Dusanova teorija relativiteta issuu

Bojana Čupić DUŠANOVA TEORIJA RELATIVITETA Izdavač Dobra knjiga doo Maksima Gorkog 137, Beograd Za izdavača Goran Milenković Lektura i korektura Zvezdana Stojkanović Dizajn i prelom Olja Milenković Štampa Elvod print, Beograd Tiraž 500 primeraka Plasman 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 Copyright © Dobra knjiga Sva prava autora i izdavača su zakonom zaštićena.

-------------------------------------------------------------------------CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЧУПИЋ, Бојана, 1975Dušanova teorija relativiteta / Bojana Čupić. - Beograd : Dobra knjiga, 2014 (Lazarevac : Elvod print). - 225 str. ; 21 cm Tiraž 500. - Bibliografija: str. [226].

ISBN 978-86-86013-20-0 COBISS.SR-ID 207430156

Bojana Čupić

Dušanova teorija relativiteta

Bože, kako se čudno osećam. Kao da se vraćam sa druge planete, a ne da se budim iz sna. Čujem da me doziva muški glas. Oslovljava me po imenu.

Neopisivo mi je teško da otvorim oči. Tako sam umorna.

Kao da u meni nema ni zrnca snage.

Glas koji me doziva je tako mio.

Uz veliki napor uspevam da „odlepim“ kapke. Imam osećaj da su teški po dve tone. Telo ne osećam. Prvo što vidim su prelepe zelene oči, muško lice, kovrdžava tamna kosa.

Na ozbiljnom, zabrinutom licu zgodnog muškarca uočavam razvalačenje usana u stidljivi osmeh.

– Dobro došla nazad, Viktorija! Da li me dobro vidiš?

Ovo pitanje me je navelo da malo bolje pogledam oko sebe. U tom trenutku shvatam da zapravo znam gde sam. Vidim bele zidove, vidim prozor. Napolju sija sunce – izgleda da je divan dan. Oko glave mi vise neke plastične cevčice, a sa moje desne strane vise flaše sa infuzijom. Ovaj zgodni muškarac sa divnim zelenim očima je najverovatnije lekar.

Po svoj prilici ja sam u bolnici.

– Da, vidim vas. – odgovorila sam promuklim, hrapavim glasom. Koristim poslednji atom snage da sklopim i ovu jednu, tako šturu, rečenicu. Ako mi postavi još neko pitanje ne verujem da ću uspeti uopšte da otvorim usta.

5

Dušanova teorija relativiteta

– Ništa ne govori, znam da nemaš snage. Prošla si kroz pakao. Trepni jednom za „da“, a dva puta za „ne“. Dogovoreno?

Trepnula sam jednom.

– Da li znaš gde si?

Dva treptaja.

– Nalaziš se na prvom spratu novosadskog Urgentnog centra.

Urgentni centar? Šta mi se desilo? Zašto se ničega ne sećam? Zašto ne osećam telo?

– Viktorija, da li si me razumela?

Imala sam nameru da trepnem jednom, ali u trenutku kada sam zatvorila oči bujica sećanja je prošla kroz mene. Sve što se desilo odjedanput je pronašlo put do mog pamćenja. Kao udar groma je prostrujalo kroz moju glavu.

Osećala sam se kao da mi je cela zemaljska kugla položena na grudi. Slike su samo navirale. Bilo mi je sve teže da dišem. Suze su mi momentalno skliznule niz lice.

Setila sam se svega što se dogodilo. Kako sam tako nešto strašno, uopšte, i na tren mogla da zaboravim? Jasno vidim sebe uplakanu, tužnu, razočaranu, bez trunke nade. Gledam se u ogledalu u kupatilu i vidim srušen svet. Potpuno nezadovoljna svojim životom i samom sobom odlučujem da nisam dužna da živim ako sam nesrećna.

Razmišljam o ljudima kojima ću nedostajati. Vidim njihova lica iskrivljena od straha i šoka kada saznaju da me više nema. Saznanje da me više nikada neće videti, jer sam sama tako odlučila, a ne jer se desila neka iznenadna nesreća, ruši ih kao pokošene. Unapred mi ih je žao i grize me savest, ali... došlo je do toga da ni svoju muku ne mogu da podnesem, a ne tuđu.

6

Bojana Čupić

Prebiram po glavi na koji način sve mogu najbrže okončati. Krivo mi je, po prvi put u životu, što ne posedujem nikakvo vatreno oružje. Jedino što imam je žilet i kadu napunjenu toplom vodom. Uvek sam volela da se opustim i „odlutam“ u kadi tople vode. Ovo će biti poslednji put.

U svom tom haosu, strahu i beznađu, potpuno skrhana razarajućim emocijama, povlačim žilet. Horizontalno, onako kako smo viđali na američkim filmovima, umesto vertikalno, onako kako je jedino moguće iskrvariti. Ni samoubistvo nisam kadra da izvršim. Potvrđeno sam najveći „luzer“ na planeti.

Kada sam se vratila u stvarnost, u nameri da ovog plemenitog čoveka, koji mi je verovatno spasao život obavestim da sam sada svega svesna, nisam znala da li da se više stidim što sam pokušala da se ubijem ili što mi ni to nije uspelo.

Možda se ipak više stidim neuspeha. Za pokušaj samouništenja ipak imam više izgovora. Nisam stigla ni da završim misao kad sam ponovo čula onaj mio, muški glas: – Viktorija, slušaj... mogu samo da pretpostavim koliko loše se sad osećaš. Ja sam samo lekar i ne znam kako bih mogao sad da te utešim. Mogu samo da kažem da je meni lično veoma drago što si ovde sa nama, a ne... znaš... negde u raju, ili... razumeš šta hoću da kažem? Ali, polazeći od pretpostavke da je ovo što ti se desilo najniža životna tačka u koju si mogla dospeti, znam da od danas može ići samo na bolje. Psihoterapeut je na putu ovamo. Ja bih sad morao da idem, treba danas da spasem još koji život, smena mi još nije gotova. Kad završim s poslom svratiću da te obiđem pre nego što pođem kući. Dogovoreno? Šta da mu na to odgovorim? Trepnula sam jednom, za „da“.

Neka ide. Pokušaću da spavam. Toliko sam iznemogla da ne 7

Dušanova teorija relativiteta

mogu više ni da mislim. Samo mi sada fali taj psiho-davež da mi popuje. Ne želim nikoga ni da slušam, ni da gledam.

Utonula sam u san brzinom svetlosti. Ali istom brzinom su počele da mi se vraćaju sve slike onoga što mi se desilo.

Jedna po jedna. Smenjivale su se uporno i bez milosti. Strpljivo čekaju na red, idu hronološki: moj odraz u ogledalu, suze u očima, ruke, žilet, krv... i onda crno. Zatim zelene oči i pune usne kako izgovaraju: „od danas može ići samo na bolje... “. Ovo je zaista najniža tačka mog života. Mada nije tako trebalo da bude. Žilet je trebao da znači kraj. Kraj patnji, kraj stidu, kraj muci, kraj nezadovoljstvu. Vrtela sam se tako u ukletom krugu noćnih mora, dok me nije probudio, ovoga puta, ženski glas.

Onaj psiho-davež, kog je lekar najavio, je jedna sitna, mršava žena, vrlo blagog i milog lica. Profesionalno obučena u neutralne boje, blago našminkana, lepih manira i usporenih pokreta. Prvo što sam pomislila kada sam primetila da izbegava nagle pokrete je da je to, verovatno, vremenom naučila kako bi izbegla nagle i nepromišljene reakcije svojih klijenata. Onda, mogu misliti u kakvom su rastrojstvu ti ljudi. A sad sam i ja u toj grupi. Život je čudo!

Učtivo se predstavila i objasnila mi da je tu kako bi mi pomogla da prebrodim ovu krizu i da zajedno otkrijemo uzrok i povod moje odluke na tako „radikalan“ potez. Postavila mi je još nekoliko takozvanih „kontrolnih“ pitanja, da proveri da li sam koliko-toliko uravnotežena i rekla da će se vratiti za dan ili dva, kad mi se malo povrati snaga, a i sećanje, da možemo „detaljnije da prodiskutujemo o svemu“. Sve vreme njenog boravka u sobi meni je samo jedna stvar bila na pameti – gde su one zelene oči? U tim očima vidim neki bez8

Bojana Čupić

dan koji dosad nikada nisam primetila. Kao vrtoglave dubine velikih okeana, te oči škrto čuvaju svakakve tajne, ali samo dotle dokle hrabro ne zaroniš u njih. *** Nisam sigurna koliko je vremena prošlo. Moje stanje svesti je neko vreme bilo isprepletano snovima. Nisam znala šta je san a šta java. Otvorila bih oči i pogledala kroz prozor.

Nekad bi napolju bio dan, nekad noć, nekad bi padala kiša, nekad bi sijalo sunce. Često bih u budnom stanju (bar mi se činilo da sam budna), pomislila kako je šteta što sam se uopšte i probudila, jer... ne želim da živim, to je sad već jasno. A onda, opet, kad bih videla sunce i setila se raznolikosti života koji vrvi oko mene, sve te ljude koji su kao ja po bolnicama ali se za razliku od mene, bore svim svojim psihičkim i fizičkim snagama da bar još jednom otvore oči i pogledaju svoje najmilije i zagrle ih – obuzme me težak osećaj srama. I ne mogu da se ne zapitam – zašto? Zašto ljudi tako vole da žive? Gde je granica? Kada prestajemo da se borimo za život? Zašto neki ljudi ne odustaju od svog vremena na ovoj planeti, bez obzira na sve muke, jade i probleme koji ih tište? I zašto ljudi kao ja (pretpostavljam da mora postojati još jedan onakav čudak) odbijaju da žive po svaku cenu?

Smatrala sam da nije vredno samo postojati – živeti samo radi običnog bivstvovanja. Po meni, spavati, buditi se, piti i jesti nije svrha života. Svakodnevna borba, kidanje živaca, konstantan stres i nezadovoljstvo definitivno nisu svrha ži9

Dušanova teorija relativiteta

vota. Želela sam da uživam, da živim bezbrižno, da imam odlično obrazovanje, da imam odgovarajući i dobro plaćen posao, da imam savršenog muškarca pored sebe, kao i decu, da putujem, da stvaram, da upoznajem interesantne ljude različitih kultura i profesija, raznih starosti i profila. Želela sam da uživam u lepim iskustvima. Maštala sam o tome još kao klinka. A ništa od toga nisam uspela da ostvarim.

To nije život – provlačiti se tako kroz prostor i vreme, kao parazit. Žali Bože i vazduha koji dišem. Stvarno sam težak oblik gubitnika. Kao što svaki čovek nije rođen za svaku profesiju, tako ja očigledno nemam talenta za ovaj „životni biznis”. I tačka.

Obuzeta svojim crnim mislima, tek nakon što sam imala potrebu da okrenem glavu na drugu stranu, primetila sam da me posmatraju one prelepe, tako jedinstvene, zelene oči.

Gospodin doktor se u sedećem položaju već udobno smestio na susednom krevetu, koji je na sreću bio stalno prazan. Uostalom koga bi mogli da stave da se oporavlja sa mnom?

– Zdravo Viktorija.

– Zdravo… doktore, vratili ste se? – odgovorila sam zbunjeno, shvatajući da ne znam ni kako se čovek zove. Preletela sam pogledom preko belog mantila i pronašla malu metalnu pločicu na kojoj je pisalo Dr Spasić. Pa, naravno! Kako drugačije?

– Kad bolje razmislim, mi se nismo zvanično ni upoznali – ja sam dokor Dušan Spasić.

– Drago mi je, mada možda baš i ne delujem tako – kiselo sam se nasmešila.

Bila sam frapirana činjenicom da mi je u tom trenutku najbitnije kakav ću utisak ostaviti. Uhvatila me je panika jer nisam ni znala kako izgledam. Verovatno nikako. Bila sam 10

Bojana Čupić

sva raščupana, sigurno sa zastrašujuće crnim podočnjacima, a da ne govorim o tome da sam bez pudera za lice, koji mi uvek vešto pokriva tu prokletu fleku na licu, koju skrivam godinama. Bez šminke sam se uvek osećala tako ranjivo, kao da sam gola na pozornici, kao da me posmatraju pod mikroskopom. Kao na brisanom prostoru između dva rova iz kojih nemilosrdni vojnici uporno sipaju metke mržnje i osude, bombe kritike i nerazumevanja. To je oduvek bila moja najslabija tačka, a u tom trenutku bilo ju je nemoguće sakriti.

Zašto ne izgledam „normalno“, kao ostatak sveta?

Ovaj muškarac koji me sad pomno posmatra i procenjuje, i kao profesionalac i kao muškarac, sada me vidi bez maske, bez ikakvog prikrivanja. Zapravo, on sada vidi pravu mene, onakvu kakva sam iznutra, vidi osovbu koja je u poslednjih dvadesetak godina ranjiva, tužna, nezadovoljna, nesrećna i evidentno spremna na „radikalne“ poteze kada je saterana u ćošak. Jedan čovek po prvi put vidi moju mentalnu unutrašnjost. Nema skrivanja i glume, nema pretvaranja. Vidi osobu koja je pokušala da se ubije jer smatra da je niko i ništa, da nije vredna života, da jednostavno ne želi da živi sa ostalim ljudskim bićima.

Spremna sam na svaki sud.

E, da… i ružna sam… u ovom trenutku sam sigurno izuzetno ružna.

– Jesi li uspela malo da se naspavaš? – lagano je počeo sa pitanjima uz sve širi i iskreniji osmeh.

– Jesam, mada ne znam koliko je taj san kvalitetan i od pomoći. Svaki put kad zaspim imam strahovite more. Stalno mi se po glavi vrti isti film.

– Da, to je potpuno normalno. Verujem da je bar telo uspelo da povrati svoju snagu i krepkost. Vidim da normalno govoriš, vidiš normalno, pomeraš ruke, noge, glavu...

11

Dušanova teorija relativiteta

– Da, to je tačno. Moram priznati da se fizički bolje osećam. Svakako sam odmornija.

– Odlično! Gledao sam tvoje rezultate. Veoma sam zadovoljan. Skoro da mogu garantovati da neće biti nikakvih trajnih oštećenja. Ipak si izgubila puno krvi, što može dovesti do teških i komplikovanih posledica u takvim slučajevima. Ali ne i u tvom. Sreća.

– To su dobre vesti. Samo bi mi još falilo da posle neuspelog pokušaja samoubistva, jer nisam više mogla, niti želela da osetim bilo kakvu tugu i razočaranje, moja situacija bude još gora nego ranije. U tom slučaju bih morala da sačekam da se dovoljno oporavim za ponovni pokušaj, zar ne?

Posle ovakve tvrdnje očekivala sam ozbiljan prekor ili izostajanje odgovora. Ljudi se povlače kad su izloženi ovako sarkastično-ironičnim komentarima, čak i ako je to bilo u šali. Niko ne želi da se opterećuje. Ako neko nije suviše blizak ili vezan za tebe, tvoja muka će uvek ostati samo tvoja.

Većina ljudi istog momenta podiže nevidljivi kineski zid oko sebe i učtivo izbegava dalje udubljavanje u temu. Ali ne i dr Spasić.

– Da, sasvim si u pravu. To bi definitivno pogoršalo tvoje, već i ovako loše psihičko stanje. Hteo bih ovde nešto da naglasim. Znaš, ja sam studirao u inostranstvu, ali nemoj to pogrešno da shvatiš, nisam bogat ili nešto specijalan zbog toga. Uglavnom, tamo sam upoznao toliko različitih ljudi različitih sudbina i raznih, čak fascinantnih pogleda na svet.

Po povratku u Srbiju, a veruj mi, mnogi su smatrali da je taj moj potez samoubilački i sulud, počeo sam da radim na Urgentnom i ostao tu skoro deceniju. Poenta je da želim da se osećaš opušteno kad pričas sa mnom. Ja nisam neko ko sudi.

Svašta sam video i retko me šta može iznenaditi. I najvaž12

Bojana Čupić

nije, u stanju sam da shvatim svaku ljudsku patnju, i fizičku i mentalnu. Recimo da mi je to jedan od talenata. Neko dobro peva, neko odlično slika, ja, eto, ljude savršeno čitam i razumem.

Ovo što je rekao mi je toliko puno značilo. Osetila sam se tako ohrabreno i znala sam da me nije prevario unutrašnji osećaj da je ovaj čovek drugačiji i da te njegove oči sve drugačije vide, nekako posebno.

– Hvala Vam, doktore. Zaista mi je lakše kada znam da me potajno ne osuđujete i ne smatrate budalom, ako mogu tako da kažem.

– Ne, Viktorija, najiskrenije govorim kada kažem da ne mislim da si budala. Naprotiv, divim se tvojoj inteligenciji.

Samo genijalni ljudi mogu tako duboko da životu pogledaju u oči, i da, ako ne pronađu zadovoljavajuću svrhu, spremno i hrabro odluče da odu u smrt. Da li si ikada čula da je neki tupan izvršio samoubistvo? A sa druge strane koliko karikaturista i humorista je diglo ruku na sebe? Ne znam da li znaš, ali oni važe za najinteligentnije ljude na svetu. Što bi rekao moj pokojni otac: „Ne znam da li da se smejem ili da plačem.“ To bi, onda, značilo da me je moja zavidno visoka inteligencija odvela u sigurnu propast. Ovaj čovek jednostavno vidi kroz mene. Fale mu samo plave helanke i crveni plašt, crveno slovo „S“ na prsima i žuti kaiš oko pojasa – da pomislim da je Supermen. Jedinstven je, očigledno ima rendgenski vid, a i posao mu je da spašava ljude.

Na ovu pomisao oteo mi se osmeh. Zbunjeno, dr Spasić je podigao levu obrvu u znak pitanja.

– Da, pretpostavljam da ste u pravu, doktore. – požurila sam da odgovorim. – Možda i nisam budala, kao što sam mislila.

13

Dušanova teorija relativiteta

– Ti si veoma daleko od budale. Ti si sve samo nisi budala. I rećiću ti odmah šta si još... ti si neobaveštena!

Učinilo mi se u ovom trenutku da je ovu rečenicu izgovorio sa blago povišenim tonom i pomalo ironično. Kako misli neobaveštena? Zar svi moramo da znamo iz koje profesije potiču najinteligentniji ljudi? Uostalom, gde piše da je ta informacija tačna?

– Kako mislite neobaveštena? – rešila sam da mu ipak postavim to pitanje pre nego što krenem u napad.

– Evo ovako: nije te niko obavestio da ako od života ne dobiješ ono što očekuješ i ono što smatraš da zaslužuješ, ne moraš da se ubiješ da bi promenila svoje okolnosti.

Ovaj komentar izazvao je lavinu reči i rečenica iz mene.

– Stvarno? Nego šta treba da radim? Da li Vi znate gde mi živimo? Srbija je drugi naziv za pakao. Ja nemam ništa od tog prokletog života! Samo muku, besparicu, brigu, nezadovoljstvo i bol. Gde god da se okrenem zatvaraju mi se vrata pred nosom. Šta god samo pomislim da uradim već, iz nekog razloga, ne može. Kome god da se obratim, ne može da mi pomogne. Uostalom, ko i kako da mi pomogne? Svi su nesrećni, jadni, bedni. Samo nema svako petlju, kao ja, da prekrati sebi muke. Umesto toga oni sebi daju lažnu nadu da će se stvari promeniti na bolje. Da ne može večno da bude ovako. Da će, recimo, sledeća izabrana politička partija izvući zemlju iz g... i iz ove dubioze, da ne psujem sad! Šta biste vi onda doktore da ja uradim? Da poubijam sve koji mi smetaju? To bi bilo pola države. Da mahnem magičnim štapićem, koji nemam, i stvorim se u nekoj drugoj državi?

Da se pravim slepa i da ne vidim šta je sve oko mene? Obavestite me, molim vas, o neograničenim mogućnostima napretka u paklu! Baš me zanima!

14

Bojana Čupić

Istog momenta kada je poslednji ton ovog niza otrovnih verbalnih strela izašao iz mojih usta osetila sam kajanje.

Ovaj čovek mi je spasao život a ja sam se sad izvikala na njega. Ali, zašto me provocira? Trebalo bi da zna da sam još uvek rastrojena posle svega što sam prošla.

– Eto vidiš koliko u tebi još ima snage i volje za životom.

– sa osmehom na licu je prokomentarisao.

Pukao mi je film: – Molim?! Želje za životom?! Da li treba da Vas podsetim na razlog mog boravka u ovoj ustanovi? – odgovorila sam još ljuća.

Da li je moguće da sam ga pogrešno procenila? Da će na kraju ispasti neki prevarant, koji je došao da se naslađuje mojom mukom i tako hrani svoj ego? Da preko moje grbače likuje svom uspešnom životu? Istog momenta mi je skočio pritisak. Trebalo je da ga zmolim da mi ga izmeri, kad je već tu. Vid mi se pomutio od količine adrenalina koji mi je projurilo telom. Ozbiljno sam razmatrala opciju da ustanem i udarim mu šamar, ionako posle pokušaja samoubistva svi smatraju da sam neuračunljiva. Ne verujem da bi me neko zbog toga krivično gonio, a ja bih se mnogo bolje osećala.

Bar sam tako mislila u tom trenutku.

– Kada čovek brani svoje mišljenje i svoje stavove, to znači da on, u stvari, brani svoj ego, svoje ja. Iz nekog razloga, koji samo ljudi koji se bave psihom dobro razumeju, ljudi smatraju da je ako ne odbrane svoj stav njihov život na neki način ugrožen. Prosečan čovek ovoga nije svestan, ali određuje nas naše ponašanje u trenucima kad su nam stavovi ili verovanja dovedeni u pitanje. Razumeš? Upravo si mi pokazala da ti je zapravo stalo do svog života – stalo ti je do svoga „ja“, koliko god da ti je teško u toj koži. Tvoje „ja“ želi da živi.

15

Kupujte knjige na Internetu! www.dobra-knjiga.com Naša Internet knjižara namenjena je svim ljubiteljima knjiga. Na njenim stranama pronaći ćete najnovije knjige iz raznih oblasti, prikaze aktuelnih izdanja, biografije vaših omiljenih pisaca...

Nadamo se da ćete nas i ubuduće posećivati.

Vaše kritike i predlozi su dobro došli.

Knjižara Dobra knjiga Beograd Maksima Gorkog 137 (ugao sa Tomazeovom) 11107 Voždovac - Beograd Radno vreme: ponedeljak-petak 09.30-18.30č, subota: 09.30-14.30č.

Telefoni: +381(0)11 240.22.22 +381 (0)65 22.33.763 (mob)

Uživajte u čitanju!

Ponovo pred vama knjiga koja je prodata u 8 miliona primeraka!

Melem za dušu 101 priča koje otvaraju srce i krepe dušu Priredili i napisali: Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen „Ovo je topla, divna i inspirativna knjiga puna ideja koje svako može da iskoristi kako bi poboljšao bilo koji segment svog života. Ovu knjigu treba pročitati, primenjivati i čitati iznova i iznova.“ Brajan Trejsi „Melem za dušu isnspiriše čitaoce i pomaže im da zapamte da su važne stvari u životu – ljubav i zahvalnost.“ Barbara de Anđelis Otkrijte ponovo moć inspiracije sa vanvremenskim pričama o svakodnevnim čudima koja oslikavaju ono najbolje u ljudskom duhu. Ne bitno da li ste tek otkrili Melem za dušu ili ste dugogodišnji obožavalac ove knjige, ovo izdanje će vas inspirisati da budete bolja osoba, da dosegnete svoj najveći potencijal, podelite svoju ljubav i prihvatite svet oko sebe.

Upoznajte sve tajne ljudskog srca ispričane u 101 priči!

 Knjige sa popustom možete naručiti na www.dobra-knjiga.com ili pozivanjem: 011/240 22 22, 011/24 55 026, 064/588 03 02.