrsto je zatvorila oči, prisiljavajući svoje telo da mirno leži u njegovim snažnim rukama, pokušavajući da ubedi sebe, da je sve to iluzija, ali je istina bila tako jasno ispisana u njoj, da nije mogla da je poriče. Voli ga, već duže ga voli.

Kada se to dogodilo? Da li se to dogodilo one olujne noći u Yorkshireu, kada ju je izvukao iz Ravensdale Tarna, a potom sa njom vodio ljubav, ili se to dogodilo, kada su došli na Televeu?

Da li se to dogodilo tokom njihovog strasnog vođenja ljubavi ili u mirnijim trenucima kada joj je pričao o svom indijanskom nasleđu ili dok joj je opisivao svoje brodove?

Strašna ironija svega, je da to za nju gubitak. Počinila je istu ludost kao i desetine drugih žena.

Zaljubila se u Quinna Copelanda. Ali, ona je bila mnogo ugroženija od svih njih, jer je za njega bila vezana i u očima Boga i u očima ljudi.

Sledeće večeri, kočijom su se odvezli do kuće Wolfa Brandta. Tog jutra im je poslao pozivnicu i Quinn ju je prihvatio. Dok se kočija približavala severnom obodu Cape Crossea, Noelle je pokušavala da se smiri, prisećajući se šta joj je Quinn pričao o tom čoveku, ali sve što je mogla da se seti je da je neženja. Kroz maglu se prisećala i da joj je Quinn rekao da je iznajmio kuću Edwina Darcyja, ali nije bila sigurna. Od sinoć joj je sve postalo zbrkano, tako da joj više ništa nije imalo smisla. Dodatno njenoj zbunjenosti, Quinn je na trenutak, ne pre više od pola sata, bio prema njoj drugačiji, kada se pojavio iza nje, kada je po poslednji put proveravala svoj izgled u ogledalu. „Ne diraj ništa, Visočanstvo. Savršena si.“ S posebnom pažnjom je obukla čipkanu haljinu boje starog zlatnog novčića. Bila je to romantična haljina, s nečim posebnim, kao da je dočaravala španske brodove i opljačkano blago. Njih dvoje zajedno, ona u svojoj zlatnoj haljini, i Quinn sa svojim piratskim crnomanjastim dobrim izgledom, izgledali su kao da su pripadali nekadašnjim vremenima.

Sada, dok joj je Quinn pomagao da izađe iz kočije, njegova ruka je držala njenu trenutak duže nego što je potrebno. Pogledala ga je u oči, i pitala se kako je ikada mogla da pomisli da su

195

hladne. U njima je bilo nečega što joj nikada ranije nije dozvolio da vidi. Da li je to bila nežnost? Privrženost? Da li je i on bio umoran od rata među njima, verbalnih okršaja, kreveta koji je prečesto bio samo još jedno bojno polje? Noelline usne se blago zaokviriše, i Quinn joj uzvrati osmeh, tako da mu je lice izgledalo mlađe nego ikada, skoro dečečko. Šta god da im se dogodilo, bilo je prekinuto zvukom otvaranja vrata, kada je Wolf Brandt izašao da pozdravi svoje goste. Čim ga je ugledala, Noelle je znala da ga je negde pre videla.

Bio je viši od nje samo nekoliko centimetara, privlačan čovek u kasnim tridesetim godinama, svetle kose i sivih očiju. Nijedna linija njegovog lica nije bila izuzetna, ali je u tom čoveku postojala elegancija, koja je izazvala njeno sećanje. „Quinne, dobrodošao! I gospođo Copeland. Drago mi je da ste došli.“ Dok ih je uvodio u kuću, Noelle je pokušavala da se seti kada je poslednji put čula taj tihi nemački akcenat. Bilo je nečeg veoma poznatog u načinu kako je w pretvarao u v, a th u z.

Kada je batler uzeo njen ogrtač, Brandt je pogledom ispitivao Noelle sa tako otvorenim divljenjem, da ju je zabavljao. Wolf Brandt je očigledno bio otvoren za flert. „Gospođo Copeland, izgledate čarobnije nego što se sećam.“ „Dakle, sreli smo se ranije. Baš kao što sam mislila.“ „Oh, naravno. A Vi se ne sećate.“ Dlanovima je elegantno napravio utučeni gest. „Vidiš, Quinne, kako život može biti tužan. Za razliku od tebe, ja sam jedan od onih nesrećnih ljudi koje žene brzo zaboravljaju.“ Quinn frknu, a Noelle se nasmeja. „Nekako sumnjam u to.“ „Osvežiću Vam pamćenje. Upoznali smo se u izuzetno neprijatno prepunoj dvorani u Londonu. Kod The Atterburyjevih, verujem.“ „Naravno,“ slaga Noelle. „Kako sam mogla da zaboravim, gospodine Brandt.“ „Zovite me Wolf. To je skraćeno od Wolfgang, znate. Užasno ime! Samo mojoj sestri dozvoljavam da me tako zove. Hajde, pođimo u salon. Ona nas čeka.“ Noellinu pažnju je privukao par lepih Sèvreskih vaza na stolu, tako da nije videla Quinnov gromom pogođen izraz, niti izvinjavajuće sleganje ramena koje mu je Wolf Brandt uzvratio.

Međutim, ona je primetila, neposredno pre nego što je njen domaćin, dobro očuvanom rukom posegnuo da otvori vrata salona, kako joj upućuje pomalo sažaljivi pogled.

Kao prelepi, smrtonosni pauk, baronica Anna von Furst je sedela tačno na sredini bele satenske sofe. Obukla se u crno belu kombinaciju. Crna krep haljina je oblikovala njeno telo i dramatično je otkrivala jedno rame boje alabastera, i delić njene bele dojke. Podigla je dugu crnu kosu, oči i trepacice su joj bile izrazito crne, i izgledala se kao mrlje na njenoj bledoj koži. Nije nosila ni nakit, ni pero, ni cvet. Samo su joj usne, crvene kao sveža krv, vlažne i predatorske, davale celinu ansambla. „O, Wolfgang, konačno si mi doveo naše goste. Čekala sam ih.“ Noelle nije mogla da se pokrene, videvši lice Quinnove izdaje. Baš kada je otkrila svoju ljubav prema njemu i dovela sebe u zabludu da bi stvari među njima mogle biti drugačije, on je doveo svoju ljubavnicu u Cape Crosee, da se šepuri pred njom!

Jedva je bila svesna kada se približavao Anni, ali pošto je bio leđima okrenut njoj, nije mogla da vidi ljutu liniju koja je pratila ivicu njegovih usana, kada ju je uzeo za ruku, niti je čula hladnoću u njegovom pozdravu.

Blagim ali, upornim pritiskom na njenoj ruci, Wolf Brandt ju je progurao u sobu. Baronica je bacila lenji pogled prema Noelle, a zatim joj je na način, koji nije bio ni prijateljski ni neprijateljski, rekla: „Kako si ti lepo dete. Zaboravila sam.“ Na taj suptilan ubod žaoke, Noelle je preplavio bes, zamaglivši bol koji je osećala. „Ali, ja nisam zaboravila Vas, baronice,“ rekla je. „Ne izgledate tako dobro kao što ste izgledali u Londonu. Vidim da Vam je teško pao gubitak muža.“

196

Noelle je uhvatila blago mršćenje među Quinnovim očima, što joj je podstaklo bes. Dakle, smatrao bi zabavnim da vidi kako se dve žene bore zbog njega! Kako li će biti veseo kad uvidi da nju nije briga?

Na vratima se pojavio batler i najavio večeru, i Anna je brzo ustala i skliznula ruku preko Quinnove. Blistavim osmehom, Noelle se okrenula prema Brandtu. „Wolfe, morate mi reći, kako Vam se sviđa Cape Crosse? Smatrate li ga strašno dosadnim nakon Londona?“ Njegove sive oči su je bludno posmatrale. „Ne više, moja draga gospođo Copeland. Ne više.“ Za razliku od Quinna, Wolf Bradt je bio zadovoljan sobom. Bio je bogat, zgodan i nisu ga mučili skriveni đavoli. Posmatrao je svet pomalo žuto, ali nikada gorko, zabavljao se posmatrajući tuđe gluposti, ali donekle odvojen od njih. Muškarce su ponekad mešali Brandtove pretenciozne puteve sa feminiziranošću, ali nisu bili u pravu. On je voleo lepe stvari ali na odgovarajućim mestima, a takođe je bio vešt ljubavnik, koji je izazivao onoliko zadovoljstva kod žene, kao što je to činio i svojim oslobađanjem. Ženama se nikada nije dogodilo da sumnjaju u njegovu muškost. Znale su da je izuzetno retko, da muževan mušakarac istinski voli žene, i još važnije, da ih razume. Brandt je prepoznao ono što mnogi drugi muškarci nisu, a to je da su kod žena emocije snaga, a ne slabost. Više ga nije čak ni iznenađivalo, da drugi muškarci i dalje čine tu grešku, jer je odavno prihvatio činjenicu, da drugi muškarci ne razumeju žene, kao što ih on razume.

Dok mu je prelepa gospođa Copeland pružala svoju vinsku čašu po treći put, znao je da Copeland sigurno ne razume svoju ženu; niti, palo mu je na pamet, ona razume svog muža.

Pričvrstio joj je drhtavu ruku svojom dok joj je sipao vino, ne propustivši mrki pogled koji mu je uputio njen muž. Situacija ga je zaintrigirala. Među njima je postojao toliki magnetizam da je bio opipljiv, vazduh unutar njega je bio težak, a ipak dopustili su njegovoj sestri da ih svojim šemama razdvoji.

Quinn Copalend je glup, odluči Brandt. Sve što je bilo potrebno je da uzme svoju prelepu ženu u naručje i kaže joj da mu Anna više ništa ne znači. Ali, on to nije uradio.On je bio ponosan čovek, koji će pre videti sopstveni život koji se raspada oko njega, nego što će saviti svoj ponos. A uzbudljiva, smeđokosa žena koja je tako drsko flertovala sa njim od početka večere, je bila ista. To je bila kombinacija nestabilnih ličnosti koji su ostajali bez kontrole, i ako se jedno od njih ne skloni, sudar bi mogao biti tragičan.

Brandt je okretao dršku svoje čaše u rukama, posmatrajući sopstveno mesto u svemu tome.

Da je Copeland odlučio da čuva to ukusno stvorenje kao što je trebalo, on bi obećao sebi da će ih ostaviti na miru, uprkos činjenici da ga je zaintrigirala više nego ijedna druga žena godinama pre. Ali, ako je brodograditelj bio toliko glup da nastavi da je čini nesrećnom, dobro, onda će on, Brandt, biti blizu i čekati.

Kada je Anna smejući se šapnula nešto Quinnu, Noelle se nagnula i ponudila očaravajući pogled na njene grudi svom zgodnom domaćinu. Muž ju je nagradio izrazom lica koje se zateglo od besa. „Ovo vino je odlično, Wolfe.“ Provokativno mu se nasmešila preko srebrne ivice čaše. „Da li ste ga poneli sa sobom?“ „Naravno. Uvek putujem sa svojim lagerom. Ova berba je iz mojih vinograda u blizini Rheimsa.“ „Nisam znala da su tvoji poslovni interesi toliko raznovrsni.“ „Vinogradarstvo mi predstavlja zadovoljstvo, a ne posao. Čovek nikada ne bi trebalo to da pomeša.“ Govorio je lagano, ne zahtevajući od nje nikakav odgovor, opisivao je lepotu zemlje i malog zamka koji je ulepšavao njegov posed. Netremice je zurila u njega, klimajući glavom na odgovarajućim mestima, ali je bila koncentrisana na tihi razgovor i intimni smeh koji je dolazio sa drugog kraja stola.

197

Wolf se rastužio zbog trijumfa koji je zajapurio lepo lice njegove sestre, dok je Quinn klizio svojom rukom preko naslona njene stolice. Njegova draga, veličanstvena Anna sa gavran crnom kosom i kožom boje alabastera. Mudra po pitanju svega osim jednog čoveka. Pobeda neće biti tako laka kao što je mislila. Brodograditelj je voleo svoju ženu, čak iako to sam sebi nije želeo da prizna. Ipak, to je nesumnjivo išlo Anni u prilog. Taj komplikovani čovek ne podleže lako ljubavi, „Dame, moraćate da nas izvinete. Quinn i ja moramo malo da popričamo o poslu, a onda ćemo vam se pridružiti u salonu.“ Prelepa gospođa Copeland je samo na trenutak oklevala, pre nego što je graciozno ustala od stola, ostavljajući njegovu sestru da je prati. Wolf je u sebi nasmejao, želeći da bude posmatrač, onoga što će se dogoditi. Bilo bi veoma zanimljivo videti ih kako se bave jedna drugom.

U salonu, Anna je otišla do stola u uglu, sa koga je uzela komad nazubljenog belog korala, i dokono ga prevrtala u rukama. „Ti si zaista šarmantna, znaš,“ reče. „Molim.“ „Posmatrala sam te. Ti si divna. Ali, naravno, Quinn je oduvek bio okružen lepim ženama.“ Annine crvene usne su se iskrivile u lukavi osmeh. „Sada je jako ljut na mene, jer sam ti se razotkrila, uprkos njegovom naređenju. Ali, on zna da ja nisam žena koju će moći da zaključanu čuva na tavanu.“ Dodirom laganim kao svetlost, kao paukova mreža, spustila je prste na Noellinu ruku. „Na kraju, biće nam obema lakše, ako ne budemo morale da se pretvaramo.“ Noelle je mogla da oseti svoje srce kako se slama, ali je zadržala svoje dostojanstvo. „Biće najbolje da mi se sklonite sa puta, baronice. Ja nemam tu prednost generacijskog besprekornog odgoja, i moja inferiorna krv ponekad čini da se ponašam nepromišljeno. A sada, izvinite me, osećam potrebu za svežim vazduhom.“ Uzdignute glave, izašla je iz sobe.

Anna je duboko uzdahnula. Za trenutak je izgledala starije od svoje trideset dve godine, ali je na zvuk koraka koja su se približavala vratima, potonula dublje u sofu i malaksalo prebacila jednu ruku preko druge. „Gde je moja žena?“ Lenjo se osmehnula. „Gde je Wolfgang?“ „Nemoj misliti da svi imaju tvoj talenat za intrige, Anna.“ „Kako ružno mrštenje, liebchen42. moraš odmah prestati, ili ćeš me uplašiti.“ Mračna linija oko Quinnovih usta se opustila. Osećao je naklonost prema Anni, i uprkos zadirkivanju, znao je da pati. „Ovog puta Wolf je nevin. Upravo sam ga ostavio u trpezariji, da pregleda neke papire koje mora da potpiše.“ „Šteta.“ Anna se durila. „To bi mnogo olakšalo stvari.“ Ustala je i krenula prema njemu, podigavši čelo. „Ko zna? Još uvek se sve može razraditi.“ Linija njegovih usana je bila čvrsta, ali ne i neprijatna. „Ne radi to sebi, Anna. Među nama je sve gotovo. Tako smo se dogovorili u Londonu.“ Pritisla se uz njega, njegovo snažno telo uz njeno je činilo da joj glas postane hrapav od želje. „Nikada nisam pristala na bilo šta, liebchen. Još uvek se nisam umorila od tebe.“ Rukom je nežno obuhvatio njenu meku gavran crnu kosu. „Imam dovoljno komplikacija u životi i bez dodavanja još jedne. Prihvati činjenicu da više nikada ne možemo biti zajedno.“ „Nikada?“ promrmljala je, prstima naviše prateći liniju revera njegovog sakoa, skliznuvši ih niz njegov vrat do kovrdžavih dlačica oko okovratnika. „Možda si previše ishitren.“ Povukla mu je glavu prema svojim razdvojenim usnama i dovela njegova snažna usta do njenih.

42

Nem. voljeni

198

Poljubac je bio ugodan i Quinn je odgovorio na njega, ali je ubrzo shvatio da se Annino zrelo telo više ne slaže uz njegovo kao nekada. Uz nešto nalik gnevu, uhvatio ju je u snažan zagrljaj, i uvukao svoj jezik u vlažnu pećinu njenih usta.

Noelle ih je posmatrala sa otvorenih vrata, želeći da se otrgne, ali nije mogla da se pokrene.

Zgrabila je okvir vrata kako bi se pridržala. „Moj prelepi labude, nisi trebala ovo da vidiš.“ Došavši iza nje, Wolf Brandt ju je obuhvatio rukom i povukao ka sebi.

Quinn je povukao glavu taman na vreme taman da vidi kako njegova supraga nestaje u Brandtovim rukama. Besno je odgurnuo Annu i krenuo ka vratima. „Bitte43, Quinne. Molim te, sačekaj.“ Zagušljivi vazduh je nestao kada je Anna potrčala i zgrabila ga za ruku. „Gde ideš?“ „A šta ti misliš?“ „Ti nisi čovek koji puzi pred ženom,“ uzvuknula je. „Šta ćeš da uradiš? Reći ćeš joj da nisi uživao dok si me ljubio? Ona će znati da je to laž!“ „Dođavola, Anna, umukni.“ Počeo je da je gura od sebe, ali ona se bacila ispred njega. „Prepusti je mom bratu, Quinne. Video si na večeri koliko je fasciniran njome. To se događa ponekad. Munja! Žena ne može uvek da odoli kada joj srce odluta.Ne pravi budalu od sebe!“ Odbivši da je sluša dalje, odgurnuo ju je i izašao iz salona u prazan hodnik. Dok se setio da pogleda napolju, već je bilo kasno; kočija se već udaljavala od kuće.

Brandt je tiho izašao iz dubike senke trema. „Naredio sam svom vozaču da je odveze kući.“ „Nisi imao pravo.“ „A ti, moj stari prijatelju, nisi imao pravo da je tako poniziš. Zar te čak ni ne zanima kako se ona oseća?“ „Ovo te se ne tiče, Brandte,“ Quinn zareža. „Tu grešiš. Dugo se poznajemo, i iako nikada nismo bili bliski, uvek smo poštovali jedan drugog. Nije li tako?“ „Imaš minut. Dođi do poente.“ „Ponosan i nestrpljiv,“ Brandt se osmehnu. „Odlični kvaliteti za biznismena, ali ne tako dobri za muža, zar ne?“ „Kao što sam rekao ranije. To te se ne tiče.“ „Ali, ja svoje moram da kažem, s obzirom da sam sada umešan.“ „Kako si došao do toga?“ „Oh! Vi, Amerikanci. Očigledno je, zar ne? Tvoja žena me privlači. Ona je najprivlačnija žena koju sam u poslednje vreme upoznao, i zaslužuje da bude negovana.“ Iz njegovih sivih očiju je zabava izbledela. „Dao sam ti fer upozorenje, Copelande. Popravi svoje ponašanje, ili ću učiniti sve da ti je ukradem.“ Quinnov glas je bio ravan i bez emocija. „Ubiću te ako pokušaš.“ „Nekog drugog čoveka, da. Ali, ne mene, mislim, jer sam te upozorio. Ti si pravičan čovek, i znaš da ćeš moći samo sebe da kriviš, ako je izgubiš.“ „Tvoje vreme je isteklo, Brandte.“ Ne rekavši više ništa, Quinn se popeo u svoju kočiju, uzbudivši dremežljivog kočijaša, ne preterano nežnim udarcem, pre nego što ga je gurnuo u stranu i zgrabio uzde. Šljunak je pucketao pod točkovima kočije, dok je žurila niz put.

Quinn je bio na pola puta do Televee pre nego što se predomislio i okrenuo konje prema kući Kate Malloy, gde se tiho i temeljno napio. Kada je došao kući, zatekao je svoj krevet prazan, a vrata koja su povezivala njihove sobe, čvrsto zatvorena.

Smrknuto je podigao nogu, spreman da ih razvali, ali se onda zaustavio. Kakva korist od toga? Videla ga je kako ljubi Annu, i nek’ je proklet ako joj duguje ikakvo objašnjenje. Neće 43

Nem. molim te

199

ga vući na uzici poput obučenog psa! Bilo je vreme da shvati da mu ona nije potrebna.

Dođavola, niko mu nije potreban!

200

Trideset šesto poglavlje Wolf Brandt i Anna von Furst su brzo prihvaćeni u visoko društvo Cape Crossea. Žene iz zajednice su bile oduševljene što imaju jednu baronicu u sredini, čak i jednu ravnodušnu, kao što je Anna, ali jedva da su znale šta bi sa njenim zgodnim bratom, koji im je tako elegantno ljubio ruke i smešio im se na način koji je činio da im se obrazi zažare. Čak je i Emily Lester bila među ugroženima. Jedno popodne u novembru, ona se kroz smeh poverila Noelle, „Ti znaš koliko ja volim Juliana, ali, izjavljujem, da mi gospodin Brandt čini misli bezobraznim. Iste one, što je činjenica, kakve sam imala o Quinnu, kada mi je bilo šesnaest!“ Noelle se smejala sa njom, ali je brzo promenila temu, jer nije želela da razgovara sa Emily ni o svom mužu ni o Wolfu Brandtu. Od katastrofalne večeri sa Brandtom i Annom, ona i Quinn su jedva viđali jedno drugo. Nekoliko društvenih događaja nisu mogli da izbegnu, ali je napor među njima bio skoro nepodnošljiv. Vozeći se u zatvorenoj kočiji pored njega, ulazeći u prostoriju sa njim pod rukom, sedenje za stolom opreko puta njega, sve je to bilo dovoljno teško, ali su još gori bili trenuci, kada bi se na dogodilo nešto što bi ih oboje zabavilo, pa bi u trenutku uhvatili pogled jedno drugog, i tada bi se setili šta se dogodilo među njima, pa bi se brzo okrenuli.

Noelle je donela odluku da više ne može da ostane u Cape Crosseu, ali nije učinila ništa povodom toga.

Novembar se nastavio na decembar. Izgledalo je da gde god da su išli, sreli bi Wolfa i Annu.

Noelle je primorala sebe da prizna da nije bilo razloga zbog kojeg bi morala da krivi Annino ponašanje u javnosti. Prema Noelle se ponašala učtivo, a sa Quinnom je bila formalna kao i sa svim drugim muškarcima u društvu. Niko nije posumnjao da su bili više od poznanika. Što se tiče Wolfa Brandta, Noelle je svakim danom postajala sve zavisnija od njega. Često bi se sastajali dok je jahala Chestnut Lady, da se više nisu čak ni pretvarali da su ti sastanci slučajni. Sa njim se osećala neusiljeno. Ništa nije zahtevao od nje, nikada joj nije tražio više nego što je bila spremna da da, nikada je nije dotakao osim što bi prihvatio njenu ruku kada bi se sreli. Kada je bila s njim, osećala je da tuga odlazi iz nje, a sa njom i osećaj letargije koju ju je prožimao. Nešto od toga se sigurno videlo na njenom licu, jer kada bi se sreli na brodogradilištu, osećala je kako je Quinnove oči bodu, posmatraju ih zajedno, jasno ih upozoravajući svojim hladnim, istražujućim pogledom. Više od svega, Noelle je želela da se zaljubi u Brandta. Onda bi, konačno, Quinn izgubio svoje pravo na nju.

To se nije dogodilo. Umesto toga, došla je do bolnog saznanja da njena ljubav prema Quinnu ima više od jedne lake dimenzije. Volela je njegovo telo, ukus, seks sa njim. Ali, sve je to bilo prolazno, a s obzirom na vreme i udaljenost, sigurno bi izbledelo. Bio je to dublji aspekt njene ljubavi prema njemu, jer nije želela tako lako da odustane, od ljubavi prema čoveku kakav bi on mogao da bude samo kada bi se oslobodio gorčine koja ga je okovala, gorčine koja je preokrenula iskreni osmeh u cerek, ponos u aroganciju, a bes u nepoštovanje.

Došao je januar, a sa njim i bal Wheelera and Theae Talbot. Dok je Noelle napuštala prostoriju gde su žene nameštale svoje haljine i doterivale kose, čula je lagani kikot.

Provirivši iz ugla kako bi istražila, videla je malu tamnokosu glavu, naslonjenu o ivicu ograde, koja je okruživala stepenište. To je bilo dobro mesto za skrivanje. Ugao je bio mračan, a tu je bio i sto koji ju je skrivao od pogleda dobro obučenih gostiju, koji su prolazili hodnikom ispod. Okrenula se kada je čula šuštanje haljine iza nje. „Nemoj izgledati toliko krivo,“ šapnu Noelle. „Neću te odati.“ Osmogodišnja Elizabeth Talbot ju je stidljivo posmatrala. „Jednostavno nisam mogla da odem u krevet, dok sve ne vidim.“ „Ne, naravno da nisi mogla,“ svečano se složi Noelle.

201

„Izgeladate kao princeza, gospođo Copeland.“ „Hvala ti.“ Nasmešila se, zabavno primetivši da princeza nije bila najlakša reč za malu devojčicu kojoj su nedostajala dva prednja zuba. „Nikada nisam videla haljinu sa perjem. Izgledaju kao da vam golicaju grudi.“ „Tako je, Elizabeth,“ rekla je Noelle, nasmešivši se, jer ju je snežno perje zaista prijatno golicalo po ramenima i vrhovima grudi. Povukla je malu drvenu stolicu i sela, tiho razgovarajući i gledajući sa detetom hodnik ispod njih. „Eno gospodina Copelanda!“ Elizabeth je uzviknula kada je batler prozvao Quinna.

Uzbuđenje u njenom glasu je otkrilo Noelle da je devojčica bila detinje zaljubljena u njenog muža. Izgleda da ni deca nisu bila imuna na njegovu privlačnost. „Zašto on nije došao sa vama?“ „O-on je morao da radi do kasno, pa sam došla sa gospodinom i gospođom Darcy. „Mislim da je gospodin Copeland najlepši čovek u Cape Crosseu. Mislite li i vi tako?“ „Pa, ja – da. Pretpostavljam da jeste.“ Tiho su sedele i posmatrale šareni obrazac ljudi koji su prolazili ispod njih, dok su njihove misli putovale u sličnim pravcima. Kada je orkestar počeo da svira, Elizabethine male, bose noge su tapkale u ritmu na tepihu. Najzad, nemoćna da se odupre muzici, ustala je i okretala se okolo, dok joj je spavaćica bujala oko njenog malog bledog tela. „Kad porastem, želela bih da se udam za nekoga kao što je gospodin Copeland i da idem na bal i da nosim haljinu sa prelepim belim perjem po njoj i da nosim srebrne papuče na nogama i igram i pijem šampanjac i - “ „Šta je ovo? Mislio sam da su najlepše žene dole.“ Uplašena, Elizabeth se zaustavila na mestu gde je bila, pocrvenevši do korena svetle kose, nezgodno se naklonila Quinnu.

Noelle je brzo počela da spašava Elizabeth. „Zar nije Elizabeth graciozna? Sramota je što deci nije dozvoljeno prisustvo u balskoj dvorani.“ „Možda ćemo morati da je preselimo ovde. Mogu li imati zadovoljstvo ovog plesa?“ Elizabethine oči su odletela ka Noelle. Ohrabrila ju je nasmešivši joj se. Quinn se svečano nakloni i uzme Elizabeth u naručje. Ona je bila tako malo dete, a on tako veliki, da je Noelle trabalo da se zabavlja, ali nije. Umesto toga, osetila je kako joj se suze skupljaju u uglovima očiju zbog ljubaznosti i nežnosti kojom je plesnim koracima vodio malu devojčicu u dugoj beloj spavaćici. Da samo ova njegova strana nije postojala. Kada bi samo mogla da se vrati u one dane kada ga je samo mrzela. Voleti ga je bilo mnogo bolnije.

Kada se Quinn vratio dole, Noelle je shvatila da još uvek nije bila spremna da napusti mirno utočište sa Elizabethom. Još uvek je bila tamo kada su stigli Wolf i Anna. Batler je prihvatio grimizni somotski ogrtač koji se slagao sa Anninom haljinom. Noelle je posmatrala kako baronicine mlake oči skeniraju prisutne, sve dok se nisu zaustavile na Quinnu, koji je stajao na lučnom ulazu dvorane. Okrenula se kako bi pozdravila Talbotove, a zatim je ležerno krenula svojim putem kroz masu, povremeno zastajkujući da se pozdravi sa poznanikom ili divi nečijoj haljini. Samo je Noelle mogla da vidi skovanu odlučnost na putu ka Quinnu.

Wolf, je takođe, pretraživao prisutne. Noelle se nežno pozdravila sa Elizabethom i krenula niz stepenice. On ju je čekao na dnu. „Večeras izgledaš lepše nego ikada, moj prelepi labude.“ Povukao ju je u dvoranu i na uglančan podijum. Videla je Quinna kako ispija sadržaj iz čaše koju je držao, a zatim kako vuče Annu u naručje. „Moj prijatelj Quinn nije srećan što vidi svoju ženu u mom društvu.“ „Briga me!“ „Oh! Nemoj me lagati, slatka moja. Veoma te je briga. Nažalost, i mene je.“ Kada se ples završio, Wolf joj je sipao čašu šampanjca. Jedva da ga je probala kada ju je Julian pozvao da plešu, i od tog trenutka noć se okretala oko nje u bljeskovima svetlosti i

202

boja. Atmosfera u dvorani je postala teška zbog velikog broja tela, ali ona nije smela sebi da dozvoli da prestane da se pomera. Smejala se i igrala sa svakim muškarcem koga je znala, izuzev sa svojim mužem. Wolf ju je pozvao na valcer i držao ju je mnogo bliže nego što je trebalo, ali ona nije marila, jer je Quinn opet plesao sa Annom.

Došla je ponoć, a on joj još uvek nije prišao. Njen bes je rastao zbog njegove nepristojnosti.

Ako ne budu plesali zajedno makar jednom, do jutra će svi u Cape Crosseu znati da nešto nije u redu među njima.

Konačno joj je prišao, i to baš kada se Wolf spremao da je izvede na podijum, po treći put. „Ja ću sada plesati sa svojom ženom, Brandte.“ „Naravno, prijatelju.“ Bio je to najjadniji ples u Noellinom životu. Držao ju je što je dalje od sebe mogao i nije joj rekao ni reč. Kada je bilo gotovo, pobegla je od njega i potrčala uz stepenice i niz hodnik, uletevši u potpuno praznu sobu.

Neko vreme je stajala u mraku, pokušavajući da se smiri. Nekako nije bila iznenađena kada je Wolf ušao u sobu i tiho joj prišao. „Jadna, moja draga. Već ti je dovoljno teško, i bojim se da ću ti samo još više otežati.“ Nežno joj je nagnuo bradu i poljubio je.

Iako njegov poljubac nije upalio vatru u njoj, osećala se dobro u njegovom naručju, pa nije protestovala kada su njegove usne krenule niz njen vrat, niti kada je njegova ruka pronašla njenu dojku. Koliko sam daleko stigla, pomislila je, od devojčice koja bi se razbolela od pomisli na dodir muškarca, do žene koja je stajala ovde, pasivno se prepuštajući nekome do koga mi je stalo, ali ga ne volim, da me miluje.

Osetila ga je u sobi trenutak pre nego što je naglo povukao Wolfa od nje. Došlo je do zvuka pesnice koja se razbijala o kosti, a onda je Wolf mirno ležao. Noelle je ispustila besan krik pomešan sa strahom i pokušala da mu umakne, ali ju je Quinn uhvatio za ruku. „Dosta! Tvoje kurvanje je za večeras završeno!“ Vođen slikom Brandtove ruke na njenoj dojci, povukao ju je iz sobe i vukao niz stepenice ka zadnjem delu kuće. Kočije su bile grupisane, a kočijaši su pričali priče i pušili duvan, zbijeni u vetrovitoj noći. Čim je primetila muškarce Noelle je prestala da se otima, i primorala se da mirno hoda pored Quinna. Njen pokušaj dostojanstva je propao, kada je uvidela da Quinn nije došao do kuće Talbotovih u kočiji, već je jahao Pathkillera.

Obuhvativši je rukom oko struka, popeo se na pastuva, povukavši Noelle sa sobom. Pre nego što su ih kočijaši ugledali, pokrenuo je životinju i odveo svoju ženu kao da ju je kidnapovao u odmetničkom napadu. Jurili su kroz noć, dok joj je hladan vetar olabavio kosu, i presecao je kroz belu svilu njene haljine. Kada su stigli do Televee Quinn je jahao direktno do mračne štale i sjahao, povukavši je sa sobom. „Pusti me!“ uzviknula je, boreći se protiv čelične ruke koja ju je i dalje stezala oko struka. „Još uvek ne!“ Snažnim pritiskom ju je gurnuo u štalu, bacivši je na gomilu slame. Zalupio je vratima i upalio fenjer koji je visio na kuki. Obasjala ju je svetlost, koja je bacala lude senke koje su se izvijale na zidovima, i Noelle se prisetila košmarnog susreta na šumskoj čistini, one noći kada je otkrio ko je ona. Čučnula je na slamu, pokušavajući da prisili svoj um da jasno misli, dok je Quinn smeštao Pathkillera u staje. Ako bi pokušala da pobegne, on bi je uhvatio i samo bi bilo gore. Nekako ga mora urazumiti, doći do onog dela u njemu koji je bio pravedan i milostiv.

Njene hrabre nede se popucale, i njihovo mesto je zauzeo strah, kada je podigla oči i videla ga kako stoji u senci kod staja, preko puta nje. Njegovo besprekorno večernje odelo jedva da je bilo izgužvano od bezumnog jahanja, beli karneri na prednjem delu njegove košulje izgledali su sveže, baš kao i kada je ušao u dvoranu Talbotovih. Samo je divlji bes koji mu je grčio

203

karakteristike lica bio drugačiji. To, i ružni crni bič koji je visio na laganom kalemu u njegovim rukama.

Zamrznula se, preplašene oči su joj se zalepile na monstruozno oružje. U početku je bio miran, kao i ona, a onda je zakoračio prema njoj. „Gospode, Quinne!“ povika, dok joj je strah reči pretvarao u izobličene zvukove. „Jesi li poludeo?“ Kako joj nije odgovorio, očajnički se podigla na noge.

Smrtonosno se kretao prema njoj. Počela je da se povlači, a onda ga je užasnuta, videla da obmotava bič, sve dok nije držao samo sirovu stamenu kožu stisnutu u svojim pesnicama. „Tražim svoja prava kao tvoj muž.“ Iz grla joj se oteo vrisak. „Ako ne želiš da ovome svedoče sluge, prelažem ti da svoje vriske zadržiš za sebe. Ili ću te možda, ja utišati.“ „Ne možeš to da uradiš,“ jecala je, nesposobna da skloni pogled sa monstruoznog biča, koji je krivudao po podu pored njegove noge, dok joj se približavao. „Ništa se nije dogodilo večeras.

Nikada se ništa nije dogodilo. Kunem se. Volim te, Quinne.“ Priznanje se otrglo od nje, kao agonija prevremenog porođaja. „Volim te.“ Uz besan urlik, podigao je ruku i puknuo svoj zglob.

Nikada nije nameravo da je udari. Sasvim slučajno je držao bič u ruci, i u zaokupljenosti svojim očajem, odsutno ga je podigao sa poda staje, gde ga je jedan od štalskih momaka nehajno bacio. Ali, kada je video strah u njenim očima, i shvatio da je zaista verovala da je sposoban da iskoristi to gnusno oružje na njoj, bio je nemoćan da ga odbaci. A sada, u svom besu, čuvši je kako mu se kune u ljubav prema njemu, a znao je da laže da bi se spasila, zamahnuo je.

Okrutan vrh biča, pocepao je njenu svilenu haljinu, razdvojivši je od struka na dole, izloživši joj jednu tanku nogu. Nije dodirnuo njeno telo, ali to njemu nije pravilo razliku. Ispunjen gnušanjem prema samom sebi, bacio je omraženo oružje preko staja.

Uz vrisak koji ju je gušio, Noelle se bacila na njega. „Ubiću te zbog ovoga!“ Kalem je još uvek bio topao od njegove ruke, kada ga je dohvatila. Naglo je povukla ruku i zamahnula kroz vazduh. Bič je uhvatio krajičak njegove vilice, ostavljajući za sobom tanak trag krvi. Pre nego što je uspela opet da zamahne, on ga je uhvatio u pesnicu, i povukao ga iz njene ruke. Izgubivši razum, poletela je ka njemu, krenuvši noktima ka njegovim očima, jedva primetivši kada joj je obuzdao ruke. „Licemeru!“ vikala je. „Ja nikada nisam bila neverna. Ne, kao ti. Koliko je žena bilo otkad smo u braku? Širile su ti svoje noge kako bi mogao da se uvučeš između njih!“ „Dosta!“ urlao je. „Ti čak i govoriš kao kurva!“ Zgrabivši je za ramena, bacio ju je nazad na slamu. „Sada ćeš za mene igrati kurvu.“ Krikom, koji je bio ispunjen, koliko očajem, toliko i besom, povukao joj je suknju i legao na nju. Njegovi prsti su ostavljali ogrebotine preko mekane kože njenog stomaka, dok je kidao njeno delikantno rublje. Grubo ju je silovao.

Kada je završio, okrenula se na stranu na slami, ne mareći čak ni da spusti suknju kako bi se pokrila. On je bio taj, koji ju je umotao u kaput i sproveo je do njene spavaće sobe. On je bio taj koji joj je nežno oprao unutrašnjost bedara. Dok ju je prao, u svom umu je ugravirao sliku, za koju je znao da će je nositi do groba.

Kada je video da je konačno zaspala, seo je za njen mali sto. Neko vreme, jedini zvuk u sobi je bilo grebanje olovke koja se kretala preko papira. Kada je završio, pročitao je šta je napisao.

204

Draga moja Noelle, Rekao sam da smo otrovali jedno drugo, i večeras sam dokazao ružnu istinitost tih reči. To što se dogodilo me je ubedilo da mi više ne možemo biti zajedno. Organizovaću tvoj put natrag u Englesku, kao što si želela.

Ne tražim da mi oprostiš, jer znam da nećeš biti u stanju to da učiniš. Jedini način da se iskupim je da ti dam slobodu koju si oduvek želela, pa ću kontaktirati svog advokata u vezi razvoda. Sada kada smo u Americi, to ne bi trebalo da bude teško. Uskoro ćeš biti slobodna da se udaš za Brandta, ako to želiš. On je dobar čovek, i brinuće se o tebi bolje nego što sam se ja ikada brinuo.

Danas sam dobio poruku od Wasidiana, i moram da odem u Washington. Neću te više videti.

Quinn Presavio je pismo i naslonio ga na kamin. A onda joj je za oproštaj, poljubio zatvorene kapke i napustio sobu.

205

Peti deo – Noelle Trideset sedmo poglavlje „Noelle, oprosti što sam došao ovako rano. Morao sam da te vidim.“ Osetila je ubod krivice dok je ulazila u salon. Poslednji put kada je videla Wolfa, ležao je na podu, bez svesti. A sve, do poslednjeg minuta, kada joj je Grace rekla da je čeka dole, na njega nije pomislila ni na trenutak.

Zakoračio je prema njoj, i onda je videla oteklu ljubičastu modricu. „Oh, Wolfe, tvoja vilica!“ „Nije to ništa. Ti si ona zbog koje sam zabrinut. Jesi li dobro?“ Ispustila je dah. „Ne, bo – bojim se da nisam.“ Ruka joj se tresla dok je držala Quinnovo pismo. „Pročitaj ovo.“ Wolf ga je uzeo od nje i otišao do prozora. Pročitao ga je, a ona se vratio na početak i ponovo ga pročitao pažljivije. Kada je završio, pogledao je Noelle kako stoji kao mermerna statua pored kamina, video je koliko je bila bleda, koliko je bila krhka u svojoj bedi.“ Prišavši joj, vratio joj je pismo. „Da li ti je pomisao da ga više nikada nećeš videti tako strašna?“ „Oh, Wolfe, ne mogu to više da krijem. Volim ga.“ „Da li on to zna?“ „Rekla sam mu sinoć, ali mi nije verovao.“ „Da li želiš da se razvedeš?“ „Ne znam više šta želim. Sinoć sam htela da ga ubijem. Onda sam htela da umrem. Jutros, ja...“ Reči su joj se vukle. Na pismu je napravila nekoliko malih uskih nabora, a onda ga stavila duboko u džep. „Silovao me je, Wolfe. Ali, u meni nema ni malo besa. Samo tuga i gorčina. Nekako ne mogu da se otarasim misli, da je sebe kažnjavao, a ne mene.“ „Uradi kako ti je rekao, Noelle. Razvedi se i udaj se za mene. Daću ti život kakav zaslužuješ.“ „Kako bih to mogla da ti uradim!“ povika. Ti nisi čovek koji bi mogao da se zadovolji drugim mestom, i jednog dana ćeš postati ogorčen.“ Brandt je znao kakav će biti njen odgovor. Ipak, pokušao je još jednom, poslednji pokušaj pre nego što odustane od sna da će je imati. Podigavši joj bradu svojom rukom, nežno ju je poljubio. „Spreman sam da preduzmem taj rizik, draga.“ „Ali, ja nisam,“ tiho je rekla. „Previše mi je stalo do tebe da bih te tako povredila.“ Wolf je spustio prst niz njen obraz, a onda je rezignirano otišao do jednog limun-žutog divana. „Znaš, on te voli.“ „Grešiš!“ uzviknula je. „Prezire me.“ „Ne, draga moja. Ovog trenutka, prezire samo samog sebe. Za njega, ljubav je slabost, koja osvaja. Quinn može da podnese slabost u drugima, ali nikad u sebi. Moja sestra to razume. Na mnogo načina, ona ga razume mnogo bolje od tebe.“ „I ona će biti tu da ga uteši kada se vrati,“ prasnu Noelle. „Ne, neće. Hajde, sedi pored mene, draga. Učiniću nešto plemenito, i to će mi biti lakše ako si mi blizu.“ Upitno ga je pogledala, a onda je uradila kako je tražio. „Nisam bio potpuno iskren prema tebi, delimično iz lojalnosti prema svojoj sestri, a delimično zbog sopstvene sebičnosti, jer sam te želeo za sebe. A sada, mislim da bi jedino bilo pošteno da ti kažem da Quinn nije pozvao Annu i da nisu spavali zajedno od kada je stigla.“ „Ne verujem ti. Sama Anna mi je rekla - “ „Lagala te je.“ Wolf je uzeo Noelle za ruku i čvrsto je stisnuo. „Povešću Annu sa sobom.

Sutra odlazimo za Savannah, a sledeće nedelje za Francusku. Obećevam ti, više nikada nećeš morati da brineš zbog moje sestre.“

206

Noelle ga je s nevericom gledala, pokušavajući da svari ono što joj je rekao. “Zašto to radiš?

Ona će te zamrzeti.“ „Čak i moja sestra jednog dana mora da prihvati neizbežno, i ja joj neću dozvoliti da se i dalje uništava. Kada se odljuti, shvatiće da sam u pravu. Anna je realista, znaš, i ona već zna da te Quinn voli.“ Ustao je i pogledao u nju. „Sada moram da krenem.“ Ne verovavši sebi ako bi progovorila, Noelle je ispružila ruku, i on je pomilova svojim usnama. „Auf Wiedersehen44. Zbogom, moj prelepi labude.“ Kasnije te večeri, Dainty je neodobravajuće coktala jezikom, dok je postavljala korpu sa jajima na kuhinjskom stolu, spremna za doručak sutra ujutru. „To mi se nimalo ne sviđa, gospoja Copeland. Muškarac treba da bude sa svojom ženom, a ne da juri za svim Božjim stvorenjima.“ „Nije na tebi da ti se sviđa ili ne, Dainty Jones, i sigurna sam da si dovoljno prisluškivala u ovom domaćinstvu da razumeš zašto je gospodin Copeland potreban u Washingtonu. A sada, idem u krevet!“ Noelle je izašla iz kuhinje, zalupivši vrata za sobom.

Dainty je tužno odmahnula glavom, dok je poslednju put prebrisala sto kuhinjskom krpom. Ta mlada žena treba nežnos’, pomislila je. A to nijedan kuvar na svetu ne može da joj pruži. Ne, gospon. Njoj treba njen muž!

Kada je Noelle ušla u svoju sobu, izvukla je mali kofer iz ormana, i odlučno ga stavila na krevet. Otićiće u Savannah odmah – večeras. Kasnije će poslati po ostatak svojih stvari. Što duže bude odlagala odlazak iz Televee, teže će joj biti. Wolf greši. Quinn je ne voli. Silovao ju je, zar ne? Čovek ne siluje ženu koju voli.

Brzo je spakovala mali kofer, ne dajući sebi dovoljno vremena da razmisli. Kada je završila, pričvrstila je kaišiće, i pošla prema vratima da pozove Nathana. Ali, dok je prolazila kamina, nešto joj je privuklo pogled.

Tamo, na kaminu pored mesta gde je pronašla Quinnovo pismo, ležao je disk od kovanog srebra, koji je uvek nosio oko vrata, disk koji je nekada pripadao Amandi. Polako ga je uzela i stavila na svoj dlan. Metal je bio hladan. Suze, kojima ceo dan nije dopuštala da se oslobode, sada su počele slobodno da padaju. Znala je koliko ova ogrlica znači Quinnu, a opet, on ju joj je ostavio. Da li je moguće da je zaista voli? Ili je to samo bio njegov način da joj kaže koliko mu je žao?

Kasnije, nakon što se kuća utišala i sluge zaspale, Noelle je još uvek bila budna. Sedela je u svojoj sobi, potpuno obučena, sa ogrlicom koja joj je ležala u krilu. Konačno ju je uzela i stavila oko vrata. Kada ga je ušuškala u haljinu, srebrni disk joj je skliznuo među dojke, gde se metal priljubio, toplo i udobno.

Polako je prišla krevetu i odvezala kaišiće na koferu. U poslednje tri godine, sve dobro i sve loše ju je vezivalo za jednog čoveka. Ako bi sada otišla, nikada ne bi bila u miru sama sa sobom, jer nikada ne bi saznala istinu. Kada se bude vratila u Englesku, to mora biti sa sigurnošću da je Quinn ne voli.

Kada je konačno završila sa raspakivanjem, čula je lupanje na prednjim vratima. Nelagodno je bacila pogled na sat. Dobro je prošla ponoć. Ko bi mogao biti u ovo doba? Dok je silazila niz steopenice, srela je Nathana kako dolazi iz zadnjeg dela kuće, na brzinu gurajući ruke u rukave starog ogrtača. Stigao je do vrata pre nje i otvorio ih.

Noelle nikada nije videla malog, žilavog čoveka koji je stajao sa suprotne strane, i nervozno pomerao težinu, sa jedne noge na drugu. „Moram odmah da vidim gospodina Copelanda!“ uzviknu čovek.

Noelle je brzo gurnula Nathana u stranu. „Ja sam gospođa Copeland. Reći mi šta nije u redu?“ Čovekove oči su bile uprte u hodnik iza nje. „Dovedite gospodina Copelanda, gospojo. Čeka ga konj. Došlo je do požara na brodogradilištu.“ 44

Nem. doviđenja

207

„Dragi bože, ne!“ prošapta Noelle, a onda nastavi oštro. „Nathane, pozovi što više ljudi možeš. Ja ću krenuti napred. Ne pomučivši se da donese svoj ogrtač, prošla je pored stranca i potrčala preko trema, prema konjima koji su čekali po dno stepeništa. „Čekajte!“ čovek povika. „Došao sam po gospodina Copelanda!“ „Moj muž nije kod kuće,“ izjavila je dok je hvatala svoje suknje i pela se na najbližeg konja. „Požuri! Nemamo vremena za raspravu.“ Nije sačekala da vidi da li je prati.

Kada je stigla do kraja borove šume u blizini glavnog puta, njen um je ubrzano radio. Koliko je prošlo od kada je požar počeo i koliko se raširio? Tu je bio novi rezač koji su bilo spremni da – Bez upozorenja, dva konja su izašla iz noćne senke, sa obe njene strane. Povukla je uzde jer su joj zablokirali put. „Šta mislite da - “ „Kučkin sine!“ uzviknu poznati glas. „Gde je Copeland?“ Pre nego što je mogla da vidi njegovo lice, Noelle je znala da je to Luke Baker.

Drugi konj je došao iza nje. „Nije bio tamo, Luke. Krenula je pre nego što sam stig’o da je zaustavim.“ Bio je to stranac koji je došao po Quinna.

Strah je obuzeo Noelle, dok je posmatrala trojicu muškaraca koji su je opkolili. Nije došlo do požara na brodogradilištu. Bila je to zamka. Luka Baker je nakako pobegao iz zatvora i došao po Quinna.

Spremivši se, ukopala je štikle u bokove konja. Ali, bilo je prekanso. Baker je predvideo njen pokret. Zamahnuo je svojom podlakticom i bolno je uhvatio oko struka. Povukao ju je na svog konja, baš kada joj se njen izmigoljio. „Sad, to ti nije bilo pametno, mlada damo,“ podrugljivo je rekao. „Nisi valjda pomislila da ću te tako lako pustiti da odeš, zar ne? Hvataj tog konja, Greeley. Pred nama je dugo jahanje. Izgleda da ne možemo doći do Copelanda, ali imam osećaj, da će nam ona dobro poslužit’.“ „Ne!“ Noelle je grebala mišiće njegove podlaktice. „Ne! Pusti me!“ „Umukni.“ Snažno ju je stegao oko rebara. „Ideš s nama, mlada damo. Kada tvoj muž sazna da te imam, to će biti bolje, nego da sam ga samo ubio kao što sam planirao. On me dobro poznaje, i shvatiće šta ću ti uraditi.“ Noelle se izbezumljeno borila, ali ju je Baker snažno udario po glavi. „Borba ti neć’ donet’ ništa dobro,“ rugao joj se. „Sada pripadaš meni i mojim momcima. I mi ćemo te dobro paziti.“ Putovali su ostatak te noći i naredna dva dana, držeći sa van puteva, tako da ne budu primećeni, spavajući u prekidima. Muškarci su kao glodari, pomislila je, plašili su se otvorenog prostora i dnevnog svetla. Osim nekoliko vulgarnih reči, dok je išla u žbunje da olakša potrebe svog tela, nisu je dirali, ali je znala da ju je štitila samo brzina kojom su putovali.

Drugi dan jahanja joj je bio teži nego prvi, jer su se približavali planinskoj oblasti severne Georgie. Bolela ju je unutrašnjost butina koje su otekle, a zglobovi su joj se gržili od konopca kojim je bila vezana za jabuku sedla. Kosa joj se potpuno olabavila i zamršeno joj je visila na leđima, dok joj je zelena kašmirska haljina bila pocepana na ramenu. Bilo joj je mnogo hladnije nego što je ikada pomislila, a nije čak imala ni šal koji bi je štitio od januarske hladnoće.

Saznala je da su krenuli na zapad prema St. Louisu, a njen duh je pao još niže. Progonila ju je slika njenog noža, kako uzaludno leži u fioci njene spavaće sobe na Televei. Pokušavala je sebi da skrene pažnju proučavajući trojicu muškaraca i razmišljala je o bekstvu. Od njih trojice, onaj koji se zvao Otis izgledao je najmanje zlokobno. Bio je visok i krupan, ali i tup.

Greeley, čovek koji je došao po Quinna, bio je jedva viši od nje, ali je u njemu bila skrivena inteligencija, koja ju je naterala da posumnja, da je skoro podjednako opasan kao i Luke Baker. Što se Bakera tiče, on ju je plašio. Izgledao je nekako neljudski. Saznala je da je pobegao iz zatvora pre nedelju dana, pri tome ubivši stražara. Pokušavala je da ne razmišlja o tome, šta će se desiti kada uspore tempo.

208

Još uvek nije u potpunosti pao mrak, kada su drugog dana izašli na čistinu okruženu borovima i Baker je objavio da će za tu noć napraviti kamp. „Do sada smo izgubili svakoga ko je možda pokušao da nas prati. Mislim da možemo da usporimo na neko vreme, a vi momci?“ Noellin stomak se uznemirio kada su Greeley i Otis povikali u znak slaganja.

Barker ju je povukao sa konja i bacio je kraj ivice kampa, ali se prvo pobrinuo da joj zglobovi i gležnjevi budu čvrsto vezani. Nešto kasnije, zapalili su vatru i počeli da piju.

Nije znala koliko je dugo ležala, obraza naslonjenog na smrznuto tlo, dok joj je telo vrištalo od agonije zbog uskog konopca. Pili su jednu flašu za drugom, pijani se hvalisali o novcu po koji će otići na proleće, pljačkajući krznare na putu ka St. Louisu da prodaju krzno.

Pokućavala je da ublaži pritisak na zglobovima i gležnjevima, prebacujući svoju težinu. „Šta je bilo, lepa damo? Ti konopci te seku, a?“ Baker je uzeo gutljaj iz boce koju mu je Greeley pružio, a onda obrisao usta rukom. „Ništa ne brini. Nećeš još dugo biti vezana. Onda ćeš moći da protegneš sve što želiš.“ Noelle je pokušala da se isključi na njihov prostački smeh. „Š’a čekamo, šefe?“ zatetura se Otis. „’Ajde da je skinemo, i vidimo šta imamo!“ Baker ga zlobno šutne u nogu. „Sedi dole. Ti ne’š ništa raditi, dok ti ja ne kažem. Ona je moja! Bolje da ti to od početka bude jasno. Doći ćeš na red, ali ne dok ja to ne kažem.“ „Malo si bio grub s Otisom, a šefe?“ Greeley je pogledao ka Noelle, a ona zadrhta videvši pretnju u njegovim očima. „Ne mo’š ga krivit’ jer želi parče toga. Silno sam nestrpljiv.

Protekla dva dana nas je gledala kao da smo ništa. Ponašala se prema meni i Otisu k’o da smo prljavi. K’o da je suviše previše dobra za tebe, Luke.“ Strah joj se spustio niz kučmu kada je videla da su Greeleyjeve reči pronašle svoju metu.

Baker je pokrenuo svoje ogromno telo pored logorske vatre i krenuo ka njoj. Snažno joj je stisnuo za ruku, kada ju je povukao na noge i odveo do vatre. „Greeley je u pravu, lepa damo. Mislim da je vreme da nam se odužiš što si bila tako neprijateljski raspoložena.“ Noelle se borila protiv njega, proklinjajući konopce koji su joj sputali gležnjeve i držali joj ruke iza leđa. „Gadiš mi se,“ prosiktala je. „Gori si od životinje. Svi vi!“ „Izgleda da ću morati da te podučim nekim manirima,“ zareža.

Greeley se isceri. „Kladim se da ćeš je naučiti nekim, zar ne, šefe.“ Bakerove debele usne su se izvile preko zuba. Povukao ju je ka sebi i obmotavši je rukom počeo je da joj otvara prsluk kašmirske haljine sadističkom sporošću. Osećala je njegove prste kako otkopčavaju svako dugme, sve dok joj haljina nije spala do struka, i dok joj samo košulja nije skrivala telo. Zatim, dok su ga ljudi ohrabrivali, skliznuo je ruku unutra i počeo da je miluje. „Ne!“ trgla je glavu i zarila mu zube duboko u ruku.

Kriknuvši od bola, zgrabio ju je za kosu i udario ju je po glavi. Besno ju je ošamario po licu, ostavljajući trag krvi tamo gde su joj zubi ugrizli donju usnu. Pre nego što je stigla da se oporavi, povukao ju je za ramena i otvorio joj košulju. Srebrni disk koji joj je visio oko vrata svetlucao je na svetlosti vatre, kada su joj razotkrili grudi, potpuno ih izloživši njhovim gladnim očima. „Pogledaj ih samo,“ zabulji se Otis. „Najlepši prizor koji sam video u skorije vreme.“ Greeley je polako prošao pored vatre, očima izazivajući Bakera dok joj je prilazio. Ali, Baker ju je čvrsto držao i nije rekao ništa.

Kada je Greeley stao ispred nje, posegnuo je rukama. Svi instinkti koji su joj pomagali da preživi na Londonskim ulicama su oživeli. Čula je vetar koji je šuštao među borovima, primetila je tamne malje na zadnjem delu njegove ruke. Tada je uzeo njenu bradavicu između palca i kažiprsta, i brutalno je uvrtao. Jeknula je od bola.

Baker zabrunda uz njeno uvo. „Sviđa ti se, zar ne, kučko! Voliš sve što ti Greeley radi. Žene uvek vole malo bola. Čini ih željnim, zar ne, Greeley?“

209

„Zašto ne bismo proverili.“ „’Ajmo. Iseci joj užad.“ Greeley joj je oslobodio zglobove. Kada su konopci pali, mirno je stajala dok je pokušavala da pokrene prste. Greeley se sagnuo ispred nje i smestio nož između njenih gležnjeva. Vukao ga je napred – nazad, sve dok nije podelio uže. U tom trenutku, Noelle se pokrenula.

Iznenadivši ih, bacila se prema konjima. Čak iako je ubiju, makar će pokušati. „Uhvatite je!“ Baker je bio prvi na njoj, a onda i Greeley. Očajnički se borila, ali su je ubrzo savladali i odvukli nazad do vatre. „Drži je za ramena,“ zareža Baker. „Otise, drži joj noge! Naučiću kučku lekciju koju nikada neće zaboraviti.“ Osetila je hladan vazduh na butinama, kada joj je podigao suknju i razdvojio joj rublje. Bili su svuda na njoj. Greeley joj je jednom rukom držao njene iznad glave, a drugom joj pipao grudi; Otis joj, je, požudno oblizujući usne, širio noge.

Baker je otkopčao pantalone. Užasnuta, gledala ga je dok se spušta prema njoj, osećala je kako gura svoj ružni, natekli ud između njenih butina, kako ide napred...

Začuo se pucanj, a Otis je pao preko jedne njene noge. Iznenada, Greeley joj je pustio ruke, u isto vreme kada se Baker povukao i navukao pantalone, a onda je rukama pretraživao teren za pištoljem. „Ustani, kučkin sine! Želim da ti vidim lice kada te ubijem.“ Quinn je izašao iz drveća, a sumoran izgled njegove vilice je bio smrtonosan kao i puška koju je uperio prema muškarcima.

Noelle je odgurnula Otisovo mrtvo telo sa svoje noge i stala na noge. Baš tada, Greeley ju je šutnuo u leđa i ona se opet izvalila na pod. Na jedan trenutak, Quinn je bio rastrojen. To je bilo sve što je Bakeru bilo potrebno. Spustio se ka Quinnovim nogama, i njih dvojica su se srušili na zemlju. Quinnu je ispala puška iz ruku.

Uglom oka, Noelle je videla kako je Greeley poskočio prema Bakerovom pištolju. Bacila se na njegova leđa. On zagunđa na njen iznenadni napad i pokuša da je zbaci, ali se ona čvrsto držala za njega, boreći se kao nikada pre, grizla ga je i šutirala, dosegnuvši prstima ka njegovim očima. Konačno ju je zbacio i okrenuo se ruke stisnute u pesnicu. Pomerila se, ali prekasno; udarac joj je zahvatio rame. Zateturala se, ali se ispravila baš kada je opet zamahnuo. Besno je podigla koleno i razbila ga o njegove prepone. Uhvativši je za nogu dok je padao i nju je poslao na zemlju.

Videla je pištolj – hladni metal odmah iza njenog domašaja, protegla se i uzela ga u ruku.

Kada ju je Greeley napao, ona ga je podigla i pucala direktno u njega. Lice mu je eksplodiralo.

Vrisnula je, kada su delovi njegovih kostiju, sirovog, crvenog tkiva, padali po njenim golim grudima i rukama. A onda je njegovo besmrtno telo palo na zemlju pored nje. Skočila je na noge i s užasom posmatrala krv kako se širi po njenoj goloj koži. Mogla je da oseti kako klizi niz njen vrat, obraz, padajući na zemlju.

Zapanjena, podigla je glavu, jedva u stanju da shvati da je Quinn bio u podjednako očajničkoj borbi kao i ona, ali su njegove ruke bile prazne, dok je njegov protivnik držao nož. Na rukavima njegove jakne od jelenske kože je bilo krvavih mrlja, kao i na njegeovim grudima gde je smrtonosno sečivo već našlo svoju metu.

Gledala je muškarce dok su polako kružili. Baker je bio visok koliko i Quinn, ali znatno teži.

Počeo je da ga izaziva nazivajući ga mekušcem i pozivajući ga da ga napadne. Ali, Quinn je čekao, kretao se napred – nazad, nikada ne skretajući pogled sa protivnika.

Odjednom, Baker se pokrenuo. Quinn ga je, brzinom pantera zaobišao, istovremeno pošavši rukom ka Bakerovoj ruci. Nož je pao na zemlju. Nedavši čoveku priliku da se oporavi, podigao je pesnicu i udario Bakera u grudi. Čovek se zateturao, ali nije pao. Umesto toga, sa

210

iznenađujućom agilnošću za jednog tako teškog čoveka, podigao je nogu i zabio je u Quinnov stomak. Quinn se presavio.

Baker je iskoristio taj trenutak kako bi rukama obuhvatio Quinnov vrat. Upravo u tom trenutku, Quinn se ispravio i pesnicom udario Bakera u vilicu. Čovek se ošamutio. Quinn ga je uhvatio i počeo da ga pesnicama kažnjava jednim udarcem za drugim. Čulo se krckanje, i Bakerova jagodična kost se raspala pod Quinnovim ubilačkim pesnicama. Nesposobna da se pokrene, Noelle je posmatrala kako hladno i smrtonosno Quinn tuče čoveka koji je pokušao da je siluje, sve dok nije pao u nesvest.

Quinnovo disanje je bila snažno i neujednačeno, kada ju je konačno pogledao. Nepomično je stajala dok joj je kosa divlje lepršala. Ono što joj je ostalo od haljine joj je nisko visilo na kukovima, i otkrivalo joj struk i vrh stomaka. Ostali delovi nje su bili goli i puni krvavih mrlja.

Drhteći, Quinn se sagao kako bi podigao njenu pocepanu košulju. Onda joj je prišao i bez reči počeo njome da je tapka po licu i telu, čistivši je od krvavih mrlja. Kada je završio, odveo ju je u šumu, do mesta gde je Pathkiller nemorno gazio zemlju. Iz bisaga je izvadio jednu od svojih košulja i jaknu od jelenjske kože sličnu onoj koju je sam nosio, i predao joj ih.

Sastavila je ono što joj je ostalo od haljine, a onda preko svega navukla jaknu. Kada je pogledala gore, Quinn je već nestao.

Trenutak kasnije je čula pucanj.

Zatvorivši oči, počela je da se trese, jer je još jednom videla Greeleyjevo lice kako pred njom eksplodira. Kasnije, kada je Quinn izašao iz drveća, osećala se kao da ga ne poznaje – opasnog, bradatog stranca, sa očima koje su svetlele u noći; puška mu je visila u jednoj ruci, dok je u drugoj držao uzde konja. „Da li si morao da ga ubiješ?“ bezvoljno ga je upitala.

Vezao je konje za granu i prišao svojim bisagama. „Šta si očekivala da uradim?“ „Mogli smo da ga odvedemo nazad. Da mu sude.“ Izvadivši cigaru, rukama ju je obmotao dok je palio njen vrh, pre nego što ju je pogledao. „Pa da ponovo pobegne iz zatvora pre nego što ga obese? Da li je to ono što želiš?“ Tiho je zurila u drveće, a onda je odmahnula glavom. „Penji se,“ rekao joj je. „Postoji čistina par kilometara dalje, gde možemo napraviti kamp za ostatak noći.“ Kasnije, dok je za nju pravio sklonište od borovih grana, pitala ga je kako ju je pronašao.

Samo joj je grubo odgovorio da se vratio na Televeu i saznao da je kidnapovana i da ju je od tada pratio.

Zimsko sunce je bilo visko na nebu kada se sledećeg jutra probudila. Uprkos svemu što se desilo, dobro je spavala. Čak je ni Greeleyjevo lice nije progonilo u dubokom snu. Podigla se na lakat i videla Quinna kako čuči pored vatre sa malom šoljom u ruci. Obrijao se otkad se probudio, a kosa mu je još bila vlažna od pranja. Davila se u tankim linijama njegove vilice, hrabrim bakljama njegovih nozdrva, očima dubokim i nedokučivim. Bio je žestok i sjajan.

Osećaj sreće i nešto poput mira širio se kroz nju videvši ga tako blizu.

Pogledao ju je, a onda joj se nasmešio. „Bojim se da sam ostao bez čaja i pogače. Ovog jutra si zaglavila sa kafom.“ U odgovoru je zakrivila usta. „Kafa je u redu.“ Doneo joj je vrelu šolju, a njegov osmeh je nestao kada su mu prsti okrznuli njene. Brzo se povukao i vratio na svoje mesto kraj vatre. Njena kratka jutarnja sreća je nestala. „Trebalo je da me probudiš,“ kruto je rekla. „Sada je već sigurno deset sati.“ „Bio ti je potreban san.“ Nagnuo je glavu prema drveću iza njega. „Tamo je potok gde se možeš oprati. Dainty ti je spakovala čistu odeću u mojim bisagama.“

211

Spustila je svoju šolju s kafom, i ne pogledavši ga, pokupila je svoju odeću u krenula prema potoku. Dok se prala, jedva da je osećala ubode hladne vode. Brzo je obukla žuto smeđe jahačko odelo koje joj je Dainty spakovala, a onda se sporije vratila u kamp.

Quinn je osedlao Pathkillera. Iako joj je bio okrenut leđima, čuo ju je dok je prilazila. „Danas ćemo ići polako,“ rekao je. „Postoji jedna krčma na pet sati jahanja odavde gde možemo provesti noć.“ Pitanje više nije moglo da ostrane ne izgovoreno. „Zašto si se vratio na Televeu, Quinne?“ Na trenutak je izgledalo da su mu ruke pale na debele kaiševe, a zatim je brzo završio njihovo zatezanje. „Zaustavljaćemo se svakog sata da bi se ti odmorila. Poznajem vlasnika krčme. To je čisto mesto i hrana je dobra.“ Dodirnula je srebrni disk oko svog vrata. „Reci mi zašto, Quinne. Moram da znam zašto si se vratio.“ Prošao je pored nje, prema drugom sedlu koje je ležalo na zemlji. „Pričaćemo o tome kasnije, Noelle. Kada se vratimo na Televeu.“ Da ju je udario, njegova osećanja ne bi mogla biti jasnija. Suze koje je zadržavala u grlu, pretile su da je uguše. S tihim jecajem, okrenula se i pobegla u šumu, bezumno je trčala, umrtvljena bolom i velikim osećajem gubitka. Nije čula korake koji su trčali za njom, jedva da je bila svesna njegovih ruku na svojim ramenima, dok ju je gurao prema sebi, grubosti njegove jakne na svom obrazu. „Visočanstvo, nemoj da plačeš. Molim te, nemoj da plačeš,“ promuklo je prošaptao. „Nemoj mi dopustiti da te povredim više nego što već jesam.“ Stisnula je pesnice i pritisla ih uz njegove grudi. „Zašto me nisi udaljio od sebe mnogo ranije, nego što si me tako mučio?“ jecala je. „Da li je to tvoja osveta? Naterao si me da se zaljubim u tebe, a onda si me odbacio? Da li te je mržnja prema meni dotle dovela?“ „Mržnja?“ Odgurnuo ju je od sebe i protresao joj ramena. „Bože moj, ti si najbolja stvar koja mi se ikada dogodila. Volim te više od svog života!“ „Zašto si me onda ostavio?“ plakala je, jedva shvativši izjavu koju je toliko dugo čekala da čuje. „Zaboga, šta sam trebao da ti kažem?“ Brutalno je izvio usne, a njegove sledeće reči su bile pune poruge. „Draga moja ženo, čak iako sam u štali na tebi upotrebio bič i silovao te, moraš da razumeš da te zaista volim!“ „Da!“ vrisnula je. „Da! Tačno to si trebao da kažeš!“ Sklonio je ruke sa njenih ramena, i uz divlju kletvu, udaljio se od nje. „Zar ne razumeš? Čak iako mi ti oprostiš, ja sebi nikada ne bih oprostio.“ Suze su joj sada slobodno padale. „Zašto si se onda vratio na Televeu?“ Dugo nije ništa rekao. Kada je konačno progovorio, glas mu je bio tih i ponovo pod kontrolom. „Vratio sam se jer sam morao da te vidim poslednji put i da se uverim da si dobro.“ Zurio je negde u daljinu. „Udaj se za Wolfa Brandta, Noelle. Kada ti kaže da te voli, možeš da mu veruješ.“ Noelle je stajala, ne pomerivši se. Postojala je užasna pokornost u Quinnu, težak teret na njegovim ramenima koji nikada pre nije videla. Iznenada je shvatila, da nije on taj koji se osvetio, već ona. Konačno je ostvarila ono što se tako davno zaklela. Konačno ga je pobedila.

Koliko se puta molila da ga vidi poniženog. Sada se to dogodilo i sve na šta je mogla da misli jeste koliko je to bilo ružno i koliko ga mnogo voli. Nije bilo ničeg više – ni zadovoljstva, ni osećaja slobode, ničeg sem neodoljivog nagona da izbriše tu užasnu pokornost. „Neću više da slušam tvoje smešno samosažaljenje!“ uzviknula je obrisavši rukom obraze mokre od suza. „Učinio si mi nešto strašno. Oboje smo činili užasne stvari. Ali, to je sada prošlost. Imamo ostatak naših života. I ako misliš da ću se udati za Wolfa, u zabludi si. Ja nisam komad nameštaja koje se prenosi sa jednog čoveka na drugog. Ti si moj muž, Quinne Copelande. Moj!“

212

Polako se okrenuo. Zakoračila je prema njenu, i instinktivno, on je posegnuo ka njoj. A zatim mu ruka padne sa strane. „Nije tako jednostavno.“ „Da, jeste.“ Prešla je ostatak udaljenosti među njima i rukom je posegnula prema njegovom obrazu. „Postoji samo jedna stvar koja je važna, Quinne. Ti me voliš.“ Okrenuo je glavu i pritisnuo usne na dlan ruke koja ga je milovala. „Znaš da je tako. Ali - “ „Šššš,“ šapnula je, dok su joj oči blistale od ljubavi prema tom, sjajnom, tvrdoglavom čoveku. „Dovoljno je, dragi.“ Dah joj se zarobio u grlu videvši da se užasna turobnost pojavila na njegovom licu. „A šta ako te opet izneverim?“ upita je. „Verovatno hoćeš.“ Nasmejala se. „I ja ću izneveriti tebe. Oboje smo nesavršena, previše ponosna bića. Moraćemo da naučimo da verujemo jedno drugom. To neće biti lako.“ Glas mu je bio zagušen emocijama, kada je promrmljao. „Ti si tvrdoglava žena.“ A onda je bila u njegovim rukama, uhvaćena u zagrljaju punom ljubavi, tako da je za njih sve ostalo prestalo da postoji. Bili su sami na svetu, dvoje ljubavnika, konačno zajedno.

Zajedno su otišli do skloništa od borovih grana gde su odbacili svoju odeću i zajedno ležali ispod tople ćabadi. Polako su počeli da pokreću ruke, a onda i usne, istražujući svoje glatke krivine i vlažne šupljine, tvrdoću i mekoću.

Hladno januarsko jutro je postojalo samo za njih dok su jedno drugom davali sve – svoja tela, misli, svaki dah. Penjali su se... strasti su rasle... zajedno su rasli dok nisu postali jedno.

213

Trideset osmo poglavlje Tog oktobra se rodilo njihovo dete. Nisu znali da li je začeto tokom silovanja ili za vreme zlatnih trenutaka tokom njihovog sporog putovanja ka Televei, ali su oboje smatrali da im je ta nasilna noć u štali sve promenila i da im je donela njihovo dete. Na Noellino insistiranje nazvali su ga Christopher Simon, kombinujući Quinnovo srednje ime sa imenom njegovog oca. Christopher je imao Quinnovu crnu kosu i jake jagodice i majčine oči boje topaza. Bio je živahno, iskričavo dete i njegovi roditelji su ga slavili.

Quinn je otputovao u Washington sa Wasidianom da zastupa slučaj Cherokeeja, ali bezuspešno. Uklanjanje Indijanaca na zapad nastavljeno je kako je i planirano, a za manje od godinu dana ih je umrlo četiri hiljade, skoro četvrtina plemena. Bolest, glad, i teška tuga su ih ubijali. Među Cherokeejima, strašno putovanje od zemlje njihovih predaka do njihovog novog doma u Oklahomi, postalo je poznato kao nunna-da-ultsun-yi, staza na kojoj su plakali.

Quinn je tugovao za svojim narodom, a njegova supruga ga je tešila. Njihova ljubav jedno prema drugom je bila lekovita. Uskoro su nestali usamljenost i osećaj izolacije, koji su toliko dugo predstavljali deo njihovih života. Jedino je Simonov slučaj stajao među njima – Noelle je pritiskala Quinna da se pomiri sa ocem, a on je to uporno odbijao.

Leto nakon Christopherovog rođenja, Quinnov Američki kliper je konačno predstavljen.

Postavljena je kobilica, urađen okvir, i čak iako njegova rebra još uvek nisu bila završena, Quinnov novi, smeli oblik je već bio evidentan.

Tog leta, često su išli do ribnjaka u šumi iza Televee, ponekad sami, a ponekad sa devetomesečnim Christopherom, i prskali se s njim u čistoj, hladnoj vodi. „Hajde, Visočanstvo. Ulazi ili ću te ja gurnuti.“ Kada su bili sami, ušla bi gola u vodu i doplivala do njega. Ali, kada bi Christopher bio sa njima, zadovoljila bi se skidanjem cipela i čarapa, dizanjem suknje i gacanjem po vodi. Kada bi joj prsti potonuli u blato na obali ribnjaka, neminovno bi pomislila na one davne dane, kada je bila uličar, i kopala nogama po obali Thamese, tražeći komade uglja. Koliko je daleko stigla.

Kada je Christopher bio sa njima, volela je da sedi na obali i da posmatra kako se on i Quinn goli igraju u vodi. Christopher, pun hrabrosti, oduševljeno bi vriskao, žestoko pljuskao svojim bucmastim nožicama i ručicama, uveren da ako mu voda dođe jako blizu nosa da će ga zagrliti snažne ruke i čvrsto ga zagrliti. Kada se dovoljno dugo igrao, udaljio bi se od bronzanih grudi svog oca, i posegnuo za udobnijim. „U redu, prijatelju,“ Quinn se cerekao, izašavši iz vode i predao Christophera majci. „Znam šta želiš, i teško da mogu da te zbog toga krivim.“ Dok je ona stavljala Christophera na svoje grudi, Quinn bi obukao pantalone i opružio se kraj nje. Bosih nogu, kože potamnele od sunca, umršene kose, više su izgledali kao ciganska porodica, nego kao Copelandovi iz Cape Crossea.

Jednog julskog dana, vraćali su se kući sa ribnjaka, dok je Christopher spavao na očevom ramanu. „To je bio savršen dan, zar ne, dragi?“ reče Noelle, udelivši Quinnu takav osmeh, da bi često zavideo drugima, ako bi ga primili. A onda ga je poljubila. Christopher se probudio i počeo da protestuje. Spustivši ga na travu da se igra, nastavili su svoju prijatnu razonodu, tako da nisu čuli kočiju, sve dok nije došla skoro do kuće. Noelle se nevoljno povukla od muža i krenula prema prilazu. „Ko bi, za ime sveta, to mogao biti?“ Kočija je stala, a kočijaš je skočio kako bi otvorio vrata. Noelle je videla male vezene papuče, pa skute ružičaste haljine, a onda i samu Constance Peale Copeland. Njene kestenjaste lokne, bujne i sjajne kao i uvek, su poskakivale, a smaragdnozelene oči su blistale. „Moja draga, draga, devojko!“ Poletevši u Noellino naručje, donela je sa sobom i poznati miris ljubičica.

214

„Constance!“ dok ju je grlila, videla je Simona kako izlazi iz kočije. Constance ju je još jednom zagrlila, a onda se prebacila na Quinna.

Noelle je pogledala Simonove plave oči. Uopšte nije ostario u protekle dve i po godine. Šta više, izgleda mlađe. „Zdravo, Noelle.“ Osetila je kako se drži podalje, setivši se napora koji je među njima postojao nekoliko poslednjih meseci u Londonu. Sada joj je sve to izgledalo glupo. Da nije bilo tog čoveka, ona ne bi imala ništa. Bio je jedini otac kojeg je poznavala i volela ga je.

Ispružila je ruke. „Oh Simone, drago mi je što te vidim!“ Uzeo ju je u naručje, povukavši je sa zemlje, i grlio je sve dok nije ostala bez daha. Konačno ju je pustio, poljubivši je, i otišao da se pozdravi sa sinom.

Quinn joj je bio okrenut leđima, tako da nije mogla da mu vidi izraz lica, ali je oštro ukrutio leđa, i znala je da se ništa nije promenilo.

Trenutak među njima nije dugo trajao, jer je Simon primetio Cristophera kako sedi na travi, dok je prljavom ručicom hvatao maslačak. „Pogledaj ga, Constance,“ uzviknu. „Samo ga pogledaj!“ „O, moj Bože, on je savršen!“ Za Simona, san je bio potpun. A Christopher, kao da je osećao značaj te prilike, ignorisao je svakoga osim svog dede. Svečano je držao maslačak u ruci i Simon ga je prihvatio, a onda je klekao na travu i zagrlio dete.

Christopheru je uskoro postalo dosta toga i naviknut na darove u očevim džepovima, počeo je da istražuje dedine. Nije prošlo mnogo kada je izvadio Simonov zlatni džepni sat.

Noelle se okrenula prema svom mužu, i osmeh joj se zamrznuo na usnama. Stajao je sa strane, ponovo stranac u sopstvenoj porodici.

Odmah je otišla do njega. „Quinne?“ Kao da nije postojala. Zureći u oca i Christophera, Quinnove oči su bile sumorne i teške, i mogla je jasno da mu pročita misli, kao da ih je na glas rekao. Njegov otac je na kraju trijumfovao.

Naglo se okrenuo da ode.

Uhvatila ga je za ruku. „Molim te, nemoj sada da ideš,“ prošaputala je. „Tek su stigli.“ „Vratiću se kasnije.“ Simon ustade. „Ideš negde, Quinne?“ „Do brodogradilišta. Moram da proverim nekoliko stvari pre nego što ljudi odu kući.“ Simon je spustio brzi poljubac na Christopherovu glavu. „Poći ću s tobom.“ „Kako hoćeš.“ Bez reči, dva muškarca su krenula prema štali. Constance i Noelle su razmenile dugi, nesrećni pogled. „Oh, draga,“ uzviknu Constance. „Priznajem da sam se ponadala da će se stvari do sada poboljšati. Bila je glupa ideja doći ovde nenajavljeno.“ „Ne budi luda,“ reče Noelle. „Ne mogu da se setim nikoga koga bih radije videla. Dozvoli mi da odvedem ovog malog odrpanca u dečju sobu, dok se ti osvežiš, a onda ćemo se sklupčati uz šoljicu čaja, i dugo ćaskati.“ Constance joj se nežno nasmeši. „Ništa ne bih više volela.“

215

Trideset deveto poglavlje „Proklet bio!“ Quinn je ušao u spavaću sobu, snažno zalupivši vratima za sobom. „Pretpostavljam da misliš na Simona,“ umorno uzdahnu Noelle.

Večela je ispala katastrofalna i obuzeo ju je umor. Činjenica da se Quinn uopšte pojavio, jer je u to sumnjala, išla je u prilog njegove naklonosti prema Constanci, jer je oca tretirao slabo prikrivenim prezirom i svu pažnju skrenuo prema maćehi. Noelle je pokušavala da prikrije njegovu grubost zabavljajući Simona pričama o njegovom unuku, ali je shvatila da su njeni napori bili uzaludni jer je u njegovim očima videla tugu. „On ovde nema nikakva posla!“ Quinn je besno skinuo kaput i bacio ga na krevet. „Jesi li popodne primetila kako je likovao zbog Christophera, kao da je lično on odgovoran.“ Noellin osmah je bio gorak. „I jeste, glupane.“ „Pokušavaš da budeš zabavna?“ Odmah mu skrušeno odgovori. „Žao mi je. Naravno da ne. Samo sam umorna, to je sve.“ Otišao je u svlačionicu, dok se jaz među njima širio. Za to vreme, Noelle je skinula haljinu i podsuknje, obukavši zlatni svileni ogrtač. Sedela je za toaletnim stolom i spuštala kosu, kada se vratio, još uvek odeven u pantalone i belu košulju otkopčane do struka. „Želim da već sutra ode iz kuće.“ Bio je raspoložen za svađu. Noelle je uzela četku i počela njome da prolazi kroz kosu. „A Constance? Želiš li i nju da izbacim?“ „Na čijoj si ti strani, uopšte?“ Zaškripala je zubima. „Na tvojoj.“ „Nije tako izgledalo večeras.“ „Šta želiš da kažeš?“ Pogledao ju je razvratno, na stari, arogantni način. „Ti si mi žena. Očekujem tvoju lojalnost.“ „Lojalnost! Zašto ne kažeš ono što zaista misliš? Hoćeš da budem neprijatna prema Simonu, kao što si ti. Ti ne tražiš lojalnost, Quinne. Tražiš poslušnost!“ „Nazovi to kako hoćeš.“ Bacila je četku za kosu na toaletni stočić. „Idi dođavola!“ Prišao joj je u dva duga koraka, povukavši je rukama od tolaetnog stočića, dok su mu se prsti snažno utisnuli u njeno telo. Crte lica su mu bile ukočene i besne. „Quinne!“ Zamrznuo se, užasnut svojim besom.

Bacila mu je ruke oko vrata. „Dragi moj. Oh moj dragi, dragi, najdraži. Tako mi je žao.“ Pribio ju je uz svoja prsa, ona mu je bila važnija od sopstvenog života. „Nemoj. Molim te, nemoj. Ja sam taj. Ja sam kriv. Bože, žao mi je. Toliko sam besan, da kad sam se popeo, namerno sam želeo da te uvučem u svađu.“ Noellin glas je bio jedva čujan. „Volim te, Quinne. Značiš mi više od bilo čega.“ „Imam đavolju narav, Visočanstvo, ali sam mislio da neću ponovo doživeti dan, da je usmerim ka tebi.“ Nagnula je glavu unazad i nesrećno ga pogledala. „Quinne, moram nešto da ti kažem.“ „Po izrazu na tvom licu, ne mislim da će mi se to mnogo dopasti.“ „Ne, neće.“ Oči su joj bile duboko zabrinute. „Volim Simona. Jednostavno je tako, i ne želim pred tobom da se pretvaram da je drugačije. Na neki čudan način, on i Constance su mi dali život, barem kakav je sada, i oboje ih volim.“ Nevoljno, Quinn se udaljio od nje i seo na jednu stolicu ispred kamina. „Izgleda da ne razumem, kako možeš da ga voliš, kada je manipulisao tobom.“ „Tvoj otac je samo čovek, Quinne, a ne Bog. Pravi greške, kao i svi mi. Ako to prihvatiš, možda ćeš konačno bitu u miru sam sa sobom.“ „Idi u krevet, Visočanstvo,“ tiho joj reče. „Ja ću neko vreme sedeti ovde.“

216

Još uvek je sedeo na stolici, kada je čuo njeno duboko disanje. Zureći u vatru koja se gasila, Quinn je pokušavao da natera sopstveno telo da se opusti, ali nije bilo koristi. Večeras neće moći da zaspi. Možda bi pomoglo piće. Ili dva.

Spustivši se u hodnik, primetio je mlaku svetlost koja je dolazila ispod zatvorenih vrata salona. Dakle, nije bio jedini kome nije bilo lako da zaspi. Oklevao je samo trenutak pre nego što je ušao.

Simon je sedeo na stolici koja je leđima bila okrenuta vratima, dok mu je poluprazna čaša visila u ruci. Smestio se tačno u središtu prostorije, tako da je imao neograničen pogled na portret koji je visio iznad ognjišta.

Quinn ga je tiho posmatrao. Nosio je stari izbledeli ogrtač, koji je bio Božićni poklon od Amande. Gospode, od tada mora da je prošlo više od dvadeset godina. Smešno je to što se još uvek seća tog ogrtača, a još smešnije to što ga Simon sačuvao. Prišao je klesanoj Venecijanskoj polici, gde je čuvao asortiman boca i sebi sipao meru whiskeyja. A opet možda, to nije bilo toliko smešno.

Simon je podigao čašu ka portretu i ni ne pogledavši Quinna, reče, „Tvoja majka je bila prelepa žena. Možda ne u konvencijalnom smislu, već u onom koji se računa.

Quinn se smestio na sofu i protegao svoje dugačke noge, pijuckajući piće kao da je bio sam u sobi.

Simon odjednom isprazni svoju čašu, a zatim ustane da je dopuni. „Čudno je to, što joj legalni brag nije ništa značio. Tvoja majka nije marila za konvencionalnost. Oh, išla je nedeljom u crkvu, ali samo zato što sam ja insistirao. Religijsku ustanove je nisu zaista interesovale.“ Zatvorio je bocu i otišao nazad do stolice. „U svom srcu se udala za mene onog dana kada sam je odveo od Cartera Sladea, i nikada više o meni nije mislila drugačije, osim kao o svom mužu. Uvek bi mi se smejala kad god bih to pomenuo. Prokleta žena. Nikada nije razumela kolika sam kukavica bio.“ „Zašto, Simone?“ Quinnov glas je bio ravan. „Zašto je nisi oženio, kao što si trebao?“ „Predrasude.“ Reč, koja je bila konačno izgovorena, visila je među njima u tihoj sobi. „Slepe, glupe predrasude. Postojao je jedan deo mene koji nije želeo za suprugu ženu Indijanske krvi.

Zar to nije najgluplja, najtužnija stvar koju si čuo u životu? Jedna kap krvi tvoje majke je bila vrednija od moje celokupne.“ Prvi put od Amandine smrti, snažan čvor mržnje u Quinnu se olabavio. Možda je to bilo zbog Simonove iskrenosti. Noelline reči koje je nešto ranije izgovorila, bile su jasne kao da mu je sedela na ramenu: „Tvoj otac je samo čovek, Quinne, a ne Bog. Pravi greške, kao i svi mi.“ Simon je nastavio da priča, i dalje posmatrajući portret. „Naravno, kada si se ti rodio, shvatio sam koliko sam bio glup. Ali, malo kasno, zar ne? Čak i da sam odveo Amandu iz Cape Crossea da je oženim, uvek je postojala šansa da neko sve sazna. Ne daj Bože, da ljudi saznaju istinu o Simonu Copelandu; da je njegov jedini sin bio kopile, a njegova supruga uopšte to nije bila. Odlučio sam da bi bilo svrsishodnije – e, to je reč koju sam uvek voleo – da je svrsishodnije da ne učinim ništa, pa je to ono što sam i učinio – ništa.“ Quinn se nagnuo napred, a svaki trag nehajnosti mu je nestao iz pokreta. Morao je da pita oca zašto ju je konačno oženio na kraju, kada je umirala. Ali, i pre nego što je stigao da mu postavi pitanje, Quinn je sasvim sigurno znao odgovor, kao da je pogledao u sopstveno srce.

Simon nije mogao da podnese pomisao da će Amanda umreti, a da nikada nije postala njegova supruga.

Prostorija je bila tiha, dok su muškarci bili obuzeti svojim mislima. Quinn je konačno prekinuo tišinu. „Nadam se da Christopher neće biti toliko surov prema meni, kao što sam ja bio prema tebi.“ „O ne, nećeš, dečko!“ uzviknu Simon, nekako se plašeći čudne slabosti koja ga je preplavila čuvši reči svog sina. „Nemoj sada postati mekan prema meni. Tvoja mržnja je nešto na šta sam uvek mogao da računam. Previše promena nije dobro za čoveka mojih godina.“

217

Quinn se nasmejao. Bilo to zbog whiskeyja ili zbog Simonovih reči, nije mogao da zna, ali nije mogao da se suzdrži. Konačno se sabrao, i shvatio da mora još nešto da kaže. „Pogrešio sam, Simone. Bilo je pogrešno što sam te sve ove godine osuđivao.“ Simon je duboko u sebi osetio sreću. Uzeo je gutljaj pića i pročistio grlo. „Taj brod što gradiš, sine. Budi siguran da imaš pobednika. Sa koliko čvorova će raditi?“ Razgovor je prešao na važne stvari.

Sledećeg jutra, Noelle i Constance su se srele u hodniku. „Da li znaš gde je...?“ „Da li je Quinn...?“ Jadna drugoj su u očima videla uznemirenost. „Oh, zaboga,“ Constance je konačno progovorila, zategnuvši zeleni ogrtač oko svog struka. „Misliš li da...?“ Bez i jedne reči više, su se spustile niz stepenice. Noellin zlatni svileni ogrtač joj je lepršao oko članaka, dok je letela prema prednjem hodniku. Quinn je sinoć bio u tako opasnom raspoloženju, tako da nije bilo sumnje šta se možda dogodilo. „Možda ih je Dainty videla.“ Krenule su prema kuhinji, kada je Noelle videla odškrinuta vrata salona. Povukla je Constancu za ruku i zajedno su ušle unutra.

Samo je bleda svetlost prodirala kroz potpuno navučene draperije. Vazduh je bio težak, pun dima i ustajalog alkohola. Prazne boce su ležale pored njih na tepihu. Quinnove čizme su bile pored vretenastog svećnjaka; Simonova lula i zbirka opušaka od cigareta su ispunile činiju za slatkiše. Na podu su bile čaše, dva polovična drvena modela, kao i parče hleba. Muškarci koji su okupirali prostoriju, raskuštranih kosa i neobrijani, su spavali.

Simon je ležao na leđima, na malom kauču, dok su mu noge i jedna ruka visili, dok se Quinn skvrčio na fotelji, nogu postavljenih na sto, a poluprazna flaša mu se nestabilno nagnula u krilo. „Zaboga! Nije ni čudo što nisu došli u krevet. Potpuno su okupirani flašama.“ „U Georgiji kažemo da su pijani kao tvorovi.“ Nasmeja se Noelle. „Zaista, draga? Veoma živopisno.“ Nešto toplo i veselo je počelo da raste u Noelle, dok je ispitivala prazne čaše, polovične modele i opuške cigareta, što je sve predstavljalo dokaz lagane druželjubivosti. „Oh Constance, misliš li da su se stvari među njima konačno rešile?“ Constance je uhvatila Noelle za ruku, dok su joj se zelene oči punile suzama. „Izgled može da prevari, naravno, ali ovo uliva nadu, zaista je uliva.“ Ali je osramoćeno frknula. „Iako je malo vulgarno.“ Noelle je pobegao kikit, lagan kao vazduh. „Ne znam da li treba da ih budimo. Ovo je prvi put da ih vidim u istoj prostoriji, a da ne viču jedan na drugog.“ „Mmmm. Ipak, priznajem da me je radoznalost preplavila.“ Constance se nagla prema mužu i dotakla ga za rame. „Simone?“ Uopšte se nije pomerio.

Protresla ga je malo jače. „Simone, probudi se!“ Promrmljao je nešto nerazgovetno i krenuo se na bok. „Nećeš se tako lako izvući, dragi. Otvori oči.“ Simon je podigao jedan teški kapak i zurio u nju. „Odlazi.“ Zatvorio je oči i nastavio da spava.

Noelle se nasmejala. „Dobro odrađeno, Constance.“ „Vrlo dobro, ti zlobna devojko, ako misliš da znaš bolji način, veoma sam nestrpljiva da ga demonstriraš.“ Odsečno je pogledala prema Quinnu. „U redu. Gledaj ovo.“

218

Noelle je uzela bocu iz Quinnovog krila i smestila je na sto. Zatim je klekla pored stolice i počela nežno rukom da mu miluje obraz. „Dragi, vreme je da se probudiš.“ Još uvek zatvorenih očilu, povukao ju je na svoje grudi i počeo da joj mazi kosu. „O, Visočanstvo,“ zavodljivo je šapnuo.

Noelle se brzo povukla, ali ne pre nego što joj se boja navukla na obraze. „Veoma poučno.“ Constancine zelene oči su zabavno treperale. „S obzirom da ih ne možemo probuditi, bolje da u ovoj sramotnoj sobi napravimo malo reda. Ovde užasno miriše, kao u krčmi najgore vrste.“ Noelle je razmaknula draperije i otvorila prozore. Nalet hladnog jutarnjeg vazduha je postigao ono što same nisu mogle.

Simon je polako počeo da se meškolji. „Klkojsti.“ „Oprosti, dragi?“ Prisilio je usta da rade. „Koliko je sati?“ „Skoro pola osam.“ Kada se povukao u sedeći položaj, Constance je smestila ruku na svoj mali kuk. „Simone, na šta si mislio? Pio si cele noći. Spavao u salonu. Ne dozvoljavam sebi da pomislim bilo šta drugo.“ „Kada se budem osećao bolje Connie, podseti me da te isprašim.“ Noelle se zakikota.

Quinn je otvorio oči samo pola centimetra. „Ne vidim šta je toliko smešno. Čovek ne može da na miru pije ni u sopstvenoj kući. Dođi ovamo, Visočanstvo.“ Posegnuo je rukom ka njoj, ali ju je ona vešto izbegla. „Ne, hvala. Ne veruem ti ovog jutra.“ „Ne tako glasno,“ zastenja Simon, smestivši nadlakticu preko očiju. „Prokleta domaća rakija.“ „Nisam čuo da si se sinoć žalio.“ Quinn je rukom protrljao tamne malje na svojoj vilici. „Ti, kuč - “ Setivši se prisustva dama, prekinuo se, a onda se zadovoljio gunđanjem. „Obasipaš me alkoholom. A onda me kritikuješ što ga pijem.“ Quinn se nasmejao, a onda se trgao od napora. „Prokleta rakija,“ zastenja.

Sada je došao Simonov red da se smeje. „Simone! Quinne!“ uzviknu Noelle. „Hoćete li nam reći šta se dogodilo?“ Njih dvojica su razmenili kratak pogled, a onda je Quinn ustao, i osetivši kako jedva stoji, prebacio ruku preko Noellinih tananih ramena. „Imali smo dobar whiskey, lošu rakiju i zanimljiv razgovor. Sada mi pomozi da se popnem.“ Kada su stigli do vrata, okrenuo se ka Simonu. „Hajde, posle doručka, da probamo da odemo do brodogradilišta. Imam neki problem, i voleo bih da čujem tvoje mišljenje.“ Constance i Noelle se pogledaše. Moraće da sačekaju kako bi otkrile šta se dogodilo prošle noći, ali šta god da je u pitanju, to je dobra stvar. Noelle se nasmešila Amandinom portretu i čvršće stegla ruku oko struka svog muža.

Usnama je očešao vrh njene kose, a zatim pogledao oca. „Simone?“ „Hmmm?“ „Povedimo Christophera sa sobom.“

Kraj

219