Zovem se Dunja - Nenad Milkic

Ненад Милкић ЗОВЕМ СЕ ДУЊА Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд За издавача Горан Миленковић Коректура и лектура Звездана Стојкановић Дизајн и прелом Оља Миленковић Фотографија: Јелена Јојић, модел: Александра Влалукин Штампа Скрипта, Београд Тираж 500 примерака Пласман 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена.

-------------------------------------------------------------------------CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 МИЛКИЋ, Ненад, 1985Зовем се Дуња / Ненад Миликић. - Београд : Dobra knjiga, 2014 (Београд : Скрипта). 291 стр. ; 21 cm Тираж 500.

ISBN 978-86-86013-23-1 COBISS.SR-ID 209376012

Ненад Милкић

Зовем се Дуња

Књигу посвећујем: оцу – због обећања, супрузи – због осећања, мами и сестри – из поштовања. И свој деци која се никада неће родити...

Зовем се Дуња. Вероватно би требало да вам кажем и колико сам стара, али ја то не знам. Не због тога што ме нису научили већ зато што овде где сам, године, дани и секунде нису битни и немају вредност. Знам само да сам девојчица која никада неће одрасти. Тачније, нећу се никада ни родити. Ја сам дете које живи у Свету нерођене деце. Сигурно вам је тешко да схватите и прихватите чак и помисао да такав свет постоји. Али ми који смо у њему, заиста постојимо. То најбоље знају наши родитељи који су нас се одрекли. Који нису дозволили да се родимо... Вероватно сте од оних који сматрају да људско биће почиње да живи оног трена када се роди. Грешите! Људско биће чине тело и душа. Тело човек добија рођењем а душу, која траје вечно, зачећем. Међутим, постоје очеви и мајке који не желе да се њихова деца роде. Разни су разлози за то. Девет месеци душа се бори за своје тело. Велика већина деце се роди, али постоје и деца којој мајчин стомак постане гроб. Због тога, она једно време остају у временском међупростору. У Свету нерођене деце. Деце, која се никада неће родити. Ја сам једно од њих. Свет о ком вам говорим је прелеп. Овде је вечно пролеће. Небо је увек ведро и стално сија Сунце. Потоци су 5

бистри, препуни риба и ракова. Ливаде и пропланци су украшени цвећем свих могућих врста и боја. У воћњацима расту слатки плодови. У шумама скакућу, певају, играју животиње... Наш свет је подељен на насеља. Много дечјих душа живи овде, али се не делимо по боји коже, језику или народу из ког долазимо. Напротив, овде смо сви исти. Тачније, иста нам је бол и туга, јер смо одбачени од оних који је требало да нам подаре љубав, срећу, живот и сигурност. Једина наша подела се односи на то у ком насељу живимо. Насеље у ком ја живим зове се Ружино сеоце. То име је добило по разнобојним ружама које сами садимо и заливамо – црвеним, жутим, розе и белим. Међутим, посебно место у нашем царству разнобојних ружа заузима једна која цвета само овде и нигде више. То је црна ружа. Ружа која расте заливана нашим сузама. Свако насеље, па и наше, има мноштво места за забаву. Ту су циркуси, позориштанца, луна паркови, биоскопи, игралишта и ,,Слатке куће“. Организују се и разна окупљања на које нам долазе другари из других насеља или ми идемо код њих. На тим окупљањима обавезно је и наш најдражи гост. Наш Створитељ, кога сви волимо и са којим дуго, дуго причамо. Он је створио овај свет, како бисмо имали где да будемо и уредио га тако да се у њему осећамо лепо и пријатно! Уместо наших мајки и очева, он нас смирује, смеје се са нама. Говори нам како нас безгранично воли и како смо ми његова деца. Ми знамо да он то ради само да нас утеши и да нам својим миром подари утеху, јер они који 6

је требало да нас воле и које смо ми желели да волимо, олако су нас одбацили. Али свеједно, лепо нам је кад га слушамо. Старешине насеља су наши анђели чувари. Наш се зове Пегица, и он пази да нам све буде потаман. Увек је ту да нас саслуша, подари утеху или посаветује. Он пази да неко од нас не залута на забрањену стазу! За ту стазу се прича да води тамо негде далеко, иза облака, у нама непознати свет. У ваш свет. Свет људи. О томе нико јавно не прича, али сам начула да том стазом могу да дођу родитељи и позову своју нерођену децу себи. Међутим, нико никада није ни чуо ни видео да је неко том стазом отишао у Свет људи. Али, видела сам како неки гледају у ту стазу, а признајем да сам и себе неколико пута ухватила како се окрећем према њој. Притом се никад нисам запитала – чему ли се то и коме надамо? У кућицама у којима живимо, смештено је по двоје деце. Моја се налази уз поток који радосно жубори, баш испод мог прозора. Волим да заспим слушајући мелодију његовог скакутања по белим облутцима, јер ме подсећа да све пролази. Само моја туга за родитељским домом и љубављу, никако! Можда вам је чудно да ми који живимо у Свету нерођене деце, помињемо тако често своје маме и тате. Али ми их заиста волимо, осећамо и посвећени смо им више него наша браћа и сестре који су се родили. Наша жеља за њима, за њиховим додиром је толико велика да стално осећамо њихову близину, али знамо да њихов додир никада нећемо осетити.

7

Тачно је да многи родитељи не верују да ми постојимо. Да не верују да постоји овај свет. Они то одбацују као плод маште или лудила. Они не желе да прихвате да постоји нешто што не виде. Али наш свет се не може видети. Он се може само осетити. Родитељи који не могу да осете плач своје нерођене деце, не могу да воле ни децу која ће се касније родити. За њих, ми не постојимо чак ни у мислима, ни у сећањима. Ја сам, бар што се тога тиче, имала мало више среће од неке друге деца. Мене моји родитељи чак и спомињу с времена на време – тата више него мама. Отац ме чак често сања. Размишља о мени и смеши се када ме угледа у сновима. Мајка ређе мисли на мене. Као да жели да потисне сваку успомену и да ме заборави. Али мора да зна да ја њу никада нећу заборавити. Да је пуно волим и да јој све опраштам. Моја мајка је за мене моја мајка, и не могу је мрзети. Надам се само да ће једном схватити да то што понекад кане на њено лице нису капи кише већ моје сузе. Сузе њене ћерке којој се радовала, о којој је причала, дала јој душу, а онда је се веома лако одрекла. Однедавно сам овде и још увек се привикавам на све. На малу кућу у Свету нерођене деце, у насељу које се зове Ружионо сеоце, поред поточића који жубори, са погледом на забрањену стазу. Привикавам се на другу децу која се никада неће родити... Јер, и ја сам једно од њих. Зовем се Дуња...

8

I

Такве су, знате, осетљиве особе. Осете дупло, чују пре. Зато што тачно један корак испред тела хода њихова душа. Серена Санторели

Има у души мојој ожиљак који само у сну боли. И не знам од ког бола је остао, и да ли је било јутро или сутон када се урезао у моју душу... Десанка Максимовић

– Како си могла то да нам учиниш? Како си смела? Да ли си уопште свесна шта си урадила? Огњен седи у неверици и сузним очима гледа у своју вереницу Весну. Управо се вратио са службеног путовања. Журио је кући, јер му је Весна рекла да морају да разговарају о нечем важном. Мислио је да ће опет причати о плановима за свадбу или о уређењу њиховог заједничког стана. Кад га је позвала глас јој је био чудан, па му је на трен кроз главу прошла мисао да ли су она и беба добро, али је ту бригу одмах одбацио. А у кући га је дочекало застрашујуће сазнање.

– Шта како сам могла? Шта, Огњене? Не слушаш ме! Зар ниси свестан да ја нисам хтела све ово? Да нисам желела ни брак, ни нови живот, ни децу? Ти си био тај који ме је притискао око детета, ти си инсистирао да се што пре венчамо и оснујемо породицу. Недељама сам покушавала да прихватим чињеницу да сам у другом стању. Али ја то не могу! Не желим! Абортус је моја одлука и не кајем се због тога!

– Не кајеш се?! Починила си убиство! Убила си наше дете у себи! – Огњен кроз сузе мрмља Весни.

– Дај, молим те! Пусти ме тих поповских прича! Као плод има душу, живо је биће, и тако то. Нисам ти ја у том фазону, Огњене! То што је расло у мени је само моје! Део мог тела и део моје крви! Гушило ме је и решила сам да га отклоним!

11

Зовем се Дуња

– Да отклониш? Говориш о детету као да си стресла прашину са рамена. Сети се да смо маштали о томе да ће бити девојчица! Чак смо јој и име одабрали. Звала би се Дуња...

– Причали јесмо! Кажем ти, мислила сам да ћу моћи да изнесем све то. Брак и породицу... Али не могу, Огњене! Ја хоћу живот, а крај тебе бих добила само прљаве пелене, лонац и шпорет! – Весна нервозно пали цигарету.

– А шта би ти, драга моја, хтела да имаш?! – виче веома узнемирен – Шта би ти хтела? Авионе, јахте, виле?! Одговори ми, шта би ти то хтела а што ја нисам могао да ти пружим?!

– Немој да вичеш на мене! Немој да ми се уносиш у лице и немој да ми машеш тим рукама! Нисам ја крива што си лузер! Увек си био губитник и увек ћеш то бити! Као и твоји родитељи! Шта ја могу што си ти дете разведених родитеља па ти је једини идеал у животу брак? Да ја лечим твоје комплексе тако што ћу да ти рађам децу, јер се теби тако прохтело... Њен монолог прекида шамар. Заустављена у пола своје приче, само празно гледа у њега. Цигарета из њених уста се откотрљала на под. Огњен је човек који никада није ни глас подигао а камоли руку. Али, сада пред њом стоји човек коме из очију избија бес, очај и бол.

– Излази напоље! Нећу више да те видим!

– Али... – заустила је нешто да каже.

– ИЗЛАЗИ НАПОЉЕ кад ти кажем! Купи своје ствари и излази из овог стана! – виче Огњен. Она се колеба... Он узима њен кофер, брзим покретима убацује у њега њене ствари из ормара и избацује га у хо12

Ненад Милкић

дник. Прилази јој и веома грубим покретима је гура из стана. Тресак улазних врата враћа га у стварност. Одједном, запљускује га невероватна тишина. Тишину, тек, с времена на време, прекидају гласни Огњенови јецаји. Сећа се свега. Отац и мајка су се разишли када је имао само пет година. Од тада је у животу желео само једно – да створи своју породицу! Весну је упознао на једном пословном путовању. Радио је као агент осигурања и обилазио многе зграде, фирме, али и градове. На једном семинару, који је организован за људе из његове професије, угледао је прелепу, ситну, девојку предивних очију, и са најлепшим осмехом на свету. Никада није веровао у љубав на први поглед, али му се Весна одмах допала... Касније је сазнао да ради у конкурентској агенцији, али и да јој је посла преко главе. После неколико месеци, решили су да почну заједнички живот, у његовом стану, и да оснују породицу. Био је тако срећан. Коначно је пронашао свој мир. Сада седи у празном стану који је требало да буде њихов топли дом, гледа неред око себе и пита се шта је Богу згрешио па не може да мало буде срећан. Мучила га је истина – његовог детета, његове мале Дуње, више нема!

– Боже, како је могла то да учини?! – шапуће рањени човек и спушта главу у своје шаке.

13

– Невена, како сте нам од јутрос? – докторка се забринуто обраћа пацијенткињи.

– Хвала на питању, докторка. Физички сам добро, али...

– Пссст. Разумем Вас потпуно. Ја сам пре неколико година изгубила бебу, али после тога сам родила четворо! Хајде, горе главу и морате да верујете да ће све бити добро! Данас идете кући. – говори јој докторка, гледа је утешно, спушта руку на њену косу и креће према следећем пацијенту. Невена остаје са својим мислима. Стиди се што су је доктори видели у онаквом стању. Била је препуна убоја и модрица а на све то је изгубила и бебу. А тако се радовала том малом створењу које је заживело у њој... Чињеница је да је њен Милан у последње време често долазио кући пијан. Дешавало се то и раније. Увек је викао. Понекад би се десило и да је ошамари. Али, то што се десило пре неко вече било је другачије. Никада није био толико насилан. Оптуживао ју је да га вара са свима док он тражи посао, жалио се како не може ни њену храну да једе. Да је кућа као свињац. Али највише ју је болело то што је говорио како сумња да је дете које носи у себи уопште његово. Трпела га је таквог какав је. Увек је за његово понашање тражила оправдање. Трудила се да га разуме. Схватала је да је време тешко, да нема посла, да нема довољно новца. Али, одувек је сањала и веровала да су за живот 14

Ненад Милкић

довољни само њих двоје и дете које су чекали, а да ће све остало доћи само по себи. Веровала је у то, јер је породица за њу била све на свету! Одрасла је у Дому за незбринуту децу. Своје родитеље никада није упознала, нити јој је ико икада рекао ко су они били. Желела је да њено дете не доживи ту судбину, да одрасте у нормалној породици, окружено љубављу и правим вредностима. Међутим, Милан је очигледно био погрешан избор. Његовом кривицом је изгубила дете! Зна да би била девојчица и звала би се Нада! Успела је чак да се снађе и за нешто новца продавајући своје слике, које је аматерски сликала, и да у кући среди једну собу за своју девојчицу. Сећа се тога, док јој се очи пуне сузама.

– Боже, шта сам ти толико згрешила? – пита се Невена.

– Никада ми ниси дозволио да сазнам ко су ми родитељи. Зашто ми бар дете ниси заштитио? Устаје полако са кревета и пакује оно мало ствари које код себе има. Још мало, па ће кренути кући која би требало да представља дом. Њој то одавно није.

15

Kupujte knjige na Internetu! www.dobra-knjiga.com Naša Internet knjižara namenjena je svim ljubiteljima knjiga. Na njenim stranama pronaći ćete najnovije knjige iz raznih oblasti, prikaze aktuelnih izdanja, biografije vaših omiljenih pisaca...

Nadamo se da ćete nas i ubuduće posećivati.

Vaše kritike i predlozi su dobro došli.

Knjižara Dobra knjiga Beograd Maksima Gorkog 137 (ugao sa Tomazeovom) 11107 Voždovac – Beograd Radno vreme: ponedeljak-petak 09.30-18.30č, subota: 09.30-14.30č.

Telefoni: +381(0)11 240.22.22 +381 (0)65 22.33.763 (mob)

Uživajte u čitanju!