Александар Живковић ДОСИЈЕ ПАПАЛУКАС Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд Пласман 011/240 22 22, 011/24 55 026, 064/588 03 02 За издавача Горан Миленковић Лектура и коректура Радмило Ристић Јасна Живковић Невена Живковић Корице Немања Влајковић Прелом Оља Миленковић Штампа Скрипта, Београд Тираж 500 примерака Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЖИВКОВИЋ, Александар, 1971 Досије Папалукас Александар Живковић - Београд : Добра књига, 2017 (Београд : Скрипта) - 307 стр ; 20 cm Тираж 500. ISBN 978-86-86013-29-3 COBISS.RS-ID 246684684
Александар Живковић ДОСИЈЕ ПАПАЛУКАС
Александар Живковић
15. 11. 2011. године био је уторак... Ни сам није свестан времена које му је протекло у пуком гледању папира са исписаним дажбинама и дуговањима за текући месец, али о дужини протеклог времена сведочи му уредно подебљано свако слово, запета и знак па и неки нејасни цртежи, настали са обе стране, на белини која је уоквирила списак. Више пута подебљана су она дуговања која су пренета из прошлог месеца; та слова и бројке једва да се услед дебљине распознају. Сада, док их гледа подсећају га, а опет ни сам не зна зашто, на нагојене гуске које се са појила гегају у непрегледном низу. Баца поглед на зидни сат, чини то по навици, иако зна да су казаљке на њему давно стале. Батерија се сасвим истрошила још пре два-три дана, а пре него што су казаљке сасвим стале, титрале су дуже време, готово у месту, као да дају шансу и оном лењом догађају да се деси. Он се већ неколико пута пред начелником вајкао да се на његовом службеном телефону прекида кабл, да механизам на његовом прозору не ради и да га не може отворити, као и да је зидни сат остао без батерије, али на све његове притужбе, иако уредно од стране начелника записане, још увек нико није реаговао. Све то би му лакше пало, када би списак у који нетремице зури био мањи, а замишљене гуске тање. Док гледа кроз прозор у обрисе околних зграда, удављених у јесењој измаглици, покушава да што мање обраћа пажњу на папире масне од бурека, које је на свом столу, после доручка, оставио његов колега Иван Павловић. Иако му је више пута напомињао, да масне папире никако не оставља за собом, Павловић 7
Досије Папалукас
је то готово редовно чинио, а да њему никада није било јасно да ли је то било случајно или намерно. Чак и да је случајно, сумња да би га мање нервирало. Када дуже мисли о томе, чини му се да би га још више нервирала ненамерна несмотреност од циљане пакости јер случајност временом нестаје, престаје да буде случајна, ако је икада и постојала као таква. Капи кише ношене ветром под косином ударају у прозор, спирају налепљену прашину са њега. Сливајући се тако, стварају привид решетака на прозору, оних које би се лако могле „покидати“; довољно би било гађати прозор тешком, стакленом пикслом или његову спољну страну каткад пребрисати крпом. Ипак, за такво решење, неко би морао да поправи механизам на прозору. Звук са мобилног телефона опомиње га да му је батерија готово на издисају. Сва је прилика да ће опет морати да позајмљује пуњач од Јелене, колегинице из канцеларије која се налазила на крају ходника. То га сазнање чини још раздражљивијим јер пре него што јој потражи пуњач мораће да је пита како је, а већ то ће бити довољно да му исприча читаву сторију о својој ишиалгији која је страшно мучи последњих дана и како јој се увек ти проблеми понављају, када је време лоше, као што је данас. Са не мањим жаром, причаће му о својој обесној деци, која јој не верују да нема пара за њихове скупе прохтеве, о човеку који јој свако поподне проводи у каналу испод аута, који је одавно постао некретнина, безуспешно поправљајући квар на кочионом систему; можда ће му поново поменути комшију чија се кишна канализација при свакој киши излива по њеном дворишту. Овога пута чврсто је решио, неће је ништа питати, само ће је замолити за пуњач. Киша све јаче добује по прозору, обриси зграда у које гледа готово да су непрепознатљиви. Павловић му дугује 8
Александар Живковић
двестадесет евра и било би добро када би му их вратио од следеће плате. То исто је мислио и прошлог месеца и претпрошлог, када би вратио барем половину. Из мисли га трже испрекидано телефонско звоно. Са неком радошћу, чије порекло само њему би знано, окрете се од прозора и у два корака већ је стигао до апарата. – Хало... Хало, да ја сам. Да, изволите шефе, знам да ме не чујете! Причао сам Вам за кабл, рекао сам Вам да прекида. Не, не прекидам ја, кабл. Кажем кабл! Да, чујем... У реду, у реду. Долазим, да, да... Долазим одмах! Када је спустио слушалицу, наставио је да говори сам за себе. У том часу у канцеларију је ушао Павловић; носио је две шоље кафе која се још увек пушила. – Причаш сам са собом или се преслишаваш? – Ма пусти ме... Знаш ли ону песму „Мрзим понедељак“ или тако некако? – Знам, али ме не терај да је певам! – Их, бре Иване, среће ти! Па нисам ја баш толико очајан, да бих те терао да певаш! Него, онако те питам. Без везе... Видиш, када пада киша, ја мрзим сваки радни дан! У ствари, када пада киша, мрзим и суботу и недељу, само тада сам код куће па ми је лакше. ‒ Ако је тако, а верујем ти на реч да јесте, онда ти дефинитивно ниси реинкарнација Шерлока Холмса јер у Енглеској киша не пада само испод њихових кишобрана, око шанка у пабу, унутар кућа... Ти, ма колико желео да подсећаш на њега, да носиш шешир и кишни мантил на пример, свакако ниси из те приче! – Из које ли си ти приче, живо ме интересује? И на крају крајева, баш ме брига из чега си испао, само ми је жао што си пао на главу... Него кажи ми, где си ти до сада? Смуцаш се по згради, све се мислим ни интерполову потерницу да распишемо, не бисмо те нашли! 9
Досије Папалукас
– Хеј, сада идем из архиве, нећеш ми веровати шта сам видео! Човече, кажем ти, нећеш ми веровати! Цица покисла до голе коже! – Која Цица, она из архиве? – Ма није Цица из архиве! Она Цица што ради на документима... Ено је, кажем ти, у архиви, скинула кошуљу и суши је испред климе! Човече, онако гола, само брус горе има, попела се на мердевине као да тражи неки досије, а у ствари суши кошуљу! Развезла косу, а она јој мокра пала на рамена... Кад сам је видео... Е, умало се нисам шлогирао! Изгледа врх, а не делује овако... Мислим, никада не бих рекао за њу... Ето, ја на пример и да мрзим кишу из дна душе, колико данас заволео бих је! Бих, часна реч! Чујеш ли ме! Донео сам кафу, хоћеш ли да сиђемо испред, да запалимо по једну и да пијемо? Хтео сам да оставим цигарете, али данас, свакако није погодан дан за то. Можда је боље да чекам пролеће, а? Шта ти мислиш? Павловић је још увек одречно вртео главом, као да и сам не верује у истинитост призора који му се малочас пред очима указао, чак се преиспитује у себи, да ли су речи којима га је Цица замолила да напусти архиву заиста изговорене или су само плод његове маште. Уздржаност од цигарета никада му није полазила за руком, због тога је био довољан макар и најмањи разлог да прекине то своје искушавање и ход по мукама. – Е, та кафа ће морати да сачека; звао ме је „матори“. Рекао ми је да је нешто хитно и да одмах дођем до њега. А што се цигарета тиче, смањи мало! Јутрос ти чујем плућа, пиште као да дуваш у празну чауру! „Матори“ је био њихов шеф, начелник службе, младић, тек свршени академац, човек без много животног, а готово без имало професионалног искуства. Строгим придржавањем правила службе и готово увек 10
Александар Живковић
натмуреним лицем, покушавао је да надокнади мањак у знању и годинама. Иако је имао службени ауто и шофера, на посао је увек или готово увек долазио пешке. Изузетак су били кишовити дани и то не сви. Киша као киша, представљала му је проблем само у случају када је дувао ветар. Чак ни тада није користио своју привилегију, већ би на посао долазио аутобусом, ређе линијским таксијем јер није желео да искваси ципеле. Ипак, за сваки случај, у јесењим и пролећним месецима, у својој канцеларији увек је имао резервну обућу, у случају да искваси ону у којој би дошао на посао. Док је излазио из канцеларије, за својим леђима чуо је Павловића, како свој доживљај из архиве преко телефона препричава некоме ко је имао мање пословних обавеза од њега, а далеко више интересовања за ту причу. На ходнику се готово једва мимоилазио са колегама и странкама које су ишле у неком, за њега, хаотичном поретку, притом у два-три наврата и сам би принуђен да се са стазе склони онима којима је за пролаз требало више места. Стао је испред врата канцеларије на крају ходника, кратко покуцавши; само је провирио главом кроз једва одшкринута врата. – Добар дан, Јелена! Како сте? Жена којој се управо обратио, имала је слушалице на ушима и куцала је извештај на рачунару, тако да му је само покретом главе потврдила да га је видела, али ни једног тренутка не показавши, чак ни најмању жељу да стане са својим послом и саслуша разлог због којег је он дошао код ње. – Ето, ја опет муку мучим са батеријом на мобилном телефону па сам мислио, ако могу да позајмим пуњач, макар на пола сата? – Кажеш ми: „Ако могу да позајмим пуњач“! Наравно да можеш да позајмиш, ти можеш увек да позајмиш, 11
Досије Папалукас
само ја не могу да ти га дам! Да, да, добро си ме чуо. Пуњач ти више не дам! Можеш да мислиш о мени шта год хоћеш! Прошли пут сам ти дала и два пута долазила да га узмем назад! Немам ја времена Николићу, а право да ти кажем, ни воље да те тражим по згради за своју ствар! Е, сада, ако ти треба пуњач ти лепо искључи звоно да ми не звонца док радим, донеси телефон и пуни га овде. То ако ти одговара, а ако не тражи друго решење. Имаш код Кинеза за смешне паре. Вала, дође ми да ти купим један за рођендан. Кад си рођен? – У октобру. – Ето, недавно ти прошао! Ако се дотле не снађеш, купићу ти за следећи. Хоћу, мајке ми, смучио си ми се! Друго решење у овом тренутку није постојало или барем њему није било познато. Извадивши телефон из џепа, искључи му звоно, а потом очима потражи по канцеларији утичницу и пуњач прикључен на њој. Јелена му покретом главе показа правац у којем се налази оно што је он тражио. Учинила је то тако, не прекинувши ни једног, јединог тренутка свој посао. Пошто је прикључио телефон на пуњач, полако изађе из канцеларије, потрудивши се да, притом, буде што тиши. Брзим корацима испео се на спрат, где се на средини ходника са леве стране налазила канцеларија „Маторог“. До шефа се стизало кроз канцеларију секретарице и чим уђе код ње упита је: – Има ли некога код шефа? Ако нема гужве, најави ме. – Нема никога, уђи одмах. Очекује те. Ушавши у канцеларију, затекао је шефа како нешто записује у свој роковник. Благо се накашљао и тек онда проговори: – Шефе, звали сте ме? – Да, заиста, јесам. Одужило се, готово да сам и заборавио! Звао сам те, Николићу, звао сам те... Седи молим те, не ту! Приђи ближе, изволи, седи ту преко пута мене. 12
Александар Живковић
Понудио бих те кафом, али немамо времена... Види, Стефане, могу тако да те зовем? – Наравно! Одговорио је осећајући нешто мањи притисак у грудма, од оног са којим је ушао у шефову канцеларију. – Видиш, Стефане, добио сам хитан позив из дежурне службе. Начелник смене ме је обавестио да је добио дојаву о самоубиству непознатог мушкарца. Рекао ми је и то, да су његови људи већ на терену и да су обезбедили место, али како киша пада, мораћемо одмах да пошаљемо нашу екипу. Сматрам да за овај случај немам бољег и спремнијег човека од тебе... – Хвала шефе. А где се десило то самоубиство и да ли знамо на који начин је извршено? – То је оно, што ме највише и буни! Леш је пронађен на градском гробљу, а самоубиство је извршено пресецањем вена на обе руке. Неко ко није желео да му „буде помоћи“, осигурао се са резовима на обе руке. – Неко познат можда? Наркоман или дилер, коцкар? – Те појединости не знам, али ускоро ћеш ми их ти рећи, надам се. Ево ти налог, потписан је, нека ти га Мила само овери. Окреће главу, гледа кроз прозор и притом додаје, више онако, за себе: – Ваљда ће и ова киша стати ускоро. Мој отац је некада говорио, киша ако не стане до десет сати пре подне, падаће читав дан. Идите обојица... А да, не рекох ти, нека и Павловић пође са тобом и молим те јави ми се чим будеш могао. – Наравно шефе. Јављам се чим будем имао нешто. Корачајући низ степенице које су га још само пре неколико тренутака водиле у неизвесност, схвата да та неизвесност почиње управо сада, док силази низ њих. На оно мало постављених питања од шефа је добио уопштене одговоре, оне који не чине ситуацију лакше разумљивом, 13
Досије Папалукас
већ је управо додатно отежавају. Стефан баци поглед на шефов потпис на налогу, који се једва назирао испод печата. Секретарица Мила била је љубазна када му је оверавала налог, заправо она је увек љубазна. На њој се не види киша која напољу пада, нити спискови дуговања подебљавани до непрепознавања. Мислио је да, уосталом не мора да значи да је код ње баш све потаман, можда само добро прикрива то. А опет, када мало боље размисли, можда постоје неки људи који немају проблеме. Можда постоје. Павловића није затекао у канцеларији, знао је да стоји испред улаза, шћућурен као голуб под надстрешницом, пије кафу и ужива у димовима цигарете. И он би радо запалио једну, али сада за то нема времена; учиниће то у колима. Док је облачио свој кишни мантил, на вратима се указа Павловићев лик. – Хајде брзо, спремај се! Идемо на терен. – Какав терен, где? – Полази брзо, сваки минут је важан! Пронашли су мртвог човека на градском гробљу. Хајде, причаћу ти у колима. – Не причај! Мртвог човека на градском гробљу? Не могу да верујем, одакле то? Мислим, ипак питам се, шта тражи мртав човек на градском гробљу? – Дај молим те, не завитлавај ме још и ти! Полази ако хоћеш, немам ни воље, ни времена за „млаћење празне сламе“ са тобом. – Добро, добро не љути се... Шала мала. А што не иду на увиђај Цвијовић и Лекић? Кад треба стимулација да се дели, Цвија увек има најбоље резултате. Ухватио три лопова на бувљаку и два дилера, који уствари раде колико их он пусти. Лепо ти јутрос кажем да није време да оставим цигарете. Знао сам јутрос, како ми је почео дан, да ће нешто да се „искундачи“. И оно са Цицом... Што 14
Александар Живковић
сам је видео без кошуље, знао сам да ће ми на нос изаћи, само сам се питао, како? – Хајде, не кукај више, расплакаћеш ме! Ако ти се не иде, изволи слободно, тражи од Маторог да те замени, ја сам сагласан. Уосталом, лакше ми је и да идем сам, него да тебе слушам како ми кукумавчиш! Иако је хтео да звучи убедљиво, Стефан није мислио тако како је говорио. Навикао је на Павловића, а са друге стране, био је готово сасвим сигуран да Павловић неће тражити замену од шефа. – Када би Бог увидео своју грешку и свима давао по две ноге, али тако да обе буду десне, свет би био тотално опуштен, што би моја сестричина рекла „кул“. Мада, дај да не потежемо Бога за такве ствари, има он паметнија посла, а и било би проблема у прелазном периоду са индустријом обуће... Ипак, мислим да твој проблем може бити решен и са мање муке. Знаш ли како? Не знаш? Само треба да свој кревет левом страном како лежиш, прибијеш до самог зида. Онда више нећеш устајати на леву ногу... И решена ствар! Капираш? – Свет би био тотално „кул“ када би неки више причали, а мање блебетали. Извадивши свежањ кључева од службеног аута, затресе њима у висини Павловићевих очију као звонцетом: – Онај ко вози, мора да ћути! Хоћеш или нећеш? У ствари, можеш ли? – Могу и хоћу! Од када важи? Павловић муњевитим покретом десне руке зграби кључеве и победоносно се осмехну. – Од овог тренутка па све до доласка на место злочина! – Важи, пристајем! – Али, ако проговориш водиш на пљеску и пиво у кафану код Лаше. На ове речи Иван само потврдно климну главом. 15
Досије Папалукас
*** Због кише која је непрестано падала саобраћај у граду био је нешто гушћи, али како су се аутом извлачили из центра града и густина саобраћаја је јењавала заједно са кишом, која је готово сасвим престала, када су стигли на паркинг испред гробљанске капије. Оба инспектора су у ауту све време ћутала, заокупљени свако својим мислима и бригама или страхом од губитка опкладе. Већ на самој капији их је сачекао полицајац, позорник који их је упутио према делу гробља, где се налазило тело непознатог човека. Стефан је корачао брзо. Некада, док је био млађи, бавио се одбојком. Спорт му је даровао висину, снагу и бројна познанства са људима. Одсечан став и дуг корак, још из даљине сведочили су о човеку који зна шта хоће. За разлику од њега, Павловић је био нешто нижи, нежније грађе, те је стога са муком одржавао корак са њим. Место злочина је било прописно обезбеђено, а како је било кишно јутро, још увек није било света на гробљу да се начичка по околним гробовима, привученог већим бројем полицајаца који су обављали увиђај. Када га виде како прилази, Стефану у сусрет пође полицајац из дежурне службе. Веома су се добро познавали. Иако им жене нису биле рођаке, само зато што су имале иста девојачка презимена, један другог називаху пашом. Вишегодишње пријатељство између њих двојице учини да се поздравише срдачније, но што би за прилику и место био обичај. – Здраво пашо! Значи теби је „упала секира“! – Мени и овом мом мученом Ивану... А да знаш, како му је јутрос лепо започео дан, ко би рекао да ће после свега тога и до гробља доћи... Али, ваљда је све то живот. Павловић се само кисело осмехну, пруживши руку да се поздрави са колегом из дежурне службе. 16
Александар Живковић
– Обавестили смо суд, послаће истражног судију, звали смо мртвозорника, просектура је спремна да преузме леш... Сва тројица приђоше гробу, поред којег је лежало тело средовечног мушкарца. Оно што су у први мах приметили, били су трагови крви у барицама кише које су се скупљале око тела. И само што су хтели да детаљније погледају леш, за леђима зачуше звук који су стварале потпетице по каменим плочама, којима је била поплочана стаза. Била је то Бојана Петровић, истражни судија, а готово у стопу за њом, пратила ју је њена записничарка. Поздравивши се са инспекторима, затражи дозволу да започне увиђај. – Да ли су колеге из форензике обрадиле место? – Јесмо судија, али оно што смо прикупили за сада, нису нам неки битнији показатељи. Трагови су у већој мери нестали због кише, ипак за коначан став требаће нам времена. – Наравно, разумем вас. Пошто још увек промиче по која кап кише, говорићу у диктафон. Да ли је ту особа која је прва видела леш и пријавила милицији? – Да ту је, седи у колима. Жена је у питању, старица. Пошла је мужу на гроб, спазила је леш тек када је била на корак или два од њега. Позваћемо је, када будете тражили. Под стресом је. Одговори јој „паша“ из дежурне службе. – Наравно, разумем је. Бојана извади из свог мантила диктафон, принесе га устима и започе увиђај: – Дана 15. новембра 2011. године на градском гробљу, у раним јутарњим сатима, откривен је леш мушкарца средњих година. Напомена: у колико сати је жртва примећена? Нека ми момци из технике фотографишу положај тела са предње и задње стране, направите ми 17
Досије Папалукас
фотографију у крупном плану надгробног споменика и положаја тела у односу на споменик. Фотографије на којима се добро виде положаји руку, ногу и главе. Док је фотограф започињао задати посао, Бојана је наставила свој: – Према ономе што се на први поглед може уочити, закључујем да је смрт „НН“ лица наступила насилним путем, пресецањем вена на рукама. Нож, којим је највероватније извршено дело, налази се поред тела, са десне стране. Глава је полегла по надгробној плочи, а поглед је усмерен на слику на надгробном споменику. Лице има изразито белу боју, усне су модре... Жртва има „мачије очи“. Окренувши се према Стефану, судија Бојана рече: – Дајте, молим Вас, да га пажљиво окрену на леђа, да га погледамо. Двојица полицајаца са рукавицама, пажљиво прихватише покојника за руке и окретоше га лицем према судији и свима присутнима, положивши га тако на надгробну плочу, на леђа. – Хвала вам. Тело покојника није сасвим укочено, што упућује на закључак да је смрт наступила у периоду краћем од двадесет сати. „НН“ лице је пристојно обучено, на оделу се не виде трагови евентуалне борбе, нити на откривеним деловима тела постоји било каква рана, осим две посекотине у пределу ручних зглобова, из којих је, евидентно, покојник и искрварио. Томе сведочи и већа количина крви испод покојника. Посекотина на левој руци учињена је десном, јачом руком; на први поглед видљиво је дубља од оне начињене на десној руци, што наводи на закључак да је „НН“ лице било дешњак. На споменику је слика младића који се звао Димитрије Лукић, рођен је дана 24. априла 1968. године, а преминуо 18
Александар Живковић
дана 14. новембра 1991. године. Нека му неко пажљиво испразни све џепове... Да видимо шта ћемо ту наћи. Док је један полицајац пажљиво прегледао џепове и њихов садржај убацивао у кутију за то намењену, Бојана је запалила цигарету и пришла месту на којем су Стефан и Иван стајали. Иван и сам запали цигарету, готово радостан због околности у којој му Стефан то не може забранити, а ни пребацивати. – Инспекторе Николићу, имате ли, можда, Ви неко запажање које бисте сада изнели? Бојана је то изговорила са извесном дозом ироније у гласу. Она и Стефан су се знали још из студентских дана. Стефан је уписао правни факултет у истој години када и она. Неко време, међу њима су постојале неке несугласице и ситније размирице, ништа озбиљније, нити крупно. Они који су били упућенији у ту ствар, саматрали су да је то само један вид наивног, готово дечјег прикривања стварних емоција. Када су већ многи веровали, да се њих двоје забављају, а да на овај начин само вешто прикривају своју везу, Стефан је нагло престао да се појављује на предавањима. Неко време је мислила да је можда болестан, да је отпутовао из града на неко време. Како је време пролазило, а од њега није било ни трага ни гласа, Бојана је замолила своју најбољу другарицу да се распита код његових колега из групе, шта се догађа са њим. Тада је сазнала да се Стефан исписао са факултета и да је уписао криминалистику у другом граду. После тога, годинама се нису видели. Судбина је хтела, да се сретну баш на једном увиђају. Тада је он већ био ожењен, рекао јој је да има двоје деце, да је са супругом купио стан. Она му је казала да је завршила факултет као најбољи студент у класи, да има најбоље резултате у истрази, да јој је мајка умрла и да живи са старим оцем у стану који се налази у најелитнијем градском насељу. 19
Досије Папалукас
После тог првог сусрета виђали су се често, што на увиђајима, што у суду или у пролазу. Почетна тензија и код ње и код њега, убрзо је спала и све се свело на ситна пецкања, тек као подсетник на врцаве погледе који су некада код обоје изазивали лептириће у стомаку. – Ако дозволите, ја бих за почетак приметио, да се на споменику налази датум смрти 14. новембар 1991. године; данас је 15. новембар. То ме наводи на размишљање, да је евентуално самоубиство почињено у каснијим сатима јучерашњег дана. Тачно на двадесетогодишњицу смрти овог младића Димитрија Лукића. Нисам сигуран да ли ту постоји каква веза, али треба испитати ту могућност. – Запажање Вам је одлично, инспекторе! Видела сам то, али сам хтела да Вас мало проверим. Не замерите ми због тога. Ако су сви инспектори или барем већина њих у одељењу за крвне и сексуалне деликте попут Вас, криминалу у нашем граду лоше се пише! Руменило на образима и прикривени осмех у крајевима њених усана, говорили су нешто сасвим друго. – Шалу на страну, није јој ни време ни место. Бојана, укључивши диктафон, настави даље: – Потребно је извршити аутопсију како би се утврдило тачно време настанка смрти као и провера узрока смрти, како би се са сигурношћу отклонила могућност прикривања убиства помоћу „извршеног самоубиства“. Извршити проверу на присутност токсина, алкохола или наркотика у телу покојника. Даље, на ципелама покојника нема трагова који би указивали на то да је тело довучено однекуд. У џеповима покојника нађено је следеће: свежањ кључева, један кључ мимо свежња, фотографија на којој се налази покојник са једном женом и два детета, вероватно породична. Новчаник са следећим садржајем: двестаосамдесет евра у новчаницама од... 20
Александар Живковић
Све време док је Бојана диктирала садржај новчаника, Иван је нешто упорно тражио по својим џеповима. Ненашавши то што је тражио, нервозним покретима руку извади из паклице последњу цигарету и припаливши је немарно се наслони лактом на оближњи споменик. У својим мислима он је био далеко од места на којем се силом прилика тренутно налазио. Све то није промакло Бојани која, за нијансу повисивши тон, настави свој извештај: – Личну карту нема. Код покојника је пронађен пасош на име Димитрис Папалукас, по националности Грк. Напомена: По хитној процедури обавестити амбасаду Грчке у Београду. Изговоривши последње речи, Бојана искључи диктафон и прилично одсутног погледа обрати се фотографу: – Молим технику да ми направи појединачне фотографије свих предмета који су нађени код покојника. Стефане шта сада мислиш? Није му више персирала, заправо они никада нису ни персирали једно другом, али је увек постојала та шала, само њима јасна, у вези са наглашеним уважавањем саговорника. Стефан је погледао у Ивана који је сасвим одсутан гледао у страну. Мало га подбоде лактом, као да жели да га пробуди на часу и тихо упита: – Иване, шта ти мислиш? – Побратиме, мени Цица не излази из главе! Ова Иванова изјава била је гласнија но што је он то желео па изазва осмех код оних који су били нешто ближи њима. – Реците колега, слободно. Нисам Вас добро чула? – Мој колега мисли да је веома чудно и неуобичајено да се Грк убије усред Србије и то баш на гробљу... Хтели или не, морамо да се запитамо како је до овога дошло. 21
Досије Папалукас
Стефан је овом изјавом покушао да заштити свог пријатеља, али њом је успео само да изазове јачи смех оних који су се до малочас само осмехивали. – Да, твој колега је у праву. Заиста није баш уобичајено да нам се Грци убијају, барем ја нисам чула за неки случај убиства грчког држављанина, нарочито не на гробљима. Потребно је испитати повезаност имена покојника са именом преминулог младића... А да, проверите на нашем Универзитету, да ли постоји неки студент под именом Димитрис Папалукас. У сандучићу за свеће нема остатака воска, који би могли да сведоче о нечијој скоријој посети гробном месту. Сада ми, молим вас, позовите ту жену која је позвала полицију. Киша је поново почињала да пада, у тренутку када су мртвозорници односили тело. Убрзо за њима, са гробља је отишла и екипа која је обављала увиђај. Све њих су са посебном пажњом пратили погледи продаваца свећа и цвећа, који су љубопитљиво провиривали из својих малених радњи, постављених са обе стране уласка на гробље.
***
Док су се возили ка станици, Стефан и Иван нису много говорили. Оно мало речи што им је прелазило преко усана, није имало задатак да нешто појасни, нити да открије већ управо, сасвим обрнуто, да сакрије. Разлог за то био је тај што су са собом у станицу повели и ону старицу која је прва наишла на леш, не би ли од ње узели званичну изјаву. Оно што су обојица крили, заправо су биле заједничке слутње, које они један другом изговорише тек када, напокон, остадоше сами. Иван једва дочека да се Стефан врати у канцеларију, пошто је ону старицу испратио. Још увек је био на вратима, када му Иван откри своје размишљање: 22
Александар Живковић
– Нешто ми се онде не уклапа! На споменику је слика младог човека од неких двадесет пет-шест година, а на споменику не постоје фотографије родитеља преминулог Димитрија Лукића, што би за случај да овај мученик није стигао да заснује своју породицу, било готово обавезно. А да је жењен, вероватно би стајало име супруге и деце. На полеђини споменика уклесано стоји: „Спомен обележје подижу несрећни родитељи“. – Па шта то теби, као модерном Поароу, говори? А Иване? Имамо ли ми то какву стимулацију на платну основицу у најави за идући месец? – Чини ми се господине „Виши инспекторе“ да у сандучићу веома дуго није запаљена ни једна, једина свећица. Мало чудно за „уцвељене“ родитеље. – Видиш, о томе сам и ја размишљао. Узећемо од управе гробља податак о власнику гробног места, а са том адресом, надам се, да идемо право на врата Димитријевих родитеља, наравно, ако Бог да, да су живи. Њихов разговор прекиде звоно телефона. Подигавши слушалицу, Стефан зачу са друге стране, готово усплахирени, глас секретарице Миле: – Хало, хало Николићу, Ви сте? – Да, ја сам, реците Мила. – Па побогу Стефане, тражим Вас већ сат времена! Шеф је инсистирао да му се јавите. Будите ту, спојићу Вас! – Хвала Вам, Мила. Прекривши руком микрофон на слушалици, шапатом добаци Ивану: – Изгледа да је Матори бесан, што му се... Стефан није успео да заврши реченицу, јер се са друге стране зачу шкрипав глас Маторог. – Николићу, чујеш ли ме? – Да чујем, реците шефе. 23
Досије Папалукас
– Хало! Опет прекида то срање од телефона... Хало! – Рекао сам да прекида кабл, али чујем Вас. Реците, шефе. – Што се не јављаш човече? Јесте ли отишли на гробље да извршите увиђај или да сахрањујете и издајете подушја? Звао сам те и на мобилни телефон, али ниси доступан. Шта се дешава са тобом? Имаш ли, уопште, нека сазнања по питању овог случаја са градског гробља? – Имам, али не много. Управо са Иваном договарам шта нам је најпре чинити. Настрадали је код себе имао грчки пасош, тако да морамо да пошаљемо допис грчкој амбасади. Леш ће ићи на обдукцију, да се утврди стваран узрок смрти, присуство алкохола или опијата... – Грк, кажеш? – Да, Грк. Димитрис Папалукас... – Е, само нам је и то фалило, да поред ових наших несретника и Грци долазе овде да се убијају. Добро, знаш шта треба то и предузми. Хало! Опет прекида! – Чујем... Кажем, чујем Вас! – Упути тај допис и јави ми шта ти стигне као одговор. Рекоше ми да Бојана води случај, вас двоје се често са предметима преплићете. А да, не рекох ти јутрос, она Славица Милићевић, знаш она из Кајмакчаланске улице, признала да је отровала свекрву. Хајде, чућемо се, звони ми град... Стефан спусти слушалицу и ударивши дланом о длан, весело рече Ивану који је све време пиљио у њега: – Матори је пошизио, гарант добијамо телефон, а у најмању руку нов кабл. Ах, да! Морам од Јелене да узмем свој мобилни телефон! У ствари, најважније од свега је то да је госпођа Милићевић признала тровање своје свекрве и да смо ми добили опкладу. А шта то Ивице значи, молићу Вас лепо? Шта то значи? 24
Александар Живковић
– То, уважени мој колега, значи да идемо на ручак и то о трошку наших драгих колега Цвијовића и Лекића!. Неће ми бити толико слатко наше јагњеће печење, колико ће ми бити сладак њихов мени. Четворица инспектора, често су улазила у мање сукобе и расправе у вези са успешношћу извршених задатака, тежине предмета који су им поверени на рад и томе слично. Због тога, с времена на време, чинили су опкладе увези са разрешавањем појединих случајева. Дешавало се тако, да се на испуњење појединих опклада чека и по више година. Зато је свака опклада била писмено сачињена, затим уредно потписана од свих који су у њој учествовали, да би потом била запечаћена и предата на чување секретарици Мили. Испуњење се обично огледало у плаћању кафанског ручка за победнике; најчешће би то било вруће печење или роштиљ, али други део опкладе је укључивао и ручак за оне који су опкладу изгубили. То би, углавном, било неко кувано јело, попут бораније, или слатког купуса, а све у циљу већег унижавања онога ко је опкладу изгубио. – Прво, да пошаљемо амбасади допис. Ја ћу наћи телефон управе градског гробља. – Да, телефон! Идем ја до Јелене, а ти зови Цвију и кажи му... Још нешто, иди код Миле и узми коверат са уговором! У ствари, прво иди за уговор па тек после тога зови Цвијовића. Стефан је изашао из канцеларије, радостан због разрешења случаја тровања у којем су он и Иван били усамљени у свом уверењу о кривици снахе за смрт свекрве, као и новог изазова који им је дошао са новим случајем.
25
Досије Папалукас
*** Док је Стефан узалудно тражио макар и најмањи траг који би Димитриса Папалукаса повезао са било којим факултетом Универзитета у Крагујевцу, Иван је тражио везу у књигама управе градског гробља која би га довела до људи који плаћају одржавање гробног места покојног Димитрија Лукића. После дужег трагања успео је у томе и он тада пажљиво уписа адресу у свој роковник. Задовољан оним што је нашао, вратио се у станицу. Како је Стефан још увек био на терену, Иван је успео да преко информација добије и телефонски број за добијену адресу. Тај број се водио на Ђорђа Лукића, исту ону особу која је плаћала годишње одржавање гробног места на градском гробљу, парцела стоседамдесетчетири кроз девет. Са нестрпљењем је ишчекивао Стефанов повратак у канцеларију, за то је било довољно да овај једва и промоли главу па да га заспе својом причом. – Хеј, Стефане! Шта би? Јеси ли успео да нађеш нешто занимљиво? – Нисам ништа, ни трага једног, јединог! На факултету има Грка, Арапа, Нигеријаца и кога све не, али, нашег Димитриса Папалукаса нема, нити је било у последњих десет година! Заболела ме је глава и метар око главе, ништа ме не питај! Стефан је невољно дошао до свог стола, сручивши се на столицу, без икакве воље да се превише упушта у разговор са Иваном у чијем је гласу приметио извесну радост и беше сасвим спреман да у наредним тренуцима сазна њено порекло. Из тог разлога, упитно климну главом ка њему. – А ти, имаш ли шта? 26
Александар Живковић
– Ја сам нешто успео. Озбиљно сам се намучио, али сам дошао до резултата. Седи и пажљиво слушај шта ти говорим! Уједно, пробај мало да научиш како се посао ради да не би превише „тумарао по ћошковима“. Значи, пази сад! Нашао сам ко плаћа одржавање гробног места. Тај човек се зове Ђорђе Лукић. Е сад, шта је то што се ја питам? Последња уплата одржавања је од претпрошле године, из јуна месеца. Уплатио је за наредних пет година. Сада се питам, да ли је жив? Нашао сам његову адресу и телефон, али када сам звао нико ми се није јављао. Телефонски рачун је уредно плаћан... Тако дааааа, чини ми се да ћемо морати у госте код господина Ђорђа. Иван помало театрално отвара свој роковник, значајно шара прстом по страницама, тражећи оно ради чега га је отворио. – Аха! Ту је, ево га! Господин Ђорђе Лукић живи у улици Владимира Назора број двадесетпет. Та улица се налази у насељу Сунчани брег, мислим да знам где је то. Идемо ли или мислиш да оставимо за сутра? – Хајд’, само да мало данем душом и разбистрим главу па како је близу крај радног времена, не морамо ни да се враћамо у станицу. – Имам још нешто да ти кажем, али само ако даш реч да никоме, али пази шта ти кажем ни-ко-ме не проговориш ни једно, једино слово? – Дај Иване, не цеди ме! Знаш ме ваљда за толико? – Знам те, али околности су такве. Случај је веома озбиљан. – Добро, краљу свих смарача! Стефан невољно устаде са столице и учини благи поклон главом према Ивану. – Ваше величанство, свечано Вам се заклињем, стринином дипломом са Филозофског факултета, да ћу Вашу тајну са собом у гроб понети. 27
Досије Папалукас
– Идемо вечерас на пиће... Само нас двоје. – Ко иде? Ти и ја? – Ма дај, не прави се... Питао сам је малочас, стајали смо поред кафемата, у ствари она је стајала, а ја сам, као, стао и ја. – Чекај бре, Иване! Идеш вечерас са неким до кафемата или пијеш кафу у граду? Не разумем те! – Ај, ај, све ти знаш, само се правиш. Позвао сам Цицу на пиће вечерас и она је прихватила! Ето, то је то! – Опа фрајеру, супер! Она је фина девојка, али сада сам збуњен! Зашто би Цица прихватила твој позив за град? Знам! Сигурно се уплашила, можда се девојка збунила када си јој пришао па вероватно мисли шта је кошта да прихвати излазак у град, нарочито ако постоји велика могућност да јој нешто искрсне и не дође у заказано време и на заказано место. – Љубоморан си! Знам те пушко када си пиштољ била! Вечерас ја са Цицом идем у град, а ти пеглај пелене, купај децу са женом и пази да јој се не прекувају виклери, док ти љуштиш кромпир! – Да, да, сасвим си у праву. Шалу на страну, Цица је супер девојка, али знај да није за један излазак. Даљи разговор на тему изласка са Цицом, као и разрађивање свих могућих варијанти које би Ивану донеле какав-такав напредак на љубавном плану, прекинула је секретарица Мила доневши факс, који је садржао одговор грчке амбасаде на његово постављено питање у вези са случајем самоубиства грчког држављанина. Одговор који је стигао, само је још више продубио сумње двојице инспектора. – Пази ово, молим те! Ау! Хајд’ сада, буди паметан! Гле, гле, молим те! – Иване, кажи ми само да ли има шансе да данас идемо кући? Наравно, свако својој или ћемо ноћити овде 28
Александар Живковић
у канцеларији у ишчекивању сазнања шта пише на том папиру, који си управо добио од Миле? Мене ће Татјана некако и разумети зашто нисам дошао кући на време, али... Све се нешто питам, хоће ли тебе разумети Цица? А шта, ако помисли да си се уплашио и да си одустао од састанка? – Не могу да верујем, куда нас ово води? Иван ничим није показао да га је ово Стефаново пецкање дотакло. Он је и даље нетремице гледао у папир и вртео главом у неверици коју су нове вести изазвале код њега. – Ево ти, погледај и сам шта пише. Узевши пружен папир, Стефан поче пажљиво да чита његов садржај. У пар наврата погледао би Ивана који је и даље, збуњен чекао Стефанову реакцију на извештај Грчке амбасаде. – Особа под тим именом и датим личним бројем не постоји у Грчкој! Број пасоша је лажан! Неважећи! Опа, бато! Шта ћемо сада, госпођо истражни судијa Бојана? Е, све сам могао да очекујем, али ово... – Замисли, шта може да нас сада чека код господина Ђорђа Лукића, ако је уопште жив? – Не знам, Иване. Не знам. Нешто ми се и није ишло код њега... Али сада, сада ми се баш иде! – Онда, да кренемо, не бих да вечерас окасним!
29
Купујте књиге на интернету! www.dobraknjiga.rs Наша интернет књижара намењена је свим љубитељима књига. На њеним странама пронаћи ћете најновије књиге из разних области, приказе актуелних издања, биографије ваших омиљених писаца... Надамо се да ћете нас и убудуће посећивати. Ваше критике и предлози су добро дошли.
Књижара Добра књига Београд Максима Горког 137 (угао са Томазеовом) 11107 Вождовац - Београд Радно време: понедељак-петак 09.30-18.30ч, субота: 09.30-14.30ч. Телефони: +381(0)11 240.22.22 +381(0)11 24.55.026 +381 (0)65 22.33.763 (моб) Е-пошта: mgorkog@dobraknjiga.rs Уживајте у читању!