Potraga nora roberts

Naslov originala : Nora Roberts The Search

Nora Roberts

DEO PRVI

Ako se dobro dresira, čovek može da bude najbolji prijatelj psa.

KORI FORD

Potraga

JEDAN Hladno februarsko jutro. Dok je slaba kiša dobovala po prozoru, Devin i Rouzi Koldvel su polako i sanjivo vodili ljubav. Ovo im je bio treći dan odmora i drugi mesec kako pokušavaju da naprave još jedno dete. Njihov trogodišnji sin Hju bio je začet tokom produženog vikenda na ostrvu Orkas u arhipelagu San Huan, a Rouzi je verovala da se to desilo baš jednog kišnog popodneva, posle boce pino noara.

Nadali su se da će im se na Orkasu opet posrećiti, pa su se veselo dali na posao dok je dečak, sa voljenim Zekom u naručju, spavao u susednoj sobi.

Bilo je prerano za vino, ali je Rouzi pomislila kako je kiša dobar znak.

Smeškala se dok je ležala u muževljevom zagrljaju. Bili su opušteni i zagrejani od seksa. „Kome je sinula genijalna ideja?"

Devin ju je pomazio po guzi. „Tebi." „Čekaj malo, upravo sam se setila još nečeg." „Mislim da mi pre toga treba minut odmora."

Nasmejala se, okrenula i naslonila mu se na grudi. „Stalno misliš na one stvari." „Mislim da mi i za to treba odmor." „Palačinke. To je to. Kišno jutro, udobna kućica. Samo nam još palačinke fale."

Pogledao ju je lukavo. „A ko će da ih pravi?" „Neka sudbina odluči."

Oslonila se na lakat, a zatim su, prema staroj porodičnoj tradiciji Koldvelovih, zaigrali papir, kamen, makaze. „Prokletstvo", promrmljala je. „Bolji pobeđuje." „Nije nego. Ali dobro, ionako mi se piški." Nagnula se, cmoknula ga i iskočila iz kreveta. „Volim odmore", rekla je i požurila u kupatilo.

Shvatila je da joj se naročito sviđa odmor sa njenim divnim momcima. Ako kiša ne prestane, ostaće unutra i igraće društvene igre. A ako stane, mogu staviti Hjua u korpu pa na vožnju biciklima, ili će samo poći u dugu šetnju.

Dečak je bio oduševljen ovim mestom. Voleo je ptice, jezero, srnu koju su videli i naravno zečeve - braću njegovog vernog Zeke.

-3-

Nora Roberts

A možda će na jesen dobiti brata. Znala je da je u ovulaciji, mada nije bila opsednuta trudnoćom. Brojanje dana nije opsesija, pomislila je dok je kosu zamršenu od spavanja i vođenja ljubavi vezivala u rep. To samo znači voditi računa o sebi.

Uzela je duks i donji deo trenerke i pogledala Devina, koji je ponovo zadremao.

Bila je sigurna da im se posrećilo.

Oduševljena tom idejom, navukla je debele čarape i pogledala na sat na noćnom stočiću. „Bože, prošlo je osam. Mora da je Hju sinoć bio premoren, kad se ovako uspavao." „Verovatno zbog kiše", promrmljao je Devin. „Da, verovatno."

Ipak, kao i svakog jutra, pošla je u njegovu sobu. Trudila se da bude tiha da ga ne bi probudila. Ako bude još malo spavao, moći će da popije jutarnju kafu pre nego što se začuje prvo jutarnje mama.

Zavirila je u sobu i pogledom potražila sklupčanog dečaka sa Zekom u naručju. Nije je začudio prazan krevet. Možda je otišao da piški, pomislila je.

Odavno to nije činio u krevetu.

Nije se zabrinula ni kad je videla da nema nikoga u kupatilu. Pošto je oduvek rano ustajao, naučili su ga da ih ne budi, već da se prvo malo poigra u krevetu. Obično je mogla da ga čuje kako priča sa igračkama ili brunda oko automobilčića, ali jutros je imala nešto drugo na umu.

Bože, pomislila je dok je kretala u prizemlje, šta ako ih je video u krevetu?

Ne, samo bi ušao i pitao kakva je to igra.

Tiho se nasmešila dok je ulazila u dnevnu sobu, nadajući se da će na podu ugledati sina okruženog igračkama.

Praznina je donela prvi ledeni dodir straha.

Dozivala ga je, sada užurbano, teturajući se u čarapama po klizavom drvenom podu.

Panika ju je ubola u stomak kao nož.

Kuhinjska vrata bila su širom otvorena. *** Malo posle devet sati, Fiona Bristou zaustavila je auto ispred lepe vikendice u srcu Nacionalnog parka Moran. Kiša je sipila i već se videlo da će potraga morati da se bori sa blatom. Partneru je dala znak da ostane u džipu, a zatim je izašla i obratila se pomoćniku šerifa.

Potraga

„Dejvi." „Hej, Fi. Brzo si stigla." „Bila sam u blizini. Dolaze i ostali. Hoćemo li koristiti kuću kao štab ili treba da se smestimo negde drugde?" „Već smo uzeli kuću. Sigurno hoćeš da pričaš sa roditeljima, ali reći ću ti ukratko. Hju Koldvel, tri godine, plava kosa, plave oči. Poslednji put viđen u pidžami sa Spajdermenom."

Primetila je da se namrštio. Dejvijev sin je bio toliki i sigurno je imao takvu pidžamu. „Majka je oko osam i petnaest primetila nestanak", nastavio je. „Videla je da su zadnja vrata otvorena. Nema tragova nasilnog ulaska. Žena je odmah probudila muža, prijavili su nestanak, a onda su išli okolo i dozivali ga, tako da su pretražili najbližu okolinu."

I uništili sve tragove, pomislila je Fiona. Ali, ko bi im prebacio zbog toga? „Pretražili smo kuću i oko kuće da bismo proverili da se nije samo sakrio."

Dejvi se okrenuo ka njoj; kiša mu je kapala sa šešira. „Nije u kući, a majka kaže da je poneo plišanog zeku. Sa njim spava i uvek ga vuče sa sobom. Poslali smo rendžere u potragu, tu su Makmahon i Met", pomenuo je šerifa i njegovog mladog zamenika. „Makmahon mi je naložio da vas pozovem i da preuzmem štab." „Krenućemo čim se organizujemo. Volela bih da popričam sa roditeljima, ako je to u redu."

Mahnuo je ka kući. „Prepadnuti su, naravno. I sami žele da pođu da ga traže. Možda ćeš mi pomoći da ih zadržim ovde." „Videću šta mogu da uradim." Vratila se do džipa, otvorila vrata i pustila partnera napolje. Pek je iskočio i zajedno su pošli ka kući.

Dejvi je pokazao glavom i Fiona je prišla paru koji je zagrljen sedeo na kauču. Žena je u rukama držala mali vatrogasni kamion. „Gospođo Koldvel, gospodine Koldvel. Ja sam Fiona Bristou iz Odreda za potragu sa psima. Ovo je Pek." Položila je ruku na glavu smeđeg labradora. „Ostatak jedinice je na putu ovamo. Pomoći ćemo da se Hju pronađe." „Morate da krenete. Odmah. Njemu su samo tri godine." „Da, gospođo. Ostatak moje jedinice stići će svakog trenutka. Pomoglo bi nam ako biste nam prvo dali neke podatke." „Već smo sve rekli policiji i rendžerima." Devin je pogledao ka prozoru. „Moram da idem da ga tražim. Ovde samo gubimo vreme." „Verujte mi, gospodine Koldvel, policija i rendžeri čine sve što mogu kako bi ga našli. Pozvali su nas, jer je dete važnije od bilo čega drugog. Obučeni smo za ovaj posao, a Hju je svima najvažniji. Tesno ćemo sarađivati sa policijom i

-5-

Nora Roberts

čuvarima iz parka. Da bismo to postigli, moram imati sve podatke. Videli ste da je Hju nestao oko osam i petnaest, je li tako?"

Rozine oči bile su pune suza. „Trebalo je ranije da ga obiđem. Skoro uvek se budi pre sedam. Trebalo je..." „Gospođo Koldvel... Rouzi", prekinula ju je Fiona. „Nemojte kriviti sebe.

Mali dečaci su radoznali, zar ne? Da li je Hju ranije izlazio sam iz kuće?" „Ne, nikad. Kad sam videla da nije u krevetu, pomislila sam da je sišao da se igra ali nije ga bilo, pa sam pošla u kuhinju. A vrata... vrata su bila otvorena. I nisam mogla da ga nađem." „Možete li da mi pokažete?" Fiona je dala znak Peku da je prati. ,,U pidžami je?" „Sa Spajdermenom. Biće mu hladno, sigurno je mokar i uplašen." Ramena su joj se tresla dok je išla kroz kuhinju. „Ne razumem šta možete da uradite bolje od policije." „Mi smo drugačiji odred. Pek je dresiran upravo za ovakve situacije.

Učestvovao je u desetinama potraga."

Rozi je obrisala suze. „Hju voli pse. Voli sve životinje. Ako pas bude lajao , možda će ga čuti pa će se vratiti."

Fiona je ćutala. Otvorila je zadnja vrata i čučnula kako bi osmotrila okolinu na način trogodišnjaka. Voli životinje. „Ovde sigurno ima dosta divljih životinja.

Srna, lisica, zečeva." „Da. Da, toliko je drugačije od Sijetla. Voli da gleda kroz prozor ili sa verande. A ponekad smo šetali i vozili bicikl." „Da li je povučen?" „Nikako, odvažan je i društven. Neustrašiv. O, bože."

Fiona je spontano zagrlila ženu. „Rozi, smestićemo štab u kuhinju, ako se slažete. Sada treba da nađete pet stvari koje je Hju nedavno nosio. Jučerašnje čarape, rublje, majicu, tako nešto. Pet malih komada odeće. Pokušajte da ih ne dodirujete. Samo ih ubacite ovde."

Iz torbe je izvadila plastične kesice. „U odredu nas ima petoro. Pet vodiča, pet pasa. Svakom je potrebno nešto Hjuovo, nešto što će psi onjušiti." „Oni će... tražiti tragove?"

Klimnula je glavom da ne bi objašnjavala širenje mirisa u vazduhu, kupaste projekcije, gubljenje epitela. Dečak je nestao pre više od sata. „Tako je. Da li ima neki omiljeni slatkiš? Nešto što najviše voli, što mu dajete kad je naročito dobar?" „Mislite kao..." Rouzi je prstima pritisnula čelo i osvrnula se. „Voli gumene gliste." „Odlično. Da li ih imate ovde?"

Potraga

„Pa... da." „Ako biste mi sad doneli tu odeću i gliste", nasmešila se Fiona. Ja ću se za to vreme smestiti. Čujem svoj odred, dakle, počinjemo sa radom." „Dobro. Dobro. Molim vas... njemu su samo tri godine."

Rozi je žurno izašla. Fiona se nekoliko trenutaka zgledala sa Pekom, a onda se dala na posao.

Kad je i ljudski i pseći deo odreda stigao, objasnila im je kako stvari stoje i počela da deli sektore. Dobro je poznavala ovaj kraj.

Pravi raj, pomislila je, za one koji traže mir, lepe predele, odmor od saobraćaja, zgrada, gužve. Za zalutalog dečačića, ovo je svet pun opasnosti.

Potoci, jezera, stenje.

Skoro pedeset kilometara pešačkih staza i preko dvadeset kvadratnih kilometara šume, razmišljala je, mogu da progutaju trogodišniaka i njegovog plišanog zeku. „Kiša je jaka, zato ćemo napraviti gustu mrežu za pretragu i pokrićemo ovu oblast ovde." Kao vođa grupe, Fiona je na mapi odredila sektore, a Dejvi ili je zapisao na velikoj beloj tabli. „Donekle ćemo se preklapati sa drugim ekipama, ali održavaćemo vezu da se ne bismo sudarali." „Sada je sigurno sav mokar i promrzao." Meg Grin, majka dvoje dece i odnedavno baka, pogledala je u muža Čaka. „Jadničak." „Tako mala deca uopšte ne mogu da se orijentišu. Ko zna gde će odlutati."

Džejms Haton se mrštio dok je proveravao radio. „Možda će se umoriti, pa će leći i zaspati." Lori Dajson je pokazala glavom na svog nemačkog ovčara Pipa. „Možda neće čuti dozivanje, ali će ga naši momci nanjušiti." „To je plan. Imate li svi koordinate? Svaki radio proveren, svaki ranac pun?

Pazite na kompas. Pošto je Mai na operaciji, Dejvi će biti sam u štabu, pa ćemo mu se javljati dok prelazimo sektore."

Zaćutala je kada su se pojavili Koldvelovi. „Evo..." Rouzi su drhtale usne. „Ono što ste tražili." „Odlično." Fiona je prišla i spustila joj ruke na ramena. „Ne gubite nadu.

Svi mi imamo samo jednu misao i jedan cilj: da nađemo Hjua i dovedemo ga kući."

Uzela je kesice i podelila ih odredu. „Dobro, idemo po njega."

Svi su izašli i namestili rance. Pek je stajao kraj nje, a po blagom podrhtavanju tela videlo se da jedva čeka da krene. Svi su se okrenuli ka svojim sektorima i proverili kompase.

Otvorila je kesu sa čarapicom i prinela je Pekovoj njušci. „Ovo je Hju. Hju. On je mali dečko, Pek. To je Hju."

-7-

Nora Roberts

Pas je znao šta mu je posao i pažljivo je njuškao. Pogledao ju je, ponovo onjušio, a zatim joj uputio pogled pravo u oči i protresao telo, kao da kaže: U redu, shvatio sam! Idemo! „Nađi Hjua." Rukom mu je dala znak, i Pek je spremno podigao njušku. „Hajde da nađemo Hjua!"

Stajala je i posmatrala ga kako njuška i kruži. Pustila ga je da se okreće i ide tamo-amo. Uporna kiša mogla je da ih omete, ali se Pek dobro snalazio.

Ostala je na istom mestu i govorila mu dok joj je kiša kuckala po žutoj kabanici.

Pratila ga je kada je pošao na istok, sve dublje u šumu.

Pek, smeđi labrador, imao je pet godina i bio je pravi veteran: snažan, pametan i neumoran. Fiona je znala da bi satima mogao da traga u najgorim uslovima, po bilo kakvom terenu, za živima i mrtvima. Dovoljno je bilo da mu to zatraži.

Zajedno su se probijali kroz gustu šumu. Tlo je bilo meko i klizavo zbog iglica sa visokih jela i starih kedrova; išli su preko pečuraka i srušenih stabala obraslih jarkozelenom mahovinom, kroz žbunje puno trnja. Fiona je pazila na njegovo držanje, na karakteristična mesta, na kompas. Svakih nekoliko minuta Pek se osvrtao kako bi joj pokazao da ozbiljno radi. „Nađi Hjua. Hajde, nađi Hjua, Pek." Kraj jednog palog debla uzvrteo se i počeo da njuška po zemlji. „Našao si nešto, je li? Dobro je. Dobar si." Označila je mesto plavom trakom, a onda se ispravila, osvrnula i pozvala Hjua. Potom je zažmurila i počela da osluškuje. Čula je samo tiho šuštanje kiše i šapat vetra u krošnjama.

Pek ju je blago gurnuo njuškom, a Fiona je iz džepa izvadila kesu sa čarapicom i otvorila je, kako bi pas mogao da osveži miris. „Nađi Hjua", ponavljala je. „Hajde, nađi Hjua."

Pek je nastavio, a Fiona je prekoračila deblo i krenula za njim. Kada je skrenuo ka jugu, javila je bazi nov položaj.

Dečakje nestao pre bar dva sata, mislila je. Užasno dugo za zabrinute roditelje.

Tako mala deca nemaju osećaj za vreme. Veoma su pokretni i ne razumeju sasvim šta znači izgubiti se. Lutaju, skreću zbog slika i zvukova, a prilično su izdržljiva, pa će možda proći sati pre nego što se Hju umori i uželi mame.

Primetila je zeca kako žurno uskače u žbunje. Pek je bio vrlo dostojanstven, jedva da ga je pogledao u prolazu.

Ali dečak?, upitala se Fiona. Dečak koji se ne odvaja od Zeke, koji voli sve životinje? Dečak za kojeg majka kaže da se divio šumi? Zar ne bi poželeo da ga uhvati, možda da se poigra sa njim? Pokušao bi da pođe za njim, zar ne?

Potraga

Gradski dečak, pomislila je, očaran šumom, divljim životinjama, svime što je toliko drugačije.

Kako bi odoleo?

Potpuno je razumela takvo osećanje. Nekada je i sama bila gradska devojka, pa su je opčinile zelene senke, igra svetlosti, ogromna širina šume i mora.

Dete bi moglo tako lako da se izgubi u prostranstvu nacionalnog parka.

Hladno mu je, pomislila je. Sada je već gladan i uplašen. Sigurno želi da se vrati kod mame.

Kiša je pojačala, ali tragači nisu odustajali: neumoran pas, visoka žena u grubim pantalonama i još grubljim čizmama. Plavi konjski rep opustio joj se preko leđa, mokar od kiše, dok su modre oči pažljivo pretraživale polumrak.

Kada je Pek skrenuo niz krivudavu strminu, smesta je zamislila sliku. Ako nastave u istom pravcu, na oko četiri stotine metara stići će do potoka koji predstavlja jugoistočnu granicu njenog sektora. Čak i njegov Kverk tragaju sa druge strane. U ovo doba godine, pomislila je, potok je hladan i brz, a obale klizave od mahovine i kiše.

Nadala se da mališa nije prišao suviše blizu, ili još gore, pokušao da pređe na drugu stranu.

Primetila je da vetar menja pravac. Prokletstvo. Pa, prilagodiće se. Daće psu da ponovo onjuši i napraviće pauzu zbog vode. Već su bili skoro dva sata na terenu, i mada je Pek tri puta zastajao da ukaže na jači miris, još nije videla bilo kakav trag dečakovog prolaska - otkinuti končić na žbunu, otisak stopala u mekom tlu. Označavala je ta mesta plavom trakom a svoja skretanja narandžastom, jer je znala da su nekoliko puta išli unazad.

Vreme je da se čujem sa Čakom, zaključila je. Ako Pek prati miris a dečko je prešao potok...

Nije dozvolila sebi da pomisli upao. Ne još.

Baš kad je posegnula ka radiju, Pek se ponovo uznemirio. Ovog puta je potrčao pošto ju je prethodno kratko pogledao preko ramena.

Primetila je da mu oči blistaju. „Hju!" Povikala je kroz sve jaču kišu i vetar.

Nije čula dečaka, ali jeste Peka: tri puta je kratko zalajao.

Baš kao njen pas maločas, sada i Fiona potrča.

Umalo da prokliza kad je skretala na padini.

A onda, blizu obale brzog potoka, ugledala je potpuno mokrog dečačića, kako leži na leđima i obema rukama grli njenog psa. „Hej, Hju, zdravo." Žurno mu je prišla i čučnula, skidajući ranac. „Ja sam Fiona, a ovo je Pek."

-9-

Nora Roberts

„Kuca." Plakao je i grlio Peka. „Kuca." „On je veoma dobra kuca. Najbolja kuca na svetu."

Pek je mahao repom kao da se slaže, a Fiona je iz ranca izvukla izotermalni pokrivač. „Sad ću da te umotam... tebe i Zeku. Je li to Zeka?" „Zeka je pao." „Vidim. Nema veze. Sad ćemo obojicu da vas ugrejemo, važi? Da li te nešto boli? Uf-uf."

Zvučala je veselo dok je umotavala dečaka u srebrnkasti pokrivač, ali je videla da su mu stopala blatnjava i krvava. „Boli, jel' da? Sve ćemo to da sredimo."

Hju je i dalje grlio Peka, ali je odjednom pogledao Fionu. Usne su mu zadrhtale. „Hoću mamu." „Naravno. Sad ćemo te odvesti kod mame, Pek i ja. Hej, vidi šta ti je mama poslala." Izvukla je kesicu sa gumenim glistama. „Nevaljao", rekao je Hju, ali je željno gledao slatkiš dok je i dalje stezao Peka. „Mama se ne ljuti. Ni tata. Evo, uzmi." Pružila mi je kesicu i izvukla radio.

Dečak je ponudio Peku gumenu glistu, a on je upitno pogledao Fionu.

Mogu li? A? Smem li? „Uzmi slobodno i reci hvala."

Pek je pažljivo uzeo glistu iz dečakove ruke, progutao je, a onda ga zahvalno liznuo po licu. Hju se zakikotao.

Taj zvonki glas zagrejao je Fionino srce dok je zvala štab. „Našli smo ga. Živ je i zdrav. Recite mami da već jede gumene gliste i da potom krećemo kući." Namignula je dečaku, koji je 'hranio' mokrog i prljavog plišanog zeca, a onda je tu istu glistu gurnuo sebi u usta. „Ima nekoliko manjih ogrebotina, mokar je, ali sasvim svestan. Prijem." „Razumeo. Odlično, Fi. Treba li ti pomoć? Prijem." „Sve je pod kontrolom. Krećemo nazad. Javljaću se. Gotovo." „Hajde, popij malo", reče i pruži dečaku čuturicu. „Šta je to?" „Voda." „Ja bih sok." „Dobićeš sok kad se vratimo. Sad samo popij malo, dobro?"

Poslušao je i šmrcnuo. „Piškio sam napolju, tata mi je pokazao kako.

Nisam u gaće."

Nasmešila se, setivši se mesta koja je Pek njuškao. „Dobro si uradio. Hoćeš da te nosim na krkače?"

Oči su mu sinule, kao kad je video slatkiš. „Važi."

Potraga

Bolje ga je umotala, a onda se okrenula da bi joj se popeo na leđa. „Zovu me Fi. Ako ti nešto treba, samo kaži: Fi, treba mi." „Kuca." „Ide sa nama. On će nas voditi." Još čučeći, počešala je Peka i čvrsto ga zagrlila. „Dobar si, Pek. Dobar si. Kući!"

Sa dečakom na leđima i rancem o jednom ramenu, ustala je i krenula za psom. „Jesi li sam otvorio vrata, Hju?" „Nevaljao", šmrcnuo je.

Pa jesi, pomislila je, ali ko nije ponekad nevaljao? „Šta si video kroz prozor?" „Zeke. Moj Zeka je rekao da idemo da vidimo zeke." „Aha." Pametan mali, pomislila je. Neka Zeka bude kriv.

Hju je počeo da priča, tako brzo i teško razumljivo da je uspevala da uhvati tek svaku treću reč. Ipak, nekako je pohvatala konce.

Mama i tata spavaju; kroz prozor vidiš zeke, kako odoleti? A onda, ako je dobro razumela, kuća je nestala i nije mogao da je nađe. Mama nije došla kad ju je zvao, i znao je da će morati u ćošak. Mrzeo je da stoji u ćošku.

To je odmah shvatila, jer je od same reći ćošak počeo da plače, lica priljubljenog uz njena leđa. „Pa, ako ti moraš u ćošak, onda sigurno mora i Zeka. Hej, Hju, gledaj! Eno ga Bambi sa mamom."

Podigao je glavu, još šmrcajući. Zaboravio je na suze čim je ugledao srnu sa mladunčetom. Potom je uzdahnuo i opet spustio glavu. „Gladan sam." „Nije ni čudo. Imao si pravu pustolovinu." Uspela je da izvuče čokoladicu iz ranca.

Iz šume su izašli brže nego što su ušli u nju, ali je Fiona već bila na izmaku snaga.

Osvežen, odmoran i oduševljen onim što vidi, Hju je brbljao bez prestanka.

Dok je pričao, Fiona je sanjarila o velikoj šolji kafe, još većem hamburgeru i brdu pomfrita.

Kad je kroz drveće ugledala kuću, prikupila je preostalu snagu i pustila korak. Tek što su izašli na čistinu, iz kuće su istrčali Rouzi i Devin.

Fiona je čučnula. „Hajde, Hju. Idi kod mame."

Zatim je zagrlila Peka, koji se uvijao od radosti. „Da", rekla mu je kad je Devin prestigao ženu i zgrabio Hjua. Potom su se sve troje stopili u čvrst zagrljaj. „Da, ovo je bio dobar dan. Ti si sjajan, Pek." Držeći spasenog sina u naručju, Rouzi je pohitala ka kući. Devin se odvojio i nesigurno krenuo ka Fioni.

- 11 -

Nora Roberts

„Hvala vam. Ne znam kako da..." „Nema na čemu. On je sjajan dečak." „On nam je... sve na svetu. Hvala vam puno." Očiju punih suza, Devin je nespretno zagrlio Fionu i, kao Hju maločas, spustio joj glavu na rame. „Ne mogu vam opisati." „Ne morate." Peckale su je oči dok ga je tapšala po leđima. „Pek ga je našao. On je zaslužan. Bilo bi mu drago kad biste se rukovali s njim." ,,Oh." Devin je protrljao lice i nekoliko puta udahnuo da se smiri. „Hvala ti, Pek. Hvala." Čučnuo je i pružio ruku.

Pas se nasmešio na svoj način i spustio šapu na pruženi dlan. „Mogu li... smem li da ga zagrlim?" „On bi to voleo."

Uz dubok, drhtav uzdah Devin je zagrlio Peka i naslonio lice na krzno. Pas je preko čovekovog ramena uputio Fioni blistav pogled. Kao da je govorio: Zar nije bilo sjajno? Možemo li sad ponovo?

Potraga

DVA Pošto su podneli izveštaj, Fiona je pošla kući. Pek se ispružio pozadi da odrema. Zaslužio je, pomislila je, baš kao što je i ona zaslužila hamburger koji će pojesti dok bude pisala izveštaj.

Treba da pozove Silviju, maćehu, i da joj kaže da su našli dete i da joj ipak neće biti potrebna zamena za popodnevni čas.

Naravno, sad kad je sve gotovo, pomislila je, kiša je odlučila da stane.

Kroz oblake se već videlo nebesko plavetnilo.

Vrela kafa, zaključila je, pa vreo tuš, ručak, papirologija... A uz malo sreće, imaće po podne suvo vreme.

Dok je izlazila iz parka, primetila je tračak duge nad zalivom treperavim od kiše. Dobar znak, zaključila je, možda i vesnik predstojećih dogadaja. Pre nekoliko godina, njen život je bio kao kišni dan - mračan, siv i sumoran. Ostrvo je bilo kao plavetnilo između oblaka, a odluka da se preseli ovamo davala je nadu da će se duga pojaviti. „Sad imam ono što mi treba", mrmljala je. „Sve preko toga je čist ćar."

Skrenula je sa krivudavog puta na svoj džombasti prilaz. Pek je osetio promenu u kretanju, pa je frknuo i seo. Čulo se kako lupka repom po sedištu dok su drndali po uzanom mostu preko žuboravog potočića. Kad se na vidiku pojavila kuća lupkanje repa se ubrzalo, a zatim se začuo lavež zadovoljstva.

Njena kućica, nalik onoj za lutke, obložena kedrovinom, sa mnogo prozora, nalazila se na samom obodu šume. Dvorište se blago spuštalo, a na njemu su bile raspoređene zone za obuku. Tobogani, klackalice, lestvice i platforme, tuneli i prolazi, a između klupe, okačene stare gume i rampe - sve zajedno više nalik šumskom igralištu za decu.

To i nije daleko od istine, pomislila je. Samo što ova deca hodaju na četiri noge.

Ona ih je imala troje, od kojih je dvoje stajalo na pokrivenoj verandi, mašući repom i poigravajući u mestu. Fiona je tu neizmernu radost sa kojom je dočekuju pri povratku kući, smatrala jednom od najlepših psećih osobina. Bio je to najbolji pokazatelj bezuslovne i bezgranične ljubavi. Čim se zaustavila, auto su okružili oduševljeni psi; Pek se vrpoljio od želje da se što pre susretne sa drugarima.

Napolju ju je dočekalo gurkanje njuškama i mahanje repovima. „Zdravo, momci." Pomilovala je obojicu, a onda je otvorila zadnja vrata. Pek je iskočio i veselje je moglo da počne.

Nastupilo je njuškanje, veselo kevtanje, gurkanje, a potom divlja jurnjava.

Pre nego što je izvadila ranac iz auta, psi su već trčali praveći krugove i krivudajući, a onda su ponovo dojurili do nje.

- 13 -

Nora Roberts

Uvek su spremni za igru, pomislila je kad se šestoro očiju punih nade zagledalo u nju. „Uskoro", obećala je. „Hoću da se istuširam, presvučem, jedem. Idemo unutra. Hoćemo li?"

Umesto odgovora, jurnuli su ka vratima.

Njuman, žuti labrador od šest godina, bio je najstariji i najdostojanstvenije sad je bio na čelu. Bogart, crni labrador, najmlađi i zato mezimac, zastao je da bi dograbio konopac.

Neko stvarno želi da se igra nadvlačenja.

Ušli su posle nje. Čulo se tapkanje šapa po drvenom podu. Imam vremena, pomislila je kada je pogledala na sat. Ali ne baš mnogo.

Spustila je ranac na pod da bi ubacila nov pokrivač pre nego što sve odnese na mesto. Dok su se psi valjali po podu, dodala je cepanicu na vatru. Skinula je mokru jaknu i gledala kako se plamen širi.

Psi na podu, vatra u kaminu, pomislila je. To sobu čini udobnom. Bila je u iskušenju da se samo spusti na kauč i odrema.

Nemam vremena, opomenula se, pa se zamislila šta više želi: suvu odeću ili hranu. Posle malo premišljanja, odlučila je da će biti odrasla i zrela, pa će se prvo okupati. Pre nego što je zakoračila ka stepeništu, sva tri psa podigla su glavu. Sekund kasnije, začula je tandrkanje na mostu. „Ko li je to?"

Prišla je prozoru, praćena malim čoporom.

Plavi džip joj nije bio poznat, a na ostrvcetu kao što je Orkas, nije bilo mnogo stranaca. Prvo je pomislila na turistu, nekog ko je pogrešno skrenuo pa dolazi da pita za put.

Uzdahnula je i izašla. Psima je dala znak da ostanu na verandi.

Gledala je vozača kako izlazi iz auta. Visok, guste crne kose, u ofucanim čizmama, iznošenim farmerkama, dugih nogu. Dobro lice, zaključila je. Oštre crte, oštri uglovi ublaženi senkom tek nikle brade; jutros je bio suviše zauzet ili suviše lenj za brijanje. Dobro lice, ali sa izrazom iznerviranosti ili ljutnje dok je provlačio ruku kroz gustu kosu.

Duge ruke i krupne šake, primetila je.

Slično čizmama, i kožna jakna je ponosno nosila svoje godine. Ali džip je izgledao nov. „Treba li vam pomoć?", doviknula je. Odvratio je pogled sa poligona i okrenuo se ka njoj. „Fiona Bristou?" Glas mu je bio oštar, ne od ljutnje već više od uznemirenosti koja mu se videla i na licu. Iza njenih leđa Bogart je kratko zacvileo. „Tako je."

Potraga

„Trener pasa?" „Ta sam." Sišla je sa verande kada je krenuo ka njoj. Videla je kako je odmerio trojicu njenih čuvara. „Šta mogu da učinim za vas?" „Da li ste obučili ta tri?" „Jesam."

Njegove oči, žutomrke, nalik na topao i jak čaj, zagledale su se u nju. „Onda ste dobili posao." „Divno. Kakav?"

Pokazao je prema psima. „Obuka psa. Kažite cenu." „Dobro. Da počnemo sa milion dolara." „Može li u ratama?"

Morala je da se nasmeši. „Možemo da pregovaramo. Da počnemo ovako.

Fiona Bristou", rekla je i pružila ruku. „Izvinite. Sajmon Dojl."

Radničke ruke, pomislila je kad su im se dlanovi dodirnuli. Čvrste i žuljevite. Onda se setila imena. „Umetnik u obradi drveta." „Uglavnom pravim nameštaj." „Divne stvari. Pre nekoliko nedelja kupila sam vašu činiju. Ne mogu da odolim lepim ćasama. Moja maćeha prodaje vaša dela. Ostrvska umetnost je njena radnja." „Silvija, da. Sjajna je." Lako je izgovorio kompliment da bi održao razgovor, čvrsto rešen da ga nastavi. „Rekla mi je da dođem do vas. Koliki deo tog miliona treba platiti unapred?" „Gde je pas?" ,,U džipu."

Nakrivila je glavu i pogledala preko njegovog ramena. Kroz prozor je videla kuče. Mešanac labradora i retrivera, zaključila je - i trenutno veoma zauzet. „Vaš pas... upravo vam jede džip." „Šta?" Naglo se okrenuo. „Jebiga!"

Potrčao je, a Fiona je dala znak svojim psima da miruju i pošla za njim.

Najbolji način da proceniš čoveka, psa i njihovu međusobnu dinamiku jeste da gledaš kako reaguju u kriznoj situaciji. „Pobogu." Ljutito je otvorio vrata. „Prokletstvo, šta je tebi?"

Kuče, očito nimalo uplašeno i bez trunke kajanja, skočilo mu je pravo u naručje i navalilo da ga liže po licu. „Prekini više. Prestani!" Držao je psa i pružao ruke koliko god je mogao, a ovaj je mahao repom, uvijao se i kevtao od uzbuđenja.

- 15 -

Nora Roberts

„Tek sam kupio džip, a on je već pojeo naslon za glavu. Kako to može da uradi za manje od pet minuta?" „Mladom psuje i deset sekundi dovoljno da počne da se dosađuje. Kad se dosađuje, kuče žvaće. Kad je srećno, kuče žvaće. Kad je žalosno, takođe žvaće." „Pričajte mi o tome", žalosno je rekao Sajmon. „Kupio sam mu brdo igračaka za žvakanje, ali on i dalje glođe moje cipele, nameštaj, kamenje i sve ostalo - pa i novi auto. Evo." Pružio je psa Fioni. „Uradite nešto."

Zagrlila je kuče, koje joj je smesta liznulo lice kao da su davno izgubljeni rođaci. Učinilo joj se da mu dah miriše na kožu. „Baš si sladak! Pa ko je mali lepotan?" „Pravo čudovište", frknuo je Sajmon. „Umetnik u bežanju, i nikad ne spava. Ne gledam ga dva minuta, a on već nešto pojede, razbije ili nađe najnezgodnije mesto da se pokaki. Nisam imao ni trenutak mira ove tri nedelje." „Aha." Fiona je mazila kuče. „Kako se zove?" Čovek je ljutito pogledao psa. „Grizli." „Pravo ime. E pa, da vidimo od čega je." Čučnula je sa psom u naručju, a onda je svojima dala znak. Dok su se približavali, spustila je kuče na zemlju.

Neki kučići ustuknu, neki se sakriju ili pobegnu. Ali oni kao Grizli, načinjeni su od čvršćeg materijala. Skočio je prema psima, kevćući i mašući repom. Njuškao ih je i oni njega, uvijao se od radosti, grickao im noge i repove. „Pravi mali junak", promrmljala je Fiona. „Ničeg se ne plaši. Naučite ga da oseća strah."

Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Zašto ste nabavili psa?" „Zato što mi ga je dala moja majka. Sad sam zaglavio sa njim. Volim pse, razumete? Odmah bih ga trampio za jednog od vaših. Vi birajte."

Zagledala se u Sajmonovo neobrijano lice. „Niste baš naspavani, zar ne?" „Jedini način da odspavam ceo sat bez prekida jeste da ga uzmem u krevet.

Već mi je pocepao sve jastuke koje imam. Sad je navalio na dušek." „Treba da ga naučite da spava u svojoj korpi." „Kupio sam nosiljku. Pojeo ju je. Ili barem načeo, koliko da izađe iz nje.

Mora da je u stanju da se spljošti kao termofor. Ne mogu da radim od njega.

Mislim da mu je mozak oštećen, ili je jednostavno poremećen." „On je zapravo beba i treba mu mnogo pažnje, ljubavi, strpljenja i discipline", ispravila ga je dok je Grizli veselo naskakao na Njumanovu nogu. „Zašto to radi? Naskače na sve što vidi. Ako je beba, zašto naskače na sve?" „To je nagon - i pokušaj da bude dominantan. Želi da bude glavni pas.

Bogarte! Donesi konopac!"

Potraga

„Zaboga, neću da ga obesim. Ne još", rekao je Sajmon dok je crni labrador trčao ka verandi pa kroz otvorena vrata.

Vratio se sa konopcem u zubima. Prišao je Fioni i spustio ga pred nju. Kad ga je podigla, povio je prednje noge, isturio zadnjicu i počeo da maše repom.

Fiona je protresla konopac. Bogart je skočio, zagrizao ga i oduševljeno počeo da se nadvlači sa njom, frkćući i upinjući se.

Grizli je ostavio Njumana, potrčao ka konopcu, skočio, promašio, pao na leđa. Prevrnuo se, pokušao ponovo i škljocnuo zubićima. Rep mu je radio kao metronom. „Hoćeš konopac, Grizli? Hoćeš konopac? Hajde!" Spustila je uže, a kad ga je zagrizao, pustila je.

Bogart je trgnuo uže i podigao kuče sa zemlje. Ovaj je mahao repom, ne popuštajući stisak. Izgledao je kao upecana krznena riba.

Odlučan je, zaključila je zadovoljno gledajući Bogarta kako spušta glavu da bi se kuče vratilo na zemlju, a onda prilagođava nadvlačenje manjem psu. „Pek, Njuman, donesite lopte. Donesite lopte!"

Kao maločas Bogart, druga dva psa su odjurila. Vratili su se sa žutim teniskim lopticama i ispljunuli ih Fioni pred noge. „Njuman, Pek! Trči!" Bacala je loptice jednu za drugom, kako bi oba psa nešto lovila. „Dobar zamah", primetio je Sajmon dok su psi trčali za lopticama i nazad.

Ovog puta je coknula jezikom, tako da je Grizli skrenuo pogled iako je i dalje vukao konopac. Nekoliko puta je bacila loptice uvis, pazeći da mu budu pred očima. „Trči!", ponovila je.

Veliki psi su odjurili, a kučence za njima. „Ima jak nagon za igranjem, što je dobro. Samo treba da ga usmerite. Je li bio kod veterinara, da li je vakcinisan?" „Sve prema rasporedu. Recite mi da ćete ga primiti. Platiću boravak i hranu." „Ne ide to tako." Dok je govorila, uzela je donete loptice i ponovo ih bacila. „Ako primim njega, primam i vas. Vi ste sada tim. Ako nećete da se posvetite psu, njegovoj obuci, zdravlju i dobrobiti, pomoći ću vam da mu nađete drugi dom." „Ne odustajem tako lako." Sajmon je gurnuo ruke u džepove, a Fiona je ponovo bacila loptice. „Osim toga, moja majka... Ne, bolje da vam ne pričam.

Ovo joj je palo na pamet otkako sam se doselio ovamo. Kaže da mi treba društvo. Ili da se oženim ili da uzmem psa. Pošto ne može da mi uvali ženu..."

Namrštio se kad je veliki žuti labrador pustio kuče da uzme loptu.

Pobednički poskakujući, Grizli ju je doneo nazad. „Doneo ju je." „Da, jeste. Tražite je od njega."

- 17 -

Nora Roberts

„Šta?" „Recite mu da vam da loptu. Čučnite, pružite ruku i recite da vam da loptu."

Sajmon je čučnuo i ispružio ruku. „Daj mi..." Grizli mu je istog časa uskočio u krilo, umalo ga oborivši na leđa, i uneo mu se u lice sve sa lopticom u ustima. „Kažite mu 'dole' ", uputila ga je Fiona; morala je da se ugrize za obraz jer je po Sajmonovom licu bilo jasno da mu trenutno ništa nije smešno. „Postavite ga da sedi. Držite ga tako, blago, i uzmite loptu. Kad je uzmete, recite 'dobar pas'. Ponovite to oduševljeno. Nasmešite se."

Sajmon je poslušao, mada je bilo lakše to reći nego učiniti sa psom koji se migoljio kao mokra glista. „Eto, uspešno je doneo i dao. Koristite zalogajčiće hrane i opširne pohvale, sa uvek istim komandama, ponovo i ponovo. Brzo će shvatiti." „Ovi trikovi su lepi, ali mene više zanima kako da ga naučim da mi ne uništava kuću." Mračno je pogledao ižvakani naslon za glavu. „Ili auto." „Ispunjavanje bilo koje komande zahteva disciplinu. Kroz igru će naučiti da radi ono što tražite od njega. Želi da se igra, ali i da se vi igrate sa njim.

Nagradite ga igranjem i hranom, pohvalama i maženjem, i naučiće da poštuje pravila u kući. Samo želi da vam ugodi", dodala je kada se kuče prevrnulo na leđa. „Voli vas." „Onda je stvarno lakoveran, jer je naš odnos kratak ali težak." „Kod kog veterinara idete?" „Funaki." „Da, Mai je najbolja. Donesite mi kopiju njegovog kartona, za dosije." „Doneću." „Treba da kupite neke sitne pseće poslastice - nešto što može da proguta a da ne mora da zastaje i žvaće. Zgodni su kao nagrada. Takođe vam treba korpa za njušku s povocem, pored redovne ogrlice." „Imao sam povodac. On je..." „Pojeo i to", zaključila je Fiona. „To je prilično često." „Divno. Korpa za njušku? To je kao brnjica?"

Pažljivo ga je posmatrala i nije se iznenadila kad je videla da ozbiljno razmatra ideju o brnjici. I bilo joj je drago kad se namrštio. „Nije", rekla je. „Nežna je i pouzdana, a služi za zaštitu. Koristićete je tokom obuke, ovde i kod kuće. Umesto da steže grlo, vrši blag pritisak na tačke koje umiruju. To mu pomaže da nauči da korača, umesto da se propinje i cima.

Imaće i više slobode, a vi ćete se lakše navići na svog psa." „Dobro. Sve što pomaže."

Potraga

„Takođe, savetujem da popravite nosiljku ili kupite novu, a da u nju stavite puno igračaka za grickanje. Konopac je uobičajena stvar, ali trebaće vam i teniske loptice, kosti od presovane kože i slično. Daću vam spisak osnovnih stvari koje preporučujem, kao i opreme za obuku. Grupa dolazi za...", pogledala je na sat. „Sranje. Pola sata. A još nisam pozvala Silviju."

Kad je Grizli počeo da skače pokušavajući da joj se popne uz nogu, sagnula se i pritisnula mu zadnjicu da sedne. „Sedi." Pošto nije imala kod sebe nikakvu hranu kao nagradu, čučnula je i pridržala ga u mestu, mazeći ga i hvaleći. „Možete i da ostanete, ako imate vremena. Upisaću vas." „Nemam kod sebe milion dolara."

Uzela je kuče u naručje da ga pomazi. „ A imate li trideset?" „Verovatno." „Trideset za pola sata grupne obuke. Koliko je star, tri meseca?" „Tako nekako." „Moći će da se uklopi. Ovo je kurs od osam nedelja. Počeli smo pre dve sedmice. Naći ću vam dva individualna termina, da biste sustigli ostale. Može li tako?"

Sajmon je slegnuo ramenima. „Jeftinije je od novog džipa." „Znatno. Pozajmiću vam povodac i korpu za njušku." Pošla je ka kući, još uvele noseći kuče. „Šta ako vam platim pedeset pa da radite samo sa njim?"

Pogledala ga je preko ramena. „Ne radim tako. Nije on jedini kome je potrebna obuka." Kad su ušli u kuću, predala mu je psa. „Idite pozadi. Tamo su mi rezervni povoci i ogrlice, a trebaće vam i glodalice. Sada moram da telefoniram."

Ipak je pošla sa njim u ostavu pored kuhinje, gde su povoci, ogrlice i četke visili uredno poredani po vrsti i veličini, a na policama su se nalazile razne igračke i hrana.

Stvarno je ličilo na omanju prodavnicu opreme za kućne ljubimce.

Pogledala je Grizlija koji se uzvrpoljio u Sajmonovom naručju, pokušavajući da glođe gazdinu ruku. „Uradite ovako."

Okrenula se prema kučetu, pružila palac i kažiprst i blago mu zatvorila usta. „Ne." Neprekidno gledajući psa u oči, posegnula je iza sebe i dohvatila glodalicu u obliku kosti. „Ovo je tvoje." Kad ju je mališa zgrabio, klimnula je glavom. „Dobar dečko! Sad ga spustite. Kada krene da ugrize vas ili nešto drugo što ne bi smeo, uradite kao ja sad. Ispravite ga, izgovorite naređenje i dajte mu nešto što je njegovo. To je pozitivno podsticanje. Budite dosledni. Sad potražite ogrlicu i povodac."

- 19 -

Nora Roberts

Prešla je u kuhinju, uzela telefon i pritisnula dugme za brzo biranje. „Sranje", promrmljala je kad se uključila govorna pošta. „Silvija, nadam se da nisi već krenula. Nešto je iskrsnulo pa sam zaboravila da te pozovem. Kod kuće smo. Našli smo mališu i dobro je. Odlučio je da uhvati zeca pa se izgubio, ali nije povređen. E sad, ako si već pošla, videćemo se ovde. Ako ne, hvala što si pristala da me zameniš i zvaću te kasnije. Zdravo."

Prekinula je vezu i pogledala Sajmona, koji je stajao na vratima sa povocem u jednoj ruci i malom korpom za njušku u drugoj. „Ovako?" „Trebalo bi da valja." „Koji dečak?" „Šta? Oh, Hju Koldvel. Došao je sa roditeljima u nacionalni park na odmor.

Jutros dok su oni još spavali, odlutao je od kuće i zabasao u šumu. Niste čuli?" „Ne. Zašto bih čuo?" „Zato što je ovo Orkas. Svejedno, sad je sve u redu. Vratili smo ga kući." „Radite u parku?" „Ne. Ja sam deo jedinice za potragu i spasavanje. Dobrovoljci sa psima."

Sajmon je pogledao tri psa koji su trenutno bili izvaljeni na podu. „Oni?" „Tako je. Obučeni, sa sertifikatom. Znate, Grizli bi mogao da bude dobar kandidat za takvu obuku."

Odgovorio je prigušenim zvukom koji je ličio na smeh. „Da, baš." „Željan igre, radoznao, odvažan, prijatan, čvrst." Značajno je podigla obrve kad je kuče ostavilo igračku i krenulo da napada Sajmonove pertle. „Energičan. Čoveče, već si zaboravio svoju obuku?" „A?" „Ispravi, zameni, pohvali." ,,Oh." Žurno je čučnuo i uradio sve što mu je Fiona maločas pokazala.

Grizli je zgrabio igračku, a onda je ispljunuo i ponovo navalio na pertle. „Samo nastavi. Moram nešto da obavim." Krenula je iz kuhinje, ali je zastala. „Da li umeš sa aparatom za kafu?"

Okrznuo je pogledom spravu na pultu. „Snaći ću se." „Pokreni ga, može? Pijem crnu, jedna kašičica šećera. Sad mi već jako treba."

Ispratio ju je namrštenim pogledom.

Iako je živeo na ostrvu tek nekoliko meseci, sumnjao je da će se ikada navići na ovoliku otvorenost. Tek što sam se pojavio, pomislio je, nema veze što se uopšte ne znamo, ali samo izvoli, napravi mi kafu i ostavljam te samog u kući.

Uopšte ga ne poznaje, poverovala mu je na reč kad se predstavio, a osim toga, niko ne zna da je on ovde. Šta da je neki luđak? Silovatelj? Dobro, tri psa,

Potraga

pomislio je i ponovo ih pogledao. Ali do sada su bili mirni, opušteni baš kao i gazdarica.

Trenutno su hrkali uglas.

Pitao se kako uspeva da živi sa tri psa, kada on jedva podnosi ovog svog.

Spustio je pogled i utvrdio da je kuče ostavilo pertle samo zato što je zaspalo, presamićeno preko čizme, još uvek držeći krajeve u zubima.

Pažljivo i oprezno kao da se udaljava od divljeg vepra, Sajmon je polako izvukao stopalo, zadržavajući dah; psić je jednostavno skliznuo na kuhinjski pod, čak se nije ni promeškoljio.

Duboka koma.

Jednog dana, pomislio je dok je prilazio aparatu za kafu, smisliće način da se osveti majci za ovo. Jednog divnog dana.

Zagledao se u aparat, proverio količinu kafe i vode. Kad ga je uključio, brujanje mlina probudilo je Grizlija, koji je poskočio i počeo da kevće. Odrasli psi su samo naćulili uši. Jedan je zevnuo.

Od tog pokreta Grizli je radosno poskočio i jurnuo ka psima kao malo đule.

Dok su se životinje valjale, gurkale i njuškale, Sajmon se pitao da li bi mogao da pozajmi jednog od njih. Ili iznajmi kao pseću dadilju.

U kuhinji je lako pronašao dve kobaltnoplave šolje. Zbog kašičica je morao da otvori nekoliko fioka, ali to mu je dalo priliku da se iščuđava. Svaka je bila savršeno uredna.

Kako joj to uspeva? U svojoj kući živeo je samo nekoliko meseci, a fioke u kuhinji bile su mu kao buvlja pijaca. Niko ne može da bude toliko uredan. To je neprirodno.

Mada, devojka zanimljivo izgleda, pomislio je dok je zavirivao naokolo. Ta kosa nije stvarno crvena, nije ni plava nego nešto između, a oči su joj istinski, jasno plave. Nos joj je malo prćast i kao da ima jedva primetne pegice, a donja usna joj je blago isturena i nekako privlačno puna...

Dug vrat, pomislio je dok je sipao kafu, dečački građena, male grudi.

Nije lepa. Nije ljupka ni slatka. Ali... zanimljiva. A kada se nasmešila?

Skoro upečatljiva. Skoro.

U jednu solju ubacio je kašičicu šećera iz bele činijice. Otpio je prvi gutljaj gledajući kroz prozor iznad sudopere, a onda se okrenuo jer je začuo korake.

Kretala se žustro i spretno, kao da se bavila sportom. Jaka, pomislio je, ne samo vižljasta.

Primetio je da je pogledala naniže, pa je odmah skrenuo pogled i video Grizlija kako kruži i sprema se da čučne.

Sajmon je zaustio da vikne 'hej', što je obično činio u ovoj situaciji, ali Fiona je bacila fasciklu na kuhinjski sto i dva puta jako pljesnula.

Od tog zvuka Grizli se trgao i ustao.

- 21 -

Nora Roberts

Žurno mu je prišla, jednom rukom ga podigla a drugom dohvatila povodac. „Dobra kuca, Grizli, dobra. Idemo napolje. Vreme je za napoljel Ostava, druga polica, posuda sa sitnim grickalicama, uzmi šaku", naredila je Sajmonu, noseći psa napolje i u hodu mu kopčajući povodac.

Tri psa su pohitala za njom, praveći krzneni kovitlac.

Našao je njenu majušnu ostavu, jezivo urednu kao i sve ostalo, a zatim zagrabio pseće keksiće iz velike staklene tegle. Drugom rukom je uzeo obe šolje i pošao napolje.

Ona je i dalje nosila psa, ali se već primicala drvoredu na obodu imanja.

Sajmon ju je sustigao baš kad je spustila psića. „Stani." Sprečila je psa da napadne povodac i odmah ga počeškala po glavi. „Gledaj velike dečake, Grizli! Šta veliki momci rade?" Okrenula ga je i napravila nekoliko koraka.

Očito je da su mališu više zanimali veliki psi nego povodac: psi su njuškali, podizali nogu, ponovo njuškali. Krenuo je ka njima. „Treba mu dati malo vremena. Hvala." Fiona je uzela kafu, otpila velik gutljaj i uzdahnula. „Sjajno. Dobro, sad ovako. Treba da odabereš mesto koje će služiti kao kakilište. Ne trebaju ti nagazne mine svuda oko kuće. Dakle, stalno ćeš ga nositi tamo kuda želiš da ide. Onda će i sam početi tamo da odlazi. Moraš biti na oprezu i dosledan. Pošto još veoma mali, moraćeš da ga iznosiš nekoliko puta dnevno. Ujutru čim se probudi, pre spavanja, uvek posle jela."

Sajmon je zamislio svoj život pretvoren u veliko dežurstvo i nosanje kučeta. „A kad uradi ono što treba", nastavila je Fiona, „oduševi se. Podstiči ga, i to mnogo. Želi da ti ugodi. Da bude hvaljen i nagrađivan. Gledaj, video je šta, rade veliki momci i neće da zaostaje."

Sajmon je zavrteo glavom. „Kad ga izvedem napolje po ceo sat njuška, valja se i jurca, a kad ga vratim u kuću odmah napravi baricu." „Pokaži mu. I ti si muško. Piški pred njim, neka vidi." „Šta, sada?"

Nasmejala se. I da, pomislio je, zamalo upečatljiva. „Ne, nego kad budete sami. Evo." Predala mu je povodac. „Spusti se do njega, pozovi ga. Budi srećan!

Zovi ga po imenu, a kada dođe divi mu se, mazi ga, počasti."

Osećao se glupo što izigrava oduševljenje jer je pas kakio u šumi, ali kad se setio bezbrojnih gomilica koje je čistio sa poda, bio je spreman da posluša. „Dobro je. Hajde da pokušamo sa osnovnom komandom pre nego što ostali stignu. Grizli." Preuzela je psa da bi privukla pažnju, pa ga je gladila sve dok se nije smirio. Levom rukom uzela je glodalicu od Sajmona, dok je desni kažiprst ispružila iznad glave psa. „Grizli, sedi. Sedi!" Dok je govorila, podizala je prst i

Potraga

on ju je pratio pogledom, pokušavajući da vidi. Istog časa, zadnjica mu je bupnula na zemlju. „Dobra kuca! Dobro je!" Dala mu je hranu, pomazila ga i pohvalila. „Sad samo ponavljaj. Kad bude nagonski pogledao uvis, zadnji kraj će se spustiti. Čim sedne, pohvali ga i nagradi. Kada se bude malo uhodao, pokušaj samo glasom. Ako ne deluje, ponavljaj ovo. Kada uspe, pohvali ga i nagradi."

Odmaknula se.

Pošto je kuče želelo da pođe za njom, Sajmon je morao malo da se nateže. „Nateraj ga da pazi na tebe. Ti si šef. On misli da si mlakonja."

Sajmon se uvredio i ljutito je pogledao. Ipak, kada je kuče stvarno selo, morao je priznati da je osetio ponos i zadovoljstvo.

Fiona je stajala, prekrštenih ruku. Procenjuje me, pomislio je Sajmon dok je ponavljao postupak. Kad su joj se pridružili njeni psi i seli nepomično kao sfinge, ponovo se osetio kao budala. „Sad pokušaj bez pokreta. Pokaži prstom, naredi. Gledaj ga u oči. Pokaži prstom i naredi."

Ma, nema šanse da to uspe, pomislio je Sajmon ali je poslušao. „Sedi."

Zinuo je od čuda kad je Grizli istog časa poslušao. „Seo je. Seo si. Baš dobro.

Odlično." Grizli je progutao keksić, a Sajmon se nasmešio Fioni. „Jesi li videla?" „Jesam. On je dobar i pametan pas." Njeni psi su se uznemirili. „Vreme je da počnemo. Stižu ostali đaci." „Kako znaš?" „Oni znaju." Položila je ruku na glavu najbližeg psa. „Hajde, neka te Njuman onjuši." „Šta?"

Mirno je uzela Sajmona za ruku i pružila je psu. „Njumane, ovo je Sajmon.

Ovo je Sajmon. Hodaj sa Sajmonom. Hodaj. Moram da organizujem čas.

Njuman će šetati sa tobom dok budeš vežbao da vodiš Grizlija na povocu. Idi po korpu za njušku, a onda se vrati. Njuman će ti pomoći sa njim."

Kada je krenula sa drugim psima, Grizli je pokušao da pođe za njima.

Njuman mu je mirno preprečio put. „Hoćeš da dođeš mojoj kući, veliki? Baš bi mi koristio. Hodaćemo, dobro?

Hodamo!"

Iz nekoliko pokušaja, uz neprekidnu pomoć velikog labradora, Sajmon je uspeo da odvede ili odvuče Grizlija preko travnjaka.

Ako vižljasta - hm, privlačna dreserka pasa zasluži svoj honorar, pomislio je, možda ću na kraju i ja imati tako finog psa kao što je Njuman. Čuda se dešavaju. Ponekad.

- 23 -

Nora Roberts

Sat kasnije, sav iznuren. Sajmon je ležao na krevetu u svojoj dnevnoj sobi.

Grizli mu je gurkao nogu, cvileći. „Isuse, zar se nikad ne umoriš? Osećam se kao da sam prošao vojni poligon." Podigao je psa koji se vrpoljio, lizao ga i privijao se uz njega. „Da, da.

Bio si dobar. Obojica smo bili." Počešao je Grizlija iza uva.

Već sledećeg minuta, čovek i pas su čvrsto spavali.

Potraga

TRI Pošto je tog dana imala gomilu časova, Fioni je bila potrebna energetska bomba za doručak. Sedela je nad šoljom zaslađene kafe i dvoumila se da li da uzme pahuljice sa voćem ili sa čokoladom.

Možda da uzmem i jedne i druge, pomislila je. Ionako je juče, zbog novog učenika, ostala bez onog velikog hamburgera i brda pomfrita.

Zgodan učenik, sladak pas, razmišljala je. Ipak, zbog njih je morala da se zadovolji zamrznutom picom, jer je na kraju dana bila suviše umorna da bi i pomislila na kuvanje.

Pošto ju je sad čekao još jedan vrlo dug dan, šta fali da se počasti dodatnom dozom šećera?

Dok se tako premišljala, pila je kafu i gledala pse kako se igraju. Nikad joj nije dosadno da ih gleda. Zaista ima sreće što u isto vreme može da zarađuje za život okružena psima i da radi nešto važno.

Pomislila je na dečačića koji je sada na toplom i sigurnom, kao i na oca kako plače od olakšanja i zahvalno grli psa. Sada je taj isti pas skakao po dvorištu sa štapom u zubima, ponosan na to otkriće gotovo koliko i na nađeno dete.

Dok ih je gledala, sva tri psa su se trgla, a onda potrčala ka prednjem dvorištu.

Neko je upravo prešao preko njenog mostića.

Prokletstvo. Nije planirala da joj dan počne baš tako rano. Bilo joj je potrebno malo samoće, kao i mešavina voćnih i čokoladnih pahuljica pre nego što se suoči sa prvim ljudskim bićem.

Kada je stigla do ulaznih vrata i otvorila ih, raspoloženje joj se smesta popravilo. Uvek je bila spremna za razgovor sa Silvijom.

Iz džipa je iskočila jedra, energična žena guste smeđe kose. Nosila je ravne čizme do kolena, široku suknju i raskošni džemper u boji šljive koji je, svakako, poticao iz njene radnje. Velike trouglaste minđuše upadljivo su joj se zanjihale kad se pomerila da bi njen veseli bostonski terijer Oreo mogao da iskoči iz auta.

Psi su istog časa započeli ritual oduševljenog pozdravljanja - njuškanja, lizanja, valjanja, trčanja. Žena je nekako prošla između njih i obasjala Fionu svojim širokim osmehom. „Dobro jutro, mila! Znam, poranili smo čitav sat, ali htela sam da malo tračarimo. Imaš li vremena?"

- 25 -

Nora Roberts

„Za tebe, uvek." Fiona je čučnula kad je Oreo dotrčao da je pozdravi pre nego što se vratio u opštu gužvu. „Hodi u kuhinju. Skuvaću ti čaj dok doručkujem."

Pozdravljanje sa Silvijom uvek je uključivalo i dug, čvrst zagrljaj. Potom je ušla u kuću, i dalje držeći Fionu oko struka. „Celo ostrvo priča kako ste ti i Pek našli dečaka. Bila si sjajna." „Pek je bio sjajan. A činjenica da je Hju dva puta piškio, bila je od velike pomoći. Ipak, još uvek se čudim koliko daleko može da odluta trogodišnjak u pidžami." „Mora da je bio strašno uplašen." „Zapravo ne. Bio je mokar, umoran i promrzao." Fiona je stavila čajnik i mahnula ka polici na kojoj je, upravo zbog Silvije, držala razne biljne čajeve. „Izvini što ti nisam odmah javila." „Ma, nema veze." Slegnula je ramenima i uzela čaj od breskve. „Ionako sam bila napolju, kupovala grnčariju - a telefon sam, naravno, ostavila u autu.

Moram se odvići od toga."

Okrenula se od pulta i zaškiljila kad je Fiona iz drugog ormarića uzela čokoladne pahuljice. „Ne jedeš valjda slatkiše za doručak." „To su čokoladne pahuljice, a uzeću i one sa voćem", pravdala se Fiona. ,,U njima valjda ima voća." „Sedi. Spremiću ti pravi doručak." „Silvija, u redu je." „Možda, kada bi imala deset godina, pa i tad samo povremeno. Sedi", ponovila je i uputila se ka frižideru. „Hmmm... u redu, imam dovoljno materijala. Dobićeš fini omlet od belanaca na integralnom tostu." „Stvarno?" ,,A u međuvremenu me detaljno obavesti o sinoćnoj poseti. Zanimljiva pojava, zar ne?" „Izuzetno. Uz dobru obuku, biće to odličan pas."

Silvija je u tom trenutku vadila posuđe i samo je strogo pogledala Fionu. „Mislila sam na Sajmona." „Možda sam i ja." „Aha. On je veoma talentovan i vrlo učtiv, mada pomalo tajanstven." „O kome sad govoriš?" „Jako duhovito." Silvija je spretno odvajala žumanca i ubacivala ih u kutijicu za zamrzivač, a potom je umutila belanca sa malo sira i začinskog bilja. „Ima divnu kuću, veoma je dobar u svom zanatu, ima divne oči, jaka leđa, slatko kuče i neoženjen je." „Zvuči savršeno. Samo napred, Silvija, navali."

Potraga

„Možda i bih, da nije dve decenije mlađi od mene." Usula je belanca u zagrejani tiganj i ubacila hleb u toster, dok je Fiona spremala čaj. „Bolje da ti navališ." „A šta bih sa njim? Osim toga", nastavila je kad se Silvija namrštila, „muškarci, baš kao i psi, nisu samo za zabavu. Uzmeš jednog, i eto ti obaveze na duge staze." „Prvo ti treba malo zabave, pa posle vidi da li želiš i ostalo. Mogla bi da isprobaš onu novotariju, čekaj, kako to zovu... Zabavljanje?" „Sećam se zabavljanja. Lično više volim masovna okupljanja, ali povremeno sam i izlazila sa muškarcima. Čak sam se upuštala i u zabavljanje. A pre nego što počneš da me ubeđuješ, dozvoli da te pitam: a ti?" „Udala sam se za ljubav svog života i provela deset divnih godina sa njim.

Još uvek mi je krivo što nismo imali više vremena." „Znam", rekla je Fiona i pomazila Silviju po ramenu. Obe su mislile na Fioninog oca. „Bio je srećan sa tobom." ,,I ja sa njim. Naravno da želim nešto slično i tebi." Sipala je omlet preko zlatastog tosta u tanjiru. „Sad doručkuj." „Da, gospođo." Sele su za sto, jedna preko puta druge. Fiona je uzela zalogaj. „ Au, ovo je baš divno." „A nije trebalo ništa više vremena ili napora nego za sipanje šarenog šećera u činiju." „Suviše si stroga prema voćnim pahuljicama, ali ovo je toliko ukusno da neću da se prepirem." „A sad, dok lepo doručkuješ, ispričaću ti šta znam o Sajmonu Dojlu."

Silvija je gucnula čaj, naslonila se i prekrstila noge. ,,I nemoj da čujem da nisi radoznala." „Dobro, stvarno sam radoznala. Pomalo." „Ima trideset tri godine, rođen u Spokejnu, ali je poslednjih godina živeo u Sijetlu." „Spokejn i Sijetl. Nebo i zemlja." „Slažem se. Otac mu još uvek radi kao građevinac u Spokejnu, zajedno sa Sajmonovim starijim bratom. On je diplomirao umetnost i arhitekturu, a potom je radio kao umetnički stolar pre nego što je počeo da dizajnira i pravi nameštaj.

U Sijetlu je bio prilično uspešan, dobio je i neke nagrade. Bio je u vrlo burnoj vezi sa Ninom Abot..." „Pevačicom?" „Tako je. Pop zvezda, rok zvezda... nisam sigurna gde bih je svrstala." „U pop, ali ne znam za zvezde", rekla je Fiona između dva zalogaja. „Prilično je otkačena."

- 27 -

Nora Roberts

„Možda i jeste, ali bili su zajedno nekoliko meseci nakon što je od njega naručila nameštaj za kuću na ostrvu Bejnbridž. Ona je inače poreklom iz savezne države Vašington, pa ima tamo kuću." „Da, znam. Povremeno čitam novine. Samo sam... Čekaj malo! On je taj?

Sećam se da sam čitala nešto o njoj i stolaru. Štampa ga je uglavnom pominjala kao stolara. Ona je seksi i talentovana, ali stvarno otkačena." „Neki ljudi vole da talasaju. Svejedno, veza je bila burna. Mada, verujem da mu je koristila u poslovnom smislu. A onda, pre neka tri meseca, doselio se ovamo a moja Ostrvska umetnost je veoma ponosna i srećna što smo mu ekskluzivno prodajno mesto u arhipelagu."

Silvija je podigla šoljicu kao da nazdravlja. ,,I sve si to saznala od njega?" „Zapravo mi je rekao vrlo malo o sebi, pa sam guglovala." „Silvija!" Žena je mirno zabacila kosu. „Slušaj, kad prihvatim novog umetnika, moram da saznam ko je on. Kao prvo, često putujem kod njih i proveravam kako napreduju. Ne bi bilo dobro da se ispostavi kako sam stigla u jazbinu serijskog ubice, zar ne?" „Sigurna sam da ne možeš izguglovati da je neko serijski ubica. Osim onih koji su već u zatvoru." „Nikad se ne zna. Uostalom, čovek mi se stvarno dopao, i to ne samo kao umetnik. Šta ti misliš?" „Pošto je bio pomalo nadrndan jer mu je Grizli pojeo deo sedišta u džipu..." „Joj." „Da, i očito je iznerviran svojim novim statusom vlasnika psa; možda je teško proceniti ga u ovom trenutku. Spolja gledano, i ako se zanemare fizičke odlike..." ,,A on ih i te kako ima", dodala je Silvija zadovoljno. „Nesumnjivo. Rekla bih da nije navikao da mari za bilo kog drugog osim za sebe. Tip vuka samotnjaka, što potvrđuje i ono što si rekla: usamljena kuća na obali malog ostrva, odlazak daleko od porodice, vrsta posla koju je odabrao." „Ponekad vuk samotnjak samo nije uspeo da pronađe sebi vučicu - ili čopor." „Ti si nepopravljivi romantičar." „Priznajem", nasmešila se Silvija. „I ponosim se time." ,,E pa, ako to nešto govori, kuče ga obožava. I ne pokazuje bilo kakav strah. U ovom trenutku, pseto je alfa mužjak, što mi govori da čovek ima nešto meko u sebi. Možda sasvim malo - rano je da se kaže - ali ga ima. Štaviše, mada je veoma iznerviran, a ponekad i besan, ne dolazi u iskušenje da se oslobodi psa.

Kad čuje kakve su mu mogućnosti, prihvata ih. Upisao je malog Grizlija na

Potraga

osnovnu obuku, i mada mi se čini da nije preterano oduševljen - mislim na Sajmona - izgleda da je odlučan da to dovede do kraja. Dakle, nije navikao da preuzima odgovornost za druge, ali kada nema izbora, učiniće i to." „Stvarno je trebalo da postaneš psiholog. Ili profajler u FBI-u." „Sve što znam u životu naučila sam od pasa." Sklonila je tanjir, a onda prišla Silviji i zagrlila je s leđa. „Hvala na doručku." „Nema na čemu." „Uzmi još čaja. Idem da se spremim za čas." „Pomoći ću ti." „Ne u tim čizmama. Prilično je blatnjavo posle kiše. Bolje uzmi moje gumene. Eno ih ispod stepeništa." „Fi", oglasila se Silvija pre nego što je Fiona izašla. „Da?" „Prošlo je već skoro osam godina." „Znam." „Jutros sam shvatila. Ponekad me naprosto strefi saznanje, isto kao i kad se radi o Vilovoj smrti. I zato sam samo želela da izađem iz kuće i da te vidim.

Htela sam da ti kažem koliko mi je drago što si ovde, što mogu da dođem i spremim ti doručak ili da pozajmim tvoje čizme. Stvarno mi je drago, Fi." ,,I meni." „On bi se ponosio tobom. I ponosio se, samo..." „Znam da se ponosio, i verujem da bi bio ponosan i ovim što sam uradila. I što sada radim." Uzdahnula je. ,,A ponosio bi se i Greg, mislim. Tako mnogo sećanja na njega mi je izbledelo, njegov glas, njegov miris, čak i lice. Nikad nisam ni pomislila da ću morati da gledam fotografije da bih se pri- setila kako je izgledao." „Sedam godina je vrlo dugo vreme. A bili ste tako mladi, dušo. Znam da si ga volela, ali bila si skoro još dete. Zapravo niste proveli mnogo vremena zajedno." „Skoro dve godine, a on me je naučio mnogo čemu. Sve što danas imam, naučila sam od Grega. On mi je to pokazao, on mi je to podario. Stvarno sam ga volela, Silvija, ali više ne mogu da se setim kako je bilo. Ne mogu da vratim ono što sam osećala sa njim." ,,I mi smo ga voleli, tvoj tata i ja. Bio je stvarno dobar čovek." „Najbolji." „Fi, možda ne možeš da se setiš koliko si ga volela zato što je vreme da dozvoliš sebi da zavališ nekog drugog." „Ne znam. Ponekad... Ponekad nisam sigurna da ću ikada biti spremna za to.''

- 29 -

Nora Roberts

„Osećanja se ne dešavaju samo kada smo spremni." „Možda. Možda me čeka iznenađenje. Ali, zasad imam sasvim dovoljno posla. Ne zaboravi čizme."

Posle višeg kursa sa šest polaznika uključujući i Orea, Fiona se spremila za dolazak tek upisane grupe za posebne veštine. Većina polaznika živela je van ostrva, a želeli su da dobiju sertifikate za pse tragače. Neki će uspeti u tome, neki neće, ali znala je da će svakom psu i vlasniku koristiti dodatna, specijalizovana obuka.

Dok su učenici pristizali, družili su se i ljudi i psi. Verovala je da to nije bilo gubljenje vremena, nego veoma važan korak. Pas koji nije socijalizovan ne može biti uspešan. Desetominutno druženje davalo joj je priliku da proceni koliko psi i njihovi vlasnici napreduju sa zadatom kućnom obukom.

Pratila ih je pogledom, sa rukama u džepovima širokih pantalona. „Dobro, hajde da počnemo. Prvo ćemo ponoviti osnove."

Provela ih je kroz 'k nozi', prvo sa povocem pa onda bez njega, a rezultati su bili šaroliki. „Sniče,Valdo", rekla je, više se obraćajući psima nego vlasnicima. ,,Moraćete kod kuće da provežbate ove veštine bez povoca. Blizu ste, ali može to i bolje. Hajde da pokušamo dolazak na poziv. Vodiči, odmaknite se. Hoću da sačekate da se pas zabavi nečim, a onda pozovite. Budite odlučni. Ne zaboravite nagradu i pozitivan podstrek."

Neke mlađe pse sama je zabavljala. Mazila ih je i igrala se sa njima. Ipak, procenat uspešnosti bio je visok, jedino što je opadao posle izvršenja naredbe, jer su psi želeli da nastave maženje.

Izdvojila je najtvrdoglavije pse, a ostalima je odredila da vežbaju 'sedi' i 'čekaj' dok ne ponovi vežbu. „Postoje važni razlozi zbog kojih želite da se vaš pas smesta zaustavi.

Možda postoji neka opasnost koju ne razume. Osim toga, trenutna i precizna reakcija pokazuje potpuno poverenje. Kada kažete 'stoj' ili bilo koju drugu naredbu, pas vas mora poslušati bez oklevanja. Hajde da radimo na tome izbliza. Šetajte sa psom 'k nozi', bez povoca, a onda pokušajte sa 'stoj'. Kali, mogu li da pozajmim Sniča da pokažem?"

Fiona je bila ubeđena da dodatni časovi nisu bili potrebni psećem, već ljudskom delu grupe. Kali je bila neodlučna.

Za nekoliko minuta, svojim smirenim ali čvrstim glasom, Fiona je naučila kuče da ide uz nogu i da staje na zapovesti kao vojnik. „Ne znam zašto mene tako ne sluša." „Zato što zna da može da te zavlači, Kali. Ne veruje da to ozbiljno misliš, ne veruje da si glavna. Ne moraš da vičeš ili da se ljutiš, ali moraš biti odlučna.

Pazi na glas, izraz lica, držanje. Ubedi ga da ozbiljno misliš."

Potraga

„Pokušaću."

Nešto bolje, zaključila je Fiona - ali to je možda posledica onih nekoliko njenih pokušaja sa Sničem. Ako Kali ne postane odlučnija, mali zlatni retriver će je cimati kud mu je volja. „Dobro, pauza za igru."

Psi kao da su samo to čekali. Usledilo je pet minuta haosa, trčanja, donošenja, skakanja za lopticama, valjanja u grupama. „Ne bih da se žalim."

Fiona je uspela da u sebi pronađe još malo strpljenja. Eri Gejner, penzionisani policajac i vlasnik veoma pametnog mladog nemačkog ovčara, sve svoje žalbe počinjao je ovim rečima. ,,U čemu je problem, Erie?" „Jasno mi je da je jedna od tvojih metoda da se koristi želja za igrom, ali meni se čini da trošimo užasno mnogo vremena puštajući pse da se ludiraju okolo."

A vreme je novac, znala je. „Znam da to izgleda nebitno, ali u ovom uzrastu oni ne mogu dugo da drže pažnju. Postoji i opasnost od preterane obuke. Ako se pas iznervira, ako naprosto ne može da drži korak sa svim novim zahtevima i očekivanjima, može jednostavno da odustane ili da postane buntovnik. Treba im vremena da utroše tu mladalačku energiju i da nastave socijalizaciju sa drugim psima i drugim ljudima. U sledećih pola sata današnjeg časa, isprobaćemo nekoliko novih stvari."

Eri se smesta razvedrio. „Kakvih?" „Hajde da im damo još koji minut. Kodžak ima mnogo potencijala. Znate to. Pametan je i željan da ugodi. Ako se budete držali ovoga još koju nedelju, možemo preći na obuku za traganje. Ali pre toga moramo konačno da učvrstimo bliskost, socijalizaciju i poslušnost."

Eri nije odustajao. „Čuo sam šta ste vi i vaš pas uradili juče, kako ste našli dečaka. To je ono što želim da radim." „Znam, i uz obuku i iskustvo koje već posedujete, bićete sjajan tim. Samo treba i Kodžaka navesti da to želi. Na dobrom je putu, verujte mi. " „Svi kažu da ste među najboljima u državi, možda i na čitavom severozapadu. Zato i putujemo trajektom dva puta nedeljno. Uostalom, on se odlično zabavlja." „ A i uči." Potapšala je Erla po ramenu.

Pozvala je svoje pse i poslala ih na verandu. Tamo su polegali da gledaju predstavu.

- 31 -

Nora Roberts

„Pozovite pse k nozi", uzviknula je i sačekala da svi stanu u vrstu. „Pas se šalje u potragu po različitim terenima, divljini, ledu, stenju, šumi, gradu. I u vodi. Danas ćemo ih upoznati sa vodom."

Pokazala je ka dečjem bazenčiću koji je već napunila, a potom uzela gumenu loptu. „Kada na vas dođe red, skinućete psu povodac, a onda ubaciti loptu u bazen. Hoću da naredite psu da donese. Ne brinite, spremila sam peškire.

Erie, kako bi bilo da vi i Kodžak budete prvi? Namestite se na oko tri metra udaljenosti."

Eri je uzeo loptu i postavio se. Skinuo je psu povodac, kratko ga pomazio i pokazao mu loptu. „Donesi, Kodžak!", povikao je i bacio.

Pas je jurnuo kao metak, skočio i - pljusnuo. Smesta se ponovo pojavio, sa lopticom u ustima i zapanjenim izrazom lica koji kao da je govorio: Šta je ovo, kog đavola?

Ali je spremno iskočio i vratio se Erlu kad mu je pucnuo prstima.

Razmeće se, pomislila je Fiona smešeći se. Osmeh je postao još širi kad je Kodžak žustro otresao vodu i pokvasio svog ponosnog vlasnika. „Vidite li to?" Eri je ponosno gledao Fionu dok je sa njega kapala voda. „Prvi put, a savršeno." „Stvarno je sjajan."

A i ti si, pomislila je.

Fiona je uvek pokušavala da ostavi po sat vremena slobodno između časova, jer je znala da će polaznici hteti da popričaju sa njom, pitaju za savet, prokomentarišu čas.

Ostaće joj dovoljno vremena za ručak na brzinu, malo igranja sa psima, odgovaranje na pozive koji su došli tokom časa.

Pošto su svi otišli, ostalo joj je četrdeset minuta slobodno. Neko vreme je bacala loptice, nadvlačila konopac, uletela unutra da zgrabi pregršt čipsa, a onda je uzela i jabuku da je ne bi grizla savest.

Dok je jela proverila je sekretaricu i mejl, a stigla je i da dopuni blog koji je objavljivala dva ili tri puta nedeljno.

Znala je da blog navodi ljude na njen veb-sajt. Ili obrnuto. A neke je doveo i u školu dresure.

Odvojila je vreme i za pražnjenje bazenčića, a stigla je i da pregleda plan rada sa sledećom grupom. Baš kad se spremala da iznese rekvizite, začula je nekog na mostu.

Toliko o trenucima mira, pomislila je, a onda se namrštila jer evo, ni danas nije poznala čiji je to auto.

Podigla je ruku da zakloni oči od sunca i prepoznala Rouzi i Devina Koldvela. Kad je auto skrenuo, na zadnjem sedištu primetila je i Hjua. „Dobro, momci, najbolje ponašanje. Pozdrav."

Potraga

Auto se zaustavio, a sva tri psa su se postrojila i sela.

Devin je izašao prvi. „Hej, Pek. Hej." Pek je podigao šapu. Devin se nasmešio, a onda se sagnuo da je prihvati. „Drago mi je da te ponovo vidim." „Njuman", upoznavala ga je Fiona dok je Devin išao duž vrste, prihvatajući pružene šape. ,,I Bogart." „Izgleda da ste ljubitelj klasičnih filmova." Pružio je ruku i Fioni. „Nadam se da je u redu što smo banuli." „Svakako." Okrenula se da pogleda Hjua, koji je držao mamu za ruku.

Izgledao je sasvim dobro, u farmerkama i crvenoj jakni sa kapuljačom. „Zdravo, Hju. Hoćeš da se pozdraviš sa Pekom i njegovim drugarima?" „Kuče!" Hju je smesta prišao i zagrlio Peka. „Kuca me je našla. Bio sam se izgubio."

Predstavila je dečaka ostalim psima, a on je zagrlio i njih. „Juče nisam stigla da se zahvalim", počela je Rouzi. „Naravno, bili ste prezauzeti." „Ovaj... je li to u redu?", upitala je kada su psi polegali na leđa, a Hju je puzao između njih, vukao ih za uši i smejao se. „Sad su na sedmom nebu. Obožavaju decu." „Razgovarali smo da možda uzmemo psa. Mislili smo da sačekamo još godinu ili dve, ali sada..." Rouzi se smešila gledajući Hjua. „Imate li neku preporuku, koja rasa je najbolja za živahnog trogodišnjaka?" „Očito je da sam ljubitelj labradora. Oni su sjajni sa decom, pravi porodični psi, ali treba im mnogo druženja. I prostora." „Imamo dvorište, a blizu nam je i park. Znate šta mislim? Ako negde postoji još jedan Pek, želim da ga imam. Izvinite", žurno je dodala Rouzi kad su joj se oči napunile suzama. Još se nisam smirila. Gospođice Bristou..." „Fiona." „Fiona." Rouzi ju je uhvatila za ruke. „Nema reči da se to opiše.

Jednostavno nema. Nema načina ni da se plati, ni da se kaže. Ne možemo vam ničim uzvratiti za ono što ste učinili za nas." „Hju se igra sa mojim psima i smeje se. To mi je dovoljno. Zbog toga i radimo ovo."

Devin je prišao i zagrlio ženu. „Pisali smo vašoj organizaciji - Udruženju pasa tragača - o vašoj jedinici, a uz pismo sam priložio i ček sa donacijom. To je bar nešto." „Učinili ste mnogo. Biće im milo." „Kada nabavimo kuče, upisaćemo ga na vaše časove", dodala je Rouzi. „Ne želim da ga iko drugi obučava. Zamenik Inglvud nam je rekao da vodite školu dresure i obučavate pse tragače."

- 33 -

Nora Roberts

,,A mi vas verovatno zadržavamo. Ali pre nego što odemo... Hju, zar nisi doneo nešto za Fionu i Peka? Zapravo, rekli su nam da imate tri psa", dodao je Devin kad je Rouzi povela Hjua do auta. „Zato smo doneli po jednu za svakog."

Hju se vratio sa tri ogromne koske od presovane kože. Spustio ih je pred pse. „Što neće?", upitao je, jer su psi ostali da sede. „Neće ih uzeti dok im ne kažeš da smeju." Fiona je namestila po jednu kost pred svakog psa. „Uzmi kost! Uzmi kost!" povikao je Hju. Fiona je rukom dala znak, pa su psi prvo veselo poskočili, a onda se naklonili. Hju se zakikotao. „Kažu hvala lepo." „Hju je izabrao ovo." Rouzi joj je pružila buket crvenih lala. „Kaže da izgledaju kao lizalice." „Stvarno tako izgledaju i veoma su lepe. Hvala." „Nacrtao sam ovo." Dečak je uzeo crtež od mame. „Mene, tebe i Peka." ,,Au." Fiona se divila šarenim žvrljotinama. „Sjajno je." „Ovo je Pek. On je velika kuca. Ovo je Fi, a ovo sam ja. Fiona me nosi na krkače, a ovo je Zeka. I njega je nosila. Mama mi je pomogla da napišem." „Divan crtež." „Možeš ga staviti na frižider." ,,I hoću. Hvala, Hju." Zagrlila ga je i udahnula miris malog dečaka divljeg, nedužnog i slobodnog.

Pošto ih je ispratila mahanjem, Fiona je pošla unutra da zakači crtež na 'frižižder' i stavi lale u vodu. Pronašla je lepu plavu vazu.

Bilo joj je drago što ima tih nekoliko minuta da se pribere pre nego što dođu polaznici.

Potraga

ČETIRI Najbolji čovekov prijatelj, nije nego.

Posle žestoke potere posle koje je usledilo još žešće otimanje, Sajmon je uspeo da izvuče drveni čekić iz smrtonosnog stiska Grizlijevih zuba.

Držeći ubalavljenu i ižvakanu alatku dok je pas poskakivao kao krznena lopta, Sajmon je zamislio kako udara životinju po toj tvrdoj glavudži, samo jednom. Naravno da to ne bi stvarno učinio, ali nije zločin maštati o tome.

Zamislio je psa kako leži sa malim 'x' u svakom oku, dok mu oko glave obleću ptičice, kao u crtaćima. „Kamo sreće", promrmljao je.

Stavio je čekić na radni deo, van domašaja, pa se ponovo osvrnuo po radionici. Po podu su bile razbacane igračke i kosti. „Zašto ti se ovo ne sviđa? Zašto?" Uzeo je šareni konopac i pružio ga Grizliju. „Hajde, kidaj ovo."

Dok je brisao unakaženi čekić, pas mu je spustio konopac na cipelu i seo, lupkajući repom, nakrivljene glave i očiju blistavih od veselja. „Zar ne vidiš da sam zauzet?", upitao je Sajmon. „Nemam uvek vremena za igru. Neko mora i da zaradi za život."

Okrenuo je leđa vinskom ormanu od trešnjevog drveta i abonosa - prava lepota, ako je u redu da to on kaže. U času dok je lepio završne detalje, pas ga je zgrabio za pertle. Pokušao je da nastavi posao, pa je samo otresao psa i uzeo stegu. Otresao, zalepio, otresao, stegnuo.

Grizlijevo režanje i veselo kevtanje mešalo se sa muzikom grupe U2, koju je tog jutra slušao u radionici.

Prešao je prstima preko glatkog, nežnog drveta i klimnuo glavom.

Kad je krenuo preko radionice da proveri kako su uklopljene dve stolice za ljuljanje, morao je za sobom da vuče i psa.

Izgleda da ga je Grizli ipak nagovorio da se igraju.

Radio je skoro dva sata, naizmenično vukući psa i jureći za njim, a onda se naterao da stane i izvede ga na mesto koje je u sebi već nazvao Govnograd.

Predah i nije tako loša ideja, zaključio je. Koristilo mu je da razbistri misli, da duboko udahne blagi vazduh i izađe na dnevnu svetlost. Nikad mu neće dosaditi da gleda svetlost - sunčevu ili mesečevu - kako poigrava nad zalivom između dva ostrva.

Voleo je da stoji na svom brežuljku i osluškuje tihu ali neumornu muziku vode oko sebe, ili da sedi na verandi ispred radionice i razmišlja o gustoj šumi koja ga okružuje, baš kao što moreuz okružuje nju.

- 35 -

Nora Roberts

Znao je zašto se doselio na ostrvo.

Zbog usamljenosti, tišine, vazduha, zbog obilja lepote.

Možda je, na neki naopak način, njegova majka i bila u pravu što mu je uvalila psa. To će ga terati da izlazi, a zbog te divne okoline se i doselio. Imaće više prilike da gleda oko sebe, opušta se, usklađuje sa onim što se zbiva oko njega. Vazduh, voda, drveće, proplanci, stenje - sve su to izvori nadahnuća.

Boje, oblici, tekstura, krive i uglovi.

Ovaj komadić kopna, šuma i voda, kamene padine, stalni cvrkut ptica umesto automobila i ljudi, bili su upravo ono što je najviše želeo.

Odlučio je da napravi klupu baš na ovom mestu, nešto rustično i grubo obrađeno. Tikovina, pomislio je, ako bude uspeo da pronađe komad starog drveta, sa naslonom za ruke na koji može da se spusti pivo.

Pošao je u radionicu po papir, da nacrta to što je smislio, a onda se setio psa.

Pozvao ga je, ljut što mu ne njuška oko nogu kao što stalno radi, pa se spotiče o njega ili mora da ga očepi.

Pozvao je opet, pa još jednom. Tiho je opsovao kad mu se u stomaku zakuvala užasna mešavina ljutnje, krivice i uznemirenosti. Krenuo je u potragu.

Prvo je pogledao u radionicu, u slučaju da se pas vratio kako bi nastavio sa uništavanjem; potom oko nje, u žbunju, dozivajući i zviždeći. Pažljivo je pogledao padinu koja je vodila ka obali, kao i uzani prilaz između kuće i puta.

Zavirio je ispod verande, a potom otišao do kuće i obišao je, pa je i tu pogledao pod verandu.

Ni traga.

Pa on je pas, pobogu, govorio je sebi. Vratiće se. Uostalom, koliko daleko je tako mali pas mogao da ode? Malo se smirio i vratio do radionice, gde je poslednji put video malog gnjavatora, a zatim je odatle pošao u šumu.

Sada, kad je ona smirenost nestala, svaka igra svetlosti i senke, šaputanje vetra, upletene kupine - sve je delovalo zlokobno.

Pitao se da li jastreb ili sova mogu da zgrabe toliko kuče. Jednom mu se učinilo da je ugledao orla. Ipak...

Ma, pas jeste mali, ali je čvrst.

Zastao je da bi došao do daha i oterao paniku. Ne, uopšte ne paniči. Besan je, to je mnogo tačniji opis. Veoma besan što mora da traći vreme i snagu na potragu za glupim kučetom koje je još maločas poželeo da nokautira čekićem.

Isuse.

Pozvao ga je po imenu - i najzad začuo kevtanje. Prvo je osetio olakšanje, a onda je zaključio da mali begunac ne zvuči ni uplašeno ni zabrinuto, da se ne kaje i da je pun divlje radosti.

Potraga

„Prokletstvo", promrmljao je. Odlučio je da bude čvrst, pa se postarao da mu i glas zvuči isto tako. „Hodi, Grizli, hodi, nesrećo mala. Hodi ovamo, čudo neviđeno."

Ubrzao je ka mestu odakle je dopiralo veselo kevtanje, sve dok nije začuo šuškanje u žbunju.

Pojavio se pas, užasno prljav, srčano tegleći nešto nalik na truli leš neke ptičurine.

A on je brinuo da bi neka grabljivica mogla da odnese psa! Kakva ironija. „Isuse Hriste, spusti to! Ozbiljno ti kažem."

Grizli je veselo zarežao, pogledao ga blistavim očima i povukao plen. „Dođi! Ovamo! Odmah!"

Grizli je poslušao i prišao, noseći leš. Potom je seo kao da mu ga nudi. „Šta sad treba da radim sa tim?" Posle trenutka premišljanja, Sajmon je zgrabio psa i šutnuo ptičje ostatke nazad u žbunje. Grizli se migoljio, pokušavajući da se oslobodi. „Ovo nije igra bacanja i dono... Ne, neću to reći, pa da se setiš igranja. Ali kakvo sranje, sranje, sranje!" Držao je psa na odstojanju. Smrad je bio neizdrživ. „Šta si radio, valjao si se po tome? Zašto, zaboga, zašto?"

Pošto nije imao drugog izbora, uhvatio je smrdljivka pod mišku, i dišući na usta, požurio kući.

Usput je razmislio, pa je odbacio ideju da opere psa baštenskim crevom. To svakako ne bi uklonilo smrad, čak i ako bi uspeo da natera psa da dovoljno dugo stoji mirno. Potom je razmislio o kupanju i požalio što nema limeno korito... i okove. Sledeća ideja bilo je kupanje u kući, pa je zamislio poplavljeno kupatilo.

Popeo se na verandu i uspeo da izuje čizme dok ga je Grizli obasipao smrdljivim poljupcima. Ušao je u kuću, bacio novčanik na sto i odmah produžio u kupatilo.

Obojica su ušli u tuš-kabinu. Sajmon je dobro zatvorio vrata i svukao se u bokserice. Grizli je odmah napao farmerke i košulju. Sajmon je odvrnuo tuš. „Istrpi", posavetovao je psa koji je panično skočio na pločice, pa na staklena vrata, pokušavajući da pobegne.

Potom je stegnuo zube i uzeo sapun.

Kasnili su. Fiona je ponovo pogledala na sat, slegnula ramenima i nastavila da sadi margarete i lozicu u žardinjeru. Moraće naučiti Sajmona da poštuje njeno vreme, ali zasad joj je baš prijalo da bude malo sama u bašti. Psi su dremali u blizini, a ona je slušala muziku sa ajpoda.

Ako novi đaci ne dođu, napuniće i drugu žardinjeru, a onda će možda odvesti svoje pse u šumu, da igraju žmurke.

Dan je bio sunčan i blag, nebo vedro, vetar prijatan. Po ovakvom vremenu treba uživati.

- 37 -

Nora Roberts

Zagledala se u svojih ruku delo, pogladila latice, a potom uzela novu saksiju.

Primetila je džip. „To je Sajmon", rekla je kad su psi ustali. „Sajmon i Grizli." Potom je nastavila da sadi cveće.

Radila je i dalje kad su čovek i pas izašli iz džipa, a njeni psi pohitali da se pozdrave. Čovek je morao da se probija kroz gomilu pasa. Ona je za to vreme pažljivo sadila margarete.

Kad ju je Sajmon kucnuo po ramenu, polako je skinula slušalice. „Izvini, rekao si nešto?" „Verovatno kasnimo." „Aha." Nabijala je zemlju u saksiji. „Imamo opravdanje." „Lako ga je naći." „Pa, mislim da danas nismo ni morali da ga tražimo, ali najvažnija je bila mrtva ptica." „O?" Fiona je pogledala kuče, sada zauzeto nadvlačenjem konopca sa Bogartom. „Ulovio je pticu?" „Nešto drugo ju je ulovilo previše dana, ako je suditi po izgledu... i mirisu." „Ah." Klimnula je glavom i odlučila da je dosta kazne. Skinula je rukavice. „Doneo ti je?" „Da, ali se prvo valjao po njoj." „Kako je podneo kupanje?" „Tuširali smo se. Obojica." „Stvarno?" Odlučila je da se ne nasmeje, jer je izgledalo da on to ne bi podneo. „Kako je bilo?" „Kad je prestao sa pokušajima da prođe kroz zatvorena vrata i pojede sapun, bilo je dobro. Zapravo, izgleda da mu se svidelo. Možda smo našli prvu zajedničku sklonost." „To je dobar početak. Šta si radio sa crkotinom?" „Sa pticom?" Belo ju je pogledao, ne shvatajući zašto pita. „Šutnuo sam je nazad u žbunje. Imao sam psa u rukama." „Bolje je pronađi, stavi u kesu i zakopaj. Inače će je ponovo naći." „Ma divno. Baš divno." „Mirisi su za pse kao droga. Radio je ono što mu je nagon nalagao." A čovek je, zaključila je, uradio sve kako treba - samo što nije javio da će kasniti. ,,S obzirom na okolnosti, dobićete ceo čas. Da li ste uradili domaći?" „Da, da, jesmo." Fiona ga je upitno gledala. „Seda na komandu - skoro svaki put. Dolazi na komandu - kad je raspoložen. Otkako smo bili ovde,

Potraga

pokušao je ili uspeo da pojede daljinski za TV, jastuk, celu rolnu toalet papira, deo tepiha na stepenicama, skoro ceo čips, dve stolice i drveni čekić. I pre nego što to pitaš, da, svaki put sam ga ispravljao i davao zamenu. Boli njega briga." „Navikni se da kuću prilagođavaš psu", posavetovala je bez mnogo saosećanja. „Grizli!" Pljesnula je rukama da bi mu privukla pažnju, a potom ih je pružila i nasmešila se. „Hodi, Grizli. Hodi!"

Dotrčao je i spustio joj njušku na kolena. „Dobra kuca!" Izvukla je grickalicu iz džepa. „Baš si dobra kuca." „Sranje." „Vidim da si pun pozitivnog stava i podsticanja!" „Ne moraš ti da živiš sa njim", gunđao je Sajmon. „To je tačno." Fiona je spustila ašov na stepenik. „Sedi." Grizli je poslušao i dobio još jednu grickalicu, još malo maženja i pohvalu.

A ona je gledala kako njegov pogled skreće ka ašovu.

Kad je spustila ruke na kolena pas je skočio kao munja, zgrabio ašovčić i odjurio. „Nemoj trčati za njim." Fiona je zgrabila Sajmona za ruku čim je zakoračio. „Bežaće ti i sve će se pretvoriti u igru. Bogarte, donesi konopac."

Ostala je da sedi na stepeniku, sa konopcem u ruci, i pozvala je Grizlija.

Mališa je pojurio ka njoj, pa opet od nje. „Vidiš, pokušava da nas uvuče u igru. Ako prihvatimo i pođemo za njim, pobedio je." „Meni se čini da će pobediti ako ti pojede alat." „ Ašovčić je star, ali svejedno, on ne zna da je pobedio ako ne jurimo za njim. A mi se nećemo igrati. Grizli! Hodi!" Izvukla je iz džepa novu poslasticu.

Posle kratkog premišljanja, kuče joj je prišlo. „Ovo nije tvoje." Otvorila mu je usta, uzela ašovčić i zavrtela glavom. „Nije tvoje. Ovo je tvoje." Pružila mu je konopac.

Spustila je ašovčić, a pas je ponovo krenuo ka njemu. Ovog puta, Fiona ga je poklopila dlanom i zavrtela glavom. „Nije tvoje. Ovo je tvoje."

Ponavljala je taj postupak, veoma strpljivo, usput upućujući i Sajmona. „Pokušaj da ne govoriš često 'ne'. Čuvaj to za trenutke kada moraš brzo da ga zaustaviš. Kada je važno. Eto vidiš, više ga ne zanima. Nećemo da se igramo.

Ali igraćemo se konopcem. Uzmi drugi kraj, nadvlači se malo."

Sajmon je sedeo kraj nje, povlačio konopac zajedno sa psom, potom malo popuštao, pa ga vukao levo i desno. „Možda nisam rođen za vlasnika psa."

Sada je bila spremna da pokaže saosećanje. Potapšala je Sajmona po kolenu. ,,I to kaže čovek koji se tuširao zajedno sa psom?" „Nije moglo drugačije."

- 39 -

Nora Roberts

„To je bilo pametno, korisno i originalno." Sad je shvatila da obojica mirišu na sapun i... i piljevinu. Vrlo prijatno. „Naučiće. Obojica ćete naučiti. Kako ide sa izlaženjem?" „Začudo, uspeva." „Eto vidiš. Obojica ste shvatili šta treba da radite, a on ume da sedne kad mu se naredi." „I onda odluta u šumu i valja se po mrtvoj ptici. I pojede mi daljinski." „Sajmone, ne kukaj."

Nasmejala se kada je ugledala njegov ljutiti pogled. „Napreduješ. Nastavi da vežbaš sa njim, treba da dođe kad god ga pozoveš. Svaki put. To je veoma važno. Radićemo na navikavanju na povodac, a onda ćete ponoviti dolazak na poziv."

Kad je ustala, ugledala je terenac kako skreće ka kući. „Ovo je prilika da ga naučiš da ne trči prema automobilu - i da ne skače na goste. Usmeravaj ga, pričaj sa njim."

Mahnula je i sačekala da Dejvi stane i izađe iz auta. „Zdravo, Dejvi." „Zdravo. Kako ste, momci?" Sagnuo se da pomazi pse. „Izvini, Fi, nisam znao da imaš čas." „Nije strašno. Ovo su Sajmon Dojl i Grizli. Zamenik Inglvud." „Tako je, vi ste kupili Dobsovu kuću pre nekoliko meseci. Drago mi je."

Dejvi je klimnuo glavom ka Sajmonu, a onda čučnuo da pozdravi kuče. „Zdravo, mališa. Neću da smetam", rekao je češkajući oduševljenog Grizlija. „Sačekaću dok završite." ,,U redu je. Sajmone, kako bi bilo da doneseš povodac, pa da malo sami vežbate 'k nozi'? Ja ću biti tu. Ima neki problem, Dejvi?", upitala je tiše kada je Sajmon pošao ka džipu. „Možda bi bilo najbolje da malo prošetamo, može?" ,,U redu, sad si me prepao. Šta se desilo? Silvija?" „Silvija je dobro, koliko mi je poznato." Dejvi joj je ipak položio ruku na rame i poveo je u šetnju pored kuće. „Danas smo čuli novosti, a šerif je pomislio, pošto se ti i ja znamo, da bi trebalo da dođem i javim ti." „Šta da mi javiš?" „Sredinom januara, u Kaliforniji je nestala žena. U Sakramentu. Otišla je jednog jutra da trči i nije se vratila. Našli su je nedelju dana kasnije u Nacionalnom parku Eldorado, u plitkom grobu. Anonimna dojava ih je uputila gde da traže."

Progutala je knedlu. Grlo joj se steglo. Ćutala je. „Pre deset dana, druga žena je otišla na jutarnje trčanje u Jureki, u Kaliforniji."

Potraga

„Gde su je našli?" „U Nacionalnom parku Triniti. Prvoj ženi bilo je devetnaest. Drugoj dvadeset. Studentkinje. Otvorene, sportski tipovi, slobodne. Obe su radile. Prva u baru, druga u knjižari. Obe su prvo ošamućene, potom vezane najlonskim konopcem, a usta su im zapušena izolir trakom. Zadavljene su crvenom ešarpom koja je ostavljena na telu."

Sada se grč iz grla preneo na čitavo telo. „Vezana u mašnu." „Da, vezana u mašnu."

Fiona je pritisnula rukom srce. Osećala je kako lupa. „Peri je u zatvoru. Još je tamo." „Nikada neće izaći, Fi. Zatvoren je zauvek." „Dakle, imitator." „Nije samo to." Pružio je ruku i pogladio je po ramenu. „Ima još nešto, Fi. Istraga nije objavila da je Peri uzimao pramen kose od svake žrtve i da im je pisao broj na desnoj nadlanici."

Utrnulost je polako prolazila. Želela je da se vrati, da joj zaustavi užasnu mučninu koja je narastala u njoj. „Rekao je nekome ili se izlanuo neki forenzičar ili patolog."

Dejvi joj je spustio ruke na ramena i pogledao je pravo u oči. „Mora da je tako. Saznaće ko je to bio." „Nisam ja idiot, Dejvi. Taj podatak mogle su odati desetine ljudi. Prošlo je skoro osam godina od..." „Znam. Izvini, Fi. Hoću da znaš da policija radi na tome. Hteli smo da te obavestimo, jer će mediji verovatno brzo uočiti vezu. Dosađivaće ti zbog toga." „Mogu da izađem na kraj sa novinarima. A Gregova porodica?" „I oni su obavešteni. Znam da ti je ovo teško, Fi, ali nemoj da brineš.

Uhvatiće ga. Osim toga, ma koliko da je to strašno, ovaj tip se drži Perijevog načina. Mlade studentkinje. Tebi više nije dvadeset godina." „Ne." Trudila se da joj glas bude miran. „Ali sam jedina koja je uspela da mu pobegne."

Iako nije čuo razgovor, Sajmon je znao da nešto ne valja. Loše vesti ili nevolja, možda i oboje. Bio je siguran da Fiona neće želeti nikoga u blizini, pogotovo kad je u pitanju skoro nepoznata osoba, to jest on.

Pomislio je da ubaci psa u džip i jednostavno se odveze. To bi bilo nepristojno, ali nije mu smetalo da bude i nepristojan.

Ipak, bilo bi i bezosećajno, a to bi mu još kako smetalo.

Zato će lepo sačekati da zamenik ode, da žena izmisli izgovor kakav joj odgovara, a onda će otići. Niko neće biti povređen.

- 41 -

Nora Roberts

I još, čudo nad čudima, uspevao je da Grizli ide uz nogu otprilike svaki treći put. Čak ni činjenica da je to verovatno zbog prisustva pasa koji su to lepo činili i zaustavljali se na komandu, nije smanjivala lepotu ovog uspeha.

Dakle, otići će kući dobro raspoložen, radiće još malo i posle će otvoriti pivo.

Ako ne računamo mrtvu pticu, dan je bio sasvim uspešan.

Kada je terenac otišao, očekivao je da će mu Fiona prići, izmisliti izgovor i onda otići za poslom.

Umesto toga, nekoliko minuta stajala je kao ukopana i samo gledala niz drum. Potom je otišla do verande i sela na stepenice. I ostala da sedi.

Dakle, moraće sam da izmisli izgovor, zaključio je Sajmon. Ništa lakše.

Upravo se setio nečeg što mora da obavi. Pas lepo napreduje, bla, bla, vidimo se uskoro.

Prilazio joj je, zadovoljan što je posle samo dva cimanja pas lepo pošao uz njega. Kad je prišao bliže, video je da je bela kao kreč i da drhtavim rukama grčevito steže kolena.

Sranje.

Više nije dolazilo u obzir da tek tako ode. Brzo je dohvatio Grizlija pre nego što je stigao da joj skoči u krilo. „Loše vesti", rekao je. „Šta?" „Šerif je doneo loše vesti. Je li Silvija dobro?" „Da. Ne radi se o Silviji."

Njeni psi su osetili promenu raspoloženja pa su se primakli. Veliki žuti joj je položio njušku na koleno. ,,Oh... Trebalo bi da..."

Gledao ju je kako pokušava da se sabere. „Trebalo bi da radimo na sedenju i čekanju." „Ne danas."

Tek tada ga je pogledala, ali nije mogao da protumači njen izraz lica.

Tuga? Strah? Šok? „Ne", složila se. „Ne danas. Izvini." „Ne smeta. Vidimo se sledeći put." „Sajmone." Kratko je uzdahnula kad je zastao. „Da li bi... mogao... da ostaneš još malo?"

Poželeo je da odbije - da može da odbije. Možda bi i mogao, samo da nije primetio koliko joj je teško što to pita. „Dobro."

Potraga

„Pusti ga da malo jurca. Moji momci će ga paziti. Igrajte se", rekla je kada je Sajmon otkopčao povodac. „Ostanite blizu. Blizu", ponovila je, mazeći svoje pse. „Pazite Grizlija, igrajte se."

Oni su malo cvileli, i svaki se još jednom okrenuo ka njoj kad su pošli u dvorište. „Znaju da sam uznemirena. Radije bi ostali sa mnom dok se ne smirim. A ti bi radije otišao."

Seo je kraj nje. „Da. Nisam baš mnogo vičan ovakvim stvarima." „Bolje i to nego da nemaš pojma šta da radiš." „Dobro. Izgleda da želiš da mi kažeš tu lošu vest." ,,I meni se čini. Ionako će se brzo raširiti po ostrvu."

Ipak, nekoliko minuta je ćutala, a onda kao da se sabrala. „Pre nekoliko godina, desio se niz otmica sa ubistvom. Mlade žene, između osamnaest i dvadeset tri godine. Sve su bile studentkinje. Bilo je dvanaest žrtava tokom tri godine. Kalifornija, Nevada, Oregon, Novi Meksiko, Vašington... u tim državama su otete ili zakopane... ili oboje."

To mu je zvučalo nekako poznato, ali je ćutao. „Sve su bile isti tip - ne fizički, jer nije birao rasu ni boju kose, nego po tome što su bile studentkinje, aktivne, često napolju. Žrtvu bi vrebao nedeljama.

Ponekad i duže. Pedantan i strpljiv, beležio je njihove navike, rutinu, garderobu, prijatelje, porodicu, posao. Koristio je kasetofon i beleške. Svaka od njih je redovno trčala, planinarila ili vozila bicikl."

Ponovo je uzdahnula. Ličila mu je na osobu koja se sprema da sa velike visine skoči u mutnu vodu. „Birao je žene koje se kreću same, u rano jutro ili veće. Uvek im je dolazio u susret - kao još jedan džoger ili planinar. A kada bi se približio, upotrebio bi omamljivač. Onako nemoćne, odneo bi ih u svoj auto. Imao je gepek obložen plastikom, tako da ne ostane bilo kakav trag u autu." „Jezivo planiranje", primetio je Sajmon. „Da. Veoma." Nastavila je da priča, naizgled ravnodušno, kao da podnosi izveštaj koji zna napamet. „Vezao bi ih najlonskim konopcem, zalepio im usta izolir trakom, a onda bi im dao blagi sedativ da bi ćutale. Potom bi se odvezao u neki nacionalni park. Mesto bi uvek unapred odabrao. Dok je trajala potraga za devojkom u oblasti u kojoj je oteta, on je bio stotinama kilometara daleko i terao ošamućenu i užasnutu žrtvu da korača po mraku, van staza."

Glas joj je postao viši, podrhtavao je dok je preplitala prste u krilu i gledala pravo pred sebe. „Prvo bi iskopao grob, ne suviše dubok. Želeo je da ih posle nađu. Vezao bi ih za drvo da bi mogle da gledaju kako kopa. Nisu mogle da mole za milost, čak ni da ga pitaju zašto to radi, jer su im usta stalno bila zapušena. Nije ih silovao ni mučio. Nije ih tukao ni sakatio. Samo bi izvadio

- 43 -

Nora Roberts

crvenu ešarpu, a onda bi ih tako vezane i nesposobne da se brane, zadavio.

Potom bi maramu vezao u mašnu i tako ih zakopao." „Ubica Sa Crvenom Ešarpom. Tako ga je štampa prozvala", setio se Sajmon. „Sećam se toga. Uhvatili su ga pošto je pucao u nekog policajca." „Greg Norvud. Policajac je bio Greg Norvud. Pripadao je jedinici sa policijskim psima i imao je psa Konga."

Reči su pulsirale u vazduhu kao otvorena rana. „Poznavala si ga." „Peri ih je čekao u zasedi. Greg je imao kuću, lepu malu vikendicu kraj jezera Samamiš. Često je sa Kongom odlazio tamo i obučavao ga. Jednom mesečno, samo njih dvojica. Momački vikend, tako je govorio."

Mirno je spustila ruke na kolena, ali je uspeo da primeti kako joj se prsti stežu. „Prvo je pucao u Grega, i možda je baš to bila greška. Potom je pucao u Konga, dva puta, ali je pas nastavio dalje. Tako je pokazala rekonstrukcija, a Peri je potvrdio. Znao je da će biti osuđen pa je pristao na pogodbu - sve će ispričati, samo da ne dobije smrtnu kaznu. Kong ga je ozbiljno povredio pre nego što je pao mrtav. Peri je bio jak i uspeo je da se vrati u auto, čak je prešao nekoliko kilometara pre nego što se onesvestio zbog gubitka krvi. Tako su ga uhvatili. I Greg je bio jak. Poživeo je dva dana. To je bilo u septembru.

Dvanaestog septembra. Trebalo je da se venčamo narednog juna."

Sajmon je znao da tu reči ne mogu da pomognu, ali je ipak morao da kaže. „Strašno mi je žao." „Da, i meni. Uhodio je Grega mesecima, možda i duže. Pedantno i strpljivo. Ubio ga je da bi mi se osvetio. Vidiš, trebalo je da budem broj trinaest, ali sam mu umakla."

Na trenutak je zažmurila. „Treba mi piće. A tebi?" „Da. Naravno."

Kad je ustala i ušla u kuću, pomislio je da pođe za njom, ali je zaključio da joj je verovatno potrebno da bude malo sama, kako bi se pribrala.

Pamćenje mu se osvežilo. Sad se setio da je jedna devojka pobegla i dala policiji opis otmičara.

Pre više godina, pomislio je. Pokušao je da se seti gde je tada bio i šta je radio.

Nije obraćao pažnju. Koliko mu je tada bilo godina, dvadeset pet? Tek što se doselio u Sijetl i pokušavao da napravi ime, da zaradi za život. A isto vreme, otac je verovao da ima rak. To je pomračilo sve ostalo.

Vratila se sa dve čaše belog vina. „Australijski šardone. Jedino to imam."

Potraga

„Ne smeta." Uzeo je čašu pa su neko vreme ćutke sedeli, gledajući pse koji su se zgurali na gomilu da odremaju. „Hoćeš li da mi ispričaš kako si pobegla?" „Imala sam sreće, a tu je i glupost. Nije trebalo da budem sama tog jutra na stazi za trčanje. Moj ujak je policajac; već sam se zabavljala sa Gregom i obojica su me upozorili da ne trčim bez pratnje. Ali niko nije mogao da drži korak sa mnom. Atletska zvezda", dodala je uz smešak. „Očito imaš dobre noge." „Da. Sreća moja. I tako, nisam poslušala. Peri u to vreme još nije bio stigao do države Vašington, i već mesecima nije bilo novih otmica. Nikad ne pomisliš da možeš biti sledeća žrtva. Pogotovo ako imaš dvadeset godina. I tako, otišla sam da trčim. Volela sam da počnem rano, a onda da svratim na kafu. Bio je ružan dan, mračan, kišovit, ali mi je prijalo da trčim po kiši. Bio je početak novembra, one godine pre Gregove smrti. Imala sam sekundu, jednu jedinu sekundu kad sam ga videla. Izgledao je sasvim obično, vrlo prijatno, ali nešto mi je zasmetalo. Imala sam mali alarm na privesku za ključeve. Posegnula sam ka njemu, ali bilo je prekasno. Obuzeo me je strašan bol i nisam mogla da se pomerim."

Teško je disala i morala je da prekine na trenutak. „Nisam mogla ništa", ponovila je. „Bol i šok, a potom sam bila tupa i bespomoćna. Kad sam se osvestila, nalazila sam se u prtljažniku i bilo mi je muka. Ništa se nije videlo i osećala sam samo kretanje, zvuk točkova po putu. Nisam mogla da vrištim ni da lupam, jedva sam mogla da se pomerim."

Opet je zastala i uzela gutljaj vina. „Neko vreme sam plakala, jer sam znala da će me ubiti i da ne mogu da ga sprečim. Ubiće me zato što sam pošla sama na trčanje. Mislila sam na svoju porodicu, na Grega, prijatelje, na svoj život. Potom sam prestala da plačem i obuzeo me je bes. Nisam ničim zaslužila da mi se to desi."

Ponovo je prekinula i otpila vino. Čuo se vetar u borovim krošnjama. ,,I piškilo mi se. To je bilo ponižavajuće, i ma koliko glupo bilo, nisam mogla da podnesem pomisao da se upiškim pre nego što me ubije. Pokušavala sam da se uzdržim, vrpoljila se, i u jednom trenutku osetila sam nešto tvrdo u unutrašnjem džepu trenerke. Bio je to švajcarski vojnički nož, Gregov poklon." Posegnula je u džep farmerki i izvadila ga. „Mali nož, male makaze, mala turpija. Džepni nož za devojke." Stegla ga je. „Spasao mi je život. Iz jakne mi je uzeo ključeve i novac za kafu, ali nije ni pretpostavio da pantalone mogu imati unutrašnji džep. Nije mogao znati. Ruke su mi bile vezane na leđa. Nekako sam ga dohvatila. Mislim da sam se najviše plašila baš kada sam uspela da izvadim nož, kada sam počela da mislim da možda, možda ipak postoji način da se spasem." „Mogu li da ga vidim?"

- 45 -

Nora Roberts

Kad mu ga je pružila, Sajmon je rasklopio nož i pogledao oštricu pod jasnim popodnevnim suncem. Četiri centimetra najviše, pomislio je. „Time si presekla najlonsko uže?" „Sekla sam, testerisala, komadala. Užasno dugo je trajalo samo dok sam otvorila nožić, ili se meni tako činilo, a još duže dok sam sekla konopac. Morala sam da prekinem i onaj oko nogu, jer nisam uspela da odvežem čvor. Prvo sam strahovala da će zaustaviti auto pre nego što uspem da se oslobodim, a onda sam se plašila da to nikad neće uraditi. Ali, zaustavio je. Stao je i izašao zviždeći.

Nikad neću zaboraviti taj zvuk."

Pokušao je da zamisli - devojka, zarobljena, preplašena, verovatno okrvavljena tamo gde se konopac usekao u kožu. I naoružana nožem tek malo većim od čiode. „Vratila sam traku preko usta."

Sada je govorila smireno, tako pribrano da je morao da je pogleda. „Konopac sam obmotala oko nogu i stavila ruke iza leđa. Zatvorila sam oči.

Kad je otvorio gepek, još uvek je zviždukao. Nagnuo se unutra i pljesnuo me po obrazu da bi me osvestio. A onda sam zarila nožić u njega. Gađala sam oko, ali sam promašila i pogodila ga u lice. Ipak sam ga iznenadila i povredila, pa sam stvorila malu prednost. Udarila sam ga pesnicom u lice, pružila noge i šutirala ga, i šutirala. Ne tako jako kao što sam želela, jer sam se upetljala u konopac, ali ipak dovoljno da ga srušim, pa sam mogla da ustanem. Lopata je bila odmah tu, tamo gde ju je ispustio kad sam ga ubola. Zgrabila sam je i tresnula ga po glavi nekoliko puta. Uzela sam mu ključeve.

Još uvek se ne sećam jasno svega - šok, adrenalin, tako su mi rekli, ali sela sam u auto i nagazila gas do daske." „Oborila si ga i odvezla se", mrmljao je zadivljeni i zapanjeni Sajmon. „Nisam znala ni gde sam ni kuda idem, i imam sreće što nisam sletela s puta i poginula, jer sam vozila što sam brže mogla. Stigla sam do prve kuće, nekakvog hotela čija su se svetla videla izdaleka. Pokazalo se da me je odveo u Nacionalni park Olimpik. Oni su pozvali rendžere, a rendžeri FBI, i tako dalje i tako dalje. Pobegao je, ali mogla sam da ga opišem. Imali su auto, njegovo ime, adresu. Ili barem jednu od njegovih adresa. I ipak je uspevao da im izmakne još skoro godinu dana. Sve dok nije ubio Grega i Konga, a Kong ga je zaustavio.

Kong je žrtvovao život da bi ga zaustavio."

Uzela je nož i vratila ga u džep. „Izgledaš kao pametna žena", rekao je Sajmon posle kratke pauze. „Dakle, svesna si da si time što si uradila spasla druge žene. Gad je sad zatvoren, zar ne?" „Ima dvanaest doživotnih robija. Nagodili su se posle mog svedočenja, kada je shvatio da će biti osuđen zbog Grega i zbog mene, i da ga čeka smrtna kazna."

Potraga

„Kakva je bila nagodba?" „Da prizna za Grega, mene i za ostalih dvanaest žrtava, da kaže gde su mu beležnice, trake i da porodice ubijenih nađu mir. Da sve objasni. I da nikad ne izađe na slobodu."

Klimnula je glavom kao da ju je pitao nešto. „Uvek sam smatrala da je to bilo ispravno. Začudo, donelo mi je olakšanje kad sam ga čula kako sve opisuje, korak po korak, jer sam znala da će platiti za to, za sve što je radio, i da će zauvek ostati zatvoren. Želela sam da sve to ostane iza mene, da zatvorim vrata.

Otac mi je umro devet nedelja kasnije. Tako iznenada, neočekivano, i opet se sve poremetilo."

Protrljala je lice rukama. „Užasno vreme. Došla sam da budem sa Silvijom nekoliko nedelja, dva meseca, tako sam bar mislila; a onda sam shvatila da ne želim da se vratim. Bio mi je potreban novi početak, i želela sam da to bude baš ovde. Tako sam i uradila, a vrata uglavnom ostaju zatvorena." „Šta ih je danas otvorilo?" „Dejvi je došao da kaže kako neko koristi Perijev metod, čak i detalje koji nisu bili objavljeni. Do sada su bile dve žrtve. U Kaliforniji. Ponovo je počelo."

Glava mu je bila puna pitanja, ali ćutao je. Završila je, pomislio je. Rekla je sve što je želela da kaže. „Sigurno ti je teško. Sve se vratilo, postalo je sada umesto onda."

Opet je zažmurila, i videlo se da joj se telo opustilo. „Da. Baš tako. Bože, možda je glupo, ali stvarno mi pomaže kad to čujem. Da me neko razume.

Dakle, hvala."

Spustila mu je ruku na koleno, samo na trenutak. „Moram unutra, treba da telefoniram." „Dobro." Pružio joj je čašu. „Hvala na piću." „Zaslužio si."

Sajmon je otišao da uzme kuče, koje je smesta počelo da ga oduševljeno liže po licu kao da su bili razdvojeni deset godina.

Dok je odlazio, bacio je pogled u retrovizor. Fiona je ušla u kuću, a psi za njom.

- 47 -

Nora Roberts

PET Fiona je pomislila na večeru, ali umesto toga uzela je još jednu čašu vina.

Razgovor sa Gregovim roditeljima ponovo je otvorio staru ranu. Znala je da bi bilo najpametnije da skuva nešto, možda i da ode u dugu šetnju sa psima. Da izađe iz kuće, da prestane da misli na to.

Umesto svega toga, uvela je pse i zadubila se u mračne misli, toliko duboko i dugo da se sva naježila kad je čula da neko stiže.

Zar ljudi ne mogu da je puste da na miru žali samu sebe?

Opšte veselo lajanje značilo je da stiže prijatelj. Nije se iznenadila kad je ugledala Džejmsa i Kobija kao se pozdravljaju sa njenim psima.

Naslonila se na ogradu verande, pijuckala vino i gledala ih. Džejmsova kosa je blistala na dvorišnom osvetljenju. Mada, on je uvek nekako blistao.

Pogotovo zbog boje kože koja je jasno govorila o mešanju rasa. Kad god bi ga videla, pomislila bi na karamele poprskane zlatnom prašinom. Oči su mu bile jarkozelene i uvek nasmejane.

Sada ih je uperio u Fionu, vedro se osmehujući dok je iz gepeka vadio ogromnu papirnu kesu. „Doneo sam zalihe."

Otpila je još malo vina. „Pričao si sa Dejvijem." „Pošto je oženjen mojom sestrom, to se često dešava."

Prišao je bliže, donoseći miris hrane iz kese, a onda ju je obgrlio slobodnom rukom i privukao. „Dobro sam. Baš sam održala prvi sastanak kluba za samosažaljenje." „Primi i mene. Biću predsednik." „Već sam izabrala sebe za predsednika. Ali pošto si doneo klopu, možeš da budeš drugi zvanični član." „Hoćemo li imati bedževe? Ili tajno rukovanje?" Poljubio ju je u čelo. „Hajde, idemo unutra da glasamo uz hamburgere." „Pričala sam sa Gregovom mamom", rekla je Fiona, ulazeći ispred njega. „Sigurno je bilo teško." „Užasno. I zato sad sedim i pijem vino u mraku." „Sve je to lepo, ali sad je vreme za predah. Imaš koka-kolu?" „Pepsi. Dijetalnu." „Bljak. Dobro, daj."

Potraga

Bio je kao kod svoje kuće: doneo je tanjire, stavio hamburgere, a potom pošteno podelio planinu pomfrita iz kutije. Prosula je vino u sudoperu, pa im nasula po kolu. „Trebalo je da spavam sa tobom pre nego što smo postali drugovi."

Nasmešio se i seo. „Mislim da nam je bilo jedanaest ili dvanaest godina kada si počela da dolaziš kod tate na ostrvo, pa smo bili malo premladi za seks.

Zato smo morali da postanemo drugovi." „Svejedno." Sručila se u stolicu. „Da sam ranije spavala sa tobom, sad bismo mogli to da ponovimo. To bi mi skrenulo misli. Ali sada je prekasno, jer bih se osećala glupo da budem gola pred tobom." „Da, to može biti problem." Zagrizao je hamburger. „Možda da pogasimo sva svetla i da koristimo lažna imena. Ja bih bio Kamenko, a ti bi bila Svilena." „Niko ne može da stenje i izgovara 'Svilena'. Bolje da budem Misti Mars.

Sviđa mi se kako zvuči." „Dobro. Pa, Misti, hoćeš prvo da jedemo ili da odmah pređemo u krevet?" „Jako mi je teško da odolim tolikoj romantici, ali ipak bih prvo jela."

Grickala je pomfrit. „Ne bih htela stalno o tome, Džejmse, ali ovo je tako čudno.

Baš sam pre neki dan pričala Silviji kako se jedva sećam Gregovog lica. Kako mi je izbledeo u sećanju. Znaš na šta mislim?" „Da, mislim da znam." ,,A onog trenutka kad mi je Dejvi rekao šta se dešava, sve se vratilo. Mogu jasno da ga vidim, svaki detalj na licu. Ponovo je tu. Da li je to loše?" Osećala je da joj glas drhti. „Da li je grozno što žalim zbog toga? Čini mi se da bih više volela da je ostao bledi lik, ali nisam to shvatala sve dok se nije vratio." „Pa šta? Hoćeš nositi crninu i pisati depresivne pesme do kraja života?

Ožalila si ga, Fi. Srce ti je prepuklo, žalila si za njim i prezdravila si. Počela si ovo sa psima baš zbog ljubavi i poštovanja prema njemu." Pružio se preko stola i stegnuo je za ruku. „ A to je ogromna stvar." „Ako ćeš biti tako racionalan i razuman, onda ne možeš da budeš član kluba za samosažaljenje." „Ne možemo držati sastanak kluba dok na stolu ima hamburgera. Više bi odgovarali bajati krekeri i neko baš loše vino." „Dođavola, Džejmse, pokvario si mi stvarno dobro samosažaljevanje."

Uzdahnula je i navalila na hamburger.

Čak ni uteha prijatelja, prisustvo pasa i uobičajeni poslovi pred spavanje nisu mogli da je poštede ružnih snova. Budila se svakih sat vremena, jedva se otimajući košmarima, a onda je ponovo tonula u njih čim bi zadremala.

- 49 -

Nora Roberts

Psi, jednako nemirni, ustajali su, šetkali okolo ili se samo premeštali. U tri ujutru Bogart je prišao krevetu sa konopcem u zubima, kao da bi partija nadvlačenja mogla da popravi stvari.

U četiri ujutru prestala je da se trudi. Pustila je pse napolje i skuvala kafu.

Odradila je vežbe što je žustrije mogla, a onda se bacila na papirologiju.

Sredila je čekovnu knjižicu, napravila nacrt biltena za svoje učenike i za pretplatnike Potrage i spasavanja. Tek je počelo da sviće kad je dopunila svoju veb-stranicu, a potom je neko vreme švrljala po raznim blogovima jer nije mogla da se nakani da piše svoj.

Kad je došlo vreme za prvi čas, bila je budna već četiri sata i žudela je za odmorom.

Volim ove časove, rekla je sebi. Volela ih je zbog samog posla, zbog pasa i druženja sa ljudima. Navikla je da veći deo dana provede napolju.

Ipak, danas je požalila što nije otkazala dve preostale grupe. Ne da bi se sažaljevala, rekla je sebi, nego jednostavno da bi bila malo sama, da bi se naspavala, pročitala nešto.

Umesto toga, spremila se za drugi čas, nazvala Silviju - vesti su se brzo širile, i nekako sve pregurala.

Pred kraj dana, dok je sa psima skupljala igračke i opremu za obuku, shvatila je da ipak ne želi da bude sama. Kuća je bila suviše tiha, suviše puna senki.

Odlučila je da ode do grada. Obaviće kupovinu, možda će svratiti i do Silvije. Potom može u šetnju po obali. Svež vazduh, kretanje, promena okoline. Šetače sve dok ne bude preumorna za bilo kakve snove, i lepe i ružne.

Odlučila je da povede Njumana. Kad je uskočio u auto, obratila se dvojici koji ostaju. „Znate kako to ide. Svako dobija priliku da bude nasamo sa mnom.

Donećemo vam nešto. Budite dobri."

Kad je ušla, ispod oka je pogledala Njumana. „Bez kreveljenja", naredila je.

Stres je popustio dok je vozila, vijugajući putem dok je sunce na zalasku obasjavalo vodu. Širom otvoreni prozori, glasna muzika sa radija i vetar u kosi, oterali su umor. „Hajde da pevamo!"

Uvek spreman da posluša, Njuman je zavijao zajedno sa Bijonse.

Nameravala je da se odveze u Istsaund da dopuni frižider i počasti sebe nečim što joj uopšte ne treba. No, dok je vozila između brda i mora, kroz polja i šume, predomislila se i skrenula kod sandučeta na kojem je pisalo DOJL.

Potraga

Možda mu treba nešto iz sela. Tako će ispasti ljubazna komšinica, jer će mu uštedeti put. To nije imalo nikakve veze sa željom da vidi gde i kako živi. Ili skoro nikakve.

Dopalo joj se drveće i igra sunčeve svetlosti po stenama i visokoj travi.

Svidela joj se i kuća. Dva slemena, izlomljena linija koja kao da se nastavlja na strminu.

Dobro bi joj došlo krečenje, zaključila je. Poneki detalj u vedroj boji. I dve stolice, i saksije sa šarenim cvećem na verandi i onoj lepoj terasi na spratu.

Možda i klupa ispod trešnjevog drveta, koje će se u proleće rascvetati.

Parkirala se kraj Sajmonovog džipa, primetivši da je nabavio novi naslon za glavu umesto onog oblepljenog selotejpom. Potom je na nekoliko metara od kuće ugledala pomoćnu zgradu, skoro potpuno zaklonjenu drvećem.

Bila je dugačka i niska, verovatno sa više kvadrata od cele njene kuće, a imala je i prostranu verandu. Tu su u senci stajali stolovi, stolice i nešto što će kasnije postati nameštaj.

Kroz žestoku rokenrol muziku začula je testeru ili tako nešto.

Izašla je iz auta i pozvala Njumana. Čim je onjušio vazduh - novo mesto i nove mirise, pošao je u korak sa njom. „Divan vidik, je li?", upitala ga je dok je gledala zaliv, obale i zelene talasiće na vodi. „Vidi, dole ima malu plažu, i dok. Nedostaje mu čamac, ali lepo je i ovako. More, šuma, širina, uvučeno od puta. Dobro mesto za psa."

Počešala je Njumana po ušima i prišla pomoćnoj zgradi.

Videla ga je kroz prozor - farmerke, majica, zaštitne naočari, pojas za alat.

Pogodila je za testerisanje. Motorna testera bila je ogromna i strašna. Naprosto je proždirala drvo koje je gurao ka brzom, nazubljenom sečivu. Želudac joj se zgrčio pri pomisli šta takva sprava može da učini prstima. Odlučila je da polako ode do vrata i sačeka da zujanje prestane.

Tek tada je pokucala i mahnula kroz staklo. Kako je samo stajao i mrštio se, sama je otvorila. Kuče je ležalo na podu sa sve četiri uvis, kao da je upravo dobilo strujni udar. „Zdravo!" Morala je da viče zbog glasne muzike. „Krenula sam u selo pa sam mislila..."

Zaćutala je kad je izvukao čepiće iz ušiju. „O, pa da, nikakvo čudo što je tako glasno. Slušaj..."

Ponovo je prekinula kad je iz pojasa za alat izvukao daljinski i isključio muziku. Tišina je zatutnjala kao cunami - i probudila psa.

Grizli je zevnuo, protegnuo se, a onda ju je ugledao. Skočio je obuzet divljom radošću, zaplesao u mestu, a onda jurnuo ka njoj. Fiona je čučnula i pružila ruku prema psu, tako da je naleteo pravo na njen ispruženi dlan.

- 51 -

Nora Roberts

„Zdravo, jeste, zdravo, i meni je drago što te vidim" Mazila ga je po glavi i po stomaku. Potom je pokazala prstom: „Sedi!" Na trenutak kao da je oklevao, ali je ipak poslušao. „Pa ti si pametan, pravi dobrica!" Zgrabila ga je čim je ugledao Njumana, koji je strpljivo sedeo napolju. „Može li da izađe? Dovela sam Njumana, on će ga paziti."

Sajmon je samo slegnuo ramenima. „Dobro. Idi igraj se." Nasmejala se kada je Grizli u trku iskočio kroz vrata i pao potrbuške u travu. Kad se osvrnula, Sajmon je i dalje stajao kraj testere i gledao je. „Prekinula sam te." „Da." Neuglađen, pomislila je. Pa, iskrenost joj nije smetala. „Krenula sam u selo, pa sam mislila da vidim treba li ti nešto. Da ti se odužim što si mi bio rame za plakanje." „Ne treba." „Pa, dobro. Oboje znamo da je ovo bio samo izgovor, ali možemo se držati toga. Sada... O bože, ovo je divno!"

Pošla je pravo prema ormariću na drugom kraju radionice, zaobilazeći klupe i alatke. „Ne diraj!", uzviknuo je Sajmon, a ona je stala kao ukopana. „Lepljivo je", dodao je, nešto mirnije. „Od laka."

Poslušno je stavila ruke na leđa. Tek sad je postala svesna mirisa laka, piljevine i sveže isečenog drveta. Sve se stapalo u prekrasan miris. „To su vrata?

Divno su izrezbarena, i godovi... stvarno divno." Isto kao i miris. „Želim je.

Verovatno ne mogu da je priuštim sebi, ali ipak je želim. Koliko košta?" „To ne odgovara ni tebi ni tvojoj kući. Elegantno je i pomalo kićeno. Ti nisi." „Mogu da budem elegantna. I kićena."

Odmahnuo je glavom i uputio se ka starom, zaobljenom frižideru. Izvadio je dve koka-kole i dobacio joj jednu. Uspela je da je uhvati jednom rukom. „Ne, ne možeš. Tebi treba ili nešto jednostavnije, čistijih linija, ili upravo suprotno - nešto potpuno neobično. Mala suprotnost kantri stilu kojem naginješ." „Naginjem?" „Video sam ti kuću", podsetio ju je.

Užasno je želela da prevuče prstom po dubokoj srcolikoj šari na vratima. ,,I ovo može da bude suprotnost." „Ne." Bila je iskreno zbunjena. „Ti stvarno nećeš ovo da mi prodaš zato što nisam dovoljno elegantna?"

Potraga

„Tako je." „Pa kako išta uspeš da prodaš?" „Po porudžbini ili direktno. Najčešće smislim nešto što ide uz mušteriju."

Otpio je gutljaj i odmerio je. „Teška noć?"

Fiona je zavukla ruke u džepove. „Hvala što si primetio. E pa, pošto sam te prekinula u poslu i pošto nisam podobna da kupim tvoj glupi ormarić, ostavljam te nasamo sa tvojom ogromnom testerom." „Napraviću pauzu."

Otpila je još malo, proučavajući ga kao on nju malopre. „Znaš, zahvaljujući poslu kojim se bavim, prostački maniri me uopšte ne pogađaju." „Ako nameravaš da me dresiraš kao psa, odmah da ti kažem da neće moći."

Samo se nasmešila. „Pa, ako je treba li ti nešto iz radnje bio izgovor, zašto si navalila da dođeš?"

Opet se nasmešila i prošetala po radionici. Posmatrala je gomilu stega i dleta, još jednu testeru i motornu bušilicu koja je izgledala jednako opasno kao motorna testera.

Neke alatke je videla prvi put, kao i konzerve od kafe pune eksera, šrafova i drugih čudnih stvari.

Jedino nije videla neki nagoveštaj urednosti. „Navalila? Ne još. A imajući u vidu sve ove nedostatke, još ću razmisliti." „Pošteno. A da bih i ja bio iskren - nisi moj tip."

Prekinula je razgledanje divne stolice za ljuljanje i hladno ga pogledala. „Dakle, tako?" „Da, tako. Više sam sklon ženstvenim, umetničkim tipovima. Obline su takođe poželjne." „Kao kod Silvije." „Da." „Ili Nine Abot." Nije mogla da prikrije lukav osmeh kada je primetila da se iznenadio. „Ili", rekao je. „Dobro je da smo to raščistili pre nego što sam pokušala da ti predam svoje bolno, osetljivo srce." „Sreća tvoja. Ali... nije loše ponekad probati i nešto drugo. Promene radi." „Divno. Javiću ti kada budem želela da budem probana 'promene radi'. A dotle, ovakva kakva sam, neelegantna, neupućena u umetnost, neženstvena i bez oblina, idem polako." „Nisi bez oblina."

- 53 -

Nora Roberts

Nehotice se nasmejala. „Bože, kako si čudan. Sad stvarno idem, dok još imam neku mrvicu samopoštovanja."

Otišla je do vrata i pozvala psa. Kad je dotrčao, pomazila ga je i pohvalila.

Potom ga je ugurala u radionicu i zatvorila vrata za njim. Kroz staklo je bacila još jedan pogled na Sajmona, a zatim je pošla ka džipu, u stopu praćena Njumanom.

Posmatrao ju je kroz prozor. Dug, elastičan korak, prirodna ljupkost. Kada je ušla u radionicu, delovala je izgubljeno. Kao da je oklevala, bila nesigurna. I umorna.

Ne više, pomislio je dok je uskakala u džip. Sada je bila žustra, zainteresovana i možda malčice besna.

Tako je bolje. On možda jeste čudak, ali sada će manje brinuti zbog nje.

Zadovoljno je vratio čepiće i naočare, uključio muziku i nastavio da radi.

Silvijine oči su blistale. Naslonjena na tezgu u svojoj ljupkoj radnji, gledala je Fionu kako se dvoumi između naušnica. „Nije valjda to rekao." „Baš to." Fiona je jednom uvetu prinela naušnicu sa duguljastim biserom, a drugom minđušu sa šarenim staklenim kuglicama. „Nisam dovoljno elegantna za njegov dragoceni ormarić. E pa, baš mogu da budem elegantna." Pogledala ju je. „Vidiš? Biseri." „Veoma lepo. Ali ove staklene perlice mnogo više liče na tebe." „Da, ali mogla bih da nosim i bisere, samo kad bih htela." Vratila je naušnice u vitrinu i prišla visokoj glinenoj vazi.

U Silvijinoj radnji uvek je bilo nešto novo i zanimljivo. Slika, šal, stočić, nakit. Zaustavila se kraj klupe sa visokim, zaobljenim stranicama i prevukla prstima po drvetu. „Ovo je lepo." „Sajmonovo delo."

Poželela je da šutne klupu. „Pa da. A onda je rekao da nisam njegov tip.

Kao da sam nešto pitala. A ti jesi." „Ja?" „Čak te je naveo kao primer. Umetnička duša, ženstvena i lepo građena." „Stvarno?" „Jeste, sad mirno možeš da se praviš važna."

Silvija je na to upadljivo popravila frizuru. „Stvarno je teško odoleti." ,,E pa, samo izvoli", reče i odmahnu rukom. „Bilo bi zanimljivo, ali mislim da ću se radije samo praviti važna. Sigurna sam da nije hteo da te uvredi." „O, hteo je, još kako." „Hajde ovako. Zatvaram za deset minuta. Onda idemo na večeru i da malo oštrimo jezike. Još bolje, ogovaraćemo ceo muški rod."

Potraga

„Zvuči divno, ali moram da se vratim. Došla sam samo da ti se malo požalim. Stvarno, Silvija, ova dva dana bila su baš grozna."

Obišla je oko tezge i čvrsto zagrlila Fionu. „Što ne bi došla kod mene?

Spremiću špagete, a ti se za to vreme opusti u kadi." ,,U stvari, mislim da ću napraviti supu iz kesice i otići pravo u krevet.

Noćas se nisam nešto naspavala." „Brinem se za tebe, Fiona." Blago ju je povukla za konjski rep. „Što ne bi prešla kod mene dok ne ulove tog manijaka?" „Znaš da sam dobro. Imam moje momke. Osim toga, ne zanimam manijaka." „Ali..." Zaćutala je jer su se vrata otvorila. „Zdravo, Silvija. Zdravo, Fiona." „Džeki, kako si?" Silvija se nasmešila lepoj plavuši koja je vodila obližnji pansion. „Odlično. Htela sam da dođem ranije, znam da sad već zatvaraš." „Ništa ne brini. Kako je Hari?" ,,U krevetu je, prehlađen - i to je jedan od razloga što sam morala da pobegnem. Rekao bi čovek da je dobio kugu a ne prehladu. Izluđuje me.

Pokušala sam da spremam kuću, ali stalno sam morala da ga služim i još da slušam kako kuka. Zaključila sam da moram malo da osvežim sobe. Mogu li da pogledam okolo, možda mi sine neka ideja?" „Samo napred." „Bolje da krenem. Vidimo se, Džeki." „O, Fiona, moj sin i snaha su baš nabavili kuče. Kažu, hoće malo da vežbaju pre nego što pokušaju sa bebom." Prevrnula je očima. „To je baš lepo. Koju rasu su uzeli?" „Ne znam. Išli su u azil." Nasmešila se. „Fred kaže da će prvo spasti nečiji život, a onda će pokušati da stvore novi." „Lepo kazano." „Dali su mu ime Saba - po onoj kraljici od Sabe. Poručili su ti da će se upisati u tvoju školu za štence." „Jedva čekam. Sad moram da idem." „Doći ću sutra da ti pomognem oko časova", rekla je Silvija. „Oreo bi mogao malo da obnovi gradivo." „Dobro, vidimo se. Zdravo, Džeki."

Dok je izlazila, čula je Džekin glas. „O, Silvija, ovo je prekrasno." „Je li? To je delo onog novog umetnika o kome sam ti pričala. Sajmon Dojl."

Fiona je gunđala dok je ulazila u džip.

- 55 -

Nora Roberts

U ćeliji državnog zatvora, Džordž Alen Peri čitao je Bibliju. Iako se doživotno nalazio u samici sa najvišim stepenom obezbeđenja, smatrali su ga uzornim zatvorenikom.

Nije se pridružio bandama, ni na šta se nije žalio. Radio je posao koji mu je određen, jeo hranu koju su mu davali. Držao se čisto, s poštovanjem se obraćao stražarima. Redovno je vežbao. Nije pušio, psovao niti koristio droge. Vreme je provodio uglavnom u čitanju. Nedeljom je odlazio u kapelu.

Retko je primao posete. Nije imao ženu, decu ni bliske prijatelje, ovde niti izvan zidova.

Otac ga je davno napustio, a majka, za koju su psihijatri utvrdili da je bila uzrok njegovog poremećaja, plašila se da dođe.

Sestra mu je pisala jednom mesečno, a jedanput godišnje potezala je čak iz Ajdaha. Smatrala je to svojom hrišćanskom obavezom.

Ona mu je i dala Bibliju.

Prve godine bilo mu je teško, ali sve je podnosio smerno i suzdržano, kako bi prikrio ogroman strah. Druge godine strah je prešao u depresiju, a treće je već prihvatio da više nikad neće biti slobodan.

Izgubio je pravo da bira šta će jesti, kada će ustajati i legati. Nikada više neće koračati kroz šumu ili močvaru niti voziti auto mračnim putem, sa tajnim tovarom u prtljažniku.

Nikada više neće osećati moć i mir od ubijanja.

Ali bilo je drugih vrsta slobode, a on ih je pažljivo osvajao. Pedantno.

Izrazio je žaljenje zbog svojih zločina prvo advokatu, a potom psihijatru.

Plakao je, smatrajući da je to poniženje bilo dobro uloženo.

Rekao je sestri da se ponovo rodio. Dozvoljeni su mu razgovori sa sveštenikom.

Tokom četvrte godine raspoređen je u zatvorsku biblioteku, gde je radio tiho i predano, glasno se zahvaljujući što ima pristup knjigama.

Tada je počeo potragu za učenikom.

Prijavio se i dobio dozvolu da pohađa kurseve; neke su držali instruktori koji su dolazili u zatvor, a neki su bili preko video-veze. Tako je dobio priliku da u drugačijem okruženju razgovara sa zatvorenicima.

Većina je bila previše prosta, gruba i glupa. Bili su ili prestari ili premladi, suviše uvučeni u sistem. Nastavio je da uči, što mu je postalo zanimljivo, čuvajući plamičak sve slabije nade da će mu sudbina ponuditi duhovnu slobodu koju je želeo.

Tokom pete godine zatočeništva, sreća mu se osmehnula. Ne u liku robijaša, već instruktora.

Znao je istog trenutka, kao što je uvek znao koju ženu će ubiti.

To je bio dar.

Potraga

Počeo je polako, procenjivao je, posmatrao, isprobavao. Strpljivo je smišljao i usavršavao metode kojima će stvoriti svog zastupnika, onog koji će koračati izvan zidova umesto njega, loviti i ubijati umesto njega.

Onog koji će s vremenom ispraviti njegovu jedinu grešku. Onu koja ga je proganjala svake noći u mračnom kavezu, gde tišine i udobnosti nikad nije bilo.

Onog koji će kad dođe vreme, ubiti Fionu Bristou.

A to vreme, pomislio je Peri čitajući Otkrovenje, samo što nije došlo.

Podigao je pogled kad je čuvar prišao ćeliji. „Imaš posetu."

Peri je zatreptao, a onda pažljivo označio dokle je stigao sa čitanjem pre nego što je zatvorio Bibliju. „Moja sestra? Mislio sam da dolazi tek kroz šest nedelja." „Nije sestra nego FBI." „O, zaboga." Peri, još uvek krupan ali proćelav i bled kao svi zatvorenici, pokorno je stajao dok su se vrata otvarala uz zveket.

Pratila su ga dvojica čuvara, a znao je da će mu ostali pretresti ćeliju dok je napolju. Svejedno, potpuno svejedno. Neće naći ništa osim knjiga, nekih religijskih rasprava, sestrinih bogobojažljivih pisama.

Pognuo je glavu, suzbijajući osmeh koji mu se širio licem. FBI će mu reći ono što već zna. Učenik je prošao prvi test.

Da, pomislio je Peri, ima mnogo vrsta slobode. A od pomisli na novu igru protiv FBI-a, naprosto su mu iznikla krila i osetio je kako poleće.

- 57 -

Nora Roberts

ŠEST Dok je gledala svoje učenike u naprednoj grupi posebnih veština, Fioni je bilo veoma milo što se ovog vedrog jutra bavi njima. Danas će se prvi put oprobati u potrazi naslepo. „Dobro, žrtva je zauzela položaj." To je bila Silvija, kilometar daleko, udobno smeštena pod račvastim kedrom uz knjigu, termos biljnog čaja i mali primopredajnik. „Hoću da delujete kao jedinica. Koristićemo podelu na sektore.

Kao što vidite, ovde sam postavila bazu." Pokazala je ka stolu punom opreme, koji je smestila ispod nadstrešnice od cirade. „Danas ću biti baza i operativni vođa, ali od sledeće nedelje ćete birati oficire."

Potom je pokazala belu tablu kraj stola. „Dobro. Lokalne vlasti su obavestile dežurnog oficira - u ovom slučaju mene, kako im treba pomoć u potrazi i spasavanju planinara, odrasle ženske osobe koja je nestala pre otprilike dvadeset četiri časa. Na tabli vidite da je temperatura noćas pala na svega šest stepeni. Ona ima samo mali ranac, zalihe za jedan dan i vrlo malo iskustva. Žrtva se zove Silvija Bristou."

Na to su se polaznici nasmešili, jer su svi znali da Silvija povremeno pomaže Fioni. „Izgleda... suviše mladoliko za moj ukus, belkinja, smeđa kosa, smeđe oči, visoka metar šezdeset pet, teška oko šezdeset pet kilograma. Kada je poslednji put viđena, nosila je crvenu jaknu, farmerke, plavi kačket. E sad, šta treba da znate pre nego što vam dodelim sektore?"

Detaljno je odgovarala na pitanja, jer je dobro pripremila scenario. Žrtva je dobrog zdravlja, ima mobilni telefon, ali često zaboravlja da napuni bateriju; planirala je da hoda dva do četiri sata, nije iz okoline i tek je nedavno počela da se bavi pešačenjem.

Pozvala ih je da priđu mapi i zapisniku koji je već započela. Kada im je dodelila sektore, naredila je da pripreme rance. „Ovde imam predmete koje je nestala osoba nedavno nosila. Uzmite kese, dajte psima da onjuše. Svakako im recite ime nestale. Osvežavajte im miris kad god primetite da je pas zbunjen ili odsutan. Pamtite granice svog sektora.

Koristite kompas i radio. Verujte svojim psima. Srećno."

Videla je da su uzbuđeni, nervozni i željni pobede. Kasnije, ako uspeju da postanu prava jedinica, nadmetanje će preći u saradnju i poverenje. „Kad se budete vratili, svi psi koji nisu našli žrtvu proći će kratko nalaženje nečega, kako bi im se održao moral. Setite se, nisu na ispitu samo vaši psi.

Ovako i vi postajete veštiji."

Gledala ih je kako se razilaze i zadovoljno klimnula glavom kada je svako od njih dao psu da onjuši kesu, a potom izdao naređenje.

Potraga

Njeni psi su cvileli dok su ostali njuškali vazduh i počinjali da kruže. „Mi ćemo se igrati kasnije", obećala im je. „Ovi momci moraju da ispeku zanat."

Sela je i zabeležila vreme.

Ovo je dobra grupa, pomislila je, koja bi mogla da postane dobar odred.

Počeli su sa osam polaznika, ali je posle dva meseca troje odustalo. To nije loš procenat, razmišljala je. Ostali su samo čvrsti i odlučni. Ako preguraju narednih pet nedelja, biće odličan dodatak postojećim snagama.

Uzela je radio, proverila frekvenciju i pozvala Silviju. „Krenuli su. Prijem." „Pa, nadam se da me neće naći baš brzo. Knjiga je odlična. Prijem." „Nemoj zaboraviti. Uganuće, dehidracija, blagi osećaj hladnoće. Prijem." „Razumem. Ali dotle ću da grickam jabuke i čitam. Vidimo se kad me donesu. Gotovo."

Da bi malo utešila pse što ne učestvuju u igri, Fiona ih je provela kroz poligon za agilnost.

Nekome sa strane možda bi bilo smešno - veseli labradori se penju uz lestvice i spuštaju niz tobogane. Ipak, ove veštine pomažu psima tragačima da se snađu na teškom terenu. Osim toga, oni su stvarno uživali u tome, kao i u održavanju ravnoteže na klackalici, hodanju po gredi i snalaženju u tunelima.

Zbog potrage je često morala da ih prekida kako bi odgovarala na radiopozive i beležila položaje.

Sat vremena kasnije psi su dobili grickalice, dok je Fiona sela za laptop.

Kad je radio zašuštao, nastavila je da kuca jednom rukom. „Baza, ovde Trejsi. Našla sam Silviju. Svesna je i komunikativna. Moguće uganuće desnog članka, praćeno bolovima. Deluje dehidrirano i uzdrmano, ali nema ozbiljnijih povreda. Prijem." „Dobro je, Trejsi. Javi lokaciju, kao i da li ti treba pomoć pri transportu do baze? Prijem."

Bez obzira na to što je ovo samo vežba, Fiona je zabeležila položaj, vreme i stanje. Morala je da se nasmeši kad je u pozadini čula Silviju kako izigrava žrtvu, ali zapisnik je bio profesionalno urađen i potpun.

Podnošenje raporta nakon potrage biće kao u zbilji, al i Fiona je smatrala da ovakvi trenuci zaslužuju da se obeleže. Iznela je oblande, voće za one koji paze na ishranu, kao i bokale ledenog čaja.

Spremila je pseće keksiće i igračke - a za Lolo, Trejsinu nemačku ovčarku, zlatnu zvezdicu za ogrlicu.

Dok je iznosila čaše, preko mosta je prešao Sajmonov džip.

Nije joj se svidelo što joj to smeta. U principu sam vedra osoba, pomislila je. Ljubazna sam i otvorena. Sajmon joj se dopada, a još više njegov pas. A ipak se nervirala.

- 59 -

Nora Roberts

Možda zato što tako dobro izgleda. Čini se grubim i umetničkim u isto vreme, sa onim iskrzanim farmerkama i skupim naočarima za sunce, i nekako pristupačno (što je verovatno varka), baš zbog tog slatkog kučeta.

Skinuo je povodac i pustio psa da se istrči. Grizli je pritrčao da je pozdravi, potom je odjurio do pasa, onda opet kod nje, pa ukrug po dvorištu ne bi li ostale uvukao u igru. „Spremaš piknik?", upitao je. ,,U neku ruku." Trudila se da govori opušteno, kao i on. „Napredna grupa se upravo vraća sa uspešno izvedene vežbe. Prvi put su tražili osobu. Zato ćemo imati malu proslavu." „Sa kolačima." „Ja volim oblande." ,,A ko ih ne voli?"

Grizli je pokazao šta misli tako što je probao da se popne na klupu i dohvati kolače. Fiona mu je odmah spustila prednje šape na zemlju. „Ne." „Aha, samo se ti nadaj. On je pravi akrobata. Juče dok nisam gledao, uspeo je da se popne na stolicu i pojede mi sendvič sa krastavčićima za pet sekundi." „Doslednost." Fiona je ponovila „ne" kad je Grizli pokušao da se posluži. ,,I skretanje pažnje."

Udaljila se nekoliko koraka i pozvala ga. Željno joj je pritrčao. Seo je kad mu je naredila, a onda se sav rastopio od pohvala i milovanja. „Pozitivna potvrda."

Izvadila je grickalicu iz džepa. „Dobra kuca. Lepo napreduje." „Pre dva dana pojeo mi je fleš. Jednostavno ga je celog progutao, kao pilulu." „Jao." ,,Jeste. Odjurio sam sa njim kod veterinara, a ona ga samo pogleda i reče da je stvarčica toliko mala da operacija nije ni potrebna, samo treba da..." Stegnuo je zube i zagledao se u daljinu, mršteći se. „Ne želim da pričam o tome, reći ću samo da sam našao prokletinju." „Sve će to proći." „Da, da." Uzeo je kolač. „Srećom, ispravan je. Nisam siguran da li je to divno ili odvratno." Zagrizao je. „Dobar kolač." „Hvala. Jedino njih znam da pravim i uvek mi uspeju." A pošto nije mogla da spava, mesila ih je u dva ujutru, a onda ih još i doručkovala. „Zašto si došao, Sajmone?"

Mora da je osetio da je iznervirana, jer ju je dugo gledao pre nego što je odgovorio. „Socijalizujem svog glupog psa. A ti mi i dalje duguješ dodatni čas.

Dve muve jednim udarcem. Tri muve, ako računam i kolače."

Potraga

„Socijalizacija je izgleda potrebnija onom ko vodi tvog psa."

Smazao je kolač i nasuo ledeni čaj. „Verovatno sam prešišao godine za obuku." „Uprkos izreci, stari pas može da nauči nove trikove." „Možda." Iskapio je piće i osvrnuo se. „Sranje. Gde je sad nestao?" „Otišao je u tunel." „Gde?" Pokazala je ka poredanim buradima. „Hajde da vidimo kako mu ide", predložila je i pošla nakraj tunela.

Kad su već ovde, pomislila je, i kad se vlasnik već uveliko služi njenim kolačima za proslavu, mogla bi i da odradi taj čas. „Ako izađe tamo gde je ušao, za sada ga pusti. Ali ako prođe skroz, pohvali ga i počasti." Pružila je Sajmonu grickalicu. „Zato što je prošao kroz gomilu praznih buradi?" „Da." Zvučala je strogo. „Potrebni su radoznalost, hrabrost i spretnost da bi se izašlo." ,, A ako uopšte ne izađe?" „Onda ga ostaviš i odeš kući da gledaš ESPN1."

Zagledao se u burad. „Neki ljudi bi rekli da je vrlo seksistički što pretpostavljaš da gledam samo sport. Možda više volim Foks lajf."

Odustala je. „Ako ne izađe sam onda ga zoveš, nagovaraš, mamiš. Ako ni to ne uspe, ideš po njega." „Divno. No dobro, tu barem ne može da napravi štetu. Znači, namestila si radio, kompjuter i sve ove mape i table samo radi kobajagi spasavanja?" „Na kraju više neće biti kobajagi. Kako napreduješ sa 'sedi i čekaj'?" „Fino, osim ako ne poželi da radi nešto drugo. Da, doslednost", izgovorio je pre nego što je stigla da još nešto doda. „Shvatio sam, šefe."

Grizli je zakevtao i iskočio iz bureta. „Hej, uspeo je. Nije loše." Sajmon je čučnuo, i prema Fioninoj proceni nije ga mazio i hvalio samo reda radi. Stvarno je uživao u uspehu i uzbuđenju svog psa. Dok se glasno smejao i češkao ga onim svojim dugim, umetničkim prstima, počela je da uviđa zašto se psu toliko dopada ovaj čovek. „Stvarno je neustrašiv." Sagnula se da bi se i sama pridružila pohvalama.

Primetila je da obojica mirišu na drvo. „Ako polaznik pokazuje zanimanje, počinjem sa jednim buretom, tako da vidi šta je sa druge strane. Grizli je jednostavno preskočio nekoliko koraka." „Čuješ li, ti, neustrašivi proždiraču flešova, piljevine i kiselih krastavaca."

1

ESPN – američki sportski kanal

- 61 -

Nora Roberts

Nasmešio se Fioni, gledajući je pravo u oči. U zlatnim dužicama primetila je sićušne pegice u boji bronze.

Gledali su se u oči sekund, dva, tri. „Hmmm", rekao je Sajmon.

Fiona je žurno ustala. „Hajde da vidimo kako mu ide 'sedi i čekaj'. Moja grupa samo što nije stigla." „Još uvek si zagrejana za onaj ormarić." „Koji ormarić?", upitala je što je mirnije mogla. „Aha, vidim. Dobro, 'sedi i čekaj'. Grizli, sad ćeš upravo prestati da budeš najbolji đak u školi." „Znaš, malo optimizma i poverenja čine čuda, kako kod ljudi tako i kod pasa. Ili možda više voliš da uvek očekuješ neuspeh." „Recimo da sam realan." Kada je naredio kučetu da sedne, Grizli je spremno poslušao. „To uglavnom posluša, ali sad nastupa problem. Čekaj."

Podigao je ruku. „Čekaj", ponovio je i počeo da se povlači.

Pas je lupkao repom, ali je i dalje sedeo. „Dobro mu ide." „Pravi se važan pred nastavnicom. Kod kuće bi do sada već počeo da juri svoj rep, ili bi navalio da glođe moje cipele." Pozvao je psa i nagradio ga. „Hajde opet. Sad povećaj udaljenost."

Sajmon je posadio Grizlija i udaljio se. Potom je poslušao Fionu i udaljio se skoro osam metara. „Nemoj se mrštiti na psa kad radi ono što si mu rekao." „Ne mrštim se." „Dobro, da kažemo da je to tvoj uobičajeni izraz lica. Zbunjuješ ga. Sad ga pozovi."

Grizli je spremno poslušao. Poslednje korake prešao je skoro puzeći, a onda se prevrnuo na leđa. „Dobar si bio, odličan. Samo se praviš važan", mrmljao je Sajmon dok ga je mazio. „Prešao je na pokorno držanje jer nije bio siguran šta želiš. Tražio si nešto od njega, a kad je to uradio, i dalje si stajao i mrštio se. Zaslužio je peticu."

Fiona je kleknula i pomazila oduševljenog Grizlija. „Tebi, tri minus." „Hej." „.Moja grupa se vraća. Drži ga. Naredi mu da čeka i zadrži ga tako nekoliko sekundi. Onda ga pusti, neka ide da se pozdravi." „Kako?" „Neka sedi i čeka - drži ga, jer će hteti da otrči i vidi ko dolazi." Dok je govorila, pogledala je na sat jer joj je trebalo vremena za zapisnik. „Onda mu

Potraga

dozvoli da pođe, kaži mu to jednostavno, onako kako bi to i inače rekao. Reci 'zdravo', 'idi samo', 'pozdravi'. Svejedno šta. Onda ga pusti."

Ustala je i pošla u susret tek pristiglim učenicima. „Hteo si da me obrukaš, je li? Misliš da te nisam prozreo?" Sajmon je zadržavao češkajući mu uši. „Nisi ti tako glup kao što izgledaš, je li? Malo si se ulagivao lepoj devojci. Dobro... idi vidi", rekao je i pustio Grizlija da otrči, njušne se i poigra sa četvoronožnim đacima koji su stizali.

Kada su se svi okupili, Fiona je saslušala izveštaj vodiča o ponašanju njihovih pasa. Beležila je pretraženu površinu i broj zaustavljanja.

Sajmon je izvukao povodac iz džepa. „Možda bi mogao da ga pustiš još neko vreme da se igra sa ostalima", predložila je Fiona.. Podigla je pogled sa zapisnika. „Trebalo bi da se navikne na druge ljude i pse, na one koje još nije upoznao. Malo socijalizacije bi i tebi dobro došlo. Uzmi kolač. Možda ćeš do kraja dana popraviti ocenu." „Uzeću kolač, ali..." Prekinuo je kad je iz šume izašla Silvija, hramajući i oslanjajući se na improvizovanu štaku. Oslanjala se na muškarca i ženu, dok su dva psa skakala oko njih. „Dobro joj je." Fiona mu je spustila ruku na mišicu da bi ga zadržala, jer je već pošao da pomogne. „To je kobajagi, sećaš se? Vežbali su potragu za lakše povređenom ženom. Sve je to gluma."

Svi su zapljeskali. Silvija se naklonila, a potom, kao dirigent pred orkestrom, pokazala ka ženi i njenom psu. „Ovo su Trejsi i njena Lolo. Našli su Silviju za nešto manje od sedamdeset pet minuta. Nije loše. Uopšte nije loše. Pomaže joj Majk, sa psom Ringom. U trenutku susreta nalazio se dovoljno blizu da stigne do Trejsi i pomogne pri dovođenju Silvije, jer je ipak uganula članak. Osim toga, zacopan je u nju." ,,U Silviju? Pa ko ne bi bio. To je isto kao sa kolačima." „Ne u Silviju." Fiona je zavrtela glavom, ali dopao joj se Sajmonov komentar. ,,U Trejsi. Oboje su iz Belingema, kao i ostali iz grupe. Izvini."

Prišla je da se rukuje sa Trejsi, a potom ju je zagrlila i poigrala se sa psima.

Rekla je nešto Silviji i obe su se nasmejale.

Ume ona da bude privlačna, zaključio je. Ako neko voli toliko neposredne osobe, one koje stalno dodiruju i grle ljude oko sebe, koje dobro izgledaju u farmerkama, terenskim pantalonama, duksevima i džemperima.

Ranije nije ni pomišljao da bi mogla da mu se dopadne takva devojka, barem ne fizički. E sad, pošto mu se zaista dopala, imaće o čemu da razmišlja.

Možda je to zbog očiju. Imala je tako bistre, tako mirne oči. To je verovatno jedan od razloga što joj tako dobro ide sa životinjama. Jednostavno osećaš da se tim očima može verovati.

- 63 -

Nora Roberts

Gledao ju je kako grli Trejsi - stvarno oseća potrebu da stalno dodiruje nekoga - i vodi je ka... Kako je rekla da se to zove? Baza? Štab? Svejedno, vodi je ka stolu ispod razapete cirade.

Raport, pretpostavio je. Zapisaće sve što treba. Činilo mu se da je to ipak pomalo preterano za običnu vežbu. Onda se setio kako je onog kišnog dana našla malog dečaka u gustoj šumi.

Detalji su važni. Kao i disciplina i efikasnost.

U svakom slučaju, kolači su bili sjajni, a sad je imao prilike da popriča i sa Silvijom. „Kako se osečaš posle svih tih mulca?" upitao je.

Silvija se nasmejala i munula ga u rebra. „Volim kad izigravam zalutalu ženu. Mogu da se razmrdam, prošetam okolo, a onda se negde smestim ili hodam još malo. Baš sam mislila da ti telefoniram kad stignem kući." „Da? Hoćeš da me pozoveš za izađemo?" „Baš si sladak. Juče sam prodala dve tvoje stvari. Onu klupu sa visokim stranicama i komodu sa pet fioka. Uzeću sve što možeš da mi doneseš." „Baš sam jutros završio nešto. Vinski ormarić i stolicu za ljuljanje." „Ah, čuveni vinski ormarić."

Slegnuo je ramenima i ponovo pogledao Fionu. „To stvarno nije njen stil."

Grickala je jagodu i smeškala se. „Ima ona mnogo stilova. Trebalo bi da je izvedeš na večeru." „Zašto?" „Sajmone, kad bih pomislila da si to ozbiljno pitao, zabrinula bih se za tebe."

Uhvatila ga je podruku dok se Fiona obraćala polaznicima. „Danas ste svi radili odlično, kao pojedinci, kao timovi i kao jedinica.

Sledeći put ćemo vežbati na drugom terenu, sa žrtvom u nesvesti. Sad sat vremena razgibavajte pse, sa kratkim, desetominutnim problemima. Koristićemo nekog koga psi poznaju. Posle sledećeg časa možete pokušati sa nekim nepoznatim. Nemojte zaboraviti uvežbavanje prve pomoći i rad sa kompasom.

Vodite dnevnik. Ako imate neki problem ili pitanje, pošaljite mi mejl ili me nazovite. I molim vas, pojedite kolače da ne bi ostali meni."

Silvija je poljubila Sajmona u obraz. „Moram da idem. Da obiđem radnju i Orea. Ti donesi nove stvari kad god ti odgovara. I izvedi moju curu na večeru."

Ostao je iz radoznalosti, ali i zato što mu se ljubimac toliko umorio da je zaspao pod stolom. „Bilo mu je dosta za danas", primetila je Fiona kad su ostali sami. Počela je da skuplja posuđe.

Potraga

„Imam pitanje." Uzeo je prazne čaše i pošao za njom ka kući. „Ti ljudi dolaze kod tebe na kurs." „Očito." „Koji traje... Koliko, dva sata?" „Nešto više. Ovo je napredna grupa, vežbaju se potraga i spasavanje, pa treba vremena i za podnošenje izveštaja i tapšanje po ramenu." ,,A između dva časa moraju da rade sa psima kod kuće, uče prvu pomoć i..." „Da. Jedan od njih već radi u hitnoj pomoći, a svi će morati da savladaju prvu pomoći na terenu i dobiju sertifikat za kardiopulmonalnu reanimaciju.

Takođe, moraju da čitaju topografsku kartu, poznaju lokalne vetrove, biljke, životinje. I od njih i od pasa traži se dobra fizička sprema."

Spustila je posuđe na kuhinjski sto. ,,A kada bilo ko od njih ima vremena za stvarni život?"

Zastala je upola pokreta. „Imaju oni život, posao, porodicu. Kao i cilj. Da bi postali članovi jedinice za potragu i spasavanje, potrebni su meseci naporne obuke. To znači da moraju mnogo toga da žrtvuju, ali zadovoljstvo je ogromno.

Radim sa njima već nedeljama", dodala je. „Uspešni su skoro devedeset posto u pojedinačnim zadacima. Sada rade istovremeno. Ponavljaćemo ovakve zadatke u različitim uslovima." „Da li si ikada nekog izbacila?" „Da. Retko to radim, ali se dešava. Oni koji nisu za ovo, uglavnom sami odustanu. Da li te zanima?" „Ne bih rekao." „Pa, to može da postane doživotna strast. Ipak, rado bih sa Grizlijem odradila deo osnovne obuke. To će mu pomoći da bude svestraniji, ako ništa drugo. Kada bude išao uz nogu, sedeo i čekao, dolazio na poziv i donosio na poziv, možemo mu dati i malo više." „Više od poslušnosti?" Sajmon ju je sumnjičavo gledao. „Koliko to košta?"

Nakrivila je glavu. „Oko toga sam spremna da se cenkam. Da vidimo, rad na dodatnoj obuci i specijalizovanim veštinama u zamenu za…vinski ormarić." „Ne odgovara ti."

Zaškiljila je. „Znaš, svaki put kad to kažeš, samo ga još više poželim.

Valjda znam šta mi odgovara." „Tvrdoglava si." „Je li?" Uperila je oba kažiprsta u njega. „Ti si bandoglav. Šta te briga ko će kupiti ormarić? Zar ga ne praviš za prodaju?" „ A šta tebe briga ako pas nije dobar na obuci? Zar ne radiš za honorar?"

- 65 -

Nora Roberts

„Nije to isto. Osim toga, obično ne valja vodič. Trebalo bi da si zapamtio, gospodine Tri Minus." „Nisam se mrštio." „Čekaj sad. Ne miči se, ne menjaj izraz lica. Idem po ogledalo."

Zgrabio ju je za ruku, ali nije uspeo da ostane ozbiljan. „Prekini sad." „Za sledeći čas ću spremiti foto-aparat. Slika vredi kao hiljadu reči, zar ne?" Blago ga je munula.

A zatim je on munuo nju.

Istog časa, iza sebe je začuo prigušeno režanje. „Prekini!", oštro je naredila Fiona i pas se umirio. „Njumane, prijatelj.

Prijatelj. Mislio je da me napadaš. Ne, ne povlači se. Sajmon", rekla je psima. „Igramo se. Sajmon je prijatelj. Sad me zagrli." „Šta?" „Zaboga, šta se sad ustežeš." Čvrsto ga je zagrlila i naslonila mu glavu na rame. „Igram se sa Sajmonom", rekla je psu i nasmešila se. Potom je dala znak i pas im je prišao, a zatim se počešao o Sajmonovu nogu. „Neće te ujesti." „Milo mi je." „Osim ako mu ne naredim." Nakrivila je glavu i ponovo se nasmešila.

Onda ga je opet blago gurnula. „Gurni i ti mene. U redu je." „Nadam se." Ponovo ju je munuo, a sada je pas blago gurnuo njega. „Fino." Opet je zagrlila Sajmona. „On posmatra", objasnila je. „Da se sad plašim, znao bi to. Ali sad vidi, čuje, oseća da sam kako treba, da mi je dobro sa tobom. To pokušavam da ti utuvim u glavu što se tiče Grizlija i tvojih reakcija, znakova koje mu šalješ. Tvoje raspoloženje utiče na njegovo ponašanje, i zato..."

Prekinula je kad je podigla pogled. Lica su im bila veoma blizu. „Šta misliš, kakve signale sad šaljem?" „Nije smešno. Ovo je samo vežba." „Dobro. Da pokušamo sa naprednom grupom."

Poljubio ju je, odlučno i pomalo grubo.

Znala je da će biti takav. Nestrpljiv, otvoren, bez uvodnih poteza, bez olakog flerta.

Nije se opirala. To bi bilo traćenje vremena i truda... a i propao bi tako dobar poljubac. Umesto toga, zagrlila ga je i prepustila se, uživajući u trenutku.

Meke usne, čvrste šake, snažno telo - i jedva primetan ukus čokolade na njegovom jeziku.

A kada je osetila da stiže do tačke bez povratka, položila mu je dlan na grudi i blago pritisnula.

Nije prestao. Srce joj više nije treperilo, nego tuklo. Neukrotiv, pomislila je i poželela da je to ne uzbuđuje toliko.

Potraga

Ponovo ga je odgurnula, sada jače.

Povukao se, samo malo, koliko da je pogleda u oči. „Oceni sad to." „O, odličan si, nema šta. Čestitam. Ali pauza je završena. Treba da planiram časove i da... obavim svašta. Pa, dakle..." „Dakle, vidimo se." „Da. I radi sa njim osnove. Bacaj štap. Što više." „Dobro."

Kada je izašao, glasno je odahnula i pogledala Njumana. „Auh." Sam sam kriv, zaključio je Sajmon dok je ubacivao Grizlija u džip. Ili ona.

Zapravo, više ona. Motala se oko njega, primicala, smešila se.

Pa šta čovek da radi?

Nije očekivao da će biti tako opuštena. Da će se samo prepustiti, otvoriti, biti privlačna i topla i pokazati mu šta leži ispod.

Sada ju je želeo.

Pogledao je psa, blaženog, njuškice pritisnute uz tek malo spušten prozor. „Trebalo je da joj lepo prodam ormarić."

Pojačao je radio, ali nije prestao da misli na Fionu.

Odlučio je da pokuša sa drugom vrstom vežbe, pa je počeo da zamišlja vinski ormarić koji će joj odgovarati.

Možda će ga napraviti; možda i neće. Ali svakako je bio siguran da će se vratiti kod nje i ponovo zaviriti ispod površine.

- 67 -

Nora Roberts

SEDAM Odlazak kod veterinara uvek je podrazumevao i dramu i komediju, a zahtevao je upornost, izdržljivost i razvijen osećaj za humor. Da bi joj bilo lakše, Fiona je uvek vodila sva tri psa, i to pred kraj radnog vremena.

Taj sistem omogućavao je i njoj i veterinaru, njenoj prijateljici Mai Funaki, lep odmor nakon trostrukog posla.

Visoka jedva metar šezdeset, Mai je izgledala nežno kao lotosov cvet, nalik na romantični lik iz anima2 - sa kosom crnom kao ugalj, visokim jagodicama i gustim trepavicama iznad egzotičnih tamih očiju. Glas joj je bio melodičan, a umirivao je i životinje i ljude. Šake su joj bile lepe, donosile su mir i lečile. A bile su snažne kao zidarske.

Bila je poznata po pobedi u piću nad muškarcem od sto kila, a i zato što je znala da psuje na pet jezika.

Fiona ju je obožavala.

U ambulanti u prizemlju kuće tik izvan Istsaunda, Mai je pomagala Fioni da podigne na sto preplašenog Peka, teškog skoro četrdeset kilograma. Odvažni pas koji je tragao za preživelima u ruševinama posle zemljotresa u Oregonu, pronalazio izgubljene, nestale i mrtve po vetru, kiši i vrućini - panično se plašio igala. „Pomislio bi čovek da sam mu ukucavala eksere u glavu. Ma hajde, Pek." Mai je mazila psa, istovremeno mu pregledajući zglobove, krzno i kožu. „Budi muško."

Pas je paćenički okrenuo glavu, izbegavajući njen pogled. Zato je prekorno gledao Fionu pravo u oči. Zaklela bi se da će mu svakog časa poteći suze. „Mislim da ga je u nekom prethodnom životu mučila španska inkvizicija."

Pek je primetno drhtao dok mu je Mai pregledala uši. „Pa, barem pati u tišini." Uzalud mu je okretala glavu ka sebi, jer ju je uvek odvraćao. „Imam čivavu koja mora da nosi korpu tokom pregleda. Da može, odgrizla bi mi lice."

Ponovo je uhvatila psa za njušku kako bi mu pregledala oči i zube. „Veliki, zdravi dečko", tepala mu je. „Veliki, lepi dečko."

Pek je zurio u tačku negde iznad njenog ramena i drhtao. „Dobro", rekla je Fioni. „Znaš kako ide."

2

Anime – stil crtane animacije poreklom iz Japana.

Potraga

Ova je obema rukama obujmila Pekovu glavu. „Trajaće samo sekund", govorila mu je dok se Mai sklanjala van njegovog vidnog polja. „Nećemo da nam se razboliš, zar ne?"

Pričala mu je, milovala ga, smešila se, a Mai mu je uštinula kožu na "butini i zabola iglu.

Pek je zastenjao kao da je na izdisaju. „Eto. Gotovo!" Mai je pružila ruke da mu pokaže da više ne drži spravu za mučenje. Potom je na sto spustila glodalicu.

Nije je ni pogledao. „Možda je otrovna", primetila je Fiona. ,,U ovoj prostoriji sve je sumnjivo."

Dala je psu znak da siđe, što je ovaj jedva dočekao. Potom se okrenuo ka zidu, odbijajući da gleda u žene. „Sigurno zato što sam mu odsekla jaja. Nikad mi to nije oprostio." „Ne, mislim da sve to potiče od Njumana. On se plaši, pa se plaše i ostali.

No dobro, dva su gotova, ostao je samo još jedan."

Dve žene su se zgledale. „Trebalo bi njega prvog. Tako bi najgore bilo odmah gotovo. Jedino što ne mogu da smognem snage za to." „Kupila sam bocu pinoa." „Dobro. Hajde da i to obavimo."

Izvele su Peka u dvorište, gde je mogao da se izjada Bogartu i da se uteši u društvu Mainog jednookog buldoga Peča i tronogog goniča Šonsija.

Prišle su Fioninom autu, gde je Njuman ležao na zadnjem sedištu. Njušku je zavukao u sam ugao, mlitav kao prekuvane špagete. „Glava ili rep?", upitala je Fiona. „Ti drži glavu i neka nam je bog u pomoći."

Pas se uzvrpoljio, pokušao da se sklupča kao jež, pa da preskoči preko sedišta, a onda opet nazad. Glumio je zmiju dok je pokušavao da se zavuče ispod sedišta.

Kako beg nije uspeo, ponovo se oklembesio, pa su njih dve morale da ga nose u ambulantu kao da je mrtav. „Dođavola, Fiona. Zašto ne gajiš maltezere?" „Pa dobro, bar nije krvožedna čivava." „Molim te, reci mi da si ga izmerila kod kuće. Nema sile da ga smestim na vagu." „Četrdeset jedan."

Potrajalo je dobrih pola sata, uz puno znoja i stenjanja, a Njuman se opirao na svakom koraku. „Znaš", dahtala je Fiona pritiskajući psa čitavim telom da bi ostao da leži, „ovaj pas bi išao zbog mene u vatru i vodu. Preko srče od stakla dok meteori

- 69 -

Nora Roberts

padaju sa neba. A ne mogu da ga nateram da samo leži mirno tokom rutinskog pregleda. A znao je. Onog trenutka kad sam ih pozvala da udu u auto, on je znao. Koliko puta ih vozim na posao i ko zna gde sve? Pa kako onda zna? Prvo sam morala da uvedem ostale - njih je lakše nadmudriti. Onda sam njega vukla.

To je ponižavajuće", rekla je Njumanu. „I za tebe i za mene." „Hvala svim bogovima, završile smo."

Mai mu nije ponudila glodalicu, jer bi je Njuman verovatno pljunuo u lice. „Vodi ga napolje, pa da otvorimo to vino."

Maina lepa kućica bila je leđima okrenuta moru. Nekada je bila deo farme, a potom je glavna kuća pretvorena u pansion. Kada se Mai sa mužem doselila na Orkas, on je poželeo da se bavi poljoprivredom.

Prenela je ordinaciju na ostrvo, zadovoljna što će raditi kod kuće, radujući se sporijem načinu života. Muž je gajio piliće, koze, voće i povrće.

Za manje od četiri godine bio je sit seoskog života, a sledeća ideja bila mu je da kupi bar na Jamajci. „Tim se seli u Mejn", rekla je Mai kada su iznele vino u dvorište. ,,Loviće jastoge." „Ti to ozbiljno?" „Najozbiljnije. Moram reći da je izdržao sa barom duže nego što sam očekivala." Čim su sele, psi su dotrčali da traže pažnju. Mahali su repovima, veselo dahćući. „Jeste, sad me volite."

Mai im je podelila keksiće koje je ponela za njih. „Ma vole oni tebe, a ni grickalice nisu otrovne, osim u ordinaciji." „Da, sve mi je oprošteno. Žao mi je što nisam mogla da držim bazu tokom potrage za dečakom. Imala sam tu hitnu operaciju, jednostavno nisam mogla da je odložim." „Ma u redu je. Zato svi imamo zamenike. To je fina porodica. Dečko je divan." „Da?" Mai je uzdahnula. „Znaš, verovatno je... svakako je najbolje što smo Tim i ja odložili pravljenje dece. Možeš li da zamisliš? Ali moj biološki sat ubrzano kuca. Znam da ću na kraju usvojiti još jednog psa, mačku ili nekog drugog sisara da bih to nadoknadila." „Možda da usvojiš ljudsko dete? Bila bi sjajna mama." „Bih. Ali... i dalje se nekako nadam da ću uspeti da zasnujem porodicu sa muškarcem, tako da dete ima oba roditelja. Što znači da bih morala da izlazim sa nekim, a valjda je potreban i seks. A kada pomislim na muškarce, izlaske i seks, setim se koliko sam napaljena. Počinjem da razmišljam da svoj vibrator nazovem Stenli." „Stenli?"

Potraga

„Stenli je ljubazan i misli samo na moje zadovoljstvo. I dalje vodim u našem takmičenju ko je duže bez muškarca. Četrnaest meseci." „Kod mene devet, ali mislim da se onaj jedan put zapravo ne računa. Seks je bio bez veze." ,,I bezvezan seks je ipak seks. Možda je bedno pobediti u ovakvom takmičenju, ali pravila ipak postoje. I mada ću uvek imati Stenlija, razmišljam i o drugim mogućnostima." „O devojkama? Klubovima? Ličnim oglasima?" „Sve sam to razmotrila i odbacila. Nemoj da se smeješ." „Dobro. Šta si smislila?" „Gledala sam na internetu sajtove za upoznavanje. Čak sam pripremila prijavu i profil. Nisam ih još poslala. Zasad." „Ne smejem se, ali nisam sigurna. Ti si divna, pametna, zabavna, zanimljiva i svestrana žena. Ako ozbiljno želiš da opet budeš u paru, treba više da se krećeš."

Mai je klimnula glavom, otpila malo vina i nagnula se ka njoj. „Fiona, možda nisi primetila, ali živimo na malom ostrvu nedaleko od obale savezne države Vašington." „Čula sam da se priča o tome." „Stanovništvo ovog malog ostrva takođe je relativno malo. Slobodni muškarci su još malobrojniji. Zašto bi inače dve divne, pametne i privlačne žene sedele ovde u lepo letnje veče, pijući vino okružene psima?" „Zato što tako vole?" „Jeste. Istina je. Ali volimo i muškarce. Ili barem mislim da je tako, jer prošlo je dosta vremena. A mislim da imam pravo kad kažem da obe želimo dobar, zdrav i bezbedan seks." „Tačno je, zato i mislim da onaj jedan put ne bi trebalo da se računa." „Bilo pa prošlo." Mai je odmahnula rukom. „Izvršila sam obimno, mada odokativno proučavanje raspoloživih neoženjenih muškaraca na našem ostrvu. U lične svrhe. Morala sam da izuzmem one mlađe od dvadeset jedne i starije od šezdeset pet godina. A trebalo je da budem stroža sa tim granicama. Mada, meni je trideset četiri, i ne mogu mnogo da biram. Izbor je vrlo oskudan, Fi. Užasno oskudan." „Potpuno se slažem. Ali ako dodaš turiste i sezonske goste, možda je nešto bolje." ,,I ja se pomalo nadam letu, ali u međuvremenu? Dobro sam razmotrila Džejmsa." „Džejmsa? Našeg Džejmsa?" „Da, našeg Džejmsa. Slične sklonosti, odgovarajuće godine. Nema hemije, očito, ali moraš se zadovoljiti onim što postoji. Problem je što je bacio oko na

- 71 -

Nora Roberts

Lori, a u jedinici nema otimačine. Postoji samo još jedna zanimljiva mogućnost na čitavom ostrvu. Slobodan, odgovarajućih godina, poseduje psa, veoma privlačan. Kreativac. Malo zatvoren za moj ukus, ali već sam rekla, ne mogu da biram." ,,Oh", rekla je Fiona i posegnula za čašom. „Sajmon Dojl. Silvija prodaje njegova dela. Bavi se drvetom, nameštajem." „Mmmm", rekla je Fiona i otpila još malo.

Mai je zaškiljila. ,,I ti ga merkaš? Prokletstvo, on je možda jedino što stoji između mene i www.upoznavanje.com." „Ne merkam ga. Ne baš. On mi je mušterija. Radim sa njegovim psom." „Sladak pas." „Veoma. Sladak gazda." „Veoma. Slušaj, ako ćeš da ga bezecuješ - bezecuj, jer ja moram da planiram. Osećam veliku potrebu za tucanjem." „Nikad ne bezecujem muškarca. Pobogu, Mai. On stvarno nije tvoj tip." „Sranje." Mai je iskapila vino. „Živ je, slobodan, u najboljim godinama i, koliko vidim, nije serijski ubica." „Poljubio me je." „Duplo sranje. U redu, sad ću da te mrzim čitav minut." Mai je dobovala prstima po stolu. „Dobro, minut je prošao. Seksi ili prijateljski poljubac?" „Nije bio prijateljski. On nije prijateljski nastrojen. Mislim da ne voli baš mnogo ljude. Došao je kod mene zbog Grizlija. Baš sam radila pokaznu potragu sa jedinicom iz Belingema. Onda sam ga pozvala da ostane, druži se, uzme kolač. Mislim da nije razmenio ni pet reči sa ostalima. Osim sa Silvijom. Ona mu se dopada." „Možda je uzdržan. To može da bude ljupko." „Ne bih rekla, a ljupko svakako nije reč koju bih primenila na Sajmona.

Mada, sjajno se ljubi, i to je veliki plus." „Kučko, ne teraj me da te povredim," Fiona se iskezila. „Meni ne treba veza, ali stvarno želim da vodim smislene razgovore kada spavam sa muškarcem." „Razgovarala si sa onim tipom od pre devet meseci. Gledaj kuda te je to dovelo." „Tačno." Fiona je nehotice uzdahnula kad se setila. „Ali nisam ga odvojila.

Ako ti se ukaže prilika, samo izvoli." „Ne, prekasno je. Povučen je sa tržišta. Sad mi ostaje samo internet." „Treba da odemo na letovanje."

Mai se zagrcnula od smeha. „Da, baš."

Potraga

„Ne, ozbiljno! Ti, ja i Silvija. Žensko društvo, ženski odmor. Banja", oduševljeno je uzviknula. „Produženi vikend u velnes centru." „Ne zamajavaj me, Fiona. Na ivici sam nerava." „Baš zato nam i treba odmor." „Može pitanje?" Mai je podigla dva prsta. „Kada si poslednji put išla na odmor - makar na produženi vikend?" „Pre godinu-dve. Dobro, tri godine. Što samo naglašava potrebu za tim." ,,A šta sa tvojim poslom, mojim, Silvijinim, šta sa obavezama prema životinjama, kako to da sredimo?" „Smislićemo nešto. Umemo da se organizujemo." Sad kad je došla na tu ideju, Fiona ju je sve više želela. „Masaže i tretmani lica, blatne kupke, usluga u sobi i svetlucava pića za odrasle. Bez poslova, obaveza i rokova." „To je možda i bolje od seksa." „Možda. Treba da pogledamo u rokovnike i nađemo tri slobodna dana. Svi imamo prijatelje koji za to vreme mogu da pripaze na životinje. Koliko puta smo to radile za njih?" „Bezbroj. A gde ćemo?" „Ne znam. Dovoljno blizu da ne moramo dugo da putujemo. Počeću da tražim, a obavestiću i Silviju. Šta kažeš?"

Mai je podigla čašu. „Naravno da pristajem."

Rešena da sve organizuje, Fiona je iste večeri svratila do Silvije.

Iz žardinjera pred kućom smešio se dan i noć. Fiona je znala da je staklena bašta prepuna cveća, povrća i začinskog bilja koje njena maćeha neguje kao decu, a uskoro će ih presaditi u prostranu baštu.

Pošto je ovde bila kao kod svoje kuće, Fiona je bez kucanja otvorila jarkocrvena vrata. „Silvija?" „Ovde iza!", doviknula je Silvija, a Oreo je dotrčao da se pozdravi. ,,U velikoj sobi." „Baš sam bila kod Mai." Fiona je krivudala kroz kuću u kojoj je Silvija nekada živela sa njenim ocem. Kao i radnja, kuća je bila svetla, zanimljiva i raznolika mešavina stilova, oblika i boja.

Zatekla ju je na prostirci za jogu, kako se isteže po ugledu na instruktora sa TV ekrana. „Opuštam se", rekla je. „Sad će kraj. Jesi li dovela momke?" „Eno ih u autu. Ne mogu da ostanem." „O, a zašto? Baš sam mislila da napravim kus-kus."

- 73 -

Nora Roberts

„Primamljivo." Zapravo, ni najmanje, pomislila je Fiona. „Imam novu ideju. Mai je napaljena, a biološki sat joj otkucava. Pomišlja da isproba jedan od onih sajtova za upoznavanje." „Stvarno?" Silvija se otpetljala, a onda se zapetljala na drugi način. „Koji?" „Mislim da je pominjala www.upoznavanje.com." „Čini se da su dobri." „Ja ne... zar si na njemu?" „Još ne. Možda ni neću. Ali razgledala sam." Silvija je legla i presavila se. „Oh. Aha. E pa, šta kažeš da nas tri odemo na produženi vikend u neki velnes centar?" „Hm, da razmislim." Silvija se ispravila. „Treba mi pet minuta da se spakujem." „Stvarno?" „Mogu i za četiri, ako treba. Kuda idemo?" „Još ne znam. Dogovorićemo se. Moram da vidim u rokovniku, da se uskladim sa tobom i Mai i da izaberem odredište." „To ću ja. Jedan od mojih umetnika ima vezu u banji. Kaže da je fenomenalno. Blizu vodopada Snokvalmi." „Stvarno?" „Aha." Silvija je ponovo legla. „Banja i odmaralište Mir. To ću ja da sredim - ali možda ćeš hteti da pogledaš njihov veb-sajt, da proveriš jesi li želela tako nešto." „Da li imaju masažu, bazen i uslugu u sobi?" „Mislim da to mogu da ti garantujem." „Onda je savršeno." Fiona je cupkala od uzbuđenja. „Bože, biće divno." „Jedva čekam. Ali, otkud sad to?" „Rekla sam ti. Maini hormoni.'' ,,I još?"

Fiona je prišla prozoru i zagledala se u more. „Eto, ne spavam baš najbolje otkako mi je Dejvi rekao za ubistva. Nekako je... uvek tu. U mislima. Kad sam zauzeta primiri se, a kad nisam - odmah se stvori. Koristio bi mi odmor, čini mi se. I to odmor sa dve omiljene prijateljice. A i nekako sam zbunjena otkako me je Sajmon poljubio." „Šta?" Silvija je otvorila oči i sela. „To si htela da prećutiš? Kad te je poljubio?" „Pre neki dan, kad ste ti i ostali otišli. To mora da je bilo samo u žaru trenutka i okolnosti. I da, pre nego što pitaš, bilo je jako, jako dobro." „To sam i mislila. A šta je bilo onda?" „Otišao je kući."

Potraga

„Zašto?" „Verovatno zato što sam mu tako rekla." „O, Fiona, brinem se zbog tebe. Stvarno." Silvija je zavrtela glavom, ustala i uzela flašu vode. „Nisam bila spremna ni za poljubac, a kamoli za ono što dolazi posle."

Silvija je uzdahnula. „Vidiš? Nikakvo čudo što sam zabrinuta. Tvoja nespremnost je deo čarolije. Ili bi bar tako trebalo da bude. Neočekivano i strastveno." „Mislim da mi ne odgovara to sa neočekivanim. Barem ne sada. Ko zna, posle vikenda će možda i moći." „Uredi sve i krećemo. Mogu da se prilagodim tebi i Mai." „Divna si." Fiona ju je kratko zagrlila. „Videću koje časove mogu da pomerim. Javiću vam mejlom." „Čekaj. Moraš da probaš ovaj čaj. Potpuno je prirodan, pomoći će ti da se opustiš i da odspavaš. Hoću da se okupaš u mlakoj vodi, popiješ čaj i pustiš tihu muziku. Onda uradi one vežbe sa meditacijom koje sam ti pokazala", dodala je dok je uzimala kutijicu iz kuhinjskog ormarića. „Dobro, obećavam. Već sam opuštena samo od razmišljanja o banji." Prišla je da je još jednom zagrli. „Volim te." ,,I ja tebe."

Trebalo je ranije da se setim toga, mislila je Fiona. Dokoni odmor sa dobrim prijateljicama svakako je savršeni recept protiv nemira i stresa. Mada, retko je osećala potrebu za odmorima jer je smatrala da je život koji vodi na ostrvu najbolji na svetu.

Imala je nezavisnost, solidne prihode, kuću i posao koji voli, društvo pasa. Šta bi još mogla poželeti?

Setila se vrelog, neočekivanog poljupca u kuhinji i Sajmonovih grubih, sigurnih ruku na sebi.

Da, to, priznala je. Barem povremeno. Ipak je ona zdrava žena sa normalnim potrebama i željama.

A morala je priznati da bi rado razmotrila novi susret sa Sajmonom - pre nego što on to jasno odbaci. Pre nego što izričito odbije. Pre nego što pokaže da to ne dolazi u obzir. Što je samo dokazivalo da bi bilo kakva veza sa njim bila teška, izbezumljujuća i nesigurna. „Možda je najbolje da ne mislim o tome", rekla je psima. „Stvarno, što bih tražila đavola? Dobro nam je, je li? Dobro nam je ovako kako je. Vi i ja, momci", dodala je, a oni su složno mahnuli repovima.

Kad je skrenula na prilazni put, farovi su osvetlili kuću. Setila se da je ponovo zaboravila da ostavi svetio na verandi. Za nekoliko nedelja dan će biti

- 75 -

Nora Roberts

duži a vazduh topliji. Biće vreme za duge večernje šetnje, igranje u dvorištu i sedenje na verandi.

Psi su se meškoljili i mahali repovima od uzbuđenja zbog povratka kući.

Sve traume iz ambulante bile su zaboravljene.

Zaustavila je auto i izašla da otvori zadnja vrata. ,,U obilazak, momci."

Požurila je da upali svetla pre nego što i sama obiđe kuću. Proverila je činije sa vodom i hranom, nasmešila se tek zasađenom cveću.

Dok su psi napolju kružili protežući noge i prazneći bešike, otvorila je zamrzivač i izvadila prvi paketić gotovog jela koji joj je došao pod ruku.

Stavila ga je u mikrotalasnu i pošla da proveri telefonske poruke. Pomislila je da uključi laptop i pregledaće raspored dok bude jela. Naći će najbolji termin i proveriće veb-sajt koji joj je Silvija preporučila. „Neka žurka počne", promrmljala je.

Dok je slušala poruke, držala je notes u ruci i ponešto beležila, a ostalo brisala sa trake. „Gospođice Bristou, ovde Kejti Star. Ja sam novinar u Reporteru i pišem o nedavnim otmicama i ubistvima žena u Kaliforniji. Čine se vrlo sličnim onima koje je počinio Džordž Alen Peri. Pošto ste od svih žrtava jedino vi uspeli da mu umaknete, volela bih da porazgovaram sa vama. Možete me naći na poslu, preko mobilnog ili mejla. Moji brojevi su..."

Fiona je pritisnula dugme za brisanje. „Ni slučajno."

Bez novinara, bez intervjua, bez kamera i mikrofona. Ne ponovo.

Nije ni odahnula, a već se začula nova poruka. „Gospođice Bristou, ovde opet Kejti Star iz Reportera. Bliži mi se rok za predaju članka, pa mi je jako važno da što pre raz..."

Ponovo brisanje. „Jebi se i ti i tvoj rok", progunđala je.

Uvela je pse, znajući da će je njihovo prisustvo smiriti. Večera, takva kakva je, nije delovala naročito privlačno, ali naredila je sebi da sedne, jede i uradi ono što je smislila pre ovog neprijatnog podsećanja.

Uključila je laptop i gricnula podgrejanu musaku. Da bi se oraspoložila, prvo je pogledala ono odmaralište. Istog časa, obuzelo ju je blaženstvo iščekivanja.

Masaža toplim kamenjem, parafinske obloge, maske od šampanjca i kavijara. Sve je to želela. Odmah.

Tokom virtuelnog obilaska, oduševljavala se zatvorenim bazenom, prostorijama za meditaciju, prodavnicama, baštama, divnim sobama. U ponudi je bila i jednospratna vila sa tri sobe.

Zažmurila je pre nego što će pogledati cenu. Trgla se.

Potraga

Ali ako se podeli na njih tri... još uvek će biti pakleno skupo.

Ali vila ima sopstveni bazen i, o bože, kamine u kupatilima.

U kupatilima.

I pogled na vodopad, bregove, bašte...

Nemoguće, pomislila je. Možda ako dobije na lutriji. „To je lep san", rekla je psima. „Dakle, sada znamo kuda. Još da vidimo i. kada."

Otvorila je planer, preračunavala, premeštala, ponovo preračunavala. Kada se odlučila za dve najbolje mogućnosti, poslala je mejlove Silviji i Mai. „Uspećemo", zaključila je i otvorila elektronsku poštu.

Opet poruka od novinarke.

Gospođice Bristou, Nisam uspela da vas nađem telefonom. Ovu adresu sam videla na vašem veb-sajtu o obuci pasa. Kao što sam već rekla, pišem reportažu o otmicama i ubistvima u Kaliforniji koji liče na Perijeve zločine. Pošto ste na suđenju bili glavni svedok optužbe, vaša zapažanja su mi veoma važna.

Ne mogu da napišem dobru i tačnu priču u vezi sa Perijem, ako ne uključim u nju i vaša iskustva, kao i detalje o ubistvu Gregorija Norvuda, posle kojeg je usledilo Perijevo hapšenje. Volela bih da razgovaram sa vama pre nego što predam reportažu.

Ljutito je obrisala mejl.

Potom je spustila glavu na sto.

Imala je pravo da odbije. Imala je pravo da okrene leđa tom užasnom vremenu. Imala je pravo da odbije još jedan razgovor o smrti, i žalosti.

Prisećanje joj neće vratiti Grega. Neće pomoći ni ubijenim ženama niti njihovim očajnim porodicama.

Nastavila je da živi, i imala je pravo na privatnost. Ustala je i isključila laptop. „Idem sad u kadu i popiću onaj glupi čaj. I znate šta? Uzećemo tu vilu. Život je tako kratak."

- 77 -

Nora Roberts

OSAM Časovi sa mladuncima uvek bi razvedrili Fionu, ali ovog puta napetost je ostala kao odjek sećanja i tuge.

Kejti Star, očito veoma uporna, pozvala ju je odmah posle osam ujutru.

Bacila je pogled na ekran i pustila da se uključi sekretarica. Odmah je obrisala poruku, ali samo saznanje o pozivu pritiskalo ju je kao kamen.

Trgnula se i opet posvetila učenicima.

Sajmon je kasnio. Naravno. Stigao je kad su ostali već prolazili kroz osnovne elemente. „Samo se priključi ostalima", rekla mu je hladno. „Ako to ne remeti tvoje mnogobrojne obaveze."

Udaljila se da bi posvetila pažnju svakom polazniku pojedinačno, pokazujući kako živahno štene danske doge treba odviknuti od skakanja na ljude, a radoznalog malog šnaucera od njuškanja prepona.

Uzdahnula je kada su počeli da rade bez povoca, jer je Grizli odjurio za nekom vevericom i pokrenuo pravi stampedo. „Ne trčite za njima!" Uhvatila se za glavu dok se Grizli iz petnih žila trudio da se za vevericom popne na drvo. „Pozovite ih nazad. Koristite uobičajenu komandu, a onda im naredite da sednu. Hoću da se svi psi vrate kod vodiča i sednu."

Za to je bilo potrebno dosta vremena i upornosti, a u nekim slučajevima i pomoć.

Ponovili su komandu 'sedi i čekaj', pojedinačno i u grupi. Pazila je da joj glas bude miran kada se obraćala Sajmonu.

Stavili su povoce i počeli da vežbaju 'stani i pusti'.

Grupa koja joj je obično grejala srce i popravljala raspoloženje, sada je samo još više pritisla onaj kamen na leđima. „Nastavite tako", uspela je da se nasmeši. ,,I zapamtite: pozitivni podsticaji, vežba i igra."

Kao i uvek bilo je komentara, pitanja, anegdota koje su polaznici želeli da joj ispričaju. Fiona je sve slušala, odgovarala, mazila pse. Ipak, nije osećala ni traga od uobičajenog zadovoljstva.

Nije joj smetalo što je Sajmon ostao i pustio Grizlija da jurca sa drugim psima. Porazgovaraće sa njim i bar će jedan sitniji problem skinuti sa spiska. „Danas si nešto nervozna", prvi je progovorio. „Molim?!"

Potraga

„Čula si me. I izgledaš grozno." „Molim te, poštedi me daljih komplimenata." „Je li onaj tip u Kaliforniji ubio još nekog?" „Ne znam. Zato pitaš? To nema nikakve veze sa mnom." Zavukla je ruke u džepove. „Žao mi je ubijenih žena i njihovih porodica, ali to nema veze sa mnom." „Niko ni ne tvrdi drugačije. Samo što nisi slušala, nisi stvarno slušala kada se Lari hvalio da je njegov malamut naučio da otvara vrata i kad je Dajana pokazala slike na kojima njen sinčić crta po buldogu. Mislim da si takva samo kad si zbog nečeg nakraj srca. Pa, šta se dešava?" „Slušaj, Sajmone, to što smo se poljubili, kako-tako..." „Kako-tako?"

Stisnula je zube. „To ne znači da sam sad obavezna da ti se poveravam niti da ti objašnjavam zašto sam raspoložena ili neraspoložena." „Mene i dalje brine ono 'kako-tako'. Pitam se kako zamišljaš pravi poljubac." „Moraćeš da se pitaš i dalje. Mi smo susedi, a trenutno si moj đak. To je sve." „Stvarno si nakraj srca. Pa dobro, uživaj." Zviznuo je psu, a na to je, naravno, dotrčao ceo čopor.

Kad se sagnuo da pomazi i pohvali Grizlija, Fiona je ponovo uzdahnula. „Odlično mu ide vraćanje. Još nije dobar u čekanju, ali skoro sve ostalo radi kako treba." „Poslednjih dana nije pojeo nijednu moju stvar." Zakačio mu je povodac. „Vidimo se."

Stigao je na pola puta do kola kad ga je pozvala.

Nije to nameravala, nije ni znala zašto je to uradila. Pa ipak... „Hoćeš možda u šetnju? Potrebna mi je." „Šetnja? Kuda?"

Mahnula je rukom. „Jedna od prednosti života u šumi je što možeš da se šetaš na sve strane."

Slegnuo je ramenima i vratio se. „Bolje mu stavi povodac", rekla je. „Dok ne budeš sasvim siguran da će poslušati komandu 'stoj'. Mogao bi da pojuri za zecom ili srnom i da se izgubi.

Hajde, momci, idemo u šetnju."

Psi su joj radosno pritrčali, ali su ubrzo odjurili daleko napred. Grizli je vukao povodac.

Fioni ga je bilo žao. „Čekajte", rekla je. Psi su zastali i nastavili sporijim korakom kada ih je Grizli sustigao.

- 79 -

Nora Roberts

„Očito misli da je ravan velikima. Za njega je dobro da šeta, istražuje nove teritorije, navikava se na povodac i uči da te poštuje." „Je li ovo dodatni čas?" „Ne, samo pričamo." „Da li ikada pričaš o nečemu što nisu psi?" „Da." Iznervirala se i za trenutak ućutala, blago pognute glave. „Ne mogu da smislim ništa drugo. Bože, nadam se da će proleće brzo doći. Evo, to je nešto drugo. Mogu da kukam na vreme. Ali dan je lep, pa nemam razloga. Ipak, volela bih da što pre otopli, i hoću da sunce sija sve do deset. Planiram da napravim baštu i isterujem iz nje zečeve i srne." „Zašto ne postaviš ogradu?" „Onda ne bi bilo zabave rasterivanja srna i zečeva, zar ne? Ne plaše se pasa, sama sam kriva što sam naučila moje momke da ih ne jure... Ups, opet pričam o psima. Obožavam borove."

Duboko je udahnula miris četinara i osetila da je glavobolja malo popustila. „Volim šumu, svetlost i senke. Pomišljala sam da postanem fotograf, jer volim igru svetlosti i senke, ljudska lica, način na koji se kreću. Ali pokazalo se da mi slike nisu dovoljno dobre. Onda sam pomislila da budem pisac, ali su moje priče bile dosadne i meni samoj, pa očito nisam bila uspešna. I dalje volim da pišem imam blog i bilten, a pišem kratke članke o... znaš, onome što neću da pominjem u ovom razgovoru. Onda sam pomislila da budem atletski trener, ali izgleda da nisam imala jasan cilj. Možda ni ne treba da imaš jasan cilj kad ti je dvadeset godina. Zašto ćutiš?" „Uglavnom zato što stalno pričaš."

Duboko je uzdahnula. „Tačno. Brbljam gluposti jer ne želim da razmišljam.

A sad mi je jasno da sam te pozvala u šetnju baš zato da ne bih razmišljala. Ne želim da kukam. Više sam obuzeta mračnim mislima, a to je nešto drugo." „Spolja gledano, nema mnogo razlike." „Stvarno si bandoglav, Sajmone. Ne znam zašto mi se to dopada."

Prešli su čistinom preko koje se nadvijalo drveće, moćni divovi u čijim krošnjama je šumorio vetar. „Zašto Orkas?", upitala je. „Od svih mesta gde si mogao živeti." „Tiho je. Volim da budem blizu vode. Drži ovo." Gurnuo joj je povodac u ruku i žurno prišao velikom, čvornovatom panju, napola izvaljenom iz zemlje pod iglicama.

Gledala ga je dok je obilazio, kuckao, čučao i zavirivao. „Je li ovo tvoje vlasništvo?" „Da. Nismo baš daleko otišli." „Želim ga." Za trenutak su se gledali u oči; njegove su imale boju starog zlata prošaranog svetlucavim flekicama. „Mogu li da ga dobijem?"

Potraga

„Želiš... panj?" „Da. Platiću ti, ako želiš da budeš pohlepna." „Koliko? Planiram u banju na odmor." Prišla je, pokušavajući da pogleda panj njegovim očima. „Piški negde drugde." Blago je odgurnuo Grizlija, koji se baš spremao da čučne. „Deset dolara."

Frknula je prezrivo. „Ma samo ti tu stoji. Ne koristiš ga, a ja ću morati da ga iščupam i prevezeni. Dvadeset, poslednja ponuda." „Zameni ga. Posadi novo drvo u tu rupu i dogovorili smo se." „Važi." „Šta ćeš napraviti od njega?" „Nešto."

Sad se i sama zagledala u panj, obilazeći ga kao on maločas, ali je i dalje videla samo izuvijane ostatke drveta oborenog u nekoj davnoj oluji. „Volela bih da mogu tako da vidim. Da sam u stanju da pogledam nekakav panj i vidim nešto kreativno."

Ponovo je podigao pogled. „Pogledala si psa i videla nešto."

Nasmešila se. „Mislim da si sad stvarno bio ljubazan. Izgleda da ću se osetiti krivom što sam bila grozna prema tebi." „Neobična si, Fiona. Za poljubac si rekla da je 'kakav-takav', ali ipak si me poljubila kad si bila potpuno zatvorena u sebe. Onda si mi kazala da gledam svoja posla, a sad misliš da si bila grozna." ,,U sebi sam vikala na tebe." „O, pa sad sam stvarno očajan." „Umem da budem grozna. Gruba i grozna, a čak se ni ne kajem posle. Ali mora postojati opravdan razlog. Ti si samo pitao šta ne valja. Dakle, možeš da dođeš i odneseš panj kad god poželiš." „Biće to ovih dana." Ispravio se i osvrnuo, kako bi zapamtio mesto. Onda ju je pogledao. „Sad bi baš mogla i da mi kažeš." „Šetamo dalje." Povukla je povodac da bi joj Grizli prišao uz nogu, a onda ga je pustila da trčkara i povlačila ga bliže dok su se provlačili između drveća.

Pošli su duž tihog potoka. „Gnjavi me jedna novinarka", rekla je. „Telefonira i šalje mejlove. Nisam pričala sa njom, samo sam sve obrisala." „Šta hoće od tebe?" „Da razgovaramo o Periju - o onim dvema ženama u Kaliforniji. Piše reportažu o tome. To joj je posao, razumem. Ali nije moj posao da pričam sa

- 81 -

Nora Roberts

njom i raspaljujem celu stvar. Jedina žrtva koja je pobegla - tako me je nazvala.

E pa, nisam žrtva i to me je strašno naljutilo. Dosta mi je svega toga." „Onda nastavi da je brišeš." „Zvuči lako. Svakako ću to raditi, ali nije baš jednostavno."

Shvatila je da je glavobolja prestala, ali bes i osećaj nemoći još su bili tu.

Kao iver. Sitni, oštri i gadni. „Kad se to desilo, tužilac i policajci su me čuvali od novinara koliko god su mogli. Nisu hteli da dajem izjave - uostalom, nisam ni sama to želela. Ali takva priča... deluje sočno, zar ne? Stalno su zvali i pričali sa ljudima koji me poznaju... čak i sa poznanicima mojih poznanika. Izvlačili su sve što su mogli."

Zastala je i pogledala ga. „Pretpostavljam da znaš kako to izgleda, pošto si bio u vezi sa Ninom Abot." „Veza je veoma lepa reč za to." ,,A zapravo voliš tiha ostrva." „Te dve stvari nemaju nikakve veze. I ovo nije moje mračno raspoloženje."

Drugim recima, to se mene ne tiče, pomislila je. Znala je da on ima pravo. „Pa dobro. Posle Grega, sve je ponovo počelo. Potom je došlo suđenje. Ne želim da se to ponovo dogodi. Zato sam besna i muka mi je. Jer je pre mene umrlo dvanaest žena, a posle mene Greg. A ja nisam. Nisam se ni ogrebala, ali svi su tvrdili da sam žrtva, ili da sam junak. Ni jedno ni drugo nije tačno." „Ne, nije tačno. Ti si preživela, a to je još teže."

Zastala je i zagledala se u njega. „Kako si shvatio? Ne razumem." „Vidi se na tebi. U tvojim očima. Tako su mirne, tako jasne. Možda zato što si već videla previše toga. Imaš rane. Živiš sa njima. Ne znam zašto mi se to dopada."

Možda bi se i nasmešila što je njene sopstvene reči iskoristio protiv nje, ali osetila je treperenje u grudima. „Šta se dešava među nama, Sajmone?" „Verovatno neka vrsta privlačnosti". „Verovatno. Nisam spavala ni sa kim već skoro deset meseci." „Dobro, upravo si postala privlačnija."

Sad je morala da se nasmeje. „Bože, sa tobom se stvarno osećam bolje. Ali htela sam da kažem da nisam bila ni sa kim deset meseci, pa mi nije strašno da čekam i dalje. Oboje živimo na ostrvu i slažemo se sa Silvijom. Dopada mi se tvoj pas, a ovog trenutka sam deo njegovog čopora. Mislim da treba da razmislim da li bi spavanje sa tobom bilo samo prijatna razonoda ili bi izazvalo mnoge nevolje." „Ma bilo bi divno. Slažemo se kao keks i mleko." „Samouveren. Dopada mi se samouverenost. Pošto neću spavati sa tobom usred šume, pogotovo što će sunce zaći za dvadesetak minuta, mislim da se

Potraga

nalazimo na bezbednom mestu. Što onda ne bi napravio nekakav uvod u izazove koje nudiš?"

Pružio je ruke i uhvatio je za kosu. „Voliš da živiš opasno?" „Ne, zapravo uopšte ne. Volim uravnoteženost i red, što znači da je ovo vrlo neobično za mene."

Blago ju je povukao za kosu, koliko da joj podigne lice, a zatim prineo usne tik uz njene. „Ti tražiš nešto fino." „Zapravo, uopšte ne tražim." „Ni ja", rekao je i sagnuo se još malo.

Tražila je to, i mislila je da je spremna. Očekivala je brz dodir a potom eksploziju žara i požude, želje koji će joj obuzeti um i telo.

Umesto toga bio je pažljiv, razoružao ju je dugim poljupcem, onim koji prostruji kroz čitavo telo pre nego što pomuti mozak. Uzdahnula je i prepustila se, nesvesno mu stavljajući ruke oko vrata dok je čekao na njenu reakciju.

Kad je to osetio privukao ju je bliže, postepeno pojačavajući žar koji su oboje prepoznali, korak po korak; u sledećem trenutku, bila je potpuno bespomoćna.

Svet je nestao - šuma, nebo, tamne senke. Ostalo je samo divno osećanje spojenih usana, tela uz telo i ogromna plima želje koja je narastala u njoj.

Kad je pokušao da se odmakne, povukla ga je ka sebi i ponovo uronila, sve dublje.

Terala ga je da se prepusti. Navala žudnje i želje uzdrmala je njegovu rešenost da upravlja situacijom. Nekako je prodrla u njega i otvorila vrata koja je davno zaključao, tako da više nije bio siguran ko je načinio prvi korak.

A kada je hteo da se odmakne i oslobodi prostor, namamila ga je nazad.

Meke usne, gipko telo i taj miris, istovremeno zemljan i sladak. Kao i njen ukus - ni jedno ni drugo, ali potpuno neodoljiv.

Sasvim bi se izgubio u njoj da kuče nije radosno i neobuzdano zalajalo, a zatim počelo da mu se upliće u noge, kao da želi da se priključi zabavi.

Sada su morali da se razdvoje.

Fiona je spustila ruku na Grizlijevu glavu. „Sedi", naredila je. „Dobar pas."

Više nije onako smirena, pomislio je Sajmon gledajući je u oči. Pogled joj je sada bio snen. „Ne znam šta bih pametno rekla", priznala je. Pozvala je svoje pse, a onda je predala povodac Sajmonu. „Treba da se vratimo. Ovaj, sve je bolji na povocu.

Ovo je za njega nova teritorija, ima dosta privlačnih stvari, ali stvarno se dobro ponaša."

Vratila se na siguran teren, pomislio je, priča o psima. Zanimalo ga je šta će dalje biti, pa je ćutke išao kraj nje.

- 83 -

Nora Roberts

„Volela bih da malo radim sa njim na nekim drugim veštinama. Možda dodatnih pola sata nedeljno, podeljeno na lekcije po deset ili petnaest minuta.

Samo dve-tri nedelje, bez dodatnog plaćanja. A onda, ako ti se bude dopalo kako napreduje, možemo razgovarati o ceni." „Dakle, kao nekakav uvod u izazove koje nudiš?"

Kratko ga je pogledala ispod oka, a onda se ponovo zagledala pred sebe. „Može se i tako reći. Brzo uči i ima pravi mentalni sklop za... Ma ovo je smešno.

Kukavički. Želela sam da te ponovo poljubim, da vidim je li ono pre neki dan bilo samo slučajnost, što očito nije bilo. Postoji snažna fizička privlačnost, a to nisam osetila veoma dugo." „Oko deset meseci?"

Gledao ju je kako polako crveni, ali ipak se nasmešila. Ne postiđeno nego veselo. „Zapravo duže. Neću da te gnjavim detaljima, ali taj konkretan događaj bio je prava propast, višestruki promašaj. Ali može da posluži kao merilo, pa se pitam da li je tih deset meseci pauze glavni razlog za postojanje privlačnosti.

Takođe sam i oprezna, baš zbog toga. Nije da se ustežem od seksa, ali se plašim da ne napravim sličnu grešku." „Radije bi ostala uravnotežena i sređena."

Ponovo je zavukla ruke u džepove. „Suviše pričam, a ti previše dobro slušaš. To je opasan spoj." „Za koga?" „Za onog ko priča. Vidiš, deluješ kao da ne obraćaš baš mnogo pažnju, kao da se mnogo ne udubljuješ. Ali stvarno paziš. Ne uzvraćaš istom merom, ali primećuješ detalje. To je pomalo podlo, samo da znaš. Bar mi se tako čini. Ne znam mnogo o tebi, jer o tome ćutiš. Znam da imaš psa jer ti ga je dala majka, što mi govori da voliš majku ili se plašiš da se ne naljuti. Verovatno i jedno i drugo."

Pola minuta samo su ćutali i hodali. „Potvrdi ili porekni", zahtevala je. „Nemoguće da sam naletela na neku duboku i mračnu tajnu." „Volim svoju majku, i kad god je moguće, trudim se da izbegnem njen gnev." ,,Jasno ti je, naravno, da što manje govoriš, ljudi postaju sve radoznaliji." „Odlično. To će biti dobro za moj posao." „Dakle, posao je u pitanju." „Ljudi plaćaju, država uzima deo. To je posao."

Pomislila je da sad najzad ima tačku oslonca, ma koliko malu. „Ali posao ti nije najvažniji, inače bi mi prodao onaj orman."

Zastao je. Grizli je našao štap i skakao je sa njim kao mažoretkinja. „Stvarno nećeš da se okaneš."

Potraga

„Ili si svojeglavi umetnik ili si naprosto bandoglav. Čini mi se da je u ovom slučaju to prvo, mada izgleda umeš da budeš i ono drugo. Ali i dalje bih volela da ga kupim." „Ne. Tebi treba nova stolica za ljuljanje na verandi. Ta koju imaš je ružna." „Nije ružna. Praktična je. Samo je treba obojiti." „Levi naslon za rukuje polomljen."

Zaustila je da se pobuni, a onda je shvatila da zapravo nije sigurna. „Možda. Ali znaš šta, gospodine Tajanstveni, to samo dokazuje da imaš oko za detalje." „Primećujem traljav rad i loše drvo. Hajde da se trampimo: stolica za ljuljanje u zamenu za časove, pod uslovom da ružna stolica završi u peći." „Možda sam sentimentalno vezana za nju." „Jesi li?" „Ne, kupila sam je pre koju godinu za deset dolara kad je neko raščišćavao garažu." „Potpala. A psa da naučiš nešto zanimljivo." „Dogovoreno." Kada su izašli iz šume, pogledala je u nebo. „Postalo je sveže. Verovatno bi mi dobro došla potpala. Fina vatra, čaša vina... Naravno, neću moći da izvadim flašu iz lepog ormana za vino, ali preživeću nekako. Ali neću te ni pozvati unutra." „Da sam hteo da završim ono što smo počeli tamo u šumi, misliš da bih čekao poziv?" „Ne", rekla je posle kratkog razmišljanja. „To bi trebalo da mi deluje arogantno i odbojno. Nemam pojma zašto nije tako. Zašto ne želiš da završiš ono što smo počeli?"

Nasmešio se. „Sad ćeš se pitati, je li? Dopada mi se tvoja kuća."

Zbunjeno ga je pogledala. „Kuća?" „Mala je, pomalo neobična i savršeno uklopljena u okolinu. Trebalo bi da razmisliš o staklenoj bašti na južnoj strani. Tako bi je arhitektonski obogatila, otvorila bi kuhinju i dobila više svetla. A sad, učini sebi uslugu i nemoj više da proveravaš mejlove i poruke na sekretarici. Doći ću za koji dan, sa psom i stolicom."

Namršteno ga je posmatrala dok je ubacivao psa u džip. Skinuo je povodac, a Grizli je ponosno seo na zadnje sedište, još uvek držeći onu granu.

Imao je dosta posla - radionicu, psa, nejasnu ideju o pravljenju bašte, čisto da vidi bi li to umeo. Svakih dan ili dana, u zavisnosti od vremena, provozao bi se sa Grizlijem krivudavim putevima po ostrvu.

- 85 -

Nora Roberts

Takva rutina, ili baš nedostatak rutine, bilo je upravo ono što je želeo, mada to ni sam nije znao.

Uživao je što mu je radionica na samo korak od kuće, pa može da radi rano ujutru, kasno uveče ili kad god poželi. I mada se čudio tome, prijalo mu je što mu pas pravi društvo dok radi, šeta, vozi.

Sa uživanjem je obojio stolicu za ljuljanje sa širokim naslonima za ruke.

Odabrao je jarkoplavu boju. Fionine boje su meke i prefinjene, ali ovo više odgovara njenoj ličnosti. Dobro će izgledati u njoj.

Ona baš dobro izgleda.

Pomislio je da joj po podne odnese stolicu i psa. Ako se ne zaradi.

Srećom, pomislio je dok je pio jutarnju kafu na verandi, ima puno posla.

Pravio je orman za kupca iz Tahome, kao i još jedan par stolica za ljuljanje.

Nameravao je da napravi sebi krevet, a tu je i orman koji je započeo za Fionu.

Možda.

Trebalo je da ode i po panj - možda bi bilo najbolje da to obavi danas.

Pozvaće Garija - meštanina i kolegu iz škole dresure - da vidi je li ovaj i dalje voljan da mu pomogne sa lancem i malim bagerom.

Zazviždao je psu i osetio smešno zadovoljstvo kada je Grizli smesta veselo dotrčao. Potom je ušao u kuću. Popiće još jednu kafu dok bude prelistavao novine na internetu, kao što je radio i proteklih dana.

Već je pomislio da je novinarka odustala od članka, obeshrabrena Fioninim odbijanjem saradnje.

Ali danas je bio tu, sa krupnim naslovom: ODJECI STRAHA Tu si bile i slike dve žene - zapravo devojke, odmah na početku priče.

Koliko je video, novinarka je dobro obavila zadatak; iznela je mnoštvo detalja o njihovom životu, o tome kako su provele poslednje sate pre nestanka i o kasnijoj potrazi i pronalaženju njihovih tela.

Pogledao je Perijevu sliku i zaključio da je uznemirujuća. Na prvi pogled, običan sredovečni tip iz komšiluka. Nastavnik istorije ili trgovački putnik, čovek koji gaji paradajz u bašti iza kuće.

Tek Fionina slika ga je zaprepastila.

Smešila se, baš kao i lica sa slika stradalih žena. Mlada, lepa, sveža.

Za razliku od fotografije na kojoj je kroz kordon novinara uvode u zgradu suda. Pognuta glava, mračan pogled, povređeno lice. Članak je opisivao detalje njenog bekstva, ubistva njenog verenika, a bila je tu i napomena da gospođica Bristou nije davala izjave.

Potraga

„To te nije zaustavilo", promrmljao je.

Pa ipak, ljudi rade ono što im je posao, pomislio je. Novinari pišu za novine. Fioni bi bilo najbolje da ne obraća pažnju na njih.

Osetio je želju da je nazove... toliko da su ga zasvrbeli prsti. Naterao je sebe da se smiri. Treba da je ostavi na miru.

Umesto toga, pozvao je Garija i dogovorio se da izvade panj. Deset minuta se igrao sa Grizlijem - izveštili su se u bacanju i donošenju, a potom se dao na posao.

Danas će se baviti poručenim ormanom. Zaključio je da ne bi trebalo da radi na ormaru za vino, jer tako bi morao da misli na Fionu, na onu čudnu mešavinu straha i bola na njenom licu.

Početkom popodneva napravio je pauzu za šetnju po obali, a Grizli je uspeo da pronađe mrtvu ribu.

Posle neophodnog tuširanja - stvarno treba da kupi tu prokletu kadicu za psa, odlučio je da spremi sitnije predmete za Silviju. Spakovao je daske za sečenje, saksije, vaze, činije i strpao ih u džip, zajedno sa psom.

Naći će se sa Garijem, preneće panj, a pošto je roba već utovarena, imaće izgovor da se ne zadržava kod Fione.

Na njegovo iznenađenje i na Grizlijevu neopisivu žalost, nije je bilo tamo.

Ni pasa. Možda je krenula u usamljeničku šetnju.

Grizli se razvedrio kada je ubrzo stigao Gari sa svojim border kolijem koji se zvao Buč. Čovek je nosio kačket na prosedoj glavi i debele naočare preko bledozelenih očiju. Gledao je kučiće kako se pozdravljaju. „Drugari", rekao je. „Izgleda. Fiona nije kod kuće, ali rekao sam joj da ću doći po panj." ,,U parku je, vežba sa jedinicom. Rade to jednom mesečno. Da ostanu u formi, znaš. Sigurno su pošli još u zoru. E pa, hajde da skinemo bager sa prikolice i da odemo po taj tvoj panj. Šta će ti to?" „Nikad se ne zna." „Očito", složio se Gari.

Spustili su rampu, pa je Gari polako izvezao bager. Strpali su se unutra zajedno sa psima, pa su pošli u šumu. „Hvala ti na pomoći, Gari." „Ma nije to ništa. Lep je dan, šteta da ne budemo napolju."

Istina, pomislio je Sajmon. Bilo je toplo, sunčano, sa prvim znacima proleća. Psi su dahtali od oduševljenja, a komšija je sasvim blago mirisao na đubrivo.

Kada su stigli do panja Gari je iskočio, obišao ga, zabacio kačket na potiljak i počešao se po glavi. „Ovo hoćeš?"

- 87 -

Nora Roberts

„Da." „Onda ima da ga izvadimo. Znao sam tipa koji je motornom testerom pravio kipove od naplavljenog drveta. Ovo nije ništa gore od toga."

Dok su nameštali lanac, razgovarali su o tome, bejzbolu, psima.

Sajmon je vezao pse za drvo da ne smetaju i da se ne povrede kada Gari počne da radi.

Potrajalo je dobar sat, uz dosta preznojavanja, dogovaranja, predomišljanja i nameštanja lanca. „Polako!", povikao je Sajmon, široko se osmehujući. „Evo ga, kreće!" „Baš se bio zainatio", dobroćudno je gunđao Gari. Izbacio je iz brzine kad se drvo polako strovalilo. „Eto ti tvoj panj."

Sajmon je prevukao rukom preko panja, pa duž jednog od debelih korenova. „O, da." „Nikad te još nisam video ovako srećnog. Hajde da ga utovarimo u kašiku."

Kad su izašli iz šume, sa panjem na bageru, Gari ga je kratko pogledao. „Voleo bih da čujem šta ćeš napraviti od toga." „Možda umivaonik." Čovek je začuđeno dunuo kroz nos. „Napravićeš lavabo od panja?" „Osnovu, da. Možda. Ako se iznutra bude pokazao onakvim kakav mi se čini. Imam komad naplavljenog drveta koje će poslužiti kao činija. Onda dolazi ultramoderna česma i sifon, kao i milion premaza poliuretana. Da, možda." „Dakle, ovo je mnogo čudnije od naplavljenog drveta i motorne testere. Za koliko bi mogao da prodaš tako nešto?" „Zavisi, ali ako ispadne onako kako zamišljam... možda bih dobio osam." „Osam stotina dolara za lavabo od panja?" „Hiljada." „Ne zezaj." ,,U nekoj dobroj galeriji u centru Sijetla, možda i deset." „Deset hiljada dolara za lavabo! Neka sam proklet."

Sajmon je morao da se nasmeši. „Biće unikat. Za neke ljude je to umetnost." „Neki ljudi nemaju pameti. Bez uvrede." „Slažem se. Javiću ti kad završim, ma kako ispalo. Možeš doći da lično pogledaš." ,,I hoću, da znaš. Čekaj samo dok ispričam Sju", rekao je i pomenuo ženino ime. „Neće mi verovati."

Potraga

DEVET Kad su preneli panj do njegove kuće i istovarili ga, Sajmon je pomislio da preskoči put u grad, pa da se zabavi svojom novom igračkom. Već je u glavi imao nekoliko ideja.

Ipak, roba je stajala u džipu, spakovana i spremna. Ako ne ode sada moraće kasnije, pa je zato počastio Grizlija još jednom vožnjom sa napola spuštenim prozorom. Pas je držao njušku uz otvor, a uši su mu landarale od vetra. „Zašto to radiš?", upitao ga je Sajmon. Pošto je pas samo jače zamahao repom, Sajmon je i sam proturio glavu. „Ah. Pa stvarno je prijatno. Sledeći put ćeš ti voziti, a ja ću da uživam na vetru."

Lupkao je prstima po volanu u taktu muzike sa radija, dok je u sebi usavršavao i odbacivao stalno nove ideje. Spoj fizičkog rada i kreativnosti, uz čisto i jednostavno uživanje psa kraj njega, ličili su na savršenstvo. Smešio se celim putem do sela. Obaviće šta ima, otići će kući, proučavaće komad, meriće ga, potom će prošetati obalom da bi mu se ideje slegle. Potom će malo crtati uz pivo, možda i picu, i biće ovo prokleto dobar dan.

I eto odgovora na Fionino pitanje, pomislio je.

Zašto Orkas?

Privukla ga je voda - udaranje mora o obale, široka reka, žustri potoci, tihi zalivi. Taj element ga je doveo i iz Spokejna u Sijetl. Kao i sam grad - njegov duh, njegova otvorenost za umetnike. Noćni život, kretanje... u toj životnoj fazi bili su mu veoma značajni.

Kao i Nina, neko vreme.

Proveo je tamo lepe godine. Zanimljive, plodne, uspešne. Pa ipak...

Suviše ljudi, suviše kretanja a premalo prostora.

Dopala mu se ideja o ostrvu. Samodovoljnom, tek malo izdvojenom i opkoljenom vodom. Ovi čudni, krivudavi putevi nudili su bezbroj pogleda na plavetnilo, zelenilo, lepe brodiće i zelene bregove okolnih ostrva koji kao da su plutali na vodi.

Kad poželi nešto više, može da se odveze u selo, ruča, posmatra turiste.

Ako poželi samoću, može da ostane kod kuće - na svom ostrvu unutar ostrva. Što je uglavnom i činio.

A to je i glavni razlog što mu je majka uvalila psa, pomislio je pogledavši Grizlija.

Dok je gledao kako mlati ušima i odsečno maše repom, morao je priznati da je majka opet bila u pravu.

- 89 -

Nora Roberts

Zaustavio se pred Silvijinom radnjom i samo malo spustio prozore. „Ostani tu i nemoj ništa da glođeš." U poslednjem trenutku se setio skretanja pažnje, pa je izvukao igračku iz pregrade. „Igraj se ovim", naredio je.

Kad je uneo prvu turu, osetio je miris domaće hrane, prilično začinjene, a zatim spazio hermetički zatvorenu posudu na pultu.

Osvrnuo se po radnji. Silvija, lepa kao i uvek u jednoj od svojih šarenih sukanja, ćaskala je sa mušterijom dok je prodavač drugoj nešto naplaćivao.

Posao dobro ide, pomislio je. Dan postaje sve bolji.

Mahnuo joj je i krenuo napolje. „Sajmone! U pravi čas. Ovo je Sajmon Dojl", rekla je Silvija mušteriji. „Sajmone, Suzan je sa ostrva Bejnbridž. Zanima je tvoj ormarić za vino."

Silvija mu se široko osmehnula, uz nedvosmislen znak da mora prići.

Ovo je najviše mrzeo, ali nije imao izbora. „Baš sam pričala gospođi koliko smo srećni što si se doselio na Orkas i što kod nas izlažeš. Suzan je došla na izlet sa sestrom. I tu smo imali sreće." „Drago mi je što smo se upoznali". Žena mu je pružila savršeno manikiranu ruku sa velikim dijamantskim prstenom. „Pravite divne stvari." „Hvala." Protrljao je ruku o pantalone. „Izvinite. Radio sam. Upravo sam doneo nekoliko novih komada." „Ima li nečeg ovako impresivnog?" „Ovog puta su manji predmeti."

Prišla im je i sestra, držeći po jednu minđušu kraj svakog uveta. „Suzan, koji par?"

Nakrivila je glavu. „Oba. Di, ovo je čovek koji je napravio onu činiju što sam Čeri kupila za rođendan, i ovaj ormarić od kojeg izgleda neću moći da se odvojim. Sajmon Doji." „Činija je divna." Di se čvrsto, odlučno rukovala sa Sajmonom. „Ali ja sam je prva videla. Silvija je rekla da biste možda pristali da napravite još jednu." „Sajmon je upravo doneo nešto novo." „Stvarno?" Di je pogledala Silviju, pa ponovo Sajmona. „I činije?" „Dve." „Idem da ih raspakujem, pa ćete pogledati", rekla je Silvija. „To bi bilo divno. Prva biram!", rekla je Di i munula sestru. „Ima još u džipu. Idem da..." „Ne, ne, ja ću to." Silvija ga je potapšala po mišici, a onda ga značajno stegnula. „Zašto ne bi ispričao Suzan još nešto o ormariću? To nam je trenutno najlepše što imamo", dodala je i izašla pre nego što je pokušao da se izvuče.

Mrzeo je prodaju, osećaj da je izložen zajedno sa onim što je napravio.

Potraga

„Volim boju drveta." Suzan je prelazila prstom preko godova. ,,I detalje.

Elegantan je, a nije nakićen ni upadljiv." „Odgovara vam."

Ona je na to sinula. „Kakav lep kompliment." ,,I da nije tako, bio bih iskren prema vama. Vidim da volite ono što je svedeno i jedinstveno. Ne smeta vam ako nije praktično, ali više volite da ima neku svrhu." „Bože, kako je to tačno. Vi ste drvodelja psiholog", nasmejala se Di. „Bolje ga kupi, Suzan. Očito ti je suđeno." „Možda i jeste." Suzan je ponovo otvorila ormarić i izvukla fioku. „Glatko kao svila. Volim da vidim ljudski odrađen posao." ,,I ja." Primetio je da je Silvija ubacila lepe vinske čaše i dve boce dobrog vina. „Koliko dugo se bavite drvetom?" „Ako je verovati mojoj majci, od druge godine." „Znači, prirodan talenat. Silvija je rekla da ste se preselili na ostrvo.

Odakle?"

Osećao je da se polako ježi. „Iz Spokejna, preko Sijetla." „Dojl", promrmljala je Di. „Čini mi se da sam pre izvesnog vremena čitala u rubrici o umetnosti nešto o vama i vašem radu." „Moguće je."

Suzan je ponovo nakrivila glavu, kao kad je procenjivala sestrine minđuše. „Niste baš skloni samoreklami, zar ne?" „Čini mi se da moja dela treba da govore umesto mene." „Potpuno se slažem sa vama, naročito u ovom slučaju. Kupljeno." „Moje dame", pozvala je Silvija sa ulaza. „Izvolite u skladište. Di, mislim da vas čeka činija. Sajmone, uvela sam kuče. Nadam se da se ne ljutiš. Ovo će trajati nešto duže nego što si planirao, a tako se obradovao što me vidi." „Kuče." „Oprezno", rekla je Di dok je njena sestra hitala u skladište. „Poželeće i njega da kupi. Obožava pse."

Potrajalo je još dobrih pola sata. Silvija mu je vešto zatvorila odstupnicu, a Grizli se nauživao maženja i grljenja. Utovario im je pakete u auto i zaključio da je sve zajedno bilo zamornije od čupanja panja.

Silvija ga je ponovo odvukla u skladište i počela da skakuće, dok je Grizli lajao i skakao sa njom. „Sajmone! Te dve žene nam nisu ulepšale dan, nego celu nedelju! A vratiće se, o da, još kako će se vratiti." „Bravo za nas."

- 91 -

Nora Roberts

„Dragi, stvari ti idu kao alva. A ormarić? Mislila sam da će stajati ovde do kraja turističke sezone. Sad moraš da mi napraviš još jedan!" Spustila se na malu sofu gde je još stajala limunada koju je ponudila mušterijama. „Onda bolje da idem da radim." „Slobodno se raduj. Upravo si zaradio dosta para. Zvec, zvec! A prodali smo stvari u kojima će ove dame uživati. Stvarno uživati. Danas mi je baš trebalo nešto da me oraspoloži, a ovo je došlo ko poručeno."

Sagnula se da pomazi Grizlija. „Brinem se zbog Fi. Jutros je u Reporteru izašao članak o Periju i nedavnim ubistvima. Otišla sam da je vidim, ali nije bila kod kuće. Danas vežba sa jedinicom." „Čuo sam." „Pričala sam sa Lejn, njenom majkom. Složile smo se da je ne zovemo dok je na vežbi." „Pričaš sa njenom majkom?" ,,U dobrim smo odnosima. Obe volimo Fi. Znam da je dosad sigurno čula za članak i da ju je to potreslo. Mogao bi da mi učiniš veliku uslugu."

Osetio je kako se ponovo ježi. „Kakvu?" „Napravila sam joj minestrone." Pokazala je prema posudi na pultu. ,,I hleb sa ružmarinom. Uskoro će stići kući, ukoliko već nije došla. Da li bi joj odneo ovo?" „Zašto? Možeš i ti." „Mogu. To sam i mislila, ali mi se čini da bi joj koristilo da bude sa nekim svojih godina. I sa ovim ovde." Ponovo je pomilovala Grizlija. „Teško je biti neraspoložen kad je ovaj momak u blizini."

Pogledala ga je molećivo, i mada je znao da sve to namerno radi, nije mogao da odbije. „Hoćeš li, Sajmone? Strašno mi je kad pomislim kroz šta prolazi. Sa mnom bi joj bilo još gore. Stvarno bi mi laknulo kad bih znala da ima nešto toplo da pojede i da joj neko pravi društvo." *** Kako to neke žene uspevaju da ga nagovore da radi baš ono što ne želi?, pitao se Sajmon.

Njegova majka je imala isti taj dar. Gledao bi je, slušao, pokušavao da izbegne, manevriše, nadmudri - a ona bi ga svaki put, bez izuzetka, odgurala baš tamo kuda je htela.

Silvija je očito bila istog kova. Tako je sad glumio kurira sa supom i veknom hleba, a ona fina šetnja obalom završila se pre nego što je i počela.

Potraga

Da li sad treba da pusti Fionu da se isplače? Mrzeo je da bude rame za plakanje. Nikad nije znao šta da kaže ili uradi.

De, de, smiri se. Dođavola!

Osim toga, ako ona zna šta radi - a činilo se da zna - radije će biti sama. „Kada bismo pustili druge na miru", rekao je Grizliju, „svima bi bilo mnogo bolje. Ionako upravo ljudi prave probleme drugim ljudima."

Odneće joj hranu i otići će. Tako je najbolje. Evo izvoli, prijatno. A onda će moći da meri i razmišlja uz picu i pivo.

Možda se još nije vratila. Utoliko bolje. Ostaviće lonac i hleb na verandi i gotova stvar. Čim su skrenuli na prilazni put, Grizli se trgao. Počeo je da poigrava na sedištu, a potom je stavio prednje šape na kontrolnu tablu. Činjenica da je to postigao a da se nije strovalio na pod, pokazala je Sajmonu koliko je pas porastao poslednjih nedelja.

Verovatno mu treba nova ogrlica.

Pružio je ruku i zavukao prst između ogrlice i krzna. „Sranje. Zašto mi ne kažeš na vreme?"

Dok je vozio preko mosta, kuče je sve žešće mahalo repom - vrata, sedište, vrata, sedište - očito obuzeto divljom radošću. „Drago mi je da je bar neko srećan", promrmljao je Sajmon.

Džip je bio pred kućom. Psi su trčali po dvorištu. „Nećemo ostati", upozorio je Grizlija. „Samo ćemo svratiti."

Pustio je psa napolje i tog časa shvatio da je, počev od čupanja panja sa Garijem i Bučom, preko posete gradu, opšteg maženja kod Silvije i sa ovim igranjem kod drugara, Grizli imao pravu pseću verziju Diznilenda.

Izvadio je lonac i hleb u foliji.

Fiona je sad već stajala na vratima, ležerno oslonjena o dovratak. Na Sajmonovo veliko iznenađenje, smešila se. „Ćao, komšija." „Išao sam poslom do Silvije. Zamolila je da ti donesem ovo."

Ispravila se da bi zavirila u šerpu i onjušila. „Mmmm, minestrone.

Obožavam to. Unesi tamo pozadi."

Pustila ga je da prođe, ostavljajući otvorena vrata.

Vatra je pucketala, miris supe širio se sobom, a ona je mirisala na šumu. „Čujem da si uzeo svoj panj." „Šta, bilo je na vestima?" „Govorkanja su brža. Naišla sam na Garija i Sju dok sam išla kući. Baš su krenuli kod sina na večeru. Spusti samo na sto, hvala. Htela sam da popijem

- 93 -

Nora Roberts

pivo, ali Silvijina minestrone zahteva dobro crno vino. Osim ako više voliš pivo."

Plan da uđe i izađe brzo se promenio. Radoznalost je bila jača. Vesti se šire brzinom munje. Sigurno zna i za članak. „Može vino."

Krenula je ka uzanom, viskom kredencu - stvarno joj treba ormarić za vino - da izabere flašu. „Dakle, lavabo?" „Šta?" „Od panja." Otvorila je fioku i izvadila vadičep. „Gari kaže da ćeš napraviti lavabo. Od panja. Ima da se priča po celom ostrvu." „Zato što se ovde malo šta dešava. Doneću ti novo drvo za koji dan." „To je u redu."

Gledao joj je lice dok je otvarala vino i nije video bilo kakav znak uznemirenosti, prolivenih suza, besa. Možda ipak nije čula i tu vest.

Sipala je vino i stavila čorbu da se greje. „Sačekaćemo koji minut", rekla je i kucnula čašom o čašu. „Dakle, staklena bašta." „Šta?" „Rekao si da treba da razmislim o staklenoj bašti na južnoj strani. Da otvorim kuhinju. Kako bi to izgledalo?" „Ah... taj zid." Pokazao je čašom. „Noseći je, pa će ti trebati držači. Možda nekoliko greda i stubova - da ostane otvoreno, ali ne potpuno. Izbiješ zid, podmetneš grede. Pa pružiš tri-četiri metra. Kos krov. Svetlarnici. Lep, velik prozor otvorio bi ti pogled na šumu. Drveni pod. Imala bi mesta za sto ako ti dosadi da jedeš u kuhinji." „Kad tako pričaš, zvuči jednostavno." „Bilo bi posla." „Možda treba da počnem da štedim." Otpila je vino i spustila čašu da bi dohvatila teglicu maslina sa frižidera. „Čuo si za članak." „Ti očito jesi."

Prebacila je maslinke u plitku činiju. „Džejms ga je jutros pre dolaska pročitao, pa je ispričao ostalima u jedinici. Svi su bili zabrinuti i nisu znali da li da mi kažu, pa niko nije mogao da misli na vežbu. Najzad su mi rekli i onda smo mogli da radimo svoj posao." „Jesi li ga pročitala?" „Ne. Ovo je moje omiljeno predjelo, da znaš." Gurnula je maslinke ka njemu. „Ne, nisam ga pročitala i neću. Nema svrhe. Ničim ne mogu da promenim ono što se do sada desilo, i ničim ne mogu da promenim ni ono što se upravo dešava. Znala sam da će doći do toga i nisam se prevarila. Sutra će to biti bajata vest." „To je dobar stav."

Potraga

„Silvija mi je poslala moju omiljenu supu. Mislila je da ću biti uznemirena." „Verovatno."

Fiona je ponovo uzela vino, a drugom rukom uperila kažiprst u njega. „Znaš ti vrlo dobro, jer ti je sigurno rekla - i ubedila te da dođeš, kako ne bih bila sama."

Tog časa su upali psi, vesela krznena gomila. „Svakako nisi sama." „To je tačno." Pomazila je svakog psa posebno. „Mislio si da ću biti uznemirena i verovatno nisi mogao da odbiješ Silviju." ,,A da li iko može?" „Zapravo ne. Dakle, jesam uznemirena - umereno. Već sam imala dva mračna dana ovog meseca, pa nemam pravo na još jedan."

Morao je da prizna da je neodoljiva. „Postoji ograničenje?" „Za mene, da. A sada imam supu i...." Otvorila je foliju. „Mmmm, hleb sa ruzmarinom. Ovo je stvarno izvrsno. Imam maćehu koja se potrudila da mi ga umesi, komšiju koji mi ga je doneo - iako nije želeo, a imam i pse. Nemam prava na mračno raspoloženje. Dakle, sad ćemo lepo da večeramo i razgovaramo. Ali neću posle toga spavati sa tobom." „Nemoj da me pališ nasuvo."

Na ovo se zagrcnula vinom. „Šta si rekao?" „Ništa, ništa."

Zabacila je glavu i nasmejala se. „Vidiš? Ovo je mnogo bolje od mračnog raspoloženja. Hajde da jedemo."

Sipala im je supu, stavila hleb na dasku i donela činijicu sa sosom. „Sveće", rekla je dok ih je palila, „nisu radi zavođenja. Jednostavno, hrana uz njih ima bolji ukus." „Mislio sam da ih pališ da bih lepše izgledao." „Ali ti si već lep." Nasmešila se i uronila kašiku u supu. „U Silvijino zdravlje." „Za Silviju." Probao je supu. „Čekaj malo." Probao je ponovo. „Ovo je stvarno fino. Kad kažem fino, onda mislim na... na večeru u Toskani, tako fino." „Radovala bi se da to čuje. Mislim da se preterano vezala za tofu i čudne sorte pirinča. Ali za minestrone je pravi genije. Probaj hleb."

Odlomio je komad i umočio u sos. „Pričala je sa tvojom mamom." ,,Oh." Prvi put je delovala uznemireno. „Trebalo je da se setim toga.

Kasnije ću ih obe nazvati da im javim da sam dobro." „Imaš pravo i za hleb. I moja mama ga mesi. To joj je kao neki hobi." ,,I ja umem da mesim. Kupim zamrznuto lisnato testo, isečem ga i gurnem u rernu."

- 95 -

Nora Roberts

„Moj specijalitet je pica iz zamrzivača." „I to je veliko umeće."

Sajmon je navalio na supu. „Svi razvedeni ljudi koje znam mrze sve ostale učesnike u razvodu. Ili ih barem hladno preziru." „Moj otac je bio stvarno dobar čovek. Mama je divna žena. U nekom trenutku više nisu bili srećni zajedno. Znam da je bilo svađa, besa, verovatno i optuživanja, ali uglavnom su to sredili što su bolje mogli. Ipak, neko vreme mi je bilo užasno teško. Malo kasnije je prošlo, jer on je dobar čovek, a ona je divna žena, i bili su srećni svako za sebe. I začudo, ponovo su se dobre slagali. Onda je tata sreo Silviju, i bili su... pa, bili su divni tako zajedno. I ona i mama su uložile dosta vremena i napora da se upoznaju, naravne zbog mene. I stvarno su se složile. Istinski. Mama svake godine šalje Silviji cveće na godišnjicu tatine smrti. Suncokrete, jer ih je najviše voleo. Dobro.'' Pritisnula je oči dlanovima. „Dosta o tome. Uvek počnem da cmizdrim."

Uzdahnula je. „Pričaj mi šta si danas radio, osim što si vukao panj iz šume.''

Pre nego što je išta stigao da kaže, ponovo su se pojavili psi. Grizli je onjušio vazduh i stvorio se kraj stola. Stavio je prednje šape Fioni na koleno i zacvileo. „Dole." Pucnula je prstima i pokazala na pod. Seo je, ali je i dalje mahao repom i željno je gledao. Pogledala je Sajmona. „Daješ mu hranu sa stola." „Možda. Stalno me moli sve dok..."

Prekinuo je kad je primetio da mu se smeje. Ustala je i iz ostave donela male žvakalice u obliku kosti. Po jednu za Grizlija i ostale pse, koji su sažaljivo gledali mališu. „Ovo je za tebe." Poređala je kosti po sobi. „Navali. Skretanje pažnje'' dobacila je Sajmonu. „Daj mu zamenu, budi strog. Sve dok mu popuštaš i daješ hranu sa stola - a ljudska hrana nije dobra za njega - neće prestajat da moli. Tako ćeš ga naučiti da gnjavi, jer ćeš nagrađivati loše ponašanje." „Da, mama." „Ako tako nastaviš, dobićeš psa-lopova. Imala sam mnogo učenika koji su se dokopali ćurke za Dan zahvalnosti, jagnjetine za goste ili božićne pečenice, jer nisu na vreme naučeni lepom ponašanju. Jedan je ukrao komšiji krmenadle sa roštilja." „Možda su ga poslali da donese? Jer to bi mogla da bude korisna veština.

Zapretila mu je kašikom. „Slušaj šta ti pričam. A inače, osim panja?" „Ništa naročito. Malo sam radio, odneo neke stvari kod Silvije, i eto, sad jedem supu." Ipak ovo nije bio zadatak, pomislio je, ovaj razgovor uz večeru, sa upaljenim svećama i psima koji glođu presovanu kožu. „Sva se uzbudila jer su u

Potraga

radnji bile dve žene, koje su odatle izašle sa gomilom stvari. Ormarić za vino će im naknadno poslati, jer im nije stao u auto." „Ormarić za vino." Zaustavila je kašiku na pola puta do usta. „Prodao si moj ormarić." „Može i tako da se kaže."

Na trenutak se nadurila, a onda je slegnula ramenima. „Nema veze. Čestitam." „Odgovarao joj je." Sada je on slegnuo ramenima, jer je Fiona preteći zaškiljila. „Suzan, sa ostrva Bejnbridž. Prsten sa dijamantom, dobra kožna jakna, firmirane čizme. Prefinjena, ali skupa Suzan sa ostrva Bejnbridž." ,,A šta sam onda ja? Upadljiva i jeftina?" „Da si jeftina, već bismo bili u krevetu, a supa bi morala da sačeka." „To je trebalo da bude smešno? Pa jeste, ali samo malo." „Šta radiš kad vežbaš sa jedinicom? Zar niste već sve naučili?" „Važno je da se vežba, i pojedinačno i u grupi. Bar jednom mesečno rešavamo različite probleme na različitim terenima. Potom pričamo o eventualnim greškama, o manama ili o načinu da nešto poboljšamo. Danas smo tražili leš."

Sajmon se namrštio. „Lepo." „Možemo promeniti temu ako ti smeta." „Gde nađete leš? Postoji rent-a-groblje?." „Tamo se sve rasprodalo. Koristimo kadaverični materijal - kosti, telesne tečnosti, kosu, koji je spakovan u kontejner. Mai je zadužena da ga ranije postavi. Potom se okupimo, baš kao u pravoj potrazi, izdelimo sektore i tako dalje."

Pokušao je da se seti da li je ikad vodio čudniji razgovor uz večeru.

Svakako nije. „Kako pas zna da treba da traži mrtvog, a ne živog čoveka?" „To je dobro pitanje. Drugačija je komanda. Ja koristim 'nađi' za žive osobe i 'traži' za ljudske ostatke." ,,I to je sve?" „Ima još, ali tiče se detalja sa unakrsnom dresurom, ranim početkom, naprednim tehnikama." „Grizli bi možda bio dobar u tome. Danas je našao mrtvu ribu. Čas posla." „Stvarno bi mogao da bude dobar. Treba ga naučiti da pravi razliku između mirisa mrtve ribe, životinje i ljudskih ostataka." ,,I da se ne valja u onome što nađe?" „Svakako."

- 97 -

Nora Roberts

„Ako je i samo zbog toga - vredi." Pogledao je Grizlija, koji je opet puzao prema stolu. Fiona se samo okrenula i pokazala prstom. Odmah se vratio kod ostalih pasa. „Dobro reaguje, vidiš? Ne samo na tebe, nego i na druge. To je još jedna važna osobina." „Mislim da bolje reaguje na tebe, i nisam siguran da li je to baš korisno."

Sklonila je tanjir u stranu. „Možda i nije, ali ovo svakako jeste. Ne bih zapala u mračno raspoloženje jer je to protiv pravila, ali bila bih blizu."

Zagledao se u njeno lice pod svetlošću sveca. „Danas ne izgledaš grozno." „O, zaboga." Uhvatila se za srce. „Jesam li pocrvenela?" „Očekivao sam to", nastavio je mirno. „Čitav dan na manevrima, ili kako se to već zove." „Kolektivna vežba." „Jeste, a onda još članak. Ali izgledaš dobro." ,,Au, prvo ne izgledam grozno, a sad odjednom izgledam dobro. Šta li će biti sledeće?" „Tvoj osmeh. Mislim da si svesna da ti je to glavni adut - najprivlačnija, najseksepilnija stvar na tebi. Zato ga tako često koristiš." „Stvarno?" „Vidiš, evo opet."

Još uvek se smešeći, položila je bradu na dlan. „Svejedno, danas neću da spavam sa tobom. Ovo nije bio sastanak. Možda ću tražiti da me izvedeš pre nego što se to desi. Nisam još odlučila." „Ti nisi odlučila." „Tako je. To je jedna od prednosti žena - mi odlučujemo o tome. Ne izmišljam ja pravila. Dakle, još neću da spavam sa tobom." „Možda ja uopšte i neću da spavam sa tobom." „Zato što nisam tvoj tip", klimala je glavom. „Ali već sam te zavela svojim osmehom i smekšala te Silvijinom supom. Mogla bih da te motam oko malog prsta." „To je uvreda. I izazov." „Ali neću, jer mi se dopadaš." „Ne dopadam ti se baš toliko."

Nasmejala se. „Nemaš pojma koliko. Večeras nisam sasvim pribrana, i baš zato neće biti onoga što bi možda moglo da bude. Ali ovo hoću."

Ustala je, obišla sto i sela mu u krilo. Prešla mu je zubima preko donje usne, a potom je pogladila jezikom pre nego što je spustila glavu i poljubila ga.

Udobnost i vatra, pomislila je, obećanje i pretnja. Čvrsto telo i gusta, meka kosa, oštra brada i meke usne.

Potraga

Uzdahnula je, odmakla glavu i zagledala mu se u oči. „Još malo", promrmljala je.

Ovog puta ju je obujmio oko struka i ovlaš joj dotakao grudi. Potom i jače.

Male i čvrste, a srce joj je tuklo pod njegovim dlanom. „Fiona."

Prekinula je poljubac i prislonila obraz uz njegov. „Mogao bi da me ubediš, znamo to oboje. Molim te, nemoj. Nije pošteno, ali molim te nemoj."

Neke žene, pomislio je, imaju moć da pokrenu muškarca u pravcu suprotnom od onog što bi želeo. Izgleda da mu je suđeno da stalno nailazi na takve. „Moram da idem." „Da." Ponovo se odmakla, obujmivši mu dlanovima lice. „Moraš. Ali hvala ti, jer kad noćas budem nemirno spavala, neće to biti zbog nekog bezveznog članka u novinama." „Dakle, ispašću dobročinitelj."

Na trenutak je prislonila čelo uz njegovo. „Spakovaću ti malo supe. I veću ogrlicu za Grizlija. Ovu je prerastao."

Nije se protivio, jer je tako imao vremena da se sredi.

Pa ipak, celim putem do kuće, dok je pas tiho hrkao na suvozačkom sedištu, osećao je njen miris i ukus.

Pogledao je psa. „Ti si kriv", mrmljao je. „Ne bih bio u ovom položaju da nije tebe."

Kada je skrenuo ka kući, setio se da treba da kupi to prokleto drvo i zasadi ga.

Pogodba je pogodba.

- 99 -

Nora Roberts

DESET Uspela je, provukla se. Posao i navika držali su je iz sata u sat. Uspevala je da pretoči višak nervoze u fizičke vežbe, skidajući napetost znojem sve dok članak - uzrok njenog nemira, nije izgubio značaj.

Njeni kursevi, blog, svakodnevna nega i veza sa psima ispunjavali su joj dane. Od one neobavezne večere od supe i hleba, dozvoljavala je sebi da razmišlja o vezi sa Sajmonom, ma koliko to bilo nategnuto.

Stvarno je uživala sa njim. Možda zato što nije bio onako zaštitnički nastrojen kao njeni prijatelji, ili kao dve žene koje su joj sva porodica. Jeste malo nezgodan, prilično direktan i mnogo teži od većine ljudi koje poznaje.

Otkako je Greg ubijen, ostrvo je postalo njeno utočište, bezbedno mesto gde je niko neće sažaljevati i radoznalo zagledati, gde će moći da nastavi sa svojim životom.

Mada ne od nule, pomislila je. U suštini je ona ista od ranije. Ali kao i ostrvo, prekinula je veze sa kopnom i dozvolila sebi da promeni pravac, da raste, čak i da se menja.

Pre nekoliko godina, razmišljala je o deci i maštala kako u nekom lepom predgrađu podiže tri mališana. Naučila bi da kuva dobre, slasne obroke i volela bi svoj posao sa pola radnog vremena (smislila bi već neki). Imala bi pse u kući i ljuljašku u dvorištu, časove baleta i fudbalske treninge.

Bila bi smirena i pouzdana supruga policajca, brižna majka i zadovoljna žena.

Bila bih dobra u tome, mislila je sada dok je sedela na verandi i uživala u tihom jutru. Možda je još bila suviše mlada za udaju i decu, ali sve se odvijalo tako glatko.

Sve dok...

Sve dok od te lepe slike nije ostalo ništa, osim rasutog stakla i slomljenog rama.

Ali...

Ali sada je bila dobra u ovome. Zadovoljna i ispunjena. Bilo joj je jasno da je došla na ovo mesto, u ovakav život, do ovog umeća baš zato što su se njeni lepi, ljupki planovi raspali.

Osnova je i dalje ista, ali se sve oko nje izmenilo. A ona je, zato ili možda uprkos tome, srećna i uspešna osoba.

Prišao je Bogart i zavukao joj njušku pod mišku. Prebacila je ruku preko njega i pomazila ga po boku.

Potraga

„Ne verujem da se sve dešava sa razlogom. Samo se tako kaže da bismo lakše izašli na kraj sa ružnim stvarima. Ali mogla bih da budem zadovoljna što sam ovde."

A pritom se nije osećala kao da je izneverila Grega, sve one lepe planove i devojku koja ih je pravila. „Novi dan, Bogarte. Pitam se šta će nam doneti."

Uznemirio se kao da odgovara na pitanje. Skoro u istom času ugledala je Sajmonov džip. „Moglo bi da bude zanimljivo", promrmljala je dok su ostali psi hitali da joj se pridruže i sednu, lupkajući repovima po zemlji.

Nasmešila se Grizlijevom veselom licu na vetrobranskom staklu sa suvozačke strane, a potom i Sajmonovom uštogljenom izrazu.

Ustala je sa psima kad se džip zaustavio. „Malo si poranio na čas", doviknula je Sajmonu. Grizli je iskočio da se pozdravi sa društvom. „Doneo sam ti tvoje prokleto drvo." „A i veseo si." Pošla mu je u susret dok se jedva probijao kroz pse. „Daj mi kafu", rekao je, odmah zgrabio šolju i iskapio je. „Pa, slobodno se posluži." „Ponestalo mi je."

Pošto je delovao osorno, neobrijano i seksi, odlučila je da značajno zatrepće. „Pa ipak, evo te rano ujutru, donosiš mi drvo, samo za mene." „Poranio sam jer je pas noćas negde prožderao tri kile hrane za pse, a onda je odlučio da sve ispovraća, zajedno sa kesom, i to na moj krevet. Dok sam bio u njemu." „Jaaadan."

Namrštio se kad je shvatio da je ovo bilo upućeno psu. „Ja sam taj koji je za žaljenje."

Fiona nije obraćala pažnju na njega: sagnula se da pomazi kuče, da mu pogleda oči, njušku, stomak. „Jadničak. Sad si dobro. Sve je u redu." „Morao sam da bacim posteljinu."

Samo je prevrnula očima. „Nisi morao, sve to može da se očisti i opere." „Ovo nije moglo. Ispovraćao se kao pijani student." ,,A ko je za to kriv?" „Nisam ja pojeo džak hrane." „Ne, ali nisi je ni sklonio tamo gde neće moći da je dohvati, ili još bolje, u kutiju sa poklopcem. Osim toga, verovatno još nije spreman da slobodno lunja po kući. Treba da staviš zaštitna vratanca, kao za bebu."

Samo se još više namrštio. „Neću da stavljam nikakva vratanca."

- 101 -

Nora Roberts

„Onda nemoj da se žališ kada uradi nešto što ne treba dok ti spavaš ili si u poslu." „Ako će ovo potrajati, želim još kafe." „U kuhinji." Kad se udaljio dovoljno da ne može da je čuje, Fiona se tiho nasmejala. „Ljut je na tebe, je li? Da, jako je ljut. Smiriće se. Uostalom", poljubila je Grizlija u vlažnu, hladnu njuškicu, „stvarno je sam kriv."

Ustala je i otišla do džipa da pogleda sadnicu.

Stajala je i smešila se kad joj se Sajmon priključio sa novom šoljom kafe. „Doneo si mi dren." „Izgledalo mi je u redu, juče sam ga kupio. Ali to je bilo pre ovog jutra kad sam shvatio kolika je gnjavaža imati psa." „Prvo, to je divno drvo. Hvala ti. Drugo, sve što zavisi od nas može da bude gnjavaža. Povratio ti je na krevet zato što se uplašio kad ga je zaboleo stomak i požurio je kod tebe. A treće...", spustila mu je ruke na ramena i prinela mu usne, „dobro jutro." „Ne još."

Nasmešila se i ponovo ga poljubila. „Sad je nešto bolje." „Pa, hajde da posadimo drvo i da vidimo kako ćeš se onda osećati.

Stavićemo ga tamo. Ne...", predomislila se. „Tamo." „Mislio sam da hoćeš da bude u šumi, umesto panja." „Da, ali tako je lepo, a tamo ga niko neće videti sem mene. O, tamo, pored mosta. Možda ću posle posaditi još jedno, sa druge strane. Tako da dobijem, znaš, kao nekakvu kapiju." „Kako god želiš", slegnuo je ramenima i otvorio vrata. „Idem i ja, pomoći ću ti." Uskočila je u zadnji deo džipa i sela na vreću sa tresetom.

Odmahnuo je glavom, ali je okrenuo džip i dovezao se do mosta. Kad je izašao da otvori prtljažnik, već je bila prebacila džak preko ramena. „Ja ću", rekao je. „Evo, gotovo", odgovorila je i iskočila.

Gledao ju je kako nosi teret do mesta koje je odabrala i tamo ga spušta.

Kada se vratila, uhvatio ju je za ruku. „Napni", naredio je.

Iznenađeno je poslušala i videla iznenađenje u njegovim očima kad joj je opipao biceps. „Šta radiš, dižeš pse umesto tegova?" „Između ostalog. Osim toga, imam sjajnu... protoplazmu." „Vidi se." Popeo se u džip da izgura drvo do ivice. „Ponesi alat, mišićava.

Mislim da u pregradi za rukavice imam jedan par i za tebe."

Potraga

Psi su njuškali naokolo, ali im je brzo dosadilo. Više se nije čudio kada je odnela džak zemlje, pa ni kada je pošla prema kući i povela pse.

Ali prestao je da kopa kada ju je video da se vraća, noseći dve kofe kao prava snažna mlekarica. „Crevo za vodu nije dovoljno dugačko", rekla je. Laknulo mu je kad je primetio da je ipak malo zaduvana. „Ako bude trebalo još vode, zahvatiću iz potoka."

Spustila je kofe. Psi su smesta počeli da piju. „Ne znam kako se nisam ranije setila da ovde posadim nešto lepo. Videću ga kad god se vraćam kući ili negde odlazim, i sa verande, i kad radim u dvorištu. Ako posadim još jedan, videću oba. Hoćeš da ja malo kopam?"

Verovatno je bilo glupo pomisliti da omalovažava njegovu muškost, ali to je bilo jače od njega. „Neka, ja ću." „Dobro, javi ako nešto treba", rekla je i otišla da se igra sa psima.

Nikad nije smatrao da je snaga kod žene naročito privlačna, ali uprkos vižljastoj građi, rumenom tenu i naizgled beskrajnom strpljenju, ova žena kao da je bila od čelika. Većina njegovih bivših nikada nije podigla ništa teže od čaše martinija ili možda tegića u nekoj otmenoj teretani. A ona? Prenela je džak zemlje kao neki fizikalac!

Proklet bio ako to nije seksi! Pitao se kako izgleda tako snažno telo i kako bi bilo imati ga golog u rukama. Pomislio je da bi možda trebalo malo da se potrudi u tom pravcu, a onda se ponovo bacio na kopanje.

Fiona se vratila baš kad je otvorio džakove zemlje i treseta da bi ih pomešao u rupi. „Sačekaj samo malo, ja ću to. Ali prvo hoću nešto da ti pokažem." Stala je pored njega i pokretom pozvala Grizlija. On je odmah dokasao; kad mu je pokazala prstom, poslušno je seo. „Bravo." Dobacila mu je glodalicu, kao da ih je uvek imala uz sebe. „Čekaj. Sad idi i čučni kod njega", rekla je Sajmonu. „Hoćeš da posadim ovo drvo ili nećeš?" „Dođi samo na čas. Čekaj", rekla je strogo kada se Grizli spremio da skoči na Sajmona. „Čekaj. Sad već shvata. Radićemo na komandama 'sedi' i 'čekaj' sa udaljenosti. Ali mislila sam da će ti se ovo dopasti. Pruži mu ruku i kaži 'zdravo'."

Sajmon ju je sumnjičavo pogledao. „Nema šanse." „Hajde, probaj." „Dobro." Pružio je ruku. „Zdravo."

Grizli je podigao šapu i spustio mu je u dlan. „Zamisli!" Sajmon se oduševljeno nasmejao, a pas se zaboravio od ponosa i sreće, pa se propeo i liznuo ga po licu. „Odličan si. Stvarno odlično, blesavko."

Fiona se smešila muškarcu i psu koji su čestitali jedan drugom.

- 103 -

Nora Roberts

„Ponovi još jednom", zatražio je. „Sedi. Dobro. Zdravo. Odlično!"

Pogladio je psa po ušima i pogledao Fionu. „Kako si uspela da ga tako brzo naučiš?"

Bože, divno izgledaju zajedno, pomislila je. Neobrijani muškarac žutomrkih očiju i mladi pas koji polako staje na noge. „Želi da uči i da ti ugodi. Stvarno jako želi." Dodala je Sajmonu grickalice. „Nagradi ga. Srećan je i kad ga samo pohvališ i pomiluješ, ali hrana je dodatni podstrek."

Uzela je lopatu i počela da ubacuje zemlju i treset u rupu. „Dosta je. Sad treba da posadimo koren." „Ne znam baš mnogo o sađenju drveća." Obrisala je čelo rukavicom. „Zapravo, ovo mi je prvo. A tebi?" „Posadio sam nekoliko." „Mislila sam da si pre Orkasa živeo u gradu." „Da, ali nisam tamo odrastao. Moj otac je građevinac." „Dobro, ali to je podizanje kuća a ne drveća."

Nasmešio se. „Moglo bi se reći. Međutim, ćale je imao princip da uvek kupuje drvo ili bar žbun za svaku kuću koju sagradi. Zato sam ih i posadio toliko." „To je baš lepo. Mislim, taj princip." „Da. Lep gest, a dobar i za posao."

Podigao je dren i polako spustio koren u rupu. „Ovo je dovoljno." Potom je čučnuo i otvorio vreću sa sadnicom.

Zajedno su nastavili da ubacuju zemlju i treset oko korena. „Zar ne bi trebalo da ga sasvim pokrijemo?", upitala je. „Ne, samo koren." Uzeo je kofu. „Treba ga dobro zaliti, i tako jednom nedeljno sve dok ne počnu kiše."

Bilo je zabavno saditi sa njim drvo u ovo sveže jutro. „Jednom nedeljno, razumem." „Nisam doneo ništa za zagrtanje. Mislio sam da će biti u šumi pa ću nakupiti borovih iglica. Sad moraš da nađeš nešto drugo." „Dobro." Odmaknula se. „Imam dren. Hvala, Sajmone." „Tako smo se pogodili." „Mogao si doneti bor i strpati ga u rupu od panja. Ali ovo je divno."

Okrenula se da ga poljubi, prijateljski, ali on se drugačije namestio. „Imamo vremena pre početka časa", rekao je. „Hmmm, to je tačno." Pogledala je na sat. „Ali ne mnogo. Moramo biti veoma brzi i jako motivisani."

Potraga

„Ti si nekadašnja atletska zvezda. Budi brza, a ja ću biti motivisan."

Mirisao je na sapun od tuširanja, sa primesom zdravog znoja od napornog kopanja. Izgledao je snažan i spreman. A dug, dubok poljubac kraj tek posađene mladice, uzbudio ju je do bola. Što bih čekala, upitala se. Zašto da se pretvara? „To bi bio dobar način da se proslavi sađenje drveta. Zašto ne bismo..."

Prekinula je kad je začula točkove na šljunku. „Izgleda da je još neko poranio", rekla je, a onda je videla policijski auto. „O, bože." Nesvesno je uhvatila Sajmona za ruku.

Dejvi se zaustavio iza Sajmonovog džipa i izašao. „Lepo drvo", rekao je dok je skidao naočare za sunce i stavljao ih u džep košulje. Klimnuo je glavom u znak pozdrava. „Sajmone." „Zameniče."

Policajac je prišao i pomazio Fionu po ruci. „Fi, žao mi je što moram da ti javim, ali našli su još jednu."

Zadržavala je dah sve dok joj nije izletelo: „Kada?" „Juče. U Nacionalnom parku Klamat, blizu granice sa Oregonom", rekao je pre nego što je pitala dalje. „Nestala je pre dva dana. Studentkinja iz Redinga u Kaliforniji. Dakle, pomerio se prvo na zapad, zatim skrenuo na jug i vozio se čitavih sto pedeset kilometara da bi je... sahranio. Detalji su isti kao kod ostalih." „Dva dana", promrmljala je. „Nekoliko federalaca ide da priča sa Perijem, da vide mogu li da izvuku nešto iz njega." „Ne pravi dugačke pauze", rekla je. „Nije tako strpljiv." Stresla se. ,,I premešta se na sever." „Bira isti tip žrtava", dodao je i stegnuo zube. „Ali prokletstvo, Fi, posle onog članka u novinama počeo sam da se brinem." „Zna gde može da me nađe, ako želi." Panika je samo čekala priliku da je stegne za grlo i zalepeće krilima. A panika, rekla je sebi, ništa ne rešava. Baš ništa.

Krila su i dalje lepetala. „Ako hoće da dovrši Perijev posao, da mu ukaže počast ili tako nešto, može da me nađe. Nisam glupa, Dejvi. O tome sam razmišljala otkako sam čula da će objaviti članak." „Treba da se preseliš na neko vreme kod Silvije ili Mai. Dođavola, dođi kod Rejčel i mene." „Znam, ali činjenica je da sam ovde sasvim bezbedna. Možda i bezbednija, zbog pasa." Njeno utočište. Morala je da veruje u to, inače će panika pobediti. „Niko ne može neprimećen da priđe kući."

- 105 -

Nora Roberts

Dejvi je pogledao u Sajmona. „Bolje bih se osećao kad bi imala još nešto osim pasa." „Znaš da imam oružje i da umem da ga koristim. Ne mogu čitav život da remetim samo zato što on može da dođe ovamo za nedelju dana, mesec ili šest meseci." Provukla je ruku kroz kosu, trudeći se da ostane mirna. „Nije strpljiv kao Peri", ponovila je, ,,a i prati tuđ sistem. Uhvatiće ga, moram da verujem u to. A dotle, nisam bespomoćna." „Svakog dana će te obilaziti neko od nas. Vodimo računa jedni o drugima, čak i kad nismo bespomoćni." „To je sasvim u redu."

Sajmon je ćutao sve dok nisu ostali nasamo. „Zašto ne bi otišla da posetiš majku?" „Zato što moram da radim. I to stvarno mislim", dodala je. „Imam hipoteku, kredit za kola, račune. Morala sam da žongliram kao u cirkusu, samo da bih odvojila vreme i novac za jedan slobodan vikend." Ubacila je lopatu u džip. ,,A šta će biti ako nekoliko nedelja ne uhvati nijednu nesrećnicu? Da li sve da stavim na čekanje zbog nekakvog 'možda'? Neću praviti gluposti i biću oprezna." Podigla je polupraznu vreću treseta; to joj je vraćalo veru u sopstvenu snagu. „Ali neću dozvoliti da mi to uništi život. Ne opet. I neću biti oteta. Nikad više." „Ostavljaš otključana vrata. Često su i širom otvorena." „Tačno. A ako neko nepoznat pokuša da priđe kući ili meni na deset metara, psi će ga zaustaviti. Ali uveravam te da ću ubuduće zaključavati preko noći, kao i da ću pištolj prebaciti u fioku pored kreveta." „Imaš pištolj?" „Tako je. Devet milimetara." Ubacila je vreću humusa pored treseta. „Greg me je naučio da pucam, a i da poštujem oružje. A posle... posle sam počela redovno da odlazim u streljanu, sve dok se nisam uvežbala. Verovatno sam malo zarđala, ali to se može popraviti." Reči su dolazile brzo, prebrzo, i uzalud se trudila da uspori. „Čuvaću se. Potreban mi je ovaj život. Potrebni su mi moja kuća, moj posao, moje obaveze."

Pritisnula je čelo nadlanicom. „Potrebno mi je." „Dobro, dobro." Pogledao je pse. Izgledali su kao veseli, prijazni kucovi koji vole da ližu ljude po licu. Ali setio se onog Njumanovog dubokog režanja kada je u šali gurnuo Fionu. ,,A da otkažeš današnje časove?" „Ne, ne. Neki su sigurno već na trajektu. Osim toga, obaveze. To mi je važno." „Zaista?" „Najozbiljnije. A drvo je i dalje lepo", dodala je nešto mirnije. „Jutro je i dalje divno, i još uvek imam posla. To pomaže."

Potraga

„Onda bolje da pomerim auto." Otvorio je vrata. „Nauči ga još nešto", rekao je i pokazao bradom na Grizlija. „Na primer, da mi donosi pivo iz frižidera." „To i nije nemoguće. Ali najpre da savladamo osnove."

Stvarno pomaže kada čovek ima obaveze, a deo toga bili su ljudi i njihovi psi. Slušala je, kao i uvek. Pričali su joj o napretku ili kako ga još uvek nisu primetili. Slušala je o njihovim problemima i pokušavala da na času pronađe rešenje.

Prvi minuti uvek su bili za koračanje, 'k nozi', 'sedi'. Tako su se vlasnici i psi zagrevali. „Neki od nas imaju problema sa skakanjem, pa ćemo danas prvo time da se bavimo. Psi skaču na nas jer im je to zabavno i jer žele našu pažnju, a obično su tako slatki da im to dopuštamo, čak ih i podstičemo, čime podržavamo loše ponašanje - nešto što neće biti nimalo slatko kad postanu veliki psi. Eni, ispričaj nam šta se desilo pre neki dan."

Eni sa ostrva San Huan žalosno je pogledala svog kolija. „Moja nećaka je došla u posetu sa malim detetom. Njemu su tri godine. Kejsi se toliko radovala što ih vidi da je potrčala i skočila na Rorija. Oborila ga je i povredio je glavu.

Nije strašno, ali moglo je biti, a i poplašila ga je. Ali nije to namerno uradila." „Naravno da nije. Kejsi je veseo, umiljat pas. Energična je. Sigurno se skoro svima nekad desilo tako nešto. Ili smo imali ogrebane noge, prljave pantalone, iscepane najlonke." „I meni Bruno stalno čepa najlonke", nasmejao se Džejk i dobro protresao svojih sto i više kila. „Sredićemo to, Džejk. Kao i u svemu, potrebni su doslednost, odlučnost i razumevanje. Nemojte nagrađivati psa kad skače. Ne posvećujte mu pažnju, ne smešite se, ne mazite ga. Meni je najbolja komanda 'dole'. Ako kažete 'sedi', možete ih zbuniti. Pokazaću to na Kejsi. Hajde, Eni, pusti je sa povoca."

Pozvala je psa koji je jurnuo ka njoj i, kao što je Fiona očekivala, podigao se na zadnje noge da bi skočio. Zakoračila je napred. „Dole!" Kejsi se smesta spustila na sve četiri. „Odlično. Bravo." Fiona joj je dala grickalicu i pomazila je. „Naravno, ovo se mora uraditi više puta, ali pas će naučiti. Nagonski uzmičemo kad pas skače na nas, kako bismo dočekali udar. Ali ako krenemo ka napred, izgubiće ravnotežu. Zato zakoračite i odsečno izgovorite naredbu; kada pas ponovo bude na sve četiri noge - ali ne pre toga - pohvalite ga i nagradite."

Ponovila je postupak. „Ne samo vi, već i svi u vašoj porodici morate se navići. Ne možete sami vaspitavati psa. Pogotovo ako ga vaša deca podstiču da

- 107 -

Nora Roberts

skače jer im je to zabavno. Eni, pozovi je i uradi isto što i ja. Kad bude htela da skoči, zakorači napred i reci 'dole'. Onda je nagradi."

Fiona je zadovoljno klimala glavom kad se sve odigralo kako treba. „Dobro, sad se raširite i svi probajte isto. Potom ću pokazati kako ćete naučiti psa da ne skače na druge ljude."

Polako ih je obilazila, savetovala, podsticala. Znala je da je i ljudima potrebna pohvala i nagrada, pa im je to i davala.

Na kraju časa uradili su još jedan krug 'sedi i čekaj'. „Bili ste odlični. Pošto stiže proleće, imam predlog za vas: neki verovatno planiraju da naprave baštu ili je već imaju. Pisala sam blog o tome, pa možete da ga pogledate ako vam treba podsetnik. Biće vam krivo ako vam pas raskopa petunije ili paradajz. Svakodnevna igra, dosta kretanja i pažnje mogu da smanje poriv za kopanjem. Ipak, nećete uvek biti tamo kada ga spopadne želja da kopa.

Dakle, budite spremni da zatrpavate rupe."

Na to je nekoliko polaznika zaječalo. „Da, u početku vas to užasno ljuti. Ipak, mnogi mladi psi se razočaraju kad njihova lepa, tek iskopana rupa nestane. Što bi se trudili? Takođe, ponudite im zamenu za kopanje. Igru, šetnju, glodalicu. Dakle, skretanje pažnje. Ali pošto će neki ipak nastaviti da kopaju, savetujem vam da u zemlju kojom zatrpavate rupe stavite malo dodataka. Mlevena paprika je dobra za odbijanje, kao i pseći izmet.

Ozbiljno. Ponekad pas kopa da nađe mesto za rashlađivanje. Ako imate dovoljno prostora, možete odrediti neko mesto u senci, pa ga pustite da tamo kopa; tako će imati lep prostor za ležanje po vrućini. I na kraju, podsećam one koji ne žele da se bave gajenjem pasa i koji još uvek nisu ugovorili kastraciju, da je vreme za to."

Nije im držala predavanje o tome. Zasad.

Dok su se polaznici razilazili, prišla je Sajmonu. „Videla sam ti lice." „Verovatno zato što mi stoji tu, na glavi." „Mislila sam na izraz lica kad sam pomenula kastraciju." Munula ga je. ,,I dalje će biti muško. Jaja ne čine čoveka." „Lako je tebi da to kažeš, sestro." „ A šta ćeš reći kada prvi put oseti miris neke seksi kuje pa odjuri da je potuca?" „Bravo?"

Ponovo ga je munula. „A šta ako, obuzet tim nagonom, istrči pravo pod auto ili se izgubi? A osim toga, da li zaista želiš da povećaš broj pasa lutalica? I broj pasa koji se svake godine podvrgnu eutanaziji, samo zato da bi tvoj drugar zadržao jaja?" „Mislim da ga više zanimaju mrtve ptice nego seks."

Potraga

„Zasad. Budi odgovoran, kastriraj ga, a to će mu pomoći da se bolje ponaša. Verovatno će biti nešto mirniji." „Da, evnusi su uglavnom takvi." „Sam si kriv što sad moram da ti dam brošure." Uzela je lopticu koju joj je Pek spustio pred noge i zamahnula. Onda je ugledala auto kako se približava kući. ,,U pravi čas." „Ko je to?" „Izgleda da je Dejvi rekao ljudima šta se dešava. Ovo su Meg i Čak Grin iz moje jedinice. Prvi čas je završen, a sledeći je tek po podne. Dakle, došli su da vide treba li mi društvo."

Izgledala je više dirnuta nego ljuta, a Sajmon je pretpostavio da je vreme da pođe. „Treba da krenem." „Ne, to bi bilo nepristojno. Sačekaj dva minuta, da vas upoznam. Niste doveli Kverka i Ksenu", doviknula je. „Danas je dan za ljude", odvratila je Meg. Izašli su iz auta i uhvatili se za ruke pre nego što su joj prišli. Usput su zastali da se pozdrave sa psima. „Ko je ovaj lepi momak?"

Sajmon je gledao kako Meg, lepa žena od blizu pedeset godina, vešto presreće Grizlijevo uzbuđeno skakutanje.

To stvarno uspeva, priznao je. Moraće da vežba. „To je Grizli. Meg i Čak Grin, ovo je Sajmon Dojl, Grizlijev čovek." „Sajmone!" Meg je pružila ruku, a kad ju je Sajmon prihvatio, uhvatila ga je obema. „Kupila sam kod Silvije tvoj komplet stočića. Divni su. Nadala sam se da ću te sresti." „Oni žive u Dir Harboru. Čak je penzionisani policajac, a Meg je jedan od naših advokata. Sajmon je bio ovde kad je Dejvi prvi put svratio", dodala je. ,,I dobro sam." „Hteli smo da provetrimo kućicu", objasnila je Meg. „Imaćemo goste za vikend." „Aha." Nije joj poverovala ni reč. „Meg i Čak imaju lepu kućicu u Nacionalnom parku Moran i izdaju je turistima." „Pošto smo već bili u blizini, svratili smo da te pitamo da ručaš sa nama.

Mislili smo da odemo kod Rozarija." „Meg." „I imamo pravo da pazimo na tebe." „Hvala, ali danas ću ostati kod kuće. Možete to preneti sledećoj smeni." „Gde ti je mobilni telefon?", upitao je Čak. „Unutra."

- 109 -

Nora Roberts

„Hoću da ga ubuduće nosiš sa sobom." Kucnuo ju je prstom po nosu i tu se videlo da su bliski, ali da neće popustiti. „Mislim da nemaš razloga za brigu, ali koristi taj zdrav razum kojeg imaš u izobilju. Nosi telefon sa sobom." „Dobro." „Da li i vi spavate ovde?", upitao je Sajmona. „Čak!" „Ne pitam tebe", odvratio je. „Još ne." „Ne bi smetalo. Da li radite po narudžbini?" „Da li sad pričamo o seksu ili o drvetu?"

Nastupio je trenutak tišine, a onda je Čak prasnuo u grohotan smeh i pljesnuo Sajmona po leđima. „Možda ćemo jednom, uz pivo, pričati i o seksu.

Sad govorimo o drvetu. Meg već odavno želi nov orman za staklariju. Nikako da nađe nešto što joj je po volji. Ovaj je prevelik, onaj je premali, treći je opet od pogrešne vrste drveta. Ako bi ti ispričala šta zapravo želi pa da joj to napraviš, ne bih više morao da slušam o tome." „Dogovorićemo se. Svakako treba da vidim prostor." „Ako imaš vremena, može danas posle tri." Čak je iz novčanika izvadio posetnicu. „Tu ti je adresa." „Dobro. Verovatno oko četiri." „Može. E pa, hajdemo, Meg, idemo dalje. A ti...", pogledao je Fionu i poljubio je u obraz. „Stavi telefon u džep." „Razumem, naredniče." „Čuvaj se, Fi. Vidimo se po podne, Sajmone."

Vratili su se u auto onako kako su i izašli. Držeći se za ruke. ,,U braku su preko trideset godina, a još se drže za ruke", promrmljala je. „Punih dvadeset pet godina bio je policajac u San Francisku." Mahala im je dok su odlazili. „Ovamo su se doselili pre deset godina, otkad drži prodavnicu mamaca. Voli pevanje. Ona se bavi nekretninama i pomalo advokaturom." „Šta, venčali su se kad joj je bilo dvanaest?" ,,E, to bi joj se sigurno dopalo. U januaru će napuniti šezdeset tri. I da, oboje izgledaju desetak godina mlađe. Mislim da je to zbog ljubavi i sreće. Ili jednostavno imaju sjajne gene."

Uzela je loptu koju joj je jedan pas položio pred noge i ponovo je bacila. „Pričam ti ovo jer volim da znam ono osnovno o svakom čoveku, a mislim da bi ti koristilo zbog te vitrine." Nakrivila je glavu. „Pošto si tako strog pri izboru vlasnika. Osim toga, Čak je uveren da svako može da nađe bilo koje mesto na ostrvu. Mogu ti objasniti gde je njihova kuća." „Naći ću je."

Potraga

„Dobro. Moram da spremim kuću, operem veš i obavim još nekoliko uzbudljivih poslova pre nego što dođe popodnevna grupa." „Dakle, vidimo se kasnije."

Pozvao je psa i pošao ka džipu.

Nije me poljubio na rastanku, pomislila je Fiona i tiho uzdahnula, pomislivši na Grinove kako se drže za ruke.

Pustio je psa u auto, zastao, zalupio vrata i vratio se ka njoj. Uhvatio ju je za ramena, privukao je i poljubio - kratko, jako i sa mnogo žara. „Stavi telefon u džep."

Kada se vratio u džip odvezao se bez reči, a ona se samo smešila za njim.

- 111 -

Nora Roberts

DEO DRUGI

Najlepše kod psa jeste to što možete da se ludirate sa njim, a on ne samo što vas neće grditi nego će vam se i pridružiti.

SAMJUEL BATLER

Potraga

JEDANAEST Dva dana kasnije, Fioni je stigao poziv zbog nestanka starijeg muškarca koji je odlutao iz kćerkine kuće na ostrvu San Huan.

Obavestila je jedinicu, proverila ranac, dodala potrebne mape; izabrala je Njumana i krenula ka Dir Harboru i Čakovom brodiću. Dok su se vozili preko kanala Čak je kormilario, a ona je obaveštavala prisutne. „Nestao je Volter Dits, star osamdeset četiri godine. U ranoj je fazi Alchajmerove bolesti i živi sa kćerkom i njenom porodicom na jezeru Pastrmka.

Ne znaju kada je izašao iz kuće. Poslednji put su ga videli sinoć oko deset, kad je otišao u krevet." „Oko tog jezera je velika šuma", dodao je Džejms. „Da li znamo šta je imao na sebi?" Lori je mazila Pipa po glavi. „Napolju je prilično hladno." „Ne još. Popričaću da porodicom. Mai, ti ćeš raditi sa šerifom Tajsonom." „Razumem. Već smo sarađivali. Da li je ovo prvi put da je čovek odlutao?" „To tek treba da saznamo. Potraga je počela odmah posle šest, a u pola sedam obaveštene su vlasti. Dakle, traga se oko sat i po."

Mai je klimnula glavom. „Tajson nema običaj da oteže. Sećam se toga od ranije." „Sačekaće nas nekoliko dobrovoljaca i prevesti na lice mesta."

Kada su stigli do jezera, sunce je već rasteralo izmaglicu. Tajson, žustar i preduzimljiv, lično ih je dočekao. „Hvala na brzini. Doktor Funaki, je li tako? Vi ćete biti baza?" „Da." „Šal, pokaži doktorki gde da se smesti. Zet i njegov sin već traže. Kćerku sam zadržao ovde. Na sebi ima smeđe pantalone, plavu košulju, crvenu pamučnu jaknu, plave adidas patike broj četrdeset četiri. Kaže da je odlutao jednom ili dvaput, ali ne daleko. Povremeno je pometen." „Da li uzima lekove?", bilo je sledeće pitanje. „Reći ću joj da napravi spisak. Fizički je dobro. On je fin čova, bio je sjajan. Mom ocu je predavao istoriju u srednjoj školi. Visok je metar sedamdeset sedam, težak osamdeset dva kilograma, gusta seda kosa, plave oči."

Poveo ju je u prostranu kuću sa divnim pogledom na jezero. Celo prizemlje je bilo jedna prostorija. „Meri En, ovo je Fiona Bristou. Ona vodi jedinicu za potragu i spašavanje."

- 113 -

Nora Roberts

„Ben... šerif Tajson... kaže da će vam trebati neke tatine stvari... da psi onjuše. Donela sam njegove čarape i pidžamu." „Odlično. Kako se osećao kada je sinoć pošao u krevet?" „Dobro. Stvarno dobro." Mahinalno je prinela ruku grlu, pa je spustila. Po glasu se videlo da je na ivici suza. „Lepo mu je prošao dan. Jednostavno ne znam kada je otišao. Počinje da zaboravlja, ponekad se potpuno zabuni. Ne znam koliko dugo ga nema. Voli da šeta. Da bude u formi, kaže. On i mama su svakog dana pešačili kilometrima, sve dok ona nije umrla prošle godine." „Gde su voleli da pešače?" „Oko jezera i lakšim stazama kroz šumu. Ponekad bi prošetali do nas. Ovo je bila njihova kuća, a kada je mama umrla i tata počeo da poboljeva, doselili smo se ovamo. Prostranija je od naše kuće, a on je jako voli. Nismo hteli da ga teramo da napusti svoj dom." „Gde je bila vaša kuća?" ,,Oh, oko četiri kilometra odavde." „Da li je to moglo da ga zbuni? Možda je krenuo tamo misleći da ide ka vama?" „Ne znam." Stavila je ruku na usta. „Živimo ovde već skoro godinu dana." „Proverili smo Meri Eninu staru kuću", ubacio se Tajson. „Možda su vaši roditelji imali svoje omiljeno mesto, omiljeni put." „Imali su ih mnogo. Još pre pet godina, mogao je vezanih očiju da se snađe u okolnoj šumi, čak i po mraku." Oči su joj se napunile suzama. „Džareta, našeg sina, učio je da planinari, kampuje i peca. Izjavio bi da je dan za pecanje, pa bi ga poveo i njih dvojica bi... Bože, čekajte malo!"

Zatim je negde odjurila. „Kakav mu je sluh?", upitala je Fiona Tajsona. „Nosi slušni aparat - i ne, nije ga poneo. Ima i naočare, ali..."

Prekinuo je kad se Meri En vratila. „Oprema za pecanje. Poneo je pecaroški pribor, čak i svoj stari pecaroški šešir. Nisam se setila, ne znam zašto se nisam ranije setila da pogledam."

Naoružana podacima, Fiona je sa jedinicom razrađivala plan. „Imao je tri omiljena mesta za pecanje." Označavala ih je na mapi koju je postavila Mai. „Takođe je često isprobavao i druga, zavisno od raspoloženja.

Fizički je zdrav i aktivan. Dakle, zbog mentalnog stanja osećaće zbunjenost, vrteće se ukrug, biće dezorijentisan, ali moći će dugo da izdrži. Uzima lekove protiv visokog pritiska i, prema kćerkinim rečima, jako se uznemiri kada ne

Potraga

može da se seti nečega, a u poslednje vreme imao je problema i sa ravnotežom.

Potreban mu je slušni aparat, ali ga jutros nije uzeo."

Dok je delila sektore, Fiona je zaključila da je problem u tome što Volter neće ići najlakšim putevima, što deca i stari inače rade. Biće besan na sebe, razmišljala je, te će radije birati teže uspone.

Verovatno je imao određenu nameru i cilj kada je pošao, mislila je dok je davala Njumanu da uhvati miris. Ali će se usput verovatno pomesti.

Mora da je strašno kada se odjednom izgubiš, osvrćeš se i ne vidiš ništa poznato, a ranije si znao svako drvo, svaku stazu u svom kraju.

Njuman je hitro krenuo i počeo da njuška duž jarka. Vazduh se dizao, a efekat dimnjaka rasejaće miris na nekoliko strana. Kada su stigli do oblasti sa gustim žbunjem, pogledom je potražila tragove - komadić otkinute odeće na trnju, savijene i polomljene grančice.

Njuman se uzvrteo, a onda pošao stazom koja je predstavljala pravi izazov za kvadricepse. Kada su stigli do vrha, napravila je pauzu za vodu - bila je potrebna i njoj i psu.

Pogledala je mapu, a zatim kompas.

Da li je moguće da je skrenuo, počeo da se udaljava od mesta za pecanje, pa pošao ka kćerkinoj staroj kući? Možda ipak ide po unuka? Možda je danas dan za pecanje?

Zastala je i pokušala da gleda drveće, stenje, nebo, staze onako kako bi ih video Volter.

Slutila je da je za njega biti izgubljen ovde isto kao izgubiti se u rođenoj kući. Strašno i užasavajuće.

Možda će se naljutiti pa će terati sebe, ili će se prepasti, još više se zbuniti i početi besciljno da luta ukrug.

Dala je psu da ponovo onjuši. „Ovo je Volt. Nađi Volta."

Pošla je za psom preko gomile kamenja. Primetila je da skreću ka Čakovom sektoru, pa je dojavila novi položaj.

Kada su pošli nizbrdo, Njuman se veoma uznemirio, a onda krenuo pravo kroz žbunje.

Izvadila je traku da označi to mesto. „Šta si našao?" Upalila je baterijsku lampu da bi bolje videla kroz zelene senke.

Prvo je ugledala razrovano tlo sa udubljenjima, i smesta zamislila starca kako pada i dočekuje se na kolena i ruke.

Kupine su ga kačile i vukle, pomislila je. Pod svetlošću lampe videla je nekoliko crvenih niti na trnju. „Dobar si. Dobar si, Njumane. Centrala, ovde Fi. Nalazim se oko pedeset metara od zapadne granice sektora. Našli smo crvene niti na trnju i nešto što liči na tragove pada. Prijem."

- 115 -

Nora Roberts

„Centrala, ovde Čak. Upravo sam našao šešir. Fi, Kverk me vuče prema tebi. Idemo na istok. Moj dečko je našao nešto. Sad ćemo... čekaj! Vidim ga!

Leži. Tlo se ovde kruni. Idemo dole do njega. Ne miče se. Prijem." „Idem prema tebi, Čak. Pomoći ćemo ti. Prijem. Njumane! Nađi Volta.

Nađi!"

Neko vreme se probijala prema zapadu, a onda je ponovo začula Čaka. „Imam ga, u nesvesti je. Puls je neujednačen. Ima povredu glave, mnogo ogrebotina po licu i rukama. I ranu na nozi. Trebaće mi pomoć da ga izvučem odavde. Prijem." „Razumela", odgovorila je Mai. „Pomoć kreće."

Umorna, ali ojačana viršlama koje je pojela u Dir Harboru, Fiona je krenula kući. Dobro su obavili posao, mislila je. Sada se treba nadati da će Volter imati snage da se oporavi od povreda. „Uradili smo sve što smo mogli, je li?" Pružila je ruku i pomilovala Njumana. „To je sve što možemo. Trebaće ti kupanje posle ovog..."

Ućutala je i zaustavila auto. Sa druge strane mosta, pored drena, sada je stajao i drugi, lep kao slika. I oba su bila uredno zagrnuta. ,,Oh", rekla je kad joj se vratila moć govora. „Pun pogodak."

Pek i Bogart, oduševljeni što je vide, trčali su do auta i nazad, kao da je dozivaju da konačno dođe kući.

Umesto toga, bez mnogo razmišljanja izašla je i otvorila zadnja vrata. „Idemo da se provozamo."

Nije ih trebalo nagovarati. Dok su se psi pozdravljali, a oni koji su ostali kod kuće njuškali zanimljive mirise koje je Njuman doneo sa terena, okrenula se polukružno. *** Na verandi ispred radionice, Sajmon je šmirglao sto. Dan je bio topao a vazduh sladak, što ga je izmamilo napolje. Pažljivo i precizno kao hirurg, glačao je vitke noge od orahovine. Ovaj neka ostane u prirodnoj boji, odlučio je, samo ćemo bezbojnim lakom naglasiti finu strukturu. Ako neko hoće običan namaz, moraće da kupi nešto drugo. „Da nisi ni pomislio", naredio je kada je Grizli pokušao da se približi držaču šmirgle koji mu je služio za veće površine. „Ne sad", rekao je kad mu je pas njuškom gurnuo ruku. „Kasnije."

Potraga

Grizli je zatim odšetao do gomile drugih štapova, loptica, igračaka i kamenja koje je nagomilao u proteklih sat i po.

Sajmon je prekinuo posao samo da bi odmahnuo glavom. „Kad završim."

Pas je mahao repom i cupkao u mestu, i dalje držeći štap. „Neće moći."

Na to je seo, podigao šapu i nakrivio glavu. ,,I dalje neće moći", promrmljao je Sajmon, ali osetio je da polako popušta.

Možda bi mu predah koristio, mogao bi malo da baca prokleti štap.

Problem je što pas ne zna za meru, već bi da mu ga baci još pet miliona puta.

Mada, zapravo je bilo sjajno što je tako brzo naučio: ako donese štap i spusti mu ga pred noge, Sajmon će ga baciti ponovo. „Dobro, dobro, ali samo deset minuta, a onda... Hej!" Taman je hteo da se poigra kad je Grizli otrčao nekud. Uvređeno je gledao za njim, ali se već sledećeg trenutka iza krivine pojavio Fionin auto.

Kada je izašla, Sajmon je poluglasno opsovao jer se Grizli upravo spremio da skoči. Zar nisu radili na tome dva prokleta dana? Reagovala je, rekla mu da sedne, a zatim mu uzela štap i bacila ga kao koplje.

Kada je otvorila zadnja vrata kola, nastala je opšta gužva od pasa.

Sajmon je nastavio da šmirgla. Ako ništa drugo, možda će mu zabaviti psa dovoljno dugo da završi posao. Kada je stigla na verandu, Grizli je iz svoje gomile izvukao još tri štapa. „Pećina sa blagom", rekla je. „Pokušava da me namami gomilanjem stvari."

Sagnula se, izabrala žutu tenisku lopticu i bacila je uvis.

Opšte oduševljenje među psima. „Kupio si mi još jedno drvo." „Pošto si ovo prvo posadila baš tamo, nedostajala je ravnoteža. To mi je smetalo." ,,I nađubrio si ih." „Nema smisla mučiti se oko sađenja ako to nećeš uraditi kako valja." „Hvala ti, Sajmone", rekla je svečano.

Kratko ju je pogledao i video da se smejulji. „Nema na čemu, Fiona." „Pomogla bih ti da sam bila kod kuće." „Rano si otišla."

Sačekala je, ali nije pitao. „Bili smo u potrazi na San Huanu."

Zastao je i zagledao se u nju. „Kako je bilo?" „Našli smo ga. Stariji čovek, u ranoj fazi Alchajmerove bolesti. Uzeo je opremu za pecanje i odlutao. Izgleda da se pomeo, možda mu se u glavi vrteo

- 117 -

Nora Roberts

neki film iz prošlosti, pa je jednostavno pošao na jedno od omiljenih mesta za pecanje. Zatim je zaboravio i na to, okrenuo se i pokušao da stigne do kćerkine nekadašnje kuće, kako bi video unuka. A oni sada žive sa njim. Mnogo je išao ukrug, verovatno kilometrima. Premorio se, a onda je gadno pao." „Koliko gadno?" „Izgrebao je glavu i nogu, dobio potres mozga, naprsnuće levog članka i dosta modrica i ogrebotina. Tu su još i dehidratacija i šok." „Hoće li preživeti?" „Čvrst je i doktori veruju da hoće, ali stvarno je loše prošao. Dakle, drago mi je što smo ga našli, zadovoljna sam što je jedinica obavila zadatak i brinem se da smo možda ipak stigli prekasno." Uzela je još jedan štap. „To će izgleda biti baš lep sto. Kako bi bilo da ti se zahvalim na drvetu tako što ću se igrati sa tvojim psom dok ti to ne završiš?"

Prebacio je šmirglu u drugu ruku i pažljivo je pogledao. „Da li si došla ovamo da bi se igrala sa mojim psom?" „Došla sam da ti se zahvalim, a pošto je Silvija preuzela moje jutarnje časove a sledeće imam tek u pola šest, odlučila sam da ti se sada lično zahvalim." „Koliko je sati?"

Podigla je obrve i pogledala na sat. „Tri i petnaest." „Biće dovoljno." Odložio je šmirglu, sišao sa verande, uhvatio je za ruku i poveo prema kući. „Idemo negde?" „Znaš ti dobro." „Neko bi pokušao makar malo zagrevanja pre nego što..."

Okrenuo se i žestoko je poljubio, spuštajući joj obe ruke na guzu. „Imaš pravo, biće dosta. Moram reći da inače nisam ovako laka, ali..." „Baš me briga." Zavukao joj je ruku pod jaknu, pa pod košulju, sve do golih leda. ,,I mene. Napolju." „Neću to da radim napolju, pred svim ovim psima." „Ne." Prigušeno se nasmejala, trudeći se da ostane na nogama dok su se halapljivo grlili. „Rekla sam psima da ostanu napolju." „Dobra ideja." Uvukao ju je u kuću kroz zadnji ulaz.

Strgao joj je jaknu i pritisnuo je uza zid. Nestrpljivo mu je otkopčavala košulju. „Čekaj." „Ne."

Potraga

„Ne, mislim... znam da ti je drago što me vidiš, ali stvarno mislim da je to što me pritiska drška čekića... joj."

Odmakao se i pogledao naniže. „Sranje. Izvini." Otkopčao je pojas za alat i spustio ga na pod. „Sad pusti mene..." Gurnula je u stranu njegovu raskopčanu košulju, potom mu je izvukla potkošulju. ,,Oh, mmm", rekla je kad mu je dlanovima dodirnula grudi. „Predugo", jedva je izustila kad ju je poljubio u vrat. „Moram da žurim." „Dobro." Jednim pokretom joj je otkopčao košulju, tako da su se dugmići razleteli na sve strane.

Trebalo je da se šokira, možda čak i uvredi - to je bila sasvim pristojna košulja; ali zvuk kidanja tkanine, praćen dodirom njegovih dlanova na grudima, doveo ju je do same ivice ushićenja.

Zadrhtala je i privila se uz njega, uzbuđeno uzdišući dok je petljala oko njegovog šlica. Za to vreme joj je otkopčao pantalone brzim, nestrpljivim pokretom, a zatim zavukao ruku. Gledao joj je lice, pratio kako se inače smirene oči menjaju, magle kao plavo staklo. Potom ju je ponovo poljubio i nastavio, sve dok mu se nije predala. „Ne, nemoj", promrmljao je kad je osetio da je skliznula niza zid.

Najjednostavnije je bilo da je prebaci preko ramena i odnese do neke ravne površine. Spustio ju je na trpezarijski sto i odgurnuo sve sa njega. Nije mu bilo važno hoće li se nešto slomiti. Želeo ju je potpuno nagu, pa joj je strgao čizme. „Kaiš, otkopčaj ga." „Šta? Oh." Dok joj je skidao pantalone, zurila je u plafon kao obamrla. „Jesam li to na stolu?"

Povukao je nogavice i svukao joj pantalone. „Jesam li gola na stolu?" „Još ne."

Ali samo što nije. Želeo je prstima da joj upozna svaki delić tela. Žurno je zbacio svoje čizme i pantalone, pa se popeo na nju. „Zgodno", zaključio je kad je video da se grudnjak zakopčava napred.

Otkopčao ga je, a onda se prepustio uživanju. „O, bože". Izvila se, za trenutak grebući po stolu pre nego što ga je zagrlila. „Bože. Nemoj da prekidaš. Samo nemoj da prekidaš."

Kada je osetila njegove zube na koži, kao da je podivljala. Obuzeo ju je silan talas želje i zadovoljstva, a telo je nastavilo da traži još.

Ponovo je čula kidanje tkanine i shvatila da joj je pocepao gaćice. Činilo joj se da će se ugušiti, jedva je dolazila do vazduha, a zapanjenost je samo povećavala ionako divlje uzbuđenje.

- 119 -

Nora Roberts

Pokušala je da izgovori njegovo ime, da malo uspori stvari da bi povratila dah ili da bi mu uzvratila. Ali samo joj je blago raširio noge i ušao u nju. Čvrst kao čelik, brz kao munja. Mogla je samo da krikne i prepusti se.

Sklopila se oko njega, stežući ga kao pesnicom. To ga je samo dodatno uzbuđivalo. Želeo ju je svih ovih dana. Sada, kad je njeno vretenasto, snažno telo drhtalo pod njim, kad su se ti divni mišići talasali pod njegovim rukama, želja u njemu i dalje je rasla.

Sačekao je da se opusti, a zatim je ponovo krenuo dok ga je želja razdirala i isticala iz njega. Čula je muziku! Da li to anđeli pevaju?, upitala se ošamućeno. Bilo joj je čudno što pevaju ljudima posle vođenja ljubavi na stolu. Grlo joj je bilo suvo i progutala je knedlu. „Muzika", promrmljala je. „Moj telefon. U pantalonama. Nije važno." ,,Oh. Nisu anđeli." „Ne. Def lepard." „Dobro." Jedva je smogla snage da ga pomiluje po leđima. „Opet moram da ti se zahvalim, Sajmone." „Nema na čemu."

Kratko se nasmejala. „Baš dobro, jer mi se činilo da si obavio veći deo posla." „Da li sam se žalio?"

Nasmešila se, zažmurila i nastavila da ga miluje. „Gde se tačno nalazimo?" ,,U trpezariji-prizemlju-kancelariji. Za sada." „Dakle, vodili smo ljubav na tvom trpezarijskom-radnom stolu?" „Da." „Jesi li ga ti napravio?" „Da." „Vrlo je gladak." Prigušeno se nasmejala. ,,I izuzetno izdržljiv." „Znam šta radim." Podigao je glavu i pogledao je, a zatim se nasmešio. „Višnjevo drvo, sa intarzijama od bukovine. Masivne noge. Mislio sam da ga prodam, ali sada možda i neću." „Ako se predomisliš, javi mi se." „Možda. Očito ti odgovara."

Dotakla mu je obraz. „Mogu li da dobijem vode? Osećam se kao da sam se verala po planini." „Svakako."

Potraga

Podigla je obrve kada je onako nag sišao sa stola i pošao iz sobe. Bila je prilično zadovoljna svojim telom, ali nije mogla da zamisli da šetka po kući bez odeće.

Ipak, izgledao je sjajno.

Sela je, uzdahnula i počela da se proteže široko se smešeći, a onda je zapanjeno prekinula. Upravo su divlje vodili ljubav na trpezarijskom stolu, pred otvorenim prozorima bez zavesa. Kroz njih je videla pse kako se igraju, njegov prilazni put, svoj auto.

Mogao je neko da se doveze, došeta sa obale ili iz šume.

Kad se vratio sa flašom vode u ruci, pokazala mu je. „Prozori." „Da. Sto, prozori, plafon, pod. Evo." Pružio joj je bocu. „Načeo sam je, ti dovrši." „Ali prozori. Usred bela dana, širom otvoreni." „Sad je malo kasno za stidljivost." „Nisam videla." Otpila je dugačak gutljaj, pa još jedan. „Možda je tako najbolje. Ali sledeći put... ako si za sledeći put." „Nisam još završio sa tobom." „To sam i očekivala." Otpila je ponovo. „Sledeći put bismo mogli da pokušamo uz malo privatnosti." „Žurilo ti se." „Priznajem."

Ponovo se nasmešio. „Izgledaš odlično kao ukras na stolu. Dobro bi mi došla tvoja slika, kako sediš tako nasred stola, sa zrakom sunca u raščupanoj kosi i sa tim dugim nogama privučenim ka prelepim grudima. Grdne pare bih dobio za ovaj sto." „Neće moći." „Dao bih ti trideset posto."

Nasmejala se, ali nije bila sasvim sigurna da se šali. „Ipak ne. Volela bih još da ostanem, ali vreme je da se obučem i pođem."

Uhvatio ju je za ruku i okrenuo da bi pogledao na sat. „Imamo još ceo sat." „Taman da stignem kući i sredim se. Psi su... veoma osetljivi na miris." „Razumem. Mogu da nanjuše seks." „Grubo rečeno, da. Dakle, moram da se istuširam. Treba mi i druga košulja.

Ovu si pocepao." „Bila si..." ,,U žurbi", nasmejala se. Uprkos otvorenim prozorima, došlo joj je da skoči i otpleše nešto na stolu. „Ali i dalje moram da pozajmim košulju." „Dobro."

- 121 -

Nora Roberts

Kada je ponovo izašao onako nag, zavrtela je glavom. Sišla je sa stola i navukla pantalone i grudnjak.

Vratio se i dobacio joj košulju koju je maločas svukla sa njega. „Hvala."

Obukao je pantalone dok je obuvala čizme. Osećala se nekako sanjalački, ali je ipak uspela da mu priđe, dodirne lice i opušteno izgovori: „Sledeći put bismo možda mogli prvo da večeramo." Nežno ga je poljubila. „Hvala za drvo, a i za sto."

Izašla je, pozvala pse i pomazila Grizlija na rastanku. Prijalo joj je da vidi kako Sajmon stoji na verandi, bez košulje, sa rukama u džepovima pantalona koje je tek trebalo zakopčati, gledajući za njom dok se udaljavala.

Potraga

DVANAEST Fransis K. Ekl završio je svoju redovnu 'stotku'. Sto sklekova, sto trbušnjaka, sto čučnjeva. Radio ih je, kao i uvek, u osami svoje motelske sobe.

Istuširao se sopstvenim gelom za tuširanje bez mirisa, sa gnušanjem odbacujući bedni motelski sapunčić. Obrijao se aparatom za brijanje koji je svakog jutra pedantno čistio. Oprao je zube četkicom koju je uvek nosio u torbici, a potom je označio sa X da bi je kasnije bacio.

Nikada ništa nije ostavljao u korpama za smeće po motelima.

Obukao je široki donji deo trenerke i šljampavu belu majicu, a zatim obuo obične patike. Ispod majice je nosio pojas sa džepovima, a u njima novac i legitimaciju koju je trenutno koristio. Za svaki slučaj.

Pogledao se u ogledalu.

Odeća i ispupčenje na pojasu prikrivali su telo koje je vežbom doveo do savršenstva, tako da je ostavljao utisak sasvim prosečnog čoveka, malo ugojenog oko struka, koji ide za svojim poslom. Zagledao se u svoje lice smeđe oči, dug, oštar nos, tanke i stisnute usne, glatki obrazi - sve dok nije bio zadovoljan prijatnim izrazom lica koje se brzo zaboravlja.

Smeđa kosa bila mu je vrlo kratko podšišana. Radije bi brijao glavu jer je lakše i čistije, ali njegov mentor je tvrdio da će privlačiti više pažnje od obične smeđe kose.

Ovog jutra, kao i inače poslednjih nedelja, razmišljao je da li da ipak odbaci naređenje i uradi po svome.

I opet je odoleo iskušenju. Ipak, sa porastom snage i prihvatanjem svoje nove ličnosti, bilo mu je sve teže da se pridržava plana. „Zasad", promrmljao je. „Ali ne još dugo."

Navukao je na glavu plavu štrikanu kapu bez oznake.

Na njemu nije bilo ničeg što bi privlačilo pogled, ničeg što bi zasluživalo pažnju slučajnog prolaznika.

Nikada nije ostajao u istom hotelu ili motelu duže od tri noći - najčešće samo dve. Tražio je motele sa teretanom barem svaki drugi put, ali je inače birao skromna mesta na kojima jedva da postoji osoblje. Čitavog života živeo je skromno, uporno štedeći svaki cent. Pre početka ovog putovanja, postepeno je rasprodao sve vredno što je imao.

Moći će da plati još veoma mnogo jeftinih motelskih soba pre nego što se putovanje okonča.

Ubacio je ključ u džep i uzeo flašu vode iz paketa koji je doneo. Pre odlaska iz sobe, uključio je kameru skrivenu u časovniku kraj kreveta, a potom

- 123 -

Nora Roberts

je stavio slušalice u ajpod. Ovo prvo će mu pomoći da bude siguran da mu nikakva spremačica nije čačkala po stvarima, a drugo će obeshrabriti svakog ko bi hteo da započne razgovor.

Bila mu je potrebna teretana, želeo je tegove i mašine, čeznuo za mentalnim i fizičkim opuštanjem. Otkako se preobratio, u danima bez vežbanja bio je napet, ljut i nervozan, što mu je usporavalo um. Više je voleo da vežba sam, ali putovanje zahteva prilagođavanje.

Zato je navukao prijatan izraz lica, izašao iz sobe i uputio se ka majušnoj teretani.

Na jednoj od dve trake za trčanje bezvoljno je koračao neki čovek, a sredovečna žena je vozila sobni bicikl čitajući knjigu drečavih korica. Pažljivo je birao vreme za odlazak u vežbaonicu, kako bi izbegao da bude prvi ili jedini u njoj.

Stao je na drugu traku za trčanje, odabrao program i isključio ajpod da bi gledao vesti na televizoru u uglu. Biće na vestima, pomislio je.

No, reporteri su izveštavali o događajima u svetu, a on je počeo da trči i istovremeno razmišljao o poslednjem mentorovom pismu. Naučio je napamet svaku reč pre nego što ga je uništio, kao što je činio i sa ostalima.

Dragi prijatelju, nadam se da si dobro. Zadovoljan sam tvojim dosadašnjim napretkom, ali savetujem ti da ne preteruješ. Seti se da uživaš u putovanju i u svojim postignućima, i znaj da i dalje imaš svu podršku i zahvalnost dok se pripremaš da ispraviš moju glupu i neprijatnu grešku.

Neguj telo, um i duh. Održavaj disciplinu. Ti si moć, ti si kontrola. Mudro koristi ijedno i drugo i steći ćeš više slave, više straha, više uspeha nego bilo ko pre tebe. Čekam da čujem vesti o tebi. Znaj da sam sa tobom, na svakom koraku ovog putovanja.

Tvoj vodič Sudbina ga je odvela u taj zatvor, pomislio je Ekl, u kome je Džordž Alen Peri otključao ćeliju u kojoj je tavorio čitavog života. Teturao se kao dete sa prvim koracima slobode, a onda je prohodao i potom potrčao. Sada je žudeo za moćnim ukusom te slobode koliko i za vazduhom. Žudeo je sve dok nije počeo da krši sva pravila, propise i zapovesti koje mu je Peri davao.

Više nije bio plašljivi, trapavi dečak željan pohvala, laka meta za nasilnike.

Više nije bio dete koje je išlo iz ruke u ruku zbog sebične kurve koja ga je rodila.

Više nije bio bubuljičavi, gojazni mladić kojeg devojke izbegavaju ili mu se smeju.

Potraga

Čitav život proveo je pod teskobnom maskom. Budi tih, trpi, pokoravaj se pravilima, uči i uzimaj ono što ostane kada jači, lepši, agresivniji od tebe uzmu svoj deo.

Koliko puta je ćutke trpeo kada bi ga mimoišlo unapređenje, nagrada, devojka? Koliko puta je sam, u mraku, smišljao i zamišljao osvetu kolegama, studentima, susedima, čak i strancima na ulici?

Počeo je ova putovanja, kao što mu je Peri objasnio, pre nego što su se sreli - ali poneo je i masku sa sobom. Trudio se da obuči svoje telo, vodeći ga kroz bol, frustraciju i lišavanje. Trudio se da stekne strogu unutrašnju kontrolu, a ipak u mnogo čemu nije uspevao. Jer i dalje ga je maska gušila. Nije umeo da se snađe sa ženom kada se, najzad, jedna udostojila da spava sa njim. Bio je primoran da se ponižava sa kurvama - onakvim kao što je bila njegova majka.

Ne više. Perijeva disciplina je tvrdila da seksualni odnos smanjuje čovekovu moć predajući je ženi, koja će je uvek, uvek koristiti protiv njega.

Olakšanje se može steći na druge, moćnije načine, one koji su samo za odabrane. Sa takvim načinima moć i zadovoljstvo rastu.

Sada kada je strgnuo masku, otkrio je u sebi sklonost i apetit za takav način, kao i za moć koja uz to ide.

Ali uz moć je išla i odgovornost, sa čime se teško snalazio. Što je više dobijao, više je želeo. Peri je imao pravo. Morao je da održava disciplinu, da uživa u putovanju i ništa ne požuruje.

Pa ipak...

Dok je povećavao brzinu i nagib na pokretnoj traci, Fransis je obećao sebi i svom odsutnom mentoru da će se uzdržati i bar dve nedelje neće tražiti novu partnerku.

Umesto toga, ići će krivudavim putem. Pustiće svoju snagu da se obnavlja, hraniće um knjigama.

A dok se obnavlja i hrani, pratiće Perijevu neprijatnu grešku preko njenog bloga i veb-sajta. Kada bude vreme, grešku će ispraviti - jedina naknada koju je Peri tražio od njega, nagrada što mu je strgnuo masku.

Kao dete koje čeka roditeljski aplauz, unapred se radovao Perijevom odobravanju kada bude oteo, zadavio i zakopao Fionu Bristou.

Pomisao na njen lik pomogla mu je da pretrči i poslednju milju dok mu je znoj tekao niz lice i telo. Kao za nagradu, novinarka je izvestila o otkriću tela mlade žene u Nacionalnom parku Klamat.

Prvi put tog jutra, Ekl se nasmešio.

U nedelju su Mai i njeni psi došli u posetu. Prethodne noći padala je kiša, pa je vazduh bio svež i čist kao staklo, a izmamila je i prvo zelenilo na mladim

- 125 -

Nora Roberts

drenovima pored mosta. Livada je svetlucala od vlage, a potok užurbano žuborio; psi su uživali na igralištu kao deca.

Na skali od jedan do deset, ovo mirno nedeljno jutro zasluživalo je čistu desetku. Sedela je sa Mai na verandi, pijući mokačino i grickajući mafine sa brusnicama, koje je veterinarka kupila u selu. „Ovo je kao nagrada." „Hmmm?" Sva skljokana, očiju poluzatvorenih iza sunčanih naočara, Mai je gricnula mafin. „Ovakva jutra su kao nagrada za ostatak nedelje. Sve ono ustaj više, hajde, kreni, obavi šta imaš svakog jutra. Ovo je šargarepa na štapu, desert, nagrada na dnu kutije sa pahuljicama." ,,U sledećem životu želim da budem pas jer stvarno, ukupno gledano... za psa je svako jutro nagrada iz kutije pahuljica." „Oni ne piju mokačino na terasi." „Jeste, ali voda iz klonje je sigurno isto toliko divna."

Fiona se zamišljeno zagledala u kafu. „Koja rasa psa?" „Verovatno veliki pirinejski, zbog veličine i lepote. Mislim da to zaslužujem, pošto sam u ovom životu ovako sitna." „To je lep izbor." „Nije da nisam razmišljala o tome." Mai je zevnula i protegnula se. „Šerif Tajson mi je jutros javio da je Volterovo stanje stabilno. Provešće u bolnici još nekoliko dana, ali ako ostane ovako pustiće ga kući. Kćerka je dogovorila da ga obilazi patronažna sestra." „To je lepa vest. Hoćeš da je prenesem dalje?" „Javila sam Čaku, pa mislim da će se on postarati za to. Tebi sam rekla zato što sam već tu. Inače, lepo ti je drveće." „Zar nije divno?" Fiona se nehotice nasmešila kad ga je pogledala. „Ne znam kako se nisam ranije setila toga. Sad mislim da možda posadim i nešto upadljivo na samom kraju prilaznog putića. Da bude kao kapija. Biće korisno i kao obeležje za nove klijente. Skrenite na prilazni put kod... onog za šta se odučim."

Mai je preko naočara pogledala Fionu. „Više nisi u fazi prikrivanja?

Brinula sam se da ćeš podići pravu tvrđavu."

Fiona je srknula kafu dok je posmatrala pse kako jurcaju oko dvorišta obuzeti nekakvim nadmetanjem u piškenju. „Zbog Viki Skale?", upitala je. Tako se zvala poslednja žrtva. „Ni Kineski zid mi ne bi mnogo pomogao ako bi... a i to je veliko ako."

Ipak, dosta je razmišljala o ovome. „Muka mi je kad pomislim na te sirote devojke i njihove porodice. A ne mogu ništa da učinim, Mai. Baš ništa."

Potraga

Prijateljica se primakla i stegnula je za ruku. „Nije trebalo ništa da kažem." „Ne, u redu je. Stalno razmišljam o tome. Kako i da ne mislim? I plašim se.

Ti si verovatno jedina kojoj to mogu da kažem." Fiona je stezala Mainu ruku, smirena njenim dodirom. „Plašim se zbog tog ako. Plašim se jer nema ničeg što mogu da učinim. Plašim se jer su im bile potrebne godine da ulove Perija, i ne znam kako ću izdržati ako se sad priča ponovi. Ako bih to rekla Silviji ili mami, premrle bi od brige." „Dobro." Mai se okrenula i pogledala Fionu u oči. „Mislim da bi bilo glupo da se ne plašiš. Zašto bi bila glupa? Mislim da kad ne bi mislila na to, živela bi u poricanju, a od toga nema koristi. I mislim da ako ti ne bi bilo strašno pri pomisli na te devojke, bila bi bez srca i duše, a to svakako nisi." ,,I eto", rekla je Fiona sa olakšanjem. „Upravo zato mogu to da ti kažem." ,,E sad, na drugom tasu, među dobrim razlozima da se ne izbezumiš - jer u redu je plašiti se, ali ne i izbezumiti se - imaš pse. I imaš ljude koji će te toliko obilaziti da ćeš doći u iskušenje da im kažeš da se nose. I da, meni ne vredi to da govoriš", dodala je. „Samo bih te isprašila. Jesam niska, ali sam jaka." „Da, znam da jesi. Takođe znam da sedimo ovde, pijemo mokačino i gledamo pse kako se igraju zato što si došla da me obiđeš. I drago mi je zbog toga." „Nema na čemu. Želim da zasadiš to svoje upadljivo-šta-bilo na kraju prilaznog puta, Fiona, ako će te to učiniti srećnom. Ali želim da budeš i oprezna." „Deo mene se pita da li sam ikada prestala da budem oprezna još od dana kad me je Peri oteo." „Kako to misliš?" „Prestala sam da trčim, a to sam silno volela, Mai. Sada koristim pokretnu traku, što nije isto. Ali radim to jer je bezbednije. Već godinama nigde nisam otišla sama." „To nije..." Mai je zastala. „Stvarno?" „Najstvarnije. Znaš, sve dok ovo nije počelo, nije mi padalo na pamet da zapravo nikud ne idem bez bar jednog psa; jedan od razloga je upravo ono što mi se desilo. Čekam da se filmovi pojave na DVD-u ili na televiziji, umesto da idem u bioskop jer ne želim da ostavljam psa tako dugo samog u autu - a svu trojicu vodim od kuće i ostavljam je bez zaštite samo kada se radi o obuci ili o pregledu kod tebe." ,,U tome nema ničeg lošeg." „Ne, i meni je u redu, samo što nisam shvatala zašto to radim. Ili barem nisam priznavala. Često ostavljam vrata otvorena. Retko ih zaključavam - sad sam počela jer mi psi ulivaju sigurnost. Nisam ozbiljno razmišljala o svemu što se desilo, barem poslednjih godinu ili dve, ali sam sve vreme štitila sebe, ili mi se bar činilo da sam zaštićena."

- 127 -

Nora Roberts

„Što dokazuje da imaš pametnu podsvest." „Nadam se da je tako. Moja svest je u poslednje vreme vežbala gađanje.

Nisam pucala dve-tri godine. Dakle..." Stresla se. „Radim sve što mogu, što podrazumeva i da ne budem opsednuta time. Hajde da pričamo o banji."

Dostaje, zaključila je Mai. Nije došla da bi naterala Fionu da brine, nego da joj olakša. „Mogle bismo, i svakako ćemo ići, ali prvo moram da ti kažem za sudar. Večeras idemo na piće." „Imaš sastanak?" Ovog puta je Fiona spustila naočare za sunce. „Sa kim?" „Sa Robertom. Psiholog je, ima ordinaciju u Sijetlu. Četrdeset jedna godina, razveden, ima kćerku od devet godina. Zajedničko starateljstvo. Takođe ima i trogodišnjeg portugalskog psa za vodu koji se zove Cisko. Voli džez, skijanje i putovanja." „Bila si na www.upoznavanje.com!" „Jesam, i danas idem trajektom preko da se nađem sa njim na piću." „Ti ne voliš ni džez ni skijanje." „Ne, ali volim pse, rado putujem kad mogu i volim decu, pa se to nekako nadopunjuje." Mai je protegnula noge i zagledala se u svoje cipele. „Volim kolibe u snegu, sa vatrom u kaminu i irskom kafom, a to je pola skijanja. Osim toga, imam sastanak, što znači da ću se lepo obući, našminkati i popričati sa nekim koga ne poznajem od ranije. A ako ne uspe, sešću na trajekt, vratiću se kući i pokušaću ponovo." „Ja bih imala tremu. A ti?" „Malčice, ali to je pozitivna trema. Želim vezu, Fi, stvarno želim. Nije ovo samo zbog manjka seksa... Sećaš se, rekla sam ti za Stenlija. Želim nekog ko mi je dovoljno drag da provodim vreme sa njim, da budem sa njim, da se zaljubim u njega. Želim porodicu." „Nadam se da će biti divan. Nadam se da je 'Robert psiholog' divan i krasan. Nadam se da ćete se uklopiti i naći zajedničke teme, pipkanje i smeh.

Stvarno se nadam." „Hvala. Najbolje od svega je što upravo činim nešto za sebe. Rizikujem, što nisam radila, onako zapravo, još od razvoda. Čak i ako bude hemije, ići ću polako. Hoću da budem sigurna pre nego što uletim naglavačke u to."

Fiona je mogla da oseti to dobro raspoloženje i iščekivanje. „Pa, kad već govorimo o uklapanju, moram da ti kažem da sam izgubila u nadmetanju." „Kakvom nad... Spavala si sa nekim?" Mai je poskočila u stolici i ovog puta skinula naočare. „Spavala si sa nekim a nisi mi rekla?" „To je bilo pre neki dan." „Spavala si sa nekim pre neki dan i nisi me odmah pozvala? Ko... oh, dođavola, zašto uopšte pitam? Sigurno je Sajmon Dojl." „Mogao je biti i neki novi đak za kojeg sam se iznenada zagrejala."

Potraga

„Ne, bio je Sajmon - koji i jeste novi đak! Detalje. Hoću sve prljave detalje." „On mi je kupio drveće." ,,Oh", uzdahnula je Mai i okrenula se da bi ponovo pogledala mladice. ,,Oh", uzdahnula je još jednom. „Znam. Jedno je bilo po dogovoru, trampa za panj koji je želeo." „Lavabo od panja. Čula sam za to." „Rekla sam da bi možda trebalo da kupim još jedno, a on ga je doneo i posadio dok smo bili u potrazi. Stigla sam kući, a ono je bilo tu - posađeno, nađubreno, zaliveno. Ukrcala sam ostale pse i pošla kod njega da mu zahvalim. I izgleda da sam to uradila tako što sam spavala sa njim na trpezarijskom stolu." ,,E, ovo još nikad nisam čula. Na stolu?" „Tako se desilo." „Kako ste stigli od drveća do tucanja?" „Jednog trenutka smo bili napolju i pričali smo,, a onda me je odvukao u kuću. Bilo je toliko grljenja, pipkanja i žurbe da nisam sigurna ni ko je koga vodio unutra." ,,E, to je glavna Stenlijeva mana - manjak guranja i vučenja. A onda?" „Pa, kad smo ušli, bila sam naslonjena na zid i govorila sam mu da požuri.

Pa me je bacio na sto, skinuo me i eto. To je to." „Samo časak da se povratim, molim te." Mai se zavalila u stolicu i počela da maše rukom ispred lica. „To očito nije bio jadan seks." „Ne volim što to kažem jer će zvučati ozbiljnije nego što jeste, ali to je stvarno, baš stvarno bilo najbolje tucanje u mom životu. Ja sam volela Grega, Mai, ali ovo... Ovo je bilo neopisivo fantastično tucanje." „Hoćete li nastaviti u tom smislu?" „Svakako." Fiona je položila ruku na srce. „Jer, povrh svega, ili je to možda najvažnije, dopada mi se. Dopada mi se kakav je, kako izgleda, kako postupa sa psom. I znaš, sviđa mi se što nisam njegov tip - barem tako kaže - ali me i dalje želi. Osećam se... nekako moćno, valjda." „Toliko dopadanja moglo bi da preraste u nešto ozbiljno." „Moglo bi. Izgleda da, kao i ti, radim nešto za sebe. I rizikujem." „Dobro. U naše zdravlje." Mai je podigla polupraznu šolju. „Za žene nemirnog duha." „Dobar osećaj, je li?" ,,S obzirom na to da si vodila ljubav na trpezarijskom stolu, mislim da je tvoj osećaj mnogo bolji. Ali da, jeste dobro."

Obe su podigle pogled kada su psi najavili posetioce.

- 129 -

Nora Roberts

„Gle, gle, ko to dolazi", promrmljala je Mai kada je preko mosta prešao Sajmonov auto. „Je li sto raščišćen?" „Šššš!", tiho se nasmejala Fiona. „U svakom slučaju", rekla je poluglasno, „čas mi počinje za dvadeset minuta." „To je sasvim dovoljno za..." „Dosta više." Gledala je Sajmona kako izlazi iz auta i Grizlija kako iskače za njim. Psić je potrčao ka njenim psima, a onda je zastao da bi se onjušio sa Mainim i mahnuo repom. „Nema agresije", rekla je. „Nema stidljivosti. On je prokleto srećan pas."

Sajmon je prišao, pružajući ogrlicu. „Vraćam pozajmljeno. Doktorka Funaki." „Mai. Drago mi je što te vidim, Sajmone, i u pravi čas jer moram da krenem. Ali, idemo redom. Grizli, dođi ovamo. Grizli!"

Pas je veseo reagovao i zaleteo se na verandu. Mai je pružila dlan, jer se spremao da skoči. Stresao se, očito željan da barem jednom skoči, ali ostao je da stoji. „Dobra kuca." Mai ga je mazila i češkala, a onda se nasmešila Sajmonu. „Dobro se ponaša u grupi, veseo je i prijatan, a i uči se lepom ponašanju.

Odlično si prošao sa njim." „Krade mi cipele." „Faza žvakanja ne traje dugo." „Ne, ne žvaće ih, ne više. Sad ih samo krade i sakriva. Jutros sam jednu našao u kadi." „Otkrio je novu igru." Mai je češkala psa iza ušiju, a zatim su i ostali dotrčali i počeli da se guraju da bi ugrabili malo pažnje. „Tvoje cipele mirišu na tebe, naravno. To ga privlači i prija mu. A još se i igra sa tobom. Pametnice jedna", rekla je Grizliju, poljubila ga u nos i ustala. „Vreme je da se razmišlja o kastraciji." „Šta ste vas dve, promoterski tim?" „Pročitaj brošure koje sam ti dala. Razgovaraćemo uskoro", rekla je Fioni. ,,I da, dekolte ili noge?" „Noge, sačuvaj nešto za drugu rundu." „Tako sam i mislila. Zdravo, Sajmone. Idemo, deco! Hajde da se provozamo." „Nisi pitao", rekla je Fiona dok je mahala za Mai i njenim psima, „pa ću ti reći. Večeras ima sastanak - prvi sastanak sa nekim, pa je pitala koji atribut da naglasi." „Dobro." „Muškarci ne moraju da se brinu oko toga."

Potraga

„Naravno da moramo. Ako se dama odluči za dekolte, moramo da je gledamo u lice i da se pravimo da ne primećujemo ništa." „Imaš pravo." Pošto je stajao na stepenicama, položila mu je ruke na ramena i nagnula se da ga poljubi. „Pa, imam čas za nekoliko minuta. Jesi li planirao posetu da bi me proverio?" „Vratio sam ogrlicu." „Tako je. Ako hoćeš, možeš da ostaneš. Možda će Grizliju koristiti da se upozna sa novim psima. Grupa je mala, a radićemo na osnovnim pripremama za traganje. Volela bih da vidim kako će mu to ići." „Nemamo ništa u planu. Nauči ga nešto drugo." „Sada?" „Treba mi skretanje pažnje. Otkako sam te svukao, stalno mislim o tome kako da to što pre ponovim. Nauči ga nešto drugo."

Pomazila ga je po licu. „Znaš, to je nekako čudno romantično." „Romantično? Sledeći put ću ti doneti neko poljsko cveće, ali i dalje ću misliti na tebe golu. A ovo mi ne pomaže u skretanju pažnje, dakle... Gde je, dođavola, nestao?"

Sajmon se osvrnuo po verandi, pa se okrenuo. „O, sranje."

Već se spremao da potrči, ali Fiona ga je zaustavila. „Ne, čekaj. Ništa mu ne fali." Gledala je Grizlija koji se za Bogartom penjao na tobogan. „Želi da se igra sa velikima. Ako sad potrčiš ili ga pozoveš, poremetićeš mu koncentraciju i ravnotežu."

Grizli se popeo do vrha, mašući repom kao zastavom, ali za razliku od Bogarta koji je odskakutao niz kratak tobogan, on se okliznuo, pao na stomak i polako skliznuo dok nije zabio njušku u pesak u podnožju. „Nije loše", izjavila je Fiona dok se Sajmon tiho smejao. „Ponesi grickalice." Pošla je ka toboganu, veselo dovikujući pohvale. „Hajde da probamo opet, hoćeš opet? Popni se", rekla je i propratila to odgovarajućim pokretom ruke. „Dobro mu ide na merdevinama", rekla je kad je prišao i Sajmon, ,,a to je obično najteži deo. Otvorene su i vertikalne. On je spretan, a gledao je druge pse kako se penju. Shvatio je kako da se popne. Dakle... evo ga, bravo."

Uzela je grickalicu od Sajmona i nagradila psa kad je stigao na vrh. „Sad samo treba da mu malo pomognemo da shvati kako se silazi, da ostane na nogama. Hodaj. Tako je. Dobra ravnoteža. Dobro je, bravo." Ponovo ga je nagradila kad je sišao. „Sad ponovi sa njim, pa... Šta je?", upitala je kada je podigla pogled i uhvatila ga kako pilji u nju. „Nisi lepa." „Evo ga opet, gospodin Romantični." „Nisi, ali pleniš pažnju. Još nisam shvatio kako."

- 131 -

Nora Roberts

„Javi kad se to desi. Sad ga vodi gore i dole." ,,A zašto to radim?" „Učiš ga da se snalazi na nestabilnoj podlozi. To mu daje samopouzdanje i povećava spretnost. A i dopada mu se."

Odmakla se i gledala ih kako se nekoliko puta penju i silaze. Nisam lepa, pomislila je. To što je čula od njega trebalo bi da je povredi - iako je bilo sasvim tačno. Pa zašto joj se onda dopalo, barem nekoliko sekundi pre nego što je nastavio da govori?

Pleniš pažnju. Od toga joj je srce zatreperilo.

Ovaj čovek čini da se veoma čudno oseća. „Želim ga", rekla je kada je Grizli uspeo da strči niz tobogan. „Pobrkala si nešto. Mene. Želiš mene." „Divim se tvom samopouzdanju, ali mislila sam na njega." ,,E pa, ne može. Počinjem da se navikavam na njega, a osim toga, moja majka će se ozbiljno naljutiti ako ga poklonim nekome." „Želim da ga uključim u program. U obuku za traganje."

Sajmon je zavrteo glavom. „Čitao sam tvoj veb-sajt i blog. Obuka bi bila i za mene. Opet brkaš jedninu i množinu." „Čitaš moj blog?"

Slegnuo je ramenima. „Bacim pogled."

Nasmešila se. ,,A ne zanima te potraga i spasavanje?" „Moraš sve da prekineš kad te pozovu, zar ne?" „Uglavnom." „Ne volim da prekidam ono što radim." „Pošteno." Izvadila je iz džepa traku i brzim pokretima skupila kosu u rep. „Obučila bih ga da bude rezerva. Samo njega. On očigledno lepo reaguje na mene. A svaki dobar tragač mora biti u stanju da radi i sa drugim vodičem.

Ponekad se neki od naših pasa razboli ili povredi." „Imaš tri psa." „Da, pa, eto, želim trojicu, i da, jer kada je neki od ostalih pasa sprečen, jedan moj može da pođe kao rezerva. Radim ovo već godinama, Sajmone, a tvoj pas bi bio dobar u tome. Veoma dobar. Ne uključujem tebe, samo želim da obučim tvog psa. U slobodno vreme. Ako ništa drugo, imaćeš sjajno obučenog psa." „Koliko vremena?" „Bilo bi savršeno kada bih radila sa njim svakog dana pomalo, ali najmanje pet dana nedeljno. Mogu da radim kod tebe, pa da ti ne smeta dok radiš. Deo onoga što ga budem učila moći će da koristi i tebi."

Potraga

„Možda. Možemo da vidimo kako bi to išlo." Sajmon je pogledao Grizlija, koji je upravo bio zauzet jednom od svojih omiljenih razonoda: jurio je sopstveni rep. „To je tvoje vreme." „Da, jeste. Stižu đaci", objavila je ona. „Možeš da sediš sa strane, ako hoćeš. Ja ću raditi sa njim." „Svejedno sam ovde."

Bilo je zanimljivo, zaključio je Sajmon, a pomalo je uspevalo i u smislu skretanja pažnje. Fiona je to zvala 'igra trčanja', i stvarno su svi trčali po livadi sa druge strane mosta. Radili su u parovima ili sa Fionom, uvek sa po jednim psom. „Ne razumem", rekao je kad je došao red na Grizlija. „Videće kuda idem.

Samo idiot me ne bi našao." „Ovo ga uči da te nađe na komandu i da koristi njuh - zato trčimo uz vetar, da bi se naš miris širio ka psu. Uostalom, on će tražiti mene. Ti treba da ga uzbudiš."

Na to je pogledao psa, koji je mahao repom kao da ima ugrađen ventilator. „Uzbudi se čim neko pogleda u njega." „Utoliko bolje. Pričaj sa njim, budi uzbuđen. Reci mu da me gleda dok trčim. Gledaj Fi! A onda, čim zađem iza grmlja, reci mu da me nađe i pusti ga.

Stalno mu govori da me nađe. Ako se zbuni, daj mu vremena da me nanjuši.

Ako ne uspe iz prve ja ću ga pozvati, pa će imati i zvučni trag. Moraš da ga držiš i ostaneš sa njim; ja ću da mu privučem pažnju i da trčim. Spreman?"

Provukao je prste kroz kosu raščupanu od vetra. „Nije baš neka nauka."

Pomazila je Grizlija, pustila ga da je lizne i onjuši, a onda se ispravila. „Hej, Grizli! Hej!" Pljesnula je rukama. „Idem da trčim. Gledaj me, Grizli, gledaj me dok trčim. Reci mu da me gleda. Koristi moje ime."

A onda je potrčala.

Nije lagala, primetio je Sajmon. Stvarno je brza.

Pogrešio je. Divna je kad se ovako kreće. „Gledaj Fi. Kuda je krenula, a? Gledaj je. Isuse, kao antilopa. Gledaj Fi." Skrenula je i nestala iza žbunja. „Nađi je! Idi nađi Fi." Pas je potrčao preko livade, veslo lajući od uzbuđenja. Nije brz kao ona, pomislio je Sajmon, ali... Iznenadio se i obradovao kad je Grizli krenuo pravo prema njoj.

Nekoliko drugih pasa morala je da poziva, a jednom je trebalo čak i mahati iz skrovišta u žbunju.

Ali ne Grizliju. Čuo je kako se Fiona smeje i hvali ga, dok su svi ostali polaznici pljeskali.

- 133 -

Nora Roberts

Nije loše, pomislio je Sajmon. Uopšte nije loše.

Dotrčala je nazad, sa psom za petama. „Odmah ćemo ponoviti. Prvo pohvale i malo nagrade, a onda ćemo opet."

„Rasturio je", mrmljao je Sajmon posle časa. „Tri puta uzastopce, na različitim mestima." „Shvatio je. Sad možeš kod kuće da radiš sa njim, koristeći predmete. Uzmi nešto što voli, čemu zna ime - ili ga prvo nauči kako se predmet zove. Pokaži mu to, onda mu reci da sedne i čeka i idi da to sakriješ. Prvo na lakim mestima.

Onda se vrati i reci mu da nađe. Ako ne uspe, odvedi ga donde. Želiš da bude uspešan." „Možda treba da mu kažem da mi nađe patiku. Ne znam gde ju je odneo."

Zagledao se u nju dugim, pažljivim pogledom od kojeg je upitno podigla obrve. „Trčiš brzo kao vetar, Fiona." „Trebalo je da me vidiš u trci na četiristo metara sa preponama, na studijama. Bila sam sjajna." „Verovatno zato što imaš noge do ušiju. Da li si nosila one tesne dresove aerodinamične?" „Jesam. Sjajno su mi stajali." „Ne sumnjam. Kad stiže sledeća grupa?" „Za četrdeset pet minuta." „Dovoljno." Poveo ju je prema kući.

Gledala ga je sa smeškom u očima. „Nema čak ni da li bi želela ili 'ne mogu da ti odolim'?" „Ne." Zagrlio ju je oko struka i podigao na verandu. ,,A ako kažem da nisam raspoložena?" „Bio bih razočaran, a ti bi lagala." „Imaš pravo za laganje. Dakle..." Otvorila je vrata i povukla ga unutra.

Pošla je prema stepeništu, ali je promenio pravac. „Kauč je bliži."

Bio je mekši od trpezarijskog stola, bar dok se nisu skotrljali na pod. Ali osim toga, mislila je Fiona dok je ležala kraj njega pokušavajući da dođe do daha i da sredi misli, bilo je jednako divno. „Jednom ćemo možda i stići do kreveta."

Prstom joj je polako prelazio preko dojke. „Otkaži čas pa idemo odmah gore." „Šteta što sam tako odgovorna - a jedva imam vremena da se istuširam."

Potraga

„O da, obavezno tuširanje. I meni bi dobro došlo." „Tuširanje udvoje samo bi dovelo do novog maženja." „Tačno." „Što jeste zabavno, ali stvarno nemam vremena. Osim toga, ti i Grizli ne možete da učestvujete na sledećem času. Moglo bi doći do zasićenja. Ali ti bi mogao..." Prekinula je kad su psi najavili posetioce. „O dođavola, kakvo sranje!" Žurno je pokupila košulju i pantalone, zgužvala ih i prišla prozoru. „To je Džejms, i jao, Lori. To su Džejms i Lori, a ja sam gola u dnevnoj sobi u nedelju po podne." Osvrnula se. „A ti si go na podu."

Ovako uznemirena bila je strašno seksi, pomalo izbezumljena i rumena od glave do pete.

Divna je, pomislio je. Mogao bih da je ližem kao sladoled. „Dopada mi se ovde." „Ne! Ne! Ustaj!" Mahnula je rukama, ispustila košulju, ponovo je podigla. „Ustaj, obuci se. Idi... idi reci im da dolazim za pet minuta." „Zato što se tuširaš posle tucanja?" „Samo... samo navuci pantalone!" Još uvek punih ruku, potrčala je ka stepenicama. Široko se smešio dok je navlačio pantalone i košulju - bila je još lepša dok je trčala golišava. Uzeo je čarape i cipele i izašao na verandu.

Džejms i Lori su zastali da pozdrave pse. Džejms je zaškiljio kad ga je video, a Lori je porumenela. „Doći će za koji minut." Sajmon je seo da se obuje. Grizli je istog časa probao da zgrabi cipelu, ali Sajmon ju je izmakao. „Prekini." „Lep pas. Kako napreduje obuka?" „Napreduje. Upravo smo imali čas."

Džejms je i dalje škiljio. „To se tako zove?"

Sajmon je vezao pertle i mirno se nasmešio. „Između ostalog. Da li ti to smeta?"

Lori je žurno potapšala Džejmsa po mišici. „Samo smo svratili da vidimo da li bi Fiona htela da pođe sa nama na ručak posle časova. I ti si pozvan." „Hvala, ali moram da idem. Vidimo se." Krenuo je ka džipu. Grizli je skakutao u mestu, očito rastrzan, ali ipak je potrčao za njim i uskočio na sedište. „Ne znam baš za ovo", mrmljao je Džejms. „Bolje da gledamo svoja posla." „Usred bela dana, zamisli." „Čistunac." Lori ga je munula laktom i nasmejala se. „Nisam čistunac, ali..."

- 135 -

Nora Roberts

„Ljudi vode ljubav po danu, Džejmse. Osim toga, dopada mi se što znam da je tu blizu, da provodi vreme sa njom. Nisi li rekao da bi trebalo da svratimo, da je obiđemo?" „Da, ali mi smo joj prijatelji." „Mislim da su i Fi i Sajmon prijatelji. Samo nagađam. Žao mi je što te je uhvatila ljubomora, ali..." „Nije to." Najzad je prestao da se mršti za Sajmonom i iznenađeno ju je pogledao. „Znam da ste ti i Fi bliski", počela je Lori i oborila pogled. „Ma ne. Ne na taj način."

Pogledala ga je u oči. „Nimalo?" „Nimalo, i nikad. Zaboga, zar ljudi stvarno misle...?" ,,Oh, ne znam šta misle ljudi. Verovatno misle da jesi, ili si bio, ili se nadaš da ćeš biti." Uspela je nekako da se nasmeje. ,,U redu, ćutim." „Slušaj. Fi i ja smo... kao porodica. Uopšte ne razmišljam o njoj na taj način. Nikad." Zastao je i sačekao da ga pogleda u oči. „Nikad. Ne o Fi." „Možda misliš na taj način o nekoj drugoj?" „Stalno." ,,Oh." Nasmejala se. „Hvala nebesima."

Pružio je ruke da je dotakne. Nije se odmakla. I baš tada je iz kuće izletela Fiona. „Hej! Ovo je dan za posete. Je li Sajmon otišao?" „Izvini", rekla je Lori. „Loš tajming." „Zapravo, moglo je da bude i gore. ili mnogo neprijatnije za sve. Hajde da lepo zatvorimo vrata za tim. Dakle", široko se nasmešila, „otkud vas dvoje?"

Potraga

TRINAEST „Organsko mleko." Fiona je raspakivala bakaluk koji je donela Silviji. „Organski gajena jaja, kozji sir, sočivo, smeđi pirinač i jedan blistavi patlidžan.

Njam." „Ježim se pri pomisli na ono što ti je ostalo u autu." „Osim Bogarta? Bolje ti je da ne znaš." „Masno, slano, slatko i puno skroba." „Možda, ali i nekoliko veoma lepih jabuka. A gledaj šta sam tebi donela", rekla je Oreu, „jer si tako meden."

Izvukla je gumenu igračku i stegnula je da zapišti, a psetance je počelo da se uvija od oduševljenja. „Silvija", rekla joj je kada je psić otrčao sa igračkom. „Imam... avanturu." Nasmejala se i zavrtela ukrug. „Bližim se tridesetoj, a još nikada nisam mogla to da kažem. Imam sjajnu, žestoku, strastvenu avanturu."

Silvija je zastala sa patlidžanom u rukama i nasmešila se. „Svakako ti prija.

Izgledaš opušteno, srećno i sva blistaš." „Stvarno?" Fiona je stavila dlanove na obraze. „Pa, jesam opuštena i srećna. Ti znaš da sa Gregom nikad nije bila avantura. To je bilo prijateljstvo, pa ljubav i veza, jedno za drugim, ili sve zajedno. Ali je polako napredovalo. A ovo? Ovo je bilo bum\ Kao eksplozija."

Naslonila se na kuhinjski sto i nasmešila. „Sjajan, neobuzdan seks, i to je divno." „Da li želiš da tako i ostane?" Silvija je pogladila Fionu po puštenoj kosi. „Bez obaveza?" „Još ne razmišljam o tome." Slegnula je ramenima. „Volim ovu fazu bez mnogo razmišljanja." „Uzbudljivo. I pomalo opasno. Nepredvidljivo." „Da! A pritom nimalo ne liči na mene. Bez planova, bez spiskova." ,,A sijaš." „Ako se tako nastavi, postaću radioaktivna." Još sva naelektrisana, uzela je sjajni beli grozdić iz činije na stolu i počela da jede zrno po zrno. „Uvežbavala sam Grizlija jedan-na-jedan. Već dobrih nedelju dana, što znači da ili ja idem tamo ili ga Sajmon dovodi kod mene. I nismo uvek... nije bilo vremena svaki put, ali bilo je vreline." „Zar niste izlazili? Mislim, zar ne bi volela da odete na večeru ili da gledate film?" „Ne znam. To mi sve izgleda..." odmahnula je rukom. „Negde spolja.

Možda i hoćemo, a možda će sve proći. Ali sada, u ovom trenutku, tako sam

- 137 -

Nora Roberts

uključena, tako uzbuđena, tako... Pa, sad je vreme za klišee... tako živa.

Koračam kao na oprugama. Da li si to ikada imala? Žestoku, strastvenu avanturu?" „Da, jesam." Silvija je stavila jaja u frižider i zatvorila vrata. „Sa tvojim ocem."

Fiona je prinela ruku grlu, jer joj se učinilo da je zrno grožđa pogrešilo put. „Ozbiljno?" „Mislim da smo u početku oboje zaključili da će to biti samo seks, vatrena i kratka veza." „Čekaj malo! Hoću da čujem, ali neću da vidim to o čemu govoriš. To bi bilo uvrnuto. Dobro, dobro." Čvrsto je zažmurila, pa klimnula glavom. „Slika isključena. Dakle, ti i tata."

Silvija je dunula u prste kao da se opekla. „Strašno vrelo. U to vreme sam radila u Ostrvskoj umetnosti. Imam mnogo, mnogo lepih uspomena na tadašnji magacin." „Moram da kažem... opa! Tata u magacinu." „Uzbudljivo, pomalo opasno, nepredvidljivo." „Kao i ti", promrmljala je Fiona. „Ali to ne liči mnogo na njega - ili ga bar nisam tako videla." „Bili smo kao klinci." Silvija je uzdahnula i nasmešila se. „Bože, pored njega sam se stvarno tako osećala. Naravno, bila sam suviše nekonvencionalna da bih razmišljala o braku, pa sam mislila da ćemo jednostavno tako nastaviti sve dok ne prestanemo. A onda, ne znam ni kako, ni kada, ni zašto, ništa konkretno, ali više nisam mogla da zamislim život bez njega. Hvala nebesima da je i on tako osećao." „Bio je strašno nervozan kada me je prvi put poveo da te upoznam. Znam da sam bila mala, ali znala sam da te jako voli, baš zato što je bio nervozan." „Voleo nas je obe. Imale smo sreće. Pa ipak, kada me je zaprosio, pomislila sam: O ne, nikako! Brak? To je samo parče hartije, besmisleni ritual. Mislila sam da nikako neću, ali rekla sam da - i samu sebe iznenadila. Moje srce", rekla je poluglasno, položivši dlan na grudi. „Moje srce nije moglo da odbije."

Fiona je mislila na te reči sve do kuće. Moje srce nije moglo da odbije.

Smatrala je da je to divno, a u isto vreme osećala je i olakšanje što je, u tom trenutku, njeno srce ćutalo. Srce koje progovori može da se slomi - to je odlično znala. Sve dok je njeno zadovoljno, biće opuštena i srećna.

Videlo se da stiže proleće. Polja, bregovi i šuma su ozeleneli, a žute krunice ljutića ličile su na zrnca zgusnute sunčeve svetlosti. Jeste da je na udaljenim vrhovima još bilo snega, ali kontrast između belih planina i mekog plavog neba samo je činio tek procvetale vesnike proleća još lepšim, a cvrkut vrabaca još umilnijim.

Potraga

U tom trenutku osećala se baš kao ostrvo oko nje - oživljavala je, cvetala, užurbano postojala. Časovi, učenici i rad na blogu ispunjavali su joj dane, a njena jedinica i obuka dodavali su joj zrnce zadovoljstva. Njena tri psa pružala su joj ljubav, zabavu, osećaj sigurnosti. Njen sjajni komšija pružao joj je uzbuđenje i uživanje - a imao je i psa za kojeg je verovala da bi mogao da postane dobar, čak sjajan pas tragač.

Policija se nije javljala sa vestima - a ionako nisu bili skloni da odaju detalje o tri ubijene žene, ali... već dve nedelje nije bilo novih otmica.

Dok je skretala u krivinu, ugledala je metalni sjaj kolibrija kako leti u cikcak oko tek procvetalog žbuna ribizle.

Ako to nije dobar znak, pomislila je, ne znam šta jeste. „Nema loših vesti, Bogarte, samo - kako ide ona pesma? 'Ptice i bube, cveće i drveće...' Dođavola, ne mogu tačno da se setim."

Pas je lupkao repom u taktu, pa je ponovo otpevala ono što je znala. „Ne znam kako ide dalje... to je bilo pre nego što sam se rodila. Uostalom, sve sam poslove obavila, i samo što nismo stigli kući. I znaš šta? Možda ću pozvati Grizlijevog tatu, da vidimo da li bi došao na večeru. Mogu da kuvam. Nešto.

Možda je krajnje vreme za pravi sastanak. I da prenoći. Šta kažeš? Da li želiš da Grizli dođe da se igrate? Hajde prvo da pogledamo poštu."

Skrenula je na prilazni put, zaustavila auto i prišla poštanskom sandučetu postavljenom kraj puta. Ubacila je poštu u kesu sa bakalukom. „Bolje da se što pre raspakujemo, pa da vidim imam li uopšte od čega da skuvam večeru za gosta."

Dok je unosila torbe u kuću, žalila je što se nije ranije setila ovoga. Mogla je da kupi sve što joj treba za pravu večeru. „Mogu i da se vratim", predomišljala se dok je slagala zamrznutu hranu i konzerve. „Recimo, dve šnicle. Znaš šta?" Bacila je poštu na sto i sklonila platnene torbe koje joj je Silvija dala za odlaske u kupovinu. „Mogu lepo da pozovem piceriju i da ih ubedim da mi donesu ovamo."

Još je razmišljala o tome dok je pregledala poštu. „Račun, račun, i gle, kakvo čudo, račun." Ostala je debela tipska koverta za pošiljke. „Nije račun.

Znam, sigurno su slike od nekog polaznika."

Bivši učenici često su joj slali slike i vesti o svojim ljubimcima. Zadovoljna što je primila nešto što nije račun, jednim potezom otvorila je koverat.

Na sto je ispala crvena prozirna ešarpa.

Zateturala se, a gađenje i panika su joj se podigli u grlo kao kiselina. Za trenutak se soba zavrtela, siva po ivicama, tako da je vijugava ešarpa bila još crvenija. Osetila je snažan bol u grudima, zastao joj je dah, a sivilo se ispunilo belim tačkama. Posegnula je iza sebe i pridržala se za kuhinjski element jer su je kolena izdala. Toliko ga je stegla da su joj prsti pobeleli.

- 139 -

Nora Roberts

Nemoj se onesvestiti, nemoj se onesvestiti, nemoj se onesvestiti.

Duboko je disala pokušavajući da se smiri. Naterala je nesigurne noge da se pokrenu. Još dok je pružala ruku ka telefonu, psi su se zabrinuto okupili oko nje i podigli glave. „Ostani sa mnom. Ostani sa mnom." Jeknula je kad joj je talas panike stegnuo prsa. Skoro da je mogla da čuje rebra kako pucaju.

Jednom rukom zgrabila je telefon, a drugom kuhinjski nož. „Prokletstvo, Fiona, ponovo si ostavila širom otvorena vrata."

Sajmon je ušao, primetno ljut. Kada je ugledao ženu bledu kao kreč, naoružanu velikim nožem i okruženu sa tri psa koja su uglas režala, stao je kao ukopan. „Hoćeš li im reći da se smire?", polako je upitao. „Mir. Mir, momci. Prijatelj. Sajmon je prijatelj. Pozdravite Sajmona."

Dotrčao je Grizli sa konopcem, željan igre. Sajmon je otišao do zadnjih vrata i otvorio ih. „Svi napolje." „Idite napolje. Napolje. Igrajte se."

Ne skidajući pogled sa nje, zatvorio je vrata za poslednjim psom. „Spusti nož."

Duboko je uzdahnula. „Ne mogu. Mislim da uopšte ne mogu da ga pustim." „Pogledaj me", naredio je. „Pogledaj me." Gledao ju je pravo u oči, uhvatio je za ruku i polako joj rastvorio šaku. Ubacio je nož pravo u prorez na stalku kraj daske za sečenje. „Šta se desilo?"

Podigla je ruku i pokazala ka stolu. Prišao je i ugledao ešarpu i otvorenu kovertu. „Htela si da zoveš policiju... hajde", rekao je. Okrenuo se kada je shvatio da samo ćuti i stoji. Uzeo je telefon. „Brzo biranje, jedinica. Šerifova kancelarija. Izvini. Moram da..." Skliznula je, sela na pod i spustila glavu među kolena. Čula je njegov glas kao nejasno brujanje prigušeno bubnjanjem srca. Setila se da se nije onesvestila. Naoružala se. Bila je spremna.

Ali sada, sada joj je došlo da poludi. „Evo. Popij ovo." Sajmon ju je uhvatio za ruku i obmotao joj prste oko čaše. „Popij, Fiona." Čučnuo je i prineo joj, pažljivo je gledajući. „Ruke su ti vrele." „Ne, tvoje su hladne. Popij vodu." „Ne mogu da gutam." „Možeš. Popij vodu." Terao ju je, gutljaj po gutljaj. „Dejvi je krenuo ovamo."

Potraga

„Dobro." „Reci mi." „Videla sam kolibrija. Videla sam ga, a onda sam zastala da pokupim poštu. To je bilo u sandučetu. Uzela sam pisma, unela bakaluk. Mislila sam da će unutra biti slike pasa, mojih đaka. Ponekad ih dobijem. Ali..."

Ustao je, vrhovima prstiju podigao kovertu i okrenuo je. „Poštanski žig je iz Lejkvjua u Oregonu. Nema adrese pošiljaoca." „Nisam gledala. Samo sam otvorila, samo trenutak pre nego što si ušao.." „Ne bih mogao da uđem i prepadnem te da nisi ostavila otvorena vrata." ,,U pravu si." I dalje je imala knedlu u grlu. Voda nije pomogla, pa se zagledala u Sajmonovo lice, u njegove tople oči. „To je bilo neodgovorno.

Dešava se kad sam opuštena i srećna. Glupo." Ustala je i spustila čašu na sto. „Ali imam pse. Imam oružje. Da nisi bio ti, da je bio..." „Teško bi prošao pored pasa. Verovatno ni ne bi. Ali da ipak jeste, prokletstvo, Fiona, da je prošao, uzeo bi ti nož za tri sekunde."

Prkosno je podigla glavu i boja joj se vratila u lice. „Misliš?" „Slušaj, ti jesi jaka i brza. Ali zgrabila si oružje za borbu izbliza, a može da se okrene protiv tebe; to baš nije pametan izbor. Bolje je bežati."

Na to je otvorila fioku i izvadila drvenu lopaticu. Pokreti su joj bili kratki, ali čvor je nestao a umesto njega su se pojavili bes i uvređenost. „Uzmi mi ovo." „Zaboga." „Zamisli da je nož. Dokaži ono što si rekao, prokletstvo." „Dobro." Pomerio se, fintirao desnom rukom, a onda levom krenuo na nju.

Fiona je prebacila oslonac na drugu nogu, zgrabila ga za pruženu ruku i iskoristila njegovo ubrzanje da bi ga cimnula. Morao je da pruži ruku da se ne bi zakucao u zid. „Upravo sam te ubola u leđa ovim nožem ili, ako sam bolje raspoložena, mogla bih da te posečem iza kolena pa da se srušiš. Nisam bespomoćna. Nisam žrtva."

Okrenuo se ka njoj. Lice joj je blistalo od besa, što je bilo mnogo bolje od straha. „Lep pokret." „Tako je." Odsečno je klimnula glavom. „Naravno da je tako. Hoćeš da vidiš još jedan? Možda onaj kad ti šutnem jaja da ti se popnu u grlo, a onda te umlatim dok ležiš na podu i vrištiš od bola." „Bolje da to preskočimo." „To što sam uplašena ne znači da sam slaba, već da ću uraditi sve što mogu, bilo šta da bih se zaštitila." Ubacila je lopaticu u sudoperu. „Zar nisi

- 141 -

Nora Roberts

mogao da pokažeš malo saosećanja i razumevanja, umesto što si odmah počeo da me grdiš?" „Više ne sediš na podu i ne drhtiš. I više nisam toliko besan da bih lupao pesnicom po zidu." „ A, to je tvoj metod?" „Nisam ranije bio u ovakvoj situaciji, ali izgleda da je to moj metod."

Izvadio je lopaticu iz sudopere i vratio je u fioku. „Ali ako želiš jakog muškarca i prepadnutu ženu, možemo probati i to." „Prepa... Zaboga! Sad sam stvarno besna. A to je", uzdahnula je i dodala, „upravo ono što si hteo. Pa, uspeo si." „Izbezumio sam se."

Prevukla je prstima preko lica i po kosi. „Šta?" „Što te vidim takvu. Jesi li ikada videla sebe kako izgledaš kad si jako uplašena ili tužna? Lice ti pobeli kao kreč. Kao da nisi živa. A od toga se izbezumim."

Spustila je ruke. „Stvarno umeš da prikriješ izbezumljenost." „Da, znam. Možemo o tome da pričamo neki drugi put. Nemoj misliti..."

Prekinuo je i zavukao ruke u džepove. „Nemoj misliti da nisi važna. Jer jesi.

Samo nisam... Eto, vidiš", rekao je, ponovo iznerviran. „Čim sam prestao da te ljutim, počela si da plačeš." „Ne plačem." Zatreptala je da bi savladala suze. ,,I šta fali plakanju? Imam pravo na to. Imam pravo da puknem, a ti budi muško pa istrpi." „Sranje." Grubo ju je privukao i čvrsto zagrlio.

Osetila je kako joj jecaji sami naviru. Popustio je zagrljaj, koliko da je pomiluje po vratu i poljubi u čelo.

Od tolike nežnosti suze su presahle, a jecanje prestalo. Samo je duboko uzdahnula i privila se uz njega. „Ne znam kako se brine o nekome", mrmljao je. „Jedva se staram i o prokletom psu."

Tu grešiš, pomislila je. Jako grešiš. „Dobro ti ide", izustila je. „Smirila sam se." Ipak se trgla kad su psi zalajali. „To je sigurno Dejvi." „Otvoriću mu." Pomazio ju je po kosi. „Sedi, ili tako nešto."

Sedi, ili tako nešto, pomislila je Fiona kad je Sajmon pošao ka ulazu. A onda je ipak poslušala i sela za kuhinjski sto.

Izašao je na verandu. „Ona je unutra, u kuhinji." „Šta..." „Sve će ti ispričati. Meni treba dvadesetak minuta da nešto završim, voleo bih da me sačekaš."

Potraga

„Hoću, ne brini."

Sajmon je produžio ka autu, naredio Grizliju da ostane i žurno se odvezao.

Mirna sam, pomislila je Fiona kad je Dejvi ušao, mnogo mirnija. „Nisam je dotakla otkako sam otvorila koverat", počela je. „Mada ne verujem da nešto znači." Pogledala je preko njegovog ramena i namrštila se. „Gde je Sajmon?" „Mora nešto da obavi." „On... oh." Ponovo je osetila stezanje u grudima, ali samo na trenutak. „Pa dobro. Dakle, stigla je poštom. Žig je iz Oregona."

Prvo je seo i uhvatio je za ruke. Samo ju je držao. „Bože, Dejvi, užasno sam se prepala." „Svi ćemo te paziti, Fi. Ako hoćeš, neko će dan i noć biti pred kućom, sve dok ne uhvatimo tog gada." „Mislim da nisam spremna za to. Zasad. Ali možda će kasnije biti potrebno." „Jesi li primila neke čudne telefonske pozive, one sa spuštanjem slušalice?

Da li te je neko gnjavio na veb-sajtu ili blogu?" „Ne. Samo ovo. I znam da nije od njega. Verovatno nije. To je od neke odvratne osobe koja je čitala onaj prokleti članak i našla moju adresu. Sigurno je to." „Možda i jeste." Pustio joj je ruke i spremio kesicu za ešarpu. „Odneću ovo. Učinićemo sve što možemo. Sada postoji savezna radna grupa za ovaj slučaj i verovatno ćemo morati da im predamo ovo. Fi, oni će verovatno poslati nekoga da popriča sa tobom." „To je u redu." Ne bi bilo prvi put, pomislila je mračno. „Ne smeta." „Pričaćemo sa policijom u Lejkvjuu. Znam da ti ovo teško pada, ali možda je početak rešenja. Možda ćemo sa marke skinuti otiske prstiju ili DNK. Ili izvući nešto iz rukopisa ili sa marame."

Istraga, procedura, postupak. Je li moguće da sve ponovo počinje? ,,A šta je sa Perijem? Možda je nekome platio da mi ovo pošalje." „Videću šta mogu da saznam, ali verovatno su već pričali sa njim. Stalno nadgledaju sve njegove veze, posetioce, svu poštu. Nismo uključeni u to, Fi, ali posle ovoga šerif će to zahtevati. Možda je samo neki kreten želeo da napravi podlu šalu, ali svi će to shvatiti veoma ozbiljno. Mogu da prespavam na kauču."

On bi to i uradio, pomislila je, koliko god treba. „Imaš porodicu. A ja imam pse."

Odmakao se da bi je osmotrio. „Imaš nešto hladno za piće?"

Nagnula je glavu. „Zato što si žedan ili zato što nećeš da me ostaviš samu?"

Uporno ju je posmatrao. „Ne možeš da počastiš hladnim pićem vrednog državnog službenika?"

- 143 -

Nora Roberts

Ustala je i otvorila frižider. „Imaš sreće, baš sam bila u kupovini. Biraj kola, đus, flaširana voda ili multivitaminski sok. Imam i pivo, ali pošto si državni službenik na dužnosti..." „Može kola." „Sa ledom i limunom?" „Ma, samo mi daj konzervu, Fi. Da je iznesemo na verandu i uživamo u lepom vremenu, može?"

Fiona je uzela jednu i za sebe. „Mogu sama, Dejvi. Plašim se", dodala je dok su išli ka vratima, „ali osećam se sigurnije u svojoj kući nego na bilo kom drugom mestu. Mobilni mi je uvek u džepu. Vežbala sam malo sa pištoljem i verujem da ću to ponoviti pre mraka. A sigurno ćeš se radovati da čuješ: kada je Sajmon ušao u kuću dok sam bila izbezumljena, psi su ga držali na odstojanju dok ih nisam umirila." „Sve je to divno i krasno, Fi, ali ipak bih bio mirniji kada bi neko bio ovde sa tobom. Zašto ne bi pozvala Džejmsa?" Činjenica da je i sama pomišljala na to pokazala joj je da je uzdrmanija nego što priznaje. „Ne znam, možda..."

Psi su se uznemirili baš kad su stigli do vrata. Dejvi ju je blago gurnuo u stranu i otvorio. Klimnuo je glavom kada je ugledao Sajmona. „Izgleda da mogu da idem."

Shvatila je da se oni smenjuju uz nju. ,,A šta je sa onim hladnim pićem i uživanjem u lepom vremenu?" „Poneću piće." Potapšao ju je po mišici pre nego što je izašao da dočeka Sajmona.

Fiona je ostala tu gde je dok su njih dvojica kratko razgovarali. Dejvi je ušao u auto, a Sajmon je preko ramena prebacio mali ranac. „Mislila sam da si otišao kući." „I jesam. Morao sam da sredim nešto i da uzmem neke stvari koje će mi trebati večeras." „Prenoćićeš ovde?" „Da." Uzeo je od nje konzervu i nategnuo. „Ako ti to smeta, utoliko gore."

Na to se raznežila onako kao neka druga žena kad bi joj muškarac napisao ljubavni sonet. „Verovatno očekuješ tucanje i kuvano jelo?" „Da, a ti biraj redosled." Vratio joj je kolu. „Ja sam grozna kuvarica." „Srećom, dobra si u krevetu - ili gde se već nađeš." Slegnuo je ramenima. „Nemaš pice u zamrzivaču?"

Shvatila je da je još uvek uplašena, ali nije joj se plakalo i drhtanje je prestalo.

Potraga

„Imam, ali imam i letke iz Mama mije. Doneće sve što naručim." „Odlično." Okrenula se dok je kraj nje ulazio u kuću, privila se uz njega i čvrsto ga zagrlila. „Sajmone", mrmljala je dok se opuštala. „Nemam pojma zašto, ali ti si baš ono što mi sada treba." „Ne znam ni ja." Ubacio je ranac kroz otvorena vrata, a onda je pogladio po leđima. „Stvarno nisi moj tip." „To je zato što sam jedina i neponovljiva."

Zagledao joj se u lice kada se nasmejala i odmakla. „Da, zaista." „Hajdemo u šetnju pre večere. Moram potpuno da se oslobodim nervoze." „Onda hoću pivo." „Znaš šta, hoću i ja. Dva piva za šetnju, odma' dođu."

Kasnije su uzeli po još jedno pivo i seli na kauč. Vatrica i peperoni pica topile su večernju hladnoću. Fiona je podigla noge na stočić. „Znaš, stalno govorim sebi da treba da počnem da jedem kao odrasla osoba." „Pa jedemo kao odrasli." Sajmon je sprečio Grizlijev pokušaj da se provuče ispod njihovih nogu i dograbi parče pice. „Beži", rekao je psu. „Deca jedu kad im se kaže i šta im se kaže", nastavio je. „Mi jedemo kad želimo i šta želimo.

Zato što smo odrasli." „To je tačno. Osim toga, volim picu." Zagrizla je parče. „Nema bolje hrane od toga. Pa ipak, mislila sam pre... pre nego što si došao, da te možda pozovem na večeru." „Pa kako to da sam platio picu?" „Izvadio si novčanik, a ja sam te pustila. Htela sam da te pozovem na večeru koju sama skuvam." „Ti loše kuvaš."

Munula ga je laktom. „Htela sam da pokušam. Osim toga, umem da pržim. Čak odlično pržim. Dve velike šnicle, krompir u foliji i neko povrće da izigrava zdravu hranu. Tu sam nepobediva." „Kuvaš kao muškarac." Sajmon je uzeo novo parče. „To mi se dopada." „Dakle, pošto si platio picu, dugujem ti večeru sa šniclama i pravićeš mi noćas društvo. Pričaj mi o prikrivanju izbezumljenosti." „Nije to toliko zanimljivo. Zašto nemaš televizor?" „Zato što ovde ne gledam televiziju. Volim to iz kreveta, ušuškana i udobno nameštena. Dnevna soba je za društvo i razgovor." „Spavaća je za spavanje i tucanje."

- 145 -

Nora Roberts

„Sve donedavno tucanje nije bilo nešto bitno, a gledanje televizije pomaže mi da zaspim." Olizala je kečap sa palca. „Prepoznajem kad hoćeš da promeniš temu, dakle - neće ti uspeti. Zanima me." „Imam gadnu narav. Naučio sam da se obuzdavam. To je sve." „Objasni tu gadnu narav."

Gucnuo je pivo. „Dobro. Kad sam bio klinac i kad bi me nešto iznerviralo, pukao bih. Tukao sam se kao lud, što krvavije - to bolje." „Voleo si da se razmećeš." „Voleo sam da tabam" ispravio ju je. „Ima tu razlike. Razmetanje? Zvuči nekako dobroćudno, a to nisam bio. Nisam započinjao tuče, nisam gnjavio drugu decu, nisam tražio nevolje. Ali ako bih našao razlog da zamahnem, ako bih našao nevolju, odlično. Jednostavno bi nešto puklo u meni."

Okrenuo je konzervu piva i zagledao se u nju. „Znaš kako kažu: samo padnu roletne. To se stvarno događa. Tada bih jurnuo, a kad god jurnem to je bilo veoma ozbiljno."

Mogla je da ga zamisli - ovako građenog, sa tim krupnim, jakim šakama, sa hladnim pogledom koji je povremeno primećivala u njegovim očima. „Da li si nekad nekog ozbiljno povredio?" „Mogao sam. Verovatno jednom i bih. Sto puta sam išao kod direktora škole na razgovor." „Ja nisam nikad. Ne pravim se važna", dodala je kad ju je pogledao. „Nekako bih volela da nisam uvek bila tako prokleto dobra." „Dakle, bila si pravo dobro dete." „Nažalost, da. Nastavi. Nevaljali dečaci su mnogo zanimljiviji od dobrih devojčica." „Zavisi od devojčice i od razloga za nevaljalstvo." Pružio je ruku i otkopčao joj dva gornja dugmeta, tako da se mogao videti grudnjak. „Evo. Sad si prava, uz picu i pivo. Svejedno", nastavio je kad se nasmejala, „ponekad sam upadao u nevolje, ali nikada nisam započeo tuču, što su i svedoci potvrđivali.

Moji roditelji su svašta pokušavali da bih se smirio. Sport, predavanja, čak i psiholog. Međutim, imao sam pristojne ocene i nisam se nadmudrivao sa nastavnicima." „Kada si se promenio?" „U trećem razredu srednje škole... Važio sam za žestokog momka - a uvek je bilo momaka koji žele da izazovu žestokog. Došao je novi đak - i on žestok.

Okomio se na mene i morao sam da ga sredim." „Tek tako?" „Ne. Bilo je gadno, sa obe strane. Obojica smo bili povređeni, ali je on izvukao deblji kraj. Nekoliko nedelja kasnije, zaskočio me je sa još dvojicom.

Bio sam sa devojkom, ljubakali smo se u parku. Dvojica su me držala dok me je

Potraga

udarao. Ona je vrištala da prestanu, zvala u pomoć, a on se samo smejao i tukao me sve dok više ništa nisam osećao. U trenutku sam izgubio svest." „Jao, bože." „Kada sam došao sebi, ležala je na zemlji i pokušavala da im se otme, plačući i moleći. Ne znam da li bi je silovali, da li bi išli tako daleko. Ali su im izgledi bili nikakvi. Podivljao sam i zapravo se ne sećam ničega. Ne sećam se da sam ustao sa zemlje i pošao na njih. Dvojicu sam tako pretukao da su izgubili svest. Treći je pobegao. Ne sećam se ničega", ponovio je, kao da ga to i dalje muči. „Ali pamtim da sam u trenutku kad sam se pribrao, čuo devojku u koju sam se gotovo zaljubio - kako plače i moli me da prestanem. Sećam se njenog lica kada sam se dovoljno pribrao da mogu da je vidim. Plašila me se koliko i onih koji su me zaskočili a nju skoro silovali."

Onda je bila slabić, pomisli Fiona. Umesto da plače i vrišti, mogla je da otrči po pomoć. „Koliko si bio povređen?" „Dovoljno da na nekoliko dana završim u bolnici. Dvojica od trojice koje sam napao ostali su duže. Probudio sam se sa užasnim bolovima. Video sam roditelje kako sede na drugom kraju sobe. Majka je plakala. Ona nikad nije plakala, ali sada su joj suze tekle niz lice."

To ga je očito uznemirilo više od gubitka pamćenja. To je bilo ono što mu je promenilo život. Majčine suze. ,,I pomislio sam, dostaje. Sad je dosta. I obuzdao sam ludilo." „Tek tako?" „Ne. Ali posle nekog vremena. Tada sam naučio da se samo udaljim; kada sam shvatio da je onaj ko me izaziva zapravo idiot, bilo je lakše."

Tako dakle, pomislila je, odatle njegova samokontrola. ,,A devojka?" „Više nikad nisam izašao sa njom. Ostavila me je", dodao je jer je Fiona ćutala. „Nisam joj zamerio." „Ja jesam. Mogla je da nađe nekakav štap i da ti pomogne umesto da vrišti.

Mogla je da ih gađa kamenjem. Trebalo je da ti ljubi noge što si je spasao od batina i silovanja."

Nasmešio se. „Nije bila taj tip." „Očito imaš loš ukus." „Možda. Sve do sada."

Nasmešila se, nagnula se preko pice da ga poljubi i - otkopčala još jedno dugme na košulji. „Pošto sam večeras laka devojka, predlažem da ponesemo gore ono što nam je ostalo od pice, da nam bude pri ruci kad ogladnimo." „Obožavam hladnu picu." „Nikad nisam razumela kako neko može da je ne voli." Ustala je i pružila mu ruku.

- 147 -

Nora Roberts

ČETRNAEST Sajmona je probudilo sunce. Kod kuće je spavao kao u pećini, jer je zatvarao kapke da bi mogao da se naspava. Uz obedovanje kad i šta hoćeš, smatrao je to jednom od prednosti samačkog života.

Naravno, pas je to promenio: tražio je napolje u cik zore, tako što bi mu skočio na krevet ili mu lizao bilo koji deo tela koji bi virio preko kreveta. A najnoviji, prilično jeziv izum, bio je da stoji pored kreveta i pilji u gospodara.

Ipak, uspeli su da razrade sistem: pustio bi ga napolje i oteturao se u krevet da uhvati još malo sna dok Grizli ne bude tražio da ga pusti unutra.

Pa gde je, dođavola, taj pas? I još važnije, gde je Fiona?

Pošto je zaključio da su njih dvoje svakako zajedno, Sajmon je zgrabio jastuk i stavio ga preko lica kako bi se zaklonio od svetla i nastavio da spava.

Ne vredi, odmah je shvatio.

Jastuk je mirisao na nju, a to ga je izluđivalo. Nekoliko trenutaka se prepuštao mirisu i maštanju o njoj. Meke boje, oštre crte, snažno, vretenasto telo. Blage pegice i bistre, mirne oči.

Pomislio je da će, ako shvati zašto mu je toliko prokleto privlačna, moći to nekako da prevaziđe ili izbegne.

Ali sad kad je shvatio, barem delimično, utvrdio je da se samo još više upetljao. Njena snaga, njena izdržljivost, humor i naizgled beskrajno strpljenje zajedno sa urođenom dobrotom i vedrim, skoro bezbrižnim samopouzdanjem.

Sve zajedno, bilo je neodoljivo.

Odgurnuo je jastuk i nastavio da leži, žmirkajući na svetlu.

Njena spavaća soba, razmišljao je, puna je jakih tonova raspoređenih na maštovit način. Zidovi su bili boje bakra, što je predstavljalo odličnu pozadinu za malu izložbu lokalne umetnosti - verovatno nabavljenu kod Silvije. Imala je gvozdeni krevet sa visokim stubovima, ceo u bronzanoj boji.

Bez suvišnih detalja, pomislio je. Čak i obavezna gomila bočica i posudica na ženskom stočiću delovala je nekako organizovano, dok su tri pseća ležaja duž zida ukazivala na njenu strast i zanimanje.

Lepe lampe, takođe vrlo jednostavne, prostrana fotelja sa divnim tkanim prekrivačem - svakako ponovo od Silvije. Niska polica sa knjigama (poređanim po abecednom redu?), fotografijama, sitnicama.

Bez odeće razbacane na sve strane, bez cipela po podu, bez sitnica izvađenih iz džepova i izručenih na stočić.

Kako iko može ovako da živi?

Potraga

Sad je primetio da odeće koju joj je juče svlačio, cimao i kidao više nigde nema, dok je odeća koju je ona svlačila, cimala i kidala sa njega bila uredno složena na polici ispod prozora.

A pošto je ležao i razmišljao o njenoj spavaćoj sobi, bilo je jasno da više neće moći da zaspi.

Istuširao se, zaključivši da njenom tušu nedostaju pritisak i vrela voda.

Zapravo, čitavom kupatilu bilo je potrebno sređivanje. Stare instalacije trebalo je zameniti, kao i pločice, a takođe i raspored - ovo je bilo čisto traćenje prostora.

Mada loše projektovano, kupatilo je bilo uredno, organizovano i besprekorno čisto.

Ostavio je peškir na podu i prešao u spavaću sobu da se obuče. Kad se vratio u kupatilo, uzeo je peškir i prebacio ga preko ivice kade.

Obukao se misleći samo na kafu i krenuo iz sobe. Onda je stao, huknuo, vratio se i podigao na krevet onaj jastuk što je bio završio na podu. Gunđao je, ali je pokupio svoju uredno složenu odeću i strpao je u torbu. Zadovoljno je krenuo napolje. „Prokletstvo." Pošto nije mogao da se otrese osećaja krivice, ponovo se vratio, koliko-toliko zategao čaršave i prebacio jarkoplavi prekrivač - to je moglo da prođe kao nameštanje kreveta.

Sada je mogao mirno da izađe. Sišao je u prizemlje, željan kafe. Čekala ga je topla, mirisna i zavodljiva. Osim žene, pomislio je dok je punio šolju, kafa je nešto najbolje što čovek ujutru može da dohvati.

Popio je, ponovo napunio šolju i pošao da pronađe ženu i svog psa.

Na sunčanoj strani dvorišta trčkarali su oko onoga što je smatrao spravama za dečje igralište, dok su ostala tri psa ležala u travi. Naslonio se na stub verande, pio kafu i posmatrao ženu; dok je vodila njegovog psa uz klackalicu, siva trenerka sa kapuljačom bila joj je zakopčana zbog jutarnje svežine. Čim je prešao sredinu, počela je da se naginje na drugu stanu, ali Grizli nije odskočio, kako je Sajmon očekivao, nego je mirno prešao sve do kraja. „Bravo!"

Pas je dobio grickalicu i maženje pre nego što ga je poslala u tunel. „Prođi skroz." Dok se pas nekako probijao, pošla je duž tunela. Izvukao se sa druge strane.

Ponovo ga je nagradila i krenula ka platformi. Gledao je kako njegov pas skače na komandu, uživa u maženju, a potom kaska niz kosinu sa druge strane i pravo prema merdevinama tobogana. „Hop!" Bez imalo oklevanja, popeo se i sišao niz tobogan.

- 149 -

Nora Roberts

Sajmon je pošao ka njima, prijatno iznenađen, dok je Fiona vodila Grizlija ka nižoj platformi. Na njenu komandu ju je preskočio, a potom se, opet poslušavši naredbu, popeo uz gomilu cepanica. „Pozovite cirkus", rekao je. Čim ga je čuo, Grizli je prekinuo vežbu i potrčao. „Jutro". Fiona je psima dala znak da su slobodni. „Da." Uradila je nešto sa kosom, pomislio je. Nekako ju je uplela sa strane, a onda je sve to spojila pozadi.

Otkud joj samo vremena i za to? „Kako to da si ustala ovako rano i zašto se igraš velikog odmora?" „Imam jutarnje časove, uključujući i jedan individualni zbog problema u ponašanju."

Prišla mu je, kao i uvek, sa laganim i nežnim poljupcem. Dopadalo se njemu i tako, ali... Privukao ju je i strastveno poljubio. „Dole." Pružila je ruku da zadrži Grizlija koji je skočio, a drugom rukom je pomazila Sajmona po glavi. „Kosa ti je još mokra. Znači, našao si tuš i kafu." „Da." Mirisala je na proleće, zaključio je, uz blagu primesu vreline. „Više bih voleo da sam našao tebe u krevetu, ali snašao sam se." „Psi su morali napolje, a pošto sam već ustala i izašla, pomislila sam da malo radim sa Grizlijem. Ovo mu je od jutros treći krug po poligonu sa preprekama. Misli da je to strašno zabavno, a i dosta se izveštio. Ako bi hteo da ga danas ostaviš ovde, mogao bi da se druži sa mojima, a ja ću raditi sa njim između časova." „Ah..." „Ili, ako želiš da bude sa tobom, možeš svratiti kasnije pa ćemo držati čas."

Baš glupo što se toliko navikao na psa da sad okleva pred ponudom da ga neko drugi preuzme na ceo dan, pomislio je Sajmon. „Zadrži ga ako hoćeš. Treba li da se vratim po njega u neko određeno vreme?" „Bilo kad. Ako sve bude kako treba, možda dobiješ i onu večeru, pošto znam da ćeš doći. Da sam to juče znala... Zašto si juče uopšte dolazio?" „Možda sam hteo seks." ,,E pa, dobio si ga."

Nasmešio se i prešao prstom preko one neobične pletenice. „Seks i pica su bili samo bonus. Imao sam razlog, ali sam ga smetnuo s uma zbog svega ostalog." „Bilo je puno toga ostalog. Drago mi je što si tu, svejedno koji je razlog." ,,U autu je. Sad ću doneti. Drži." Gurnuo joj je praznu šolju u ruku. „Šta je u autu?"

Potraga

„Razlog." Grizli je dograbio štap i potrčao za njim. „Ne, nećemo još na vožnju." Da se ne bi spotaknuo o psa, uzeo mu je štap i bacio ga. „Daj." Čitav čopor veselo je jurnuo.

Sajmon je otvorio zadnji deo, ušao u njega i povukao ciradu. Istovario je novu stolicu za ljuljanje. „O bože, za mene? To je moja stolica?" Fiona je išla za njim dok je nosio stolicu na verandu.

Sva je sinula, pomislio je, kao da je dobila dijamante. „Ne, moja je. Neću da sedim na onom đubretu dok sam kod tebe." „Divna je. Kakva boja! Fenomenalno izgleda!" „Slaže se sa bojom kuće." Samo je slegnuo ramenima, a zapravo je bio presrećan što je uspeo da je oduševi. „Lepo će ti stajati." „Tako je glatka." Prevukla je dlanom preko naslona za ruku. Čim je spustio stolicu na verandu, požurila je da sedne. „O, i tako udobna." Nasmejala se i zaljuljala. „I lako se kreće. Pa, da li mi odgovara?" „Savršeno." Uzeo je staru stolicu. „Šta ćeš da radiš sa... Sajmone!" Trgla se kada je otkinuo jednu prečku, što mu je takođe donelo ogromno zadovoljstvo. „Nekom je mogla da posluži." „Ovo je samo za đubre." „Da, ali mogla sam je iskoristiti da..."

Otkinuo je i drugu prečku. „Evo, iskoristi je za potpalu. Ili...", bacio ju je, a psi su ponovo pojurili u poteru, „kao pseću igračku."

Moram da idem, pomislio je. Ako je već ustao ovako rano, onda bolje da pođe na posao. „Kada ti je prvi čas?" „Prvo je individualni. Treba da stignu za oko pola ata." „Trebaće mi još kafe. Ima li ovde bilo čega što bi ličilo na doručak?" „Sajmone, ne moraš da ostaneš. Svakako ću povremeno biti sama." „Napravim ti stolicu, a ti ne možeš da mi daš činiju ovsenih pahuljica?"

Zastala je i spustila mu dlanove na obraze. „Imam voćne pahuljice." „To nisu pahuljice. Hoću nešto sa žitaricama." „Pa ne znam... imam i pirinčane." „To je već bolje."

Potrajalo je nekoliko dana, ali negde usred poslednjeg popodnevnog časa Fiona je ugledala povelik, a ipak neupadljiv auto kako skreće ka njenoj kući i odmah je pomislila: federalci.

- 151 -

Nora Roberts

„Nastavite da vežbate hod uz nogu. Astrid, oklevaš i napeta si. Moraš pokazati Rufusu da si vođa čopora."

Polako se udaljila od grupe i pošla prema kolima. Osetila je da napetost u njoj popušta kad je prepoznala vozača.

Nosio je tamno odelo zategnuto preko širokih ramena, sa više sedih vlasi u kosi nego poslednji put kad ga je videla. „Agente Toni." Pružila mu je ruke. „Drago mi je što ste baš vi došli." „Žao mi je što je iko morao da dolazi, ali drago mi je da vas vidim. Ovo je moj partner, specijalni agent Erin Manc." Žena je takođe nosila odelo, kao saliveno preko snažnog tela. Plava kosa skupljena u rep, otkrivala je odvažno i ozbiljno lice. „Gospođice Bristou." „Možete li malo da sačekate? Treba mi još petnaestak minuta. Bez uvrede, ali ne bih volela da saopštim đacima da mi je došao FBI." „Nema problema", odgovorio je Toni. „Sešćemo na verandu da gledamo predstavu." „Neću dugo."

Manc ju je ispratila pogledom. „Obradovala se što te vidi. To baš nije uobičajeno." „Bio sam sa njom kada je pobegla od Perija. Sa mnom je bila opuštena, pa sam je čuvao tokom suđenja."

Manc je kroz tamne naočare posmatrala okolinu - imanje, kuću, poligon. ,,A sad si opet došao." „Da, opet. Erin, iza ovoga stoji Peri, tu nema nikakve sumnje. A ako mu je iko u glavi, onda je to svakako ona." Žena je mirno gledala kako Fiona obilazi vlasnike i pse. „To ćeš joj reći?" „Nadam se da neću morati."

Prišao je verandi i seo na sanduk za igračke, džentlmenski prepuštajući koleginici jedinu stolicu. „Ovde je veoma izolovana", počela je Manc, a onda žurno ustuknula raširenih ruku, jer je Bogart svratio da se pozdravi. „Beži. Idi odavde."

Toni se potapšao po kolenu da bi ga dozvao. „Dobra kuca. U čemu je problem, Erin?" „Ne volim pse."

Bili su partneri tek nekoliko meseci i još su se privikavali i upoznavali. „Zašto?" „Linjaju se, smrdi im iz usta, imaju velike, oštre zube." Bogart ju je lupkao po nogama, jer je mahao repom dok ga je Toni milovao. Manc je ustala i odmakla se.

Potraga

Prišao je i Pek, bacio pogled na nju i shvatio poruku. Položio je njušku na Tonijevo koleno. „Mora da su to njeni psi. Pročitala si dosije, zar ne? Psi za potragu i spasavanje. Ima ih tri. Sama ih obučava. Osnovala je jedinicu na ostrvu." „Zvučiš kao ponosni otac."

Upitno ju je pogledao i podigao obrve zbog ovog sarkazma. „Smatram da je ona sjajna, čvrsta mlada žena, koja nam je pomogla da strpamo čudovište iza rešetaka jer je bila spremna da svedoči na sudu, da se suoči sa njim, iako joj je ubio verenika." „Izvini. Izvini. Nervozna sam zbog pasa, a u takvim prilikama umem da budem grozna. Čitala sam i o Gregu Norvudu. Bio je dobar policajac, poštovan.

I dosta stariji od nje, zar ne?" „To se ticalo samo njih dvoje." „Ponosni i zaštitnički naklonjen otac." „Još uvek si samo nervozna ili si sad stvarno grozna?" „Ne, nego zaključujem. Isuse, evo još jednog."

Ustuknula je čim se na verandi pojavio Njuman.

Kad je Fiona završila čas, tri psa su se već zadovoljno smestila oko Tonijevih nogu, a njegova partnerka je ukočeno stajala na ivici verande. „Izvinite što ste čekali. Jeste li se upoznali sa momcima?" „Ja jesam, a agent Manc ne voli pse." „O, izvinite. Mogla sam im reći da ne dolaze. Hajdemo unutra. Oni će ostati napolju. Ostani napolju", ponovila je i otvorila vrata. „Imanje nije ograđeno" primetila je žena. „Ne plašite se da će pobeći?" „Naučeni su da bez mene ne idu preko određene granice. Izvolite, sedite.

Jeste li za kafu? Nervozna sam", dodala je pre nego što je Toni stigao da odgovori. „Iako ste to vi i iako sam očekivala nekog. Baš mi je drago što ste baš vi došli. Skuvaću kafu da se smirim." „Kafa je odlična ideja." „Još uvek bez šećera?"

Nasmešio se. „Tako je." „Agente Manc?" „Meni isto, hvala." „Brzo ću." „Lepa kuća", primetila je Manc kad je ostala sama sa partnerom. „Uredna.

Tiha, ko voli tišinu. Ja bih se izbezumila." „Deb i ja razmišljamo da kupimo kuću u nekom tihom kraju kad odemo u penziju."

- 153 -

Nora Roberts

Manc ga je pogledala. Ne rade dugo zajedno, ali već ga je dovoljno poznavala. „Poludeo bi." „Da. Ona misli da bismo mogli da se bavimo pticama." „Da ih slikate ili lovite?" „Da slikamo. Pobogu, Erin, zašto bih pucao u ptice?" ,,A što bi ih gledao?"

Zamislio se. „Nemam pojma."

Fiona se vratila sa tri šolje na tacni. „Imam kolače od Silvije, što znači da su pravljeni samo od zdravih namirnica, pa ne garantujem za ukus." „Kako je Silvija?", upitao je Toni. „Odlično. Radnja dobro posluje, ima šta da radi. Pomaže i ovde, preuzima časove ako sam u potrazi. Zagrejala se za organske bašte, predsedava klubom čitalaca, a priča da će početi sa jogom; hoću reći, da drži časove joge. Blebećem.

Još sam nervozna." „Lepo vam je ovde. Jeste li srećni?" „Da. Bila mi je potrebna selidba, promena, a ispostavilo se da je ovo najbolja odluka koju sam mogla da donesem. Prvo sam mislila da je samo bekstvo, prilika da se nečim bavim kako bih imala razlog da ujutru ustanem iz kreveta. A onda sam shvatila da nije bekstvo, nego da nalazim svoje mesto, svoj cilj." „Ovde niste pristupačni kao u Sijetlu, mislim zbog posla." „Ne. Ali počela sam pomalo i polako. Internet i usmene preporuke pomažu mi da rastem, a osnivanje jedinice doprinelo je ugledu. Sve je još uvek u povoju, ali meni odgovara. A sve to je bio samo način da se lakše priviknem na pomisao da živim na prilično zabačenom mestu i provodim dosta vremena ili sama ili sa ljudima koje uglavnom slabije poznajem." „Postoji li neki način provere kandidata koji vam dolaze?", upitala je Manc. „Ne. Dobar deo mog poslovanja oslanja se na preporuke. Prijatelji, porodica, kolege preporučuju me jedni drugima. Nudim i individualnu obuku u ponašanju, ali to čini sasvim mali procenat polaznika. Uglavnom su grupe od pet do dvanaest pasa." „ A šta ako neko ko je dolazio na časove pravi probleme? Na primer, nije zadovoljan rezultatima." „Dešava se ponekad. Obično nudim da im vratim novac, jer je tako bolje za posao. Besna mušterija bi me opanjkavala kod porodice, prijatelja i kolega, a to bi me zapravo koštalo više nego da mu vratim pare." „ A šta radite kad vam se klijent nabacuje? Vi ste mlada i lepa žena", nastavila je Manc. „Sigurno se i to dešavalo."

Mrzela je ovo čačkanje po njenom ličnom životu. Takva pitanja se postavljaju žrtvama i osumnjičenima, što svakako nije bila.

Potraga

Ona je nešto sasvim posebno. „Ako je polaznik neoženjen i ako me zanima, mogu da razmislim hoću li izlaziti sa njim." Odgovorila je oštro, skoro grubo. „To se ne dešava često. Ako je oženjen ili me ne zanima, uvek ima načina da se neko obeshrabri i odbije, a da se pritom ne izazove napetost."

Fiona je uzela kolačić, ali ga je samo okretala u rukama. „Iskreno, ne mogu da se setim da sam nekog odbila ili da nije bio zadovoljan mojim radom, pa da mi sad pošalje crvenu ešarpu. To je okrutno." „Možda neko sa kim ste raskinuli?", nastavila je Manc. „Besni bivši momci umeju da budu okrutni." „Nema besnih bivših momaka. Stvarno nema. Kada sam ostala bez Grega, a potom i bez oca, jednostavno nisam mislila na izlaske i zabavljanje. Sigurno su prošle skoro dve godine otkako sam samo izašla na večeru sa nekim ko mi nije blizak prijatelj. Nisam imala ozbiljnu vezu već veoma dugo, sve donedavno." „Sada se viđate sa nekim?" „Da." „Koliko dugo?" Želudac joj se prevrtao. „Sve zajedno, dva meseca. Živi ovde, na ostrvu.

Obučavam mu psa. On nema veze sa... ovim." „Treba nam njegovo ime, Fiona, samo da bismo ga isključili."

Pogledala je Tonija i uzdahnula. „Sajmon Dojl. On je umetnik... radi sa drvetom. Napravio je onu stolicu za ljuljanje." „Veoma je lepa." „Ešarpa je poslata iz Oregona. Sajmon nije odlazio sa ostrva. Agente Toni, svi znamo koje su dve mogućnosti. Prva je da je neko pratio novinske izveštaje o ubistvima, pročitao šta mi se desilo i poslao mi maramu kao neku neslanu šalu ili da bi izazvao bolesno uzbuđenje. Ako je to slučaj, malo je verovatno da ćete ikad saznati ko je to učinio. Druga mogućnost je da neko preuzima Perijev metod pa mi šalje ovo kao upozorenje ili da bi me mučio. Ako je to slučaj, moram se nadati da ćete saznati ko je on i da ćete ga uhvatiti što pre. Jer ako to ne učinite, u nekom trenutku će doći do mene i pokušaće da ispravi Perijevu grešku." „Preživeli ste teške trenutke. Moraćete da izdržite i ovo. Ešarpa koju ste dobili identična je onoj koja je nađena na tri nove žrtve. Isti proizvođač, isti model, čak i isti broj boje." „Tako, znači." Oblio ju je hladan znoj, kao da se zaledila. „To verovatno nije slučajnost." „Proverili smo kod proizvođača i znamo da je baš ta ešarpa, u toj boji, stigla u prodavnice krajem oktobra prošle godine, u oblasti Vala Vala."

- 155 -

Nora Roberts

„Što je blizu zatvora", promrmljala je. „Blizu Perija. Tamo je jedino i mogao da ih kupi. Možda mu je pomogao zatvorski čuvar." Trudila se da joj glas ne podrhtava. „Ili zatvorenik koji je odslužio kaznu, ili nečiji član porodice.

Ili..." „Fiona, verujte mi, sve smo to već proverili. Agent Manc i ja razgovarali smo sa Perijem i on tvrdi da ne zna ništa o tim ubistvima. Kako bi i mogao da zna?" „Laže." „Da, znam, ali nismo uspeli da ga uzdrmamo. U nekoliko navrata pretražili smo mu ćeliju, pregledali mu svu prepisku. Razgovarali smo sa zatvorskim radnicima i osuđenicima sa kojima je bio u dodiru. Nadgledamo njegovu sestru, utvrđujemo, proveravamo i stupamo u vezu sa bivšim zatvorenicima, osobljem, instruktorima i majstorima spolja - sa svima koji su možda imali nešto sa njim otkako je tamo." „Što je veoma dugo." Spustila je kolač na sto. Sad ionako ne bi mogla da guta. „Da li mislite da je ovo po njegovim uputstvima, ili da je bar pokretač svega?" ,,U ovom trenutku nemamo dokaz da..." „Ne pitam za dokaze." Zastala je da bi joj se glas umirio. „Pitam šta mislite.

Verujem vašem mišljenju." „Kada ovo ne bi bio njegov plan ili njegova ideja, bio bi besan. Ume da obuzda bes, ali bih to primetio."

Klimnula je glavom. Tako je, on bi primetio. Toni i ona dobro poznaju Perija. Suviše dobro. „Ovo je njegova snaga, njegovo postignuće", nastavio je Toni. „Kad bi neko drugi preuzeo tu moć, kada bi nastavio njegovo nedelo dok je on iza rešetaka... To bi bilo ponižavajuće. Ali ako je odabrao nekoga ili mu dozvolio da produži posao, bio bi ponosan i uživao bi. A to je ono što sam video dok sam pričao sa njim. Ispod samokontrole, ispod tobožnjeg neznanja, ponosan je." „Da." Klimnula je glavom, a onda ustala i prišla prozoru. Umirivao ju je pogled na pse dok trčkaraju dvorištem i livadom. „Slažem se. I ja sam ga proučavala. Morala sam da upoznam čoveka koji je želeo da me ubije, koji je ubio čoveka kojeg volim, samo zato što mene nije mogao. Čitala sam knjige, gledala dokumentarce, proučavala svaki napis u novinama. Onda sam sve prekinula, odustala, jer sam morala da prestanem. Ali on nije prekinuo", dodala je, okrenuvši se ka njima. „Zapravo nije, zar ne? Samo je čekao. Ali zašto već nije poslao tog zamenika po mene, pre nego što bih stigla da se pripremim?"

Zavrtela je glavom, jer odgovor je bio sam po sebi jasan. „Jer sam velika nagrada - ja sam glavna atrakcija, ja sam razlog. A vi morate da krenete odatle.

Ostale? Ostale su samo uvertira." „To je malo grubo rečeno", primetila je Manc.

Potraga

„Grubo je i da se pomisli, ali tako on to vidi. Kao neku vrstu vraćanja duga, zar ne? Prošli put sam pobedila. Ovog puta želi to da promeni. Možda preko marionete, preko zastupnika, ali to će ipak popraviti stvar. A ova početna ubistva pružaju mu bolesno zadovoljstvo, usput terajući veliku lovinu da se preznojava. Želi moj strah. To je deo njegovog metoda i veliki deo njegove nagrade." „Možemo da vas sklonimo odavde, da vas smestimo u bezbednu kuću, ponudimo zaštitu." „Radila sam to već jednom", podsetila ih je, ,,a on je jednostavno čekao.

Vrebao me je, a zatim je ubio Grega. Ne mogu ponovo da prekinem život, ne mogu to da mu pružim. Već mi je tako mnogo oduzeo." „Ovog puta imamo više naznaka", rekla je Manc. „Ovaj nije tako oprezan i promišljen kao Peri. To što vam je poslao ešarpu bilo je glupo, samo da bi izazivao. Pogrešio je i što je sve ešarpe kupio na jednom mestu. Naći ćemo ga." „Verujem da hoćete, i nadam se da će to biti uskoro, pre nego što ubije još nekog. Ali ne mogu da se krijem dok čekam da sa to dogodi. Ne pravim se hrabrom, samo sam realna. A ovde sam u prednosti. Mora da dođe kod mene.

Mora da dođe na ostrvo." „Lokalna policija ne može da nadgleda svakog ko se iskrca sa trajekta." „Ne, ali ako uspe da stigne dovde, neće naići na devojku od dvadeset godina." „U najmanju ruku, treba da preduzmete mere predostrožnosti", savetovala je Manc. „Treba da stavite bolje brave i da razmislite o alarmu." „Imam već tri živa alarma. To nije šala", dodala je. „Psi su uvek uz mene, a policija i prijatelji obilaze me nekoliko puta dnevno. Sajmon ostaje ovde preko noći. Osim toga, sledeće nedelje odlazim na nekoliko dana sa prijateljicom i maćehom. Za to vreme, moj prijatelj će ostati ovde i brinuti o psima i kući." „Pomenuli ste to u blogu."

Nasmešila se Toniju. „Čitate moj blog." „Pratim vas, Fiona. Rekli ste da ćete ići na produženi ženski vikend, i da nameravate da ugađate sebi dok ste tamo." „Banja", setila se Manc. „Tako je." „Niste rekli gde tačno idete." „Ne, jer se nikad ne zna ko sve čita blogove. Pričaću detaljno po povratku, ako bude bilo zanimljivo. Ali većina onoga o čemu pišem ima veze sa psima.

Nisam neoprezna, agente Toni." „Ne, niste. Ipak, voleo bih da mi date podatke - tačne datume, gde ćete biti, kako ćete stići donde." „Dobro."

- 157 -

Nora Roberts

Pre nego što se javio na telefon, Toni je dodao: „Dajte podatke agentu Manc", a zatim je izašao na verandu. ,,U utorak idemo kolima do vodopada Snokvalmi", rekla je Fiona. „Tamo se nalazi banjsko odmaralište. Vraćamo se u petak." „Baš lepo." „Da, nadam se da će biti. To je naša varijanta produženog vikenda, jer sve tri najviše radimo upravo vikendom. Idem sa Silvijom i sa prijateljicom, Mai Funaki, ona je naš veterinar."

Manc je sve zapisala. Podigla je pogled baš kad je Toni ponovo ušao. „Moramo da idemo."

Fiona je skočila. „Nova žrtva." „Ne. Ali prijavljen je nestanak dvadesetjednogodišnje devojke. Jutros u šest krenula je pešice iz studentskog doma ka vežbaonici. Nikad nije stigla tamo." „Gde?", upitala je Fiona. „Gde je oteta?" ,,U Medfordu, u Oregonu." „Samo malo bliže", promrmljala je. „Nadam se da je jaka. Volela bih da se izbori sa njim." „Bićemo u vezi, Fiona." Toni joj je pružio posetnicu. „Možete me potražiti u bilo koje doba. Tu je i moj kućni broj." „Hvala."

Ispratila ih je i produžila da stoji prekrštenih ruku, osluškujući kako joj srce lupa, dok su joj psi sedeli oko nogu. „Srećno", promrmljala je.

Onda je ušla u kuću i uzela pištolj.

Potraga

PETNAEST Dok je sa radija treštao Frej, Sajmon je urezivao izuvijanu šaru na vrata naručenog ormarića za vino. Meg Grin, žena koja tačno zna šta želi - osim kad se predomisli - već četiri puta je tražila da promeni šaru.

Da bi se osigurao da se to ne desi ponovo, ostavio je po strani sve ostalo da bi radio samo na ormariću. Ovako velik i raskošan, mislio je, biće najlepša stvar u njenoj trpezariji. Još nekoliko dana pa će biti gotov, a dok bude čekao da se osuše slojevi laka, moći će da se ozbiljno pozabavi postoljem umivaonika.

Možda će napraviti i nekoliko stvari za Silviju, pa će je dočekati kada se bude vratila iz one banje.

Ako uspe da odnese robu pre nego što se vrati, neće moći da ga natera da se druži sa mušterijama. To mu je bila dodatna motivacija.

Pošto je ustajao ranije uspevao je da uradi više, čime je skoro nadoknađivao povremene prekide u radu.

To što je prekidao čak i kad mu je odlično išlo kosilo se sa njegovim navikama, ali bio je svestan da bi mu svest o tome da je Fiona sama ionako ometala koncentraciju.

Osim seksa, ovakav sistem imao je još neke dobre strane.

Dopadalo mu se da je sluša dok priča kako je provela dan. Nije znao zašto ga njeno prisustvo opušta, ali tako je bilo. Skoro uvek.

A tu je bio i pas. I dalje je jurio sopstveni rep kao idiot, i dalje mu je krao obuću - a i alat, samo ako bi uspeo da ga se dočepa. Ali bio je stvarno zarazno srećan, a i mnogo pametniji nego što je Sajmon mislio. Sad se već navikao da mu četvoronožni ljubimac drema ispod stola ili da jurca napolju. A stvarno je umeo da preseče loptu, kao da je trenirao bejzbol.

Sajmon se uspravio i pažljivo osmotrio svoj rad.

Nekako se vezao za psa i za ženu, a nije baš da ih je tražio. Ipak, više nije mogao da zamisli dan ili noć bez njih.

Bacio je pogled na zidni sat i shvatio da je uradio mnogo više nego što je očekivao. Čudno, činilo mu se da je prošlo mnogo više od dva sata otkako je napravio pauzu za sendvič i bacanje lopte.

Namrštio se i izvukao mobilni telefon. Pogledao je vreme na ekranu i opsovao. „Prokletstvo. Zašto mi nisi rekao da promenim baterije na satu?", upitao je Grizlija koji se upravo pojavio na vratima.

Pas je samo mahnuo repom i spustio štap. „Nemam vremena za to. Idemo."

- 159 -

Nora Roberts

Nameravao je da stigne kod Fione kada čas već bude gotov, kako bi izbegao zaostale učenike. Nije imao želju da se upoznaje sa ljudima i razgovara sa njima. Više je voleo da bude sama kad on stigne, bar petnaestak minuta.

Takva ravnoteža, u njegovom slučaju, jedva da je bila moguća.

Zato je sada kasnio bar dva sata.

Zašto ga nije pozvala? Zar ne bi svaka normalna žena telefonirala i rekla: 'Hej, kasniš, šta se dešava?' Mada, nisu imali nikakav precizan dogovor. Svakog dana bi joj rekao samo: 'Vidimo se kasnije'.

Sasvim opušteno, nikakav problem. „Žene treba da pozovu", rekao je Grizliju dok su ulazili u džip. ,,I da zvocaju i gnjave. Tako je uređen svet. Ali ona - ne. Nikad ne pita 'Hoćeš li doći na večeru?' ili 'Možeš li da doneseš mleko?' ili 'Da li ćeš više izneti to đubre?'"

Odmahnuo je glavom. „Možda pokušava da me uljuljka, da me smota oko malog prsta sve dok ne budem... još više zablentavljen. Samo što to ne radi, i to je upravo jedan od razloga što sam očaran, i spreman sam da iznesem đubre jer se to nekako podrazumeva."

Tek tada je primetio da pas ne sluša, jer je gurnuo glavu kroz prozor. Džabe se trudio.

Nije bilo razloga da se oseća krivim što stiže koji sat kasnije nego inače, govorio je sebi. Ima svoj posao, kao i ona. Osim toga - mislio je dok je skretao prema njenoj kući - da ga je pozvala, ne bi ovoliko kasnio.

Možda nije mogla da telefonira. Želudac mu se prevrnuo. Ako joj se nešto desilo...

Začuo je pucnje dok je prelazio preko mosta, kraj kojeg su mladice uveliko cvetale.

Nagazio je na gas, a potom na kočnicu i iskočio iz auta pre nego što su Fionini psi stigli da dotrče. Pucnji su pojačali strah koji ga je ionako mučio.

Ne trošeći vreme na zatvaranje vrata automobila, samo je potrčao. Kada su pucnji prestali, u ušima mu je odzvanjalo od lupanja srca.

Taman je hteo da krikne njeno ime, a onda ju je ugledao.

Nije ležala oblivena krvlju nego je stajala i vešto punila pištolj. „Isuse Hriste." Sada je bes potpuno potisnuo strah. Dok se okretala, zgrabio ju je za ruku i cimnuo. „Šta to radiš, dođavola?" „Pazi, napunjen je." Spustila je pištolj i okrenula cev nadole. „Znam da je napunjen. Čuo sam da pucaš kao Kalamiti Džejn. Načisto si me prepala." „Pusti me. Čepići za uši", rekla je. „Ništa te ne čujem." Kada joj je pustio ruku, izvukla je čepiće. „Rekla sam ti da imam pištolj i da ću vežbati. Nema smisla da se ljutiš zbog toga."

Potraga

„Ljutim se jer si mi skratila život za pet godina. Nisam tako planirao." „Slušaj, izvini. Nije mi palo na pamet da te obaveštavam da ću da vežbam gađanje." Bila je uvređena. Stavila je pištolj u futrolu, a onda je otišla da ponovo poreda konzerve i plastične flaše koje je poobarala pre njegovog dolaska. „O tome bi se moglo raspravljati, pošto si znala da ću doći i da ću svakako čuti pucnjavu." „Nisam ništa znala. Ti se samo tako pojaviš." „Ako ti to smeta, trebalo je da kažeš." „Ne smeta mi." Provukla je ruke kroz kosu. „Ne smeta", ponovila je. „Samo napred, uvedi pse ako hoćeš. Brzo ću biti gotova." „Šta ti je danas? Dobro te poznajem i nemoj mi govoriti da nisi besna kada lepo vidim da jesi." „Ovo nema veze sa tobom. Bolje uvedi Grizlija u kuću. Moji psi su navikli na pucnjavu, ali on nije." „Onda ćemo videti kako će da se ponaša." „Važi."

Izvadila je pištolj i zauzela stav koji je video u policijskim serijama. Kad je počela da puca Grizli mu je prišao i nakrivio glavu, a zatim su zajedno posmatrali kako konzerve i flaše lete na sve strane. „Nije loše, Teks."

Nije se nasmešila, samo je pošla da postavi mete. Iza nje je nekoliko rascvetanih javorovih stabala svetlucalo na suncu.

Primetio je tu čudnu mešavinu nasilja i mira. „Hoćeš da probaš?" „Zašto?" „Jesi li ikada pucao iz pištolja?" „Zašto bih?" „Postoji mnogo razloga. Lov, sport, radoznalost, zaštita." „Ne idem u lov. Više volim bejzbol ili boks. Nikada nisam bio naročito radoznao, a i radije koristim pesnice. Daj da vidim."

Zakočila je pištolj, ispraznila ga i pružila mu ga. „Nije težak kao što sam mislio." „To je bereta. Prilično je lak, ali vrlo smrtonosan, poluautomatski. Može da ispali petnaest metaka." „Dobro, pokaži mi."

Napunila ga je, ponovo ispraznila i pokazala mu kočnicu. „Radi na dva načina: ispaljuje po jedan metak ili po tri; ako je otkočen, opaliće i ako oroz nije nategnut. Trzaj je prilično mali, ali ipak ga ima. Najbolje je da raskorak bude u

- 161 -

Nora Roberts

širini ramena. Rasporedi težinu. Obe ruke ispruži, a levu postavi ispod pištolja radi stabilnosti. Nagni se ka meti."

To je instruktorski glas, shvatio je, ali ne liči na njen. Onaj koji poznaje je vedar, prijatan i pun oduševljenja. Ovaj instruktor bio je suzdržan i hladan. ,,A ti razmišljaš o tome dok meci lete okolo?" „Možda ne, a možda je u nekoj prilici i bolje koristiti samo jednu ruku ili drugi položaj nogu. Ipak, mislim da je ovaj stav najbolji. Kao i kod svega ostalog, s vremenom pređe u naviku. Nagni glavu da poravnaš nišan sa metom.

Pokušaj sa dvolitarskom flašom."

Opalio je i promašio. „Malo više se ispravi, a stopala okreni ka meti. Ciljaj niže nego maločas."

Ovog puta uspeo je da okrzne metu. „Dobro, ranio sam praznu dijetalnu pepsi. Da li dobijam neku nagradu?"

Nasmešila se, ali bez uobičajene topline. „Brzo učiš, a ja imam pivo. Probaj još koji put."

Pomislio je da je ovog puta shvatio, ali i da mu to nije donelo nikakvo zadovoljstvo. „Previše je bučno." Zakočio je pištolj i ispraznio ga onako kako mu je maločas pokazala. „Sada imaš gomilu mrtvih flaša u dvorištu. Mislim da je osećaj drugačiji kada se puca u meso. Da li bi zaista mogla da uperiš ovo u živog čoveka i povučeš obarač?" „Da. Bila sam ošamućena, drogirana, vezana, zapušenih usta, zaključana u prtljažniku automobila; sve to uradio je čovek koji je nameravao da me ubije iz čistog zadovoljstva." Plave oči bile su ledenohladne i skoro da su ubijale pogledom. „Da sam imala pištolj, sigurno bih ga upotrebila. Ako bi iko to opet pokušao, pucala bih bez oklevanja."

Nekako mu je bilo žao što izgovara baš ono što je želeo da čuje. Vratio joj je oružje. „Nadajmo se da nikada nećeš morati da proveriš jesi li u pravu."

Fiona je stavila pištolj u futrolu, a zatim uzela kesu i počela da skuplja razbacane čaure. „Radije ne bih proveravala. Ali osećam se bolje." ,,I to je nešto." „Izvini što sam te uplašila. Nisam se setila da ćeš čuti pucnje kada budeš dolazio." Sagnula se da pomazi Grizlija. „Lepo si to podneo, je li? Buka te nije uplašila. Psi tragači moraju da podnose buku bez straha... Doneću ti pivo kad pokupim mete." Čudno, pomislio je, što je počeo da prepoznaje njena raspoloženja. Čudno i pomalo neprijatno. „Imaš li vina?" „Naravno." „Ja ću pokupiti leševe. Ti sipaj vino, a možda bi tim seksi glasom mogla da iskukaš dostavu. Jedu mi se špagete."

Potraga

„Nemam seksi glas." „Imaš, imaš." Uzeo je kesu i pošao preko improvizovanog strelišta.

Kada je sve završio, već je sedela na zadnjoj verandi sa dve čaše crnog vina na stočiću. „Čekaćemo oko četrdeset pet minuta. Trenutno su u gužvi." „Mogu da čekam." Seo je i uzeo čašu. „Mislim da bi ti i ovde trebale dve pristojne stolice." „Izvini. Samo trenutak." Zgrabila je najbližeg psa, zagrlila ga, zagnjurila mu lice u krzno i zaplakala.

Sajmon je ustao i doneo iz kuće papirne maramice. „Dobro mi je dok radim nešto." I dalje je grlila Peka. „Nije trebalo da prekinem." „Reci mi gde držiš pištolj. Doneću ti ga da pucaš još malo."

Zavrtela je glavom, duboko uzdahnula i uspravila se. „Ne, mislim da sam završila. Bože, mrzim to. Hvala", promrmljala je kad joj je pružio maramice. „Nisi jedina. Šta se desilo?" „Dolazio je FBI. Specijalni agent Toni, koji je učestvovao u istrazi o Periju.

Zaista mi je tada pomogao i zato mi je bilo lakše da pričam sa njim. Sada ima novog partnera, ženu. Veoma je lepa, kao agenti iz serija. Samo ne voli pse."

Sagnula se i poljubila Peka u čelo. „Nema pojma šta propušta. Stvarno."

Otpila je još jedan gutljaj. „Probudilo je neka sećanja, ali bila sam spremna za to. Otkrili su odakle je poslata ešarpa. Ista je kao one koje je ostavljao na žrtvama. Isti proizvođač, ista boja. Kupio ih je deset u istoj radnji, blizu zatvora u kome je Peri. To znači da ova marama nije nečija bolesna šala."

Osetio je kako mu bes ključa u utrobi. „Šta će preduzeti?" „Pratiće tragove i celu situaciju, proučavaće. Ono što uvek rade.

Nadgledaju Perija, koga viđa i sa kim se dopisuje. Imaju teoriju da poznaje počinioca. Verovatno će i tebe posetiti, jer sam im rekla da ostaješ ovde preko noći."

Prekrstila je noge i uzdahnula. „Čini mi se da sam trenutno prilično sumorno društvo. Obično nisam takva, bar se nadam. Ne tražim mnogo, jer više volim da se sama staram o sebi. Ali u ovom trenutku... Ako želiš da se povučeš, razumeću." „Ne pada mi na pamet." „Stvarno ću razumeti." Okrenula je glavu i pogledala ga pravo u oči. Sada, pomislio je, ima u njima nekog sjaja. „Mislila bih da si okrutno, sebično đubre, ali razumela bih." „Jesam okrutno i sebično đubre, ali nisam kukavica."

- 163 -

Nora Roberts

„Nisi ti ništa od toga. Pa, možda jesi pomalo đubre, ali to je deo tvog šarma. Sajmone, nestala je još jedna žena. Poklapaju se način izvršenja i tip žrtve." „Gde?" ,,U jugoistočnom Oregonu, severno od kalifornijske granice. Znam kroz šta ona sad prolazi, koliko se plaši, kako je izgubljena; znam da deo nje ne može i neće da poveruje u to što joj se dešava. I znam da će i nju, ako ne bude našla način, ako joj sudbina ne bude naklonjena, pronaći kroz nekoliko dana, mrtvu, u plitkom grobu, sa crvenom ešarpom oko vrata i brojem na ruci."

Mora da razmišlja o nečemu drugom, pomislio je. Kontrola znači pretakanje emocija u logiku. „Zašto je Peri birao studentkinje sportiste?" „Šta?" „Razmišljala si o tome, kao i FBI i psihijatri, sigurno se zna." „Da. Majka mu je bila takva, sportista, atletičarka. Izgleda da je tokom studija za dlaku izgubila mesto u olimpijskom timu. Zatrudnela je, i umesto da se okrene sportu i karijeri, završila je kao ogorčena, nezadovoljna majka dvoje dece, udata za religioznog fanatika. Jednog dana samo je napustila sve i otišla." „Nestala." „Moglo bi se reći - osim što je živa i zdrava. FBI ju je našao nakon što su identifikovali Perija. Živi - ili je živela - u okolini Čikaga. Predaje fizičko u privatnoj školi za devojčice." ,,A zašto crvena ešarpa?" „Kada je imao sedam godina, Peri joj je poklonio takvu za Božić. Napustila ih je posle nekoliko meseci." „Dakle, svaki put zapravo ubija svoju majku." „Ubija devojke koje liče na njegovu majku kakva je bila pre trudnoće i udaje za izgleda nasilnog čoveka. Ubija devojku o kojoj je majka stalno govorila, veselu studentkinju pred kojom je bio čitav život pre nego što je napravila grešku koja se zove - dete. Tako kažu psihijatri." ,,A šta ti kažeš?" „Kažem da je sve to samo kretenski izgovor da bi ženama nanosio bol. Isto kao i taj koji sada ubija i koristi Perija kao kretenski izgovor." „To kažeš zbog onoga što ti je učinio. Motivacija je ipak važna."

Spustila je čašu. „Stvarno misliš..." „Hajde, strpi se minut, pa ću ti objasniti. Motivacija jeste važna", ponovio je, „jer razlog zbog kojeg nešto radiš ima uticaja na način na koji radiš, kome to radiš i zbog koga. A možda utiče i na ono što zamišljaš na kraju - ako gledaš toliko daleko." „Nije me briga zašto je ubio sve te žene i Grega, kao ni zašto je pokušao da ubije i mene. Boli me briga."

Potraga

„Ne bi trebalo. Dobro znaš šta njih motiviše." Pokazao je psa. „Igra, pohvala, nagrada - i želja da udovolje onome ko im to daje. Kad to znaš, onda umeš da se poistovetiš sa tim i sa njima; zato si tako dobra u svom poslu." „Ne razumem kakve veze..." „Nisam završio. On je bio dobar u onome što je radio. Uhvaćen je tek kad je skrenuo sa poznatog puta i preduzeo nešto u čemu nije bio tako dobar." „Hladnokrvno je ubio Grega i Konga." Naglo je ustala. ,,Ti to zoveš skretanjem?"

Slegnuo je ramenima i vratio se vinu. „Ne znam na šta ciljaš." „Zato što bi radije da budeš besna." „Naravno da sam besna. Ja sam ljudsko biće, imam osećanja. Volela sam ga. Da li si ti ikada voleo nekoga?" „Ne na taj način." „Ninu Abot?" „Zaboga, ne."

Glas mu je bio taman toliko pun zapanjenosti i prezira da mu je smesta poverovala. „Pitanje nije bilo baš toliko neverovatno." „Slušaj, ona je lepa, talentovana, seksi, pametna." „Kučka."

Nasmejao se. „Sama si pitala. Dopadala mi se, osim kad pošandrca - što je, sad kad razmislim, bilo prilično često. Prvo je bilo žestoko i strastveno, onda je ostala samo drama. Volela je da drami. Ne, užasno je volela da drami. A ja nisam. I to je sve." „Izgleda da sam pretpostavila kako je to bilo više od..." ,,E pa, nije bilo. I sad ne pričamo o meni." „Dakle, očekuješ da budem objektivna i logična kada se radi o Gregu, Periju i svemu ovome. Treba da pristupim analitički kada..." „Pristupaj kako želiš, ali ako ne budeš razmišljala, ako ne budeš mogla da izađeš izvan okvira i vidiš celinu, možeš vežbati sa tim pištoljem koliko god želiš, ali ti neće pomoći. Zaboga, Fiona, hoćeš li da spavaš sa njim? Nosićeš ga za pojasom dok držiš časove ili dok ideš po mleko? Zar ćeš odsad tako živeti?" „Ako budem morala. Pa ti si besan", sinulo joj je. „Kod tebe se teško primeti jer ne pokazuješ osećanja. Besan si još otkako si stigao ovamo, ali jedva da se to može primetiti." „Tako je bolje za oboje." „Da, inače bi se pretvorio u Sajmona Tabadžiju. Dolaziš ovamo svako veče. Verovatno si i zbog toga besan."

- 165 -

Nora Roberts

Zamišljeno je gucnula vino, a zatim prišla stubu na verandi, naslonila se i zagledala u Sajmona. „Moraš prekinuti sa tim. Strpaš dve-tri stvari u torbu i dovezeš se. Ne ostavljaš ništa, osim ako baš nešto zaboraviš. Jer si neuredan. To ti je još jedna stvar koju moraš da radiš svakog dana."

Uspela je da preokrene stvar tako da su ipak pričali o njemu. Ova žena je stvarno vešta. „Ne moram ja ništa." „To je tačno." Klimnula je glavom i otpila vino. „Sasvim tačno. Dobijaš kuvani obrok i seks, ali ne radiš to zbog toga. Ili bar ne sasvim. Sigurno te to nervira, do izvesne mere. Nisam ti dovoljno zahvalna." „Ne radim to ni zbog zahvalnosti." „Ne, kod tebe ne ide tako. Ti ne mariš za takve stvari. Radiš ono što želiš, a ako se tome priključi i nekakva obaveza - prema psu ili ženi - smišljaš kako da to prilagodiš i uključiš u ono što voliš da radiš. Probleme treba rešavati. Odmeri, iseci, uklopi delove dok ne bude sve onako kako želiš."

Otpila je još malo. „Jesam li pogodila?" „Nije loše, ako ti to nešto znači." ,,U izvesnom smislu mi znači, zbog mene same. Vidiš, ovo je bilo u redu dok se radilo o avanturi. O tebi i meni. Nikada nisam imala avanturu i zato mi je sve bilo novo i divno, lako i seksi. Stvarno zgodan momak od koga sva zatreperim. Imamo dovoljno zajedničkog, a dovoljno se i razlikujemo da bi bilo zanimljivo. Dopada mi se kakav je, a možda delom baš zato što je drugačiji od onog na šta sam navikla. Mislim da slično i on misli o meni. Ali to se promenilo a da nisam primetila - ili bar nisam htela da priznam. Avantura je postala veza."

Otpila je još malo i uzdahnula. „Eto šta sad imamo, Sajmone. Mi smo u vezi koju niti smo želeli niti smo bili spremni za nju. I ma koliko to bilo pogrešno, i ma koliko glupo, nekako se osećam kao da varam Grega. Dakle, radije ću biti nadrndana, radije neću priznati da sa tobom ovo više nije avantura, da nije prolazna stvar koju mogu da prekinem kad god poželim."

Gledala je pse kako skaču sa verande kao trkači na na početku trke i jure ukrug ka prednjem delu kuće. „Izgleda da ćemo morati da se prilagodimo. Stiže i večera. Treba da jedemo unutra. Postaje sveže."

Ušla je u kuću, ostavljajući ga da se pita kako je razgovor stigao do te tačke.

Fiona je ušla u kuhinju i stavila špagete u mikrotalasnu. Kad je Sajmon stigao, već ih je bila preručila u činiju, iznela hleb sa belim lukom i stavila vino na sto.

Potraga

Kad se okrenula sa sve tanjirima u rukama, uhvatio ju je za ramena. ,,I ja se pitam šta mislim o ovome." ,,U redu. Šta misliš?" „Javiću ti kad smislim." Čekala je. A zatim još malo. „Da li sad smišljaš?" „Ne." „Onda da jedemo, da ne moram opet da podgrevam." „Neću da se nadmećem sa duhom." „Ne. Ne, veruj mi, Sajmone, znam da to nije pošteno. On mi je bio prvi, u svakom mogućem smislu." Stavila je tanjire na sto i otišla po pribor i salvete. ,,A način na koji sam ga izgubila ostavio je ožiljke. Od tada nisam upoznala bilo koga toliko važnog da bi me naterao da dirnem u te ožiljke. Nisam znala da će se to desiti kad sam se zagrejala za tebe. Mislim da sam zaljubljena u tebe. Nije isto kao da Gregom, i to me zbunjuje, ali mislim da se o tome radi, bar kod mene. A to izaziva nedoumicu kod oboje."

Sipala im je vino. „Dakle, volela bih kad bi mi rekao, kad bi mi dao neko objašnjenje." „Dakle, to je to?", pitao je. „Ups, izgleda da se zabavljamo, a inače, mislim i da sam zaljubljena u tebe, pa mi javi šta ti misliš o tome?"

Sela je i pogledala ga. „Pa, uglavnom. Ljubav je za mene uvek pozitivna stvar." Sipala mu je špagete. „Ona jača, poboljšava i otvara najrazličitije mogućnosti. Ali nisam glupa, i znam da ako ti ne osećaš isto, mora da ti je sada teško. To je ono što me muči. Znam i da se ne može na silu voleti niti naterati na to. A već sam razmotrila najgoru mogućnost. Boleće me ako ne možeš ili nećeš da me voliš, ali preživeću. Osim toga, možda i grešim."

Sipala je i sebi. „Grešila sam i kad sam bila zaljubljena u Džoša Klatersona." „Ko je sad pa Džoš Klaterson?" „Sprinter." Motala je špagete na viljušku. „Patila sam za njim skoro dve godine - u prvom i drugom razredu srednje škole, kao i tokom tog leta. Ali ispalo je da to i nije bila ljubav, samo mi se dopadalo kako izgleda u trci na dvadeset metara. Dakle, možda mi se i kod tebe samo dopada kako izgledaš i kako mirišeš na piljevinu." „Nisi me videla kako trčim na dvadeset metara." „Tačno. Možda će to sve da promeni." Kad je najzad seo, nasmešila se. „Pokušaću da budem logična i objektivna." „Meni se čini da ti to već uspeva." „Kada se radi o tebi i meni? To je verovatno odbrambeni mehanizam."

Namrštio se i počeo da jede. „Ne može biti odbrambeni kada mi otkriješ da je odbrambeni."

- 167 -

Nora Roberts

„Imaš pravo. Pa, sad je kasno. Razmišljala sam vrlo logično o Periju i o svemu što se dešava. Imao si pravo, važno je razumeti motivaciju. Nije pokušao da me ubije tek tako. Predstavljala sam mu nešto, baš kao i ostale žrtve. A kad sa mnom nije uspeo, morao je da me kazni. Da li misliš da je to kazna?" „To je sasvim dobra reč za to." „Dakle, mora mi biti mnogo gore nego ostalima. Smrt je kraj, mada mislim da bi se vratio po mene i da ga nisu uhvatili. Jer je morao to da okonča, da završi. Kako mi ide?" „Samo nastavi." „Shvatio je da je teško živeti kada znaš, kada shvataš da je neko koga voliš mrtav, a ti još živiš. Znao je to, razumeo je i koristio kako bi me naterao da patim što sam mu prekinula niz, što sam mu pokvarila sistem. Nego šta?", upitala je kad je Sajmon zavrteo glavom. „Što si ga ostavila."

Iznenađeno se trgla. „Što sam ga ostavila?", ponovila je. „Otrgla sam se, pobegla. Nisam ostala tamo gde me je stavio, nisam... prihvatila poklon. Ešarpu.

Dobro, ako je tako, šta mi to govori?" „Nije te zaboravio. Napustila si ga, i mada ti je ostavio ožiljke, on je taj koji je kažnjen. Ne može da dopre do tebe, ne može da zatvori krug, ne može da okonča posao. Ne svojim rukama. Potreban mu je neko ko će to učiniti umesto njega. Zamena. Zastupnik. Kako da nađe takvog?" „Neko koga poznaje, drugi zatvorenik." „Zašto bi koristio nekoga ko je već omanuo?"

Osetila je kako joj se srce popelo u grlo. „Ne, ne bi. Zato čeka. Ume da čeka. Zato čeka, je li, sve dok ne nađe nekoga za koga veruje da je dovoljno dobar, dovoljno pametan. Žene koje je ubio taj zamenik, samo su neka vrsta vežbe. Razumem to. To je stravičan način uvežbavanja." „A predstavljaju i razmetanje. Zatvorili ste me, ali me niste zaustavili." „Sad me plašiš." „Dobro je." Oči su mu odjednom postale opake. „Budi uplašena, i misli. Šta motiviše zamenika?" „Otkud to mogu da znam?" „Pobogu, Fi, dovoljno si pametna. Zašto bi iko išao tuđim stopama?" „Divljenje." „Da. A kako obučavaš nekoga da čini ono što želiš, onako kako želiš i onda kada želiš?" „Pohvala i nagrada. To znači biti u vezi. Ali pretresali su Perijevu ćeliju, nadgledaju svaku posetu, a i inače mu samo sestra dolazi."

Potraga

„A niko nikad nije prokrijumčario nešto u zatvor? Ili izneo iz zatvora? Da li je Peri ikada nekome poslao ešarpu pre nego što otme žrtvu?" „Ne." „Dakle, ovaj tip menja sistem. Ponekad ideš tuđim stopama zato što želiš da zadiviš tu osobu ili da je nadmašiš. To mora biti neko sa kim se više puta sreo. Neko koga je mogao da proceni, kome je mogao da poveruje i sa kim je mogao da razgovara u četiri oka. Advokat ili psiholog, psihijatar, stražar. Neko u službama održavanja ili administracije. Neko koga je Peri posmatrao, slušao, gledao, proučavao i video nešto u njemu. Neko ko ga je podsećao na njega samog." „Dobro. Neko dovoljno mlad da bi se njime lako manipulisalo, a dovoljno zreo da bi mu se verovalo. Dovoljno pametan da ne prati slepo uputstva, nego da ih prilagođava konkretnoj situaciji. Morao bi biti u stanju da putuje a da ga niko ne pita gde je bio i šta je radio. Dakle, samac. Kao Peri. FBI sigurno već ima profil." „Mora biti snažan i izdržljiv", nastavio je Sajmon. „Sopstveni auto verovatno neupadljiv. Treba mu dosta novca za čitav poduhvat. Hrana, benzin, hoteli." ,,I poznavanje oblasti u kojima ih otima, kao i onih u koje ih vodi. Mape, vreme da sve prouči. Ali osim toga, mora postojati još nešto. Razlog. Divljenje Periju? To je nemoguće, osim ako baš liči na njega. Zbog čega neko postaje kao on?" „Sigurno zbog neke žene ili žena. On ne ubija Perijevu majku. Verovatno ima nešto svoje."

Sve zajedno imalo je smisla, mada nije znala ima li koristi od toga. Možda je dovoljna već sama činjenica da ima smisla. Imala je teoriju o tome sa čime i sa kime se suočava.

Izgleda da joj je pomoglo to što ju je Sajmon naterao da razmišlja. Nije joj obećavao da joj se ništa neće desiti, da će je zaštititi od svakog zla. U to ionako ne bi poverovala, pomislila je dok je pokušavala da se opusti u kadi sa vrelom vodom. Možda bi je tešilo, ali svakako ne bi poverovala.

Sajmon nije obećavao. Zapravo, izgleda da je dobro pazio da ne obećava, zaključila je. Svi oni pozdravi tipa vidimo se kasnije, umesto da kaže da će se vratiti. S druge strane, čovek koji ne obećava ništa, neće ni prekršiti obećanja.

Greg je davao obećanja i ispunjavao ih kada je mogao. Sad joj se činilo da se nikada nije brinula zbog Grega niti sumnjala u njega, čak se nije ni pitala. On je bio njen momak pre otmice, a posle toga joj je bio glavni oslonac.

A sad ga više nema. Bilo je vreme, odavno je bilo vreme da to prihvati.

- 169 -

Nora Roberts

Umotala se u peškir i pošla u spavaću sobu, baš kad je i Sajmon ušao. „Psi su hteli napolje", rekao je. Prišao joj je i opipao podignutu kosu. „Ovo je nešto novo." „Nisam htela da je pokvasim." Podigla je ruke da skloni šnale, ali ju je blago odgurnuo. „Ja ću. Jesi li završila sa mračnim raspoloženjem?"

Osmehnula se. „Mislim da je to bilo samo delimično mračno raspoloženje." „Imala si težak dan." Izvadio je šnalu. „Sad se završio." „Ne sasvim." Izvadio je još jednu. „Radi se o mirisu, zar ne? Kada nađeš nekoga. Ja imam tvoj u sebi. Mogu da te nađem, želeo to ili ne. Želela ti to ili ne." „Nisam se izgubila." „Svejedno bih te našao." Izvadio je još jednu šnalu i kosa joj se rasula. „Šta je to sa načinom na koji se rasipa ženska kosa?" provukao je prste, gledajući je u oči. „Šta je to s tobom?"

Pre nego što je stigla da odgovori, usne su mu već bile na njenima, ali blago, nežno, kao da ispituju. Prepustila mu se kao maločas toploj vodi, dok su joj svi mišići uzdisali od zadovoljstva.

Za trenutak, samo za trenutak, grlio ju je i mazio po kosi i leđima. To ju je oslobodilo, to pružanje utehe koju nije tražila, dar prisnosti koji nije očekivala.

Skinuo joj je peškir, pustio ga da padne, grleći je bez prestanka. „Šta je to sa tobom?", ponovio je. „Kako to da me tvoj dodir istovremeno smiruje i uzbuđuje? Šta hoćeš od mene? Nikad ništa ne tražiš. Ponekad se pitam da li je to neki trik." Gledajući je u oči, polako ju je poveo ka krevetu. „Samo način da me privučeš? Ali nije. Ti jednostavno nisi takva." „Zašto bih želela išta što moram na prevaru da izmamim?" „Ne, ne bi." Podigao ju je, zadržao na trenutak, a onda je spustio na krevet. „Dakle, privlačiš me. I na kraju ja budem taj koji se izgubio."

Uzela mu je lice u ruke. „Naći ću te."

Nije bio naviknut na nežnost, na osećanje koje se širilo u njemu. Na potrebu da joj daje ono što nije tražila. Bilo je lakše prepustiti se oluji, pustiti da ih oboje obuzme. Ali večeras je prihvatio smirenost i pokušao da ublaži strahove za koje je znao da se kriju iza tih plavih očiju.

Opusti se. Smiri se. Kao da mu je čula misli, prepustila se poljupcu koji joj je nudio mir i toplinu. Polako i nežno ju je dodirivao usnama, menjajući uglove, postepeno dodajući nekakvu očaravajuću dubinu.

Potraga

Pogrešila je, shvatila je. Ipak je bila izgubljena. Lebdela je, potpuno slobodna, u nepoznatom prostoru gde se jedno osećanje prelivalo preko drugog, sve dok joj nije zamaglilo um i očaralo telo.

Prepustila se tome - njemu, žudnji kada su njegove usne osvojile njene, kada su joj njegove ruke šetale telom, ostavljajući nežan dodir koji leči nemirnu dušu.

Blago osvetljena soba kao da se izmenila. Magični sjaj prodirao je kroz zelene zavese, srebrnkaste po ivicama od mesečine, a vazduh je bio gust, miran i sladak. Nije videla put pred sobom i rado je pristala da luta, da čeka, da bude vođena.

Njegove usne su joj skliznule niz vrat, preko ramena, sve dok joj koža nije zabridela od tihog iščekivanja. Okusio joj je grudi, nežno uporan sve dok nije zaječala i izvila se, nudeći se.

Uživao je, ali lagano.

Njegove usne i ruke blago su klizile uz prigušeni šapat, izazivajući uzdahe i drhtaje koji su se stapali u sporo narastanje, u blistavi vrh, u zadihani pad.

Bio je sa njom u toj magiji, uronjen u nju, u bogatom sjaju trenutka, u sporom stapanju pokreta. Bio je zaveden dok je zavodio, opčinjen zvukom sopstvenog imena izgovorenog njenim usnama, pokretima njenih dlanova, ukusom njene kože.

Dočekala ga je dobrodošlicom, topla i vlažna, i primila ga je u svoje telo, u svoje ruke. Potreba je ostala spora i slatka, nežna kao otvoreno srce, čak i kad je rasla.

A kada je pao, utonuo je pravo u njene oči.

- 171 -

Nora Roberts

ŠESNAEST U bednoj iznajmljenoj kućici u veličanstvenim Kaskadnim planinama, Fransis Ekl je čitao Perijevo pismo. Nekoliko meseci ranije utvrdili su puteve, vreme, gradove, univerzitete, mesta za sahranu.

To jest, Peri je utvrdio.

Detaljno planiranje omogućilo je dostavu pisama koja je Peri krišom slao iz zatvora. Odgovori su se vraćali sličnim putem - preko Perijevog sveštenika, koji je verovao u njegovo pokajanje.

U početku se oduševljavao prepiskom, razmenom detalja i ideja. Perijevo razumevanje, uputstva i odobravanje mnogo su mu značili.

Konačno, neko ko ga vidi.

Neko kome nije potrebna maska, pretvaranje, nego zaista vidi lance kojim je sputan. Neko, konačno neko ko mu je pomogao da skupi hrabrost, raskine lance i pokaže pravo lice. Čovek, prijatelj, partner koji mu je ponudio da podele moć koja dolazi od zbacivanja svih okova, da prigrli grabljivca u sebi.

Učitelj je postao revnostan učenik, željan da uči, da istražuje znanje i iskustvo koje je sebi tako dugo uskraćivao. Ali, sada je verovao da je školovanje završeno.

Vreme je da krene izvan granica i lekcija koje su mu tako detaljno davane.

Ipak su i to bila pravila, a pravila više nisu važila.

Zagledao se u viski na dnu čaše. Peri je zabranio drogu, alkohol i duvan dok putovanje traje. Telo i um treba da ostanu čisti.

Ali Peri je u zatvoru, pomislio je i otpio, uživajući u pobuni. Ovo putovanje više nije njegovo.

Bilo je vreme da ostavi svoj trag, sledeći trag, jer je već odstupio od plana time što je onoj kučki poslao mali poklon.

Voleo bi da je mogao da joj vidi lice kad je otvorila pošiljku. Voleo bi da je mogao da nanjuši njen strah.

Ali, uskoro će i to da se desi.

Odstupio je i time što je iznajmio kućicu - mnogo skuplju od bedne motelske sobe, ali smatrao je da je zaslužio malo privatnosti.

Bio mu je potreban mir za naredno odstupanje od mentorovog pažljivo zacrtanog puta.

Potraga

Peri mu je dao nov život, novu slobodu, a zauzvrat će završiti ono što njegov mentor nije uspeo: ubiće Fionu. Ali, u međuvremenu je trebalo obaviti mnogo toga, i bilo je vreme da isproba sebe.

Da proslavi.

Otpio je još malo viskija. Dovršiće ga kasnije. Tiho je prešao iz sobe u kupatilo, gde se svukao da bi se divio svom telu. Prethodne noći uklonio je sve dlake i sad je uživao u glatkoj, mekoj koži, u mišićima koje je pažljivo negovao.

Peri je imao pravo kada je reč o snazi i disciplini.

Protrljao se, a slatko iščekivanje ga je smesta podiglo, pa je navukao kondom. Nije planirao silovanje, ali planovi mogu da se promene. U svakom slučaju, najvažnija je zaštita, pomislio je dok je navlačio kožne rukavice.

Vreme je da se prepusti. Da istraži nov teren.

Prešao je u spavaću sobu, upalio prigušeno svetio i zagledao se u lepu devojku vezanu za krevet. Poželeo je da joj skine traku sa usta, da čuje njen vrisak, molbe, krike. Ali zvuk se daleko pronosi, pa će morati da zamišlja.

U svakom slučaju, oči su ga preklinjale, vrištale su. Pustio je da oslabi dejstvo droge kako bi bila svesna, kako bi se otimala - kako bi vazduh zamirisao na njen strah.

Nasmešio se zadovoljno kada je video da je raskrvarila zglobove dok je cimala konopce. Plastika pod njom je pucketala dok se trzala i uvijala. „Nisam se predstavio", rekao je. „Zovem se Fransis Zavijer Ekl. Godinama sam predavao glupim pičkama kao što si ti, a one bi me zaboravile čim bi izašle iz učionice. Niko me nije primećivao jer sam se skrivao. Ali, kao što vidiš", raširio je ruke i devojka je zaplakala, „prestao sam sa skrivanjem. Da li me vidiš? Klimni glavom kao dobra devojka."

Kada je klimnula, prišao je krevetu. „Sada ću da te povredim." Osetio je vrelinu u stomaku kad je još više počela da se otima, a panične molbe su se čule čak i kroz traku. „Hoćeš da znaš zašto? Zašto ja, sigurno se pitaš. A zašto ne ti?

Zašto bi ti bila posebna? Nema nikakvog razloga."

Popeo se na krevet i opkoračio je; ponovo je pomislio na silovanje kad je pokušala da se otme, da se okrene. I odustao je, barem zasad. „Ali postaćeš posebna. Bićeš poznata. Biće te na televiziji, u novinama, na internetu. Kasnije ćeš mi biti zahvalna." Stegnuo je pesnice i zamahnuo.

Fiona je oklevala i predomišljala se. Torba je bila spakovana i odneta u auto. Sve je bilo dogovoreno. Ostavila je spiskove - dugačke i detaljne, morala je da prizna. Za većinu stvari imala je plan B, a za neke i plan C. Pa ipak, sad je ponovo razmišljala o svemu, proveravajući da li je nešto zaboravila, izostavila, pogrešno izračunala, nedovoljno objasnila. „Odlazi",

- 173 -

Nora Roberts

naredio je Sajmon. „Imam još minut-dva. Mislila sam da možda..." „Zdravo..."

Da bi rešio stvar, uhvatio ju je za ruku i poveo kroz kuću. „Ako se neki pas razboli ili se povredi..." „Imam telefon veterinara koji će zamenjivati Mai. Imam tvoj broj, broj hotela, Mai, Silvije. Ima ih i Džejms. Sve imamo, trostruko. Mislim da su tu negde čak i uputstva za slučaj nuklearnog rata i invazije vanzemaljaca." „Znam, ali..." „Dosta više. Odlazi. Ako treba da odvezem četiri psa svojoj kući, moram da počnem." „Stvarno sam ti zahvalna, Sajmone. Znam da je to velik teret. Džejms će doći po njih..." „Posle posla. I to mi je na spisku, zajedno sa vremenom dolaska, njegovim mobilnim i kućnim brojem. Mislim da si zaboravila da napišeš šta će obući...

Prekini. Najzad tri dana tokom kojih neću morati da te slušam." „Nedostajaću ti." „Nećeš."

Nasmejala se, a onda je čučnula da pomazi i zagrli pse. „Vama ću nedostajati, je li, momci? Siroti, moraćete da provodite dan kod gosn Gunđala.

U redu je. Džejms će vas spasti kasnije. Budite dobri, momci." Ustala je. „Dobro, idem sad." „Hvala nebesima." ,,I hvala ti što ćeš pustiti da se druže sa Grizlijem." Cmoknula ga je u obraz i otvorila vrata kola.

Naglo ju je okrenuo i privukao sebi da bi je jako, ozbiljno poljubio. „Možda ćeš mi ipak pomalo nedostajati, ako slučajno pomislim na tebe."

Sklonio joj je kosu iza ušiju. „Lepo se provedi." Uhvatio ju je za ruku. „Stvarno.

Lepo se provedi." ,,I hoću. Hoćemo." Ušla je u auto, a onda provirila kroz prozor. „Nemoj zaboraviti da..."

Samo joj je nežno ugurao glavu u kola. „Dobro, dobro, zdravo."

Sa psima koji su mu ležali oko nogu, gledao ju je kako odlazi. „Dobro, momci, sad smo samo mi muškarci. Slobodno češkajte jaja, ako ih imate."

Vratio se u kuću i brzo obišao sve prostorije. „Ovde se nikad ne oseća na pse", mrmljao je. „Kako joj to uspeva?"

Zaključao je i uputio se ka džipu. „Upadajte. Idemo da se provozamo."

Svi su uskočili osim Njumana, koji je izgleda merkao prednje sedište. „Hajde, idemo", naredio je Sajmon. Pas je sedeo i gledao ga. „Vratiće se ona za koji dan." Potapšao je sedište. „Hajde, upadaj, Njumane. Zar mi ne veruješ?"

Pas kao da je malo razmišljao, a onda odlučio da poveruje Sajmonu na reč i uskočio u auto.

Potraga

Pomislio je na nju - dobro, nekoliko puta dok je radio tog jutra. Sedeo je na ivici verande, ručao i klatio nogama. Dobacivao je psima komadiće salame (Fioni se to ne bi dopalo) i gledao ih kako skaču da ih dohvate. Odvojio je još dvadeset minuta za bacanje štapova i loptica na obali; grohotom se smejao kad bi psi bez razmišljanja potrčali u vodu.

Potom je nastavio da radi, uz radio koji trešti i četiri mokra psa koja su dremala na suncu.

Nije ih čuo da laju, nije ni mogao kad su AC/DC davali sve od sebe, ali podigao je pogled kad se na vratima pojavila senka.

Spustio je alat, ugledao Dejvija i odmah isključio muziku. „Imaš napolju ceo čopor." „Fiona je otputovala na neki dan." „Da, znam. Žensko druženje sa Silvijom i Mai. Mislio sam da preko dana obilazim njenu kuću, čisto da proverim. Slušaj... šta je to?"

Sajmon je prevukao rukom preko panja. Skinuo je koru i počeo grubo šmirglanje. Drvo je bilo okrenuto naopako, sa korenjem naviše. „To je postolje za umivaonik." „Meni liči na oljušten i izvrnut panj." „Zasad." „Moram priznati da izgleda vrlo čudno." „Možda."

Dejvi je prošetao kroz radionicu. „Svašta imaš ovde", primetio je dok je obilazio stolice, stolove, okvire za vitrine, vrata i fioke na stegama. „Video sam plakare koje si napravio za Mansonove. Lepi su. Veoma lepi. Hej! Ovo je sjajno."

Sajmon je prišao pa se i on zagledao u vinski ormarić koji je spremao za Fionu. „Nije završen. A ti nisi došao da razgledaš moja dela." „Ne." Dejvi se uozbiljio i nabio ruke u džepove. „Sranje." „Našli su je. Devojku koja je oteta prošle nedelje." „Da. Rano jutros. U nacionalnom parku na jezeru Krater. Držao ju je duže od ostalih, pa su federalci pomislili da se možda izvukla ili da nije isti počinilac.

Možda i nije. Možda. Isuse, Sajmone, strašno ju je pretukao pre nego što ju je ubio. Peri to nikad nije radio. Prethodne tri za koje znamo nisu premlaćene. Ali sve ostalo se poklapa. Ešarpa, položaj tela. Imala je na ruci broj četiri."

Pošto je strašno želeo da lupi u nešto, Sajmon je otišao do malog frižidera i otvorio ga. Izvadio je dve kole i dobacio jednu Dejviju. „Traži sopstveni sistem. Mora da je tako. Učiš, razrađuješ, a onda stvoriš svoj stil. Eksperimentiše."

- 175 -

Nora Roberts

„Isuse, Sajmone." Dejvi je prislonio hladnu konzervu na lice pre nego što ju je otvorio. „Voleo bih da se ne slažem sa tobom. Voleo bih da imam drugačiju ideju." „Zašto mi to govoriš?" „Došao sam da te pitam za mišljenje. Da li da pozovemo Fi, da joj javimo?" „Ne. Potrebna su joj dva dana mira, daleko od svega toga." „Slažem se, ali svakako će biti u vestima." „Pozovi Silviju i reci joj da... Ne znam, neka se dogovore - bez novina, televizije, interneta. Ništa čime bi... Šta ja znam... poremetile nirvanu, estrogensko polje ili već tako nešto. Silvija će znati kako to da udesi." „Da, hoće. To ti je dobro. Ta devojka, Sajmone, imala je jedva dvadeset godina. Otac joj je poginuo u nesreći pre dve godine. Bila je jedinica. Njena majka je prvo ostala bez muža, a sada i bez kćerke. Užasno."

Stresao se i iskapio kolu. „Verovatno ćeš se čuti sa Fi svako veče."

Nije to planirao. Činilo mu se tako... klinački. „Da. Pričaćemo. Biće joj dobro tamo."

Ali kad se vratio poslu, znao je da će biti zabrinut sve dok se ona ne vrati.

Fiona je posle masaže skoro odlepršala u vilu. Ušla je u glavnu prostoriju, gde su je dočekali miris cveća i nju-ejdž muzika. Prošla je pored nameštaja koji je naprosto pozivao da se u njega utone, a odatle pravo na terasu punu cveća, gde se Silvija ugnezdila na suncu. „Mislim da sam zaljubljena", sanjalački je uzdahnula i spustila se u ležaljku. „Zaljubila sam se u ženu koja se zvala Kerol i koja je svojim veštim dodirom začarala moje srce." „Izgledaš opušteno." „Opušteno? Toliko sam opuštena da sam se sva raspilavila. Niko srećniji od mene na Zapadnoj obali. A ti?" „Imala sam detoksikaciju, piling, masažu i doterivanje. Sada mi je najveća briga da smislim šta da naručim za večeru. Ozbiljno razmišljam da živim ovde do kraja života." „Treba ti cimerka? Zaboga, Silvija, zašto odavno nismo ovo uradile?"

Silvija se protegnula. Kosa joj je bila podignuta, a na nosu su joj se ugnezdile ružičaste naočare. Spustila je časopis koji joj je bio u krilu. „Zato što smo upale u zamku zvanu 'zaposlene žene koje nemaju kad da ugađaju sebi'. Sad smo se oslobodile toga. I imam naređenje." „Da čujemo."

Potraga

„Tokom veoma zasluženog uživanja, čitaćemo samo lake romane i damske časopise."

Mahnula je rukom prema onom koji je spustila na stočić. „Gledaćemo samo vesele, lake, zabavne filmove - ako ih se uopšte setimo.

Proterujemo svako razmišljanje o poslu, svaku brigu i odgovornost. Naša jedina briga i jedina nedoumica tokom ovog odmora biće da li da zovemo poslugu u sobu ili da odemo u restoran, kao i kakav lak za nokte želimo posle pedikira." „Saglasna sam. Toliko se slažem sa tobom da nemam šta da dodam. Mai se još nije vratila?" „Srele smo se u blaženstvu sobe za opuštanje. Rekla je da ide na plivanje." „Kad bih se odvažila na to, mislim da bih potonula kao kamen i udavila se." Fiona je počela da se proteže, ali onda je zaključila da je za to potrebno mnogo energije. „Kerol mi je uravnotežila či... Ili usaglasila čakre? Ne sećam se više, ali kad ti to urade, dovedu te do nečeg mnogo većeg od obične ekstaze."

Utom je stigla i Mai, ogrnuta hotelskim bade mantilom, i samo skliznula u ležaljku. „Moje dame, da li ja ovo sanjam?", upitala je. „Da li je sve ovo samo san?" „Ne, to je naša stvarnost tokom ova tri divna dana." Silvija je ustala i lenjo ušla u sobu. „Prošla sam obnovu uma, tela i duha. Ja sam preporođena." Mai je zabacila glavu i sklopila oči. „Želim da budem obnavljana svakog dana do kraja života." „Silvija i ja ćemo se preseliti ovamo, a ja ću se udati za Kerol." „Fino. Biću vam stalni gost. Ko je Kerol?" „Kerol je svojim čarobnim rukama sredila moj či ili čakre - a možda i oboje - i moram da je imam samo za sebe, zauvek." „Mene je obnavljao Riči. Mogla bih da se udam za njega, pa da zauvek prekinem sa neuspešnim prvim sastancima." „Mislila sam da ti se zubar dopao." „Stomatolog. I jeste, dovoljno da izađem sa njim i drugi put, ali je tada više od sata pričao o bivšoj ženi. Ona je bila kučka, stalno ga je gnjavila, suviše je trošila, skalpirala ga tokom razvoda i tako dalje, i tako dalje. Tako da Sem stomatolog može da se nosi zajedno sa Robertom psihologom, Majklom službenikom osiguranja i Sedrikom advokatom i piscem u najavi." „Bolje ti je sa Ričijem." „Kao da ne znam."

Obe su pogledale ka vratima; Fiona je razrogačila oči kad se pojavila Silvija sa srebrnim poslužavnikom. „Šampanjac? Je li to šampanjac?"

- 177 -

Nora Roberts

„Šampanjac i jagode u čokoladi. Zaključila sam da kada tri zaposlene žene, pritom dobre prijateljice, konačno počnu da ugađaju sebi, to treba da se proslavi." „Pićemo šampanjac na terasi našeg apartmana u banji!" Fiona je pljesnula rukama. „Kao u snu!" „Da li smo to zaslužile?" „Pa naravno." Mai je zapljeskala kad je Silvija otvorila bocu. Čim su natočile, Mai je podigla čašu. „Za nas", rekla je, ,,i ni za kog drugog."

Fiona se nasmejala i kucnula sa njom. „Meni to savršeno odgovara", a zatim gucnula. „O, divno je. Silvija, ovo je pravo nadahnuće! Kao u ljubićima." „Moramo da napravimo pakt. Da radimo ovako svakog proleća. Da dođemo ovde, obnovimo se, uravnotežimo, pijemo šampanjac i budemo devojke." Mai je ponovo podigla čašu. „Pristajem." Fiona se još jednom kucnula sa njom, smešeći se Silviji koja im se pridružila. „Ne znam čak ni koliko je sati. Ne sećam se kad mi se to poslednji put desilo ili kad nisam morala da mislim na raspored. Čak sam i boravak ovde morala da isplaniram. Kada ustajem, kada idem u teretanu, koje kurseve pohađam, koliko dugo plivam i koliko sam u sauni."

Napravila je pokret kao da kida zamišljeni list papira i baca ga na pod. „Ovo nije mesto za organizovanu Fi. Banjska Fi radi šta poželi, i kada to poželi." „Kladim se da i banjska Fi ustaje pre sedam i trči do teretane." „Možda." Fiona je klimnula glavom. „Ali banjska Fi neće da živi po rasporedu. A sve to zbog čudesne Kerol. Pet minuta na njenom stolu, i prestala sam da se pitam kako je psima sa Sajmonom, kako je Sajmonu sa psima, šta će raditi moja jedinica ako stigne poziv dok smo ovde, šta policija... ne", rekla je odlučno. „To neću čak ni da pominjem. Sve se naprosto utopilo u tihu uživanciju, koju nameravam da produžim uz još malo šampanjca."

Ostale su se povele za njenim primerom. „Kako ide upoznavanje, Mai?", upitala je Silvija. „Baš sam pričala Fi zašto sam otkačila stomatologa. Opsednut bivšom ženom", objasnila je. „To nikad ne valja." „Prvi kandidat", nastavila je Mai brojeći na prste, „očito je imao pripremljen tekst, a kada sam uspela da ga skrenem, pokazalo se da nije samo dosadan nego i tako tupav da verovatno nikad ne bi uspeo da kaže bilo šta pametno. Drugi kandidat - ljigav, samoživ i zainteresovan samo za krevet. Treći - čudna i odbojna mešavina kandidata broj jedan i broj dva. Pokušaću još jednom, ali mislim da je eksperiment slavno propao."

Potraga

„Baš šteta. Zar nisi našla čak ni nekog kandidata za povremene prijateljske večere?", pitala je Silvija. „Ne. Kad ti kažem, najzanimljiviji razgovori koje sam vodila sa nekim pripadnikom muškog roda u proteklih mesec dana, bili su sa Tajsonom." „Šerifom Tajsonom?" upitala je Fiona. „Iz San Huana?" „Da. Razmišlja da nabavi spasilačkog psa. Želeo je da se posavetuje sa mnom." „Stvarno?" Fiona je uzela jagodu i zagledala se u nju. „Pa zar nema veterinara na svom ostrvu?" „Ima, ali ja imam spasilačke pse." Slegnula je ramenima. „Korisno je razgovarati sa iskusnijim." „Rekla si razgovori. Znači, bilo ih je više?", zanimalo je Silviju. „Da, pričali smo nekoliko puta. Razmišljao je o labradoru ili mešancu labradora, jer mu se dopadaju Fionini psi. Ali onda je pomislio da je možda najbolje da jednostavno ode u azil i vidi šta će tamo naći, ili da pogleda po internetu kakvi se psi nude za usvajanje. Baš je to slatko", dodala je. „Vrlo ozbiljno razmišlja o tome." ,,A savetuje se sa tobom." Fiona se zgledala sa Silvijom. „Pa jeste. Ići ću sa njim da obiđemo azil kada se budem vratila iz ovog raja." „Pozvao te je da idete zajedno u azil za pse?" „Kao stručna i moralna podrška", počela je ona, a zatim se zagledala u Fionu. „Ma hajde! Nije me pozvao na krstarenje po mesečini. Nije o tome reč." „Muškarac, slobodan, zove te više puta da priča o nečemu što tebe jako zanima", primetila je Fiona, ,,a potom te poziva da ideš negde sa njim. Ali nije o tome reč?" Okrenula se Silviji. „Tvoje mišljenje, molim." „Tu je nesumnjivo i potpuno baš o tome reč." „Ali..." „Pokvario ti se radar", nastavila je Silvija. „Usmerena si na upoznavanje novih ljudi, na potragu za hernijom i sličnim interesovanjima, pa si propustila udvaranje već poznatog muškarca." „Ne, ja... Bože, čekajte malo." Mai je sklopila oči i podigla prst dok je u glavi premotavala razgovore. „Pobogu. Imate pravo. Kako to nisam primetila?

Hmmm." „Je li to hmmm dobro ili hmmm grozno?", upitala je Fiona. „Mislim da je... dobro. Zanimljiv je i zabavan kad nije zvaničan, postojan i pomalo povučen. I dobro izgleda. I pomalo je lukav, što mi se dopada. Namamio me je na sastanak. Mislim da sam... polaskana", shvatila je. „Isuse, stvarno sam polaskana. Bože. Upravo sam se preporodila i imam tipa koji mi je zanimljiv kao i ja njemu. Pa ovo je sjajan dan."

- 179 -

Nora Roberts

„Dakle..." Silvija je ponovo napunila čaše, „baš dobro što imam još jednu flašu u frižideru." „Stvarno si mudra", rekla joj je Mai. „Ko je za to da kasnije naručimo da nam donesu večeru i da sedimo u pidžamama, nalivamo se šampanjcem i na kraju završimo sa nekim užasno kaloričnim desertom?"

Sve tri su podigle ruku. „Ja sam zaljubljena u Sajmona", izlanula je Fiona i zavrtela glavom. ,,Oh, sad sam pokvarila tvoje iznenađenje sa Tajsonom. Možemo kasnije o tome." „Šališ se! Nemoj mi reći da se šališ!", zapanjila se Mai. „Tajson - zašto ga oslovljavam po prezimenu? - Ben i budući izlasci sa njim mogu da sačekaju. Jesi li zaljubljena onako skroz, strašno, ili si zaljubljena jer ti je zabavno i prija ti onako seksi?" „Skroz, sa dosta ovog drugog, i zato sam i mislila da je samo to drugo, ali zapravo nije. Zašto ne mogu da imam avanturu kao sve normalne žene? Sada sam sve zapetljala." „Život je komplikovan, i to je ono najlepše." Silvijin široki osmeh bio je praćen suzama radosnicama. „Mislim da je ovo divno." „Ne znam da li je divno, ali tako je. On uopšte nije ono što sam zamišljala." „Unapred si prestala da zamišljaš", upozorila ju je Silvija. „Možda i jesam. Ali da sam zamišljala, sigurno ne bih zamislila Sajmona Dojla - barem ne za nešto ozbiljno."

Mai se nalaktila na sto i mahnula čašom. „Zašto si zaljubljena u njega? Šta je presudilo?" „Ne znam. On je usamljenik a ja nisam, on je gunđalo a ja nisam. Neuredan je i neuglađen, ne usteže se da psuje, a o sebi priča samo kad baš navališ ili kad je raspoložen." „Muzika za moje uši", mrmljala je Silvija. „Zašto, o mudra ženo?", upitala je Mai. „Zato što znači da to nije neka savršena fantazija. Ima mane i ti to razumeš.

To znači da si se zaljubila u ono što on jeste, a ne u ono što bi želela da bude." „Dopada mi se to što jeste. A da druge strane, zasmejava me i veoma je dobar. Činjenica da se usteže oko toga, ljubaznost čini još lepšom. On ne govori ono što ne misli, i zato ispada pošten." „Da li te voli?"

Fiona je lagano slegnula ramenima. „Ne znam, ali znam da ako to ikada bude rekao, zaista će i misliti. Zasad je dobro ovako kako je. Treba mi vremena da se naviknem na svoja osećanja i da budem sigurna da nije sa mnom samo zato što sam u nevolji, zar ne?" „Sigurno nije pomislio: evo žene u nevolji, sad mogu da vodim ljubav sa njom na trpezarijskom stolu."

Potraga

Fiona je klimnula glavom. „Eto vidiš. Zaslužila si još šampanjca. Idem po tu drugu bocu."

Mai je sačekala da Fiona izađe. „Imamo pravo, zar ne, što joj nećemo reći za ubistvo?" „Svakako. Ovo joj je potrebno. Očito je potrebno svima, ali njoj najviše.

Imaće kasnije vremena da razmišlja o tome." „Inače, mislim da i on nju voli."

Silvija se nasmešila. „Zašto?" „Zato što je rekao Dejviju da pozove tebe a ne Fi, kao i da ti predloži da joj ne kažeš. Mi je volimo, i zato joj ne govorimo, a mislim da bismo tako odlučile i da nam Dejvi ništa nije preneo. Ali Sajmon je pomislio isto. Ako to nije ljubav, ne znam šta jeste." ,,I meni se čini." „Možda nije ona velika, ali..." „Trenutno je to ono što joj treba. Stvarno, Mai, mislim da su potrebni jedno drugom i da će biti bolji i jači zajedno. To je ono što bih želela."

Mai je pogledala ka vratima i spustila glas. „Rekla sam recepcioneru da nam ujutru ne donosi novine. Za svaki slučaj." „Odlična ideja." Čule su prasak čepa i Fionin glas: „Juhu!" „Mislićemo na to", promrmljala je Silvija, „da ne bi morala ona."

- 181 -

Nora Roberts

SEDAMNAEST Imajući u vidu posao kojim se bavi, kao i činjenicu da radi u bašti tokom cele sezone, Fiona je znala da je manikir traćenje vremena i novca.

Ali ovo je bio vikend za ugađanje sebi.

Takođe i poslednji dan tog vikenda, setila se. Resila je da ga iskoristi što bolje može, čak i da ode kući sa lepim noktima, iako će ih upropastiti u roku od dvadeset četiri sata.

Osim toga, strašno joj je prijalo.

Uživala je u divnoj ružičastoj boji na kratkim, ali sada lepo oblikovanim noktima dok je spuštala stopala u toplu, uskovitlanu vodu. Pedikirska stolica bila bi rajska naprava kada bi imala još i naslon koji vibrira, pomislila je.

Sindi, zaslužna za ove lepe nokte, donela joj je čašu vode sa limunom. „Je li vam udobno?" „Odavno sam prošla fazu udobnog. Sad sam na putu ka euforiji." „To volim da čujem. Da li i na nogama želite isti lak?" „Znate šta, hajde da ludujemo. Želim ljubičasti." „Sjajno!" Izvadila je Fionina stopala iz kadice, obrisala ih, a potom nanela toplu zelenkastu glinu. „Ovo pakovanje ćemo ostaviti samo nekoliko minuta, a vi se opustite. Da li želite nešto?" „Ne, imam sve."

Fiona se udobnije namestila, otvorila knjigu i prepustila se romantičnom i veselom zapletu, zabavnom koliko i biranje laka za nokte. „Dobra knjiga?", upitala je Sindi kada je došla da ispere glinu. „Jeste. Tačno odgovara mom raspoloženju. Osećam se veselo, opušteno i lepo." „Volim da čitam. Najviše horor i krimiće sa jezivim ubistvima. Ne znam zašto, ali to me strašno opušta." „Možda zato što, dok čitate knjigu, znate da ste na bezbednom; onda je zabavno plašiti se." „Da." Počela je da joj struže pete. „Ne volim da slušam vesti jer, ovaj, to je stvarnost, a veliki deo nje je naprosto grozan. Nesreće, katastrofe, zločini." ,,I politika." „Još gore", nasmejala se Sindi. „Ali kada čitam o strašnim stvarima koje se dešavaju u knjizi, uvek mogu da se nadam da će dobrice pobediti. I volim kad se to desi. Spasu devojku... ili momka... ili čovečanstvo. Uhvate ubicu i strpaju ga

Potraga

u zatvor. U stvarnosti ne bude uvek tako. Plašim se da nikad neće uhvatiti onog manijaka koji je ubio sve one žene. Sad već četiri. Oh! Jesam li vas povredila?" „Ne." Fiona je naterala sebe da se ponovo opusti. „Ne, niste. Četiri?" „Našli su četvrtu pre dan ili dva. Možda niste čuli. U Kaskadnim planinama, u Oregonu. Znam da je to daleko odavde, ali me stvarno plaši. Kad radim drugu smenu, muž dolazi po mene. To je verovatno glupo jer nisam studentkinja, ali ipak se plašim." „Mislim da nije glupo." Grlo joj se odjednom osušilo i morala je da popije malo vode sa limunom. „Čime se bavi vaš muž?", upitala je da bi promenila temu. Sindi je nastavila da ćaska, a ona je utonula u misli.

Pre dan-dva. A Silvija je naredila da nema novina ni televizije.

Silvija je znala, što znači da zna i Mai. A nisu joj rekle. Sigurno da bi bar neko vreme bila mirna. Da bi ugrabila trenutak zaborava pre nego što je stvarnost ponovo ščepa.

Dakle, i ona će to učiniti njima, odlučila je. Pretvarače se ovog poslednjeg dana. Strahovi nisu nestali, ali zadržaće ih za sebe.

To ne liči na njega, zaključio je Sajmon dok se mrštio na cveće na Fioninom kuhinjskom stolu. On ne kupuje cveće.

Pa dobro, majci, ponekad, to da. Nije divljak. Ali ne kupuje cveće ženama iz čistog mira niti bez velikog povoda.

Dolazak kući posle dva dana - dobro, četiri dana - svakako nije krupan razlog.

Nije imao pojma zašto je kupio ovo niti zašto mu je toliko nedostajala.

Obavio je toliko toga otkad je otišla, zar ne? A dobio je i nekoliko lepih ideja jer je imao više vremena za sebe, da radi i živi prema svom ritmu.

Dobro, bili su tu i psi.

Dopadala mu se tišina u kući. Tako je najviše voleo - tišinu, bez glupe potrebe da se seti da pokupi čarape, raširi mokre peškire ili složi posude u mašinu - osim ako sam to poželi.

Kao i kod većine normalnih pripadnika muškog roda, to je značilo da se čeka trenutak kada više nema čistih čarapa, peškira ili posuđa.

Nije da je ona tražila od njega da skuplja čarape ili slaže posuđe. U tome je i bila njena genijalnost. Nije mu govorila ništa, ali se ipak osećao obaveznim.

To je neka vrsta dresure, shvatio je. Nema nikakve sumnje. Dresirala ga je, prefinjeno, dosledno i bez mnogo truda, baš kao pse.

Da joj udovolji. da je ne razočara. Da stekne navike.

To je moralo da prestane.

- 183 -

Nora Roberts

Baciće ovo glupo cveće pre nego što stigne.

A kada će, dođavola, stići?

Ponovo je pogledao na kuhinjski sat, a potom izašao kako ne bi stalno pogledao.

Nije nosio ručni sat upravo zato što nije hteo da neprestano misli na vreme.

Trebalo je da ostane kod kuće i da sačeka da ga pozove - a možda i ne bi zvala. A on je sve prekinuo, otišao u grad da kupi namirnice - i prokleto cveće - i nije zaboravio crno vino koje ona voli, a onda je došao da obiđe kuću.

Da se uveri, morao je da prizna, kako je Džejms skupljao prljave čarape i sve ostalo. Što se, naravno, pokazalo potpuno suvišnim.

Džejms je ili bio jednako lud kao Fiona, ili je već bio dresiran.

Nadao se da je ovo drugo.

Da bi skrenuo misli sa Fione, uzeo je hrpu teniskih loptica i bacajući ih doveo pse u ekstazu. Kada mu je ruka otkazala poslušnost, zaključio je da mora biti da Fiona ima spravicu koja izbacuje teniske loptice.

Promenio je taktiku. Naredio je psima da čekaju, a onda se udaljio i posakrivao loptice na raznim mestima. Zatim se vratio drugim putem i seo na ivicu verande. „Nađite loptice!", naredio je.

Morao je da prizna da stampedo koji je usledio deluje zaista zabavno, tako da je vreme proletelo.

Na kraju je pred nogama imao gomilu ubalavljenih loptica, i ceo postupak je mogao biti ponovljen. Ovog puta je svratio u kuću po pivo.

Loptice su čekale, ali su se psi uznemirili i okrenuli ka mostu.

Bilo je i vreme, pomislio je i naslonio se na stub. Evo, samo pije pivo sa psima, tešio se. Nije da je čeka, da joj se nada.

Ali auto na mostu nije bio njen.

Odvojio se od stuba i sačekao da muškarac i žena izađu iz kola i priđu mu. „Specijalni agenti Toni i Manc. Došli smo da pričamo sa gospođicom Bristou."

Pogledao je legitimacije. „Ona nije ovde." Primetio je da ga psi gledaju, čekajući znak. „Mir", rekao im je. „Rečeno nam je da se danas vraća kući. Da li znate kada će stići?"

Sajmon je pogledao Tonija. „Ne." ,,A vi ste?"

Sada se okrenuo ženi. „Sajmon Dojl." „Momak." „Da li je to zvaničan izraz FBI-a?" Nekako mu je smetao. „Staram se o njenim psima dok je odsutna."

Potraga

„Mislila sam da ima tri psa." „Onaj što vam njuška cipelu je moj." „Da li biste mu rekli da prestane?" „Grizli. Beži. Fiona mi je pričala da ste bili zaduženi i za slučaj Peri", kazao je Toniju. „Reći ću joj da ste dolazili." „Nemate nikakva pitanja, gospodine Dojl?", začudila se Mancova. „Ionako ne biste na njih odgovorili, pa što da traćim vreme. Hoćete da pričate sa Fionom. Reći ću joj, pa ako bude htela, sigurno će vam se javiti." „Ima li nekog razloga što jedva čekate da odemo?" „Ne bih baš tako rekao, ali da. Osim ako ste došli da javite Fioni da ste uhvatili tu hulju koja je nasledila Perija. U svakom slučaju, ne želim da budete prvo što će ugledati kada stigne kući." „Možemo li da uđemo?", predložila je Manc. „Da ne mislite da sam je vezao i zaključao negde unutra? Zaboga, vidite li njen auto? Vidite li njene pse?" Pokazao je palcem ka Grizliju, koji je trenutno naskakao na nezainteresovanog i strpljivog Njumana, dok su se Bogart i Pek nadvlačili oko parčeta konopca. „Zar vas u FBI-u ne uče da gledate oko sebe? I ne, neću vas pustiti u njenu kuću kad ona nije tu." „Da li je očekujete, gospodine Dojl?" ,,A šta mislite?", upitao je Tonija. „Mislim da nemate krivični dosije", mirno je rekao, „niste bili u braku, nemate dece i dobro zarađujete, dovoljno da imate sopstvenu kuću - koju ste kupili pre oko šest meseci. Uče nas i da prikupljamo podatke, znate. Znam da vam Fiona veruje, a veruju vam i njeni psi. Ako ustanovim da su pogrešili, pokazaću vam šta nas još uče u FBI-u." „Pošteno." Oklevao je, a onda je postupio po osećaju. „Ona ne zna za poslednje ubistvo. Prijateljice koje su sa njom složile su se da je drže dalje od novina i televizije. Trebao joj je odmor. Ne želim da dođe kući i naglavačke uleti u to. Zato želim da odete." „I to je pošteno. Recite joj da mi se javi." Agenti su zatim pošli ka kolima. „Još nismo uhvatili tog gada. Ali hoćemo." „Požurite", promrmljao je Sajmon dok su odlazili. Čekao je još skoro čitav sat, sada sa olakšanjem, jer je svaki minut smanjivao mogućnost da Fiona sretne agente na putu ka kući. Razmišljao je da skuva nešto, a onda se prepao od pomisli da je dočeka u njenoj sopstvenoj kući sa večerom i cvećem.

To bi jednostavno bilo previše.

Pseći lavež ga je obavestio pre nego što je i stigla do mosta. Hvala nebesima, pomislio je, sada više neće morati toliko da misli.

- 185 -

Nora Roberts

Polako je sišao sa verande, a onda se desilo nešto čudno. Nešto strašno čudno.

Kada je izašla iz auta, kada ju je ugledao na večernjem svetlu, sa rascvetalim drenovima u pozadini, srce mu je poskočilo.

Oduvek je smatrao da je to čista glupost, samo fraza iz ljubavnih pesama i romana. Ali sad je to osetio - plima zadovoljstva, radosti i prepoznavanja zapljusnula mu je grudi.

Morao je da se obuzda da ne pojuri prema njoj, kao psi koji su se sudarali u veseloj žurbi da dobiju maženje i poljupce. „Zdravo, momci, zdravo! I vi ste meni nedostajali. Svi redom. Jeste li bili dobri? Sigurno jeste." Sagnula se da bi primila mokre 'poljupce', mazeći ih obema rukama. „Vidite šta sam vam donela."

Sagnula se i iz auta izvadila četiri ogromne kosti od presovane kože. „Po jedna za svakog. Sedi. Sedi sad. Izvolite. Svakom po jedna." „A gde je moja?", upitao je Sajmon.

Nasmešila se. Sunce na zalasku blesnulo joj je na naočarima za sunce.

Prišla mu je raširenih ruku i samo uronila u zagrljaj. „Nadala sam se da ćeš biti ovde." Osetio ju je kako diše - duboko i smireno. „Napravio si mi još jednu stolicu", rekla je. „Ta je za mene. Ne voliš samo ti da sediš. Ne vrti se sve oko tebe."

Nasmejala se i još jače ga zagrlila. „Možda, ali ti si baš ono što mi treba."

Odmakao se da bi je poljubio - i utvrdio da je to baš ono što njemu treba. „Sad je na mene red." Sagnuo se da pomeri pse, i tad je primetio. Dovoljan je bio trenutak da bi promenio ugao i ispod obojenih stakala video njene oči.

Skinuo joj je naočare. „Trebalo je da znam da žene ne umeju da ćute." „Grešiš i još uvek si pun predrasuda. Nisu mi rekle, a ja sam im uzvratila pažnju pa ni ja njima nisam rekla." Opet onaj pogled. „Ti si im kazao da mi ništa ne govore? Da se pobrinu da ne saznam iz novina ili sa TV-a?" „Pa šta?"

Klimnula je glavom, stavila mu dlanove na obraze i kratko ga poljubila. „Pa hvala." „To baš liči na tebe, zaobiđeš normalnu reakciju; trebalo je da se naljutiš i kažeš da nemam prava da upadam ovamo i odlučujem u tvoje ime." Otvorio je gepek i izvadio kofer. „Tako treba sa ljudima." „Stvarno?" „Pa da. Šta je ovo ostalo?" „Kupila sam neke stvari. Čekaj, ja ću..." „Neka, evo." Izvadio je dve velike kese. „Zašto se žene uvek vraćaju sa više prtljaga nego što su ponele? I to nije šovinistički, nego cela istina."

Potraga

„Zato što volimo život i uživamo u njemu. Ako ovako nastaviš, neću ti dati poklon."

Spustio je pakete ispred stepenica. „Odneću ih kasnije na sprat. Kako si saznala?"

Izula se i pokazala na nožne prste. „Rekli su ti lakirani nokti?" „Ne, nego pedikirka. Onako, dok smo ćaskale."

Prokletstvo. Nije računao na obično brbljanje. „Dakle, o tome pričate tamo, za vreme tih vaših rituala? O ubistvima i leševima?" „Recimo da to spada u tekuće događaje. I hajde da se smirimo i popijemo malo vina. Baš bi mi prijala čaša."

Primetila je cveće čim je ušla u kuhinju. Stala je kao ukopana i upiljila se; shvatio je da je zbog cveća iznenađena koliko i on. „Napravio si mi još jednu stolicu i kupio mi cveće." „Rekao sam ti, stolica je za mene. Cveće je samo slučajno bilo tamo, pa sam ga pokupio." „Sajmone." Okrenula se i privila uz njega.

Osetio je kako mu se meškolje osećanja, uzleću i sudaraju se. „Nije to ništa naročito." „Izvini, ali moraćeš da istrpiš. Odavno nisam dobila cveće od nekog muškarca. Zaboravila sam kakav je to osećaj. Odmah se vraćam."

Psi su pošli napolje za njom, verovatno zabrinuti da će ponovo otići. Izneo je flašu vina i otvorio je. Vratila se sa malom kutijom baš dok je punio prvu čašu. „Od mene i pasa. Recimo da je ovo zahvalnost što si mi pomogao sa njima." „Hvala." Bilo je prilično teško za tako malu kutiju; radoznalo ju je otvorio.

Unutra je bio mali zvekir. Bakar će s vremenom dobiti patinu, pomislio je, pa će još bolje izgledati. Celom dužinom ručke protezala su se ispupčena slova, a sam zvekir je bio u obliku čvora. „To je irski. Pomislila sam da Dojl mora biti irskog porekla. Piše Failte, a to znači..." „Dobro došli. Dojl jeste irsko prezime." „Odlično. Mislila sam, ako to staviš na vrata, možda će jednom i postati tačno. Mislim, dobrodošlica."

Pogledao ju je i video da se smeši. „Možda. Svakako je veoma lepo."

- 187 -

Nora Roberts

,,A mogao bi i da naručiš još jedan - Silvija bi sigurno pronašla nekog ko se time bavi - koji bi stavljao kad nisi raspoložen za društvo. Na njemu bi pisalo odlazite na keltskom." „To ti je baš dobra ideja. Zapravo, čak znam kako se kaže odjebi na irskom, a to bi možda bilo još prikladnije." „O, Sajmone. Falio si mi."

Rekla je to smejući se, a kada je posegnula za vinom, stavio joj je dlan na mišicu. „Nedostajala si mi, Fiona. Prokletstvo." „O, hvala nebesima." Ponovo ga je zagrlila i spustila mu glavu na rame. „Tako se nekako slaže, kao dve stolice na verandi, zar ne?" „Pa, tako izgleda." „Moram da kažem ovo, i uopšte ne želim da vršim pritisak na tebe. Ali kada sam Mai i Silviju odvezla kućama, jedino na šta sam mogla da mislim bila je ta sirota devojka i sve što je morala da istrpi. A kad sam stigla ovamo, ispred kuće, kad sam ugledala tebe, toliko mi je laknulo, toliko laknulo, Sajmone, što neću morati da mislim na to i da budem sama sa tim. Tako mi je bilo drago kad sam videla kako me čekaš na verandi."

Zaustio je da kaže kako zapravo nije čekao. To je refleks, shvatio je. Ali jeste čekao, i prijalo mu je što je to priželjkivala. „Stigla si kasnije nego što sam očekivao, pa sam... sranje." „Znaš kako je, malo kupovine u poslednji čas, a onda gužva u saobraćaju..." „Ne, nije to." Setio se agenata i zaključio da je najbolje da joj sve odmah kaže. „Dolazili su federalci - agent Toni sa partnerkom. Mislim da nemaju ništa novo, ali..." „Kontrola." Ispravila se i uzela čašu. „Rekla sam mu pre putovanja da ću se danas vratiti kući. Zvaću ga sutra." „Dobro." „Ali moram da čujem šta znaš o tome. Želela bih da čujem detalje." „Dobro. Sedi. Mislio sam da spremim nešto za jelo. Pričaću ti dok radim." „Imam gotove obroke u zamrzivaču."

Namrštio se. „Neću da jedem dijetalna ženska jela. A pre nego što kažeš da sam šovinista, pogledaj me u oči i kaži mi da sva ta lajt i ziro jela nisu namenjena ženama." „Možda i jesu, ali to ne znači da nisu dobra niti da od njih muškarcima rastu grudi." „Ipak, neću da rizikujem. Ješćeš ono što ti spremim."

Nasmejala se, kao što je i želeo, i sela. „Čime ćeš me poslužiti?"

Potraga

„Radim na tome." Otvorio je frižider, dobro ga razgledao, zavirio u svaku pregradu. „Dolazio je zamenik Dejvi i rekao mi, onog dana kad si otišla", počeo je.

Dok je govorio, izručio je zamrznuti pomfrit u tepsiju i gurnuo ga u rernu.

Slaninu je stavio u mikrotalasnu. Našao je paradajz - sigurno ga je Džejms ostavio, pa ga je iseckao na tanke kolutove. ,,I bila je pretučena? Ali..." „Da. Izgleda da počinje da radi na svoj način." „To je užasno", mrmljala je Fiona. „Ali znam da je tako. Da je bila... bila pretučena, vezana i zadavljena. A tek silovanje, to bi bilo najstrašnije." „Ne, nije silovana. Barem Dejvi to nije rekao niti je pominjano u novinama." Pažljivo ju je pogledao. „Jesi li sigurna da želiš sad o tome?" „Da. Moram da znam šta se sprema."

Sajmon joj je okrenuo leđa i pokušao da se smiri dok je na kriške hleba redao sir, slaninu i paradajz. „Batine i duže zadržavanje nisu bili po planu. Sve ostalo zvuči kao da se držao sistema." „Ko je ona bila? To znaš", tiho je rekla Fiona. „Sigurno si se potrudio da saznaš."

Sajmon je poklopio sendviče i stavio ih u tiganj, na vreli puter. „Studentkinja. Želela je da bude profesor fizičkog vaspitanja. Držala je časove joge i povremeno radila kao lični trener. Imala je dvadeset godina, vedra, sportski tip, ako je verovati novinarima. Jedinica. Majka joj je udovica." „Bože. Bože." Protrljala je lice. „Uvek može da bude još gore." „Uklapa se u fizički tip. Visoka, vitka, mišićava, dugih nogu." Okrenuo je sendviče. „Možda je bilo još nečega, ali nije pomenuto u novinama." „Da li ju je označio?" „Rimski broj četiri. Pitaš se koji broj planira da stavi na tebe. Slušaj me dobro, Fiona, ja ne govorim ono što ne mislim." „To sam već shvatila."

Posmatrala je kako ređa sendviče na tanjire. Dodao je i pomfrit iz rerne.

Izvadio je teglu krastavčića, istresao im po nekoliko i zadovoljno ih osmotrio.

Stavio je tanjir pred nju. „Neće te označiti. Neće moći da ti stavi broj, kao što to nije uspeo ni Peri. Ako ga policajci ne zaustave, učinićemo to mi. I to je to."

Malo je ćutala, a zatim ustala da uzme nož i donese vino. Napunila je čaše i isekla sendvič na dva trougla. Ponudila je nož i njemu. „Ne, hvala."

Otpila je gutljaj i spustila čašu. ,,U redu", rekla je i pogledala ga u oči. ,,U redu."

- 189 -

Nora Roberts

Podigla je trouglić i zagrizla. „Dobar je." „Dojlov recept."

Zagrizla je još jednom, a onda ga ispod stola dodirnula seksi lakiranim nožnim prstima. „Lepo je biti kod kuće. Znaš, između ostalog u onim kesama imam divnu kremu za piling od meda i badema, kakvu koriste i u banji. Posle večere, kada se malo poigram sa psima, možemo da se istuširamo. Ima celog da te obradim." „Je li to neka šifra?"

Nasmejala se. „Moraćeš to sam da utvrdiš." „Da li znaš zašto ne sečem sendviče napola?" „Ne, zašto?" „Iz istog razloga iz kojeg ne želim da mirišem na med i bademe."

Namrštila se na njega dok je grickala pomfrit. „Niti da jedeš dijetalnu večeru. Kladim se da ćeš se predomisliti za piling. Evo kako ćemo. Obradiću ti samo leđa. Tvoja široka, snažna, muževna leđa, pa ćemo videti šta ćemo dalje.

Imali su i radnju u kojoj se prodaje veoma zanimljivo rublje. Kupila sam neke sitnice. Vrlo, vrlo male sitnice, koje bih ti rado prikazala na sebi, ukoliko pristaneš na kremu." „Koliko male?" „Minimalne." „Samo leđa."

Nasmešila se i ponovo gricnula krompiriće. „Za početak."

Igrala se sa psima jedan sat, neumorno im bacala lopte, puštala da je jure preko poligona, a potom natezala konopac sa svakim od njih, sve dok se Sajmon nije zapitao kako joj nisu otpale ruke.

Ali video je, čak i kada je napustio igru i seo na verandu da gleda, da ona koristi igru i pse da bi se usredsredila. Da bi izbrisala sve o čemu su govorili pre večere.

Snaći će se ona, pomislio je, jer to ume. Za sada energiju i nervozu usmerava ka psima, pretvarajući ih tako u radost. „Sada mi baš treba taj tuš." Nadlanicom je obrisala znojavo lice. „Premorila si ih." „To je deo plana." Pružila mu je ruku. „Nisam te ni pitala šta si radio dok me nije bilo." „Radio sam. A posle posla, Džejms i ja smo išli na striptiz." „Aha." „Vodili smo i pse", dodao je dok su išli na sprat. „Naravno." „Njuman je gadan kad se napije."

Potraga

„Da, grozno." U spavaćoj sobi je iz kese iskopala kremu za piling i otvorila je. „Zapravo, ako si raspoložena za malo ogovaranja i nagađanja, mislim da nismo jedini koji su se u poslednje vreme pilingovali pod tušem." „Molim?" „Jednog jutra sam došao po pse jer sam morao u grad, pa sam mislio da Džejmsu uštedim put. Pred kućom je bio Lorin auto." „Stvarno? Gle, gle. Možda je samo poranila, kao i ti. Nadam se da nije, ali..." „Izašao je kad sam počeo da utovarujem pse. Bio je crven kao bulka." „Ju, ju", rekla je i nasmejala se. „To je baš slatko." Spustila je teglicu na pult, skinula gumicu sa kose i rasula to crvenkasto zlato.

Odmah mu se digao. „Skini se", naredila je. „Da vidim možeš li i ti da pocrveniš." „Ja ne crvenim i nisam sladak." „To ćemo tek da vidimo." Skinula je košulju, ali mu je odgurnula ruku kada je pokušao da pomogne. ,,A, ne. Dogovor je dogovor. Idemo da se pokvasimo."

Možda je i to bio njen način da skrene misli, da ih kanališe i zaustavi. Ali zašto bi se žalio? Svukao se i zakoračio pod tuš. „Tvoje kupatilo treba preurediti i osavremeniti." „Shvatiću to kao savet." Napravila je krug prstom i poslušno je okrenuo leđa. ,,U početku je malo grubo", rekla je dok je zahvatala kremu. „Ali i prija."

Trljala mu je leđa sporim, kružnim pokretima. „Tekstura, koža na koži, aroma - sve to čini deo iskustva. Koža ti se budi i postaje sve... a, ne", rekla je kad je ponovo pokušao da pipne leđa. „Samo ja smem da dodirujem. Ruke na zid, Dojle." „Jesi li se u banji ovako svlačila?" „Ne. Ovo je kućna varijanta. Već mirišeš divno i, mmm, glatko." Nagnula se i dojkama mu dotakla leđa, a onda nastavila da trlja nešto niže. „Je li ovo u redu?", upitala je kada se spustila do zadnjice. „Da." „Zašto ne bi lepo zatvorio oči i opustio se? Neću prestati dok mi to ne kažeš."

Osećao je njene ruke duž nogu; koža mu se na trenutak naježila, potom postala glatka, a zatim je osetio njene usne i jezik. Želja mu je jurila kroz krvotok, jače i jače, sve dok nije stegnuo pesnice.

Bogati miris pojačan parom, postao je toliko zavodljiv da je čak i disanje pojačavalo želju. „Fiona."

- 191 -

Nora Roberts

„Samo još malo", mrmljala je. „Nisam još ni počela spreda. Bićeš... neuravnotežen. Okreni se, Sajmone."

Kleknula je pred njega, kože blistave od vode, zabacujući mokru kosu. „Počinjem odavde i polako nastavljam nagore." „Želim te. Nemoj tražiti da te želim više od ovoga." „Imaćeš me koliko god želiš. Ali da vidimo možeš li da izdržiš dok ne završim. Pusti me još malo, posle ćeš mi raditi sve što poželiš." „Isuse Hriste, Fiona. Izluđuješ me." „To i hoću. To želim večeras. Ali ne još."

Pružio joj je ruke, napeto se smejući. „Nemoj mi pomisliti da mi staviš to na..." „Neću to da ti stavim." Igrala se jezikom sve dok nije zaječao. „Možeš li da izdržiš?", mrmljala je, mučeći ga usnama dok mu je rukama prelazila preko nogu i trbuha. „Možeš li da sačekaš dok ne budeš u meni? Čvrst i vreo u meni.

To želim kad završim ovo. Želim da me uzmeš i radiš mi svašta sve dok više ne mogu da izdržim, a onda opet da me uzmeš i radiš mi to još malo. Neću ti reći da staneš, sve dok ne budeš gotov."

Dovela ga je do ivice, a onda su mu njene usne skliznule preko stomaka, uz grudi, dok je rukama neumorno kružila i kružila. „Voda se hladi", promrmljala je kad je stigla do njegovih usta. „Trebalo bi da..."

Naslonio ju je na mokri zid. „Moraćeš da istrpiš, i to i mene." „Dogovor je dogovor." Zadrhtala je i izgubila dah kad joj je zavukao ruku među noge. „Šire."

Stegnula ga je za ramena i ponovo zadrhtala, gledajući ga pravo u oči. Kad je ušao u nju, oboje su već goreli. Uzeo ju je grubo, a njeni krici su se stapali sa pljuskanjem i šuštanjem hladne vode. Kad mu je njena glava pala na rame, nastavio je da joj ga zabija, nemirnih ruku koje su šarale po njenom telu.

Vrhunac ga je protresao i iscrpeo.

Uspeo je nekako da zatvori vodu i izvuče je iz kade. Jedva je hodala i skoro da ju je odneo do kreveta. Pali su na njega, mokri i bez daha. „Šta sad..." prekinula je i nakašljala se. „Šta sad kažeš za med i badem?" „Kupiću ceo paket."

Nasmejala se, a onda razrogačila oči kada je ponovo počeo da je mazi.

Gledao ju je dok joj je dirao bradavice. „Nisam još gotov." „Ali...!" „Nisam gotov." Nagnuo se, uzeo je za ruke i spustio ih na gvozdenu ogradu. „Neka budu tu. Trebaće ti oslonac." „Sajmone."

Potraga

„Ono što želim, koliko želim", podsetio ju je, klizeći niz nju i grleći je oko kukova. „Dok ne završim."

Glas joj je zadrhtao i postao isprekidan, ali je klimnula glavom. „Da."

- 193 -

Nora Roberts

OSAMNAEST Trudeći se da se zdravije hrani, Fiona je u voćne pahuljice ubacila nekoliko jagoda. Jela je naslonjena na pult, gledajući Sajmona kako pije kafu, naslonjen na pult preko puta. „Odugovlačiš", zaključila je. „Rastežeš tu drugu šolju, samo da bi bio ovde dok ne počnu da dolaze ljudi na prvi čas."

Zavukao je ruku u kutiju sa pahuljicama i izvadio pregršt. „Pa šta?" „Drago mi je, Sajmone, skoro isto onoliko koliko sam sinoć uživala s tobom u krevetu. Ali ovo stvarno nije neophodno." „Piću ovu kafu dok je ne popijem." Umočio je pahuljicu u kafu i probao je.

Nije ni tako loše. „Ostaću dok ne odem", nastavio je. „Ako imaš nešto što moraš da radiš samo napred, ali neću te ostaviti samu. Pomiri se sa tim."

Sada je ona zagrabila šaku pahuljica i žvakala ih, pažljivo ga posmatrajući. „Znaš, neko drugi bi možda rekao 'Fi, brinem se zbog tebe, ne želim da ti se nešto desi pa ću ostati ovde sa tobom'."

Umočio je novu pahuljicu. „Taj neko drugi nije tu." „To je sasvim tačno, i možda u meni ima nečeg naopakog pa mi se tvoj metod više sviđa." Jeste da je umakao šarene kolutiće u kafu kao da su krofnice, ali izgledao je neuredno i razdražljivo. Bože, zašto joj se i to dopada? „Šta ćemo sa tim, Sajmone?" „Ja ću da popijem kafu." „Dobro, ako uzmemo kafu kao metaforu, da li ćeš je piti i piti sve dok ne uhvate osobu koja ubija te žene, a mene verovatno ima na spisku?" „Da." Klimnula je glavom i zagrabila još pahuljica. „Onda prestani da seljakaš tu glupu torbu svake večeri. Napraviću ti mesta u plakaru, oslobodiću ti fioku. Ako ćeš spavati ovde, glupo je da nemaš poneku svoju stvar. Snađi se." „Ja ne živim ovde." „Jasno." Bio je spreman da zbog nje trpi neudobnosti, ali će jako paziti da ne prekorači granicu koju je postavio. „Samo se motaš ovuda i piješ kafu sa voćnim pahuljicama..." „Zapravo su prilično dobre." „Staviću ih na jelovnik. Kao i spavanje ovde posle fantastičnog vođenja ljubavi pod tušem." ,,E, to je bila tvoja ideja."

Potraga

Nasmejala se. ,,I to prokleto dobra. Jasno mi je kakva ograničenja se podrazumevaju. Slobodno ostavi četkicu za zube u kupatilu, idiote jedan. Stavi veš u fioku i okači nekoliko košulja." ,,U plakaru već imam košulju. Oprala si je jer sam je ostavio na podu." „Tako je. Ako baciš odeću na pod, svakako ću je oprati i staviti u plakar, svidelo ti se to ili ne. Ako pristanem da piješ kafu, onda ćeš ti pristati da ne vučeš tu torbu tamo-amo kao plišanog mecu."

Zaškiljio je, a ona mu je uzvratila. I nasmešila se. „Šta je? Jesam li pogodila?" „Hoćeš da se svađaš?" „Recimo da želim da nađemo ravnotežu. Negde popustim ja, negde ti."

Lupnula se po grudima, pa pokazala ka njemu a onda je napravila kružni pokret prstom. „Pa se sve uravnoteži negde na sredini. Razmisli o tome. Moram da se spremim za čas", dodala je i izašla.

Dvadeset minuta kasnije, prvi čas je počeo upravo vežbama socijalizacije, a ona je gledala Sajmona kako odlazi ka svom džipu. Pozvao je psa, a Fioni je dobacio pogled kroz sunčane naočare.

Odvezao se... bez torbe.

Smatrala je to svojom malom pobedom.

Do sredine dana imala je 'posete' Meg i Čaka, Silvije i Lori, a i Dejvi je svratio u redovni obilazak.

Očito su bili rešeni da je ne ostavljaju samu. Ma koliko cenila njihovu brigu, setila se zašto je uopšte izabrala kuću nekoliko milja izvan naselja. Ma koliko volela društvo, bili su joj potrebni i trenuci samoće. „Dejvi, pozvao me je agent Toni, verovatno će uskoro opet ovamo. Nosim mobilni u džepu, kao što sam obećala, i imam jedva trideset minuta odmora između časova. Još i manje, ako je neko od polaznika sa ostrva, jer onda takvi ostanu sve dok se ne pojavi sledeći sa spiska aktivista 'Čuvajmo Fi'. Ne mogu da obavim ništa od kancelarijskog posla." „Pa idi, obavljaj ga." „Zar stvarno misliš da će taj tip da se doveze ovamo usred dana i pokuša da me otme između 'osnovne dresure' i 'naprednih veština'?" „Verovatno neće." Potegao je gutljaj kole. „Ali ako dođe, neće te naći samu."

Fiona je prevrnula očima. „Možda treba da počnem da iznosim posluženje." „Kolačići bi baš dobro došli. Sa njima ne možeš da pogrešiš."

- 195 -

Nora Roberts

Prijateljski ga je munula u mišicu. „Slušaj, evo stiže sledeći polaznik. Idi sad čuvaj nekog drugog."

Sačekao je da se auto dovoljno približi, kako bi se uverio da je vozač žena. „Vidimo se sutra. Ne zaboravi kolačiće."

Dok je prilazio službenom autu, klimnuo je glavom ženi koja je tek stigla.

Iz kola je izašla visoka, lepa crnka guste kose, obuvena u nešto što bi samo osoba iz grada mogla smatrati čizmama za pešačenje. Mada, bile su vrlo otmene i elegantne uz sive markirane pantalone. „Fiona Bristou?" „Tako je." „O, što su vam lepi psi! Smem da ih pomazim?" „Naravno." Fiona je dala znak i psi su prišli ženi i učtivo seli. „Kako su slatki." Zabacila je na leđa ogromnu tašnu i sagnula se. „Dobre su vam slike na veb-sajtu, ali uživo su još lepši."

A gde je njen pas, pitala se Fiona. Ne bi bio prvi put da budući klijent prvo dođe da proceni i nju i okruženje. „Jeste li došli da pogledate čas? Počinje za desetak minuta." „Vrlo rado." Lice joj je bilo savršeno našminkano i nasmejano. „Nadala sam se da ću vas naći između dva časa, da malo popričam sa vama. Proverila sam raspored na vašem veb-sajtu. Ali znate kakvi su ovi trajekti." „Da, znam. Želeli biste da prijavite psa?" „Vrlo rado, ali ga još nemam. Volela bih da kupim velikog, kao što su vaši, ili možda zlatnog retrivera, ali trenutno živim u stanu. Čini mi se da ne bi bilo pošteno tako držati velikog psa. Ali kada budem imala kuću sa dvorištem..."

Ustala je, ponovo se nasmešila i pružila ruku. „Ja sam Kejti Star. Radim za..." „Reporter, znam", prekinula ju je Fiona hladno. „Samo gubite vreme." „Treba mi nekoliko minuta. Pišem reportažu, zapravo niz priloga o Ubici Sa Crvenom Ešarpom 2, pa sam..." „Tako ga zovete?" Ova žena ju je nervirala na sve moguće načine. „Dva, kao nastavak filma?"

Starova se uozbiljila. Gledala ju je pravo u oči. „Sve to shvatamo veoma ozbiljno. Taj čovek je već ubio četiri žene u dve savezne države. Vrlo brutalno, gospođice Bristou, a kod poslednje žrtve, Anet Kelvort, sve je bilo još surovije.

Nadam se da ga i vi shvatate ozbiljno." „Nije me briga čemu se nadate. Ne tiče vas se šta mislim." „Molim vas, vaša osećanja su veoma bitna", navaljivala je novinarka. „Ovaj ubica ponavlja Perijeva ubistva, a kao jedina koja je uspela da umakne, sigurno imate šta da kažete o nedavnim događajima, o žrtvama, Periju i drugom

Potraga

ubici. Da li je istina da je FBI razgovarao sa vama u vezi sa ovim novim ubistvima?" „Nemam komentara. To sam vam već rekla." „Razumem da ste u početku oklevali, Fiona. Ali sada, kada imamo već četiri žrtve i kada je ubica napustio Kaliforniju i premestio se na sever, u Oregon, sigurno želite da se vaš glas čuje. Svakako imate šta da kažete porodicama žrtava, javnosti, čak i ubici. Ja ću vam to samo omogućiti." „Zanimaju vas samo dobri naslovi." „Naslovi privlače pažnju. Pažnju treba zaslužiti. Činjenice moraju da se saznaju. Treba čuti žrtve, a vi ste jedina koja može da govori."

Mogla bi lako da poveruje u to, zaključila je Fiona, ili barem u nešto od toga. Ipak, stvarnost je zahtevala da sva pažnja bude usmerena samo na ubicu sa zanimljivim nadimkom. „Nemam ništa da vam kažem, osim da ste upali na privatan posed." „Fiona." Starova je bila oličenje smirenosti i razuma. „Mi smo žene. Taj čovek lovi žene. Mlade i privlačne, pred kojima je čitav život. Znate kako to izgleda biti meta, biti žrtva nasumičnog nasilja. Samo želim da iznesem priču, da saopštim činjenice, tako da sledeća meta možda bude opreznija i ostane živa umesto da završi u još jednom plitkom grobu. Nešto što vi znate, što možete da kažete, moglo bi joj pomoći da sačuva život." „Možda ste ozbiljni i samo pokušavate da pomognete. A možda želite da objavite članak na naslovnoj strani. Možda pomalo i jedno i drugo."

Nije znala; nije dozvoljavala sebi da razmišlja o tome. „Ali u jedno sam sigurna - dajete mu upravo ono što želi. Pažnju. Objavili ste moje ime, gde živim, čime se bavim. A to nikome ne pomaže osim osobi koja oponaša Perija. Hoću da se gubite sa mog imanja i da više nikad ne dođete.

Ne terajte me da zovem pomoćnika šerifa koji je upravo otišao odavde, pa da vas on odvede. Spremna sam da to učinim." „Zašto je pomoćnik dolazio? Da li ste pod policijskom zaštitom? Možda detektivi imaju razloga da veruju da ste meta?"

Toliko o činjenicama i o pravu javnosti da bude obaveštena, pomislila je Fiona. Ova žena želi samo senzacije. „Gospođice Star, rekla sam vam da odete sa mog imanja, i to je jedino što ću vam reći." „Napisaću reportažu, sarađivali vi ili ne. Postoji mogućnost objavljivanja knjige. Spremna sam da vam platim za intervjue. Ekskluzivne intervjue." „Tako je još lakše", rekla je Fiona i izvadila telefon. „Imate deset sekundi da uđete u auto i napustite moje imanje. Inače ću vas tužiti. Verujte mi." „Kako želite." Starova je otvorila vrata auta. Više nije izigravala živahnu ljubiteljku pasa. „Sudeći prema dosadašnjem ritmu, već je izabrao sledeću žrtvu

- 197 -

Nora Roberts

ili se sprema da to učini. Pretražuje oblast u potrazi za pravom metom. Upitajte se kako ćete se osećati kada ubije ženu broj pet. Ako se predomislite, možete me naći preko novina."

Ne trudi se, pomislila je Fiona. Samo umukni.

Uspela je da ne misli više na to. Njen posao i život mnogo su važniji od uporne novinarke koja se nada da će napisati knjigu o ovoj tragediji.

Morala je da se stara o svojim psima, o svojoj maloj bašti i o vezi koja je tek počinjala.

Sajmonova četkica za zube ponosno je stajala u njenom kupatilu. Njegove čarape su se gužvale u fioci.

Bila je svesna da oni zapravo ne žive zajedno, stalno je podsećala sebe na to, ali je ovo prvi muškarac posle Grega koji je redovno spavao u njenom krevetu, čije su se stvari mešale sa njenim pod jednim krovom.

On je bio prvi muškarac kojeg je želela uz sebe uveče, kada joj duhovi zaposednu snove.

Bio je tu, i bilo joj je drago zbog toga kada su se Toni i njegova partnerka vratili. „Treba da ideš na posao", rekla je Sajmonu kada je prepoznala auto. „Mislim da ću biti bezbedna sa federalcima." „Ostaću ovde." „Pa dobro. Otvori im, a ja ću da skuvam još kafe." „Otvori im ti, a ja ću da kuvam kafu."

Otvorila je vrata i pustila da uđe jutarnji vazduh. Izgleda da će biti kiše, primetila je. Tako neće morati da zaliva cveće, a to joj odgovara i zbog popodnevne obuke.

Psi i vodiči ne idu u potragu samo po sunčanom danu. „Dobro jutro", doviknula je. „Počeli ste baš rano. Sajmon pravi kafu." „Dobro će mi doći", odgovorio je Toni. „Hajdemo u kuhinju, može?" „Važi." Pošto se setila da Mancova ne voli pse, dala im je znak da izađu. „Igrajte se", rekla je. „Žao mi je što se nismo videli pre neki dan", dodala je dok su ulazili u kuću. „Mislile smo da ćemo se vratiti ranije, ali smo stalno nešto pomerale. Ako poželite da se zaista opustite, to je pravo mesto. Sajmone, poznaješ agente Tonija i Manc." „Da." „Sedite. Doneću kafu."

Potraga

Sajmon ju je pustio da poslužuje. „Ima li nečeg novog?" „Pratimo tragove", odgovorila je Manc. „Sve." „Niste zapucali ovamo samo da biste joj to rekli." „Sajmone." „Kako ste, Fiona?", upitao je Toni. „Dobro. Svakog dana se podsećam koliko mnogo ljudi na ostrvu poznajem, jer me nekoliko puta dnevno obilaze, što će reći - proveravaju me. To me umiruje, mada se ponekad i nerviram." ,,I dalje vam možemo ponuditi sigurnu kuću. Ili udesiti da jedan agent stalno bude ovde, sa vama." „Da li biste to bili vi?"

Osmehnuo se. „Ovog puta ne."

Fiona se zagledala kroz prozor. Njeno lepo dvorište, pomislila je, sa lejama koje su tek počele da niču, obećavajući divne boje i oblike. I sve to se završava na ivici šume koja se pruža duž padina, nudeći bezbroj staza za šetnju, divna iznenađenja u vidu divljih kupina i plavih cvetova kane.

Sve je tako tiho i mirno, tako njeno, iz meseca u mesec sve više.

Ostrvo je moja sigurna kuća, pomislila je. Emotivno da, ali verovala je i da je stvarno tako. „Mislim da sam zapravo pokrivena. Samo ostrvo me čini manje dostupnom, a i bukvalno nikad nisam sama."

Dok je govorila, gledala je pse kako kruže oko kuće. Kao patrola, pomislila je. „Promenio je sistem sa Anet Kelvort. Moguće je da ga ni ne zanimam, da više ne želi da glumi Perija." „Sve je nasilniji", primetila je Manc. „Peri se ponavljao, svaki put je opsesivno ponavljao svaki detalj. Novi osumnjičeni nema takvu samokontrolu niti disciplinu. Želi da koristi moć. Poslao vam je ešarpu, duže drži žrtve, a sada je dodao i fizičko nasilje. Ali i dalje koristi Perijeve metode, bira isti tip žena, otima ih, ubija i sahranjuje na isti način." „Prilagođava sebi njegov sistem, traži svoj stil. Izvinite", dodao je Sajmon kada je shvatio da je glasno razmišljao. „Mislim da ste u pravu. Kelvort je možda bila odstupanje", nastavio je Toni. „Možda je nešto rekla ili učinila, nešto čime ga je navela da bude još suroviji. Ili to, ili se namerno menja." „Ja nemam veze sa tim." „Vi ste i dalje ona koja je umakla", ukazala je Manc. „ A ako ćete pričati sa novinarima, to će vas držati u središtu pažnje, pa ćete biti utoliko veći izazov."

Fiona se iznervirano okrenula od prozora. „Ne pričam sa novinarima."

- 199 -

Nora Roberts

Manc je zavukla ruku u tašnu. „Jutarnje izdanje." Spustila je novine na sto. „Članak su preuzeli onlajn portali i kablovski kanali."

TRAG CRVENE EŠARPE „Ja to ne mogu da sprečim. Mogu da ne dajem izjave, da ne sarađujem." „Citirali su vas. I imaju vašu sliku." „Ali..."

'U društvu svoja tri psa', čitala je Manc, 'ispred šumske kućice na živopisnom i izdvojenom ostrvu Orkas, oko koje ljubičasti noćurci proviruju iz belih saksija a jarkoplave stolice za ljuljanje krase prednju verandu, Fiona Bristou izgleda smireno i sposobno. Visoka, privlačna crvenokosa devojka, vitka, obučena u farmerke i sivu jaknu, pristupa pitanju ubistava na isti praktični, smireni način koji je nju i njenu školu za obuku pasa učinio važnim delom ostrva.

Bilo joj je dvadeset godina, kao i Anet Kelvort, kada ju je Peri oteo. Kao i ostalih dvanaest žrtava, Bristou je bila ošamućena električnim pištoljem, drogirana, vezana, sa zapušenim ustima i zaključana u prtljažnik njegovog auta.

Tu ju je držao više od osamnaest sati. Ali za razliku od ostalih, uspela je da pobegne. U mraku, dok je Peri vozio, Bristou je nožićem koji je dobila od verenika, policajca Gregorija Norvuda, uspela da preseče konopce. Napala je Perija, onesposobila ga i njegovim autom pobegla i obavestila vlasti.

Dobrih godinu dana kasnije, još uvek van domašaja pravde, Peri je našao i ubio Norvuda i njegovog psa tragača, Konga, koji je ostao u životu još toliko da napadne i rani Perija. Ubica je ubrzo uhapšen kada je tokom policijske potere izgubio kontrolu nad autom. Uprkos svemu kroz šta je prošla, uprkos gubitku verenika, Bristou je svedočila protiv Perija, što je presudno uticalo da bude osuđen.

Sada, sa dvadeset devet godina, ona ne pokazuje vidljive posledice tog strašnog iskustva. I dalje je sama, živi usamljenički u izdvojenoj kući koju je kupila i vodi školu dresure za pse, posvećujući dobar deo vremena jedinici za potragu koju je osnovala na Orkasu.

Dan je sunčan i topao. Stabla drena sa obe strane uzanog mosta preko potoka već su u cvetu, a ribizle uveliko ulepšavaju tiho jutro. U jedrozelenoj šimi, gde zraci svetlosti šaraju između visokih jela, čuje se cvrkut ptica. Ipak, uniformisani zamenik šerifa upravo napušta njeno imanje. Nema nikakve sumnje da se Fiona Bristou seća tame i straha.

Ona bi bila broj 13.

Pominje nastavak filma kada čuje nadimak novog serijskog ubice i pročita naslove o njemu. Smatra da Ubica Sa Crvenom Ešarpom 2 traži upravo to:

Potraga

pažnju. Dok ona, jedina koja je preživela napad njegovog prethodnika, želi samo da nastavi sa svojim mirnim životom. A taj život joj je zauvek promenjen.'' „Nisam joj dala intervju. " Fiona je odgurnula novine. „Nisam pričala sa njom o ovome." „Ali o nečemu ste razgovarale", navaljivala je Manc. „Samo se pojavila." Fiona je pokušavala da obuzda bes, mada bi najradije iscepkala novine. „Mislila sam da je došla da pita za obuku, jer se potrudila da u prvi mah tako izgleda. Počela je prvo da priča o psima, a tek posle se predstavila. Istog časa sam joj rekla da ode. Nemam komentar, odlazite. A ona je ostala. Rekla sam da on želi pažnju. Bila sam besna. Pogledajte, već su mu dali nadimak, čini mu se da je bitan i poseban. Rekla sam da on želi pažnju, a ona mu baš to pruža. Nije trebalo to da kažem." Sad je gledala u Tonija. „Trebalo je da znam." „Navaljivala je. Samo ste reagovali." ,,I dala sam joj baš to što je htela. Naredila sam joj da ode sa imanja. Čak sam zapretila da ću pozvati Dejvija... zamenika Inglvuda... da se vrati. On je upravo bio otišao, jer smo oboje mislili da mi stiže učenik. Bila je ovde pet minuta. Ni toliko, tričavih minut-dva." „Kada?", upitao je Sajmon glasom od kojeg se naježila. „Pre dva dana. Potisnula sam to. Naredila sam joj da ode i mislila sam, stvarno sam mislila, kako joj nisam ništa rekla. Zato sam sve zaboravila."

Uzdahnula je. „Ona me je otkrila za njega. Ovde, sa mojim psima i drvećem. Tihi život preživele. I pokazala me je tamo, vezanu u mračnom prtljažniku - još jedna žrtva, samo što je imala sreće. Jedna rečenica, ta o pažnji.

Način na koji ju je napisala, to ja govorim njemu, prezirem ga. Upravo za tako nešto on će se zakačiti. Znam to."

Ponovo je pogledala novine. Tamo je bila slika nje ispred kuće, sa rukom na Njumanovoj glavi, dok Pek i Bogart sede kraj nje. „Ovo je sigurno slikala iz auta. Pomislio bi čovek da sam pozirala." „Odmah možete dobiti zabranu prilaska", rekao je Toni.

Fiona je obeshrabreno protrljala oči. „Obiće joj se o glavu. Sigurna sam da je nakitila tekst mojim noćurcima, stolicama i ostalim baš zato što sam odbila da sarađujem. Ako se pobunim, samo će još više pisati o meni. Možda sam pogrešno postupila. Možda je trebalo da joj dam taj intervju. Nešto dosadno i uzdržano, pa je onda više ne bih zanimala." „Ne razumeš", zavrteo je glavom Sajmon. Zavukao je ruke u džepove, ali Fiona je znala da samo glumi opuštenost. „Nije važno jesi li ili nisi pričala sa njom. Živa si i uvek ćeš biti deo ovoga. Preživela si, ali ne samo zato. Nije te spasla konjica, već si se sama borila i pobegla od čoveka koji je već bio ubio dvanaest žena i izmicao vlastima pune dve godine. Sve dok to đubre bude davilo žene crvenim ešarpama, bićeš u vestima."

- 201 -

Nora Roberts

Pogledao je Mancovu. „Nemojte biti snishodljivi. Sve dok ne uhvatite tog manijaka, koristiće je za povećanje tiraža i gledanosti, samo da bi između dva ubistva podgrevali priču. Znate vi to dobro." „Možda mislite da sedimo dokoni?", počela je detektivka. „Erin." Toni je mahnuo rukom da je prekine. „Imate pravo", obratio se Sajmonu. „Što se tiče medija. Ipak, Fiona, bolje bi bilo da ste rekli samo 'bez komentara'. I imate pravo", nastavio je, „ovakvi novinari će samo pojačati njegovo zanimanje za vas. Morate nastaviti sa svim merama predostrožnosti. I zamoliću vas da zasad ne primate nove polaznike." „Bože. Slušajte, neću da pravim problem, ali stvarno moram da zarađujem za život. Imam..." „Šta još?", prekinuo ju je Sajmon.

Fiona se okomila na njega. „Slušaj..." „Ćuti sad. Šta još?", ponovio je. „Ovako. Hoću da mi se javljate svakog dana", nastavio je Toni. „Počnite da beležite sve neobične događaje. Pogrešan broj, prekinutu vezu, sumnjiva pisma.

Hoću ime i adresu svakog ko se raspituje za vaše kurseve i raspored rada." ,,A šta ćete vi raditi za to vreme?"

Toni je pogledao Fionino rumeno, besno lice pre nego što je odgovorio Sajmonu. „Sve što možemo. Ponovo razgovaramo sa prijateljima, porodicom, kolegama, komšijama, instruktorima, školskim drugovima svih žrtava. On ih je duže posmatrao, svakako ima nekakav prevoz. Nije nevidljiv. Neko ga je primetio, i mi ćemo tog nekog naći. Proveravamo sve koji su povezani sa zatvorom, svakog ko je tokom ovih osamnaest meseci mogao da dođe u vezu sa Perijem. Poseban tim dežura na otvorenoj telefonskoj liniji dvadeset četiri sata dnevno. Forenzičari prosejavaju zemlju sa svakog groba, tražeći bilo kakav trag - vlas, vlakno."

Zastao je. „Pričali smo sa Perijem, i pričaćemo ponovo. Jer on zna.

Poznajem ga, Fiona, i znam da mu nije bilo drago kada sam mu rekao da ste dobili ešarpu. To nije deo njegovog plana, nije to njegov stil. Još manje mu je bilo drago kada sam se izlanuo, recimo, da je Anet Kelvort bila pretučena, naročito po licu. Okrenuće se protiv ovog tipa jer će se osetiti izdanim, kao da mu se ne ukazuje poštovanje. A znamo da to neće još dugo moći da podnosi." „Drago mi je što me obaveštavate, što dolazite ovamo i upoznajete me sa situacijom." Pokušavala je da smiri glas. „Uskoro mi počinje čas i moram da se spremim." „Dobro." Toni joj je spustio ruku na nadlanicu, očinski i službeno u isto vreme. „Hoću da me zovete, Fiona, svakog božjeg dana." „Dobro. Molim vas, ostavite to", rekla je kada je Manc uzela novine. „Pomoći će mi da ne zaboravim da treba da držim jezik za zubima."

Potraga

„Važi." Manc je ustala. „Dolaziće i drugi, sad se priča pročula. Trebalo bi da uključite telefonsku sekretaricu i da se ne javljate, a ne bi bilo loše da oko imanja postavite table na kojima piše zabranjen prolaz. Možete reći klijentima da imate problema sa turistima koji ne paze gde idu i da se brinete zbog pasa", dodala je pre nego što je Fiona stigla da se pobuni. „Da. Da, to je dobra ideja. Uradiću to."

Ispratila ih je i sačekala da joj se Sajmon pridruži na verandi. „Sad ćeš me grditi što ti nisam pomenula novinarku. Samo napred, ali moraš da staneš u red.

Ja sam prva." „Već si se dosta jela zbog toga. " „Ne. Mislim, moram nešto da ti kažem, ali sad nemam mnogo vremena.

Besan si na mene, i to prilično, ali si me ipak branio pred Mancovom. Rekla bih da mi tvoja pomoć nije bila potrebna, ali to ne bi bilo lepo. Osim toga, ne radi se o tome, već o onome šta radiš za nekoga ko ti je drag ili kada je nekome to potrebno. Zato sam ti zahvalna i stvarno to cenim. Mada, takođe sam i ljuta što si vodio glavnu reč. Što si potisnuo moje mišljenje i želje u stranu, i što si izjavio kako ćeš se postarati da uradim ono što mi je rečeno." „Meni je jasno da se to mora uraditi, pa sam rekao da će tako i biti."

Naglo se okrenula. „Šta ti misliš, da možeš tek tako..." „Bolje ćuti, Fiona." Oči su mu ljutito blistale. „Bolje lepo ćuti." Zakoračio je ka njoj. Pek je smesta zarežao. Sajmon je okrenuo glavu, pogledao ga i dao mu znak prstom.

Pas je smesta seo, ali je i dalje pažljivo gledao. „Ako hoćeš da se istresaš na meni, stani u red. Slobodno se ponašaj kao da možeš sama da se staraš o sebi. Baš me briga da li možeš, jer ovog puta nisi sama, dakle, izvoli navikni se na to. Možeš da kažeš da sam glup što nisam ostavio prokletu četkicu za zube u kupatilu, i to priznajem. Ali sad ja tebi kažem, mora da si poludela ako misliš da ćeš sama odlučivati o svemu ostalom. Ne ide to tako." „Nisam rekla..." „Ćuti. Celo to sranje kako mi nisi rekla da je novinarka dolazila da te gnjavi, jer si zaboravila... Nemoj to više pokušavati. Ti ne zaboravljaš, pogotovo tako nešto." „Nisam..." „Nisam završio. Nisi ti šef parade. Ne znam kako si se snalazila ranije, sa svojim policajcem, ali ovo je sada. Sada si sa mnom. Bolje se navikni na to, a ako ne možeš, reci mi. Onda ćemo nastaviti da se tucamo kad smo raspoloženi, a sve ostalo ćemo prekinuti."

Osetila je da je prebledela. „To je vrlo grubo, Sajmone."

- 203 -

Nora Roberts

„Naravno da jeste. Dolaze ti učenici, a ja moram da radim." Udaljio se baš kad su dva automobila prešla preko mosta.

Grizli, očito dobro čitajući gazdu, žurno je uskočio u džip. „Nisam došla na red", promrmljala je Fiona, a onda je duboko udahnula da bi se smirila pre nego što pozdravi učenike.

Potraga

DEVETNAEST Fiona je namerno ostavila individualni čas korekcije ponašanja za kraj dana. Ovakve časove ponekad je u sebi nazivala menjanjem stava - i to ne samo kod psa.

Paperjasta narandžasta pomeranka Kloi, teška jedva dva kilograma, bila je gazda u kući, pravila je haos u komšiluku, kevtala, režala i histerično se zaletala na druge pse, mačke, ptice, decu, a povremeno je pokušavala i da gricne one koji bi joj se u nezgodnom času našli na putu.

Silvija je sedela na verandi sa bokalom limunade i kolačićima, pokušavajući da kukiča - to joj je bio najnoviji hobi, dok je Fiona slušala klijentkinju kako ponavlja ono što je već rekla telefonom. „Muž i ja smo morali da odustanemo od zimovanja ovde godine." Lizi Čajlds je mazila krznenu lopticu u svom naručju, a loptica je sumnjičavo odmeravala Fionu. „Nismo mogli da nađemo nekoga ko bi je čuvao nedelju dana, čak ni ko bi čuvao kuću ako je ona unutra. Ona je, znate, strašno slatka i divna, ali eto, stvarno je nepopravljiva."

Cmoknula je usnama, a Kloi se uzvrpoljila i liznula joj lice.

Fiona je primetila da Kloi ima srebrnu ogrlicu prošaranu veštačkim dijamantima - bar se nadala da su veštački, a na šapicama ružičaste čizmice, otvorene napred da bi se videli nokti u istoj boji.

Obe su mirisale na princezu Vere Vang. „Stara je godinu dana?" „Da, baš smo proslavili prvi rođendan, je li tako, zlato moje?" „Da li se sećate kada je postala asocijalna?" „Pa..." Lizi je prigrlila Kloi. Ogroman dijamant na njenoj ruci blesnuo je kao led u plamenu, a Kloi je iskezila zube oštre kao makazice. „Zapravo, nikad nije volela ni pse ni mačke. Misli da je čovek, jer je moja bebica." „Spava u vašem krevetu, zar ne?" „Pa, ovaj... da. Ima divan krevetac, ali radije ga koristi kao kutiju za igračke. Obožava igračke koje pište." „Koliko ih ima?" „Ovaj... pa..." Lizi je barem pokušala da izgleda postiđeno dok je zabacivala dugu plavu kosu. „Stalno joj kupujem nove. Jednostavno ne mogu da odolim. I odelca, baš voli da se presvlači. Znam da sam je razmazila. I Hari, isto.

Jednostavno ne možemo da odolimo. A onda je stvarno divna. Samo je malo ljubomorna i lako se uzbudi." „Zašto je ne biste spustili?"

- 205 -

Nora Roberts

„Ne voli da je spuštam van kuće. Naročito kad..." Pogledala je preko ramena ka mestu gde su se ispružili Oreo i Fionini psi. „Kada ima drugih... pasa", dodala je šapatom. „Lizi, plaćate me da pomognem Kloi da postane srećniji, bolje prilagođen pas. A sad mi govorite, što i sama vidim, kako Kloi nije samo vođa čopora nego i mali diktator. Sve što ste mi ispričali ukazuje na klasičan sindrom malog psa." „O, zaboga! Da li joj trebaju lekovi?" „Ne dozvolite joj da vam zapoveda i prestanite da verujete kako je njoj, zato što je mala, dozvoljeno ono što ne biste trpeli od većeg psa." „Ali, ovaj, ona jeste mala." „Veličina ne menja ponašanje niti razloge zbog kojih se pas vlada na određeni način." Često su vlasnici najveća prepreka, pomislila je Fiona. „Slušajte, ne možete da je izvedete u šetnju bez stresa, ne mogu da vam dođu gosti. Rekli ste mi da vi i Hari volite da pozivate goste, ali već mesecima ne uspevate u tome." „Zato što je poslednji put bilo strašno. Kloi se toliko uzbudila da smo morali da je zatvorimo u spavaću sobu." „Gde je uništila vaš novi jorgan, između ostalog." „Bilo je grozno." „Ne možete je ostaviti kod kuće kad uveče izađete, jer će dobiti napad besa, pa ste prestali da izlazite na večere, na prijeme, u pozorište. Rekli ste da je ujela vašu majku." „Samo ju je gricnula. Ona..." „Lizi, da vas pitam nešto. Sigurna sam da ste često u avionu, prodavnici ili restoranu videli dete kako neobuzdano jurca, svima smeta, rita se, svađa sa roditeljima, pravi gužvu, cmizdri, žali se i tome slično." „Bože, da." Žena je prevrnula očima. „To je grozno. Ne razumem zašto...

Oh." Počelo je da joj sviće. „Znači, nisam odgovorna mama." „Baš tako." Ili blizu toga. „Spustite je." Čim su ružičaste čizmice dotakle zemlju, Kloi se propela na zadnje noge, kevćući i grebući Lizine divne lanene pantalone. „Hajde, dušo, nemoj..." „Ne", prekinula ju je Fiona. „Nemojte joj pružati takvu pažnju kada se loše ponaša. Vi treba da dominirate. Pokažite joj ko je glavni." „Prekini odmah, Kloi, ili nećeš dobiti slatkiše." „Ne tako. Prvo, prestanite da mislite kako je ona tako mala i tako slatka. Ne razmišljajte o njenoj veličini. Mislite kako je to samo pas koji se loše ponaša.

Evo." Fiona je preuzela povodac.

Potraga

„Odmaknite se", rekla je Lizi i stala između njih dve. Kloi je kevtala i režala, a onda je pokušala da jurne i ujede je. „Stani!", rekla je Fiona odlučno; uperila je prst u psa i pogledala ga u oči.

Kloi je režala, ali je poslušala. „Duri se", rekla je Lizi razneženo. „Da je labrador ili nemački ovčar, da li bi vam njeno režanje bilo slatko?"

Lizi se nakašljala. „Ne. Imate pravo." „To što ste je razmazili ne znači da je srećna, već da je samo postala nasilnik, a nasilnici nisu srećni."

Povela je psa ukrug. Kloi se otimala i pokušavala da se vrati kod Lizi.

Fiona je samo skratila povodac, što je psa nateralo da krene za njom. „Kada shvati da nema nagrade, da neće privući pažnju lošim ponašanjem i da ste vi glavni, onda će prestati. I biće srećnija." „Ne želim da bude nasilnik, ne želim da bude nesrećna. Stvarno, pa zato sam i došla. Samo što ne umem da joj naredim." „Onda naučite", mirno je rekla Fiona. „Ona zavisi od vas. Kada je već uzbuđena i polako gubi kontrolu, obratite joj se odlučno, ispravite ponašanje i nemojte joj ugađati tim tepanjem. To joj samo povećava napetost. Ona želi da vi komandujete, a kada to budete činili, svi ćete biti srećniji."

Sledećih deset minuta Fiona je radila sa psom, ispravljajući i nagrađujući. „Vas sluša." „Zato što joj je jasno da sam glavna, a to poštuje. Nesporazumi su nastali zbog odnosa okoline prema njoj, jer je shvatila da tako treba da bude i to sad očekuje." „Razmažena je." „Ne radi se igračkama, grickalicama, odelcima. To je sasvim u redu ako ste svi srećni zbog toga. Radi se o tome da vi omogućavate, čak i podstičete neprihvatljivo ponašanje i ne ograničavate je. Pokušava da napadne i velike pse, je li tako?" „Stalno. U prvo vreme je bilo smešno. Naprosto ste morali da se smejete. A sada je svaka šetnja pravi stres." „Ponaša se tako jer ste je proizveli u vođu čopora. Zato mora da brani taj položaj kad god dođe u dodir sa drugim psom, čovekom ili životinjom. To je za nju veliki stres." „Da li zato dobija napade lajanja? Zbog stresa?" „Da, i zato što pokušava da vam kaže šta treba da radite. Ljudi misle da su pomeranci kevtavi psi, a takvi su zato što im to vlasnici često dozvoljavaju."

Sad nema kevtanja, pomislila je Fiona. Zaustavila se, a Kloi je sela i zagledala se u nju bademastim očima. „Evo, opuštena je. Hoću da sada uradite isto što i ja. Odvedite je tamo i nazad. Preuzmite kontrolu."

- 207 -

Nora Roberts

Fiona je odvela Kloi do Lizi, a psić je odmah počeo da se propinje. „Lizi", opomenula je Fiona. „Dobro. Kloi, prestani." „Ozbiljnije!", naredila je Fiona. „Kloi, stani!"

Kuca je sela i nakrivila glavu kao da procenjuje situaciju. „Sad je povedite. Tražite da ide uz nogu. Ne šeta ona vas."

Zatim se odmakla da bi posmatrala. Znala je da trenutno obučava i vlasnika i psa. Napredak i zadovoljstvo klijenta zavisiće od njegove upornosti da naučeno primeni i kod kuće. „Sluša me!" „Odlično vam ide." A i opuštene su. „Sada ću krenuti ka vama. Ako počne sa neprihvatljivim ponašanjem, hoću da je ispravite. I nemojte da budete napeti.

Samo vodite u šetnju svog slatkog, malog psa. Vašeg slatkog, učtivog, srećnog malog psa."

Kada se Fiona približila, Kloi je počela da laje i zateže povodac. Fiona nije bila sigurna ko se više iznenadio, pas ili vlasnica, kada je Lizi odlučno rekla 'prestani' i povukla kučence uz nogu. „Odlično. Ponovo."

Ponavljale su i ponavljale sve dok Kloi nije lepo nastavila da ide uz Lizinu nogu. „Odlično. Silvija, da li bi mogla? Sad će Silvija da prođe pored vas. Silvija, zastani da proćaskaš, dobro?" „Važi." Došetala je do njih. „Drago mi je što vas vidim." „Dobro. Oh." Lizi je zastala i zapanjeno pogledala svog pomeranca koji je učinio isto, bez režanja i kevtanja. „Gledajte šta je uradila." „Zar nije sjajno? Kakva lepa kuca." Silvija se sagnula da pomazi Kloinu paperjastu glavicu. „Kako lepo vaspitan pas. Bravo, Kloi." „Sad ćemo dodati Njumana", najavila je Fiona.

Joooj." „Lizi, nemojte biti napeti. Opustite se. Njuman neće učiniti ništa dok to ne dozvolim. Vi ste glavni. Ona zavisi od vas. Ako je potrebno, ispravite je oštro i brzo."

Fiona je povela psa ispred Kloi, koja je podivljala. „Ispravite", naredila je Fiona. „Odlučno, Lizi", dodala je kada vlasnica nije uspela iz prve. „Morate ostati opušteni i pokazati da ste glavni. Morate biti odlučni kada se ponaša kako ne treba." „On je tako velik. Uplašila se."

Potraga

„Da, uplašila se i napeta je, a i vi ste. Morate se opustiti, pa će onda i ona.

Videće da nema razloga za strah." Fiona je dala znak rukom, a Njuman je smesta legao i tiho uzdahnuo. „Rekli ste da blizu kuće imate park u koji ljudi dovode pse." „Da. Prestala sam da idem sa Kloi jer se uvek uznemiri." „Naprotiv, bilo bi lepo kad biste mogli da je vodite, da stekne prijatelje, da ima s kim da se igra." „Niko je ne voli", šapnula je Lizi. „Krivo joj je zbog toga." „Niko ne voli nasilnike, Lizi. Ali ljudi, naročito oni koji imaju pse, vole da vide lepo vaspitanog ljubimca. A ako je još i tako lep i pametan kao Kloi, steći će mnogo prijatelja. Da li biste to voleli?" „Naravno." „Kada ste je poslednji put odveli u park?" „Jao ne znam, pre tri ili četiri meseca. Onda smo imali neprijatnosti.

Zapravo je bila samo mala ogrebotina, ali Hari i ja smo mislili da je bolje da prestanemo da idemo tamo." „Mislim da biste sad mogli da pokušate ponovo." „Stvarno? Ali..." „Pogledajte." Fiona je podigla prst. „Ne uzbuđujte se. Ostanite smireni... i govorite polako."

Lizi je spustila pogled, a onda slobodnu ruku prinela ustima dok je gledala Kloi kako radoznalo njuška Njumana. „Upoznaje ga", rekla je Fiona. „Maše repom, uši su podignute. Ne plaši se.

Radoznala je. Ostanite mirni", dodala je, a onda je Njumanu dala znak.

Kad je ustao Kloi se povukla, a onda se ukočila jer je Njuman približio glavu da je onjuši. Ponovo je mahnula repom. „Poljubio ju je!" „Njuman voli lepe devojke." „Stekla je prijatelja." Lizine oči su se napunile suzama. „Znam, smešno je što sam se raznežila." „Ne, nije smešno. Nimalo. Jer je volite." „Ja sam kriva što nikad nije imala prijatelje."

Uglavnom, pomislila je Fiona, ali stvari nikad nisu tako jednostavne. „Lizi, doveli ste je ovamo jer je volite i jer želite da bude srećna. Sada Kloi ima prijatelja. Kako bi bilo da stekne još nekog?" „Jeste li sigurni?" „Verujte mi." Žena je teatralno zgrabila Fioninu ruku. „Jako, jako to želim." „Ispravite je ako treba. Budite mirni i gledajte šta se dešava."

- 209 -

Nora Roberts

Sa verande je pozivala jednog po jednog psa, kako bi se Kloi postepeno navikavala. Bilo je nekoliko opomena, malo povlačenja i napredovanja, ali ubrzo su imali opštu žurku sa njuškanjem i mahanjem repovima. „Nikad je nisam videla ovakvu. Ne plaši se, nije zloća i ne grebe me po nozi da je podignem." „Sad je nagradite. Pustite je sa povoca, neka jurca sa velikim momcima." Žena je delovala sumnjičavo, ali je poslušala. „Igrajte se", naredila je Fiona.

Psi su otrčali, gurkajući se i sudarajući, dok je Kloi samo stajala i drhtala. „Ona je..." „Čekajte", prekinula ju je Fiona. „Dajte joj malo vremena."

Bogart je dotrčao nazad i liznuo psetance. Kad je ponovo otrčao ka čoporu, Kloi je pošla za njim, sve sa Armiranim čizmicama. „Igra se", promrmljala je Lizi kada je Kloi skočila i zagrizla kraj ižvakanog užeta koje je visilo Bogartu iz usta. „Stvarno se igra sa drugarima."

Fiona joj je spustila ruku na rame. „Hajde da sednemo na verandu i popijemo limunadu. Gledaćete je odande." „Trebalo je da ponesem kameru. Nisam ni pomislila..." „Znate šta, sedite sa Silvijom dok donesem svoju kameru, pa ćemo je snimiti. Mogu da vam pošaljem slike na mejl." „Rasplakaću se." „Samo napred." Fiona ju je potapšala po ramenu i povela do verande.

Silvija je sedela u stolici za ljuljanje, pijuckala limunadu i gledala Lizi i Kloi kako odlaze. „To mora da donosi ogromno zadovoljstvo." „A i umor." „Pa, jesi radila puna dva sata." „To im je obema bilo potrebno. Mislim da će sada sve biti u redu. Lizi mora da bude istrajna i da uključi i Harija. Mislim da će uspeti. Naši momci su mnogo pomogli." Podigla je nogu da pomazi Peka po sapima. „Sad kad smo rešili Kloin problem, šta ćemo sa tvojim?" „Mislim da je tu potrebno nešto više od odlučnosti i psećih grickalica." „Koliko je ljut?" „Jako." ,,A ti?" „Još nisam odlučila."

Potraga

Pošto se pseća žurka završila, tri blistava kolibrija kružila su oko crvene ribizle u cvetu, iste one koju je Kejti Star opisala u onom prokletom članku.

Inače je rado gledala ptice u letu, ali sada su je samo podsećale na današnje događaje. „Pokušavam da ostanem smirena i razumna da ne bih počela da vrištim, jer se plašim da ne bih mogla da prestanem. A Sajmon je besan što ne vrištim, ali nisam tip žene koja će reći 'O, tako si velik i jak, molim te, brini o meni'. To baš ne liči na mene."

Silvija se i dalje ljuljala. „Stvarno ne mogu da se načudim, Fi. Kako je moguće da neko tako mudar i razuman kao ti, nikako ne uspeva da shvati koliko je nama ostalima sve ovo užasno teško." „O, Silvija, ali razumem! Stvarno razumem. Volela bih..." „Ne, dušo, ne razumeš. Tvoje rešenje je da nas poštediš detalja i svojih strahova. Da sama donosiš odluke šta ćeš i kako uraditi. A pošto ne mogu reći da se nimalo ne slažem sa tobom, evo, sad sam u nedoumici."

U Fioni su se mešali nezadovoljstvo, krivica i pomalo nervoze, više za ukras. „Ne isključujem te." „Ne često. Ti si razumna žena, s pravom ponosna što sama rešavaš svoje probleme. Ponosim se tobom. Ali brinem se da će te tvoja potreba da to činiš navesti da veruješ kako uvek moraš tako. Lakše ti je da pomažeš drugima nego da nekog zamoliš za pomoć." „Možda je tako. Možda. Ali Silvija, stvarno nisam mislila da je važno što nisam rekla Sajmonu, tebi ili bilo kome za tu prokletu novinarku. To je bilo nebitno. Desilo se, sredila sam. Da sam vam ispričala, to je ne bi sprečilo da piše." „Ne, ali bi nas makar pripremilo za to." ,,U redu." Fiona je bila umorna i nije imala volje da se raspravlja. „Dobro." „Ne želim da te uznemiravam. Svakako ne bih da ti pravim dodatne probleme. Samo bih volela da razmisliš... da razmotriš kako je možda vreme da pustiš one koji te vole da ti bar malo pomognu." „Dobro, reci mi šta misliš da treba da radim." „Reći ću ti šta bih volela da uradiš. Volela bih da se spakuješ i odeš na Fidži dok ne uhvate ovog manijaka. A znam da to ne može. Ne samo zašto što ne bi pristala, nego i zato što imaš svoju kuću, svoj posao, račune koje treba platiti, život koji treba živeti." „Da, tako je. To me izluđuje, Silvija, jer ponekad mi se čini da ljudi to jednostavno ne razumeju. Da sam se zavukla u neku pećinu ostala bih bez posla, bez kuće, da ne govorimo o samopouzdanju. A naporno sam radila da bih sve to stekla."

- 211 -

Nora Roberts

„Meni se, dušo, čini da ljudi to razumeju, ali bi ipak voleli da se malo zavučeš u tu pećinu. Mislim da radiš sve što možeš, sve što moraš, osim što ne moliš i ne dozvoljavaš drugima da ti se nađu. Ne radi se o tome da Džejms pazi na kuću i pse dok si na izletu niti da ti Sajmon greje krevet preko noći. Radi se o otvaranju pred nekim, Fiona, potpunom otvaranju. I o tome da li ćeš ikome dovoljno verovati da bi to učinila." „Bože", uzdahnula je. „Pa skoro da sam se Sajmonu bacila pred noge."

Silvija se osmehnula. „Kako to?" „Rekla sam mu da mislim da ga volim. Ali mi nije uzvratio." ,,A to si želela?" „Ne." Iznervirana i zbog sebe i zbog svega ostalog, naglo je ustala. „Nisam.

Ali on i nije tip koji govori sve što misli - osim kad je besan. Pa čak i tada..." „Ne govorim o njemu niti sa njim. da je tako, verovatno bih imala štošta da kažem. Ali radi se o tebi, Fiona. Zbog tebe se brinem. Želim da te vidim srećnu i sigurnu." „Neću ništa rizikovati, časna reč. I neću ponoviti grešku kao sa novinarkom." Okrenula se da je pogleda u oči i podigla ruku. „Časna reč." „Držaču te za reč. A sad mi reci šta želiš od Sajmona. Sa njim." „Stvarno ne znam." „Ne znaš, ili još nisi dozvolila sebi da razmisliš?" „Oboje. Da je situacija normalna, da se ne dešava sve ovo, možda bih već razmislila. A možda i nema o čemu da se razmišlja." „Zato što je ovo što se dešava jedini razlog što ste ti i Sajmon tu gde ste?" „Pa, svakako je imalo uticaja. I na brzinu i na intenzitet." „Danas sam izgleda puna stavova", zaključila je Silvija. „Dakle, evo ti još jedno moje mišljenje. Mislim da previše značaja pridaješ ubici, a premalo sebi i Sajmonu. Činjenica je, Fi, da su stvari takve kakve su, a ti i Sajmon ste tu gde ste. To je nešto na šta treba računati."

Podigla je obrve kad su se psi uznemirili. ,,I kladim se da to sa čim treba da računaš upravo prelazi preko mosta. Ja idem, a ti vidi šta ćeš." Ustala je i čvrsto zagrlila Fionu. „Volim te jako." ,,I ja volim tebe. Ne znam šta bih radila da te nemam." „Onda nemoj ni da razmišljaš o tome. Još nešto da ti kažem", dodala je tiše. „Otišao je besan, ali sad se vraća."

Poljubila je Fionu i uzela svoju ogromnu slamnatu torbu. Pozvala je Orea i pošla prema Sajmonovom džipu. Fiona nije čula šta mu je kazala, ali primetila je da je on na to bacio pogled ka verandi.

A onda je slegnuo ramenima.

Tipično.

Potraga

Ostala je gde je, mada nije znala da li je to bitno. „Ako si došao zbog osećaja dužnosti", rekla je, „oslobađam te. Mogu zamoliti Džejmsa da ostane ovde preko noći, ili ću prespavati kod Mai." „Kakav osećaj dužnosti?" „Zato što sam u nevolji, što sam spremna da to priznam. Znam da si ljut, i sad ti kažem da nisi obavezan. Neću biti sama u kući."

Malo je poćutao. „Treba mi pivo." Pošao je unutra. ,,E pa..." Krenula je za njim. „Ti tako rešavaš probleme? To je tvoj metod?" „Zavisi od problema. Treba mi pivo", ponovio je, uzeo jedno iz frižidera i otvorio ga. „Imam ga. Problem je rešen." „Ne govorim o prokletom pivu." „Dobro." Sada je izašao na verandu.

Krenula je za njim i zalupila vrata za sobom. „Nemoj da mi okrećeš leđa." „Ako ćeš sad zanovetati, samo ću da sedim i pijuckam." „Ako ću... Otišao si jutros odavde besan i željan da zapovedaš. Prekidao si me svakih pet sekundi. Govorio si mi da ćutim." „To ću sad da ponovim." „Otkuda tebi pravo da mi govoriš šta da radim, šta da mislim, šta da govorim?" „Niotkuda." Podigao je konzervu. ,,U tvoje zdravlje, Fiona." „Ja tebi ne govorim šta da radiš. Dajem ti da biraš, i sad ti kažem da više neću podnositi takvo ponašanje."

Zagledao joj se u oči, rastopljeno zlato optočeno ledom. „Nisam tvoj pas.

Mene nećeš dresirati."

Zinula je od čuda. „Ne pokušavam da te dresiram. Pobogu." „O da, pokušavaš. To ti je valjda u krvi. Baš šteta, jer sam siguran da imam mnogo osobina koje bi rado promenila. Od tebe zavisi. Ako bi radije da noćas ovde bude Džejms, pozovi ga. Otići ću čim stigne." „Ne znam zašto se svađamo." Provukla je prste kroz kosu i naslonila se na ogradu. „Stvarno ne znam. Kao ni zašto svi misle da sam zatvorena, da isključujem ljude i da sam tvrdoglava ili glupa da bih tražila pomoć. Nisam takva. Uopšte nisam."

Otpio je dugačak gutljaj, ne skidajući pogled sa nje. „Sama si izašla iz gepeka." „Šta?" „Sama si izašla. Niko ti nije pomogao. Nije bilo nikog da ti se nađe. Živeti ili umreti - zavisilo je samo od tebe. Mora da je bilo strašno. Ne mogu ni da zamislim. Pokušao sam, ali ne mogu. Da li želiš da ostaneš u gepeku?"

- 213 -

Nora Roberts

Osetila je da joj naviru suze, i to ju je iznerviralo. „O čemu ti to, dođavola, govoriš?" „Možeš izaći i sama. Spreman sam da se kladim. A možeš i pustiti nekoga da ti pomogne. A to ne znači da si nesposobna niti da si slaba. Utuvi to već jednom. Ti si najjača žena koju poznajem, a poznavao sam dosta jakih žena.

Dakle, odluči se pa mi javi."

Okrenula mu je leđa, pritiskajući rukom grudi toliko da ju je zabolelo. ,,A i ušla sam u taj gepek." „To je koješta." „Otkud znaš? Nisi bio tamo. Bila sam glupa i nemarna, dozvolila sam da me otme." „Isuse Hriste. Ubio je dvanaest žena pre tebe. Zar misliš da su sve bile glupe i nemarne? Da su dozvolile da ih ugrabi?" „Ja... ne. Da." Okrenula se ka njemu. „Možda. Ne znam. Ali znam da sam tog dana pogrešila. Bila je to sitna greška, samo za sekund, ali je promenila sve.

Baš sve." „Preživela si. Greg Norvud je umro." „Znam da to nije moja krivica. Išla sam na terapiju. Znam da je Peri odgovoran za to. Znam." „Znati i verovati nije isto." „Verujem, uglavnom. Ne razmišljam mnogo o tome. Ne vučem to za sobom kao robijašku kuglu." „Možda ne, ali sad već blebećeš."

Mrzela ga je što je u pravu. „Ovde sam stvorila novi život i srećna sam. Ne bih bila... sve bi bilo dobro da nije ponovo počelo da se dešava. Kako to može da se ponavlja?", podigla je glas. „Kako, za ime božje, može ponovo da se dešava?"

Uzdahnula je. „Da li moram da kažem da se bojim? Rekla sam li da me je strah. Bojim se. Užasnuta sam. Da li to želiš da čuješ?" „Ne. A ako budem u prilici, platiće mi što te je naterao da to kažeš, što te je prisilio da se tako osećaš."

Gledao ju je kako briše jednu jedinu suzu sa obraza. I za to će mi platiti.

Za tu kap tuge.

A ta kap je ugasila poslednje iskre besa koji ga je pratio čitavog dana. „Ne znam šta želim od tebe, Fiona, ne znam tačno. Ne mogu da prokljuvim. Ali znam da želim da mi veruješ. Potrebno mi je da mi veruješ, kako bih ti pomogao da izađeš iz tog prokletog prtljažnika. Da mi dovoljno veruješ.

Onda ćemo videti šta će dalje biti." „To me skoro isto toliko plaši."

Potraga

„Da, to razumem." Ponovo je otpio, gledajući je preko konzerve. „Rekao bih da si se našla u škripcu."

Nekako je uspela da se nasmeši. „Izgleda da jesam. Nisam imala ozbiljnu vezu posle Grega. Samo nekoliko pokušaja koji nisu vredni pomena. Sad kad pogledam unazad, vidim da to nije bilo pošteno... ni prema kome. Nisam bila neiskrena, a ni... druga strana... nije tražila ništa naročito. Ali ipak nije bilo pošteno. Nisam nameravala da se upuštam u ozbiljnu vezu sa tobom. Želela sam društvo, malo razgovora, seks. Dopadala mi se pomisao da imam avanturu.

Odrasla sam, zrela sam. Možda to nije fer." „Meni nije smetalo."

Nasmešila se. „Možda i nije, ali eto, Sajmone, prilično je jasno da smo oboje dobili više nego što smo tražili. Ti želiš poverenje. Ja želim, valjda, sledeći nivo prisnosti. Mislim da se plašimo jedno drugog."

Ustao je. „Mogu to da podnesem. A ti?" „Želim da pokušam."

Sklonio joj je kosu iza uha. „Pa, da vidimo kako će nam ići."

Prišla mu je i uzdahnula kad ga je najzad zagrlila. „Dobro. Ovo je već bolje." „Da pokušamo nešto drugo." Mazio ju je po kosi. „Da izađemo na večeru." „Napolje?" „Da, vodim te na večeru. Mogla bi da obučeš haljinu." „Mogla bih." „Imaš ih. Video sam u plakaru."

Nakrivila je glavu. „Volela bih da obučem haljinu i izađem na večeru." „Lepo. Nemoj se spremati dva sata. Gladan sam." „Petnaest minuta." Podigla se na prste i poljubila ga. „Ovako je bolje."

Nije ni stigla do vrata, a telefon je zazvonio. „Službena linija. Samo trenutak. Fiona Bristou." Istog trenutka uzela je blok i olovku. „Da, naredniče Kasper. Koliko dugo?" Zapisivala je brzo, klimajući glavom dok je slušala. „Odmah ću stupiti u vezu sa ostatkom odreda.

Da, pet vodiča, pet pasa. Mai Funaki će voditi bazu, kao i obično. Vidimo se tamo. Imate moj broj mobilnog. Da, taj. Krećemo za jedan sat. Nema problema."

Prekinula je vezu. „Izvini. Imamo dvoje nestalih planinara u državnoj šumi Olimpik. Treba da pozovem ostale. Moramo da idemo." „Dobro. Idem sa tobom." „Ali, nemaš nikakvog iskustva", počela je dok je birala Main broj. „Mai, pozvani smo." Ukratko joj je prenela činjenice. „Imamo sistem uzbunjivanja", rekla je Sajmonu kad je prekinula vezu i počela da se sprema. „Ona poziva sledećeg člana."

- 215 -

Nora Roberts

„Idem sa tobom. Prvo, jer nećeš nikuda sama. Tokom potrage ostaješ sama sa psom, je li tako?" „Da, ali..." ,,A drugo, ako ćeš obučavati mog psa za ovakav posao, hoću da vidim kako to izgleda. Dakle, idem sa tobom." „Nećemo stići donde pre mraka. Ako ih dotle ne nađu, počećemo noćnu potragu i verovatno ćemo provesti celu noć u vrlo teškim uslovima." „Da li ti ličim na mekušca?" „Teško." Zaustila je da ga opet odbije, a onda je shvatila šta radi. „Dobro.

Imamo rezervni ranac i spisak stvari koje moraš da poneseš. Uglavnom su već spakovane. Proveri da li je tu sve sa spiska. I treba da pozoveš Silviju i zamoliš je da pripazi na pse koji ostaju."

Izvadila je drugi ranac i dobacila mu ga. „Kada stignemo tamo, ja sam alfa pas. To moraš da poštuješ." „Tvoja predstava, tvoja pravila. Gde je taj spisak?"

Potraga

DVADESET Jedinica je bila savršeno usklađena, primetio je Sajmon. Tokom čitavog puta, šestoro spasilaca služilo se skraćenicama i šiframa, što se često dešava kod ljudi koji dugo rade zajedno.

On je uradio ono što je bilo najprirodnije. Seo je i posmatrao.

Svi su primetili promenu u odnosu između Džejmsa i Lori, dovoljno da bi razmenili poneki značajan pogled. Njih dvoje to izgleda nisu primećivali. Čuo je Čaka i Meg Grin kako sa lakoćom srećnog bračnog para razgovaraju o planovima za predstojeći vikend - sređivanje dvorišta očito je bilo na vrhu liste.

Fiona se više puta čula sa policajcem po imenu Kasper da bi saznala novosti, preciznije odredila vreme dolaska i slično.

Malo iznenađenje, bar mu se činilo da je tako, predstavljao je dolazak još jednog policajca - šerifa Tajsona sa ostrva San Huan.

Ubrzo je zaključio da ima nečega između šerifa i lepe veterinarke. Očito je bilo tek u povoju, mnogo svežije nego kod Džejmsa i Lori, pa zato još uvek neodređeno.

Večernji vazduh bio je hladan i vlažan. Milovao ih je dok je Čak upravljao brodićem preko nemirnih, zapenušanih voda u zalivu. Psi su izgleda uživali: sedeli su ili ležali, blistavih očiju.

Da su okolnosti drugačije, bila bi ovo prijatna večernja vožnja.

Uzeo je sendvič koji mu je Meg ponudila i odlutao u mislima.

Da nije bilo ubistava, da li bi sad sedeo na brodiću punom mokrih pasa i žvakao zemičku sa šunkom, sirom i dosta senfa?

Nije bio siguran.

Bacio je pogled ka Fioni. Sedela je sa telefonom na uhu i beležnicom na kolenima, pomalo se njišući zbog talasa. Škrabala je nešto - ne, pisala je; Fiona ne škraba, zaključio je, to bi bilo suviše neuredno. Dok je pisala, vetar joj se igrao pletenicom. Njeno vitko telo bilo je umotano u grube pantalone, laganu jaknu i iznošene čizme.

Da, bio bi ovde. Prokletstvo.

Nije njegov tip. To je rekao sebi već hiljadu puta, a ništa se nije promenilo.

Zavukla mu se pod kožu, u krv. Svuda.

Istovremeno je bio i očaran i iznerviran njome, što je čudna i opasna kombinacija. Stalno je čekao da prođe.

A nije prolazilo.

Možda će biti bolje kada se stvari malo srede. Otići će na nedelju dana da poseti porodicu. Prema njegovom iskustvu, stvarno važi ona izreka - daleko od

- 217 -

Nora Roberts

očiju... Doduše, dok je bila na putu, ništa se nije promenilo. Možda on treba da ode.

Mai je sela kraj njega. „Jesi li spreman za ovo?" „Izgleda da ću to tek otkriti." „Sećam se svoje prve potrage. Bila sam užasno uplašena i uzbuđena.

Obuka, vežbe, manevri... Sve je to bitno, ali kad je stvarno, onda je... pa, stvarno. Ljudi zavise od tebe. Pravi ljudi, koji imaju osećanja, porodicu i strahove. Kada mi je Fi prvi put pomenula jedinicu, pomislila sam kako bih to stvarno mogla da radim. Nisam imala pojma koliko je naporno. Ne samo fizički, nego i emotivno." ,,A i dalje si tu." „Kad jednom počneš, navučeš se. Ne mogu da zamislim da prestanem." „Vodiš bazu." „Tako je. Navodim pse i vodiče, pravim zapisnik, održavam vezu, sarađujem sa drugim timovima za potragu, bilo da su policajci ili rendžeri.

Nemam psa tragača jer usvajam životinje sa posebnim potrebama, ali mogu da radim sa nekim ako je potrebno. Fi misli da je tvoj Grizli rođen za ovakav posao." „Da, čuo sam." Uzeo je kesicu čipsa i ponudio je. „Dobro mu ide obuka, barem mi se tako čini. Mada, mislim da bi spremno dubio na glavi ako bi pomislio da će je time usrećiti." „Psi tako reaguju na Fi. Ona jednostavno ima dar."

Malo se pomerila, tako da su im se kolena dodirivala. Fiona joj je ostala iza leđa. „Kako se drži, Sajmone? Pokušavam da to ne pominjem baš često. Znam kako sve voli da spakuje u odgovarajuće kutijice."

To je savršen opis, pomislio je. Potpuno veran. „Uplašena je. Zato je toliko odlučna da sve sakrije." „Mirnije spavam kad znam da si sa njom."

Silvija je rekla isto, setio se. Ali uz prizvuk upozorenja. Nemoj me izneveriti. Čim su stigli na kopno, dobrovoljci su ih džipovima prevezli do baze. Sve se odvijalo brzo i odlučno, primetio je. I to je neka vrsta stavljanja u kutiju, pretpostavio je. Svako ima svoj zadatak i svako zna šta je čije.

Fiona se smestila između njega i čoveka po imenu Bob; nastavila je da piše dok su se truckali po putu. „Šta sad radiš?" „Proveravam spisak i pravim okvirnu podelu na sektore na osnovu podataka koje trenutno imam. Dugo smo putovali i mrak je, ali imamo mesečinu. Postoji mogućnost oluje tokom noći, ali sada je vedro pa ćemo uraditi sve što možemo. Kako ti je sin, Bobe?"

Potraga

„Na jesen se sprema na studije. Ne znam otkuda mu to. On i moja žena će pomagati oko hrane." „Drago mi je što ću ih videti. Bob i njegova porodica drže pansion. Uvek se rado odazivaju kada smo u potrazi... Narednik Kasper kaže da su nestali planinari odseli u tvom pansionu." „Tako je." Bob je imao rumeno lice osobe koja često boravi napolju; čvrsto je držao volan i zaobilazio džombe kao da menja trake na autoputu. „Otišli su sa još jednim parom. Izašli su u zoru, a sa sobom su poneli i hranu. Drugi par se vratio baš pred večeru. Rekli su da su se razdvojili na raskrsnici i pošli različitim stazama. Mislili su da će se prijatelji vratiti pre njih." ,,A ne javljaju se na mobilne." „Ne. Ponekad je loš prijem, ali pokušavali su da ih dobiju još od pet ili pola šest." „Potraga će zvanično početi oko sedam." „Tako je." „Jesu li u dobroj formi?" „Izgleda da jesu. Imaju tridesetak godina. Žena nosi nove čizme i neki otmeni ranac. Stigli su iz Njujorka. Planirali su da ostanu dve nedelje, malo pecaju, planinare, obilaze lepote, svrate u banju." „Aha." Sajmon je ugledao pansion - zgradu na sprat, sada osvetljenu kao da je praznik. Neko je raširio veliku ciradu i napravio poljsku menzu, sa dugačkim stolom punim hrane, kafe i flaširane vode. „Hvala na prevozu, Bobe. Jedva čekam da popijem Džilinu kafu." Izašla je odmah posle Sajmona. „Možeš li da pomogneš oko pasa? Treba im dati vode.

Moram da se dogovorim sa narednikom Kasperom dok Mai postavlja bazu." „Naravno."

Prišla je policajcu sa velikim stomakom i licem kao kod buldoga. Rukovali su se, a kada im je veterinarka prišla, rukovao se i sa njom i pokazao joj nešto rukom. Mai je žurno ušla u zgradu.

Fiona je nasula sebi šolju kafe dok je pričala sa Kasperom. „Mai kaže da ti je ovo prvi put." Tajson se rukovao sa Sajmonom. „Ben Tajson.'' „Da. Vama očito nije, šerife." „Da budemo na ti. Nije mi prvi, ali sam obično u onoj grupi." Pokazao je glavom ka Fioni i Kasperu dok su njih dvojica vodili pse ka velikom koritu punom vode. „Dobro. Šta oni rade?"

- 219 -

Nora Roberts

„Pa, narednik je obaveštava, prenosi joj sve što je saznao. Koliko je ljudi izašlo, koje oblasti su pretražili, redosled događaja, MPV - mesto gde su poslednji put viđeni. Fi pazi da uvek ima prave mape, ali on će joj dati dodatna obaveštenja o topografiji. Putevi, brda, voda, prepreke, dreniranje, oznake na stazi. Sve joj to pomaže da napravi najbolji plan potrage. Mai kaže da su planinarili sa prijateljima, pa će Fi popričati i sa njima pre nego što okupi jedinicu." „Potrošiće dosta vremena na priču." „Možda tako izgleda. Ali ako požuriš i kreneš bez dovoljno podataka, lako ćeš nešto propustiti. Bolje je da se sad odvoji malo vremena. A tako će moći i da se snađe, da odmeri vazduh." „Vazduh?"

Ben se nasmešio. „Ni ja baš ne razumem, pravo da ti kažem. Vazdušni džepovi, konusi mirisa i tome slično. Radio sam nekoliko potraga sa Fi i njenom jedinicom. Meni se čini da ona ima oštar njuh skoro kao psi." Ben je spustio ruku i pomazio Bogarta između ušiju.

Sledećih dvadesetak minuta Sajmon je lutao okolo, probao zaista sjajnu kafu, gledao dobrovoljce i policajce kako dolaze da se osveže i čuju novosti. „Smestili smo se u holu", rekao mu je Džejms. „Ako hoćeš da prisustvuješ dogovoru." „Dobro." „Jesi li ranije planinario?" „Pomalo", odgovorio je Sajmon dok su ulazili u pansion. ,,A noću?" „Ne baš."

Džejms se nasmešio. „Čeka te ozbiljno razgibavanje, a i naučićeš štošta."

Sajmon se osvrnuo po holu. Verovatno su želeli rustičan ambijent, što su na kraju i dobili. Kožne fotelje, teški hrastovi stolovi, gvozdene lampe i gruba grnčarija. Fiona je bila za stolom na kome su stajali veliki radio, laptop i mape.

Iza nje je visila velika topografska karta, a Mai je stajala kraj bele table. „Tražimo Elu i Kevina Vajta, belce od dvadeset osam i trideset godina. Ela je visoka metar šezdeset pet, teška šezdeset kilograma, smeđe kose i očiju. Nosi farmerke, crvenu košulju preko bele majice, plavu jaknu sa kapuljačom. Kevin je visok metar osamdeset, osamdeset pet kilograma. Farmerke, smeđa košulja preko bele majice, smeđa jakna. Oboje imaju planinarske cokule, prijatelji misle da su marke rokport, veličine trideset osam, odnosno četrdeset četiri."

Okrenula je stranicu notesa, ali Sajmon je osećao da joj to nije potrebno.

Sve je zapamtila. „Krenuli su odavde u sedam ujutru, sa još jednim parom.

Rejčel i Tod Čapel. Uputili su se na jug, pored reke."

Potraga

Okrenula se ka mapi i uključila laserski pokazivač. „Držali su se obeleženih staza, nekoliko puta su zastajali, a veću pauzu napravili su u pola dvanaest ovde, koliko se svedoci sećaju - da bi pojeli hranu koju su poneli iz pansiona. Tu su se razdvojili. Ela i Kevin su odlučili da nastave ka jugu. Drugi par je pošao na istok. Planirali su da se oko četiri, možda pola pet nađu ovde, na piću. Kada se nisu vratili do pet, a nisu se javljali ni na mobilne, pojavila se zabrinutost.

Nastavili su da ih zovu i obišli su okolinu, a nešto posle šest, Bob je obavestio vlasti. Zvanična potraga je počela u šest i pedeset pet." „Ako su nastavili ka jugu, stići će u zaštićenu oblast Bighorn", primetio je Džejms. „Tako je." „Taj teren je prilično težak." ,,A Ela je neiskusna."

Fiona je nastavila; ukazivala je na oblasti koje je potraga već pokrila, određivala sektore za svakog od njih; Sajmon je primetio da kao granice između sektora koristi prirodne prepreke i lako uočljiva obeležja. „Dodatni podaci. Svedoci kažu da je Kevin izuzetno ambiciozan u svemu.

Sklon nadmetanju. On i Tod su nosili pedometre i kladili su se. Pobediće onaj ko pređe veću razdaljinu, a poraženi plaća piće i večeru. On voli da pobeđuje.

Dakle, sigurno ih nije štedeo.

Znam da je kasno, ali vreme i mesečina nam idu naruku. Počećemo pretraživanje po sektorima. Kao vođa tima, obići ću MPV. Mislim da je podatak tačan, ali tačka na mapi ne može se porediti sa obilaskom mesta."

Pogledala je na sat. „Napolju su oko četrnaest sati, poslednji put su jeli pre devet. Imaju vodu i čokoladice, suvo voće i orahe, ali su im zalihe vode pri kraju. Hajde da proverimo radio-vezu, a onda ću vam napolju podeliti kese sa tragovima."

Kad su izašli napolje, Fiona je stavila ranac na leđa. „Jesi li sasvim siguran?", upitala je Sajmona.

Pogledao je u gustu, mračnu šumu. „Siguran sam da nećeš tamo ići sama." „Ne smeta mi društvo, ali stvarno je preterano misliti da bi mahniti ubica znao za nestale planinare, da je naša jedinica pozvana i da je uspeo da nas prestigne i postavi nam zasedu." „Hoćeš da se raspravljaš oko toga ili da nađeš te ljude?" „O, mogu ja oboje." Pružila je Bogartu kesicu. „To je Ela. Ela. I Kevin.

Ovo je Kevin. Hajde da ih nađemo! Nađi Elu i Kevina." „Zašto to sad radiš? Mislio sam da ideš na MPV?" „Dobro... Da, tako je. On mora početi potragu sada, mora se pripremiti.

Možda su se izgubili, možda su zalutali u povratku. Ili je jedno od njih povređeno pa ne može da ide po mraku."

- 221 -

Nora Roberts

,,A njuškanje čarapa će im pomoći."

Nasmešila se i uključila lampu. „Ti voliš kornflejks, je li tako?" „Da." „Nadam se da ti ga neću ogaditi. Sa ljudi se ljuspaju mrtve ćelije kože, koje imaju oblik kornflejksa. One su kao perut, stalno opadaju i zadržavaju jedinstveni miris te osobe. Prenose se vazduhom, strujanjem vetra, a mi to nazivamo kupom mirisa. Kupa mirisa je uzana, a najgušća je na izvoru." „To jest - kod osobe." „Tako je. Ima svojstvo da se širi, a Bogart ume da nađe taj miris. I naći će ga. Problem sa praćenjem može da nastane usled prejakog vetra, vlage, skretanja, taloženja, efekta dimnjaka - različitih načina kretanja vetra i vazduha u zavisnosti od klimatskih uslova i terena. To je moj posao - da procenim, osmislim plan potrage i pomognem psu da ne izgubi miris." „Prilično nezgodno." „Može i da bude. Recimo, vreo dan bez kretanja vazduha, sa gustim šibljem. Miris se neće širiti daleko, što će ograničiti domet. Moram tome da prilagodim potragu. Potok ili jarak mogu da rašire miris, tako da operativni vođa, kao i vodiči, moraju tome da se prilagode."

Dakle, ovo je nauka, zaključio je, ne samo obuka i osećaj. „Kako znaš da pas stvarno traga, da nije samo pošao u šetnju?"

Fluorescentne trake na njihovim jaknama svetlucale su na mesečini nekom nestvarnom zelenkastom nijansom. Mlaz svetlosti iz njene lampe pokazivao je stazu, grmlje i poneki bokor divljeg cveća. „Zna svoj posao i pravila igre. Vidiš, kreće se prilično brzo, ali se osvrće da bi proverio jesmo li u blizini. Onjuši vazduh i nastavi. Dobar pas."

Stegla je Sajmona za ruku. „Nije baš izlazak na večeru." „Pa, izašli smo. Sendvič nije bio loš. Šta to tražiš?" „Tragove." Nastavila je da šara lampom. „Otiske stopa, slomljeno šiblje, papiriće od bombona, bilo šta. Nemam Bogartov njuh, zato moram da se oslanjam na vid." „Kao Golum3." „Da, prekrasni! Ipak, mislim da je i tu bilo dosta njuškanja. Bože, baš je lepo, je li? Jedno od mojih omiljenih mesta na svetu. A sada, kad mesečina dopire kroz krošnje, sve je u senkama i svetluca, naprosto je čudesno." Prelazila je lampom preko blistavih šeširića pečurki. „Jednog dana ću naći vremena za neki kurs iz botanike, pa ću bolje znati šta sve vidim." „Pošto ionako imaš suviše vremena."

3

Golum – lik iz knjige ,,Gospodar prstenova’’.

Potraga

„Uvek može da se nađe vreme za ono što zaista želiš. Silvija uči da kukiča."

Zastao je dok nije shvatio kakve to veze ima. „Dobro." „Samo kažem, uvek možeš naći vremena za ono što želiš. Dosta dobro poznajem floru i faunu i znam šta ne smem da diram ili jedem. A i ako ne znam šta je, jasno mi je da ne treba da prilazim." „Objasni mi zašto nosimo bezvezno suvo voće u rancima." „Neće ti biti bezvezno kad ogladniš."

Mesto na kojem bi se Bogart uzvrteo, označavala je trakom. Po svemu što su znali, izgubljeni planinari su prošli ovuda pre više sati, ali pas je s lakoćom pratio trag.

Pas zna svoj posao, zaključio je Sajmon; baš kao što je i rekla. „Pre nekoliko godina, našli smo planinara blizu ovog mesta", pričala je Fiona. „Sredina leta, upekla zvezda. Lutao je okolo puna dva dana. Dehidriran, sa inficiranim žuljevima i osipom od otrovnog bršljana na mestima gde ga stvarno, ali stvarno ne treba stavljati."

Hodali su dalje, beskonačno dugo kako se Sajmonu činilo, na mesečini, stazom koju su osvetljavali lampom. Povremeno se zaustavljala, dozivala, osluškivala, pozivala bazu. Potom bi nastavila za psom. Neumorna je, zaključio je. I ona i pas. Jasno se videlo da oboje veoma ozbiljno shvataju svoj posao, a i uživali su u njemu.

Pokazivala mu je stvari koje je poznavala. Mnoštvo sićušnih stvorova u zemlji oko oborenog debla, čudne šare lišaja.

Kada se Bogart zaustavio da pije, osvežila mu je miris dok su slušali dozivanje sova i ostalih noćnih ptica.

Bogart se uzvrteo, a onda je užurbano počeo da njuška vazduh i zemlju. „To je tu, ovde su se zaustavili da ručaju. I razdvojili se. Mnogo tragova." Čučnula je. „Ali pazili su, svaka čast. Nema otpadaka."

Pas se udaljio da se olakša; Sajmon je zaključio da je to dobra ideja, pa je i sam pošao dublje u šumu dok je Fiona nastavila da doziva. „Dobro nam je prolazno vreme", rekla je kada se Sajmon vratio. „Još nije ponoć. Možemo ovde da se zaustavimo pa da produžimo u zoru." „Da li bi tako uradila i da nisam tu?" „Verovatno bih nastavila još neko vreme." „Onda ćemo tako." „Prvo kratka pauza." Sela je na zemlju i izvukla iz ranca kesu suvog voća, semenke i hranu za psa. „Važno je da čuvamo snagu i da pijemo dosta vode.

Inače bi morali da šalju nekoga i po nas."

Dodala je Sajmonu semenke, a onda je nahranila psa.

- 223 -

Nora Roberts

„Da li se ikada desilo da ne nađeš onoga koga tražiš?" „Da. Strašno je vratiti se praznih ruku. To je najgore. Gore nego kad ih nađemo prekasno."

Zavukla je ruku u ranac. „Ovo dvoje su mladi i jaki. Pretpostavljam da su verovatno on - pogrešno odmerili snagu ili su se izgubili. Možda i jedno i drugo.

Telefoni su loš znak." „Ispraznila se baterija. Ili nisu imali signal. Ispustili su ih, izgubili." „Bilo šta od toga", složila se. „Ovde ima divljih životinja, ali ne verujem da su naišli na nešto što se ne bi samo udaljilo. Činjenica je da običan uganuti članak može da napravi velik problem, naročito ako nemaš iskustva."

U mraku, razmišljao je, verovatno su se izgubili, svakako su umorni, možda i povređeni. „Koliko im je trebalo da stignu dovde, četiri sata?" „Da. Ali krivudali su, zaustavljali se, snimali. Kada su pošli na jug, Kevin je želeo da ubrza, zbog opklade. Verovatno je hteo da ubrza samo na sat ili dva, što je stvarno previše za jedan dan, naročito kada ti sva kondicija verovatno potiče sa Pete avenije. Ali, mora da je mislio da će se prečicom vratiti do pansiona, taman na vreme za koktel." „Misliš da je tako bilo?" „Prema onom što su rekli njihovi prijatelji, da. On je dobar čovek, pomalo sveznalica ali zabavan. Voli takmičenja i ne može da odoli izazovu. Ona voli da isprobava nove stvari, da vidi nova mesta. Hladno je." Popila je malo vode, ne prekidajući da lampom šara po senkama. „Ali imaju jakne. Verovatno su iznureni, uplašeni, besni."

Nasmešila mu se. „Da li misliš da bi mogao da izdržiš još jedan sat?" „Nije Kevin jedini sklon nadmetanju." Ustao je i pružio ruku da bi joj pomogao. „Drago mi je što si pošao", rekla je ustajući. „Ali i dalje želim tu večeru kada se budemo vratili."

Umesto sata, nastavili su još sat i po, krivudajući stazom dok je pas pratio miris. Fiona je bezuspešno dozivala, a oblaci su polako zaklonili mesec. „Vetar menja pravac. Dođavola." Podigla je glavu; bio je siguran da je onjušila vazduh, baš kao pas. „Biće oluje. Bolje da podignemo šator." „Tek tako?" „Večeras ne možemo bogzna šta. Bogart je umoran. Gubi se svetio, a i miris." Izvukla je radio. „Odvojićemo koji sat da se odmorimo i ostanemo suvi."

Pogledala ga je. „Ne vredi da se vraćamo u bazu, usput pokisnemo, umorimo se, a onda u zoru ponovo pođemo. Krevet i tuš su daleko; mnogo je bolje toplo i suvo mesto u blizini." „Ti si glavna."

Nakrivila je glavu. „Da li to kažeš zato što se slažeš?"

Potraga

„Korisno je da se slažem."

Javila je bazi položaj i stanje i saslušala šta je sa ostalima. Nije bilo ćaskanja, primetio je. Sve strogo službeno.

Kada je skinula ranac i počela da podiže šator, ponovo je došao u situaciju da izvršava naređenja. Nije imao pojma šta treba da se radi. Poslednji put je spavao u šatoru kad mu je bilo možda dvanaest godina - a ovo što je izvadila iz ranca nije bilo ni nalik šatoru koji je nekada imao. „Biće tesno, ali ostaćemo suvi. Ti prvi", naredila je. „Moraćeš malo da se iskriviš, s obzirom na visinu. Bogart i ja ćemo se smestiti posle tebe." Šator jeste bio vrlo lagan, ali i tesan. Kada mu se pas sklupčao iza krsta a Fiona pripila kao kifla, učinilo mu se da je postao sardina. „Mislim da mi je tvoj pas zavukao njušku u tur." „Dobro je što nosiš pantalone." Promeškoljila se. „Pomeri se još malo ka meni, ako želiš."

To je onda baš intimno, pomislio je, ali je shvatio da je suviše umoran za sarkastične komentare. I tako se privio uz nju, malo se vrpoljio i na kraju shvatio da ako proturi ruku ispod nje - zbog čega će ujutru verovatno morati da mu je iseku - dobija malko više prostora.

Prolomila se jeziva grmljavina, a zatim je počeo pljusak. Zvučalo je kao monsun. „Ovo bi bilo romantično", zaključila je Fiona, „kad bismo imali veći šator, flašu vina i kad bismo ovo radili iz zabave." „Pas hrče." „Da, neka ga. Naradio se danas." Bilo je dovoljno samo malo da okrene glavu da bi ga poljubila. ,,A i ti si." „Drhtiš. Da li ti je hladno?" „Ne. Dobro sam." „Drhtiš", ponovio je. „Samo treba da se smirim. Imam problem sa tesnim i zatvorenim prostorima." „Ti..." Tek sad mu je sinulo i osetio je kako se ljuti na sebe. Ona je bila vezana, zapušenih usta, strpana u prtljažnik, na putu ka mestu gde će je ubiti. „Pobogu, Fiona." „Ne, u redu je." Zgrabila ga je kad je počeo da ustaje. „Ostani gde si.

Zatvoriću oči i proći će."

Sada je osećao kako joj srce lupa tik uz njega, divlje kao kiša. „Trebalo je da se vratimo." „Ne, to je gubljenje vremena i energije. Osim toga, suviše sam umorna za iole ozbiljniji napad panike."

- 225 -

Nora Roberts

A kako bi onda nazvala ovo drhtanje i lupanje srca? Privukao ju je, savijajući ruku u laktu da bi mogao da je mazi po leđima. „Je li ovako bolje ili gore?" „Bolje je. Sasvim fino. Treba mi samo minut da se naviknem."

Sevnula je munja, osvetlivši šator. Video je da je bleda i da žmuri. ,,I, da li Tajson tuca veterinarku?" „Mislim da nisu stigli do tucanja, gospodine Romantični. Mislim da su još uvek u fazi ličnog upoznavanja." „Tucanje jeste lično, ako se radi kako treba." „Sigurna sam da će me obavestiti ako to uđe u paket." „Jer si i ti njoj rekla da se mi tucamo." „Mislim da je mogla i sama da dođe do tog zaključka, ali da, naravno da sam joj rekla. Do najsitnijih detalja. Poželela je da si prvo tucao nju." „Ah. E pa, to se zove propuštena prilika." Osetio je da joj srce malo mirnije kuca. „Mogao bih da se vratim i učinim i njoj malo." „Prekasno je. Sada više nikad neće spavati sa tobom. Takva su pravila.

Više nisi na meniju za moje prijatelje i rodbinu." „To nije u redu, ti prijatelj sa svima na ostrvu." „Imaš pravo, ali pravilo je pravilo." Ponovo je okrenula glavu da ga poljubi. „Hvala što mi skrećeš misli sa neuroze." „Nije to nikakva neuroza. To je nervoza, dakle, nešto bolje. Ali i stvarno si uglavnom toliko stabilna i normalna da nerviraš. I dalje nisi moj tip." „Ali ćeš i dalje da me tucaš." ,,U svakoj mogućoj prilici."

Nasmejala se i osetio je da se sasvim opustila. „Ti si prost, neotesan i ciničan, ali nameravam da ti budem na raspolaganju za dotično tucanje. Nisam sigurna kako, ali izgleda da nam to ide." „Želim da budem sa tobom."

Nije bio siguran zašto je to rekao - možda zbog nametnute bliskosti pod šatorom, zbog kiše koja je dobovala, zbog brige za nju, iako je drhtanje prestalo.

Mada, bez obzira na razlog, rekao je istinu. „To je nešto najlepše što si mi ikada rekao", promrmljala je. „Čak i više od toga, s obzirom na trenutne okolnosti." „Toplo nam je i suvi smo", podsetio ju je. „ A oni nisu", dodao je, pogađajući joj misli. „Ne, nisu. Njima će ova noć biti užasna."

Ovog puta je on okrenuo glavu i ovlaš je poljubio u kosu. „Onda najbolje da ih odmah ujutro nađemo."

Potraga

DEO TREĆI

A šta je sluga tvoj, pas, da učini tako veliku stvar?

SVETO PISMO

- 227 -

Nora Roberts

DVADESET JEDAN Probudila se u mrklom mraku; nije mogla ni da se pomeri, ni da govori, niti je videla. Glava ju je bolela kao da će otpasti, a želudac joj se grčio od mučnine.

Izgubljena i preplašena, trudila se da se pomeri, ali ruke su joj i dalje bile nepomične i na leđima, a noge kao da su bile oduzete.

Mogla je samo da se uvija, trza i pokušava da udahne.

Oči su joj bile iskolačene, pogled izbezumljen. Čula je brujanje, stalno, jako, i pomislila je - uz novi talas panike - kako je u pećini neke divlje životinje.

Ne, ne. To je motor. Automobil. Nalazi se u automobilu. U prtljažniku. Čovek. Onaj čovek sa staze za trčanje.

Sada je sve to jasno videla - jarko jutarnje sunce, vedro, plavo nebo povrh divnih jesenjih boja. Onaj nagoveštaj jeseni u vazduhu, skoro kao ukus na jeziku.

Mišići su joj bili zagrejani. Osećala se slobodno, opušteno. Tako moćno.

Volela je taj utisak da je sama na svetu, okružena bojama i mirisima. Samo ona, jutro i osećaj slobode dok trči. Čovek je trčao ka njoj. Ništa bitno. Proći će i otići, a svet će ponovo biti samo njen.

Ali... Da li se spotakao, pao, ili je ona zastala da pomogne? Nije mogla da se seti. Sve je bilo kao u magli.

Ali videla mu je lice. Osmeh, oči, nešto u tim očima - za trenutak, pre bola.

Bol. Kao da ju je pogodila munja.

U glavi joj je tutnjalo dok se ritam ispod nje menjao; pod je počeo da vibrira. Sporedni put, pomislila je u nekom ošamućenom uglu mozga.

Setila se ujakovih upozorenja. I Gregovih. Nemoj trčati sama. Drži dugme alarma pri ruci. Budi prisebna.

Tako ih je olako zanemarila. Šta se njoj može desiti? Zašto bi joj se išta dogodilo?

Ali - desilo se. Desilo. Oteta je.

Sve one devojke koje je viđala u novinama. Mrtve devojke kojih joj je bilo žao, sve dok ih nije zaboravila i nastavila sa životom.

Da li će i ona biti jedna od njih, u novinama, u vestima na televiziji?

Ali zašto? Zašto?

Plakala je, otimala se i vrištala. Traka na ustima prigušila je sve zvuke, a konopci su joj se od cimanja usekli u kožu, sve dok nije osetila miris sopstvene krvi i znoja.

Potraga

Sve dok nije osetila miris sopstvene smrti.

Probudila se u mraku. Zarobljena. Vrisak joj je goreo u grlu, ali ga je progutala kada je osetila težinu Sajmonove prebačene ruke, kada je čula sporo disanje - njegovo i pseće.

Ali panika joj je gmizala u grudima, tik ispod kože.

U glavi joj je bio zarobljen vrisak, jak i prodoran.

Izađi! Izađi! Izađi!

Progurala se ka ulazu, jedva ga nekako otvorila i ispuzala napolje, gde ju je dočekao hladan, vlažan vazduh. „Drži se. Hej. Drži se."

Kad ju je Sajmon uhvatio za ramena, odgurnula ga je. „Nemoj. Nemoj.

Samo da se nadišem." Znala je da histerično dahće, ali nije mogla da prestane.

Kamenčina joj je ležala na grudima, a u glavi je počelo da joj se vrti. „Ne mogu da dišem." „Možeš, možeš." Stegnuo je čvršće, podigao na kolena i kratko, odlučno protresao. „Diši. Pogledaj me, Fiona. Tu sam. Diši! Diši!"

Udisala je kratkim, jecavim trzajima. „Sad izdahni. Radi kako ti kažem. Udahni, izdahni. Uspori. Uspori, pobogu."

Zurila je u njega u neverici. Šta on zamišlja? Gurnula ga je u grudi, a on se nije ni pomerio nego ju je ponovo protresao.

A zatim je disala. „Samo nastavi. Bogarte, sedi. Samo sedi. Udahni, izdahni. Gledaj me.

Udahni, izdahni. Bolje je, sad je bolje. Samo nastavi tako."

Pustio ju je. Usmerena na udisanje i izdisanje, skljokala se i sela na pete, a Bogart ju je blago gurnuo njuškom. „Dobro je. Dobro sam." „Popij. Polako." Sajmon joj je stavio u ruke flašu vode. „Polako." „Znam. U redu je. Dobro sam." Prvo je duboko izdahnula, a onda otpila malo. „Hvala i izvini, sve zajedno. Uf." Ponovo je otpila. „Izgleda da ipak nisam bila previše umorna za napad panike. Sve mi se vratilo. Bilo je... Bože, odavno mi se to nije desilo, ali izgleda da su trenutne okolnosti doprinele tome."

Sad je mirnije disala. Jednom rukom zagrlila je Bogarta. „Bio si grub", rekla je Sajmonu. „Upravo mi je to trebalo da bih se pribirala da ne padnem u nesvest. Mogao bi da držiš predavanja." „Jezivo si me isprepadala. Prokletstvo."

- 229 -

Nora Roberts

Pre nego što je stigla da odgovori, podigao je ruku da bi je zaustavio, a onda se okrenuo i počeo da hoda tamo-amo po blatnjavom tlu. „Prokletstvo. Ne snalazim se u ovakvim situacijama." „Ne bih se složila."

Okrenuo se i pogledao je. „Sad mi se više dopadaš." ,,I meni. Napadi panike i histerično dahtanje sve do padanja u nesvest, vrlo su neprijatni." „Nije vreme za šalu." „Ne, nije. Ovo je stvarnost. Moja stvarnost." Rukavom je obrisala znoj sa lica. „Na sreću, više mi se ne dešava stalno." „Nemoj", rekao je kada je pokušala da ustane. „Bela si kao kreč. Ako pokušaš da ustaneš, pašćeš pravo na nos."

Prišao joj je, uhvatio je za ruke i pomogao joj da ustane. „Ne smeš da budeš tako bleda i slaba", rekao je tiho. „Ti si blistava, odvažna i jaka." Privukao ju je. ,,A zbog ovog sam spreman da ga ubijem." „To je verovatno loše, ali bože, baš mi je drago! Ipak, Periju je ovako gore nego da je mrtav." „To je stvar ukusa. Ipak, mislim da bi mi prijalo i da ga ubijem od batina."

Shvatila je da njegovo srce kuca još brže i jače nego njeno. A to je takođe bilo utešno. „Pa, ako si željan nasilja, nogom sam mu slomila nos kad je otvorio prtljažnik." „Dozvoli da zamislim tu scenu. Dobro je. Nije savršeno, ali nije ni loše."

Postepeno se opustila. „Jesmo li ti i ja u redu?"

Pomazio ju je po obrazu, pažljivo je gledajući u oči. „ A ti?" „Jesam. Ali drago mi je što će uskoro svanuti, jer više se ne vraćam u taj šator. Ako bi mi doneo ranac, imam u njemu supu u kockama." „Supa u zoru?" „Pravi doručak, naročito kada dodaš i energetsku pločicu." Ovo je bolje, pomislila je, mnogo je bolje misliti na ono što će biti nego na ono što je bilo ranije. „Kada završimo sa jelom i spakujemo se, javiću se bazi da čujem novosti i prognozu vremena." „Dobro. Fiona? U slučaju da jednom opet pođem s tobom, moramo imati veći šator." „Potpuno se slažem."

Supa je bila bezukusna, ali topla. Što se tiče pločica, ili kako su se već zvale, Sajmon je izjavio da će sledeći put poneti snikers.

Organizovano i precizno, spakovala je šator i sve ostalo. Sve je moralo biti vraćeno na isto mesto.

Potraga

„Dobro, prognoza obećava lepo vreme", objavila je. „Sunčano, najviša temperatura oko dvadeset stepeni - mada to nećemo osetiti sve do popodne, blagi južni vetar. Sada krećemo ka severnom delu šume. Nije suviše teško. Čekaju nas brda i padine, malo stenovitog tla. Rastinje će ponegde biti gusto, naročito izvan staza. Pretpostavljam da će, posle svega što su do sada prošli, birati ravniji teren ili nastaviti na jugoistok, ka većim visinama." „Nije mi jasno zašto su uopšte stigli ovako daleko." „I dalje samo pretpostavljam, ali mislim da navaljuje jer je željan pobede. Čak i ako je shvatio da su zalutali, u prvi mah nije to hteo da prizna. Takva osoba ne bi birala lakši teren niti bi obavezno išao nizbrdo umesto uzbrdo." „Zato što mora da se dokazuje." „Uglavnom. Pitala sam ženu sa kojom su došli da li je on tip koji bi stao da pita za pravac, a ona se nasmejala. Nervozno. On će pre stići do samog pakla nego što će pitati kuda da ide. Dakle, kada je shvatio da je ozbiljno zabrljao, jednostavno je već bilo prekasno." „Ovde ima veoma mnogo mogućnosti da se čovek izgubi." Kuda bi on pošao, uzbrdo ii nizbrdo, pitao se. Da li bi zvao pomoć ili bi samo nastavio?

Nije bio sasvim siguran, i nadao se da nikada neće morati da sazna. „A ako nisi dobro upoznat sa terenom, jedna jela ili smreka liči na sve ostale. Uostalom, već smo proširili područje potrage." Podigla je pogled. „Hoćeš li da ti pokažem na mapi?" „Da li nameravaš da me ostaviš samog u divljini?" „Samo ako me iznerviraš." „Paziću šta radim." „Onda da krenemo." Stavila je ranac, dala Bogartu miris i zagrejala ga za novu igru.

Sunce je svetlucalo u izmaglici, probijajući se kroz lišće blistavo od sinoćnje kiše. Sajmon nije znao šta Bogart oseća, ali njemu je sve mirisalo na čisto, vlažno i zeleno.

Teren se izdizao, bivao sve kamenitiji, ali i dalje pun poljskog cveća koje se ugnezdilo u pukotinama i duž krivudavih potočića, kao da namerava da zapliva.

Na jednom mestu je zastao da pogleda oboreno drvo, izdubljeno od kiše, zuba i kandži. „Vidiš nešto?" „Klupu", odgovorio je zamišljeno. „Zakrivljeno sedište, baš ovako. Naslon za leđa i ruke, sve iz jednog komada. Možda urezane stilizovane pečurke u podnožju."

Pribrao se i video da Bogart i ona čekaju. „Izvini."

- 231 -

Nora Roberts

„Bogartu je svejedno trebalo vode." Ponudila je Sajmonu flašu. „Koristila bi mi klupa." „Ne takva. Suviše je solidna, suviše čvrsta za tebe. Ne bi..." „Ne bi mi odgovarala. Razumem." Zavrtela je glavom i javila se u bazu.

Uprkos suncu, Fiona je i dalje koristila baterijsku lampu, prelazeći zrakom svetlosti preko žbunja i staze dok je pas kaskao ispred. „Uhvatio ga je. Odmor mu je prijao." „Zar nije za psa ceo svet jedna velika gozba mirisa? Kako to da mu ništa ne odvuče pažnju? Zec ili bilo šta drugo. Grizli bi pojurio i za suvim listom." „Zato je tu obuka, vežba, ponavljanje. Ali u osnovi, ne igramo takvu igru.

Smisao je da se nađe izvor mirisa koji sam mu pokazala." „Igra upravo skreće sa staze", primetio je Sajmon. „Da." Pošla je za psom, pravo uz strminu, krivudajući kroz žbunje. „Ovde su pogrešili. Bogart ne može da se zabuni, ali ljudi mogu. Napustili su označenu stazu, možda su videli jelena ili mrmota, ili su želeli da se slikaju. Verovatno su odlučili da krenu prečicom. Postoji razlog što su staze označene, ali ljudi stalno skreću sa njih." „Ako je pas u pravu, i ti si. Bandoglavi Kevin je stvarno birao uzbrdicu."

Bogart je usporio da bi sačekao ljude. „Možda su mislili da će na vrhu imati lep pogled. Ali... Čekaj. Bogarte! Stani!"

Uperila je mlaz svetla u žbun sa bobicama. „Ovde mu se zakačila jakna", promrmljala je i pokazala komadić smeđe tkanine. „Bravo, Bogarte, odlično.

Označi to mesto, hoćeš?" zamolila je Sajmona. „Javiću bazi."

Još na početku potrage pokazala mu je kako da označava ono što nađu. Kad je postavio zastavicu dao je Bogartu vode, a onda je i sam pio dok je ona dozivala Kevina i Elu. „Još ništa. Ali ovo gusto rastinje naprosto upija zvuk. Sve je toplije, a vetar je još blag, još nam odgovara. Spreman je da krene. Našao je miris. Hajde, nađi Kevina i Elu. Nađi!" „Koliko je trajala najduža potraga u kojoj si bila?" „Četiri dana. Bilo je strašno. Dečko od devetnaest godina, besan na čitavu porodicu, jednostavno je otišao iz kampa kad su svi pošli na spavanje. Izgubio se, išao ukrug, a još je i gadno pao. Usred leta - vrućina, bube, vlaga. Meg i Ksena su ga našle. Onesvešćenog, dehidriranog, kontuzovanog. Imao je sreće što je preživeo."

Bogart je sad išao u cikcak: na istok, pa na zapad, a onda i na sever. „Izgleda zbunjeno." „Ne", ispravila ga je Fiona, prateći Bogartovo ponašanje. „Oni su bili zbunjeni."

Potraga

Deset minuta kasnije, Sajmon je među kamenjem ugledao mobilni telefon ili bar njegove ostatke. „Tamo."

Pohitao je do Bogarta, koji je stajao u pripravnosti. „Odlično", pohvalila ga je Fiona. Čučnula je. „Razbijen je u paramparčad.

Gledaj. Kesica od zavoja na zemlji, a ovo izgleda kao krv, ni kiša je nije sasvim sprala." „Znači, neko od njih je pao? Udario se o kamen, ispustio telefon i razbio ga?" „Možda. Ovo je samo jedan ili dva zavoja, što je dobar znak." Klimnula je kad je izvadio još jednu zastavicu. Ponovo je prinela šake ustima i počela da doziva. „Prokletstvo. Prokletstvo. Koliko će još nastaviti posle ovoga?

Napravićemo pauzu." ,,I poješćemo nešto." Zavirio je u njen ranac. „Hej, imaš milki vej." „Tako je. Energetska bomba." „ A ja sam pojeo onu bezveznu bonžitu. Sedi pet minuta. Jedi. Pij." „Blizu smo. Znam. I on zna." „Pet minuta."

Klimnula je, sela na kamen i jela čokoladicu dok je pričala sa Mai. „Menjamo pravac potrage. Imamo dva traga, a Lori je našla jedan koji ide ka nama. Vazdušna potraga će poći na ovu stranu. Telefon je crven, sigurno je njen. Mai će to proveriti, ali nekako ne mogu da zamislim Kevina sa jarkocrvenim telefonom." „Onda je verovatno i krv njena." „Verovatno. Prijatelji kažu da je obožava. Lud je za njom. Ako se povredila, on će se malo uspaničiti. Ili mnogo. U tom stanju, ljudi prave dosta grešaka." „Mogao je odavde da zove pomoć."

Fiona je izvadila mobilni. „Ne. Nema signala. Zato se ovo i zove divljina.

Verovatno je pokušao da nađe signal, pa su zato još više zalutali, dalje od bilo koje staze."

Nastavili su. Bogart je bio potpuno obuzet 'igrom', zaključio je Sajmon.

Kaskao je pred njima i nestrpljivo se osvrtao, kao da kaže: Ama, požurite malo! „Izgubljeni", mrmljala je Fiona. „Sad su i uplašeni - više nije pustolovina.

Jedno od njih je povređeno, što je uvek nezgodno. Umorni su. Nove čizme." „Nove čizme?" „Ela. Nove čizme. Do sada sigurno ima plikove. Logično bi bilo da biraju blaži teren kad god mogu. Nizbrdo, ili po ravnom, i verovatno će često zastajati da se odmore ako je nešto boli. I ona oluja noćas. Mokri su, hladno im je, gladni su. Oni... čuješ to?"

- 233 -

Nora Roberts

„Šta?"

Podigla je prst i oslušnula. „Reka. Jedva se čuje, ali reka je." „Sad čujem." „Kad se izgube i kad su uplašeni, ljudi često pokušavaju da se zadrže na jednom mestu - da vide nešto, da ih drugi primete. Povreda obično menja ponašanje. Sigurno su nagonski krenuli ka vodi. To je upadljivo mesto, kakavtakav put, uteha." „ A šta je bilo sa onim da treba ostati na istom mestu pa će te neko već naći?" „To niko ne posluša." „Očito. Našao je nešto." Sajmon je pogledao Bogarta. „Gledaj. Na onoj grani, čarapa." „Još jednom - bravo! Malo je kasno, ali bolje ikad nego nikad. Počeo je da ostavlja tragove. Bravo, Bogarte. Nađi! Hajde, idemo da nađemo Elu i Kevina!"

Kada su našli drugu čarapu, nekih četiristo metara dalje, Fiona je klimnula glavom. „Sasvim sigurno idu ka reci, i on je ponovo počeo da razmišlja. Ovde je mogao da koristi telefon, vidiš?" Pokazala je Sajmonu signal. „Dakle, tu se nešto desilo. Ali pokušava da bira lakši teren i kreće se ka reci." „Još krvi, još kesica od zavoja", primetio je. „Suvi su. To je posle oluje. Od jutros."

Podigla je glas da podstakne psa i da ponovo počne da doziva. Ovog puta je i Sajmon čuo: slabašan glas je odnekud odgovarao.

Bogart je veselo lanuo i prešao u trk.

Sajmon je takođe osetio talas uzbuđenja, novi nalet energije dok je ubrzavao kako bi pratio Fionu i psa.

Uskoro je ugledao muškarca, blatnjavog, unezverenog, kako šepa uz malu uzvišicu. „Hvala bogu! Hvala bogu! Moja žena... povređena je. Izgubili smo se.

Povređena je." ,,U redu je." Još dok je žurila ka njemu, Fiona je izvukla vodu iz ranca. „Mi smo iz jedinice za potragu i spasavanje. Više niste izgubljeni. Popijte malo vode.

U redu je." „Moja žena. Ela..." ,,U redu je. Bogarte, bravo. Bravo! Nađi Elu. Nađi. On će otići do nje i ostaće tamo. Da li ste povređeni, Kevine?" „Ne. Ne znam." Ruka mu je drhtala dok je podizao bocu. „Ne. Ona je pala.

Posekla je nogu, a koleno gadno izgleda. Ima užasne plikove, a mislim i temperaturu. Molim vas." „Postaraćemo se za to."

Potraga

„Ja ću biti sa njim." Sajmon je pridržao Kevina. „Idi sad." „Ja sam kriv", nastavio je Kevin kad je Fiona pohitala za psom. „To je..." „Ne brinite sad zbog toga. Koliko je ona daleko?" „Odmah tu dole, kraj vode. Probao sam da izađem na otvoreno, posle onog sinoć. Bila je oluja." „Da." „Pokušali smo da ostanemo u zakonu. Blagi bože! Gde smo sad? Gde smo, dođavola?"

Sajmon nije bio sasvim siguran, ali već je video Fionu i Bogarta kako sede kraj žene. „Našli smo vas, Kevine. To je najvažnije."

Podelio je svima čokoladice i ugrejao supu dok je Fiona pregledala i previjala ranu, podizala Elinu povređenu nogu, premazivala stvarno gadne plikove na ženi i muškarcu. „Koji sam idiot", mrmljao je Kevin. „Da, jesi." Umotana u ćebe, Ela je uspela da se nasmeši. „Zaboravio je da napuni bateriju. Ja sam se tako zanela u slikanje da sam ga nagovorila da skrenemo sa staze. A onda je navalio da idemo prečicom. Pošto nisam gledala gde stajem, pala sam. Oboje smo idioti, a te čizme ima da spalim čim stignem u civilizaciju." „Evo." Sajmon joj je pružio šolju sa supom. „Nije fino kao milki vej, ali trebalo bi da pomogne." „Divno je", rekla je Ela posle prvog gutljaja. „Mislila sam da ćemo umreti noćas tokom oluje. Stvarno jesam. A kad smo ujutru još bili živi, znala sam da ćemo uspeti. Da će nas neko naći." Okrenula se i položila ruku na Bogarta, a oči su joj blistale od suza i olakšanja. „Ovo je najlepši pas na svetu."

Bogart je mahao repom kao da se slaže, a onda je spustio njušku na Elinu butinu. „Poslaće nam terensko vozilo." Fiona je vratila radio za pojas. „Tako ćemo vas prevesti. Vaši prijatelji kažu da ste dobili opkladu za tri dužine, i da će uz piće i večeru dodati i šampanjac."

Kevin je spustio glavu ženi na rame. Ramena su mu se tresla. Bogart ga je liznuo po ruci kao da ga teši. *** „Čak nije ni besna na njega", primetio je Sajmon dok su se truckali u drugom terencu.

- 235 -

Nora Roberts

„Preživljavanje je važnije od besa. Imali su zajedničko strašno iskustvo i verovatno su se više puta istresali jedno na drugom. To je sad gotovo. Živi su i presrećni zbog toga. Kako si ti?" „Ja? Sjajno sam se proveo. Nisam to očekivao", dodao je. „Da?" „Izgleda da sam mislio kako ćemo samo da se šetkamo okolo, idemo za psom, pijemo kaubojsku kafu i jedemo indijske orahe." „Pa, nije ni daleko od istine." „Ama, jeste. Ti si imala samo jedan cilj, kao i pas. Da nađeš izgubljene, i to što pre. Pratila si psa, ali si sarađivala sa njim i bila i detektiv, i psiholog, i tragač." „Hmmm." ,,I sve vreme si bila deo tima - ne samo sa psom, nego i ostalima, sa drugim tragačima, policajcima ili ko je tu već glavni. A kada si ih našla, bila si i bolničar, sveštenik, najbolja drugarica, mama i komandant." „Svi imamo mnogo uloga. Hoćeš da probaš neku?"

Odmahnuo je glavom. „Ti si već opčinila mog psa. Ovo je posao za njega.

Sad mi je jasno. Hvala nebesima", dodao je kada je kroz drveće ugledao pansion. „Želim topao tuš, topao obrok, nekoliko litara kafe. Da li je to deo paketa?" „Danas, da."

Prvo je usledio haos. Olakšanje, suze, zagrljaji, čak i kada su na scenu stupili pravi bolničari. Neko ga je potapšao po leđima i dao mu šolju vrele kafe.

Nikad ništa ukusnije nije probao. „Odlično." Čak mu je dobacio krofnu, ukusnu baš kao i kafa. „Sjajno, čak. Čeka te soba, ako hoćeš da se istuširaš." „Čuj, ako!" „Potpuno te razumem. Gadna noć, a? Ali sjajno jutro."

Obojica su pogledali Elu i Kevina. Bolničari su unosili Elu u bolnički auto. „Kako joj je?" „Koleno je ozbiljno ugruvano, a trebaće joj i nekoliko kopči. Ali oboje su mnogo bolje nego što bi se očekivalo. Srediće je. U svakom slučaju, ovaj odmor nikada neće zaboraviti." „Neću ni ja." „Ništa bolje od uspešnog spasavanja", dodao je Čak i ponovo ga potapšao po leđima. „Hajde, idi da se tuširaš. Džil sprema špagete sa ćuftama, a ko nije probao njene ćufte ne zna šta je divota. Izveštaj ćemo podnositi za ručkom."

Kad je ušao u zgradu, neka materinska prilika zagrlila ga je pre nego što mu je predala ključ sobe. Krenuo je ka stepeništu, naišao na Lori, dobio još

Potraga

jedan zagrljaj. Pre nego što je stigao na sprat, dvaput su se rukovali sa njim i tapšali ga po ramenu. Malo ošamućen, našao je sobu i zatvorio se unutra.

Mir, pomislio je. Tišina - ili skoro tišina, jer su vrata prigušila zvuke iz prizemlja i hodnika.

Samoća.

Spustio je ranac na stolicu, izvukao čist veš koji mu je Fiona naložila da spakuje i četkicu za zube.

Na putu do kupatila bacio je pogled kroz prozor. Ljudi su se i dalje okupljali. Psi, zaneti igrom, kaskali su za ljudima i jedni za drugima.

Nije video Fionu otkako su stigli u bazu.

Svukao se i odvrnuo tuš. Kad ga je zapljusnula vrela voda, osetio je ogromno olakšanje.

On možda nije gradski tip, mislio je dok se dlanovima oslanjao na pločice i puštao da ga obliva topla voda, ali bože blagi, stvarno obožava vodovod. Čuo je kucanje na vratima kupatila i zarežao bi da nije čuo Fionin glas. „To sam ja. Hoćeš društvo ili bi radije bio sam?" „Da li će društvo biti golo?"

Nasmešio se kad je čuo njen smeh.

Postoji samoća, pomislio je, a postoji i usamljenost. Kada je otvorila kabinu, visoka, vitka i gola, zaključio je da je to više nego odlično. „Upadaj. Voda je divna." „O, bože." Baš kao on maločas, zatvorila je oči i prepustila se. „Nije divna.

Božanstvena je." „Gde si bila?" ,,Oh, morala sam da nahranim i napojim Bogarta, da se javim naredniku u bazu, da se dogovorim oko podnošenje izveštaja. Uradićemo to dok jedemo, kakva divota." „Čuo sam. Ne znaš šta je dobro dok ne probaš ćufte." „Živa istina." Sagnula je glavu da bi pokvasila kosu. Onda je samo ostala tako, sklopljenih očiju. „Pozvala sam Silviju i rekla da ćemo na povratku pokupiti momke." „Imala si posla." „Neke stvari se moraju obaviti." „Ja imam još jednu." Okrenuo ju je ka sebi. „Svako slavi na svoj način."

Uzdahnula je i pustila ga da je poljubi. „Meni se tvoj baš sviđa."

- 237 -

Nora Roberts

DVADESET DVA Za ćufte su bili u pravu. Dok je jeo, Sajmon je shvatio da ga ovaj obrok podseća na porodične večere u rodnom gradu. Mnogo buke, prekidanja, ponovo one skraćenice i gomila hrane.

Mada, moglo se pretpostaviti da porodica ima raznih - po obliku, veličini i živosti.

Zaključio je da je on u toj hijerarhiji 'momak' - dosadan ali predvidljiv kojeg tek treba odmeriti i premeriti, ali je ipak lepo prihvaćen.

Nije se žalio na naelektrisano, veselo raspoloženje, pogotovo što je uhvatilo i njega. Pogled na Kevina koji šepa ka njima posle svih onih sati i kilometara, stvarno je bio prizor koji se dugo pamti.

To nije samo zadovoljstvo, zaključio je, više liči na preporod, kao doza neke pozitivne droge koja se pretače u osećaj ponosa.

Mai i Fiona su hvatale beleške, govorilo se o dokumentaciji, zapisnicima, izveštajima.

Takođe je primetio da Fiona nije pomenula napad panike. „Želiš li nešto da dodaš, Sajmone?"

Pogledao je Džejmsa. „Mislim da je Fiona sve rekla. Ja sam se samo šlepao." „Možda i jesi, ali uradio si dosta. Bio je dobar, za početnika", dodala je Fiona. „Izdržljiv je i dobro se snalazi u prostoru. Ume sa mapom i kompasom, ima dobro oko. Uz malo obuke, biće spreman kad i Grizli." „Ako hoćeš da probaš, samo izvoli", rekao mu je Čak.

Sajmon je nabo ćuftu na viljušku. „Eto vam psa." „Dobio bi najviši platni razred."

Sajmon je sa zanimanjem pogledao Meg, ne prekidajući namotavanje špageta na viljušku. „To me sad zezaš, zar ne?" „Još od prvog časa." „Dolazim u iskušenje." „Razmisli o tome", dodala je Mai. „Možda bi povremeno mogao da dovodiš Grizlija na naše vežbe. Da vidiš kako će mu ići."

Raspoloženje se kasnije stišalo dok su se vraćali nazad, sa psima koji su dremali u brodiću. Lori i Džejms su takođe dremali, glavama naslonjeni jedno na drugo, a Mai i Tajson su ostali na krmi, prepletenih prstiju.

Potraga

Više nisu jedinica nego parovi, primetio je Sajmon i bacio pogled ka Fioni, koja je sedela kraj njega i čitala beleške. Sad je stvarno izgledao kao jedan od njih.

Kada su stigli na Orkas, usledilo je novo grljenje. Nikad nije video ljude toliko orne da gnječe jedni druge.

U kolima je preuzeo volan. „Pa, u neku ruku, izašli smo na večeru", rekla je Fiona. „Pojela sam toliko špageta da danima neću moći da zinem. Osim toga, što se tiče večernjih izlazaka, ovaj je stvarno bio jedinstven." ,,S tobom nikad nije dosadno, Fiona." „Pa, hvala." „Tebi se uvek nešto dešava, u tvom životu, u tvojoj glavi, i zato ne može biti dosadno."

Nasmešila se i pogledala telefon koji je upravo zazvonio. „Fiona Bristou.

Da, Tode. Dobro je. Stvarno mi je drago. Svima. Ne moraš, dovoljno je što su Kevin i Ela bezbedno stigli kući. Da, svakako. Čuvaj se."

Prekinula je vezu. „Ela je dobila pet šavova i udlage za koleno.

Nadoknadili su tečnost, a plikovi i ogrebotine su previjeni. Ukratko, oboje će biti dobro i uskoro će se vratiti u pansion. Želeli su da ti se zahvale." „Meni?" „Ti si ih našao. Kako se osećaš?"

Poćutao je. „Prokleto dobro." „Da. Uvek je tako." „Moraš da kupiš svoju opremu. Primopredajnici, šatori, ćebad, prva pomoć, sve redom." Kao da je uopšte razmišljao o pridruživanju. „Videla sam da si zapisao šta smo potrošili. Moraš to da zameniš od svojih para."

Pogledala ga je. „To je deo posla. Radio je bio poklon, a stvarno nam je bio neophodan. Dobili smo ga od roditelja pronađenog dečaka. Nekad žele da nam plate, što je uvek klizavo. Ali ako žele da kupe ćebad ili nešto od opreme, ne odbijamo." „Daj mi spisak. Dopuniću ranac. Bio sam deo tima, zar ne?", dodao je kad se namrštila. „Da, ali ne moraš se osećati obaveznim da..." „Ja se ne nudim zato što se osećam obaveznim." „To je tačno. Daću ti spisak."

Zaustavili su se kod Silvije, utovarili pse, što je zbog njihove silne radosti trajalo duplo duže nego obično. Morao je priznati da mu je nedostajao njegov glupi pas, kao i da mu je strašno prijalo da se vozi kući sa Fionom pored sebe i gomilom presrećnih pasa pozadi.

- 239 -

Nora Roberts

„Znaš šta želim?", upitala je. „Šta?" „Želim lepu, visoku čašu vina i sat mira u mojoj ličnoj stolici za ljuljanje.

Da li bi možda želeo da mi se pridružiš?" „Da znaš da bih."

Kad mu je pružila ruku, prepleo je prste sa njenima. „Dobro se osećam. Umorna sam, srećna i sve zajedno je dobro. A kako je sa vama, momci?" Okrenula se nazad i pomazila nekoliko njuški. „Svima nam je dobro. Možete da se igrate dok Sajmon i ja pijemo vino i dok sunce zalazi. Tako ja mislim. Svi ćemo biti umorni i srećni, i sve zajedno dobri, sve dok..." „Fiona." „Da?" Trgla se i pogledala ga. Izraz sreće na licu polako je prešao u brigu. „Šta? Šta je bilo?"

Okrenula se i pogledala ka napred kad je usporio ispred njenog prilaza.

Crvena ešarpa lepršala je na povetarcu, zavezana za zastavicu na poštanskom sandučetu.

Glavu joj je ispunila tupa praznina i za trenutak se ponovo našla u tesnoj, zagušljivoj tami. „Gde ti je pištolj? Fiona!" Oštro ju je pozvao po imenu i to ju je osvestilo. ,,U rancu."

Pružio je ruku iza i gurnuo joj ranac u krilo. „Izvadi ga i zaključaj se.

Ostani u autu i pozovi policiju." „Ne. Šta? Čekaj. Kuda ćeš?" „Da proverim kuću. Sigurno nije tamo, ali ne smemo da rizikujemo." ,,I ti ćeš tek tako ući, bez oružja, nezaštićen?" Kao Greg, pomislila je. Isto kao Greg. „Ako izlaziš, idem i ja. Prvo da pozovemo policiju. Molim te. Ne bih to mogla da podnesem po drugi put. Jednostavno, ne mogu."

Izvukla je telefon, pritisla brzo biranje i pozvala šerifa. „Fiona ovde. Neko je vezao crvenu ešarpu za moje poštansko sanduče. Ne, tu je Sajmon, u autu smo na početku prilaza. Ne. Ne. Da, dobro. U redu."

Uzdahnula je. „Krenuli su. Traže da ostanemo gde smo. Znam da želiš drugačije. Znam da je to protiv svih tvojih ubeđenja, protiv tvog instinkta."

Otkopčala je ranac i izvadila pištolj. Mirnim rukama proverila je da li je pun i zakočen. „Ali ako je tamo, ako čeka, i on to zna. A možda bih tako ponovo morala da idem na sahranu čoveka kojeg volim. Tako bi ubio i mene, Sajmone, jer drugi put ne bih mogla da prebolim gubitak." „To kažeš kao da si i mene smestila u kutijicu." „To kažem jer je istina. Potrebno mi je da ostaneš sa mnom. Molim te da ostaneš sa mnom. Molim te, nemoj me ostaviti samu."

Potraga

Njena potreba protiv njegove. Pomislio je da bi mogao da odbije njen zahtev da je koristila suze, ali ovaj miran, ozbiljan glas bio je mnogo ubedljiviji. „Daj mi svoj dvogled."

Izvadila ga je iz ranca. „Ne idem nigde, ali hoću da pogledam." „Dobro."

Izašao je iz auta, ali je ostao u blizini. Čuo ju je kako umiruje pse dok je pažljivo gledao prilaz i drveće. Sad je već olistalo, pa je morao da proviruje između zelenila i da pretražuje senke. Bilo je povetarca, pa je načinio nekoliko koraka kako bi bolje video prilazni put i iza krivine.

Njena lepa kuća mirno je stajala između tamnih lukova šume. Leptiri su plesali u vazduhu iznad bašte, a na livadi su se trava i cveće blago njihali.

Vratio se do kola. „Izgleda sve u redu." „Pročitao je članak. Hoće da me preplaši." „Verovatno. Ali bilo bi glupo da ostavi znak dok je još tu." „Da. I ja mislim da nije tu. Postigao je ono što je želeo. Preplašio me je.

Policajci stižu. Ponovo sam usred svega toga, i ponovo mislim na njega. Svi mislimo. Pozvala sam agenta Tonija." „Dobro je. Evo policije."

Zatvorio je vrata i usmerio pogled ka dva auta koji su se primicali. Čuo ju je kako izlazi sa druge strane i umalo da se obrecne na nju i naredi joj da se vrati. Ne bi me poslušala, pomislio je, a ionako verovatno nije neophodno.

Gledao je kako šerif izlazi iz prvog vozila. Video ga je u selu nekoliko puta, ali nikad nisu razgovarali. Patrik Makmahon bio je izrazito krupan, sa povelikim stomakom. Sajmon je mogao da ga zamisli kao ragbistu u srednjoj školi - verovatno u odbrani, a sigurno i sad nedeljom igra sa prijateljima.

Oči su mu bile skrivene iza pilotskih naočara, ali na licu se video mračan izraz. Prilazio im je sa rukom na pištolju. ,,Fi. Molio bih te da ostaneš u autu. Sajmon Dojl, je li tako?" Makmahon je pružio ruku. „Molio bih vas da ostanete sa Fi. Dejvi i ja idemo da pogledamo.

Met će ostati sa vama. Napraviće nekoliko fotografija i spakovaće ešarpu u kesu.

Da li si zaključala vrata kada si odlazila?" „Da." „Zatvorila prozore?" „Ja... Da, mislim da jesam." „Zatvoreni su", javio se Sajmon. „Proverio sam pre odlaska." „Dobro. Fi, hajde daj mi ključeve. Kada sve proverimo, javićemo Metu.

Može tako?"

- 241 -

Nora Roberts

Obišla je auto dok je Sajmon vadio ključeve iz brave, a zatim je sa svežnja skinula ključ od kuće. „Prednja i zadnja vrata." „Dobro", ponovio je šerif. „Sad sedi."

Makmahon se vratio u policijski auto, obišao Fionin i pošao prilazom. „Žao mi je zbog ovoga, Fiona." Met, jedva dovoljno star da kupi pivo, potapšao ju je po ruci. „Ti i gospodin Dojl sad uđite u kola." Pogledao je pištolj koji je držala u spuštenoj ruci. ,,I ostavi ga zakočenog." „On je mlađi od mene. Mislim, Met", rekla je Fiona dok su sedeli u autu. „Gotovo još dete. Obučavala sam pse njegovih roditelja. Džek rasel terijeri. On neće biti tamo", mrmljala je, trljajući pesnicom grudnu kost. „Ništa im se neće desiti." „Da li si tražila od nekog da obilazi kuću dok nas nema?" „Ne. To je samo jedna noć. Da je bilo duže, Silvija bi došla da zalije cveće i uzme poštu. Bože, bože, da je bilo duže, da je ona..." „Nije bilo", prekinuo ju je Sajmon. „Nema smisla zamišljati koješta. Svi na ovom ostrvu, ili skoro svi, znaju da si bila u potrazi do jutros. To je malo vremena da bi se sve ovo izvelo."

Osim ako je već bio na ostrvu, pomislio je. „Mislim da je to zbog novina i onog članka - zbog toga mi je poslao i prvu ešarpu. Mislim da hoće da znam da može da mi se približi. Da mi se već približio." „To je oholost, a oholost dovodi do brljotina." „Nadam se da si u pravu." Zagledala se u maramu, pokušavajući da razmišlja. Prati trag, naredila je sebi. „Da li je ovde noćas padala kiša? Da li je oluja stigla i ovamo? Trebalo bi da je tako. Ešarpa je dovoljno suva da vijori na vetru. Mada, sunce je jako i vedro je. On bi to radije obavio noću, zar ne? Ili bar dovoljno rano da bi neko prošao autom." „Sedimo ovde dvadeset minuta i nije prošao nijedan." „Tako je, ali to je glup rizik. Ne samo ohol, nego baš glup. Ako je došao noću, znači da ima gde da odsedne ili ima brod. Ali ako je došao brodom, trebao mu je auto da bi stigao ovamo." „Ovako ili onako, bio je ovde. Možda ga je neko i video."

Pojavio se auto, usporio i polako prošao kraj njih. „Turisti", rekla je Fiona tiho. „Letnja sezona već polako počinje. Najbolji način da nestaneš je da dođeš i odeš trajektom. Ali možda nije došao i otišao u istom danu. Mogao je da rezerviše sobu ili mesto u kampu, ili..."

Trgla se kad je Met kucnuo na prozor. „Izvini", rekao je kad ga je odškrinula. „Šerif javlja da je sve čisto." „Hvala. Hvala, Mete."

Potraga

Sajmon je vozio dalje, a ona je pažljivo gledala oko sebe. Sve je bilo tako poznato. Da li je prolazio ovuda, pitala se. Da li bi rizikovao susret sa psima?

Da li je njegova želja nadvladala razum i oprez? Možda je rizikovao, prišunjao se, hteo da osmotri kuću, možda se nadao da će je videti kako sedi na verandi ili plevi baštu.

Obične, svakodnevne stvari koje ljudi rade.

Kako odlazi do sandučeta da pogleda poštu, pomislila je, kako obavlja sitne poslove, kako drži čas, kako se igra sa psima.

Rutina.

Pomisao da je možda dolazio i ranije, da ju je proučavao, gledao, uhodio baš kao što je i Peri činio, ispunila ju je užasnim strahom koji joj je ostavio gorak ukus u ustima.

Makmahon joj je otvorio vrata čim je Sajmon zaustavio kola. „Nema tragova provale. Ne vidim da je išta dirano, ali ti ćeš bolje znati. Obišli smo kuću spolja i poslaću Dejvija i Meta da pogledaju još jednom, da naprave širi krug dok budemo pričali unutra. Dobro?" „Dobro. Šerife, pozvala sam agenta Tonija. Činilo mi se da treba. Nisam htela da ispadne kao da vi ne znate..." „Fiona, koliko se znamo?"

Odahnula je od njegovog mirnog glasa. „Otkako sam počela da dolazim preko leta kod tate." „Dovoljno dugo da znaš kako meni ne smetaju takve stvari. Sad hoću da uđeš u kuću i dobro pogledaš. Ako primetiš išta čudno, reci mi. Čak i ako nisi sasvim sigurna."

Prednost male kuće, pomislila je Fiona, jeste što možeš brzo da je obiđeš, čak i ako ne žuriš ili si opterećena pa ponekad otvaraš fioke. „Sve je kao što sam ostavila." „Dobro. Hajde sad da sednemo i popričamo, u redu?" „Hoćete nešto da popijete? Imam..." „Ne brini sad o tome." Seo je i nastavio onim istim očinskim tonom, za koji je Sajmon bio siguran da je namerno razvijen za umirivanje nervoznih i besnih ljudi. „Do sada sam pustio da se Dejvi bavi ovim, ne zato što me ne zanima, nego zato što sam smatrao da će ti sa njim biti najprijatnije. Nemoj misliti da ne želim da pomognem." „Koliko se znamo?"

Na to se osmehnuo, pokazujući nove boriće u uglovima očiju. „Eto vidiš.

Kad si juče otišla?" „Primila sam poziv u sedam i petnaest. Nisam zapisala vreme polaska, ali rekla bih da je bilo najviše posle petnaest minuta. Taman koliko je trebalo da prosledim poziv Mai, proverim rance, zaključam kuću i sve utovarim. Pse, osim

- 243 -

Nora Roberts

Bogarta, ostavili smo kod Silvije, a onda produžili do Čaka. Cela jedinica je bila na putu u sedam i pedeset pet." „To je odlično vreme." „Radimo na tome." „Znam. Znam da si našla svakog člana. Odlično to radiš. Kada ste se danas vratili?" „Stigli smo do Čaka u tri i trideset i svratili smo da uzmemo pse. Pozvala sam te čim sam ugledala ešarpu. Da li je mokra? Vlažna? Mislila sam..." „Učiš me mom poslu?" Zapretio joj je prstom, ali glas mu je ostao vedar. „Suva je. Noćas je bilo kiše. Nije pljuštalo kao kod tebe, ali bila je prilično jaka.

Ešarpa je mogla i da se osuši do sada, sunčano je. Samo što nije bila tu kada smo jutros u devet Dejvi i ja prošli ovuda." „Oh." ,,I kada nisi tu, Fiona, pazimo na tebe. Mnogo ljudi se ukrcava i iskrcava sa trajekta po ovako lepom danu. Ako bih morao da nagađam, rekao bih da je stigao danas i da se možda vozikao okolo. Jutros, negde između devet i četiri po podne, vezao je ešarpu. Kažem da je vozio, jer živiš prilično izdvojeno. Ne verujem da je pešačio dovde." „Ne", odgovorila je zamišljeno. „Trebao mu je auto." Auto sa prtljažnikom. „Nekoliko ljudi u koje imam poverenja motre na trajekt i proveravaju sve koji odlaze. Ako primete nekog samog u autu, zabeležiće broj tablica. Osim toga, proveriću sve hotele, pansione, kampove, čak i kuće za izdavanje, ali to će potrajati. Proverićemo svakog muškarca koji je došao sam." „Sad se bolje osećam", promrmljala je. „Dobro je. Ali ne želim da išta rizikuješ, Fiona. Ne kažem ovo samo kao šerif, nego i kao prijatelj tvog oca i Silvije. Neću da budeš sama. Ako baš hoćeš da ostaneš ovde, mora neko biti sa tobom. Moraš da se zaključavaš i danju i noću", dodao je, a oštar pogled Sajmonu je jasno pokazao kako nije nikakva tajna da ona obično sedi otključana. „Biće. Časna reč." ,,U redu. Kada si u autu, hoću da su ti prozori uvek zatvoreni, a vrata zaključana. Moraš uvek da imaš telefon kod sebe, svakog novog klijenta moraš da mi prijaviš. Svakog božjeg novajliju. Ako ponovo budeš pozvana u potragu, moraš odmah da me obavestiš. Hoću da znam tačno kuda ideš i kako da to proverim." „Neće ostati ovde", javio se Sajmon. „Preći će kod mene. Danas.

Spakovaće sve što joj treba pre nego što odete." „Ne mogu tek tako..." „Odlična ideja." Makmahon se pravio da je ne čuje. Klimnuo je glavom Sajmonu. „To će promeniti sistem. Ni tamo ne treba da bude sama." „Neće biti."

Potraga

„Ehej, ja sam tu!" Fiona je mahala obema rukama. „Neću da pravim probleme i da poričem potrebu za oprezom, ali ne mogu tek tako da se odselim iz svoje kuće i napustim posao. Ovde držim časove, a..." „Smislićemo sve. Sad se pakuj." ,,A šta ću sa ..." „Dajte nam minut, može?", upitao je Sajmon Makmahona. „Naravno." Stolica je škripnula kad je ustao. „Biću ispred." „Da li imaš predstavu koliko me nervira što me svaki čas prekidaš?", upitala je Fiona. „Da, verovatno koliko i ti mene kada se stalno protiviš onome što je logično." „Ne protivim se. Ali ono što je logično mora se uskladiti sa onim što je praktično. Imam tri psa. Ovde radim i tu mi je neophodna oprema."

To su izgovori, a ne razlozi, zaključio je Sajmon. A to neće trpeti. „Hoćeš da budeš praktična? Evo kako ćeš biti praktična. Moja kuća je veća i ima više mesta za pse. Nećeš biti sama jer sam tamo. Tamo radim. Ako dođe ovamo da te traži, neće te naći. Ako ti treba prokleta oprema, prenećemo i prokletu opremu. Ili ćemo napraviti novu. Zar misliš da ne mogu da napravim prokletu klackalicu?" „Nije to. Ili nije samo to." Pružila je ruke, a onda je samo protrljala lice. „Nisi mi dao ni pet sekundi da razmislim. Nisi se potrudio čak ni da me pitaš." „Neću te ni pitati. Kažem ti da spakuješ sve što ti treba. Recimo da je ovo promena vođe čopora." „Nije smešno." „Nisam ni hteo da bude. Spakovaćemo opremu i zalihe, onoliko koliko danas stignemo. Po ostalo ćemo doći sutra. Prokletstvo, Fiona, on je bio pred tvojom kućom. Zamolila si me da ostanem kod tebe, što je bilo protivno mom osećaju i mišljenju, ali sam ostao. Sad je red na tebe." „Treba mi tih pet sekundi da razmislim." Okrenula mu je leđa, podbočila se i prišla prozoru.

Njeno mesto - da li joj je to smetalo? Njeno mesto ovde, prvo uporište u životu. A sada, umesto da ga brani, jednostavno treba da ode?

Da li je moguće da će biti toliko tvrdoglava, toliko nepromišljena? „Vreme je isteklo." „O, ćuti više", obrecnula se. „Upravo sam isterana iz sopstvene kuće, pa mi bar daj koji minut da se naviknem na to." „Dobro. Koji minut, a onda idemo."

- 245 -

Nora Roberts

Okrenula se ka njemu. „Ti si izgleda pomalo besan što moraš - ili osećaš da moraš - da radiš ovo. Jedno je kad ti spavaš ovde, ali će biti sasvim drugačije kada je pređem da živim kod tebe." „Dobro, šta hoćeš da kažeš?" „Ne kažem ništa, samo primećujem. Moram da telefoniram. Ne mogu samo da se spakujem. Treba da se javim klijentima, barem onima koji dolaze sutra, i da ih obavestim da se škola preselila. Privremeno", dodala je, koliko zbog sebe, toliko i zbog njega. „Džejmsov broj je četiri na brzom biranju. Ako ga pozoveš, doći će da nam pomogne sa opremom za poligon." „Dobro." ,,I moraću da udesim da se pozivi ovamo prebacuju na tvoj broj. Za klijente, ali i ako moramo na zadatak." „Ne smeta mi." „Smeta, smeta", rekla je umorno. „Cenim ovo što radiš, naročito što nisi preterano srećan zbog toga." „Radije ću biti pomalo stešnjen nego da ti se nešto desi."

Uspela je da se nasmeši. „Nemaš pojma, stvarno nemaš, koliko je to ljupko.

Potrudiću se da te ne ugušim previše. Idi sad i kaži šerifu da si pobedio. Počeću da skupljam stvari."

Nije bio sasvim siguran da je zaista pobedio, jer će sada imati ženu i četiri psa da mu se motaju oko nogu, ali je ipak izašao iz kuće. Makmahon je prekinuo razgovor sa zamenicima i pošao ka verandi. „Pakuje se." „Dobro. Mi ćemo ipak obilaziti kuću nekoliko puta dnevno. Kada bude dolazila ovamo da drži te njene časove..." „Neće biti tako. Radiće kod moje kuće. Baš zovem Džejmsa da mi pomogne da rastavimo i preselimo sve ovo."

Makmahon je podigao obrve i osmotrio poligon. „Još bolje. Znate šta, Metu je upravo prošla smena. Mlad je i ima jaka leđa. On će vam pomoći. Neće dugo trajati. Ovo su vaše stolice, je li tako?" „Sad su njene." „Aha. Nešto sam se pitao da li pravite ljuljaške za verandu. Sledećeg meseca je ženi i meni godišnjica braka. Imam malu radionicu, pravim neke sitnice, ništa naročito. Mislio sam da bih mogao pokušati sa ljuljaškom.

Zaprosio sam je na jednoj takvoj. Ali sam brzo shvatio da je to daleko iznad mojih sposobnosti." „Mogu to da napravim." „Nešto sa onako lepim, širokim naslonima za ruke. A ona voli crvenu boju." „Dobro."

Potraga

„Sjajno. Kasnije možemo o detaljima. Hajde sad, uzmite alat da rastavite šta treba. Poslaću Meta da spakuje ono što se ne rastavlja." Pošao je, a onda je zastao. „Da li stvarno pravite lavabo od panja?" „Da, stvarno." „To bih voleo da vidim. Mete! Počni da nosiš ove stvari sa igrališta u Sajmonov džip."

Na kraju je ipak pozvao i Džejmsa, jer im je trebao treći par ruku i kamionet. A sa Džejmsom su došli i Lori i Kobi.

Sajmon se u početku nervirao što se toliko ljudi i životinja mota okolo, ali onda je shvatio da ljudi ponekad ne smetaju nego pomažu da se neophodni i naporni poslovi brže obave.

Ovo nisu bila samo dva-tri kofera sa odećom, jer ovo je bila Fiona. Morali su da nose i pseće korpe, hranu za pse, povoce, lekove, činije, opremu za timarenje - i sve to ne računajući platforme, klackalice, tobogan, tunel. I njena kartoteka - zaboga, koliku kartoteku ima ta žena! Njen laptop, njeni ranci, mape, kvarljiva hrana iz frižidera. „Cvetne leje i povrće u bašti imaju crevo za navodnjavanje", rekla je kada se pobunio što nose saksije sa cvećem, „pa će biti u redu. Ali ove treba redovno zahvati. Osim toga, uživaćemo u njima. A osim toga, Sajmone, sam si to tražio."

A sa tim nije bilo rasprave. „Dobro, dobro. Samo... počni da sklanjaš nešto od toga, važi?" „Kuda, ako imaš neki predlog?"

Zagledao se u poslednji tovar i upitao se kako li je uspela da sve to smesti u svoju kućicu za sedam patuljaka. A tek kako je sve bilo uredno složeno - čak i sada, kada je pola ostalo tamo. „Svejedno je, mislim. Kancelarijske stvari stavi u praznu spavaću sobu i nemoj ih mešati sa mojim stvarima više nego što moraš."

Vratio se da pomogne Džejmsu oko sastavljanja poligona.

Lori, koja je stajala pored Fione, samo je prevrnula očima i uzela kutiju sa fasciklama. „Pokaži mi put." „Nisam ni ja sasvim sigurna, ali mislim da ćemo ovu prvu turu odneti na sprat, pa ćemo tamo naći najbolje mesto."

Kad su ušle, Lori se osvrnula. „Lepo. Stvarno lepo - mnogo prostora, svetla i zanimljivog nameštaja. Tamo gde ga ima. Neuredno je", dodala je kad su pošle uz stepenište, „ali je stvarno lepo." „Verovatno ima tri ili četiri puta više prostora nego kod mene." Fiona je zavirila u sobu i namrštila se kad je ugledala tegove, opremu za teretanu, hrpu odeće, neraspakovane kutije.

- 247 -

Nora Roberts

Probala je sledeću. Gomila kanti sa bojom, četke, valjci, posude, alat, nogare. „Dobro, izgleda da će ovde moći. Trebaće mi pisaći sto i stolica. Toga se nisam setila."

Trgla se malo kad je videla prašinu na podu i sloj prljavštine na prozoru. „Musavo je", promrmljala je, ,,i znam šta misliš. Od musavih stvari se unervozim."

Spustila je kutiju sa kancelarijskim priborom i osvrnula se. „Snaći ću se."

A i on će, pomislila je. Zasad.

Potraga

DVADESET TRI Odlučila je da prvo sredi kancelariju. Što je u ovom slučaju značilo da najpre mora da je očisti. Mogla bi da istrpi ovaj nered, nije njena kuća. Ali bez obzira na to što je ovde samo privremeno, neće živeti u prašini i haosu.

Lori i Džejms su otišli da joj donesu sto, stolicu, lampu i časovnik, a ona se dala u potragu za priborom za čišćenje. Pošto je utvrdila da Sajmon poseduje samo osnovne stvari, pozvala je Lori i izdiktirala šta da joj donese iz svoje kuće.

Nije joj bilo jasno kako bilo ko - pogotovo ako ima psa - može da živi bez superbriska.

Uzela je ono što je našla i navalila da briše prašinu koja se mesecima taložila na prozorima, podu, stolariji. Takođe je utvrdila da se iza vrata ne nalazi plakar, kao što je pomislila, nego kupatilo.

I to kupatilo koje očigledno nije čišćeno otkako se doselio, zaključila je uz uzdah. Srećom, izgleda da nije bilo ni upotrebljavano, osim kao skladište prašine.

Sajmon ju je zatekao kako kleči i riba pod. „Šta to radiš?" „Planiram izlet u Rim. Šta misliš da radim? Čistim kupatilo." „Zašto?" „Već činjenica što moraš da pitaš, objašnjava mnogo toga." Ispravila je leđa i sela na pete. „Možda ću, u nekom trenutku, morati da piškim. Primetila sam da mi se to dešava prilično redovno, svakog dana. Možda sam sitničava, ali to nekako najviše volim da obavljam u čistom kupatilu."

Zavukao je ruke u džepove i naslonio se na dovratak. „Nisam koristio ovo kupatilo. Dosad." „Stvarno? Nikad ne bih pomislila."

Osvrnuo se po očišćenoj sobi u kojoj su kante sa bojom bile uredno složene pored nogara, valjaka i četaka postavljenih na pažljivo presavijene cirade. „Smestićeš se ovde?" „Je li to problem?" „Meni nije. Jesi li oribala i pod u sobi?" „Brisala sam ga vlažnom krpom. Dozvoli da primetim, pošto si osoba koja radi sa drvetom, trebalo bi više da paziš na podove. Treba ti barem malo pronta." „Imam ga. Negde. Možda." Unervozio se od nje. „Imao sam posla." „Razumem."

- 249 -

Nora Roberts

„Nećeš valjda sada da ribaš čitavu kuću, je li?"

Obrisala je čelo rukom. „Svečano obećavam da neću. Ali ovde nameravam da radim. Treba mi čist, uredan prostor. Držaču vrata zatvorena da te taj prizor ne bi potresao." „Sad si baš pakosna."

Osetila je da je to rečeno u šali, pa se nasmešila. „Jesam. Skloni se sad, da završim. Hvala ti na svemu, Sajmone." „Nije nego." „Ozbiljno. Znam da ti remetim način života, navike, privatnost." „Dosta, bre." „Samo sam htela da se zah..." „Dosta", ponovio je. „Ti si važna. To je sve. Morao sam da preduzmem nešto."

Ponovo je kleknula kada je izašao. Dosta, bre. Ti si važna. To je sve.

Stvarno, pomislila je, s obzirom na to koliko je pričljiv, ovo je bio pravi izliv nežnosti.

Kad je konačno sredila kancelariju i smestila pisaći sto ispred prozora sa pogledom na šumu, užasno je poželela čašu vina i udobnu fotelju. Ipak, osećaj za red nije joj dozvoljavao da ostavi odeću u koferima.

Pogledaće Sajmonovu spavaću sobu, a onda će ga pitati kako je mislio da smesti odeću.

Iznenadilo ju je što je krevet namešten - barem donekle. Korpe za pse bile su nagurane u ugao, a vrata ka terasi bila su otvorena da bi se vetrilo.

Zavirila je u plakar i ustanovila da je odgurao svoje stvari u stranu kako bi napravio mesta za njene. Zaključila je da joj treba i fioka. Verovatno i dve.

Prišla je komodi i odškrinula jednu. Stajala je prazna, kao da ju je čekala. Bio je korak ispred nje, zaključila je, a onda nakrivila glavu i njušnula.

Limun?

Radoznalo je pošla ka kupatilu, a onda zastala na vratima. Umela je da prepozna tek oribano kupatilo - miris limuna, sjaj porcelana, presijavanje uglačanog nikla. Od pogleda na uredno okačene peškire, srce joj se rastopilo.

Verovatno ju je proklinjao dok je čistio, pomislila je, ali eto, važna mu je. I to je to.

Spakovala je odeću, složila toaletne sitnice i pošla u prizemlje da ga potraži.

Stajao je u kuhinji i kroz zadnja vrata posmatrao opremu za obuku. „Neke stvari treba ponovo napraviti", rekao je ne osvrćući se. „Ona platforma je grozna." „Verovatno si u pravu. Jesu li Džejms i Lori otišli?"

Potraga

„Da. Uspela je nekako da ubaci hranu u frižider i rekla da će te pozvati sutra. Ponudio sam im pivo", dodao je kao da se brani, „ali odbili su." „Sigurno su bili umorni posle ovoliko posla." „Da. Ja želim pivo i plažu." „Zvuči odlično. Samo napred. Moram da obavim još dve-tri stvari, pa ću ti se pridružiti."

Uzeo je pivo iz frižidera. „Nemoj ništa da ribaš."

Podigla je ruku. „Neću, časna reč." „Dobro. Ostaviću Njumana, a ostali idu sa mnom."

Klimnula je glavom. Nije smela da ostane sama. Čak ni ovde.

Sačekala je da izađe i čula ga kako naređuje Njumanu da ostane, da bude sa njom. Onda je sela za radnu ploču, spustila čelo i čekala da suze poteku same.

Ali nisu dolazile. Verovatno ih je suviše dugo zadržavala. Potiskivala ih je već satima, a sada su se jednostavno zaustavile, ostale unutra, pekle joj grlo i izazivale glavobolju. „Dobro." Uzdahnula je i ustala. Umesto piva, uzela je flašicu vode. To je bolje, pomislila je. Čistije je.

Napolju je zatekla Njumana kako je verno čeka. „Idemo u šetnju."

Odmah je skočio, pritrčao joj i očešao joj se o noge. „Znam, novo mesto. Lepo je, je li? Ima dosta prostora. Biće nam dobro ovde neko vreme. Sve ćemo udesiti." Još dok je govorila, smislila je mesto za cveće, kao i divan prostor za kuhinjsku baštu.

Nije tvoje da se time baviš, opomenula se. „Svejedno, nedostaje malo više boje i više mesta za sedenje napolju. Čudi me da se nije toga setio. Ipak je on umetnik." Zaćutala je kada su stigli do padine koja je vodila ka obali. „Ali, ima ovo. Stvarno je fenomenalno."

Drvene, krivudave stepenice vodile su do uzane plaže i prekrasnog vodenog prostranstva. Zvezde su žmirkale, pojačavajući osećaj mira i izdvojenosti. Tu je bio i Sajmon sa tri psa koja su neumorno njuškala pesak, šljunak i vodu.

Nedostajalo mu je ovo, pomislila je, ove usamljeničke šetnje u sumrak, na mestu gde se susreću voda i kopno. Nedostajalo mu je tiho i stalno pljuskanje talasa na kraju dana, ali je spremno odustao od toga da bi bio sa njom. Šta god da se desi oko njih, ili između njih, to mu neće zaboraviti.

Dok je tako stajala i gledala, izvukao je žute teniske loptice iz kese koju je zakačio za pojas. Bacio ih je u vodu, jednu, drugu pa treću, i psi su pojurili.

Mirisaće... zanimljivo, pomislila je dok ih je gledala kako plivaju ka loptama.

- 251 -

Nora Roberts

Istog časa začula je Sajmonov smeh, glasniji od šuma talasa; taj zvuk je oterao sve demone.

Pogledaj ih samo, pomislila je. Pogledaj kako su divni, kako su savršeni.

Moji momci.

Njuman se vrpoljio kraj nje. „Ma nema veze. Tri ili četiri smrdljiva psa, sasvim je svejedno. Idi! Idi igraj se!"

Jedva je dočekao da jurne niz stepenice, veselo lajući. Sajmon je odmah bacio i četvrtu loptu: prvo uvis, a onda u vodu. Njuman nije ni zastao, stuštio se pravo za njom.

Fiona je potrčala i pridružila se zabavi.

U motelskoj sobi blizu aerodroma u Sijetlu, Fransis Ekl pročitao je najnoviju poruku od Perija dok je pijuckao svoj večernji viski sa ledom.

Nimalo mu se nije svideo ton. Reči kao razočaran, kontrola, usmerenost, nepotrebno iskakale su iz teksta i vređale mu ponos.

Dosadno, pomislio je i zgužvao papir. Dosadno, gunđavo i neprijatno.

Periju bi bilo bolje da se seti koje u zatvoru a ko nije.

To je problem sa učiteljima; pre nego što je evoluirao, i sam je bio dosadan, gunđav i neprijatan.

Ali ne više.

Sada je imao moć da odlučuje o životu i smrti.

Podigao je ruku i zagledao se u nju. Nasmešio se.

Izazivao je strah kad poželi, nanosio bol, budio nadu, a onda je uništavao.

Sve je to video u njihovim očima, sav strah, bol, nadu i na kraju, predaju.

Peri nikada nije osetio ovakav nalet moći i znanja. Da jeste, da zaista jeste, ne bi stalno pominjao oprez i kontrolu - ili, kao što je voleo da kaže, 'čisto ubistvo'.

Anet je dosad bila najbolji plen. A zašto? Zbog zvuka koji se čuo kad ju je udarao, pogotovo kad bi joj pritom slomio neku kost. Jer tako je sa njom zajedno osetio svaki udarac.

Zbog toga što je bilo krvi - što se videla i što je mirisala. Mogao je da prati kako nastaju modrice, kako izranjaju nakon šamara ili pesnice, bojeći kožu različitim nijansama.

Dobro su se upoznali, zar ne? Trebalo im je vremena, delili su bol, ali zato je ubistvo bilo mnogo prisnije. Mnogo stvarnije.

Sad kad je razmišljao o tome, bilo mu je jasno da je Perijevo delo bilo beskrvno, kliničko, čak otuđeno. Nije moglo biti istinskog zadovoljstva sa tako

Potraga

malo strasti. Jedini put kad je Peri nešto promenio, kad je dozvolio sebi pravo, krvavo nasilje, nije bio u stanju da sa tim izađe na kraj.

I zato sada živi u ćeliji.

Upravo stoga je ovo postepeno i kreativno ubrzanje bilo mnogo bolje. Zato je i sam sada bio mnogo bolji.

Bilo je vreme, možda i krajnje vreme, zaključio je, da prekine svaku vezu sa Perijem. Više ništa nije mogao da nauči od njega, a nije imao želju da ga poučava.

Pribrao se i podigao zgužvano pismo. Pažljivo ga je poravnao pre nego što ga je stavio u fasciklu sa ostalima.

Već je počeo da piše knjigu o svom životu, svom otkrovenju i evoluciji, svom radu. Bilo mu je jasno da će biti objavljena tek posthumno. Prihvatio je svoj neizbežni kraj, a baš zbog toga mu je svaki trenutak postao još važniji.

Ne u zatvor. Ne, nikad u zatvor. Već je proveo život u zatvoru koji je nametnuo samom sebi. Ali, čeka ga slava... Na kraju, na neizbežnom kraju, slava će doći.

Za sada će biti samo senka, kliziće duž ivice svetlosti, nepoznat i bezimen.

Ili poznat samo onima koje odabere, onima koje pređu iz života u smrt sa njegovim licem pred očima.

Već je odabrao sledeću.

Još jedna promena, pomislio je. Nova faza njegove evolucije. Dok ju je proučavao prateći je kao vuk zeca, mogao je da nagađa šta će se dešavati između njih.

Ironija je bila prekrasna i znao je da će to samo povećati uživanje.

A onda, ubrzo potom, doći će na red i Fiona.

Uzeo je novine, otvorio ih i prešao prstima preko njenog lica. Ispuniće ovu obavezu prema Periju, čime će odužiti dug.

Ona će biti poslednja koja će nositi crvenu ešarpu. To je sasvim prikladno, zaključio je. Ona će biti kruna ove faze. Njegov krešendo, pomislio je, ali i konačno odavanje počasti Periju.

Već je bio siguran da će u njoj najviše uživati. Ona će osetiti više bola, više straha nego druge sa kojima je bio.

O, kako će ljudi pričati kada je bude odveo, kada joj prekrati život. Neće razgovarati ni o čemu drugom. Pričaće i drhtaće pred čovekom koji je ubio onu koja je izmakla Periju.

Ubica Sa Crvenom Ešarpom 2.

Kad je to pročitao, odmahnuo je glavom i nasmejao se.

Stvarno mu je prijalo.

- 253 -

Nora Roberts

Kad se Fiona nađe u plitkom grobu koji će sama iskopati, nestaće i to ime.

Postaće neko drugi, nešto drugo, naći će drugačiji simbol kada započne sledeća faza.

Na neki način, pomislio je otpijajući još viskija, Fiona će biti njegov kraj, a i početak.

Manc je prekinula vezu i lupila pesnicom o sto. „Mislim da imam nešto."

Toni je podigao pogled sa monitora. „Šta?" „Proveravam adrese i biografije zatvorskog osoblja i spoljnih saradnika.

Izvesni Fransis Ekl predaje engleski jezik i kreativno pisanje u srednjoj školi Plejs. U poslednje dve i po godine, četiri puta je držao predavanja u zatvoru.

Posle zimskog raspusta nije se vratio na posao. Samo je poslao otkaz, navodeći kao razlog porodične probleme." „Da li si to proverila?" „On zapravo ni nema rodbinu. Još od četvrte godine boravi po hraniteljskim porodicama. U školi nije ostavio bilo kakve podatke o novom prebivalištu. Brojevi telefona koje imaju, kućni i mobilni, otkazani su." „Hajde da prikupimo više podataka. Nađi njegove socijalne radnike, podatke o hraniteljskim porodicama. Ima li krivični dosije?" „Nikakav. Takođe, nema braće ni sestara, neoženjen je i bez dece." Glas joj je bio smiren, ali oči su sijale u iščekivanju lova. „Peri se prijavio za sva četiri njegova predavanja. Proverila sam Eklove kreditne kartice. Od januara ih nije koristio. Ni jednu jedinu transakciju, ali ih nije ni otkazao. To je čudno." „Da, čudno je. Možda je mrtav." „Imam neki predosećaj, Toni. Slušaj, znam da želiš da odeš i obiđeš Fionu, ali mislim da prvo ovo treba da proverimo, da pričamo sa ljudima koji ga poznaju, licem u lice." ,,U redu. Hajde da proverimo račune u banci, da pokušamo da saznamo nešto o njemu. Profesor engleskog?" „Bez stalnog zaposlenja. Neoženjen, samac od četrdeset dve godine.

Administrator sa kojim sam pričala kaže da je Ekl uvek nekako bio izdvojen, radio je svoj posao i nije talasao. Čovek nije mogao da se seti nikoga sa kim se družio, a to je mala škola, Toni."

Sada su i njemu oči blesnule. „Počni da zoveš. Uzeću putne naloge."

Sajmon je pokrio ciradom skoro gotov ormarić za vino. Osećao se pomalo glupo zbog toga, ali nije želeo da ga Fiona vidi niti da pita za njega. Možda nije

Potraga

želeo da previše razmišlja o činjenici da ga pravi za nju samo zato što je to poželela.

Bilo mu je dovoljno čudno što se budi svestan da je ona tu. Ne u krevetu, naravno, mislio je dok je stavljao treći sloj laka na umivaonik od panja. Fiona je ustajala čim izađe sunce. Ali bila je tu, u njegovoj kući, u njegovom prostoru.

Kupatilo je mirisalo na nju, kao što se u kuhinji osećala kafa koju je skuvala dok je još spavao.

A najčudnije od svega je što mu je to bilo u redu. Brzo mu je postalo normalno što je i pribor za jelo uredno složen u fioci.

Osvrnuo se i utvrdio da je kuhinja sređena, ali pošto nije bio sasvim siguran u kakvom stanju ju je ostavio, nije zaključio ništa.

Dok se konačno spremio za rad, ona je već nahranila pse, obavila mali trening, istuširala se, obukla i zalila cveće. Čuo je automobile koji stižu na prvi čas i namerno se namestio ispred radionice kako bi mogao da vidi ko će sve doći. Čak ga je i Grizli napustio. Što je bilo sasvim u redu, čak sjajno. Nije morao da brine hoće li se pseća dlaka zalepiti za lak niti da se pravi da ne vidi štapove i lopte i onaj preklinjući pogled.

Isekao je nekoliko elemenata, zalepio ih i stavio u stegu. Dok je sat u radionici pokazivao da još nije ni podne, ponovo je lakirao umivaonik; ova nijansa je isticala raskošno bogatstvo godova.

Uglom oka primetio je pokret. Kada se okrenuo, video ju je kako prilazi sa psom. „Pazi da ne priđe, hoćeš? Nije se još osušilo. Dovoljan bi bio malo jači pokret i sve će biti puno dlaka." „Sedi. Čekaj. Samo sam htela da vidim da li želiš sendvič ili..."

Zastala je i izbečila se. Strašno je uživao u prizoru kad je bukvalno zinula od čuda. „Zaboga. To je panj? To je moj panj?" „Moj panj." „Neverovatno!" Spontano je pružila ruku da ga dotakne. Pljesnuo ju je bez milosti. „Joj. Dobro, izvini, vlažno je. Stoji naopačke. Tako si, znači, zamislio. Pa naravno." Zavukla je ruke u zadnje džepove da ih ne bi ponovo pružila i dobila novu packu, pa je polako počela da obilazi umivaonik. „Koren je osnova, postolje, kako god se to zvalo, a kad se tu ubaci umivaonik, sve će izgledati kao da je izniklo u čarobnoj šumi. Ko bi pomislio da korenje može da izgleda tako čudesno? Ti, očigledno. Ali, od čega je načinjen sam umivaonik?"

- 255 -

Nora Roberts

„Naplavljeno drvo. Našao sam ga pre više meseci. Samo mu je trebala prava osnova." „Boja je divna. Tako sjajna i živa. Stvarno je prekrasno, Sajmone. Znala sam da će biti zanimljivo, ali nisam ni sanjala da će ovako da ispadne."

Uvek mu je bilo neprijatno kada ga toliko hvale. No, začudo, kad je to ona činila, sa takvim oduševljenjem na licu, osećao je samo zadovoljstvo. „Nije gotovo." „Šta ćeš raditi sa njim kad ga završiš?" „Ne znam." Slegnuo je ramenima jer je uhvatio sebe kako razmišlja da joj ga pokloni. Odgovaralo bi joj u svakom pogledu. „Možda ću ga prodati, a možda ću ga zadržati." „Osećao bi se fantastično kad god pereš ruke. Više nikada neću moći mirno da pogledam neki panj. Bože, jedva čekam da čujem šta će drugi da kažu kad budu videli!" Nasmejala se. „No dobro, imam dva sata do sledećeg časa. Ako si gladan, mogu da ti napravim sendvič."

Razmislio je o tome i o njoj. „Slušaj, ne želim da me služiš, jer ako počneš, brzo ću se navići na to."

Sad se ona zamislila. „Za divno čudo, shvatila sam. Dobro, a šta ako se trampimo?" „Kako to misliš?"

Namrštio se kad je video spisak. „Šta će ti to?" „Treba mi." Nasmešila se. „Dobro. Nisi napisala širinu." ,,Oh. Hmmm. Ovoliko?", rekla je i pokazala palcem i kažiprstom. „Oko pet milimetara. Od čega?" „Bilo kakvo drvo, šta god imaš pri ruci." „Da lakiram?" „Zaboga, koliko pitanja. Ma samo tako, čisto. Ne treba mi ništa otmeno." „Dobro. Spremiću to čim završim ovde." „Sjajno."

Dobro je ispalo, zaključio je Sajmon nešto kasnije. Dobio je sendvič, a dok je radio nisu smetali jedno drugom. Časna reč ili ne, počistila je za njim diskretno. Video ju je kako mete verandu, a kada je otišao u kuhinju da uzme nešto za piće, zamalo je oslepeo od sjaja oribanog frižidera. Čuo je sumnjiv zvuk mašine za pranje rublja.

Pa dobro, trampiće se ponovo. Napraviće joj novu opremu za poligon, čim bude imao vremena.

Potraga

Kada se vratio napolje, video ju je kako šeta po dvorištu i priča mobilnim telefonom. Nešto se desilo, pomislio je i prišao joj. „Da, razumem, u redu je. Hvala što ste zvali. Stvarno. Dobro. Doviđenja."

Prekinula je vezu. „Agent Toni. Hteo je danas da dođe, ali iskrslo je nešto novo.

Izgleda da imaju neki trag. Pazio je da ne kaže ništa, ali mislim da su nešto otkrili. Zvučao je nekako suviše mirno." „Kako suviše?" „Kao da je hteo da primetim da je miran." Palcem je protrljala mesto između grudi, a već je znao da to radi kada pokušava da se smiri. „Kao da ne želi da pokaže uzbuđenje i zanimanje", objasnila je. „Možda mi se samo čini, ali stekla sam takav utisak. I nije mi rekao ništa, jer nije hteo da reagujem ovako kako to sada činim."

Zažmurila je i uzdahnula. „Dobro je što po podne imam dosta posla. Neću imati kad da mislim na to." „O, hoćeš. Upravo to radiš." Čupnuo ju je za pletenicu. Promenio je temu da bi mislila na nešto drugo. „Da li ti to pereš moju odeću, mama?" „Ne, nego svoju", mirno je odgovorila. „Možda ima i ponešto tvoje, koliko da mašina ne bude prazna."

Bocnuo ju je prstom u rame. „Pripazi."

Podbočila se i ispratila ga pogledom dok se udaljavao. „Već sam preduzela korake. Promenila sam posteljinu."

Zavrteo je glavom i nastavio da hoda... I sluša je kako se smeje.

Toni i njegova partnerka otišli su prvo do poslednje Eklove adrese, dvospratnice blizu univerziteta. Kucali su na vrata stana broj 202, ali bez uspeha... Osim što su se odškrinula druga vrata. „Ona nije tu." „Ona?" „Tek što se uselila, pre dve nedelje." Vrata su se još malo otvorila. „Mlada je, tek je počela da živi sama. Šta hoćete?"

Agenti su izvadili legitimacije. Sada su se vrata širom otvorila. „FBI!", rekla je žena na način na koji deca kažu Deda Mraz!

Toni je procenio da ima oko sedamdeset godina; oči iza naočara bile su oštre i blistave, kao u ptice. „Volim policijske serije na televiziji. Sve ih gledam. Je li mala nešto napravila? Nikad ne bih pomislila. Sva je ljubazna i učtiva. I čista, iako se oblači kao i ostale." „Zapravo, želeli smo da pričamo sa Fransisom Eklom."

- 257 -

Nora Roberts

„O, on je otišao odmah posle Božića. Majka mu se razbolela, tako je rekao.

Kladim se da je u nekakvom programu zaštite svedoka. Ili je serijski ubica. On je baš taj tip."

Manc je podigla obrve. „Gospođo..." „Hobaker. Stela Hobaker." „Gospođo Hobaker, možemo li da uđemo i popričamo sa vama?" „Znala sam da je čudan." Pozvala ih je prstom. „Uđite. Možete da sednete", dodala je i otišla da utiša TV. „Ne pijem kafu, ali imam je, kad mi deca svrate. I gazirane sokove." „Ne treba, hvala", odgovorio je Toni. „Rekli ste da je gospodin Ekl otišao posle Božića?" „Tako je. Videla sam ga kako tegli kofere usred bela dana, kad ovde nema skoro nikoga osim mene. Pitala sam: 'Idete na put?', a on se nasmešio onako kako samo on može, skrivajući pogled, i rekao da mora da neguje majku jer je pala i slomila kuk. E sad, nijednom nije pomenuo majku za sve ove godine otkako živi na istom spratu. Doduše, jedva da je išta govorio. Vrlo je povučen", dodala je i znalački klimnula glavom. „Baš tako kažu za one koji posle odu i iseckaju nekoga sekirom. Tihi i povučeni su najgori." „Da li je pomenuo gde mu majka živi?" „Kad sam pitala, rekao je da živi u Kolambusu, u Ohaju. A recite vi meni", podigla je glas i ponovo mahnula prstom, „ako ima majku na istoku, kako to da nikad pre ovoga nije otišao da je poseti, i kako to da ona nikad nije došla da poseti njega?"

Kucnula se prstom po nosu. „Nešto tu smrdi. A još je čudnije što se uopšte nije vratio. Ostavio je skoro sav nameštaj - videla sam kad je kućevlasnik konačno odlučio da isprazni stan. Čak ni knjige nije poneo, ostavio je pune police. Mora da ih je prodao na internetu ili tako nešto." „Vi stvarno sve primetite, gospođo Hobaker."

Lukavo se nasmešila Toniju. „To je tačno, a pošto ljudi uglavnom ne obraćaju pažnju na starice, svašta vidim. Poslednjih meseci je izlazio iz zgrade sa kutijama i gomilom debelih koverti, a uvek se vraćao praznih ruku. Pa sve mislim da je prodao te knjige, i ko zna šta još. Sigurno mu treba para. Nije ni kiriju platio od januara. A kućevlasnik mi je rekao da je dao otkaz i ispraznio račun u banci. Do poslednjeg centa."

Zatim je zaškiljila. „Ali to već sigurno znate." „Da li je imao prijatelje, je li mu neko dolazio?", upitala je Manc. „Možda devojka?" Žena je prezrivo frknula. „Nijednom ga nisam videla sa ženom - a ni sa muškarcem, kad smo već kod toga. To nije prirodno. Ali bio je učtiv, to

Potraga

priznajem. Lepo se izražavao, ali ne bi ni zucnuo ako ga ne pozdravim prva. Šta je uradio?" „Samo hoćemo da popričamo sa njim."

Na to je mudro klimnula glavom. „Znači, on je ono što zovete 'osobom od interesa', a to obično znači da je osumnjičen za nešto gadno. Vozio je jedan od onih malih automobila sa velikim prtljažnikom. Tog dana ga je natovario i odvezao se. Reći ću vam još nešto, jer sam radoznala i volim da njuškam - a i pričala sam sa gazdom stana. Unutra nije bilo ni jedne jedine fotografije, pisma ili razglednice. Sigurna sam da nije ni nameravao da se vrati. I nije otišao kod majke, nema nikakvog slomljenog kuka. Ako je i imao majku, verovatno ju je odavno ubio na spavanju."

Kad su se našli napolju, Manc je otvorila auto. „Ta žena stvarno ima dobar dar opažanja." „Ne verujem da je Ekl ubio majku na spavanju, pošto u njegovom dosijeu piše da mu se majka predozirala i umrla kad mu je bilo osam godina." „Ali snimila ga je, Toni. Ako to nije naš čovek, onda sam ja plesačica iz Vegasa." „Imaš lepe noge, Erin, ali mislim da si u pravu. Hajde da nađemo gazdu i posetimo koledž, a onda ćemo, izgleda, ponovo do zatvora."

- 259 -

Nora Roberts

DVADESET ČETIRI Jednog dana, nadala se Fiona, moći će da oseti nešto drugo umesto užasa kad god ugleda Dejvijev patrolni auto kako skreće ka njenoj kući. „Ijao, nešto smo zgrešili", našalio se jedan od polaznika, a ona je uspela nekako da se nasmeši. „Ne brinite, poznajem prave ljude. Džena, gledaj kako Lotos kruži. Šta to znači?" „Pa, naišla je na krug mirisa?" „Možda. Možda pokušava da proceni jačinu. Ili je naišla na drugi miris pa pokušava da se snađe. Moraćeš i ti isto. Radi sa njom. Pomozi joj da se usmeri.

Posmatraj joj rep, dlake na vratu, slušaj kako diše. Svaka reakcija nešto znači, a njene se verovatno razlikuju od, recimo, reakcija Majkovog psa. Odmah ću se vratiti."

Udaljila se od grupe, a srce joj je sve jače tuklo dok se primicala Dejviju. „Izvini što ti prekidam čas, imam dobre vesti. Koliko će još trajati?" „Petnaest-dvadeset minuta. Šta..." „Nije ništa loše", ponovio je", ali nećemo pred publikom. Sačekaću. Došao sam u pogrešnom trenutku." „Ne, zapravo bismo već završili, ali je ova grupa zamolila za dodatni čas iz potrage za lešom. Ima ih samo četvoro, imala sam vremena, i eto..." Slegnula je ramenima. „Samo nastavi. Smem da gledam?" „Naravno." ,,Fi?" Džena je mahnula, a onda raširila ruke. „Uopšte ne shvata, deluje zbunjeno i, ovaj, kao da joj je dosadno. A vežbale smo i kod kuće. Inače voli ovo, ali kao da se ohladila."

Misli na ono što radiš, naredila je sebi Fiona. „Niste kod kuće. Seti se novo mesto, nova okolina, novi problemi." „Da, da, znam da si to pominjala, ali ako uspemo, ako postanemo tragači, uvek ćemo raditi na drugom mestu." „To je sasvim tačno. Zato je dobro da se stekne što više iskustva. Svaki put ponešto nauči. Lotos je pametna i vredna, ali danas se očito ne trudi, a i osetila je tvoju nervozu. Prvo i najvažnije, opusti se."

To se odnosi i na mene, pomislila je osvrćući se ka Dejviju koji je stajao malo dalje i gledao.

Potraga

„Vratite se na mesto gde je počela da kruži i gubi zanimanje. Osveži miris, nagradi je, ponovi zahtev. Ako danas ne bude uspela odvešćeš je na izvor, pustićeš je da ga nađe, pa je nagradi za to."

Njih dve su dobar tim, zaključila je Fiona dok ih je gledala. Samo što ljudski deo želi brze rezultate. Ipak, spremna je da uloži vreme i energiju, a ima i dobar odnos sa psom.

Okrenula se da bi videla Majka i njegovog mešanca australijskog ovčara kako proslavljaju pronalazak. Sav radostan, pas je primao zasluženu hranu i pohvale dok je Majk navlačio plastične rukavice i uzimao posudu sa komadićima ljudskih kostiju.

Odlični su, pomislila je. Onda je primetila da treći pas drži i njušku i rep visoko, što je značilo da će uskoro naći svoju metu.

Jednog dana, pomislila je, neki od njih, a možda i svi, odlaziće na poziv, pretraživaće šume, brda, njive, ulice i otkrivače ljudske ostatke. A time će pomagati porodicama da se oproste i policiji da reši slučajeve.

Tela, pomislila je, kao telo Anet Kelvort. Okrutno zatrpano tankim slojem zemlje, odbačeno kao pokvarena igračka, dok onaj ko je to učinio već traži sledeću.

Hoće li biti sledeće? Možda još bliže njoj? Da li će njena jedinica biti pozvana u potragu? Pitala se da li bi bila u stanju da to radi, da li bi mogla da pođe i povede jednog od svojih divnih pasa u potragu za telom koje je moglo biti njeno.

Koje bi bilo njeno, da je po volji čoveka kojeg nije ni poznavala. „Našla je!", doviknula je Džena dok se saginjala da zagrli Lotos. „Uspela je!" „Sjajno."

Nisu loše vesti, setila se dok je sklanjala opremu za obuku. Donela je kolu iz frižidera za oboje. „Dobro", rekla je, „da čujem." „Federalci imaju trag. Misle da je pravi." „Trag." Osetila je kako joj kolena drhte. Pridržala se za sto da se ne bi srušila. „Kakav trag?" „Traže određenu osobu, čoveka koji je u zatvoru dolazio u dodir sa Perijem. Spoljnog saradnika. Profesora engleskog u srednjoj školi Plejs." „Traže ga?" „Da. Napustio je posao, spakovao stvari i nestao negde između Božića i Nove godine. Ispraznio je račun u banci, ostavio sav nameštaj, prestao da plaća kiriju. Uklapa se u profil. Međutim, nije se video sa Perijem skoro godinu dana.

Dokazano. To je vrlo dugo." „Peri je strpljiv. Veoma strpljiv."

- 261 -

Nora Roberts

„Federalci su ga već pritisli. Pokušaće da izvuku iz njega sve što zna. A prekopavaju i prošlost ovog tipa. Do sada su saznali da je usamljenik. Nema porodicu ni prijatelje. Majka mu je bila narkoman, tako da se našao u sistemu i pre nego što se predozirala, kada je imao osam godina." „Problem sa majkom", promrmljala je dok su se u njoj mešali strah i nada. „Kao i Peri." „Da, to im je zajedničko." Dejvi je izvukao faks iz džepa i razmotao ga. „Da li ti deluje poznato?"

Zagledala se u odštampanu fotografiju, sasvim obično lice, vrlo kratku bradu, pomalo čupavu kosu. „Ne, ne poznajem ga. Stvarno. Je li to zaista on?" „To je osoba koju traže. Ne kažu da je osumnjičen. Jako su oprezni. Ali reći ću ti, Fi: ubeđeni su da je to taj tip i dali su se u potragu." Protrljao ju je po ramenu. „Hoću da znaš da su svi zagrizli u to." „Ko je on?" „Fransis Zavijer Ekl. Godine, visina, težina, boja kose i očiju navedeni su u faksu. Hoću da zadržiš ovu sliku, Fi. Možda je promenio izgled. Obrijao bradu, obojio kosu. Zato ti ovo treba, i ako vidiš nekog ko imalo liči na ovog tipa, nemoj da oklevaš. Odmah zovi." „Hoću, ne brini." Već sad joj se ovo lice urezalo u sećanje. „Rekao si da je bio nastavnik." „Da. Nema dosije. Imao je teško detinjstvo, ali nije pravio nevolje - ili bar ništa nije zabeleženo. Pričaće sa hraniteljskim porodicama i socijalnim radnicima. To su već počeli, a ispitaće i kolege, šefove, susede. Dosad nisu pronašli ništa zanimljivo, ali..." „Ljudi se mogu dresirati. Isto kao psi. Mogu da usvoje nov obrazac ponašanja, dobar ili loš. Sve zavisi od motivacije i metoda." „Naći će ga, Fi." Dejvi joj je spustio ruke na ramena i pogledao je pravo u oči. „Veruj mi."

Bilo joj je potrebno da veruje i pohitala je u Sajmonovu radionicu.

Stajao je kraj struga. Muzika je tutnjala a alat brujao dok je dubio i glačao svetio drvo. Činija, shvatila je, jedna od onih prekrasnih koje je pravio, sa sjajem i teksturom nalik na svilu, zidova tako tankih da se nisu mnogo razlikovali od papirne salvete.

Gledala ga je kako je okreće i premešta, pokušavajući da je namesti da se ne pomera.

Isključio je mašinu. „Znam da si tu, dišeš mi za vrat." „Izvini. Zašto nemaš u kući nijednu takvu? Treba ti jedna veća za kuhinjski pult, da držiš voće u njoj."

Potraga

Tek tad je izvadio čepiće iz ušiju i skinuo zaštitne naočare. „Došla si da bi mi to rekla?" Spustio je pogled kad mu je Grizli pred noge stavio komad drveta. „Vidiš šta si uradila?" „Izvešću ih da se poigraju pre sledećeg časa. Sajmone." Pružila mu je faks.

Odmah je promenio držanje. Na oprezu je, pomislila je. „Jesu ga uhvatili?"

Odmahnula je glavom. „Ne, ali tragaju, i misle... Dejvi tako kaže... misle...

Moram da sednem." „Bolje napolju, na vazduhu." „Ne osećam noge." Slabašno se nasmejala dok se teturala napolje i nespretno trupnula na verandu.

Odmah se stvorio sa flašom vode. „Daj mi to." Pružio joj je vodu i uzeo faks. „Ko je ovaj krelac?" „Niko. Gospodin Prosečni, ali samo na prvi pogled. Gde je konopac?

Donesi konopac!" Psi su prestali da se guraju oko nje i odmah su otrčali. „To će potrajati koji minut. Dejvi je dolazio da prenese šta je FBI rekao. Zove se Fransis Zavijer Eld", počela je.

Slušao je i gledao sliku. Kad su se psi vratili sa pobednikom Njumanom, Sajmon je preuzeo konopac. „Idi, igraj se", naredio je i bacio ga što je dalje mogao. „Zar ljude koji rade u zatvoru prethodno ne proveravaju?" „Da, naravno. Valjda", dodala je. „Međutim, kod njega nije bilo ničeg.

Ništa nisu našli ni sada. Ali imao je dodira sa Perijem, a sada je promenio ponašanje. Drastično. Dosad su verovatno saznali još nešto. Više nego što su rekli šerifu, ili više nego što je Dejvi smeo da mi kaže. Imam fotografiju jer je Toni to dozvolio. Zato što želi da je vidim." „Predavao je u maloj školi", nagađao je Sajmon. „Po ceo dan je blenuo u dugonoge učenice koje ga verovatno nisu ni primećivale. Pa ipak, još uvek je ogroman korak od toga do Perijevog naslednika." „Ne tako velik ako je sve vreme naginjao ka tome i ako je želja bila prisutna, ali nije znao kako da je iskoristi. Ili nije imao petlju."

Ona isto tako dresira pse, zar ne? Prepoznaje skriveni potencijal, koristi potisnute želje ili kanališe postojeće, postepeno menja naučeno ponašanje. „Pričao si mi o značaju motivacije", podsetila ga je. „I imao si pravo.

Moguće je da je Peri našao pravu motivaciju... pravu igru, pravu nagradu." „Da obuči svog zamenika." ,,U zatvoru je održao četiri predavanja", nastavila je Fiona, ,,a Peri je prisustvovao svakom. On je pravi kameleon. Prilagođava se. Prilagodio se zatvoru, služi kaznu, ne diže glavu. Sarađuje. Tako, je postao, u neku ruku, ponovo običan."

- 263 -

Nora Roberts

„Pa zato nisu obraćali naročitu pažnju na njega?" Sajmon je slegnuo ramenima. „Moguće je." „On je majstor posmatranja. Birao je žrtve tako što se uspešno stapao sa okolinom. Verovatno je pratio i odbacivao desetine žena pre nego što bi odabrao onu koju će oteti. Gledao ih je, procenjivao njihovo ponašanje, njihovu ličnost." „I odlazio dalje ako se nisu dovoljno uklapale u ono što je želeo." „Jeste, a takođe je uzimao u obzir i faktor rizika. Možda je neka bila suviše pasivna, pa nije bila dovoljan izazov, a neka suviše haotična i problematična da bi je odvojio."

Korenom šake protrljala je mesto između grudi, pa potom butinu - nije mogla da miruje. „Tačno zna šta traži kod ljudi. Zato je uspeo da ih ubije toliko a da i dalje s lakoćom putuje i vreba nove. To mi je jasno. I ja obično mogu da kažem da li će pas reagovati na naprednu obuku, da li će sa vlasnikom postati tim. Ili će biti bolje da životinja nastavi da bude samo porodični ljubimac.

Možeš videti potencijal ako znaš gde i kako da gledaš - a onda možeš početi da ga uobličavaš. Peri zna gde i kako da traži."

Možda joj je samo potrebno da u to veruje, pomislio je Sajmon, ali ipak je bila užasno ubedljiva. „Dakle, misliš da je Peri video, recimo, potencijal u tom tipu?" „Moguće je. Možda mu se i Ekl sam obratio. Svako je slab na laskanje kada je reč o poslu koji obavlja. A ubijanje je Perijev posao. Ali ma šta da se desilo, ako su njih dvojica stvorili vezu, Peri je znao kako da počne oblikovanje. I znaš, Sajmone, mislim da sam baš ja honorar koji Peri očekuje kao nagradu za to oblikovanje."

Ponovo je pogledala fotografiju. „Ubiće me da bi se odužio Periju što je prepoznao i razvio ono što je dugo bilo skriveno u njemu."

Perijev pas, pomislio je Sajmon, pas koji želi da udovolji svom vlasniku. „Peri nikad neće moći da naplati taj dug." „Trebalo je prvo da dođe po mene. Tu su obojica pogrešili. Bila sam opuštena. Osećala sam se bezbedno i bila bih lakša meta. A umesto toga, odlučili su da me muče strahom. To je bilo glupo."

Video je kako se nervoza pretače u postojani bes i čvrsto samopouzdanje. „Ranije sam živela u strahu, a sada sam starija i mudrija. Znam da nisam neuništiva i da se mogu desiti strašne stvari, i to je prednost. A imam i tebe. I njih."

Pogledala je pse koji su se otimali o konopac. „Jesi starija, pametnija i jača - što je odlično. Ali ako pokuša da te dotakne, ima da ga rastrgnem." Kad se okrenula i zagledala u njega, zatreptao je. „Ozbiljno govorim."

Potraga

„Znam da si ozbiljan. To je vrlo umirujuće, mada me povremeno izbezumi.

Prija mi da to čujem i da znam da ozbiljno misliš. A stvarno se nadam da to nećeš morati da dokazuješ na delu. Sada imaju njegovo ime i lice. Verujem da će uskoro imati i njega."

Uzdahnula je i na trenutak spustila čelo na njegovo rame. „Moram da se spremim za sledeći čas. Znaš šta, možda bi bilo dobro da Grizli bude sa tobom u radionici sledećih sat ili malo duže." „Zašto?" „Zato što nije zreo ni smiren kao moji momci, a imam individualni čas sa previše agresivnim rotvajlerom." „Previše agresivan rotvajler? Pa gde ti je oklop?" „Dobro napreduje. Imali smo već nekoliko časova i biće sve u redu. Inače odlazim na lice mesta kad se radi o takvim stvarima, ali sam zbog ove situacije zamolila vlasnika da dovede Halka ovamo." „Halk. Divno. Imaš li kod sebe pištolj?" „Prekini. Ovo je moj posao", podsetila ga je. „Ili jedan od mojih poslova." „Ako te ujede, ima da popizdim. Čekaj malo."

Ustao je i otišao unutra. Pitala se da li će, ako nastave putem kojim su pošli, jednog dana stvarno popizdeti. Psi su je retko ujedali, ali povremeno se i to dešavalo.

Izašao je sa kutijom. „One letvice što si tražila." „O, divno. Hvala."

Čas je prošao bez poteškoća i odlučila je da se sledećih sat ili dva bavi kuhinjom. Pošto je imala slobodnog vremena i bila manje-više osuđena na kućni pritvor, resila je da posle toga iskoristi prostoriju koju je, možda neopravdano, zvala kućnom teretanom.

Nisu samo psi morali da budu u formi. Zadovoljna planom koji je smislila, ispraznila je prvu fioku iz kuhinje, oribala je, izmerila i isekla papir koji joj je Silvija nabavila. Potom je ubacila drvene pregrade i zaključila da su savršene.

Upravo je završavala treću fioku kad je zazvonio telefon. Zadubljena u posao, javila se bez razmišljanja. „Halo." ,,Oh, sigurno sam pogrešila... tražim Sajmona."

Fiona je spustila varjače, šupljikave kašike i viljuške za serviranje, svaku u svoj odeljak. „Tu je, u radionici. Mogu da ga pozovem." „Ne, ne, ne treba. Verovatno mu trešti muzika i zuje mašine. Zato se ne javlja na mobilni. Sa kim govorim?"

- 265 -

Nora Roberts

,,Oh, ja sam Fiona. A vi ste?" „Džuli, Džuli Dojl. Sajmonova majka." „Gospođo Dojl." Fiona se trgla i zatvorila fioku. „Znam da bi Sajmon voleo da vas čuje. Treba mi samo minut da ga..." „Radije bih razgovarala sa tobom, ako si ti ona Fiona o kojoj mi je Sajmon pričao." „On... stvarno?" „Nikad ne priča mnogo, ali imam bogato iskustvo u izvlačenju podataka iz njega. Ti dresiraš pse." „Da." „A kako napreduje njegovo kuće?" „Grizli je divan. Nadam se da ste, zbog bogatog iskustva, izvukli od Sajmona da obožava svog psa. Njih dvojica su sjajan tim." „Takođe se baviš potragom i spasavanjem. Sajmon je rekao bratu da i njegovog psa obučavaš za to." „Rekao je bratu?" „Pa, mi prilično često razmenjujemo mejlove. Ali meni treba i telefonski razgovor, makar jednom nedeljno. Da bolje iščačkam informacije, a nameravam i da ga namamim kući, u posetu." „Trebalo bi da ide." Osećala se krivom zbog nečega. „Stvarno bi trebalo." ,,I doći će, kad se sve bude sredilo. Znam da si u teškoj situaciji. Kako izdržavaš?" „Gospođo Dojl..." „Zovi me Džuli, a i zašto bi uopšte pričala o tome sa potpuno nepoznatom osobom? Bolje mi reci ovo: da li si sada kod Sajmona, u njegovoj kući?" „Da. On je... divan. Velikodušan, pun podrške i razumevanja. Strpljiv." „Mislim da sam ipak dobila pogrešan broj."

Fiona se nasmejala i naslonila na radnu ploču. „Pričao mi je o vama.

Ponekad, poneku sitnicu. I on vas obožava." „Mi Dojlovi smo često neumereni u svemu."

Sa njom je bilo lako pričati. Fiona se opustila, otvorila fioku i rasporedila pribor dok je ćaskala sa Džuli Dojl.

Osvrnula se kad je začula otvaranje vrata. ,,E pa, evo Sajmona, sad ću vam ga dati. Stvarno mi je drago što smo popričale." „Moraćemo to uskoro da ponovimo." „Tvoja mama", šapnula je Fiona i pružila slušalicu. „Hej." Piljio je u otvorenu fioku i vrteo glavom.

Potraga

„Već sam se ispričala sa tvojom divnom Fionom. Ostalo mi je samo malo vremena za tebe." „Trebalo je da me zoveš na mobilni. Neki od nas moraju da zarađuju za život." „Zvala sam te na mobilni." ,,E pa, morao sam da radim." Otvorio je frižider i izvadio konzervu kole. „Je li sve u redu?" „Sve je sasvim u redu. Sajmone, živiš sa devojkom." „Nećeš mi poslati odmah popa, je li?"

Nasmejala se. „Upravo suprotno, oduševljena sam tim korakom." „Ovo je samo zbog onog problema." „Ona misli da si divan, velikodušan, pun podrške i strpljiv." Džuli je malo sačekala. „Da, ostala sam bez reči. Da li znaš šta sad vidim, Sajmone, svojim majčinskim supervidom?" „Šta?" „Vidim kako grubijan polako postaje čovek." „Sama si to tražila, Džuli Lin." „Kad ja nešto tražim, obično to i dobijem. Mi umemo takve stvari, je li?"

Otpio je kolu. „Izgleda." „Dopada mi se ton kojim pričaš o njoj. I to je sve što ću reći. Zasad." „Dobro." „Sve ćeš mi potanko ispričati kad se sledeći put budemo videli. Učini mi nešto, Sajmone." „Možda." „Budi oprezan. Ti si jedini mlađi sin kojeg imam. Pazi na svoju Fionu, ali budi oprezan." „Mogu ja to. Ne brini, mama. Molim te." „To je stvarno besmisleno tražiti od jedne mame. Moram da idem. Imam važnija posla od priče sa tobom." ,,I ja." „Uvek si bio problematično dete. Volim te." „I ja volim tebe. I tatu. Zdravo." Prekinuo je vezu i otpio još kole. „Sređuješ mi kuhinjske fioke." „Da. Slobodno opet napravi haos kad god poželiš. Ali meni pomaže da ovo radim. A napravio si i ove fine pregrade." „Ah." „Uživala sam u razgovoru sa tvojom mamom. Sviđa mi se kako zvučiš kad pričaš sa njom."

- 267 -

Nora Roberts

Namrštio se i spustio limenku. „Šta je sad to?" „Koje?" „Ništa. Nije važno. Okreni se." „Zašto?" „Da vidim je li te rotvajler ujeo za guzu." „Nije me ujeo, ni za guzu ni za bilo šta drugo." „To ću kasnije da proverim." Nasumice je otvorio fioku. „Pobogu, Fiona, stavila si i papir." „Strašno se stidim." „Dozvoli da te podsetim da nijedno od nas zapravo ne kuva, pa čemu onda sav taj trud oko oblaganja papirom, stavljanja pregrada i ređanja pribora?" „Da bismo mogli da nađemo stvari, svejedno da li ih koristimo ili ne. A čemu trud da imaš sve to, kad ionako ne kuvaš?" „Ne bih ni imao te gluposti da me nije mama... No, nije važno." „Mogu sve ponovo da rasturim ako ćeš se bolje osećati." „Da znaš da sam u iskušenju."

Nasmešila se, veselo i kratko. „Srediću i ormariće. Možeš to smatrati mojim hobijem." „To ne znači da ću vraćati sve stvari tamo gde misliš da im je mesto." „Eto, vidiš kako smo se lepo razumeli." „Ti si lukavica, i nemoj misliti da te nisam prozreo. Odrastao sam sa jednom lukavicom." „To sam i mislila." ,,U tome je problem. Ne ličiš na nju, ali ličiš." ,,A kako bi bilo da ja tebi kažem šta sam zapazila: zapravo se ne nerviraš što sam ti sredila fioke, nego pokušavaš da utvrdiš da li je to znak da ću pokušati da ti preuredim čitav život." „Dobro." „Nastaviću u duhu otvorenog razgovora: ne mogu obećati da to neću pokušati, bar u nekim oblastima. Pretpostavljam da umem da se povučem kad treba, da se prilagodim ili odustanem, ali to ne znači da te neću nervirati svojim užasnim smislom za red. A istovremeno", podigla je prst kad je pokušao da je prekine, „mislim da se barem deo tvoje kreativnosti hrani neredom. Ne razumem kako, ali jasno mi je. Što ne znači da me tvoja izgleda urođena aljkavost neće iznervirati, makar povremeno." Činilo mu se da je i sam stavljen u odgovarajuću pregradu. „Pa, to mi zvuči dosta logično." ,,I jeste logično. A reći ću ti još nešto. Povremeno nerviranje dobro mi dođe kao skretanje pažnje, ali onda jednostavno izbledi. Ne umem dugo da se ljutim.

Potraga

Ali u ovom stanju mislim da imam mnogo ozbiljnijih briga nego da li si stavio vadičep u pravu fioku i da li si šutnuo prljave čarape pod krevet." „Tu se potpuno slažem." „Dobro. Sad mi treba malo vežbe. Mogu li da koristim tvoje sprave?" „Slobodno." Ljutito je nabio ruke u džepove. „Nemoj da pitaš takve stvari." „Još ne znam gde su granice, Sajmone. Zato moram da pitam." Vratila je fioku koju nije zatvorio. „Inače ću preći neku od njih." Prišla mu je i uhvatila mu lice dlanovima. „Ne smeta mi da pitam i mogu da podnesem odbijanje."

Kad se udaljila i dalje je stajao na istom mestu, sa rukama u džepovima, mršteći se za njom.

- 269 -

Nora Roberts

DVADESET PET Nije bio siguran da li se svađaju. Sa Fionom ništa nije bilo crno-belo, a to ga je pomalo izluđivalo. Koliko je time bio oduševljen, toliko ga je i nerviralo.

Kad bi znao da je besna i spremna na svađu mogao bi da se pripremi, pa da se upusti ili ignoriše. Ali zbog ove nesigurnosti nikad nije znao na čemu je. ,,U tome je stvar, zar ne?", šetao je i razgovarao sa psima. „Da mislim na nju, to je htela. Stvarno podmuklo."

Namrštio se dok je posmatrao kuću. Mogao je da prepozna prozore koje je oprala. Nije još sve stigla, pomislio je, ali stići će. O da, sve će ih oprati. Odakle joj samo vremena za to? Da li noću ustaje i šunja se po kući sa krpama i četkama?

Sad kad je sunce blistalo na čistim oknima, nije više mogao da ne vidi posivelu, ispucalu boju na stolariji. A kada već bude našao vremena da oboji proklete prozore, hoće li onda morati da prefarba i vrata?

A kada bude prefarbao stolariju, znao je da će morati da sredi i verandu i terasu, inače će izgledati grozno. „Sve je bilo sasvim dobro pre nego što je počela da pere proklete prozore, a ja bih sve postigao pre ili kasnije. Idi gore."

Grizli se istog trenutka veselo uspentrao na tobogan i na znak spustio.

Sajmon mu je dao poslasticu, a potom je nekoliko puta ponovio postupak pre nego što su prešli na klackalicu.

Ostali psi su se penjali, prolazili kroz tunele, skakali i preskakali kako im volja, koristeći poligon sa istim oduševljenjem kao deca na igralištu u parku.

Sajmon je podigao pogled kad je Bogart lanuo, a onda ga je gledao kako spretno ide duž daske ne šire od gimnastičke grede. „Duva se. Znam da i ti to umeš." Pomazio je Grizlija. „Idi sad i uradi to.

Nisi valjda mlakonja?" Poveo je psa i odmerio gredu. „Nije ni mnogo visoko.

Možeš da se popneš." Potapšao je gredu. „Skoči!"

Grizli se zaleteo, a onda seo u prašinu. Prvo je odmerio gredu, a zatim i Sajmona pogledom koji je jasno govorio: Ti to meni ozbiljno? „Nemoj da me sramotiš pred ostalima. Ja sam sa tobom, je li tako? Hop!" Pas je nakrivio glavu, a onda naćulio uši kad je Sajmon izvadio poslasticu i stavio je na gredu. „Hoćeš? Dođi po nju. Hop!" Grizli je skočio, pokušao da se zadrži, ali je skliznuo. „On je to namerno." Sajmon je dostojanstveno pogledao ostale pse, a onda se nagnuo ka Grizliju. „Tako si i hteo. Držaćemo se te priče. Hajde sad ponovo."

Potraga

Bilo je potrebno nekoliko pokušaja, kao i mala demonstracija. Sajmonu je bilo drago što nije bilo svedoka. Na kraju je Grizli uspeo da se održi na gredi. „Odlično, čista petica. A sad hodaj. Hajde." Izvadio je još jednu poslasticu i držao je tik izvan Grizlijevog domašaja sve dok se ovaj nije dočepao drugog kraja. „Tako je, vidi ti njega. Pravi akrobata."

Znao je da je blentavo, ali bilo mu je milo. Sagnuo se i razdragano pomazio Grizlija. „Hajdemo ponovo. Za ovo si dobio osam i po. Sad hoćemo desetku."

Sledećih deset minuta usavršavali su veštinu, a posle toga su prešli na rvanje - tu je bio nadjačan sa četiri prema jedan. „Nije ona jedina koja ume da dresira. I mi smo se snašli, je li? Mi... O, sranje."

Ustao je kad mu je sinulo. Igrao se sa psima, radio je sa psima. Nosio je pseće keksiće u džepu kao da je to normalna stvar, kao sitniš i nožić. Razmišljao je kojom bojom da preboji stolariju i terase.

Napravio je letvice za fioke u kuhinji. „Ovo je potpuno bez veze", rekao je odlučno.

Krenuo je ka kući. Granice? Ona je rekla da ne zna gde su granice? E pa, sada će saznati.

Neće on mimo svoje volje, pritiscima, manipulisanjem i dresurom, biti pretvoren u nešto što nije.

Eto, pomislio je, to je crno-belo.

Mogao je da čuje njeno teško disanje dok se penjao uz stepenice. Dobro je, pomislio je, možda će se umoriti od vežbanja pa neće imati snage da se raspravlja.

Stigao je do vrata i tu se zaustavio.

Nije primetio čist pod ni prozore niti da je znojava majica koju je skinuo kad je juče završio sa tegovima, volšebno nestala sa poda.

Kako je i mogao? Video je samo nju.

Radila je nekakvu koreografiju borilačkih veština, i pritom je izgledala kao da je spremna da ispraši nekog. Na zanimanje i divljenje nadovezala se požuda, pa su zajedno pobedili bes.

Lice joj je bilo vlažno od znoja, a tanka majica joj se zalepila za telo. One duge noge, još duže zbog kratkog crnog šortsa, zamahivale su, udarale i okretale se dok su mišići na rukama poigravali.

Piljio je u nju koji minut, baš kad je stala na jednu nogu, a onda zamah nula drugom - tolikom brzinom da se jedva videlo.

Mora da je ispustio neki zvuk jer se okrenula i zauzela borilački stav - oči su joj bile hladne i napete. Isto tako brzo se opustila i nasmejala. „Nisam videla da si tu", rekla je, ipak malo zadihana. „Uplašio si me."

Ne izgleda uplašeno, pomislio je. „Šta je to bilo? Tekvondo?"

- 271 -

Nora Roberts

Odmahnula je glavom dok je pila iz flaše koju je uzela sa klupe. ,,Tai-či, uglavnom." „Video sam ljude da rade tai-či. To je sporo i promišljeno." „Postoji razlog što mnogi pokreti imaju imena po nečemu iz prirode. Kao potisni talas."

Polako mu je pokazala pokret, elegantno pružajući ruke dlanovima ka njemu, a potom ih privlačeći sa dlanovima naviše. „Ali ako taj isti pokret pojačam radi odbrane, dobijem..."

Gurnula ga je, izbacila iz ravnoteže, a onda ga cimnula tako da je proleteo kraj nje. „Vidiš?" „Nisam bio spreman."

Samo se nasmešila, raširila noge, savila kolena i pokretom ga pozvala da priđe. „Dobro, vidim da si gledala Matriks", rekao je, na šta se nasmejala. „Jači si od mene, krupniji, viši, imaš duže ruke. Možda si i brži, ali to još nismo proverili. Ako treba da se branim, moram iskoristiti ne samo svoju, već i tvoju snagu. Nekada sam vežbala svakog dana, preterano kao što već umem.

Tai-či, aštanga joga, boks..." „Boks?" „Da." Podigla je pesnice. „Hoćeš koju rundu?" „Možda kasnije." „Probala sam i kik boks, tegove, pilates i sve što bi mi palo na pamet, svake nedelje. Tako sam se osećala sposobno i bezbedno. Valjda zato što sam nešto preduzimala. Onda sam se opustila i zarđala. Prestala sam da se teram na sve to, sve do... pa, sve do." „Nisi delovala zarđalo." „Mišići pamte. Sve se vrati. I naravno, uvek tražena motivacija." „Pokaži mi. Ne, čekaj. Nisam zato došao ovamo. Opet si uspela." „Šta to?" „Skrenula si mi pažnju. Znojavo, seksi telo. Ne treba tebi tai-či da izbaciš čoveka iz ravnoteže." „Oho." Malo se kočoperila. „Sad se stvarno osećam moćno." „Radi se o onom", pokazao je. „Šta, o prozoru?" „Da, prozoru. Zašto si ga oprala?" „Zato što volim čiste prozore. Volim da gledam napolje, a to je mnogo prijatnije kad ti ne smeta prljavština." „To je prvo. Drugo..." „Šta je drugo?"

Potraga

„Drugo je što si me naterala da primetim prozore koje još nisi stigla da opereš, pa se osećam kao krivac. I što sad vidim da treba farbati stolariju."

Ponovo je uzela vode i otvorila je. „To je mnogo motivacije da bi se pripisalo krpi i kristalu." „ A onda ovo." Zavukao je ruku u džep i izvukao gomilu psećih grickalica. „O, hvala, ali pokušavam da smanjim." „Jako smešno. Svakog dana trpam u džep te gluposti. Čak ni ne razmišljam o tome, samo uradim. Upravo sam proveo dobrih pola sata, možda i više, sa psima na poligonu."

Pila je vodu i pažljivo ga posmatrala. „Zato što sam oprala prozor?" „Ne, ali to je sve ista stvar. Isto je jer kuća sad miriše na limun, a ja razmišljam kako bi trebalo da kupim neko cveće kad sledeći put odem u selo." „O, Sajmone." „Ćuti sad. I uopšte nije bitno što imamo mnogo veće brige, jer ovo su zaista osnove. I zato..."

Prišao je prozoru i prislonio dlan na blistavo, uglancano staklo. „Ostavi ga", naredio je, pokazujući otisak. „Dobro. Zašto?" „Ne znam zašto. Ne moram da znam zašto, ali ako budem hteo da nestane, opraću ga sam. Ti ga ostavi tu."

Eto, pomislio je. Sad su stigli do suštine.

Počela je da se smeje, glasno, punim plućima, tako da je opet ostala bez daha. Morala je da se presamiti i osloni rukama na kolena. „Slušaj, možda zvuči glupo, ali..."

I dalje je bila pognuta, ali je uspela da mu mahne da prekine. „Ne sasvim, ali dovoljno. Bože! Padam na nos od posla da bih se osećala jakom, sposobnom da izađem na kraj sa svim što se desi, samo da se ne bih zavukla pod krevet od straha, a ti to uspeš za manje od pet minuta." „Šta sam to uspeo, dođavola?" „Naveo si me da se osećam snažnom, sposobnom, čak i dovitljivom, jer me tako vidiš. Nisam te smotala oko malog prsta, Sajmone, ni blizu. Pravo da ti kažem, ne bih to ni želela. Ali pošto izgleda pomalo brineš da će se to desiti, ili da ću samo poželeti, sad sam uverena da mogu da izdržim sve što me čeka.

Stvarno sve. Osećam se snažno, seksi, sposobno i dovitljivo." Savila je levu ruku i opipala svoj biceps. „Moćno osećanje. Oduševljena sam." „Pa, to je divno." ,,I znaš šta još? To što si uradio ono - onu glupost, da bi se dokazao."

Pokazala je ka prozoru. „Kako si u stanju da uradiš tako nešto a da se ne osećaš

- 273 -

Nora Roberts

glupo, a osećaš se glupo zato što si proveo neko vreme igrajući se sa psima?

Sajmone, ostala sam bez reći." „Pobogu." „Bez reči i oduševljena. I eto, sad sam tu - oduševljena, bez reći, jaka i seksi, i sposobna, i sve to istovremeno. Niko drugi nije postigao da se tako osećam. Niko. To", ponovo je pokazala prozor i nasmejala se, „to je razlog što sam, ma koliko to bilo smešno i nelogično, zaljubljena u tebe." „Sajmone." Prišla mu je i zagrlila ga. „Je li ovo bila životna lekcija?"

Glasno, sočno ga je poljubila, pravo u usta. „Dakle, otisak dlana ostaje. Zapravo, mislim da ću čim stignem nacrtati srce oko njega. A u međuvremenu, mogu da ti pokažem neke osnovne pokrete pre nego što uskočim pod tuš, a posle toga hoću čašu vina. Osim ako želiš da još malo vičeš na mene." „To je to", promrmljao je, zgrabio je za ruku i povukao preko sobe. „Šta je sad? Izbacuješ me iz kuće?" „Ne dovodi me u iskušenje. Vodim te u krevet. Moram ovo da iskoristim." „Zaboga, kakva romantična ponuda, ali stvarno želim da se istuširam, pa...'' „Želim te znojavu." Iskoristio je ubrzanje, napravio oštar zaokret i uspeo da je ubaci pravo u krevet. „Pokazaću ja tebi neke pokrete." „Mislim da si upravo to učinio." Pridigla se na laktove i nakrivila glavu. „Možda nisam raspoložena za ovo." Ipak, dah joj je zastao kad joj je povukao mokru majicu preko glave i bacio je na pod. „Ili..." „Možeš posle da je pokupiš." Položio joj je dlanove na grudi i protrljao joj bradavice žuljevitim palčevima. „Namestila si krevet." „Jesam." „Mnogo ti je vredelo." Kad je uzdrhtala, gurnuo ju je da legne. ,,A ti ćeš mi sad pokazati u čemu sve grešim?" „Upravo tako." Uhvatio joj je šorts i povukao.

Nasmešila se, prevlačeći prstom od ključnjače do pupka i nazad. „Onda dođi i pokaži mi." Žurno se svukao, svestan da ga posmatra. „Trebalo bi da te ostavim golu", razmišljao je naglas dok se penjao na krevet. „Znam šta treba da radim kad si gola." „Dopada mi se šta radiš sa mnom kad sam gola." „Onda će ti se dopasti i ovo."

Ljubio je njene požudne, vrele usne, sve grublje i strastvenije. Osetio je da joj srce brže tuče pa ju je pritisnuo telom, a rukama ju je dodirivao tako da je vrela, vlažna koža počela da joj podrhtava.

Potraga

Jeste jaka i sposobna, pomislio je, do srži. Upravo zato i jeste tako neodoljiva. Ali sada, samo sada, želeo je da bude slaba, želeo je da bude bespomoćna. Pred njim, samo pred njim.

Poslužio se jezikom i vrhovima prstiju; od dugih, sporih pokreta je uzdisala, a telo joj se polako opuštalo.

Onda je uposlio i zube, i srce joj je opet zalupalo.

Kad ju je ponovo poljubio, uzdahnula je i dotakla mu lice dlanovima, na onaj način koji ga je uvek razoružavao, a onda mu je zavukla prste u kosu.

Osećao je na usnama njen dah, opet sve brži kad je počeo da prelazi prstom uz njenu butinu, sve više i više, zastajući samo za trenutak kod onog vrelog mesta.

Kad je zaječala njegovo ime i izvila kukove, ponovo se povukao. Želela ga je. Celo telo joj je podrhtavalo, željno ispunjenja koje joj je uskraćivao. Ponovo ga je pozvala, a on je nastavio da prelazi prstima preko nje, terajući je da se uvija. Opet je spustio usne do njenih grudi.

Davao je, davao i dovodio je nadomak vrhunca. Onda se povlačio i ostavljao je da čeka. „Želim te, Sajmone. Molim te."

Nastavio je svoju igru, a njeno ječanje se mešalo sa dahtanjem, dok je rukama gužvala čaršave koje je jutros tako lepo zategnula.

Tada se zabio u nju, grubo i neočekivano, uprkos želji. Istog časa je doživela uraganski orgazam. Začula je sopstveni vrisak, osetila ga je kako se pretvara u drhtavo ječanje ispunjenja. Celo telo joj je treperilo, propinjući se ispod njega; nokte mu je na trenutak zarila u leđa, a onda su joj ruke beživotno skliznule na krevet.

Povukao ju je naviše, tako da joj se glava našla na njegovom ramenu. „Stavi noge oko mene." „Ja..." „Hoću da budeš oko mene." Zubima joj je okrznuo grlo i ramena. „Samo na to mogu da mislim. Ti oko mene."

Učinila je kako je tražio i ostala tako. Oko nje je besnela oluja, ponovo i ponovo, sve dok više ništa nije ostalo.

Skoro da se razlila po krevetu; rado bi ostala tako nepokretna sve do jutra.

Ali ju je dohvatio i okrenuo, tako da mu je ležala sa glavom na grudima, slušajući bubnjanje njegovog srca.

Zadremala je, a zatim zaškiljila i ugledala četiri dlakava lica na staklu balkonskih vrata. Sajmon je ravnomerno disao pod njenom glavom, ali prsti su mu klizili kroz njenu kosu, uvrtali je i mazili. Trenutak je stvarno bio čaroban.

Morala je da se nasmeši. „Psi žele unutra", promrmljala je.

- 275 -

Nora Roberts

„No, pa neka sačekaju malo." „Pustiću ih." Ali nije se pomerila. „Umirem od gladi. Izgleda da fizički napor posle fizičkog napora podstiče apetit."

Privila se uz njega. Samo minut, pomislila je. Onda će pustiti pse koji je tako žalosno gledaju, konačno će se istuširati i smisliće zajedno šta da spreme za večeru.

Već je počela da se proteže, a onda joj je pogled pao na sat kraj kreveta. „Šta? Da li je taj sat tačan?" „Ne znam. Zašto?" „Ali... jesam li zaspala? Ceo sat? Usred dana?" „Fi, spavala si, pa šta?" „Ali ja nikada ne spavam danju." „Dobro došla u moj svet." „Zaboga." Sela je i provukla ruke kroz kosu. Zgrabila je njegovu majicu i brzo je navukla.

Taman joj pokriva guzu, primetio je. Baš šteta.

Otvorila je vrata i u sobu su nagrnuli psi. „Izvinite, momci. Idite, pričajte sa Sajmonom. Moram da se istuširam."

Pohitala je u kupatilo. Sva četiri psa su se poredala duž kreveta, mašući repovima, zureći i njuškajući. „Jeste, tako je. Pogodili ste. Spavao sam sa njom. Naveliko. Šta to vama znači? Samo jedan od vas još ima jaja, a pošto me svi gnjave, neće ih imati još dugo."

Prepoznao je sjaj u Grizlijevim očima. „Nemoj ni pomisliti da uskočiš ovde", upozorio ga je Sajmon, ali je za svaki slučaj rukom pokrio jaja. „Zašto mi ne doneseš pivo? E, to bi bilo lepo ponašanje."

Pošto izgleda niko drugi nije bio raspoložen, ustao je da ga sam uzme.

Kad se našao u prizemlju, predomislio se u korist vina. Rekla je da želi vino, setio se. Mogao bi i on. Nasuo je dve čaše i otpio iz jedne dok je otvarao frižider da vidi šta ima unutra.

Umreće od gladi, zaključio je, ako jedno od njih uskoro ne nađe vremena za kupovinu. Zavirio je u zamrzivač i zaključio da je čak i njena zamrznuta dijetalna večera bolja od gladovanja.

Donekle.

Uzeo je njenu čašu i ponovo praćen psima, pošao uz stepenice.

Njuman mu je bio najbliži; njegovo tiho vau začulo se sekund pre nego što je na prednju verandu stupila neka žena. Široko mu se nasmešila kroz mrežu na vratima. „Dobar dan."

Potraga

Sajmon je stigao da pomisli kako žena ima sreće što je odlučio da ipak navuče bokserice. „Mogu li vam pomoći?" „Nadam se da možete. Volela bih da popričam sa vama. Ja sam Kejti Star iz Reportera. Je li ono napolju auto Fione Bristou? Jesu li to njeni psi?"

Elegantna, a ljigava do bola, zaključio je. „Evo šta ću učiniti za vas. Reći ću vam, samo jednom, da se okrenete, vratite u auto i odete. I to što dalje." „Gospodine Dojl, samo radim svoj posao najbolje što mogu. Saznala sam da je možda došlo do pomaka u istrazi. A rečeno mi je da gospođica Bristou sada živi sa vama, pa sam se nadala da ću moći da čujem njeno mišljenje o tome. Divim se vašem radu", dodala je. „Volela bih jednom da objavim članak i o vama. Koliko dugo ste u vezi sa gospođicom Bristou?"

Sajmon joj je zatvorio vrata ispred nosa i okrenuo ključ.

Odlučio je da će joj dati tri minuta da se pokupi sa imanja, a onda će pozvati šerifa i sa zadovoljstvom podneti prijavu zbog upada na posed.

Kada se vratio na sprat, Fiona je sedela na krevetu, sa mokrom kosom. „Videla sam je kroz prozor, pa ne moraš da se pitaš treba li da mi kažeš." „Dobro." Dodao joj je vino. „Htela sam da kažem da mi je žao što je došla ovamo i navalila na tebe, ali stvarno nisam kriva zbog toga." „Ne, nisi kriva. Rekla je da je saznala da ima pomaka u istrazi. Ne znam da li je blefirala ili joj je neko odao podatke."

Fiona je tiho opsovala. „Mislim da bi to trebalo javiti agentu Toniju, za svaki slučaj. Šta si joj rekao?" „Rekao sam joj da ode, a kad to nije učinila, zatvorio sam joj vrata ispred nosa." „Pametniji si od mene." „Pa, pomislio sam da joj dam izjavu koju će citirati, ali nekako mi se činilo da 'Odjebi, kučko' ne zvuči previše kreativno. A samo sam to mogao da smislim.

Ako ćeš sad da padneš u mračno raspoloženje, ima da se iznerviram." „Neću. Mislim da ću pasti u raspoloženje za telefoniranje, pozvaću FBI i šerifa i odmah ću da je prijavim. I tražiću zabranu prilaska, čisto razonode radi."

Pružio je ruku i pogladio je po kosi. „To mi se mnogo više sviđa." ,,I meni. Pa, šta kažeš, da bacamo novčić ko sprema večeru?" „Podgrevanje dijetalne večere nije vredno toga." „Mislila sam na one šnicle što stoje u frižideru, u fioci za meso." „Imamo šnicle?" Odmah se oraspoložio. „Imamo fioku za meso?"

Nasmešila se i ustala. „Da, imamo."

- 277 -

Nora Roberts

„Dobro, ta fioka je verovatno stigla sa frižiderom. Ali otkud nam šnicle?

Imaš negde čarobnu kravu?" „Ne, imam vilinsku maćehu koja dostavlja robu po želji. Zamolila sam Silviju da nam doturi šnicle, krompir i još neke stvarčice. Donela ih je danas, zajedno sa hrpom svežeg voća i povrća, jer misli da nam je to takođe potrebno.

Zato u frižideru imamo i sveže povrće. I da, to znači da imamo i fioku za povrće."

Zaključio je da nema smisla da joj kaže kako je gledao u frižider i nije našao ništa od toga. Ispašće da je njegova majka sve ovo vreme bila u pravu i da stvarno postoji sindrom muškog slepila pred frižiderom. „Telefoniraj, a ja ću početi da pržim." „Važi. Da li znaš da na sebi imaš samo gaće?" „Obući ću pantalone koje si mi već izabrala i stavila na krevet, koji si takođe namestila. Ali da se razumemo: ako ćemo jesti i povrće, njime ćeš se ti baviti. Ja preuzimam samo šnicle." „Pošteno. Telefoniraću u prizemlju."

Kada je sišla, obukao je uredno složene pantalone koje mu je stavila na krevet.

Pre nego što je pošao za njom, zavirio je u svoju kućnu teretanu.

Dobro, možda i ova soba pomalo miriše na limun, kao i čitava kuća. Ali otisak dlana je još uvek na prozoru.

Pretpostavio je da je to nekakav čudan kompromis.

Pošao je dole, opsovao, zatim se vratio, otvorio fioku i uzeo čistu majicu.

Nabavila je šnicle, rekao je sebi. Šnicle, čista majica. I to je neki kompromis.

Potraga

DVADESET ŠEST Toni je gledao Perija na monitoru. Sedeo je za čeličnim stolom, u okovima, žmureći, dok mu se na licu jedva nazirao osmeh - kao da, recimo, sluša prijatnu muziku.

Lice mu je bilo zatvorenički bledo i podbulije nego pre sedam godina, nekako tiho usredsređeno. Oko usta i u uglovima očiju imao je duboke bore nalik na zagrade, što je samo pojačavalo utisak običnog, bezopasnog čoveka koji se, recimo, baš uputio u supermarket da iskoristi nedeljni popust za penzionere.

Ili popustljivi ujak, tihi komšija koji neguje ruže i redovno kosi travnjak.

Običan, prosečan čovek kojeg svakog dana možete sresti na ulici. „Koristio je to kao Bandi svoj prijatan izgled i lažni gips na ruci", mrmljao je Toni. „Šta je koristio?" „Tu masku dobrog čike iz komšiluka. Još uvek je koristi." „Možda. Ali razgovaraće sa nama bez advokata, a to mora da je takođe nekakav trik." Manc je zavrtela glavom. „Šta li smera? O čemu razmišlja? Niko ga ne poznaje bolje od tebe, Toni." „Niko njega ne poznaje."

Netremice je gledao Perijevo lice i razmišljao: On zna da ga po smatramo.

Uživa u tome. „Ume da izazove upravo takav utisak, da kaže ono što želiš da čuješ ili što očekuješ da ćeš čuti. On ima više slojeva. Već postojeći, pa slojevi koje dodaje da bi se prilagodio okolnostima. Čitala si dosijea, Erin. Znaš da smo ga uhvatili najviše jer nam se posrećilo, kao i zbog junaštva policijskog psa." „Kao da ne veruješ sebi i svom timu. Svakako biste ga našli." „Ostao je na slobodi skoro godinu dana, iako smo sve vreme znali kako se zove i kako izgleda. Fiona nam je to dala, pa ipak, bili su potrebni meseci i ubistvo policajca pre nego što smo ga uhapsili."

A to nikad nije sasvim oprostio sebi. „Pogledaj ga samo", nastavio je. „Trbušast čova, na pragu starosti, okovan, zatvoren u kavez, a ipak je pronašao način. Našao je Ekla i upalio fitilj." „Mislim da premalo spavaš." „Kladim se da ovo đubre spava snom pravednika. Svake noći, sa tim prokletim osmehom na licu. On ima plan. Oduvek ga je imao, kao i cilj svega što radi. Ne treba mu advokat za razgovor sa nama, jer će nam reći samo ono što je već odlučio da kaže." „Ne zna da smo otkrili Ekla."

- 279 -

Nora Roberts

„Nisam siguran." „Kako bi znao? A kad mu kažemo ono što nameravamo, bićemo u prednosti. Ekl je zabrljao, to će ga izbaciti iz ravnoteže." „Hajde da vidimo."

Kada su ušli, Toni je stražaru kraj vrata klimnuo glavom, a zatim je u zapisnik počeo da diktira imena, datum i vreme. Peri je i dalje bio nepomičan, zatvorenih očiju, još uvek sa onim osmehom. „Odrekao si se prava na advokata tokom ovog razgovora?"

Otvorio je oči. „Dobar dan, agente Toni. Da, nema potrebe za advokatom kad se radi o starim poznanicima. Agente Manc, danas izgledate divno. Lepo je kad dođu posetioci, to razbije monotoniju. Ovih dana baš često ćaskamo. Uvek se radujem tome." „Da li se o tome radi?", upitao je Toni. „O pažnji i razbijanju monotonije?" „To je svakako prijatan dodatak. Kako ide lov? Željan sam vesti. Više sile su ograničile moj pristup spoljašnjem svetu. To je sasvim razumljivo, naravno, ali vrlo neprijatno." „Domogneš se ti vesti, Peri. Nimalo ne sumnjam u tvoje sposobnosti."

Osuđenik je prekrstio ruke i malo se nagnuo napred. „Rekao bih da sam, pre ove trenutne situacije, uživao u članku što ga je napisala ona pametna mlada žena. Kejti Star? Čini mi se da je to samo pseudonim ili zgodna igra sudbine.

Svejedno, dopao mi se njen pristup, da tako kažem, a pogotovo što sam čuo šta ima novo kod Fione. Morate joj reći da mislim na nju." „Da, baš. Teško je zaboraviti ženu koja te je isprašila." „Iznenadila me je." „Učiniće isto i sa tvojim šegrtom", ubacila se Manc. „Ako bude dovoljno glup da ode kod nje." „Imate suviše visoko mišljenje o meni." Odmahnuo je rukom i lanci su zazvečali. „Svakako nisam u situaciji da bilo koga obučavam, čak i kad bih to želeo. A ne želim. Pričali smo već o tome, i kao što sam tada rekao, u mom dosijeu u ovoj instituciji jasno se vidi da sam prihvatio kaznu koja mi je dosuđena. Poštujem ovdašnja pravila. Umesto da izazivam nevolje, izbegavam ih. Doduše, s obzirom na to kako sam živeo na slobodi, nemam mnogo gostiju.

Moja sestra svetica, naravno. Ili možda mislite da je ona nastavila tamo gde sam stao?"

Toni je ćutke otvorio fasciklu i izvadio fotografiju. Gurnuo ju je preko stola. „Smem li?" Peri je uzeo Eklovu sliku i zagledao se u nju. „Ovaj mi izgleda veoma poznato. Čekajte malo. Pamtim lica. Da, da, naravno. Dolazio je ovamo da drži predavanja, nekoliko puta. Književnost i pisanje. Znate koliko me zanimaju knjige i baš mi nedostaje posao u biblioteci. Dakle, prijavio sam se na

Potraga

te kurseve. Nadam se da će ih biti još. Lišavanje slobode ne bi smelo da znači i lišavanje prava na obrazovanje. Doduše, smatram da je on sasvim prosečan nastavnik. Nema žara u sebi. Ali čovek u mom položaju ne može mnogo da bira, zar ne?" „Izgleda da je on u tebi našao boljeg učitelja", primetila je Manc. „Baš ste ljubazni. Hoćete da kažete kako mislite da sam ga nadahnuo? To bi bilo divno, ali ne mogu biti odgovoran za ono što rade drugi ljudi." ,,A i ne duguješ mu ništa", dodala je Manc. „Mi ćemo ga zaustaviti.

Stavićemo ga u ćeliju kao što je tvoja, ali ti imaš lepu priliku. Daj nam podatke koji će dovesti do njegovog hapšenja, a mi ćemo udesiti da ti život bude malo manje monoton."

Na licu mu se ukazala ledena maska. „Kako? Dobijaću nedeljom sladoled ili sat više u dvorištu? Ne možete učiniti ništa za mene, čak ni protiv mene, agente Manc. Provešću ceo život na ovom mestu. Prihvatio sam to. Ne mogu da biram, pa sam odlučio da ne budem izbirljiv." „Kada ga uhvatimo, on će progovoriti. Baš kao što je progovorio sveštenik kojeg si prevario", rekla je Manc. „Nije nam dugo trebalo da ga ubedimo.

Priznao je da je prenosio tvoja pisma više od godinu dana." „To je prepiska sa mojom molitvenom grupom." Peri je pobožno sklopio dlanove. „Prečasni Garli je shvatio da mi treba duhovna uteha i malo privatnosti, što sistem izgleda ne uzima u obzir." „Svi ovde znaju da nemaš dušu." „Ekl će ti sve natovariti", nastavila je, „znaš to i sam. Kada prizna, tvoj život ovde postaće još malo više... kako da kažem... teskoban. Bićeš optužen po nekoliko tačaka za saučesništvo u ubistvu. Godine dodate na tvoju sadašnju kaznu neće ti značiti mnogo, ali mi ćemo se postarati da ti budu vrlo neprijatne."

Peri se i dalje smešio onim svojim prijatnim, mirnim načinom. „Mislite da već nisu takve?" „Može biti mnogo gore", obećao mu je Toni. „Veruj mi, postaraćemo se za to. A zbog čega, Peri? Zbog ovog." Kucnuo je prstom po slici. „On je kreten.

Nestrpljiv, neoprezan. Godinama si bio tri koraka ispred nas. Njemu već dišemo za vrat. Nije te dostojan." „Laskate mi", uzdahnuo je. „Slab sam na laskanje. Znate moje slabe tačke, Done." „Vezao je crvenu ešarpu na poštansko sanduče Fione Bristou." Pošto je pažljivo gledala Perija, Manc je primetila iskru besa u očima. Ovo nije znao. „Sada više nikako ne može da je uhvati umesto tebe, nikada neće završiti tvoj posao." „To je bilo... nezrelo od njega."

- 281 -

Nora Roberts

„Znaš šta je učinio Anet Kelvort? Strašno ju je pretukao pre nego što ju je ubio." Toni je odmahnuo glavom sa izrazom gađenja; želeo je da Peri to vidi, jer je znao da oseća isto. „To nije tvoj stil, Džordž. Nije tvoj nivo. On gubi kontrolu i počinje da se razmeće. Ti nikad nisi tako nisko pao. Ako ga uhvatimo bez tvoje pomoći, platićeš visoku cenu za njegove greške." „Znate moje slabe tačke", ponovio je Peri, ,,a znate i kvalitete. Ja sam posmatrač. Posmatrao sam gospodina Ekla. Zanimao sam se za njega, jer ovde ima tako malo stvari kojima bi se čovek bavio. Možda bi moja zapažanja mogla da vam pomognu. Imam neke teorije, više nagađanja. Možda čak mogu da se setim nekih razgovora i njegovih izjava. Mogao bih da vam kažem nešto korisno, ali želim nešto zauzvrat." „Koji ukus sladoleda?"

Peri se nasmešio. „Nešto malo slađe. Hoću da pričam sa Fionom. Licem u lice." „Ni slučajno", smesta je rekla Manc. „O, pa ne bih rekao." Pogledao je Tonija. „Da li želite da spasete nečiji život? Život žene koju vreba u ovom trenutku? Ili će umreti? Hoće li umreti i druge posle nje, sve zbog odbijanja jednog razgovora? Šta bi Fiona rekla na to?

Ona treba da odluči, zar ne?"

„Trebalo je jače da ga pritisnemo", tvrdila je Manc. „Da kopamo dublje.

Trgnuo se kada si rekao da ga Ekl nije dostojan. To mu je prijalo." „To je samo potvrdilo ono što je i sam zaključio." „Baš tako, zato je trebalo da nastavimo u tom pravcu. Pusti me nasamo sa njim. Laskanje i strah jedne žene mogli bi da ga podstaknu." „Erin, on tebe ni ne primećuje." Sada je na Tonija bio red da vozi. „Što se njega tiče, uopšte nisi deo ovoga. Nisi bila u ekipi koja ga je uhvatila, i to je jedino važno. Sve se vrti oko njega. Ekl je samo sredstvo, produžena ruka."

Manc je nervozno zakopčala pojas. „Ne volim da budem onaj koji tvrdi pazar." „Ne volim ni ja." „Hoće li ona pristati?" „Kako da ti kažem... žao mi je što tako mislim, ali ubeđen sam da će pristati."

Agenti su leteli na istok dok je Fransis Ekl stajao u redu nekoliko mesta iza svog plena. Večeras je radila dokasno, pomislio je. Možda samo sat duže, ali

Potraga

bilo mu je drago što je tako vredna, kao i što je, kao i obično, svratila u Starbaks po večernju kafu.

Sa obranim mlekom, znao je. Dupli espreso.

Večeras je imala jogu, a ako požuri uspeće da istrči dvadeset minuta na traci u skupom fitnes klubu.

Primetio je, pošto je i sam uplatio probnu članarinu za trideset dana, kako retko trči duže od dvadeset minuta, a ponekad i to preskoči.

Nikad nije ni pogledala tegove niti druge sprave. Samo je volela da se pokazuje u tesnim trikoima.

Baš kao prava uličarka.

Potom bi otpešačila tri bloka do posla, sela auto i odvezla se do kuće, tek kilometar dalje.

Trenutno se nije tucala ni sa kim.

Okrenuta karijeri. I sebi. Niko i ništa drugo nije joj bilo toliko važno kao ona sama.

Kučka sebična. Kurva.

Osetio je kako raste gnev u njemu. Strašno mu je prijao. Usijan i žestok.

Zamislio je kako je udara pesnicom u lice, stomak, dojke. Skoro da je mogao da oseti kako joj puca jagodična kost, mogao je da oseti miris krvi sa razbijenih usana i da vidi bol u oku dok kapak otiče i zatvara se. „Naučiću je pameti", mrmljao je. „Ima dobro da je naučim." „Hajde, čoveče, pomeri se."

Ruke su mu se tresle i nehotice je stegao pesnice dok se okretao da pogleda čoveka iza sebe. Bes je postao opipljiv, a odmah je osetio zadovoljstvo kada je čovek nehotice ustuknuo.

Sad će obratiti pažnju, pomislio je. Sad svi obraćaju pažnju.

Moraš da se uklopiš, Frenk. Znaš kako to ide. Ako te ne primećuju, možeš raditi šta god želiš. Bilo šta.

Skoro da je čuo Perijev glas. Naterao se da se ponovo okrene napred i obori pogled. Već mu je dozlogrdilo da se uklapa i smučilo mu se da ga ne primećuju.

Ali... ali...

Nije mogao da razmišlja od sve te buke. Ljudi su pričali oko njega, iza njega. Kao i uvek. Pokazaće im. Pokazaće svima.

Ne još. Ne još. Morao je da se smiri, da se seti svih priprema. Da se usmeri ka cilju.

Kada je ponovo podigao pogled, video je da je devojka već pošla ka vratima, sa papirnom čašom u ruci. Lice mu je planulo od stida. Umalo da je pusti da ode, umalo da mu pobegne.

- 283 -

Nora Roberts

Izašao je iz reda, pognute glave. Ipak neće biti večeras. Disciplina, kontrola, usmerenost. Mora da se smiri, sasvim smiri, da obuzda uzbuđenje sve do posle.

Ona će imati još jednu noć slobode, još jedan dan života. A on će uživati u spoznaji da nije imala pojma da je jednom nogom već bila u njegovoj klopci.

Fiona je ozbiljno razmišljala o vudu lutkici. Verovatno bi mogla da nagovori nekog od Silvijinih umetnika da joj napravi lutkicu koja liči na Kejti Star. Zabadaće igle u nju, ili će joj jednostavno treskati glavu o sto; jeste detinjasto, ali imala je utisak da bi joj strašno pomoglo.

Sajmon kao da se nije mnogo živcirao oko najnovijeg članka sa potpisom Starove. Verovatno je bio u pravu. Verovatno. No, bila joj je strašna i sama pomisao da novinarka tvrdi kako ima veze u FBI-u, koje su joj otkrile da je istraga o UCE 2 stigla 'do osobe od interesa'.

Nije to sama mogla da iščačka.

Neko je odavao informacije, a Kejti Star je imala dovoljno poverenja u svoj izvor da to objavi i da ponovo dođe na Orkas.

I da opet pominje Fionino ime. Ovog puta ju je povezala sa Sajmonom: Naočiti umetnik koji je zamenio urbani sjaj Sijetla tihim utočištem na Orkasu. Čak su napravili i poseban tekst o njemu, uokvirili ga i opisali njegove radove u drvetu, čime se bavi, kao i šta je to 'organska' umetnost.

Bla-bla-truć.

Sada bi bar desetak stvari rado rekla Kejti Star, a naravno da bi ova to jedva dočekala.

Ovoliki publicitet ju je stavio u nezgodan položaj zbog klijenata. Nije mogla niti smela da odgovara na pitanja, a oni su, naravno, bili radoznali.

A pošto su se pitanja množila i na njenom blogu - kao i razni luđaci, morala je da zatvori odeljak za komentare i da pušta stare članke.

Očajnički željna da nečim zaokupi misli, okrenula se novim obavezama.

Zato je u radionici potražila Sajmona. Šta god da je trenutno pravio, bio mu je potreban strug i neka mala alatka za rezbarenje, ali i preciznost i koncentracija.

Stajala je i držala jezik za zubima sve dok nije isključio mašinu. „Šta je?" „Možeš li da napraviš ovo?"

Skinuo je zaštitne naočare i zagledao se u fotografiju. „To je žardinjera", objasnila je. „Znam šta je."

Potraga

„Tačnije, Megina žardinjera. Zamolila sam da mi je snimi i pošalje.

Sajmone, moram nešto da radim." „Ovo izgleda kao nešto što ću ja raditi." „Da, na početku. Ali ja ću u njih saditi cveće. Ako bi mogao da napraviš četiri komada." Primetila je laskavi prizvuk u svom glasu, i toliko se naljutila na sebe da je promenila ton. „Znam da verovatno ne želiš žardinjere na prozorima, ali moraš priznati da bi dobro izgledale i osvežile bi kuću. Mogao bi da ih okitiš za Božić i... ili bolje ne", rekla je kad je primetila njegov pogled. „Dobro, izgleda da ne treba da pominjem ideju o izdignutim lejama na južnoj strani kuće. Izvini. Stvarno. Dovoljno si zauzet i bez mene kojoj svašta pada na pamet da bi skrenula misli. Šta je ono?"

Pokazala je na ciradu ispod koje se krio vinski ormarić. „Ne tiče te se." „Dobro. Idem da ribam nešto, i nemoj posle da mi zvocaš, jer si sam kriv." „Fiona."

Zastala je na vratima. „Idemo u šetnju." „Ne, u redu je. Ti si usred posla, a ja nisam, i to je moj problem. Idem nešto da radim." „Znači, ja ću sam u šetnju, a ti ideš u kuću da se duriš."

Duboko je uzdahnula, a onda mu prišla i zagrlila ga. „Mislila sam da se durim, ali to mogu i kasnije." Podigla je lice ka njemu. „Nemirna sam, šta ću.

Navikla sam da dolazim i odlazim kad god poželim. U šetnju sa psima ili u selo.

Otišla bih kod Silvije ili kod Mai. Obećala sam da nikuda neću ići sama, a nisam shvatala koliko će mi to biti teško. I sad te davim, i neprijatno mi je zbog toga.

Verovatno više nego što je tebi neprijatno zbog mene." „Čisto sumnjam", rekao je, na šta se nasmejala. „Nastavi sa poslom. Ja ću još malo da slikam momke, pa ću da osvežim veb-sajt." „Ići ćemo u šetnju malo kasnije. Ili ćemo izaći na večeru." „Mislim da mi se polako vraća razum. Vidimo se kad završiš." Stigla je do vrata i otvorila ih, ali onda je zastala. „Sajmone." „Šta je sad bilo?" „Upravo su stigli agenti Toni i Manc."

Pokušala je da ne misli na najgore dok je prelazila dvorište. Toni je pozdravio pse, a Grizli mu je smesta ponudio konopac. Manc je ostala na bezbednoj udaljenosti. „Fiona, Sajmone." Uprkos tamnom odelu, Toni je uvek bio spreman da se nadvlači sa Grizlijem. „Nadam se da vas nismo prekinuli u nečemu."

- 285 -

Nora Roberts

„Ne. Zapravo, baš sam se žalila da danas imam previše vremena." „Osećate se kao u kućnom pritvoru?" „Pomalo. Ne, lažem. Strašno." „Sećam se kako vam je bilo prošli put. Napredujemo, Fi. Učinićemo sve što možemo da zatvorimo ovaj slučaj i da vam se život vrati u normalu." „Izgledate umorno." „Pa, imali smo naporan dan." Pogledao je Sajmona. „Možemo li da pričamo unutra?" „Naravno." Sajmon je pošao ka kući. „Sigurno ste videli najnoviji Reporterov članak", rekao je. „Potresla se. To joj nije trebalo. Morate naći ko je doušnik u vašim redovima." „Verujte mi, radimo na tome." „Nismo ni mi srećni zbog toga", dodala je Manc dok su ulazili. „Ako Ekl sazna da ga tražimo, nestaće." „Tu je odgovor i na najvažnije pitanje. Još ga niste našli. Hoćete li nešto da popijete?" upitala je Fiona. „Kafu? Možda nešto hladno?" „Hajde samo da sednemo. Reći ćemo vam sve što možemo." Toni je prvi seo, nagnuo se unapred i položio šake na kolena. „Znamo da je bio u Portlandu petog januara, jer je tada prodao kola. Nema drugog vozila registrovanog na njegovo ime, ali tek proveravamo kupovine koje su tada obavljene u kraju." „Auto je mogao da kupi od vlasnika lično. I nije morao da ga registruje na svoje ime." Sajmon je slegnuo ramenima. „Ili može da ima lažnu ličnu kartu.

Dođavola, mogao je da otputuje autobusom bilo kuda i da kupi auto preko interneta!" „Imate pravo, ali ipak proveravamo. Potreban mu je prevoz. Kao i smeštaj, benzin i hrana. Prevrnućemo svaki kamen i upotrebićemo sva moguća sredstva.

To uključuje i Perija." „Danas smo razgovarali sa njim", nadovezala se Manc. „Znamo da su on i Ekl bili povezani; treća osoba im je krijumčarila pisma." „Ko?", upitao je Sajmon. „Sveštenik kome je Peri zamazao oči. Nosio je njegova pisma u poštu izvan zatvora - sva su bila adresirana na različite osobe, na različitim mestima", objašnjavao je Toni. „Peri je tvrdio da su to članovi molitvene grupe kojoj pripada njegova sestra, a sveštenik mu je poverovao. Takođe je donosio i odgovore, a pošiljaoci su, takođe, različita imena sa različitih adresa." „Toliko o najvišem stepenu obezbeđenja", promrmljao je Sajmon. „Uspeo je da pošalje pismo nekoliko dana nakon što je otkriveno telo Kelvortove, ali mu pošta nije dolazila pune tri nedelje." „Ekl se otcepio?" Fiona je pogledala jednog pa drugog agenta. „Da li to mislite?"

Potraga

„Tako izgleda. Više ne poštuje scenario", dodao je Toni, ,,a Peri nije nimalo srećan zbog toga. Sada kada mu je jasno da znamo za Ekla i da tragamo za njim, Peri nije srećan ni zbog toga." „Rekli ste mu?", prekinuo ga je Sajmon. „Dakle, sada će moći da se dopisuju i razglabaju o novinskim napisima?" „Ako izuzmemo parapsihološke moći, Peri više neće dobijati ni slati bilo kakve poruke", odgovorila je Manc. „Prekinuli smo mu sve kanale. Sada je u samici, i tamo će ostati sve dok ne uhapsimo Ekla. Naslednik nije ispunio njegova očekivanja, a Peri je sad u opasnosti da izgubi povlastice koje je stekao dobrim ponašanjem." „Mislite da će vam reći gde da nađete Ekla, ako to uopšte zna?", upitala je Fiona. „Zašto bi to uradio?" „Hoće da ga se odrekne, Fiona. Nije srećan što njegov štićenik pravi greške i radi po svome. Postarali smo se da shvati da će te greške sprečiti Ekla da dođe do vas." Toni je napravio pauzu. „Vi ste i dalje njegov jedini neuspeh, ali i razlog što je u zatvoru. I dalje misli na vas." „To i nisu neke dobre vesti." „Nemamo čime da se cenkamo. Peri zna da će ostati u zatvoru do smrti.

Nikada neće izaći. Na kraju će ga sopstveni ponos naterati da nam kaže ono što nam je potrebno, ili ćemo i bez njegove pomoći uhvatiti Ekla." „Jednog dana." „Ponudio nam je informacije. Pazio je da kaže kako su to zapažanja, nagađanja, teorije, ali spreman je da nam ga uz pravi podsticaj preda." ,,A šta očekuje zauzvrat?" Nije morala ni da pita. Duboko u sebi, već je znala. „Hoće da priča sa vama. Licem u lice. Ne možete reći ništa što nisam već pomislio", dodao je Toni kad je Sajmon skočio na noge. „Ništa što već nisam rekao sam sebi." „Znači, razmislili ste i ipak ćete je zamoliti da sedi u istoj sobi sa čovekom koji je pokušao da je ubije, sve u nadi da će vam možda udeliti poneku mrvicu?" „Od nje zavisi. Od vas zavisi", ponovio je Toni Fioni. „Ne sviđa mi se to.

Ne sviđa mi se što vas molim da razmislite. Ne dopada mi se da mu išta omogućim." „Onda nemojte", zarežao je Sajmon. „Ima mnogo razloga da se to ne uradi. On možda laže. Možda će dobiti ono što želi, a onda će izjaviti da ipak ne zna ništa, ili će nam dati podatke koji će nas poslati na pogrešan trag. Ipak, mislim da neće to uraditi." „Vaš je posao da zaustavite gada, a ne njen."

Manc ga je oštro pogledala. „Mi radimo svoj posao, gospodine Dojl." „Koliko vidim, upravo tražite od nje da ga radi umesto vas."

- 287 -

Nora Roberts

„Ona je ključ. Ona je ono što Peri želi već osam godina. Razlog zbog kojeg je obučio Ekla, i razlog što će ga sad izdati." „Prestanite da razgovarate kao da nisam tu", tiho je rekla Fiona. „Prestanite. Ako odbijem, ućutaće se." „Fiona." „Čekajte." Uhvatila je Sajmona za ruku i osetila njegov bes, kako ispod kože, tako i u glasu. „Čekajte. On neće reći ništa. Ćutaće nedeljama, možda i mesecima. U stanju je da se tako ponaša. Čekaće da se pojavi novi leš. Bar još jedan, tako da shvatim da je ta devojka mrtva zato što nisam želela da se suočim sa njim." „To je glupost." „Tako bih se osećala." Stegnula je Sajmona za ruku. „Ubio je Grega da bi meni naudio, i zato bi bio sposoban i za ovo. Voleo bi da bude tako i očekuje da odbijem. Verovatno se tome i nada, sve dok Ekl ne ubije još jednu ženu. To bi mu se sigurno dopalo. A i vi mislite tako." „Da", priznao je Toni. „Ume da čeka, a to vreme koristi za razmišljanje.

Smatra da smo ispod njegovog nivoa. Uhvatili smo ga samo zahvaljujući igri slučaja, i zato računa da će Ekl imati vremena za još jednu ili dve žrtve." „Ne bi bilo te igre slučaja da nije ubio Grega. Ne bi otišao da ubije Grega da mu nisam pobegla. Dakle, opet se sve svodi na mene. Uredite sve što treba.

Hoću da to uradimo, i to što pre." „Dođavola, Fiona." „Dajte nam trenutak." „Bićemo napolju", rekao je Toni spremno. „Moram to da uradim", obratila se Sajmonu čim su ostali sami. „Koješta." „Nisi me poznavao kada je Greg poginuo. Ne bi me prepoznao tih nedelja, pa čak i meseci. Bila sam potpuno rastrojena. Ova sadašnja mračna raspoloženja samo su bledi odjek onoga tada. To nije ništa u poređenju sa krivicom, bolom, depresijom, očajanjem."

Držala ga je za obe ruke, nadajući se da će nekako uspeti da mu prenese ono što oseća. „Imala sam pomoć psihologa, ali najviše su mi značili prijatelji i porodica. I agent Toni. Mogla sam da ga pozovem u bilo koje doba, danju i noću, da pričam sa njim kada to nisam mogla ni sa majkom, ocem, Silvijom, bilo kim drugim. Jer on je znao šta se dešava. Ne bi me ni pitao da nije znao odgovor. To je jedno."

Duboko je uzdahnula. „Ako ne uradim ovo, ako ne pokušam i ako ubije još nekog, mislim da će to slomiti nešto u meni. Ispašće da je ipak on pobedio. Nije pobedio kad me je oteo. Čak ni kad je ubio Grega. Ali Sajmone, ne mogu beskonačno da primam udarce i nastavljam dalje. To je drugo."

Potraga

„Ima i treće. Hoću da ga pogledam u oči. Hoću da ga vidim u zatvoru i da znam da je tamo zbog mene. Ima nameru da me iskoristi, želi da manipuliše sa mnom."

Snažno je zavrtela glavom, a na licu joj se video gnev. „Proklet bio.

Iskoristiću ja njega. Možda će reći nešto što će ih odvesti do Ekla. Nadam se.

Ali bilo tako ili ne, iskoristiću ga i uradiću ono što mi je potrebno da bih živela u miru sa svim što se bude dogodilo. Tako ću biti pobednik. Uspeću da ga nadmudrim. A kada sve bude gotovo, znaće da je izgubio."

Odmakao se i prišao prozoru. Neko vreme je gledao napolje, a onda se vratio do nje. „Volim te."

Zateturala se i sela na ivicu kauča. „O, bože." ,,A sad sam besan na tebe. Mislim da nikada u životu nisam bio toliko besan na nekoga. A često sam bio u tom stanju." „Dobro. Pokušavam da pohvatam konce, ali sad mi se već vrti u glavi.

Besan si jer me voliš?" „To je jedan od elemenata, ali ne i glavni. Besan sam što ćeš to uraditi, što moraš jer si takva kakva si. Besan sam jer ne mogu da te sprečim, osim da te zavežem za krevet." „Grešiš. Mogao bi. Samo bi ti to mogao." „Nemoj dva puta da mi kažeš", upozorio ju je Sajmon. „Besan sam na tebe.

I mislim da si najneverovatnija žena koju sam ikada upoznao, a moja mama je prilično visoko na toj listi. Ako se rasplačeš", rekao je kad je primetio da su joj oči vlažne, „kunem ti se..." „Ovo je bio užasan dan. Mani me se." Ustala je. „Nemoj govoriti ono što ne misliš ozbiljno." „Nikad nisam bio ozbiljniji. Šta bi sad htela?" „Malo taktičnosti i diplomatije, ali nećemo se sad upuštati u to. Sajmone."

Poželela je da ga dodirne, pa mu je dlanove stavila na grudi. „Sajmone. Sve što si mi sad rekao, baš sve... Nema ničeg što bi mogao reći ili učiniti da se osećam bolje, jače ili sposobnije za ovo što moram da uradim." „Baš lepo." Osetio je gorčinu u sopstvenom glasu. „Drago mi je što sam te podstakao." „Hoćeš li ponovo da kažeš?" „Koji deo?"

Stegla je pesnice. „Ne budi moron." „Volim te." „To je dobro, jer i ja volim tebe. Dakle, dogovorili smo se. Sajmone."

Položila mu je dlanove na obraze, a zatim ga poljubila. „Probaj da ne brineš. On će pokušati da mi zbrka misli. To je jedina moć koju još ima. Ali neće mu uspeti, jer ću poneti nešto što on nikada neće imati i nikada neće moći da shvati.

- 289 -

Nora Roberts

Kada uradim to što moram i kada odem odande, znam da ću se vratiti ovamo.

Znam da ćeš me čekati, jer me voliš." „Hoćeš da ti poverujem?" „Ne ubeđujem te. Samo kažem, i to je istina. Hajdemo napolje, da se dogovorimo. Hoću to da obavim i da se vratim svom životu."

Izašli su. „Kad mogu da krenem?", upitala je Fiona.

Toni ju je pažljivo pogledao. „Sredili smo za sutra ujutru. Agent Manc i ja ćemo naći hotel ovde na Orkasu, a sa aerodroma u Sijetlu polećemo u devet i petnaest. Pratićemo vas celim putem, Fiona. Bićemo sa vama i tokom razgovora sa Perijem. Vratićemo je do popodne", rekao je Sajmonu. Čas posla, pomislila je. „Srediću da me neko sutra zameni na časovima. Ne treba vam hotel. Možete da prenoćite kod mene, kuća je prazna", dodala je pre nego što je Toni stigao da odbije. „A i uštedeće vam vreme." „Zahvaljujem." „Idem po ključeve."

Sajmon je sačekao da Fiona uđe u kuću. „Ako je povredi, vi ćete mi platiti za to." „Razumem", klimnuo je Toni.

Potraga

DVADESET SEDAM U normalnim okolnostima, mada je retko putovala, Fiona je volela da leti avionom. Uživala je u svakom trenutku, posmatranju ljudi, okruženja, u iščekivanju da napusti jedno mesto i poleti ka drugom.

No, u ovom slučaju let je bio samo još jedan neophodan korak do cilja, nešto što treba obaviti.

Pažljivo je razmislila šta će obući, mada nije bila sasvim sigurna zašto bi njen izgled bio tako važan.

Prvo je pomislila na klasičan kostim, ali ga je odbacila kao previše uštogljen. Zatim je pomislila na farmerke, svoju omiljenu i najudobniju odeću, ali je zaključila da bi to bilo previše opušteno. Na kraju se odlučila za crne pantalone, snežnobelu bluzu i plavi sako.

Jednostavno, ozbiljno i poslovno.

Kad je u avionu već sedela između Tonija i Mancove, zaključila je da je to najvažnije. Njena pojava i način na koji će se predstaviti odrediće tok razgovora.

Peri misli da vlada situacijom, razmišljala je. Iako trenutno obitava u zatvoru sa takvim obezbeđenjem, uspeo je da napreduje.

Poseduje nešto što oni žele, nešto što im je potrebno, i to mu je davalo moć - moć koju je nameravala da mu preotme.

Odeća će joj pomoći da ih oboje podseti da je ona ta koja će posle razgovora izaći i vratiti se svom životu i slobodi.

On će samo nazad u ćeliju.

Ničim to neće moći da izmeni. U tome je njena moć. I njena kontrola. „Hoću da vam objasnim postupak." Toni se okrenuo prema njoj. „Proći ćete kroz obezbeđenje, gde ćete popuniti obrasce."

Prema načinu na koji ju je gledao, znala je da se pita hoće li njeni živci izdržati. „Uvek ima neki obrazac." „Onda će nas otpratiti do sobe za razgovor. To je odvojeno od prostorije za posete. Peri će već biti tamo. Imaće lisice i okove na nogama, Fiona. Nećete nikad, ni za jednu jedinu sekundu, biti nasamo. Neće moći ni da vas takne." „Ne plašim ga se." To je stvarno bilo tačno. „Toga ne. Plašim se da će sve ovo biti uzalud. Dobiće ono što želi, a zauzvrat neće reći ništa korisno. Ne volim što ću mu dati priliku da bude u istoj prostoriji sa mnom, da me gleda. Ali i ja ću iskoristiti susret da gledam njega. A posle toga ću moći da odem kući - a on neće." „Dobro je. Mislite na to. Budite pribrani, i pazite: ako poželite da prekinete, u bilo kom trenutku, prekinite. Vi odlučujete, Fiona. O svemu."

- 291 -

Nora Roberts

Potapšao ju je po ruci baš kad su osetili blagu turbulenciju. „Rekao je da neće advokata tokom razgovora, bio je uporan u tome. Očito je ubeđen da vlada situacijom." „Da, i meni se tako čini. Neka misli šta god hoće. Neka me dobro pogleda."

Glas joj je postao oštar, kao da se već sprema za to. Turbulencija je samo spolja, pomislila je. „Neće videti uplašenu ili pokornu osobu. Po podne ću se igrati sa svojim psima. Naručiću picu i vino, a potom ću spavati sa čovekom kojeg volim. On će se vratiti u samicu. Boli me briga šta misli, samo neka vam kaže ono što vas zanima." „Nemojte mu dati bilo šta što bi iskoristio protiv vas", nadovezala se Manc. „Ni imena, ni mesta niti bilo kakve navike. Koliko god možete, budite suzdržani. Pokušaće da se igra sa vama, da vas uplaši ili naljuti - samo da bi vam zavirio u glavu. Mi ćemo biti u sobi sve vreme, a biće i čuvar. Nadgledaćemo ceo razgovor."

Pustila ih je da govore, ali nije pažljivo slušala. Niko, čak ni Toni, ne može znati kako joj je. Niko ne može znati da u nekom mračnom, izdvojenom delu sebe uživa pri pomisli da će ga ponovo videti, onako okovanog kao što je i sama nekad bila. Suočiće se sa njim za sebe, za Grega, za sve žene kojima je oduzeo život.

Neće ni znati da je tom mračnom, izdvojenom delu nje dao razlog za uživanje.

Kako bi i mogao, kada ni sama nije znala?

Razmišljala je o tome tokom celog putovanja. Na trajektu, u avionu, tokom vožnje. Svaka etapa donosila joj je utehu što je sve dalje i dalje od kuće. Jer Peri nikada neće znati ni videti ono što ona svakog dana gleda i proživljava.

Jugoistočni deo Vašingtona nije bio samo tačka na mapi, već i potpuno drugi svet. Ovde nije bilo brda i njiva kao kod kuće, gradića punih turista i poznatih lica, šuma mora. Ovde nije bilo ni potoka, šume, dubokih zelenih senki.

Zatvorska zgrada od kamena i cigle izgledala je impresivno i preteći. Četvrtasta, masivna kućerina bez ukrasa, stroga i hladna. A ono mračno mesto u njoj nadalo se da je i njegov život zauvek osuđen da bude baš takav.

Svaki pedalj gvožđa, svaki komad čelika povećavao je njenu smirenost i njenu tihu pobedu.

Verovao je da joj je naneo bol i uznemirio je time što je iskamčio ovaj susret, ali zapravo joj je učinio ogromnu uslugu.

Od sada, kad god se bude setila Perija, pomisliće na zidove, rešetke, čuvare, puške.

Javila se obezbeđenju, prošla pretres, popunila obrasce, a sve to vreme je mislila kako Peri nikada neće saznati da joj je, primoravši je da otvori ova vrata,

Potraga

zapravo pomogao da ih zatvori, konačno da savlada i onaj poslednji milimetar koji nikako nije uspevala da pređe.

Kada je ušla u sobu u kojoj ju je čekao, bila je spremna.

Bilo joj je drago što je odabrala detalj u jakoj boji, što je uplela kosu u zanimljivu pletenicu i što se veoma pažljivo našminkala. Jer znala je da ju je pažljivo posmatrao kad je ušla, i znala je da je primetio sve te detalje.

Prošlo je osam godina otkako ju je zatvorio u prtljažnik. Sedam otkako je sedela u stolici za svedoke i gledala ga. Oboje su znali da žena koja sada stoji pred njim više nije ona ista osoba. „Fiona, odavno se nismo videli. Naprosto si procvetala. Novi život ti očito prija." „Ne mogu reći isto za tebe i tvoj život."

Nasmešio se. „Uspeo sam da nađem podnošljivu rutinu. Moram ti reći, sve do ovog trenutka nisam bio siguran da ćeš doći. Kako si putovala?"

Hoće da vodi predstavu, da drži konce, zaključila je. Treba ga malo prodrmati. „Jesi li me zvao da bismo ćaskali?" „Retko imam posetioce. Moja sestra - sigurno je se sećaš sa suđenja. I, naravno, poslednjih dana naš omiljeni agent i njegova zgodna partnerka. Svaki razgovor je dobrodošao." „Ako misliš da sam ovde da bih ćaskala sa tobom, jako grešiš. Ali evo... put je protekao bez nekih događaja. Napolju je lep prolećni dan. Nadam se da ću više uživati u njemu kada odem odavde. Naročito kad pomislim da ćeš tada već biti vraćen u samicu." „Vidim da si postala pakosna. Šteta." Žalosno ju je pogledao, kao odrasla osoba dete. „Bila si tako ljupka, neiskvarena mlada žena." „Tada me nisi poznavao. Ne poznaješ me ni sada." „Misliš? Povukla si se na to svoje ostrvo - da, moje saučešće zbog smrti oca. Često pomislim da ljudi koji se odluče za takav život misle da je voda nekakav srednjovekovni opkop. Prepreka spoljašnjem svetu. I sad imaš te pse i časove. Dresura je zanimljiv izbor, zar ne? U neku ruku, pretvaranje drugih osoba u tvoju kopiju." „To je možda tvoje mišljenje." Zavlačiću ga, pomislila je. Neka se uljuljka i poveruje da je glavni. „Mislim da je to metod kojim pomažem drugim ljudima da razviju mogućnosti u oblasti u kojoj sam stručna i koja me zanima." „Razvijanje mogućnosti, da. Tu se slažem." „Da li si to video u Fransisu Eldu? Mogućnost?" „Vidi, vidi." Zavalio se u stolicu i nasmejao se. „Nemoj tako grubo da prekidaš razgovor. Baš smo lepo pričali." „Mislila sam da o njemu hoćeš da pričamo, pošto si ga nahuškao na mene.

Naravno, sve je zabrljao. Odbacio je tvoju tekovinu... Džordže."

- 293 -

Nora Roberts

„Sad pokušavaš da mi istovremeno laskaš i vređaš me. Jesu li te agenti pripremili? Rekli su ti šta da kažeš? Da nisi ti ipak samo lepa, mala marioneta.

Fiona?" „Nisam došla ni da ti laskam ni da te vređam." Glas joj je ostao bezizražajan, a pogled miran. „Ne zanima me ni jedno ni drugo. I niko mi nije rekao šta da ti kažem niti šta da radim. Za razliku od tebe. Jesi li ti lepa, mala marioneta u svom kavezu, Džordže?" „Drsko, nema šta!"

Glasno se nasmejao, ali u očima mu se videlo nešto drugo. Znala je da je pogodila pravu žicu i izvela ga iz takta. „Oduvek mi se to dopadalo kod tebe, Fiona. Ta klasična pakost riđokose, kao iz vica. Ali, koliko se sećam, nisi bila tako drska kada sam upucao tvog švalera i njegovog psa."

To ju je zabolelo, jako, ali jedva je dočekala bol. „Trebali su ti lekovi i terapija", nastavio je. „Morala si da dobiješ svog ličnog, očinskog agenta koji će te čuvati od mene i od nemilosrdne štampe.

Sirota, sirota Fiona. Prvo igrom sudbine heroina, a onda tragičarka." „Jadni, jadni Džordž", odgovorila je istim tonom i na trenutak primetila blesak gneva u njegovim očima. „Prvo strašan lik, a sada primoran da traži glupaka da mu dovrši posao. Biću iskrena. Baš me briga da li ćeš reći agentima išta o Eklu - zapravo, nadam se da nećeš. Jer on će pokušati da dovrši tvoj posao. Uzeo si mog čoveka, a sad ću ja tvog. Ako ga oni ne nađu, doći će sam kod mene, a ja sam spremna i čekam ga."

Odlučno se nagnula ka njemu. Pustila ga je da vidi njenu čeličnu volju i tajnu koja se iza toga krije. „Spremna sam za njega, Džordže. Za tebe nisam bila spremna, a vidi gde si dospeo. A kada dođe po mene, izgubiće - a i ti sa njim.

Ponovo. Ne mogu da ti opišem koliko to želim. Nisi jedini koji u njemu vidi nastavak. To važi i za mene." „Da li si pomislila da možda želi da budeš tako samouverena? Da te je namerno naveo da se osećaš moćno i sigurno?"

Kratko se nasmejala i ponovo se naslonila. „Ko koga sad prekida? On nije ono što si mislio da jeste. Procena karaktera i sposobnosti jedna je od osobina dobrog dresera. Ne samo poučavanje, davanje uputstava, nego prepoznavanje ograničenja i patologije onih koje obučavaš. Tebi to nedostaje. Svestan si toga, inače ne bih bila ovde." „Došla si na moj zahtev."

Nadala se da je uspela da pogodi izraz lica kao da se istovremeno dosađuje i zabavlja, jer srce joj je tuklo sve jače. Počela je da pobeđuje. „Od mene ne možeš ništa zahtevati. Ne možeš me uplašiti, kao ni taj besni pas kojeg si napujdao na mene. Jedino što sada možeš jeste da pokušaš da se nagodiš."

Potraga

„Nikad se ne zna koga će pas napasti. Niti koliko njih će povrediti usput."

Nakrivila je glavu i osmehnula se. „Zar zaista misliš da zbog toga ne mogu da spavam? Ja sam na svom ostrvu, sećaš se? Imam opkope sa vodom. Jedino će mi biti žao ako zabrlja pre nego što dođe do mene. Slobodno mu to javi - to jest, ako te uopšte više sluša. Jer mislim da je prestao. Tvoj pas je pušten s lanca, Džordže, i ide svojim putem. A ja?" Namerno je pogledala na sat. „Stvarno nemam više vremena za tebe. Drago mi je što sam te videla ovde, Džordže", dodala je ustajući. „Baš mi je ulepšalo dan." „Ispratiću vas." Manc je ustala kad i ona. „Naći ću drugog. Pre ili kasnije. Naći ću drugog."

Fiona se osvrnula i pogledala lisice na njegovim stisnutim pesnicama. „Uvek mislim na tebe, Fiona."

Nasmešila se. „Džordže, to je vrlo žalosno."

Manc je klimnula i stražar je otvorio. Istog časa kad su se vrata zatvorila za njima, zavrtela je glavom i podigla ruku. „Ispratiće nas do sobe za nadzor, tamo možete da sačekate."

Fiona se trudila da ostane mirna. Ugledala se na Mancovu, ništa nije rekla, gledala je pravo ispred sebe. Sva se naježila od zujanja elektronskih brava.

Stigle su u malu prostoriju za nadzor. Manc nije obraćala pažnju ni na monitore ni na dvojicu radnika, već joj je pokazala dve stolice na drugom kraju sobe.

Pružila je Fioni čašu vode. „Hvala." „Da li vam treba posao?"

Fiona je iznenađeno pogledala. „Molim?" „Bili biste sjajan agent. Znate, priznajem da sam sumnjala u ovo, u vaš dolazak. Mislila sam da će vas nadmudriti. Da će vas izbezumiti, da ćete pohisterisati i da ćemo otići praznih ruku. Ali ste uspeli da ga nadmudrite. Niste mu dali ono što je želeo, a svakako ne ono što je očekivao." „Mnogo sam razmišljala o svemu. Šta i kako da kažem. Kako da... o, gle ovo", rekla je kad je primetila da joj ruke drhte. „Možemo odmah da izađemo. Ima kafić malo dalje niz ulicu. Neka Toni tamo da dođe po nas." „Ne, ostaću. Želim da ostanem i znam da želite da budete tamo unutra." „Dobro je i ovde. Posle onoga neće želeti da vidi još jednu ženu. Toni će lakše obaviti posao bez mene. Kako ste znali šta treba da radite?" „Iskreno?" „Da, iskreno."

- 295 -

Nora Roberts

„Zbog posla kojim se bavim, često držim individualne časove psima i vlasnicima koji imaju problem sa ponašanjem, ponekad čak vrlo ozbiljan i težak.

Ne smete pokazati strah, ne smete ga čak ni osećati, jer pas će to svakako primetiti. Ne smete ih pustiti da preuzmu kontrolu, čak ni na trenutak. Morate sačuvati staloženost i uvek biti glavni. Alfa položaj."

Mancova se na trenutak zamislila. „Znači, razmišljali ste o Periju kao o lošem psu?"

Fiona je drhtavo uzdahnula. „Uglavnom. Šta mislite, je li uspelo?" „Mislim da ste uradili svoj posao. Sada je na nas red."

Peri se potpuno otvorio, nizao podatke, prekinuo samo da bi zatražio hranu, a potom nastavio da sipa. Fiona se borila protiv rastuće teskobe zbog dugog boravka u tako maloj prostoriji i poželela je da je prihvatila ponudu Mancove da izađe iz zatvora i sačeka na drugom mestu.

Biću sve vreme na licu mesta, odlučila je i nastavila da sedi dok je Mancova slušala preko male slušalice, čak i kada je Toni izašao da se posavetuje sa njom. Odbila je hranu, jer nije bila sigurna da li bi uspela da je zadrži u želucu.

Skoro da je već trebalo da bude kod kuće, a tek su izašli iz zatvora i seli u auto. Fiona je otvorila prozor da bi se nadisala vazduha. „Mogu li sad da koristim telefon? Moram javiti Sajmonu i Silviji da kasnim." „Samo napred. Već sam pričao sa vašom maćehom", odgovorio je Toni. „Sajmonu sam ostavio poruku na govornoj pošti. Nije se javio na telefon." „To je zbog onih mašina i muzike u radionici, nikad ne čuje telefon. Ali Silvija će mu već javiti. Ona po podne drži moje časove. Sačekaću dok ne budemo spremni za ukrcavanje u avion." „Erin kaže da niste ništa jeli." „Nisam sigurna da bih mogla. Bolje mi recite nešto drugo. Morate mi reći je li uspelo?" „Možda ćete se razočarati." ,,Oh." „Razočaraćete se što Erin već sada telefonira i proverava podatke koje nam je Peri dao, upućuje agente na sva mesta za primopredaju Perijeve i Eklove prepiske. Dao nam je lokacije, dogovorena mesta za vrebanje i dva rezervna identiteta koja Ekl koristi." „Hvala bogu." „Hoće da uhvatimo Ekla. Prvo, zato što više nije pokoran i poslušan. A drugo - i verujem da je to presudilo - što ne želi da ponovo pobedite. Neće da

Potraga

rizikuje da se suočite sa napadačem i pobedite. Ubedili ste ga da ne samo što to možete, nego i jedva čekate. Pravo da vam kažem, ubedili ste i mene." „Mada bih više volela da to ne moram da dokažem."

Utom je stigla i Manc. „Agenti su krenuh na mesta koja nam je dao, što bi trebalo da bude sledeće na Eklovoj listi. Jedna ekipa ide na koledž gde je studirala Kelvortova, jer je planirano da u ovom periodu tamo pronalazi žrtve.

Možda će se tu i vratiti ako odluči da se ipak drži Perijevog plana." „Ne verujem u to", dodao je Toni, „ali bolje da budemo sigurni." „Izdali smo poternicu za Eklom, uključujući i sva lažna imena. Imamo i premiju, Toni. Ford taurus iz 2005, kalifornijske tablice koje glase na jedno od tih imena. Džon Vilijam Mičel."

Toni je stegnuo Fioninu ruku. „Nećete morati ništa da dokazujete."

Sredinom popodneva, nije nego, mislio je Sajmon. Kako su krenuli, biće dobro ako uopšte stignu pre mraka. Pomoglo mu je što je čuo njen glas na govornoj pošti, ali neće moći da se opusti sve dok je ne bude video.

Trudio se da radi, a pošto je Silvija došla da održi časove, nije morao da ide u grad jer je spakovala sve što je napravio u međuvremenu. A i spremila mu je ručak. Baš zgodno.

Nakon pola dana bavljenja, postavio je i poslednju žardinjeru. Pričvrstio ju je na nosače, a onda izašao u dvorište i odmakao se da sve osmotri, okružen čoporom pasa koji se celog dana nisu odvajali od njega. „Nije loše", promrmljao je.

Nije napravio posudu koju je Fiona videla kod Meg - što bi pravio nešto što može da se kupi preko kataloga? Uostalom, ovo je bilo mnogo bolje. Dopadao mu se spoj mahagonija i tikovine, blago zaobljen oblik, zanimljive keltske šare koje je urezao.

Cveće mora da bude jakih boja, zaključio je. Ako bude pokušala sa nekim ženskastim, pastelnim bojama, moraće da se umeša.

Jake, tople boje, obavezno. Zašto bi pristao na cveće ako neće time nešto reći svetu?

Kad su se psi okrenuli kao jedan, učinio je isto. Hvala bogu, pomislio je kada je ugledao auto kako se približava kući.

Morao je da se obuzda da ne bi potrčao, izvukao je kroz prozor i sa svih strana proverio da nije povređena, potresena, izmenjena. Čekao je, sve nestrpljiviji, a ona je sedela u kolima i pričala sa agentima.

Oni su te imali ceo dan, mislio je. Pozdravi se više i dođi kući. Budi kod kuće.

Najzad je izašla i pošla ka njemu. Jedva je primetio da je auto otišao.

- 297 -

Nora Roberts

Čuo je kako se smeje dok su psi jurili da je pozdrave; gledao je kako joj se obrazi postepeno rumene dok je mazila i češkala svaku glavu. Sad je red na mene, pomislio je i pošao ka njima. „Siđi", naredio je psima, a onda je samo stao i zagledao se u nju. „Dugo ti je trebalo." „Meni se činilo još duže. Treba mi zagrljaj. Jak, dug zagrljaj. Slomi mi rebra, Sajmone, hoćeš?"

Obgrlio ju je i stegao kao što je tražila, osim lomljenja kostiju. Onda joj je poljubio teme, pa slepoočnice, usne. „Sad je bolje", uzdahnula je. „Mnogo bolje. Tako dobro mirišeš. Piljevina, psi i šuma. Mirišeš na kuću. Tako mi je drago što sam se vratila." „Jesi li dobro?" „Dobro sam. Sve ću ti ispričati. Sad prvo hoću da se istuširam. Znam da je sve to samo u mojoj glavi, ali ipak... želim da se okupam. Onda možemo da ubacimo zamrznutu picu u rernu i otvorimo vino, pa ću onda... Napravio si žardinjere." „Imao sam slobodnog vremena jer nisi bila tu da me stalno prekidaš." „Napravio si žardinjere", ponovila je. „Tako su... baš kako treba. Hvala ti." „To su moje žardinjere, na mojim prozorima." „Svakako. Hvala ti."

Ponovo ju je zagrlio. „Pomogle su mi da ne poludim. Silvija i ja smo pomagali jedno drugom da ne poludimo. Treba da je pozoveš." „Već jesam. Pozvala sam nju, mamu i Mai još sa trajekta." „Dobro je, onda si samo moja. I njihova", dodao je, gledajući pse koji su im sedeli oko nogu. „Istuširaj se. Ja ću se postarati za picu." Ipak ju je uhvatio za bradu i zagledao joj se u lice. „Nije te povredio." „Ne, iako se nadao tome." „Onda mogu da sačekam ostatak. Ionako sam gladan."

Jeli su napolju, na verandi, pod suncem koje je sijalo kroz krošnje dok su ptice pevale kao lude. To je bilo namerno, znao je. Oni su slobodni. Peri nije.

Mirnim glasom mu je sve pričala, svaki detalj. „Ne znam otkuda mi sve to. Nešto sam unapred smislila - pristup, ton, osnovu, ali ostalo se samo pojavilo, nisam ni znala dok nisam rekla. Na primer, da to što Ekl ubija druge žene nema nikakve veze sa mnom. Naročito što ne umem da lažem, to mi ne leži i samo se spetljam. Ali sada je jednostavno bilo savršeno, lako i hladnokrvno." „ A on je poverovao."

Potraga

„Očito. Dao im je ono što su hteli: lokacije, mesta za razmenu pošiljki, lažna imena. Našli su automobil i registarske tablice na jedno od tih imena.

Poslali su agente na sve strane, da urade ono što treba." ,,A ti si završila s njima." „O, Sajmone, stvarno mislim da jesam." Podigla je ruke i prstima pritisla oči. „Stvarno mislim da jesam. I još, bilo je toliko drugačije od onog što sam očekivala, za šta sam se pripremala." „Po čemu?" „Bi'o je tako besan. Peri. Znala sam da će biti lukav, samozadovoljan, pun sebe što može sve to da organizuje iz zatvora. I bio je, donekle. Ali ispod toga videlo se da je užasno besan. Kad sam to shvatila - gde je on, kako izgleda, bilo mi je... bilo..."

Lupila je pesnicom po stolu. „Nekako... čvrsto. Oslonac." Ponovo je podigla pogled; plave oči su opet bile bistre i mirne. „Mislim da je gotovo. To što je bilo između njega i mene, što se možda još uvek krije u ponekoj senci, sad je gotovo. Završili smo." „Dobro je." Znao je da je to tačno, nekako je osetio, ali i shvatio da je sve do tog trenutka i sam nosio te senke u sebi. „Onda je vredelo. Ali sve dok se Ekl ne nađe na tom istom mestu, ovde se ništa ne menja. Nema opuštanja, Fiona." „To mi je jasno. Ali imam žardinjere i picu." Opustila je pesnicu i uhvatila ga za ruku. ,,I tebe. Dakle." Duboko je uzdahnula. „Pričaj mi nešto drugo. Šta si još radio osim što si pravio žardinjere?" „Pravim nekoliko stvari. Hajdemo u šetnju." „Plaža ili šuma?" „Prvo šuma, potom plaža. Treba da nađem još jedan panj." „Sajmone! Prodao si umivaonik!" „Taj ću zadržati, ali Silvija ga je osmotrila i kaže da ima mušteriju koja će smesta uzeti tako nešto." „Zadržaćeš ga?" „Treba mi za malo kupatilo u prizemlju." „Izgledaće sjajno." Pogledala je pse, a onda Sajmona. Moji momci, pomislila je. „Hajde, momci. Idemo da pomognemo Sajmonu da nađe panj."

I Ekl je osetio nešto. Bila je to sloboda.

Novi zadatak, novi plan. Novi plen.

Znao je da je raskinuo sve veze sa Perijem, ali umesto da se zaustavi, kao marioneta bez kanapa, postao je snažan i čvrst. Osećao se potpuno drugačije,

- 299 -

Nora Roberts

bolje nego ikada ranije, čak bolje nego kada mu je Peri pomogao da posegne duboko u sebe i nađe čoveka kojeg je tako dugo krio.

To je dugovao Periju, a taj dug je nameravao da plati. Dug učenika učitelju.

Pravi, mudar učitelj zna da njegov štićenik mora da pođe dalje, mora da pronađe svoj put.

Sa zanimanjem i ponosom čitao je članak u Reporteru. Razmotrio je stil, ton, sadržaj i ocenio je Kejti Star četvorkom.

Kao što bi učinio i u prethodnom životu, ispravljao je, podvlačio, pravio beleške crvenom olovkom.

Bio je siguran da bi mogao da joj pomogne da se popravi. Razmišljao je da li da je potraži, da počne da sarađuje, nekako da veću dubinu njenim člancima.

Dosad nije shvatao koliko čovek može biti zavisan od slave, koliko je sladak taj ukus kad se jednom proba. No, njegovo novo ja želelo je da okusi što više. Želeo je da se gosti. Da piruje. Želeo je da se zasiti.

Dok je proučavao navike svoje buduće učenice, čitao je ostale njene članke, istraživao podatke o ličnom i profesionalnom životu i otkrio ono što je često viđao kod svojih đaka.

Naročito kod devojaka.

Kurve. Sve žene su kurve, tamo u vlažnoj, klizavoj dubini.

Kejti jeste bila pametna i spretna, ali po njegovom mišljenju suviše svojeglava, ishitrena, suviše sigurna u sebe. Zapravo je bila manipulator i nije primala tuđe savete i uputstva.

Ali to nije značilo da neće moći da bude korisna. Što ju je više posmatrao i više otkrivao, sve više ju je želeo. Ona će mu biti sledeća, a u neku ruku i prva, mada možda i poslednja. Po njegovom izboru, a ne prema Perijevim odlukama.

Bila je starija od ostalih, nimalo sportski tip. Očito je provodila sate za kompjuterom i telefonom, a ne u fizičkim aktivnostima.

Samo se mota po nekoj teretani da bi mogla da pokazuje telo.

Da, pokazivala je telo, pomislio je, ali nije ga negovala, nije ga disciplinovala. Ako poživi postaće meka, debela i spora.

Zapravo će joj učiniti uslugu, okončaće sve dok je još mlada, glatka i zategnuta.

Imao je puno posla tokom boravka u Sijetlu. Dva puta je promenio registarske tablice i dao auto na farbanje. Kada se sledeći put bude vratio na Orkas, policajci koji sigurno posmatraju trajekte neće primetiti da je to isti auto mada nije verovao da ti prostaci uopšte obraćaju pažnju.

Ipak, Peri ga je naučio da treba preduzimati mere predostrožnosti.

Potraga

Razmislio je o najboljem vremenu i mestu da je preuzme, a onda je jednostavno čekao da mu nestabilno vreme u Sijetlu doda poslednji deo slagalice.

Kejti je raširila kišobran i izašla na pljusak. Do sitnih sati je sređivala članak. Trenutno joj nije smetalo što radi u malom odeljku male zgrade na kišovitom severozapadu.

To je bila samo odskočna daska.

Njeni tekstovi su privlačili pažnju kao što je i želela, ne samo čitalaca nego i ljudi odozgo. Ako nastavi u istom stilu, samo još malo, svakako će uskoro spakovati svoj laptop i početi da traži stan u Njujorku.

Fiona Bristou, Džordž Peri i UCE 2 overili su joj kartu za odlazak iz Sijetla, pravo u Veliku jabuku. A tamo će završiti knjigu.

Moraće malo da otvori Fionu, pomislila je dok je po tašni tražila ključeve.

A ne bi smetalo da UCE 2 otme još jednu studentkinju, da održi plamen - i njen potpis na naslovnim stranama.

Naravno, ako federalci reše slučaj, opet dobro. Imala je svoje izvore, uključujući i onaj koji joj je dojavio da su Toni i Manc danas ponovo pričali sa Perijem - zajedno sa Fionom.

Licem u lice sa čovekom koji ju je oteo, koji joj je ubio ljubavnika. O, kako bi volela da je mogla da čuje šta se dešavalo u toj sobi! Ali čak i bez toga, prikupila je dovoljno podataka za solidan članak u sutrašnjem izdanju, na gornjoj polovini strane.

Pritisnula je daljinski; farovi i žmigavci su osvetlili izduvanu zadnju gumu. „Sranje. Sranje!" Prišla je da pogleda. Samo je izronio iz mraka dok je po tašni tražila telefon.

Niotkuda, kao senka. Čula je njegov glas. „Zdravo, Kejti! Hoćeš ekskluzivu?"

Obuzeo ju je strašan bol, nalik na električni metak koji je okrznuo svaku ćeliju u njenom ošamućenom telu. Polumrak se pretopio u zaslepljujuću belinu kad joj je vrisak zapeo u grlu. Krajičkom zapanjenog uma pomislila je da ju je sigurno udarila munja.

A onda se belo pretvorilo u crno.

Trebalo mu je manje od minuta da je veže i zaključa u prtljažnik. Pokupio je njenu tašnu, kompjuter i kišobran i strpao ih pozadi; pre toga je pažljivo isključio telefon.

- 301 -

Nora Roberts

Obuzet osećajem moći i ponosa, povezao se kroz kišnu noć. Imao je mnogo posla pre spavanja.

Potraga

DVADESET OSAM Kejtin telefon mu je pružio obilje podataka. Ekl je sve pregledao i pažljivo zabeležio imena i brojeve, proučavao njene dolazne i odlazne pozive, kalendar, podsetnike. Očaralo ga je što bukvalno sve što je našao, svaki zakazani termin osim pregleda kod zubara - ima veze isključivo sa poslom.

Stvarno, pomislio je dok je brisao podatke iz telefona, Kejti i on su dosta slični: nikakve veze sa porodicom, nikakvi prijatelji, ali i jaka želja da se briljira u onome čime se bave.

Oboje su želeli da stvore ime i ostave trag.

Da li će zbog toga ovo kratko vreme koje će provesti biti značajnije?

Bacio je njen telefon u kantu za đubre na odmorištu, a onda se vratio u kola, isključio se sa auto-puta i polako vozio tridesetak kilometara do motela koji je ranije odabrao.

Platio je gotovinom za jednu noć, a potom se parkirao podalje od svetla.

Mada nije verovao da je to potrebno, nakrivio je njen kišobran kako bi joj zaklonio lice dok je izlazio iz auta. Ljudi koji zalaze na ovakva mesta svakako ne sede u tim bednim sobicama posmatrajući parking na kiši, ali valja biti oprezan.

Otvorio je prtljažnik.

Oči su joj bile razrogačene, pune straha i bola, sa onim staklastim sjajem od šoka koji mu je bio tako privlačan. Pokušavala je da se otima, ali on je naučio štošta i zajedno joj vezao ruke i noge iza leđa, tako da nije mogla ništa sem da se migolji kao crv. Ipak, najbolje će biti da tokom noći ostane nepomična i tiha. „Pričaćemo ujutru", rekao joj je dok je iz džepa vadio špric i skidao poklopac sa igle. Počela je da vrišti, ali čulo se samo prigušeno stenjanje dok ju je hvatao za ruku i podizao joj rukav. „Lepo spavaj", rekao je i zabio joj iglu pod kožu.

Pažljivo je zaključao prtljažnik, a onda uzeo stvari i preneo ih preko izrovanog asfalta do sobe.

Unutra je zaudaralo na seks, ustajali dim i jeftini prašak koji nije mogao da prikrije nečistoću. Navikao je da zanemari takve neprijatnosti, kao i neizbežno stenjanje i lupanje iz susednih soba.

Uključio je televizor i potražio vesti.

Neko vreme se zabavljao razgledajući Kejtin novčanik. Imala je kod sebe skoro dvesta dolara u gotovini - za potplaćivanje? Mito? Novac će mu dobro doći: to je još jedna od prednosti promene stila. Studentkinje su retko imale više od pet ili deset dolara.

- 303 -

Nora Roberts

Našao je šifru za kompjuter, skrivenu iza vozačke dozvole. Ostavio ju je sa strane, za kasnije.

Razdvojio je stvari iz njene tašne na one koje će zadržati i one koje će baciti. Žvakao je čokoladne bombonice koje je našao u unutrašnjem džepu i igrao se torbicom punom kozmetike.

Nije nosila bilo kakvu fotografiju; očito je stvarno mislila samo na posao.

Ipak, držala je uredno savijene mape Sijela i Orkasa.

Na Orkasu je označila nekoliko puteva od trajekta. Prepoznao je onaj koji je vodio do Fione, a ostali mu nisu bili jasni. Ako bude imao vremena, proveriće ih.

Obradovao se što je pronašao nekoliko olovaka, paketić samolepljivih ceduljica, flašicu vode.

Sačuvao je mentol bombone, papirne i vlažne maramice; kreditne kartice i vozačku dozvolu je odvojio da ih kasnije iseče i baci.

Uzeo je njen sitniš da bi kupio sprajt i čips iz automata ispred sobe.

Kada je sve sredio, otvorio je kompjuter. Kao i telefonski pozivi i poruke, svi njeni mejlovi ticali su se posla, a mnogi su bili nerazumljivi. Ipak, mogao je da ih prati i povezuje, kao što je pratio nju.

On, Peri i Fiona nisu joj bili jedina priča, ali svakako jesu najvažniji.

Iskopala je mnoštvo detalja iz različitih izvora.

Upornosti, ime ti je Kejti Star.

Dobro joj je išlo, zaključio je. Kopala je, kopala, kopala, skupljala detalje i komentare iz Perijeve prošlosti, iz Fionine i prošlosti novih žrtava.

Imala je fajlove pune podataka o jedinici za potragu, njenim članovima, Fioninom poslu, o majci, maćehi, pokojnom ocu, pokojnom ljubavniku.

Trenutnom ljubavniku.

Vrlo sistematično. To mu se dopalo.

Bilo mu je jasno da je sakupila i još uvek sakuplja mnogo više podataka, mnogo više detalja nego što je novinaru potrebno za nekoliko članaka. „Pišeš knjigu", promrmljao je. „Pišeš knjigu, Kejti, je li?"

Priključio je jedan od dva fleša koje je našao u torbi. Umesto romana ili dokumentarne knjige, našao je fajl sa novim člankom.

Za sutrašnje novine.

Dva puta ga je pročitao, toliko zadubljen da je jedva primetio kad je par u susednoj sobi počeo da se tuca.

Zabolela ga je izdaja - jer nije nimalo sumnjao da ga je Peri izdao. Gušila ga je kao omča dok je hodao po bednoj sobici, stežući pesnice.

Njegov učitelj, mentor, otac njega ovakvog kakav je sada, okrenuo se protiv njega - a time će, skoro sigurno, ubrzati njegov kraj.

Potraga

Pomislio je na bekstvo. Mogao je da napusti sve planove koje je tako precizno sklopio i ostvarivao, i da pode na istok. Usput bi ubio novinarku, pomislio je, negde daleko odavde, izvan onoga što je policija zvala njegovim lovištem.

Promenio bi izgled, uzeo nov identitet. Sve bi promenio - auto, tablice, a onda... Šta onda?, upitao se. Da ponovo budem običan, da budem niko i ništa? Da nađem novu masku i sakrijem se iza nje? Ne, ne, nikad se neće vratiti na staro, nikad više neće biti bedna ljuštura.

Malo se smirio i zaustavio, sklopljenih očiju, prihvatajući neminovno.

Možda je i neizbežno da otac, pre ili kasnije, uništi svoje dete. Možda to zatvara krug, dovodi putovanje do najboljeg, gorkog kraja.

A uvek je znao da će doći kraj. Ovaj novi život i ova oštrina postojanja bili su prolazni. Samo što se nadao, verovao da ima još vremena. Da ima vremena da prevaziđe Perija 'u pesmi i priči', pomislio je profesor književnosti u njemu.

Ne, nema vraćanja, nikako nema. Neće se kriti kao miš u rupi. Ići će napred, prema planu. Život ili smrt, zaključio je. Ali nikad, nikad više neće samo postojati.

Seo je i ponovo pročitao članak, a sada mu se činilo da je to sudbina.

Naravno, ovo je razlog što je oteo novinarku. Sve se dešavalo baš onako kako treba.

Pomirio se sa tim.

Do trenutka kad su u susednoj sobi završili i javili se - pretpostavio je, mužu i ženi koje su varali - našao je i knjigu. Pročitao je nacrt i primetio da je odabrala ispreturanu kompoziciju - prizori i poglavlja pomešani, naizgled bez reda, a u narednim verzijama će ih povezati i spojiti.

Pomalo kivno je pogledao njen privezak za ključeve. Kako bi voleo da sme da rizikuje i pretrese joj stan. Tamo sigurno ima još ovoga - fajlova, beležaka, knjiga, brojeva.

Opet je uzeo da čita, ovog puta unoseći izmene i dodajući ponešto.

Zadržaće kompjuter i flešove, spojiće njen rad sa svojim, samo ako preživi sledeću fazu.

Prvi put posle više meseci, osetio je uzbuđenje zbog nečeg što nije bilo ubijanje. Unosiće delove svoje knjige koju je počeo da piše u prvom licu, i ukrstiće ih sa njenim novinarskim stilom u trećem licu. Preklopiće svoju i njenu priču.

Njegova evolucija i njeno posmatranje.

Tako će uz Kejtinu pomoć stvoriti ličnu sagu. Smrt, čak i njegova sopstvena, postaće deo njegove ostavštine.

- 305 -

Nora Roberts

U sali za sastanke u kojoj je radila zajedno sa Tonijem, Manc je držala telefon u jednoj ruci i kuckala po tastaturi drugom. „Da, zapisala sam. Hvala.

Toni!" Spustila je slušalicu. „Upravo su mi javili da Reporter za sutra ima članak Starove. Na internetu je već najava. Treba da vidiš to."

Prišao je i pogledao joj preko ramena.

Pod 'najave' širio se drečavi naslov: SUOČENJE FIONA BRISTOU OTIŠLA U ZATVOR DA SE SRETNE SA PERIJEM EKSKLUZIVNI IZVEŠTAJ KEJTI STAR „Kučkin sin", promrmljao je Toni, a njegov prigušeni glas delovao je strašnije nego da je vikao. „Kada naš dasa to vidi, Fiona će mu postati glavna meta. I to sledeća." ,,A Starova kupi lovorike. Ovim člancima očito želi da napreduje u karijeri. Šta god da je žrtvovala zbog informacija, svakako će joj se isplatiti." „Moramo naći tog doušnika. I moramo da vidimo taj prokleti članak. Ima da navalim na urednika i izdavača. Ona ugrožava istragu objavljivanjem ključnih informacija, onih koje je mogla saznati samo na nedozvoljen način." „Da, pokušaćemo tako, a onda će se istog časa pojaviti gomila advokata sa obe strane. Imam drugačiju ideju. Probaću je dok budeš navaljivao na novine.

Organizovaću malo suočenje Starove i mene." „Nema teorije da ti otkrije izvore." Toni je otišao do aparata za kafu. „Uživaće u odbijanju." „Da. Ali ipak idem da je vidim, odmah. Večeras. Pokušaću da je ubedim dok bude pokušavala da ubedi mene. Možda nešto i saznam." Manc je pogledala na sat dok je smišljala scenario. ,,U svakom slučaju, privešču je večeras.

Ometanje pravde, uplitanje u saveznu istragu, ugrožavanje saveznog svedoka.

Ima da nagomilam optužbe pre nego što stigne da se pozove na slobodu štampe."

Toni je otpio kafu. „Dobro, a šta onda?" „Neka se neko vreme preznojava. Tražiće advokata, zvaće svog šefa, ali mi ćemo to moći da sprečimo, barem nakratko. Traži pažnju i informacije. Ako udesimo da izgleda kao da ih imamo, možda će probati da ih izvuče. Tako ćemo dobiti na vremenu." „Za šta?" „Da razglasimo da je progovorila. Da smo je slomili."

Potraga

Toni se zamišljeno naslonio na njen sto. „Tako da njen izvor, ili izvori, počnu da se preznojavaju." „Vredi pokušati. Verovatno neće uspeti, ali zašto se za promenu ne bi i ona malo nervirala, zašto ne bi osetila pritisak? Dosad je bila šef parade, Toni, i koristila je Fionu kad god je mogla. Pokazali smo da umemo da sarađujemo sa medijima. Stvarno umemo - mi koristimo njih, oni nas. Tako se to radi. Ali ona ne želi saradnju. Stalo joj je jedino do toga da vidi svoje ime u novinama." „Neću ti smetati. Ne idem nikud, samo ću malo da telefoniram njenim šefovima. Ti idi tamo. Javi kada je budeš privela, da ti se priključim."

Masirao je vrat da bi smanjio napetost. „Možda neće ni videti novine.

Možda sutra povlači novi potez, možda preuzima poštu, a možda ćemo i naći njegov auto."

Manc je klimnula glavom dok je oblačila sako. „Ako prati vesti, a dobro znamo da ih prati, Starova mu je sve prenosila, ili barem toliko da bude na oprezu. Ne verujem da će više biti prepiske. Završio je sa Perijem, a ako i nije, učiniće to čim sazna da je Fiona bila kod njega."

Zastala je na vratima. „Hoćeš li joj javiti šta se sprema?" „Kasno je. Neka se naspava. Biće vremena i sutra. Nađi Starovu, Erin, pa je dovedi ovamo da je malo pritisnemo." „Jedva čekam."

Prijalo joj je da malo izađe, da se odmakne od telefona i kompjutera. Kiša joj nije smetala. Zapravo, klima u Sijetlu joj je savršeno odgovarala. Volela je po sunčanom danu da baci pogled na planinu Renijer, baš kao što je uživala i u prijatnom osećaju prisnosti kada bi pala kišna zavesa.

Večeras je smatrala da je to baš korisno. Kada izvuče Starovu iz kancelarije ili suvog stana na pljusak, biće to kao šlag na torti.

Iz ličnih i profesionalnih razloga zaista je želela da se suoči sa novinarkom.

Mada lično nije mnogo polagala na ideju da žene uvek treba da se drže zajedno, smatrala je da novinarka bezobzirno gazi preko drugih - naročito žena, bilo da su ove žive ili mrtve.

I ja sam svašta morala da radim dok nisam dovde došla, mislila je Manc, ali barem nisam koristila prečice, nisam gazila po ljudima.

Oni koji to rade zaslužuju da dobiju po prstima.

Prvo se odvezla do redakcije; brisači su radili kao ludi, ali su svetla ipak delovala nekako razmazano. Starova je do sada sigurno već završila sa poslom, ali zgrada je ionako na putu do njenog stana. Može početi odatle.

- 307 -

Nora Roberts

Dok je vozila, razmatrala je strategiju. Počeće blago, pomislila je, neka primeti umor i stres. Pokušaće sa pristupom 'žena ženi'. Bila je sigurna da neće uspeti i da će Kejti smatrati da je to znak slabosti.

Ne smeta. To će samo pojačati element iznenađenja kad pređe u napad i optuži je za ometanje, a možda doda i sumnju za pokušaj podmićivanja saveznog agenta.

Videćemo kako će biti.

Skrenula je na parking i podigla obrve kad je ugledala jarkocrvenu tojotu.

Pogledala je tablice i uverila se da je to zaista auto Kejti Star.

Još radi? Utoliko bolje.

Parkirala se pored i odmah primetila izduvanu zadnju gumu. „Kakav maler", promrmljala je i nasmešila se.

Još dok je uzimala kišobran, nešto ju je zagolicalo u želucu. Sedela je i posmatrala parking, kišu, zgradu. Svetla su pogašena, osim onih u prizemlju, primetila je. Oni koji rade do kasno u noć, moraju imati svetio u kancelariji.

Ostavila je kišobran u kolima i otkopčala sako da bi lakše dohvatila pištolj.

Nije čula ništa osim kiše i ponekog automobila. Saobraćaj je redak, primetila je, i dovoljno daleko od parkinga; tojota se ne vidi sa ulice. A kiša? To je samo olakšalo stvar.

Obišla je auto, zagledala se u izduvanu gumu, a onda nagonski spustila ruku na bravu.

Kola su bila otključana. Golicanje je prešlo u brujanje.

Odlučno je pošla ka zgradi i počela da lupa po zaključanim staklenim vratima. Po hodu uniformisanog čuvara, prepoznala je policajca u penziji. Šezdeset i neka godina, procenila je, oštar pogled.

Pokazala je značku.

Zagledao se u nju i uključio interkom. „Problem?" „Ja sam specijalni agent Erin Manc. Tražim Kejti Star. Auto joj je na parkingu, sa izduvanom gumom i otključan. Hoću da znam da li je ona u zgradi."

Pogledao je parking, a onda ponovo u nju. „Sačekajte."

Manc je izvadila telefon. Izdiktirala je svoje ime i broj značke, a zatim zatražila brojeve telefona Kejti Star: kućni, mobilni i na poslu.

Govorna pošta se uključila baš kad se čuvar vratio. „Izašla je u devet i četrdeset. Ovde nema nikoga. Čak su i čistačice završile." Malo je oklevao, a onda je otključao vrata. „Zvao sam je na kućni i mobilni", rekao je. „Javlja se govorna pošta." „Da li je otišla sa nekim?"

Potraga

„Dežurni na prijemnom kaže da je izašla sama." „Imate li kameru na parkingu?" „Ne. Samo na vratima. To liči na nju", dodao je. „Ne voli grupna putovanja ni druženje sa kolegama. Ako je imala problem sa autom, vratila bi se da pozove servis. Nije imala razloga da postupi drugačije. Niko drugi nije ušao ni izašao dvadeset minuta pre i posle nje."

Manc je klimnula glavom i pozvala partnera. „Toni? Imamo problem."

U roku od jednog sata, agenti su ubedili nastojnika da otključa Kejtin stan, probudili su njenog urednika i uzeli izjave od čuvara i čistačica.

Urednik je odbio da im dozvoli pristup njenom kompjuteru. „Ne bez sudskog naloga. Slušajte, sigurno je pošla da istraži nešto ili je kod momka." „Da li ima momka?", upitala je Manc. „A otkud ja znam? Ne meša privatni život i posao. Probušila joj se guma?

Sigurno je pozvala taksi." „Nijedna taksi služba nije primila poziv sa ove adrese." „Očekujete da na osnovu toga zaključim da se radi o zločinu? Pa da čačkate po njenim stvarima? Ne bez sudskog naloga."

Detektivki je pozvonio mobilni. „Gde? Držite ga. Krećemo tamo. Dobili smo signal sa njenog mobilnog." „Eto, vidite." Urednik je slegnuo ramenima. „Sa momkom je ili je otišla na piće. Zaslužila ga je." *** „Otišla na piće", gunđala je Manc dok su stajali na pljusku, na parkingu kraj auto-puta. Navukla je gumene rukavice. „Namerno je ostavio uključen telefon, kako bismo uhvatili signal i došli ovamo."

Nestrpljivo je čekala da forenzičari obave svoj deo posla.

Potom je uzela ajfon. „Moraćemo da prebacimo sve podatke i pregledamo ih." Pogledala je Tonija. „Ovo je sigurno Ekl. Nije slučajno što je oteta dok je izlazila iz redakcije. On je to uradio. Zgrabio nam je ispred nosa. Ne uklapa se u profil njegovih žrtava, ali se uklapa u njegov profil. Savršeno. Nismo to primetili do sada." „Ne, nismo." Pružio joj je kesicu za telefon. „Ima nekoliko sati prednosti, ali očekivao je više. Mnogo više. Niko ne bi primetio njeno odsustvo sve do jutra, a možda ni tada... Možda bi se urednik naljutio što nije došla na posao, ali

- 309 -

Nora Roberts

svakako ne bi zvao policiju. Ne bi se znalo još satima, sve dok neko ne primeti njen auto na parkingu. Dakle, računao je na dvanaest, možda i petnaest sati prednosti. A ima samo dva sata. Treba nam još ljudi na terenu. Odmah. Ja ću voziti, a ti telefoniraj." Krenuli su ka autu. „Trebaju nam policajci da provere svaki hotel, motel, sobu za izdavanje", nastavio je. „Prvo mesta koja su dalje od puteva. Jeftina. Navikao je na oskudan život, ne treba mu sjaj. Otići će tamo gde niko ne zagleda goste i ne pazi šta rade."

Krenuli su. „Mora da ima i nekakve zalihe, hranu", nastavio je Toni kad je Manc prenela naređenje. „Brza hrana, mesta gde se usput može uzeti nešto.

Benzin. One pumpe gde možeš da kupiš i hranu, sve na jednom mestu." „Ima njen kompjuter. Ponela ga je sa sobom, dakle sad je kod njega. Možda će ga koristiti. To može da se prati. Misli da je miran do jutra. Možemo da pošaljemo mejl. Uzećemo lažno ime, otvorićemo nalog, poslaćemo joj poruku.

Kao dojavu. Na primer:Imam podatke o vašem UCE 2, koliko biste platili?"

Manc je pogledala Tonija. „Možda će zagristi. Ako odgovori, moći ćemo da ga pronađemo." „Cenkaj se sa njim, izazovi ga. Moglo bi da uspe. Neka štreberi porade na tome."

Ekl je spavao na nerazmeštenom krevetu, obučen. Nije prestajao da razmišlja. Toliko posla, toliko toga treba smisliti. Život mu nikada nije bio toliko buran da su mu čak i snovi bili puni boja, pokreta i zvuka.

Sanjao je o onome što će uraditi Kejti - pametnoj, sposobnoj Kejti. Imao je mesto za to, jednostavno ga je čekalo. Savršeno mesto, potpuno izdvojeno.

Naslađivao se ironičnom situacijom koju je stvorio.

A kada završi sa njom - mada možda ne sasvim, preći će na Fionu. Dok budu tražili jednu, uzeće drugu, plen koji se izmigoljio Periju.

Možda da je natera da gleda šta radi Kejti. Neka bude svedok njenog kraja.

Imaće vrlo malo vremena sa Fionom, da li bi to pojačalo doživljaj?

Sanjao je dve žene, pretučene i krvave. Sanjao je njihove preklinjuće poglede. Sanjao je kako ga mole, kako ga nagovaraju. Radiće sve što im kaže, reći će sve što im naredi. Slušače ga kao niko pre toga. Biće centar njihovih života. Dok ih ne ubije.

Sanjao je o sobi zaklonjenoj od svetla, potpuno crvenoj, u kojoj će gledati tanku svilu crvene ešarpe. Sanjao je prigušene jauke i visoke, prodorne krike...

Probudio se uz trzaj, zadihan, kolutajući očima.

Potraga

Nekoje na vratima? Zavukao je ruku pod jastuk da dohvati pištolj, onaj kojim će prosvirati sebi mozak ukoliko ne bude bilo izlaza. Nikada neće otići u zatvor.

Zadržao je dah i oslušnuo. Samo kiša, pomislio je. Ali nije bila samo kiša.

Bilo je nekakvo tiho škljocanje, kao pritiskanje kvake, samo... Odahnuo je.

Mejl. Ostavio je kompjuter uključen dok se punio. Privukao je laptop na krevet i zagledao se u tek pristigli mejl. Umesto imena pošiljaoca, pisalo je UCE 2. Sav se naježio. Pogledao je da li se adresa nalazi u kompjuteru. Ne, nov je.

Sedeo je zagledan u tu skraćenicu, a uzbuđenje je narastalo i jenjavalo u talasima. A onda ga je otvorio.

Poštovana, Pročitao sam vaše članke o UCE 2. Mislim da ste stvarno pametni. I ja sam isto pametan. Imam neke informacije o osobi koja nas zanima. Koristilo bi vam za sledeći članak. Mogao bih da odem u policiju, ali oni ne plaćaju. Želim 10.000 dolara, i da me pomenete kao anonimni izvor. Devojka je ionako mrtva, ja joj ne mogu pomoći. Pomoći ću vama, a i sebi. Ako želite to što imam, javite mi do sutra u podne. Ako ne, poslaću ponudu nekom drugom.

Svedok ,,Ne. Ne." Zavrteo je glavom i prstom pritisnuo ekran. I još jednom. ,,Lažeš. Lažeš. Nisi ništa video. Niko me nije video. Niko."

Osim njih, pomislio je. Osim žena koje je ubio. One su ga svakako videle.

To je trik, običan trik. Ustao je i ushodao se po sobi. Koža mu se ježila.

Ljudi su lazovi. Prevaranti.

On kaže istinu, na kraju im kaže, zar ne? Kada im zategne ešarpu oko vrata, kada ih gleda u oči, onda im kaže istinu. Kaže im svoje ime, kaže im ko ih je ubio i zašto.

Obična istina. „Moje ime je Fransis Ekl, i sad ću da te ubijem. Zato što mogu. Zato što mi se to dopada."

I tako su umirale bez laži. To im je bio poklon.

Ali ovaj svedok? Običan lažov. Hoće da se dokopa novca.

Niko ga nije video.

Ali pomislio je na onog čoveka u redu, u Starbaksu. I na bubuljičavog prodavca na benzinskoj pumpi, koji ga je ovlaš pogledao kao da se dosađuje. I na momka masne kose na recepciji motela, koji je zaudarao na marihuanu i kezio se na njega dok mu je pružao ključ.

Možda.

- 311 -

Nora Roberts

Seo je i ponovo pročitao mejl. Mogao bi da odgovori, da traži više podataka pre nego što počne da pregovara o plaćanju. Tako bi ona postupila.

Nasuo je viski i dobro razmislio.

Sastavio je odgovor, proverio ga, pažljivo ispravio kao da piše doktorat.

Već je hteo da pritisne 'šalji', ali tu je zastao.

Možda je ovo klopka. Možda FBI pipa naslepo, možda žele da uhvate Kejti. Ili njega. Nije bio siguran, pa je ustao i ponovo se ushodao, razmišljajući o svemu.

Za svaki slučaj, odlučio je. Bezbednosti radi.

Istuširao se, oprao zube, obrijao kosu i bradu. Spakovao je sve stvari u torbu.

Trenutak pošto je pritisnuo 'šalji', napustio je sobu. Uzeo je koka-kolu iz automata, zbog kofeina, ali je ustanovio da mu ne treba.

Pomisao da je bio viđen, da ga je neko primetio, ispunila ga je uzbuđenjem i energijom.

U nekom skrovitom delu srca nadao se da je viđen. Tako je sve bilo mnogo bolje.

Dok je obilazio auto, lupnuo je po poklopcu prtljažnika. „Idemo da se provozamo, Kejti. U redu?"

„Isuse, odgovorio je!"

Manc je pohitala ka tehničaru. „Zagrizao je. Možeš li da ga lociraš?" „Samo trenutak", odgovorio je tehničar, užurbano kuckajući.

Svedoku: Zanima me svaka dobra informacija. Ipak, ne mogu da pregovaram o bilo kakvom plaćan ju dok ne saznam nešto više. Deset hiljada je puno para, a novine će tražiti od vas neki znak dobre volje. Tvrdite da ste svedok. Čega tačno? Morate mi dati bilo kakav detalj pre nego što nastavimo.

Ako ne želite ovim putem da iznosite detalje, možemo se sresti na nekom javnom mestu, sami odaberite gde.

Spremna sam na svaki dogovor.

Kejti Star „Dovoljno je pametan da zna kako ona ne bi pristala bez pregovora", primetio je Toni. „Ali je i radoznao i ne može da ne obraća pažnju." ,,I nije u pokretu", dodala je Manc. „Miruje negde gde ima pristup internetu. Budan je, ali se ne kreće. Odgovorio je za manje od sat vremena, a

Potraga

sigurno je prvo razmišljao. Znači, bio je za kompjuterom kada smo poslali poruku." „Imam ga!" Tehničar je pokazao na ekran.

Organizovali su se usput. Agenti, snajperisti, pregovarači - svi su imali naređenje da u potpunoj tišini opkole mesto. „Agent koji je probudio recepcionera kaže da su večeras bila četiri muškarca bez pratnje", prenela je Manc ostalima dok su žurili kroz noć. „Dvojica su platili kešom. Nema nikoga ko je produžio boravak od juče. Ne prepoznaje Ekla na fotografiji, nije video nikakav auto i ne zna da li su ti gosti otišli sami u sobu. Sve u svemu, naduvan je i boli ga briga." „Postavićemo ljude u susedne sobe. Čekajte. Postoji mogućnost da je i ona sa njim."

Parkirali su se pored motela i obukli prsluke. Toni je procenjivao položaj, a onda je klimnuo drugom agentu. „Kejdž, daj mi opis." „Sveli smo mogućnosti na dve sobe. Ostala dvojica imaju... društvo. U jednoj sobi se tucaju kao da će kraj sveta, a u drugoj žena besni na muškarca što neće da ostavi kučku kojom je oženjen. Zidovi su toliko tanki da se čini kao da su u istoj sobi." ,,A druga dvojica?" ,,U jednoj sobi neko hrče toliko glasno da će odlepiti tapete." Agent je zastao i prineo ruku slušalici. „Upravo su čuli ženski glas kako kaže 'Umukni više, Hari'. Rekao bih da nam ostaje samo jedna. Broj 414. Soba na uglu, pozadi, sa istočne strane. Naši kažu da je unutra mrtva tišina. Ni zvuka." „Hoću da sve ostale sobe budu pokrivene, a parking blokiran. Ne sme nam pobeći." „Razumem." „Da li recepcioneru smeta što ćemo razvaliti vrata?" „On je jedva pri sebi. Rekao je da radimo šta moramo - i verovatno će sad smotati još jedan džoint."

Toni je klimnuo. „Hoću da sve bude brzo. Svetio da se upali čim upadnemo. Da ga zaslepimo. I da se obrušimo na njega kao vukovi na jelena. Šta je sa autom?" „Na parkingu nema nijednog koji odgovara opisu ili tablicama." „Možda ga je promenio", ubacila se Manc. „Možda je ona u jednom od ovih. Bilo kom." „Neće biti još dugo."

Morao je da se povuče i prepusti mesto timu za razvaljivanje vrata. Jedva je čekao da provale i da uđe. Ali hteo je da sve bude obavljeno brzo, valjano i bezbedno.

- 313 -

Nora Roberts

Sve su uradili kao što je naredio. Sa pištoljem u ruci, ušao je čim se iz sobe začulo 'Čisto!' Želudac mu se zgrčio. Nije želeo takav odgovor. Znao je, pre nego što je stigao do vrata, da im je Ekl umakao.

Potraga

DVADESET DEVET Fiona je utrljavala kremu u vlažnu kožu i pevušila melodiju koja joj je stalno bila u glavi dok se tuširala. Nije mogla tačno da se seti koja je to pesma, nije znala ni reči, ali vedra melodija savršeno je odgovarala njenom trenutnom raspoloženju.

Osećala se kao da je zašla iza ugla i zatvorila vrata. Dopadala joj se pomisao da zatvaranje jednih vrata omogućava da se otvore neka druga. Možda je to već i učinila. . Možda je naivna, ali stvarno je verovala da će FBI, zahvaljujući novim saznanjima, brzo naći Fransisa Zavijera Ekla. Još je i pomogla da se do tih saznanja dođe.

Još jednom je uspela da se izvuče iz prtljažnika, zaključila je.

I dalje je pevušila dok je ulazila u spavaću sobu. Iznenađeno je podigla obrve kada je videla prazan krevet. Obično bi zatekla Sajmona kako leži sa jastukom preko glave, grabeći još koji minut sna - sve dok ona ne siđe i spremi kafu.

Dok se oblačila, pomislila je kako joj se sviđa ovakav ritam. Postoji nekakva lakoća u davanju i primanju. Dopadala joj se pomisao da su psi napolju, u jutarnjem obilasku, kao i da će se Sajmon doteturati niz stepenice, uvek savršeno tačan, baš kad kafa bude spremna; tako će moći da iznesu doručak na verandu i uživaju u lepom danu.

Pretpostavljala je da ga je jutros glad naterala da siđe ranije, ili se možda nešto duže zadržala pod tušem.

Navukla je zelene vojničke pantalone i posvetila nekoliko minuta kosi i šminkanju - ipak je danas imala časove. Popodnevnu pauzu će iskoristiti da skokne do rasadnika.

Ako još uvek ne može da ide sama, Sajmon će joj praviti društvo. Želela je da nabavi cveće za nove žardinjere.

Spustila se u prizemlje, unapred se radujući geranijumima, petunijama i dogovorenom vežbanju na poligonu. „Miriše kafa!", rekla je veselo pre nego što je ušla u kuhinju. ,,A baš mi se jede nešto slatko iz tostera. Hajde da..."

Znala je istog trenutka kada mu je ugledala lice; kao da su oblaci zaklonili sunce. ,,Oh, bože. Prokletstvo. Reci brzo." „Oteo je novinarku. Kejti Star." „Ali..."

- 315 -

Nora Roberts

„Rekao sam brzo." Pružio joj je kafu. „Uzmi ovo. Sešćemo, pa ću ti ispričati i ostalo."

Naterala je sebe da posluša. „Je li mrtva?" „Ne znam. Niko ne zna. Toni je zvao dok si bila pod tušem. Želeo je da dođe i kaže ti lično, ali nije stigao." ,,U redu je. Jesu li sigurni?" Pre nego što je stigao da odgovori, zavrtela je glavom. „Glupo pitanje. Ne bi zvao da nije siguran. Pokušavam da ućutim da bi mogao da mi ispričaš, ali reči same naviru. Nije njegov tip. Starija je bar pet godina. Nije studentkinja, ne odgovara ni fizički. Ona..."

Ponovo je zavrtela glavom. „Ne, grešim. Nije Perijev tip. Ekl je već pokazao da želi da krene svojim putem, je li tako? Dosadilo mu je da sve radi na Perijev način. Dečko je porastao i hoće da radi po svom. A ona... novinarka... ona je od njega stvorila zvezdu, učinila ga važnim, dala mu ime. Čini se da ga poznaje. Zato je ovo nekako prisno i uzbudljivo. Prava stvar za njega."

Uzdahnula je. „Izvini." „Ti si stručnjak za ponašanje, ne ja. Ali mislim da si u pravu." Pažljivo ju je pogledao i zaključio da je spremna da čuje i ostalo. „Ugrabio ju je sinoć, sa parkinga ispred redakcije."

Uspela je da se obuzda i da ga ne prekida. „Umalo da ga se dokopaju", promrmljala je. „Periju se nikada nisu toliko približili, i to odmah nakon otmice. Živa je. Mora biti. Da li misle da on zna?" „Drže se teorije da je samo oprezan ili da je i inače planirao da napusti motel pre jutra. Poslali su još jedan mejl, u kome svedok tvrdi da ga je video kako zakopava poslednju žrtvu, jer je navodno kampovao u parku. Nisu dobili odgovor. Zasad." „Još je živa. Psi su pred vratima i pitaju se gde smo toliko. Idemo napolje.

Dobro će mi doći svež vazduh."

Zaboravila je na kafu i ustala.

Psi su osetili njeno neraspoloženje pa su cvileli, trljali joj se o noge i gurali njuške u ruke. „Ona mi se uopšte ne dopada", nastavila je. „Ipak, muka mi je kad pomislim šta joj sad radi. Kao nekakvo emocionalno zatezanje konopca." „To je normalno. Ono što joj se dešava neće je promeniti kao osobu." ,,Oh, ali hoće." Na trenutak je rukama pritisla oči. „Ako preživi, promeniće je. Nikad više neće biti ista. Povrediće je više nego druge, jer je razvio sklonost ka tome. Kao pas koji ujede čoveka i prođe nekažnjeno. Ako odgovori na mejl, ponovo će ga naći, čak i ako bude u pokretu. Imaju načina. Analiza, triangulacija, proračuni. Zato ima više izgleda od ostalih žrtava. I trebaće joj."

Potraga

„Ima još nešto. Video ga je tip iz motela. Čekao je da mu dođe... prijateljica, pa je pogledao kroz prozor kad je čuo auto. Zapamtio je Ekla jer je stao na udaljenom delu parkinga, iako je pljuštala kiša. To mu je bilo čudno." „Video ga je? Video mu je lice?" „Nije ga baš dobro video. Kišobran mu je zaklanjao lice. Tip ga je gledao samo koji sekund. Ipak, siguran je da je auto bio tamne boje - crn, tamnoplav, tamnosiv -nije uspeo da odredi zbog kiše." „Sigurno je promenio auto ili barem boju." „Čovek će raditi sa crtačima iz FBI-a. Pristao je i na hipnozu. Očito želi da pomogne. Rade i sa momkom sa recepcije. Skoro su sigurni da je obrijao bradu." „Dobro, i to je nešto." Pokušala je da ne misli na kilometre sporednih puteva koje čovek bez brade u tamnom autu može da pređe, niti na hektare i hektare šuma kojima može da luta. „Šta želiš da uradiš?" „Želim da se pokrijem preko glave, tresem se i proklinjem boga. Ali druga je stvar šta ću stvarno uraditi. Držaču jutarnje časove, a onda ću po podne da te odvučem u rasadnik, da izaberem cveće za žardinjere." „Sranje. Onda ću da svratim po neku građu i da odnesem nacrte u hotel." „Dobro. Moram da se vratim pre četiri." „Onda ćemo se vratiti pre četiri."

Uspela je da se nasmeši. „Hajde onda da uzmemo i neki film. Nešto veselo." „Može pornić?" „Ne. Porniće ćeš morati da kupuješ preko interneta, tako da ti stižu u običnim kovertama da niko na ostrvu ne bi znao da ih gledaš. To su pravila." „Dobro, onda makar malo golotinje i psovki." „Dogovoreno." Spustila mu je ruku na obraz. „Moram da se spremim."

Za trenutak ju je uhvatio za ruku. „Sad smo gotovi, jer si me naterala da se zaljubim u tebe. Dakle, moraćemo da istrpimo sve što ima da se istrpi." Poljubio ju je. „Sa pornićima ili bez njih." „Kad bih umela da vezem, sigurno bih napravila kuvaricu sa tim natpisom."

Poljubila je i ona njega. „Idemo, momci, vreme je za posao."

Ekl je kupio novine da bi ih čitao na trajektu. Kejti je odmah ujutro dao još jednu dozu, pre nego što se potpuno razbudila.

Morala je da ostane tiha i mirna. To je jedna od Perijevih grešaka koje neće ponoviti. Želeo je da devojke budu pri svesti dok su zarobljene, i tako je Fiona uspela da ga pobedi.

- 317 -

Nora Roberts

Dopadalo mu se da bespomoćna i bez svesti leži u prtljažniku; dopadala mu se i pomisao da će biti užasnuta kad se probudi na sasvim drugom mestu. Kao preneta čarolijom.

Zasad će samo uživati u vožnji trajektom punim turista. Više bi voleo da sve vreme sedi u autu, ali bilo mu je jasno da bi to moglo biti sumnjivo. Osim toga, biće mnogo manje upadljiv ako prošeta okolo i razmeni poneku reč sa saputnicima. Čak je proćaskao sa dvojicom mladića koji su se ukrcali bez kola. Dok se pripremao za boravak na Orkasu, proučio je staze, parkove i kampove, a neke je već posetio prilikom ranijih dolazaka. Zato je zvučao kao upućena osoba, a bili su mu zahvalni i na kafi kojom ih je častio.

Odmahnuo je rukom kad su se zahvalili. „Znam kako izgleda putovati tako kao vi. Imam sina vaših godina. Doći će sledeće nedelje, sa majkom." ,,A vi ćete dotle malo da se momčite?"

Ekl se nasmešio. Uopšte nije zapamtio imena ove dvojice. Samo ih je koristio da bi došao do cilja. „Tako je. Samovaću, a društvo će mi praviti mir, tišina i pivo." „Nije loše. Ako poželite da pešačite, počinjemo od Kaskadnog jezera." „Možda bih i mogao. Ali mislim da bih radije...", pokušavao je da se seti izraza. Kako se kaže? Kako se kaže? Osetio je da mu se vrat ježi dok su ga mladići čudno gledali. „Da zabacim udicu", napokon se setio, zamišljajući kako im drži glave pod vodom. „Slušajte, ako ste krenuli na jezero, mogu da vas povezem do Rozarija. Da sačuvate snagu za kasnije." „Ozbiljno? To bi bilo super." Mladići su se pogledali i klimnuli. „Hvala, Frenk." „Ma nije to ništa. Evo, skoro smo stigli. Hajde, odnesite stvari u kola, dobro?"

Predstavio se kao Frenk Blinkenstaf iz Olimpije. Srednjoškolski profesor, žena Šeron, sin Markus. Naravno, nisu ga pitali za Šeron i Markusa - bili su samoživi, suviše okrenuti sebi da bi ih to zanimalo. Bio im je samo sredstvo do cilja - kao i oni njemu. „Prtljažnik je pun", rekao je uz širok osmeh od kojeg se jedan od mladića nehotice stresao. „Ali ima dosta mesta na zadnjem sedištu."

Momci su zastali, a onda slegnuli ramenima.

Kada je sišao sa trajekta, provezao se ispred budnog pogleda zamenika šerifa, koji je proveravao svaki auto; nadao se da mu izgleda kao otac koji je došao na kratak odmor sa svojim sinovima.

Niko ga nije video, pomislio je. Savršen.

Potraga

Zaboravio je svoje putnike čim su izašli. Bili su nevidljivi, kao studenti pored kojih je prolazio u školi. Prolazni, neopipljivi, beznačajni.

Putnik koji je važan uskoro će početi da se budi, pa treba da se drži plana da bi uspeli da se smeste dok je još ošamućena.

Vreme je za drugi čin.

Osetio je komešanje u stomaku. Niko ga neće primetiti. Videće samo Frenka Blinkenstafa iz Olimpije. Provezao se kroz selo, pa krivudavim putem kroz park. Kada je pomislio na Fionu, dlanovi su počeli da mu se znoje. Sada mu je tako blizu da bi skoro mogao da je dodirne.

Revnosnom šerifu kod trajekta mogao bi da kaže da joj je ostao samo još dan ili dva. Da jede, spava i drži časove. Da se čudi. Još toliko i njemu treba da isplati učitelja, pa da i ona i Peri postanu samo senke koje su nakratko prošle kroz njegov život.

A kada to obavi, stvarno će postati svoj čovek. Konačno.

Svoj čovek.

Vozio je krivudavim putevima, pažljivo usporavajući na svakom prevoju i smešeći se kad je drveće postalo gušće. Kao zavesa, pomislio je, zelena zavesa koja će se zatvoriti za njim.

Skrenuo je na uzani prilazni put i nastavio da krivuda, a uzbuđenje je toliko naraslo da su mu ruke skoro zadrhtale.

Primetio je auto ispred živopisne kolibe okružene istim onim zelenim, zelenim zavesama. Njegova gazdarica je čekala, kao što su se dogovorili.

Primetio je otvorene prozore - provetravala je zbog njega. Na verandi su stajale žardinjere sa cvećem. Moraće se setiti da ih zalije, u slučaju da žena navrati da proveri. Čim se zaustavio kraj njenog auta, izašla je iz kuće. U sebi je nekoliko puta ponovio njeno ime, kako bi mu postalo blisko. „Gospođo Grin!" „Meg", ispravila ga je i prišla, pružajući ruku. „Dobro došli. Jeste li lepo putovali?" „Baš lepo. Ne mogu vam opisati koliko mi je drago što sam ovde." Nije prestajao da se smeši, čak i kad je pas prišao da ga pozdravi. „Hej, momče, kako si!" „Ksena i ja smo došle da vam sredimo kuću." „O, niste morali da se trudite. Biću sam nekoliko dana. Čekajte da stignu Šeron i Markus. Biće to ljubav na prvi pogled." „Nadam se. Spremili smo vam ono osnovno. Nemojte reći da nije trebalo, sve ulazi u cenu. Dajte da vam pomognem sa stvarima i da vas još jednom provedem kroz kuću. Ksena! Skloni se odatle."

- 319 -

Nora Roberts

„Mora da je nanjušila moje mamce za pecanje", rekao je Ekl dok je pas njuškao zadnji kraja kola. Glas mu je bio hladan. Zamislio je kako šutira džukelu iz sve snage i davi gazdaricu. „To ću izvaditi posle. Ne morate me voditi kroz kuću, gospođo... Meg. Mislim da ću odmah poći u dugu šetnju, da protegnem noge." „Nema problema. Ostavila sam ključeve na kuhinjskom stolu, a na frižideru je spisak važnih telefonskih brojeva. U dnevnoj sobi imate prospekt sa svim podacima o kući, restoranima, radnjama, parku. Sigurni ste da vam ne treba spremanje?" „Ne, bićemo dobro." Ima da je ubije na licu mesta ako ga smesta ne ostavi na miru. Da, ubiće i nju i to njuškalo od psa ako ne odu u roku od jednog minuta. Stvarno, neće imati drugog izbora. „Pa, ako se predomislite ili vam nešto zatreba, samo pozovite. Inače, uživajte u kolibi i u tišini. Srećno sa pisanjem." „Šta?" „Sa pisanjem. Rekli ste da ćete pisati putopis." „Da, da. Nešto sam se zamislio." Uspeo je da ispusti nekakvo hrapavo hehe-he, koje je trebalo da liči na smeh. „Od jutros nisam pio kafu." ,,U kuhinji imate sveže samlevenu."

Trideset sekundi, pomislio je. Živi ili umri. „Baš vam hvala." „Sad ću vas pustiti da idete u šetnju. Hodi, Ksena." Čekao je; pošto su prsti počeli da mu podrhtavaju, zavukao je ruke u džepove dok je pas išao za njom ka autu. Gledao je životinju kako se još jednom osvrće ka prtljažniku dok mu je njuška podrhtavala. Šutnuću te u glavu, onda ću te iseckati i zakopati u šumi zajedno sa tom kučkom od gazdarice.

Disao je i disao, a vazduh je izlazio iz njega kao para iz motora kad se žena najzad odvezla putićem i nestala između drveća.

Kakva radoznala kučka.

Trebalo mu je vremena da se smesti. Morao je da zatvori sve prozore, da zaključa kapke, navuče zavese. U udobnoj spavaćoj sobi, koju mu je brbljiva stanodavka pokazala tokom prošle posete i koju je ocenio kao savršenu za svog izmišljenog sina, prekrio je krevet plastičnom folijom.

Raspakovao se, stvari uredno složio u orman, u fioke, na policu u kupatilu, uživajući u tišini i prostoru. Suviše je boravio po tesnim motelskim sobama, rasklimanim krevetima, okružen ružnim zvucima i mirisima.

Ovo je odlično.

Zadovoljan pripremama i izdvojenošću, ponovo se vratio napolje. Nekoliko trenutaka samo je stajao i uživao u miru i tišini.

Potraga

Onda je otvorio prtljažnik. „Stigli smo kući, Kejti! Hajde da te odvedem u tvoju sobu."

Polusvesna, zbunjena i bolna, samo je drhtala. Osećala se kao da pluta u nekoj hladnoj reci, sa ledenim santama koje plove kraj nje i paraju joj kožu. Pred očima su joj igrale crvene i crne tačke, izazivajući mučninu. U glavi joj je tutnjalo. Čula je nekoga da pevuši. Iznenadan bol u ruci naterao ju je da jekne, ali nije uspela da udahne.

Kad je počela da se otima, iskolačenih očiju, pevušenje je prestalo. „Ah, najzad si se probudila. Spavala si tokom čitavog kupanja. Veruj mi, bilo ti je potrebno. Smrdela si do neba. Nikakvo čudo da je onaj idiotski pas njuškao okolo."

Pokušala je da vidi lice koje se nadnosilo nad nju, ali sve je bilo suviše oštro, suviše sjajno. Oči, osmeh. Zgrčila se. „Nisam stigao da se predstavim. Ja sam Fransis Ekl. Ali možeš me zvati UCE 2."

Obuzeo ju je silan strah, toliko velik da je zavrtela glavom kao da ga odbija; na to se onaj neljudski osmeh samo pojačao. „Ja sam tvoj veliki obožavalac! I daću ti ekskluzivni intervju. To je priča tvog života, Kejti. Pomisli samo. Znaćeš sve, osetićeš sve." Pomazio ju je po obrazu. „Već vidim Pulicera! Naravno, to će te koštati, ali pričaćemo o tome.

Sad ću te ostaviti da se smestiš."

Zatim se nagnuo i šapnuo joj na uvo: „Pa, sve ovo uzbuđenje otvorilo mi je apetit. Idem dole da vidim šta ima da se jede. Hoćeš li i ti nešto? Ne?" Smejao se sopstvenoj šali dok su joj se suze slivale niz obraze. „Vidimo se uskoro." *** Bila je srećna što radi nešto obično. Dopadalo joj se da lunja po rasadniku, povremeno se zaustavljajući da popriča sa komšijama. Tek sad je videla koliko se usamila protekle nedelje, koliko je bila vezana za kuću.

Shvatila je da su joj nedostajali izlasci, sitne obaveze i bezazleno ogovaranje.

Uživala je čak i u odlasku u pilanu i gvožđaru.

Sajmon je uglavnom ili odbijao njene odluke, ili slegao ramenima u znak slaganja. Sve dok nije došla do dalija. „Izaberi jednu. Sve imaju stabljiku, listove, latice." ,,I to mi kaže čovek koji je satima birao ručice za fioke." „Ručice neće uvenuti sa prvim mrazom." „Zato je izbor dalije utoliko važniji, jer je njeno vreme kratko."

- 321 -

Nora Roberts

„Uzmi ovu", dohvatio je najbližu. „Neću moći da živim bez nje."

Nasmejala se, ali je uzela još dve. „Savršeno. Sada želim malo onog plavog. Krenula je ka lobelijama. „Onda ćemo... Hej! Zdravo, Meg! Zdravo, Čak!"

Prijatelji su se okrenuli. Meg je imala pune ruke patuljastih karanfila. „Zdravo! O, kako su lepi." Meg se nasmešila Sajmonu. „Mora da si napravio nove žardinjere." „Da", progundao je, sapatnički gledajući u Čaka. „Spremaš još jednu leju?", upitala je Fiona. „Ne. Morala sam da odem i dočekam novog stanara u kolibi, a Čak je ostao sam i počeo da raščišćava šupu." „Ako to radim kad je ona tu, ništa ne uspem da bacim." „Nikad se ne zna, zar ne? Hteo je da baci divnu starinsku kadu." „Obično đubre", progundao je Čak. „Neće biti kad je napunim ovim lepotanima i stavim u dvorište. Mislim da ukopam jedan kraj, pa da izgleda kao da je pala s neba. Biće pravo umetničko delo, a ne đubre." „Meg uvek smišlja kako da iskoristi stare stvari." Fiona je spustila cveće u kolica. „Mrzim kad se stvari bacaju." „Mislim da je na duge staze to zaista korisno", javio se Čak. „Čitavu kolibu je opremila stvarima iz staretinarnice i sa rasprodaja po garažama." „Znači, imate stanara", rekla je Fiona, razgledajući lobelije. „Biće tu dve nedelje. Uskoro mu stižu žena i sin." Meg je isto uzela lobelije, prinela ih karanfilima i zaključila da dobro izgledaju. „Dečko nije hteo da propusti neko plivačko takmičenje. Tata je nastavnik i piše putopise. Nadamo se da će napisati nešto o Orkasu, sa posebnim osvrtom na našu kućicu. Ne bi nam škodilo. Pomalo je čudan", dodala je dok su išli dalje. „Došao je pre nekoliko meseci i tražio da vidi kuću. Treba mu tiho mesto, izdvojeno, kako bi mogao da piše." „Rekla bih da to i nije tako neobično." „Valjda voli usamljenost, jer me je jutros skoro izbacio iz kuće. Neće ni da mu spremam, tako da već žalim njegovu ženu. Ali platio je unapred, kešom, a od toga se može kupiti baš mnogo cveća za staru kadu." „Kako proveravate stanare?"

Meg je zbunjeno pogledala Sajmona. „O, pa nema baš mnogo načina.

Većina dođe na nedelju ili dve, neki čak samo na vikend, uglavnom van sezone.

Uzmeš depozit za slučaj štete i nadaš se najboljem. Nikad nismo imali ozbiljnijih problema. Što, hoćeš da kupiš kućicu za izdavanje?"

Potraga

„Ne. Da li većina plaća gotovinom?" „Ne baš, ali dešava se. Neki ljudi ne vole svima da daju broj kreditne kartice." „Kako je izgledao?"

Meg je pogledala Fionu, koja je postala neobično tiha. „Ah, pa... O, bože, misliš da bi mogao da bude... Bože, Sajmone, sad si me prestravio. On je... Pa, ima četrdesetak godina. Imam kopiju njegove vozačke dozvole jer to uvek tražim, ali ne mogu da se setim datuma rođenja. Obrijan je i ćelav kao jaje. Rečit je, ljubazan. Pričao je o ženi i kako će se dečaku tamo dopasti. Čak je pitao može li mali da pozove druga na dan ili dva." „Svi smo pomalo nervozni." Fiona je pomazila Meg po mišici. „Hoćeš da prođemo tuda, da ga pogledamo?", upitao je Čak. „Ne možemo proveravati svakog ko iznajmi kućicu, kampuje ili provodi vikend u hotelu ili nekom pansionu", primetila je Fiona. „Uostalom, policija nadgleda trajekt."

To bi trebalo da bude dovoljno.

Fiona je sačekala da uđu u džip. „Ponekad zaboravim koliko si zabrinut.

Nemoj da sležeš ramenima", rekla je. „Ovo nas prati od samog početka. Kao senka u sobi, stalno. Stalno mislim na to i govorim sebi da ne treba toliko da razmišljam, a zaboravljam da i na tebe utiče." Ćutao je skoro čitav kilometar. „Nisam te želeo. Razumeš?" „Sajmone, uvek ću to imati na umu." „Nisam te želeo jer sam veoma dobro znao da ćeš mi smetati i da ćeš naći način da me nateraš da mi se to dopadne. Da mi postane potreba. I ti isto. I eto, sad je tako. Čuvam i pazim ono što je moje."

Podigla je obrve. „Kao kuče?" „Može i tako, ako ti se dopada." „Moraću da razmislim." „Policajci, federalci, sve je to u redu. Neka rade svoj posao. Ali svako ko pokuša da te dira, imaće posla prvo sa mnom. Bilo ko."

Sada je Fiona ućutala i nije se čula sve dok nisu stigli do kuće. „Znaš da umem da se staram o sebi. Ne, čekaj - znam da znaš. A pošto to znaš, sad kad mi ovo kažeš, a znam da ozbiljno misliš, osećam se mnogo sigurnije nego pre."

Uzdahnula je. ,,I zato ću posaditi cveće u žardinjere, a onda ću održati večernji čas. I nadaću se iz sve snage da će naći Kejti Star, živu, i to uskoro veoma uskoro - pa ću moći da se oslobodim aveti i ostaćemo samo ti i ja." ,,I gomila pasa."

Nasmešila se. „Jeste."

- 323 -

Nora Roberts

Ekl je izašao iz kupatila sveže istuširan, u čistim boksericama i majici.

Kejti je zapušenih usta ječala na krevetu i pratila ga pogledom. Oko joj je bilo skoro zatvoreno od otečenog kapka. „Tako je bolje. Nisam bio siguran za silovanje, jer mi seks nikad nije bio naročito važan. Ali dopalo mi se. To je za mene potpuno novo iskustvo, a svako novo iskustvo je važan deo celine - i hvala ti na tome. Kad se radi o silovanju, nema nikakvog pritiska jer nema potrebe da brinem hoću li ili neću zadovoljiti kurvu."

Privukao je stolicu do kreveta. „Dopada mi se da nanosim bol. To sam oduvek znao, ali pošto nije bilo prihvatljivo i prema pravilima", prezrivo je naglasio, „suzbijao sam tu želju. Nisam bio srećan, Kejti. Otaljavao sam, živeo u senci. Sve do Perija. To mu dugujem. Dugujem mu Fionu zbog toga. Ali ovo sada? To je samo moje."

Kucnuo je po malom kasetofonu koji je uzeo iz njene tašne i postavio na noćni stočić. „Uključiću ovo, pa ćemo da razgovaramo. Ispričaćeš mi sve što znaš, sve što su ti preneli tvoji izvori. Ako vrisneš, makar samo jednom, isključiću kasetofon i počeću da ti lomim prste. Ionako nema ko da te čuje.

Jesmo li se razumeli, Kejti?" Uhvatio ju je za ruke vezane pozadi i počeo da joj savija mali prst sve dok nije pobelela kao papir. „Jesmo li, Kejti?"

Klimnula mu je, izvijajući se da bi nekako izbegla bol. „Dobro. Ovo će zaboleti." Cimnuo je i grubo joj odlepio traku sa usta, a zatim zadovoljno klimnuo glavom jer je uspela da ne vrisne. „Vrlo dobro. Kaži hvala."

Slabašno je udahnula i jedva prošaptala nakon što je olizala suve usne: „Molim te. Vode. Molim te." „Ovo?" Podigao je flašu. „Sigurno si užasno žedna." Povukao ju je za kosu i podigao joj glavu, a onda joj sipao vodu u usta. Grcala je, kašljala i pila. „Je li bolje? Kako se kaže?"

Rekla je hvala.

Potraga

TRIDESET Otkrila mu je više nego što je očekivao, ali se potajno nadao da ima toga još.

Toni i njegova partnerka posetili su mesto gde je živeo, mada Kejti nije znala jesu li išli do škole ili do stana. Čak i kad joj je slomio dva prsta, nije mogla da mu kaže tačno mesto. Izvor joj očito nije dao te podatke, ili ih ni sam nije imao.

Ali, bio je siguran da su bili tamo. Kopali su mu po stvarima, po svakodnevnom životu njegove bivše osobe. Mada, nije mu smetalo. To ionako više nisu bile njegove stvari. Pripadale su drugom životu - onom sivom, koji je zauvek napustio.

Kao što je i očekivao, nadgledali su trajekte. A Fiona se preselila u kuću svog ljubavnika. Nikad nije bila sama.

Prvu prepreku je već zaobišao, a za drugu je imao plan. Glavna tačka tog plana ležala je bez svesti na plastičnoj foliji.

Pomislio je na mejl. Kao što je i pretpostavljao, bila je to zamka. Sada je bio siguran. Mislili su da će moći da ga prevare, da ga nadmudre, ali suviše je pametan za tako nešto.

Nakratko je razmotrio da li da novinarku ponovo ubaci u prtljažnik i jutarnjim trajektom krene nazad na kopno ili na neko drugo ostrvo. Ali tako ne bi završio sa Fionom, a dug je dug.

Osim toga, učenik će nadmašiti učitelja kad ubije Fionu. Ispravljanje Perijeve greške postaće deo njegovog dela.

Njegova priča. Šteta što nije imao više vremena za Kejti; nije mogao da rizikuje dva ili tri dana sa njom, kako se nadao. Tako mu je ostalo vrlo malo vremena za posao oko knjige.

Moraće sam da obavi lavovski deo posla, jer će odmah započeti sledeću fazu.

Zagledao se u nju, a onda slegnuo ramenima. Ostalo je vrlo malo toga što bi želeo da radi sa njom.

Odlučio je da još malo prouči mape, a potom da odspava koji sat i spremi bogat doručak. Želeo je da počne pre zore.

Kad je izašao, pomislio je kako je dobro što joj je lomio prste na rukama a ne na nogama. Ovako neće morati da je nosi.

- 325 -

Nora Roberts

Sajmon je isključio muziku i premestio se na verandu ispred radionice.

Tako je mogao da vidi i čuje ko dolazi.

I to duguje Eklu, pomislio je. Činjenicu da ne može da se prepusti poslu i glasnoj muzici.

Već je odlučio da će čekati još nedelju dana, a onda, ma šta Fiona planirala, odvešće je na neko vreme odavde. Bez pogovora. Otići će u posetu njegovim roditeljima u Spokejnu, čime će ubiti dve muve jednim udarcem. Majka će prestati sa telefonskim pozivima i mejlovima u kojima navaljuje da upozna Fionu.

Takođe je odabrao i sredstvo kojim će to postići. Žrtvovaće muškost svog psa. Fiona je želela da Grizli bude kastriran i po kući je stalno ostavljala brošure na tu temu. Učiniće to za nju, a onda će ona njemu učiniti ovo. Žalim, druže, pomislio je.

Onda će se sa čitavim čoporom - ako bude želela, odvesti u Spokejn.

Iznajmiće kamion ako bude morao. Duga vožnja je samo dodatni plus, bar što se njega tiče.

Ako Toni i Manc ne uspeju da ukebaju Ekla do njihovog povratka, onda ne zaslužuju da nose značke.

Podigao je pogled kad je čuo automobil, a zatim je spustio četku kojom je lakirao dve barske stolice. Ugledao je policijski auto.

Nadao se da su vesti dobre. „Dejvi." Fiona je izašla na verandu. ,,U pravi čas. Poslednji đaci su otišli pre deset minuta. Sledeći stižu za dvadeset." Prstima je pritisla grudnu kost, kao da istiskuje sabijen vazduh. „Je li živa?" „Još je nisu našli, Fi." Samo je sela na stepenice. Zagrlila je pse koji su se gurali oko nje. „Poslali su nam sliku. Najbolje što su mogli uz pomoć dva svedoka iz motela. Doneo sam ti primerak."

Izvadio je papir iz fascikle i pružio joj. „Ne liči mnogo na njega... kakav je ranije bio. Samo oči. Po očima se vidi." „Svedoci su bili prilično nesigurni. Jedva su sastavili i ovo." „Lice mu deluje... krupnije, i izgleda mlađe bez brade. Ali... kapa baš mnogo prikriva, zar ne?" „Recepcioner je bio skoro beskoristan. Onaj drugi je dao sve od sebe, ali ga je jedva video. Otisci prstiju u sobi su Eklovi. Uporedili su ih s onima iz njegovog stana. Neko će ga prepoznati, Fi." Sajmon nije ništa rekao, samo se zagledao u crtež.

Potraga

„Zalepićemo ga po trajektima i dokovima", nastavio je Dejvi. „Novine Kejti Star nude nagradu od četvrt miliona dolara za bilo kakvu informaciju.

Isteraće ga na čistac, Fi." „Da, mislim da hoće. Samo se nadam da će to biti dovoljno brzo da Starova ostane živa."

Naterao ju je da hoda. Ma koliko da je žurio, a čak joj je dao i energetski napitak, trajalo je puna tri sata. Često je padala, ali mu to nije smetalo. Želeo je da ostave dobar trag. Vukao ju je kad je morao i uživao je u tome. Znao je kuda ide i kako da stigne donde.

Savršeno mesto. Sjajno, pomislio je ponovo.

Kad su se zaustavili, lice joj je bilo prljavo, puno modrica, ogrebotina i uboda. Odeća koju je oprao i ponovo joj obukao, pretvorila se u dronjke.

Nije plakala i nije se otimala kada ju je vezao uz drvo. Samo je oborila glavu, a vezane ruke ležale su joj mlitavo u krilu.

Morao je da je ošamari nekoliko puta da bi se sabrala. „Moraću neko vreme da te ostavim ovde. Vratiću se, ne brini. Dotle ćeš možda umreti od žeđi, hladnoće ili infekcije." Slegnuo je ramenima. „Nadam se da nećeš, jer zaista želim da te ubijem svojim rukama. Pošto ubijem Fionu.

Jedna za Perija, jedna za mene. Bože, ala smrdiš, Kejti. Nije da je bitno, ali fuj!

Uglavnom, kad ovo bude gotovo, napisaću priču umesto tebe i objaviću je pod tvojim imenom. Dobićeš svoju Pulicerovu nagradu. Posthumno, ali mislim da si siguran pobednik. Vidimo se uskoro."

Zatim je i sam sručio limenku - trebala mu je energija - i pošao laganim trkom. Pošto više nije vukao teret, računao je na to da će moći da se vrati za duplo manje vremena od onog koje je potrošio da bi odvukao bednicu. Stići će u kućicu oko zore.

Moraće dosta toga da obavi pre nego što se bude vratio. *** Sajmon ju je gledao kako s mukom odrađuje sledeći čas i zaključio je da je sad dosta. Obavio je ono što je imao, a onda je sačekao da poslednji auto ode i da ona uđe u kuću.

Zatekao ju je u kuhinji, kako hladi čelo konzervom kole. „Baš je vrućina."

Otvorila je piće. „Kao da se nebo spustilo pa sunce sija odmah iznad drveća." „Idi i istuširaj se, to će te osvežiti. Imaš vremena", rekao je pre nego što je stigla da progovori. „Dolazi Silvija da preuzme poslednja dva časa." „Šta? Zašto?"

- 327 -

Nora Roberts

„Zato što izgledaš užasno, a verovatno se osećaš još gore. Noćas jedva da si spavala, a znam to jer sam isto pokušavao pored tebe. Napeta si i premorena.

Dakle, istuširaj se i odremaj. Duri se ako baš moraš, ali samo dok nisam tu.

Kasnije ću naručiti nešto za večeru." „Čekaj malo." Polako je spustila konzervu na sto. „Moji časovi, moj posao, valjda seja tu pitam. Ne možeš da odlučuješ kada sam u stanju da radim i kada treba da spavam. Nisi ti ovde glavni." „Misliš da želim da budem? Da želim da se staram o tebi? Dođavola, ne.

To je strašna gnjavaža." „Niko ti to nije ni tražio."

Uhvatio ju je za ruku i izvukao je iz kuhinje. „Ako me ne pustiš, ima da te patosiram." „Hajde, samo napred." Gurnuo ju je u kupatilo i naterao da stane pred ogledalo. „Pogledaj se. Ne možeš da patosiraš ni sanjivo dete. Dakle, budi besna koliko god želiš, ali ja sam tu. Veći sam, jači i ljući od tebe." ,,E pa, izvini što ne izgledam najbolje. I hvala ti što si obziran i što mi nisi rekao da izgledam grozno." „Trenutno mi nije najvažnije da budem obziran." „Nikakvo čudo. Radi svoj posao, a ja ću svoj. I da ti kažem nešto: kada završim, idem u onaj brlog koji zbog nečeg zoveš gostinskom sobom i spavaću tamo, da ti više ne kvarim san."

Po povišenom glasuje shvatio da se nalazi između besa i suza. E pa, tu neće moći da joj pomogne. „Ako pokušaš da držiš sledeći čas, napraviću scenu i izgubićeš sve đake iz te grupe. Veruj mi, umem to da radim." „Šta zamišljaš da si?" Odgurnula ga je sa znatno više snage nego što bi se moglo očekivati od nekog tako ubledelog. „Ultimatumi, pretnje, učene. Šta zamišljaš, ko si ti?" „Ja sam čovek koji te voli. Prokletstvo." „Nemoj da počinješ sa tim." „Koristiću sve što imam." Glup odgovor, shvatio je. Dozvolio je sebi da u žaru rasprave zaboravi i na razum i na taktiku. Ne može ovako sa njom, znao je dobro. „Ne mogu više ovo da podnesem." Rekao je istinu, a to mu je teže palo nego da joj preti. „Ne mogu više da te gledam takvu." Zagrlio ju je. „Treba ti odmor. Molim te da napraviš pauzu." „Nisi me molio." „Dobro. Sada te molim."

Duboko je uzdahnula. „Grozno izgledam." „Da, stvarno."

Potraga

„Ali to ne znači da ne mogu da radim niti da možeš da pozivaš zamenu a da me nisi ni pitao." „Hajde da se trampimo." „Šta?" Odmakla se od njega. „Kakva trampa?" „Napravi pauzu, a Mai će dobiti Grizlija da mu otfikari jaja." Keca u rukavu, pomislio je Sajmon, treba iskoristiti što pre. ,,Oh! Pa to je glupo. To ne valja. To je..." Stegnula je pesnice i pritisla obe slepoočnice. „... Podlo. Koristiš moje zalaganje za odgovorno ponašanje prema psima." „Nekoliko sati pauze za tebe, a ceo život bez seksa za njega. Ti ćeš svakako bolje proći."

Odgurnula ga je i izašla iz kupatila. Onda se okrenula i zaškiljila dok je stajao naslonjen na vrata. „Ionako bi to uradio." „Možda, a možda i ne bih. Nekako mi se čini da bi trebalo da ga pustim da se makar jednom okuša sa nekom kujom. Da ima barem uspomene." „Zezaš me." Ali on je samo slegnuo ramenima i oćutao. „Prokletstvo.

Hoćeš li odmah pozvati Mai da zakažeš?"

Zaustio je da odgovori i shvatio da to ne može. „Ne. Ti to uradi." „Dobro, ali nema predomišljanja." „Šta hoćeš, časnu pionirsku? Dogovor je dogovor. Idi sad pod tuš." „Hoću, samo prvo da pozovem Mai... I treba da pripremim Silviju za časove zamene." ,,U redu. Znaš one uvrnute butike i salone za ulepšavanje pasa?"

Dunula je kroz nos, pokušavajući da se smiri. „Ne misle baš svi da su uvrnuti, ali da, znam." „Trebalo bi da imaju i pseće bordele, za ovakve situacije. Tako da može barem jednom da se potuca pre nego što ga pretvore u evnuha." „Mogao bi malo da se potrudiš oko te ideje. Verovatno ima dosta ljudi koji misle slično, pa bi se obogatio." Pogledala je prema ulazu kad su se psi uznemirili. „Stiže Silvija."

Prišao je vratima pre nje da bi proverio. „Zar se toliko brineš?", upitala je. „Ne vidim zašto bih rizikovao. Sa njom je i Meg." „Oh." Fiona je izašla. „Zdravo. Prvo - izvini, a drugo - hvala." „Prvo - nema zbog čega. Drugo - nema na čemu. Ionako sam imala slobodno popodne, pa sam išla da razmenim duplikate sa Meg. Moja bašta je prepuna ljiljana, a ona ima višak ljubičastih različaka." „Pa sam onda došla i ja", ubacila se Meg, nekako preterano vedro. „Sad imaš pomoćnog instruktora."

- 329 -

Nora Roberts

„ A Sajmon je u pravu, dušo, stvarno izgledaš umorno." „Već mi je rečeno", odvratila je Fiona, prostrelivši ga pogledom, „sa mnogo manje takta. Hajdete unutra. Daću vam kratak pregled grupa, a imam i ledenog čaja." „Zvuči odlično." Silvija se popela na verandu, podigla se na prste i poljubila Sajmona u obraz. „Dobro obavljeno."

Preko njenog ramena, iskezio se Fioni. „Nemoj ga ohrabrivati", rekla je Fiona i ušla. „Prvi čas je sa početnicima, i tu se rade osnove. Moraš paziti da mešanac šetlanda uvek bude podaleko od zlatnog retrivera. On je ubeđen da je ona ljubav njegovog života i naskakaće kad god mu se pruži prilika. A ženka border kolija", nastavila je kad su stigli u kuhinju, „najradije bi ceo dan provela saterujući ostale na gomilu." „Ima li onih što ujedaju?", upitala je Silvija dok je Fiona donosila čaše. „Ne. Ovi su stari između tri i šest meseci, brzo gube koncentraciju i onda počnu da se ludiraju, ali zapravo su svi dobroćudni. Možda čak ima... Meg?" Fiona je prekinula upola reči kad je videla Megin izraz lica. „Šta je bilo?" „To je on." Meg je prstom pritiskala crtež na radnom pultu. „Tip kome sam izdala kuću. Ovo je Frenk."

Osetila je da joj je čaša odjednom postala teška. Spustila ju je da joj ne bi ispala. „Jesi li sigurna? Meg, jesi li sigurna?" „To je on. Slika nije savršena, ali svakako je on. Te oči, oblik lica. Znam da jeste. Ovo je policijski foto-robot, zar ne? O, bože." „Ovo je skica Eklovog trenutnog izgleda?" Silvijin glas bio je potpuno miran; zvučala je kao da govori iz bureta. „Fi!" „Da, da. Dejvi ju je danas doneo. Toni je poslao šerifu." „Meg, idi i dovedi Sajmona. Odmah. Odmah! Fi, pozovi agenta Tonija. Ja ću šerifa."

Ipak, pre nego što je pozvala FBI, Fiona je otišla na sprat i uzela svoj pištolj. *** Kad se vratila u prizemlje, već je bila staložena i pravila se da ne primećuje maćehino uznemireno lice zbog pištolja za pojasom. „Šerif je krenuo ovamo." ,,I FBI. Usput će se dogovarati sa šerifom. Sve je pod kontrolom." Fiona je spustila Megi ruku na rame.

Potraga

„Bila sam sama sa njim u kući. Pokazala sam mu je u proleće, pričala sa njim. A juče... blagi bože, sirota žena je sigurno bila u gepeku dok smo ćaskali!

Zato je Ksena stalno njuškala. Trebalo je da znam..." „Zašto? Kako?", prekinula ju je Fiona. „Budi zadovoljna što si živa i zdrava, što si tu i što si prepoznala crtež." „Rukovala sam se sa njim", mrmljala je Meg, zureći u ruke. ,,I sad se osećam kao... Bože, moram da pozovem Čaka." „Već sam to uradila." Silvija je stala iza Meg i počela da joj masira ramena. „Krenuo je ovamo." „Možda si upravo spasla život toj novinarki", dodala je Fiona. „Možda si spasla i moj. Misli na to. Sajmone." Prešla je iz kuhinje u dnevnu sobu i spustila glas. „Znam šta želiš da uradiš. Jednostavno vidim. Želiš da odeš tamo, izvučeš ga iz kućice i umlatiš od batina." „Palo mi je na pamet. Nisam glup", dodao je pre nego što je išta stigla da kaže. ,,I ne želim da rizikujem da mi nekako pobegne. Umem da čekam."

Uhvatila ga je za ruku i stegnula je. „On ne ume. Za razliku od Perija. Bilo je izuzetno glupo što je došao ovamo i što ju je doveo sa sobom - a sigurno ju je doveo." „Glupo, da, ali šta ako mu uspe? Zamisli užasa da novinarku nađu mrtvu maltene u tvom dvorištu. Peri je samo želeo da ubija. Ovaj tip želi da postane faca." „Neće mu uspeti." Ipak, dok je gledala kroz prozor, protrljala je ruke kao da joj je hladno. „Neće otići sa ostrva. Ali sad je drži već dva dana. Možda je i mrtva." „Ako ima ikakvih izgleda da preživi, onda je to zbog tebe." „Mene?" „Nisi glupa. Doveo ju je ovamo da bi te sredio, da bi te povredio. Sad se našao u klopci, i možda te jeste povredio, ali te svakako nije sredio." „Dopada mi se kad si na mojoj strani." „Ovo je moja kuća. Dakle, ti si prešla na moju stranu."

Nije ni pomislila da bi bila u stanju da se smeje, ali na ovo se nasmejala.

Zagrlila ga je i ostala tako sve dok se nije pojavio šerifov auto.

Kada su izašli da ga dočekaju, šerif Makmahon nije traćio vreme. „Zaprečili smo put prema kućici. Dejvi je uspeo dovoljno da se približi da bi mogao da je osmatra dvogledom. Auto je tamo, svi prozori na kući su zatvoreni, a zavese navučene." „Unutra je. Sa njom." „Tako deluje", rekao je i klimnuo glavom ka Fioni. „Federalci dolaze helikopterom, a ja sam tražio pojačanje. Ben Tajson sa San Huana krenuo je ovamo sa dvojicom zamenika. Federalci ne žele da napadnemo prvi, ali to ćemo

- 331 -

Nora Roberts

još videti. Pomoglo bi nam, Sajmone, ako bismo mogli da koristimo tvoju kuću kao bazu." „Samo napred." „Hvala. Moram da pričam sa Meg i moram stalno biti na vezi sa Dejvijem i Metom. Oni osmatraju kućicu."

Fiona je osećala kako se minuti vuku, sporo kao sati.

Nikakvih pokreta, javljali su zamenici, stalno isto. Svaki put je zamišljala šta se dešava unutra, iza prozora sa zatvorenim kapcima. „Problem je što nas nema dovoljno, a Met je još neiskusan." Makmahon je prešao rukom preko glave. „Možemo da čuvamo stražu, ali federalci imaju pravo: ako krenemo ka kući, mogu nam umaći. Ne prija mi da sedim i čekam, ali izgleda da jedino to mogu. Barem dok ne stigne Tajson." „Imam sačmaru." Čak je zagrlio Meg. „Za deset minuta mogu da okupim pet-šest ljudi sa puškama, spremnih da pomognu." „Ne treba mi gomila civila, Čak, i neću da razmišljam hoću li morati nečijoj ženi da javljam da je ostala udovica. On je sve ostale ubio tamo gde će ih zakopati - to je činjenica. Sve govori da je još živa i da ćemo nekako uspeti da je izbavimo."

Telefon mu je zazvonio i izašao je da bi se javio. „Ona je tu, zar ne?" Fiona se zagledala u plan kuće koji su skinuli sa vebsajta Grinovih. „U jednoj od soba. Ne u prizemlju, u slučaju da neko naiđe.

Negde gde može da je zaključa. Tako da ne bi morali samo da uđu, već i da se popnu."

Pokušala je da razmišlja o tome kao o potrazi, da predvidi ponašanje. „Glavna spavaća soba ima malu terasu. Mislim da je ne bi stavio tamo. Izabrao bi manju i zavučenu sobu. Ali ljudi bi mogli da se popnu na tu terasu, a odatle kroz balkonska vrata unutra, na sprat. A onda..."

Prekinula je kad se Makmahon vratio. „Helikopter je upravo sleteo, agenti su na putu ka ovamo. A i Tajson je na ostrvu, samo što nije stigao. Idem im u susret. Hoću da svi ostanete ovde. Ni makac. Javljaću se što češće budem mogao." *** Sakriven između drveća, na padini iza Sajmonove kuće, Ekl je gledao šerifa kroz dvogled. Kad je ovaj treći put prešao preko verande, sa telefonom na uhu, znao je da su ga otkrili.

Pitao se kako. Mejl koji je sastavio biće poslat tek kroz dva sata. Možda je neka začkoljica sa kompjuterom?

Potraga

Nije ni važno, pomislio je. Jednostavno će sve početi malo ranije. Izdaleka se začulo zujanje helikoptera.

Svi su tu, zaključio je. Izgledi za bekstvo ili prikrivanje radi pisanja članka i knjige, naglo su opali.

Najverovatnije će umreti na Fioninom ostrvu.

To mu takođe nije smetalo. Ako nekada lepa Kejti još nije mrtva, verovatno će umreti pre nego što je nađu, pa će ipak biti po njegovom.

A dok oni traže nju, on će naći Fionu i uraditi ono što njegov učitelj nikad nije uspeo.

Kad su se pojavili, bili su baš onakvi kakvim ih je zamišljala - brzi, tihi i delotvorni; pokrili su svaka vrata i svaki prozor. Jedna jedinica je pregledala prizemlje, druga sprat.

Toni je pošao gore za njima, pravo u manju spavaću sobu.

Već mu je postalo jasno da je Ekl otišao i poveo Starovu. „Sada radi po svome. Odbacio je Perijeve metode." „Prtljažnik je prazan." Manc je bila pomalo zadihana kad mu se pridružila. „Ali bila je unutra. Sve je obloženo najlonom, ima i krvi. Isuse", dodala je kada je na krevetu ugledala drugi najlon i mrlje. „Ostavio nam je obilje njenog mirisa."

Pitao se zašto.

Fiona se pitala isto kada se njena jedinica za potragu okupila pred kućicom.

Saslušala je teorije kako on namerava da se vrati i sve raščisti i pospremi ostavio je čak i svoju odeću - pošto ubije i zakopa Starovu.

Nije se raspravljala. Jedinica je imala svoj posao; najvažnije je bilo naći novinarku. „Koristićemo sistem sa parovima", rekla je. „Niko neće sam ići u potragu.

Meg i Čak su Tim jedan; Džejms i Lori Tim dva; Sajmon i ja smo Tim tri. U svakom timu imamo dvoje ljudi i dva psa."

Duboko je uzdahnula. „Na sve strane će se motati naoružani policajci i savezni agenti. Budite u stalnoj vezi sa Mai i sa agentom Tonijem. Oni će držati bazu. Imamo oko tri sata dnevnog svetla. Čini se da će pre toga biti oluje. Ako je ne nađemo do mraka, prekinućemo potragu do jutra. U sumrak se svi vraćaju u bazu. Nećemo da dovodimo u opasnost ni svoje živote ni živote pasa."

Pogledala je Tonija. „Svi smo čuli šta je rekao agent Toni. Fransis Ekl je ubica. Možda je naoružan, a svakako je opasan. Ako neko od vas želi da odustane od ove potrage, to se neće odraziti ni na vas ni na jedinicu. Samo recite Mai, pa će nas pregrupisati."

- 333 -

Nora Roberts

Na to se Mai javila. „Ne sviđa mi se što ideš, Fi. Ti si meta. Već je pikirao na tebe, i ako bude imao priliku..." „Neće je imati." „Možeš li da je ubediš da ostane ovde?", upitala je Mai Sajmona. „Ja ću povesti Njumana, ići ću sa tobom i Pekom." „Ne vredi, ni meni, ni tebi, ni Toniju. Ali ona ima pravo. Neće dobiti priliku."

Mai je tiho opsovala, a onda čvrsto zagrlila prijateljicu. „Ako ti se išta desi - ma šta - ima uši da ti iščupam." „Sama pomisao na to pomoći će mi da se čuvam. Hajde da počnemo", podigla je glas. Dala je znak psima i pomerila se prema početku svog sektora. „Zar ne bi trebalo da im damo miris?", upitao je Sajmon. „Ne još", odgovorila je. „Treba mi tvoja pomoć. Objasniću ti kasnije."

Kad je procenila da su dovoljno odmakli, izvukla je iz ranca vrećicu sa mirisom. „Imamo četvoro iskusnih ljudi i pasa koji tragaju za Starovom - a pride i policajce i federalce. Naći će je, ili je neće naći."

Pogledala je Sajmona u oči. „Mi nećemo tražiti nju. Tražićemo njega." „To mi sasvim odgovara."

Odahnula je. „Dobro je. Baš dobro." Otvorila je kesu. „Ovo je njegovo.

Nosio je ovu čarapu; čak i ja mogu da osetim."

Dala je psima da onjuše. „Ovo je Ekl. To je Ekl. Idemo da nađemo Ekla.

Nađite ga!"

Psi su njuškali vazduh, trzajući njuškama, podignutih glava; ona i Sajmon su išli za njima.

Potraga

TRIDESET JEDAN Na samom početku potrage, Sajmon je bio uveren da se psi savetuju. Video je trzanje ušiju, mahanje repom, usklađeno njuškanje. Kad su zašli među drveće postalo je svežije, a tlo je bilo mekše zbog sloja iglica; kad su ponovo izašli na otvoreno, na livadu prošaranu kamenjem, opet je bilo toplo. „Ako ju je vodio ovuda", pitao se Sajmon naglas, „zašto nije vozio putem i krio je u prtljažniku dok na nađe odgovarajuće mesto? Zašto je ostavio prazan auto pored prazne kuće?" „Nije je vodio ovuda. Barem ne vidim nikakav trag." Fiona je prelazila snopom baterijske lampe po tlu, žbunju i granju. „Ostavio je tragove, nije bio dovoljno oprezan. Ali nijedan nije njen. To nema nikakvog smisla, ali uverena sam da idemo putem kojim je prošao. I to sam." „Možda je primetio policiju ili je nekako nanjušio, pa je požurio da pobegne. To bi objasnilo zašto je ostavio sve to." „Uspaničen, pa beži." Klimnula je glavom. „Imali smo samo nekoliko potraga u kojima tražena osoba nije želela da je nađemo. Dvoje zaljubljenih tinejdžera, tip koji je tokom svađe na kampovanju izbo ženu nožem. Tinejdžeri su imali plan, kakav god da je, i sakrivali su tragove. Čovek je samo bežao, i utoliko je bilo lakše naći ga. Volela bih da znam u koju kategoriju spada Ekl. Ako uopšte spada negde... Moram da se javim Mai." Sajmon ju je gledao dok je uzimala radio. „Jesi li odlučila kada ćeš joj reći?" „Još uvek smo u svom sektoru, pa ću joj reći istinu... ali ne celu." Zagledala se u radio. „Trebalo bi da joj kažem sve. Jedan deo mene, onaj logični, dobro to zna. Treba da kažem agentu Toniju ili barem šerifu. Mogla bih reći Meg da javi šerifu Tajsonu. Mogli bismo da pozovemo dvoje zamenika da pođu za nama." „Mogli bismo", složio se. ,,A onda bismo traćili vreme na raspravu sa njima, jer bi ti naredili da se vratiš u bazu." Što zapravo i nije bila tako loša ideja, shvatio je. „Može li neko od njih Dejvi, Makmahon, Tajson - da bude sa psima u potrazi?" „Dejvi bi mogao. Možda. Mada nije imao mnogo više obuke i iskustva od tebe. Što nije dovoljno, osim ako u ekipi postoji i iskusan vodič. Poznajem svoje pse, razumem njihove znake. Nisam sigurna da i oni to mogu." „To je izgleda odgovor na moje pitanje."

Javila se i saopštila položaj. „Našli smo neke tragove", rekla je, ,,i psi imaju jak miris." „Toni pita da li ste primetili tragove krvi ili borbe."

- 335 -

Nora Roberts

„Ne, nismo." „Džejms i Lori su našli krv i znake da je neko padao, možda i bio vučen.

Njihovi psi su našli jak trag. Sada radim na sužavanju sektora."

Fiona je pogledala Sajmona. „Volela bih da zasad nastavimo sa ovim. Ne želim da zbunim pse kada već imaju miris." „Razumem, ali... čekaj. Čekaj malo." „Dala sam psima Eklov miris i već ga traže. Sigurno je trag svežiji od onog što su našli Džejms i Lori. Ne mogu da lažem Mai, niti bilo koga od njih. Naša jedinica počiva na poverenju." „Pa dobro, onda joj samo lepo reci. Objasni zašto. Ionako ćeš uraditi ono što smatraš da treba."

Taman je klimnula glavom kad je radio zakrčao. „Svim ekipama. Agent Toni je upravo otkrio da je Ekl poslao mejl sa kompjutera Starove.

Pretpostavljaju da je želeo da se otkrije pozicija, pa da vlasti stignu u kućicu. Fi, on traži da se smesta vratiš ovamo. Misle da je to možda klopka, da te namami u šumu." „Ja sam već u šumi", odgovorila je Fiona. ,,I tražim njega, Ekla. Ne Starovu." „Fi..." „Psi su našli miris, Mai, i neću sad da se vratim, pogotovo što je ostatak moje jedinice na terenu. Bićemo u vezi, ali treba mi koji minut da razmislim."

Zadenula je radio za pojas i utišala zvuk. „Moram da se razbistrim." „Sa tobom sam, dakle, to važi za oboje", rekao je Sajmon. „Gde se nalazimo u odnosu na Džejmsov i Lorin sektor?" „Sačekaj malo." Izvukla je mapu. „Dobro, dobro", mrmljala je dok ju je gledala. „Oni su istočno od nas, ovde. Mnogo mesta van staza ili na privatnom posedu. Ali ako su našli miris i krv, morao je da pređe ovaj put ovde." „Dakle, morao je da ide noću. Trebaju mu mrak i relativna sigurnost da neće biti primećen." „Da, ali mi smo ovde. Dosta zapadnije. Zapravo, sve vreme je skretao ka zapadu, što ukazuje na paniku, kao da je pokušavao da se udalji od mesta gde ju je ostavio. Ali..." „Nova okolnost", ubacio se Sajmon. „Ako je poslao mejl da namami policiju i izvuče te na čistac, gde se uputio? Misli da ćeš pratiti miris Starove, a ne njegov. Ako ti je postavio zamku, to nije ovde." „Misliš da je ona mamac", promrmljala je Fiona. „Doveo ju je ovamo, na moj teren, čak je koristio kuću mojih prijatelja. Bože, pa naravno da je ona mamac." Da li je to pogoršalo stvar, pitala se. „Terao ju je da hoda, onda je vukao, ostavljao krvavi trag jer je želeo da nas navede - ili bar mene - na mesto gde se ona nalazi. Ali ne može biti siguran da ću je baš ja naći."

Potraga

„Znači, treba mu mesto odakle može da osmatra. Ako je nađeš, onda će te oteti ili ubiti na licu mesta. Ali ako je nade neko drugi, potražiće tebe i učiniće isto to." „Ali... ne, sad razumem. Ne mora da me otme, ne mora da me muči. Treba samo da me ubije. Ja sam isplata Perija." Zagledala se pravo pred sebe i nastavila mirnim glasom. „Treba da napojimo pse." Čučnuo je pored nje da napuni činiju. „Fiona, ne moraš biti ni policajac ni psiholog da bi znala da je ovaj tip prešao preko ivice. Kad je skrenuo s puta, kad je promenio Perijev plan, metod, kriterijume - šta god - i kad je uveo svoje, tu je potpuno skrenuo." „Da." „Starova je imala informacije; neke je objavila, neke verovatno tek pokušava da potvrdi. Verovatno zna da su otkrili njegovo ime, njegovo lice, sve o njemu. Verovatno zna i da se Peri okrenuo protiv njega." „Da", ponovila je. ,,A ona mu je verovatno rekla sve što je hteo da zna, samo da bi je ostavio u životu. Možda nije ni morao da pita. Imao je njen laptop, njen telefon. Znao je da mu se FBI približava." „Kuda će poći, Fiona? Kada isplati dug Periju, kuda će ići? Kako će otići sa ostrva? Ukrašće brod? Ili auto? Kako će se provući između timova za potragu? Čudno je to. Čak i ako uspe, kako će izbeći policajce da bi se ukrcao na trajekt ili izvezao brodić?" „Neće uraditi ništa od toga." Fiona je podigla praznu činiju i spakovala je. „Nije u panici, kao što nikad nije ni bio. Možda je u aprilu, kada je iznajmio kućicu, mislio da može da me se dočepa, obavi posao i pođe dalje, ali sve se to promenilo otkad je oteo Starovu. Kada ju je doveo ovamo, a znao je da sam otišla da se sretnem sa Perijem, kada je pročitao njen članak. Sa mnom se sve završava, ovako ili onako. Možda će pokušati da ubije pse, i tebe. Možda će pokušati da ubije što više ljudi. Ali zna da se sa mnom sve završava." „Sjaj slave." „On ga nije imao." Izvadila je kesu sa mirisom. „Ali sad ju je osetio.

Starova mu je dala baš to, i zato ju je uključio. Ovo je Ekl", rekla je dok se naprezala da pred psima glumi oduševljenje. „Hajde da nađemo Ekla! Nađi ga!"

Kada su pošli, pojačala je radio i trgla se od opšte galame i poziva da se javi. „Neka, ja ću." Sajmon je pružio ruku. „Moraš da gledaš pse."

Imao je pravo. Ovde se nije radilo samo o jednom životu, nego o mnogima.

Starova je ili živa ili mrtva - a to zavisi isključivo od Eklove ćudi.

Njena jedinica, njeni prijatelji - takođe su zavisili od njegove ćudi. Kao što je Greg zavisio od Perijeve.

- 337 -

Nora Roberts

Ipak, znala je da Ekla nikada nije zanimala. Uprkos najavama, uprkos zastrašivanju. Za njega predstavlja samo dug, a izopačeno osećanje časti traži od njega da ga isplati pre nego što okonča grozan novi život koji mu je Peri podario. „Sada skreće na istok." Označila je mesto gde su psi zastali. „Ako nastavi tim pravcem, preći će u Džejmsov sektor. Moram da..." „Ja ću. Propustila si ovo." Uzeo je još jednu zastavicu i označio odbačeni papirić od čokolade. „Dozvoljavaš sebi da budeš rasejana. Nemoj više."

Opet je u pravu, pomislila je i zastala. Zatvorila je oči i slušala, njušila, osećala.

Orkas je malo ostrvo; ima dosta terena koje treba pokriti, ali ipak je ograničeno. Ako želi da je namami u klopku, sigurno ima nekakav zaklon i osmatračnicu. „Ova putanja će se ukrstiti sa putanjom kojom je vodio Starovu. Negde će se dodirnuti ili će ići paralelno. Ako se dolazi sa ove strane..."

Dobro je znala ovaj kraj, ali je ipak izvadila mapu da bi proverila. Za svaki slučaj. „Peri je krenuo sa uzvisine kada je ubio Grega. I to je neka vrsta nadoknade." „Peri je uhvaćen i poslat u zatvor. Mislim da Ekl ne namerava da završi tamo." Sajmon je preko njenog ramena gledao mapu sa ucrtanim stazama i putevima. ,,A Toni se izgleda slaže." „Prvo mora da obavi posao", mrmljala je. „Putovao je u polukrug - vrlo širok, prema zapadu, pa prema istoku. Udaljavao se od Starove, a zatim se vraćao. Ne, ne ka njoj. To nema smisla. Ali dovoljno blizu nje da gleda. Možda čak i da čuje pse i razgovore preko radija kada se dovoljno primaknu. A ako nastavi u ovom pravcu, naići će na kuće; tu je Garijeva i Sjuina farma." „Ne mogu tako da se orijentišem kao ti, ali tvoja kuća je bliža od njihove farme. Koliko smo daleko odatle?" „Od moje..." Zastao joj je dah. „Moja kuća. To si već rekao. Moje dvorište.

Sve ostale, pa i Starovu, odvajao je od njihovog mesta - od škole, od navika, od posla. Nikad nije odstupio od toga." Ščepala je Sajmona za ruku kada je shvatila da je u pravu. „Ne samo ostrvo, nego moja kuća. Sada je prazna, jer sam ovde i tražim ga.

A možda zna da sam u tvojoj kući. U oba slučaja ima šumu kao zaklon." „ A ako te natera da uđeš, imaće mesto koje će mu biti poslednje uporište.

Koliko je daleko, Fiona?" „Manje od kilometra. Mnogo manje. Zavisi od toga u kolikom krugu se kretao, gde je napravio čeku." Osvrnula se po senkama, sivim i zelenim. „Vetar je sve jači, a to će uticati na širenje mirisa. Preći ćemo u Džejmsov i Lorin

Potraga

sektor ako nastavimo na istok. Moramo paziti da psi ostanu između drveća, čak i ako trag izađe na otvoreno. Moramo paziti da budu tihi. A pošto se još jednom budemo čuli sa bazom, moramo isključiti radio."

Pomislio je da joj naredi da ostane ovde, ali znao je da ga ne bi poslušala.

Ne bi pristala ni da oboje ostanu tu gde jesu, a da Toniju radiom jave svoju pretpostavku. Ipak je pokušao. „Hajde da ostanemo ovde i prenesemo Toniju šta smo zaključili." ,,A ako Ekl promeni pravac? Ne možemo mu reći kuda ide sve dok nismo sigurni. Ovako samo nagađamo." „To sam i mislio. Hajde, uzmi pištolj. Odsad pa nadalje neka ti bude u ruci." Izvadio je radio. „Mai, daj mi Tonija." „Ponovo su stali." Fiona je pošla da označi mesto zastavicom. „On hoće da priča sa tobom." Sajmon joj je dodao radio. „Ovde Fi. Prijem." „Fiona, slušajte me dobro. Ostanite tu gde ste. Triangulacijom sa drugim timovima, uspeli smo da utvrdimo vašu putanju. Verujemo da se nalazi na vašem imanju ili u samoj blizini. Šaljemo odred u kuću i priključujemo vam policajce. Da li me razumete?" „Razumem, agente Toni. Da li neko od vaših ljudi poznaje ovu oblast, jel' imaju pse koji uveliko prate trag? Upravo ulazimo u sektor Tima jedan. Vidim jednu njihovu zastavicu."

Približavamo se, pomislila je i krv joj se uzburkala u venama. ,,I on je prošao ovuda, prešao je u oblast u koju ju je odveo. Džejms i Lori bi mogli... mogao bi da ih ubije. Sajmon i ja ćemo ga iznenaditi sa druge strane.

Pošaljite konjicu, što pre, ali mi ćemo za psima. Sada moram da isključim radio.

Ne smemo rizikovati da nas čuje."

Tako je i uradila i predala radio Sajmonu. „Džejms neće oklevati. Možda će se raspravljati sa Lori i ubediće je da sačeka, ali on neće čekati. Pogotovo što još ima nade da je Starova živa. Sajmone, ne mogu više da čekam i izlažem opasnosti još nekog koga volim jer sam na meti napadača." „Da li se bunim?"

Iznenadila se kad je shvatila koliko ju je smirila blaga ljutnja u njegovom glasu. „Psima moramo da stavimo povoce. Moraju biti uz nas. I tihi."

Podigla je pogled kad se začula grmljavina. „Izgubićemo dnevno svetio.

Ionako samo što nije pala noć. Vetar je dobar zaklon. Kiša je još bolja. Ali ni jedno ni drugo nisu dobri za miris. Uskoro ćemo svi morati da se vodimo osećajem." „Hoću da ideš iza mene. Tako kaže moj osećaj", rekao je pre nego što je stigla da se pobuni. „Hoću da to poštuješ." „Ali imam pištolj", primetila je.

- 339 -

Nora Roberts

„Tako je." Nežno ju je poljubio. ,,I hoću da ga upotrebiš ako budeš morala."

Nastavili su ćutke; vetar je doneo zahlađenje. Šuštanje drveća pružalo im je zvučni zaklon; nadala se da će potpuno prikriti njihovo kretanje. No, ovako ni ona nije čula ništa. Od svakog šušnja u krošnjama srce bi joj poskočilo.

Sporazumevali su se rukama, davali znake jedno drugom, kao i psima.

Stigli su na ivicu čistine na kojoj je Sajmon našao panj. Primetila je mladicu koju je tamo zasadio a da joj nije ni rekao. To ju je nekako umirilo.

Zahvalno ga je dotakla po mišici.

Primetila je još jednu zastavicu, a kada su psi pokušali da izađu na čistinu, naredila im je da se vrate.

Krv joj se ohladila kad je začula krčanje radija, ali i pre nego što je pogledala Sajmona, shvatila je da to nije njihov aparat.

Džejms, pomislila je. Bliže su nego što je mislila. Nije mogla da razabere svaku reč, ali dobro je razumela uzbuđenje u glasu. I veselo lajanje. „Našli su je", šapnula je.

A u senkama se nešto pokrenulo.

Dah joj je zastao u grlu. Sad ga je videla; sedeo je iza drveta, na drugoj strani čistine. Koristio je vetar, sumrak i prve kapi kiše da bi se neprimetno kretao.

Sajmon joj je stavio dlan preko usta i šapnuo joj na uvo. „Ostani ovde i drži pse. Zaobići ću ga i preseći mu put. Ostani tu", ponovio je. „Neće proći pored mene. Policajci samo što nisu stigli."

Htela je da se pobuni, ali nije smela da rizikuje. Naredila je zbunjenim psima da legnu i čekaju, odsečno im rukama dajući znak. Poslušali su, ali su se cviljenjem tiho bunili.

Igra još nije gotova. Plen je blizu, vreba iz senke. Psi su prekinuli da cvile tek kad ih je ljutito pogledala i pripretila prstom.

Sada je mogla da se nagne i pogleda. Videla je da Ekl drži pištolj. Nakrivio je glavu - očito osluškuje, a zatim se polako okrenuo u pravcu odakle će doći Sajmon.

Pomislila je samo jedno: Ne. I izašla na čistinu.

Podigla je pištolj i nanišanila. Opsovala je u sebi što joj ruka drhti dok se okretao i usmeravao pogled pravo ka njenom licu. „Spusti pištolj, Ekl, ili ću pucati. Kunem ti se u sve živote koje ste ti i Peri odneli." Moći će da živi sa tim, bez problema. Moraće. „Rekao mi je da te ne potcenjujem." On je takođe podigao pištolj i nanišanio. Ali nije drhtao. Nasmešio se, kao da je neočekivano sreo prijatelja.

Potraga

„Znaš, kada te budem ubio, tvoj švaler će pojuriti ovamo. Onda ću ubiti i njega.

I njegovog psa. I tvog. Gde ti je pas, Fiona?" „Spusti pištolj. Znaš da policija i FBI samo što nisu stigli. Ima ih posvuda.

Nikad se nećeš provući između njih." „Ali najzad sam živeo. Za ovih nekoliko meseci više sam živeo i više doživeo nego za sve prethodne godine. Sve te duge, sive godine. Nadam se da će i Toni stići. Ako budem uspeo da ga smaknem, biće to oproštajni poklon za Perija." „On te je izdao." „Ali me je pre toga oslobodio. Voleo bih da imamo više vremena, Fiona.

Ruka ti drhti." „To me neće sprečiti." Duboko je udahnula, spremna da ubije.

Sajmon je izjurio između drveća, pognut, tačno između nje i ubice. Zabio se u Ekla sa desne strane; potpuno suludo, Fiona je za trenutak pomislila na voz u punoj brzini.

Pištolj je opalio, a metak se zabio u meku zemlju samo trenutak pre nego što je Eklu ispao pištolj.

Jurnula je i zgrabila ga. Stajala je sa dva uperena pištolja i slušala kako Džejms viče i probija se kroz žbunje. Baš kao što je Ekl predvideo, pomislila je. Čim se pojavio, predala mu je pištolje. „Drži ovo." „Fi, zaboga. Zaboga."

Keknula je kraj Sajmona koji je uporno i divlje udarao Ekla po licu. „Prekini. Prekini, odmah." Pokušavala je da govori strogo i autoritativno, kao sa neposlušnim psom, i umalo da joj uspe. „Sajmone, prekini. Gotovo je."

Na trenutak ju je ljutito pogledao. „Rekao sam ti da ostaneš u zaklonu.

Obećao sam ti da neće proći pored mene." „I nije prošao." Uhvatila ga je za pesnicu; zglobovi su mu bili okrvavljeni.

Spustila ju je na svoj obraz dok su se psi gurali uz nju. „Rekla sam im da čekaju, ali nisu poslušali. Svi mi štitimo jedni druge. Tako to ide."

Jedva da je i pogledala Ekla. „Je li živa?", upitala je Džejmsa. „Jeste, ali nisam siguran da će tako i ostati. U lošem je stanju. Moram da se vratim kod Lori. Načisto si nas isprepadala."

Ipak, zastao je i zagledao se u Eklovo premlaćeno, izobličeno lice. „Dobro ti ide, Sajmone. Evo." Vratio je pištolje Fioni. „Čujem da stižu policajci, ili federalci. Svejedno. Treba žrtvu da prebacimo u bolnicu. Moraćemo ozbiljno da porazgovaramo prilikom podnošenja izveštaja", dodao je, a onda se vratio u šumu. „Nisam znala da li si video pištolj", rekla je Sajmonu. „Nisam mogla da budem sigurna. Nisam htela da rizikujem."

- 341 -

Nora Roberts

„Imaš sreće što nije opalio u tebe. Šta da nije hteo da ćaska?" „Onda bih ga upucala." Vratila je svoj pištolj u futrolu, a Eklov zatakla za pojas. „Još samo delić sekunde... drago mi je što nisam morala. Drago mi je što si mu umesto toga polomio lice."

Duboko je uzdahnula, a onda je čučnula da pomazi pse. „Bravo! Dobri ste.

Našli ste Ekla."

Grlila je pse čelom se oslanjajući na Sajmonove grudi, kada su se na čistini pojavili policajci.

Trajalo je još satima, a njoj se činilo da su prošli čitavi dani. Pitanja, izveštaji, nova pitanja, raport.

Manc je prišla i pružila joj ruku. ,,I dalje tvrdim da biste bili dobar agent." „Možda, ali stvarno se radujem mirnom životu." „Želim vam svu sreću." Sagnula se i pomazila Njumana, koji se nije odmicao od Fione. „Dobar pas", rekla je. Fiona ju je upitno pogledala, a ona se nasmejala. „Izgleda da sam zbog njih promenila mišljenje o psećem rodu.

Vidimo se."

Toni ju je čvrsto zagrlio. „Nemojte čekati neku nevolju pa da se tek tada vidimo", rekla je. „Jer više neću nevolje, ali hoću da ostanemo u vezi." „Zbog vas sam danas osedeo. Rekao bih vam da se čuvate, ali vidim da vam odlično ide. Moraćemo da se čujemo uskoro." „Kad god poželite." „Idite sad kući". Poljubio ju je u čelo. „Naspavajte se."

Pošto je tokom vožnje do kuće već skoro zaspala, bila je sigurna da to neće biti problem. „Prvo ću da se istuširam, onda ću nešto da pojedem, a posle ću da spavam dvanaest sati." „Moram da obavim neke stvari, a onda ćemo zajedno pojesti sve što nađemo u frižideru."

Trgla se i zaustavila. „Budi zlatan, proveri ima li vesti o stanju Kejti Star.

Znam da je još rano, ali nije bila dobro. Ne bih volela da je izgubimo." „Proveriću. Idi, istuširaj se."

Dugo je ostala ispod tuša. Uživala je. Onda je mokru kosu vezala u rep, navukla pamučne pantalone i meku, izbledelu majicu. Sada joj je udobnost bila najvažnija.

I početak, nadajmo se, budućeg mirnog života.

Potraga

Uzela je mali džepni nož koji ju je čekao na noćnom stočiću i pritisnula ga na obraz. „Bio bi srećan zbog mene", promrmljala je. Spustila ga je i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Izgledala je pomalo umorno, ali dobro.

Zapravo, nasmešila se kad je shvatila, izgledala je slobodno.

Pošla je niz stepenice i namrštila se kad je začula automobilsku sirenu.

Volela je svoje prijatelje, ali pobogu, sad je htela samo da jede i spava. Nije želela da priča.

U kuhinji je zatekla Sajmona, samog sa psima. „Ko je to bio?" „Kada? O, Džejms. Trebala mi je pomoć oko nečeg. Evo." Gurnuo joj je u usta kreker sa tankom kriškom sira. „Fino", čulo se iz punih usta. „Još."

Odmah joj je dao drugi. „To je sve. Dalje pravi sama. Evo." Pružio joj je čašu vina. „Jesi li zvao bolnicu?" „Stanje joj je kritično. Hipotermija, dehidratacija, šok. Slomljeni prsti, slomljena vilica. I još svašta. Imao je dosta vremena da je mlati, i iskoristio ga je. Ali ima nade." „Dobro je." „Ekl ima drugih problema." Pogledao je svoje previjene šake. „Zaslužio ih je." Uhvatila ga je za ruke i poljubila jednu pa drugu. „Pisao je knjigu." „Šta?" „Dugo si se tuširala", pravdao se Sajmon. „Dejvi mi je ispričao. A i ona je pisala. Izgleda da joj je luđak malo sređivao rukopis, dodavao neke detalje." „Bože." Zatvorila je oči i pritisnula čašu na čelo. „Pogodio si. Hteo je da postane neko." ,,I dalje to hoće. Dejvi kaže da se odrekao advokata i da priča kao navijen.

Hoće da govori, da iznese detalje. Ponosi se sobom." „Ponosi se", ponovila je i stresla se. ,,I gotov je. Zauvek. Kao i Peri." „Da." Otvorila je oči i spustila čašu. Pomislila je na zatvorske zidove, na rešetke, puške, čuvare. „Nije dobio sjaj slave, bar ne onu vrstu koju je želeo.

Mislim da treba da sednemo napolje, gledamo pse, popijemo ovo vino, a onda navalimo na jelo kao manijaci. Jer nam se može." „Ne još. Ponesi vino. Hoću nešto da ti pokažem." „Još hrane?"

Uzeo ju je za ruku i povukao je ka trpezariji - gde na stolu, nažalost, nije bilo hrane. „Dobro. Stvarno se nadam da ne želiš provod na stolu, jer mislim da

- 343 -

Nora Roberts

nisam trenutno raspoložena. Ali sutra..." Prekinula je kad je ugledala vinski ormarić. ,,Oh!" Istog časa se stvorila kraj njega. „O, divan je. Drvo je kao čokoladna svila sa gustim kremom. A na vratima? Dren u cvetu. Isto kao, oh..." Otvorila je vrata i počela da cupka u mestu. „Prekrasno je, stvarno. Svaki detalj! Ljupko, vedro i divno." „Kao ti."

Okrenula se. „To je moje? O, Sajmone..."

Pre nego što je stigla da ga zagrli, podigao je ruku. „Zavisi. Pomišljam na trampu. Daću ti ga, ali pošto će ostati ovde, znači da ćeš morati da ostaneš i ti."

Otvorila je usta, pa ih je zatvorila. Uzela je čašu koju je ostavila na stolu i otpila. „Mogu da dobijem ormarić ako budem živela ovde, sa tobom?" „Ja već živim ovde, dakle jeste, sa mnom. Ova kuća je veća od tvoje. Imaš šumu, ali ja imam i šumu i plažu. Psi će dobiti više prostora. A meni treba radionica." „Hmmm." „Možeš držati časove ovde ili vratiti školu u onu kuću. Neka ti to bude poslovno sedište. Ili je prodaj, izdaj. Ali ako hoćeš ormarić, ostani ovde." „To je vrlo neobično cenkanje." „Prva si počela." Zavukao je palčeve u prednje džepove farmerki. „Mislim da smo prošli kroz ono najgore. I sad smo tu. Ne vidim zašto bismo traćili vreme. Dakle, ako hoćeš ormarić, živećeš ovde. Verovatno bi trebalo i da se venčamo."

Zamalo da se zagrcne vinom. „Verovatno bi trebalo?'' „Nemoj očekivati neku otmenu prosidbu." ,,A može li nešto između 'verovatno bi trebalo' i otmenog?" „Da li hoćeš da se venčamo?"

Sada se nasmejala. „Izgleda da je to između. Pa, svakako želim ormarić. Želim i tebe. Pa onda... da, izgleda da želim da se venčamo." „Pametna odluka", rekao je i prišao joj. „Veoma pametna." Obujmila mu je lice rukama. „Sajmone."

Poljubio joj je jedan pa drugi dlan. „Volim te." „Znam." Skliznula mu je u zagrljaj. „To je najlepše osećanje na svetu, znati to. A kad god budem pogledala taj ormarić, kad god budem u njega stavila čašu ili flašu, znaću to. Ovo je predivan poklon." „Ne, to je trampa." „Da, naravno." Poljubila ga je u usta.

Slobodna sam i volim, pomislila je. I kod kuće sam. „Idemo da kažemo momcima", predložila je.

Potraga

„Tako je. Siguran sam da će tražiti šampanjac i cigare." Ipak, uhvatio ju je za ruku i poveo. „Ali da požurimo. Užasno sam gladan."

Naterao ju je da se nasmeje, nimalo neočekivano. To je još jedna dobra strana ove pogodbe, zaključila je.

- 345 -