Pravila više ne važe

DŽON SANDFORD

Pravila VIŠE NE važe Preveo Vladimir Nikolić

Naziv originala: John Sandford RULES OF PREY

Beograd, 2018.

PREDGOVOR

Nije lako biti reporter posle četrdesete godine. Telo može da podnese, ali um počinje da propada. Petnaesto ubistvo, dvanaesta poplava, deveti tornado, stota saobraćajna nesreća s višestrukim žrtvama (ne izveštavamo o pojedinačnim smrtima poput „čovek udario u banderu“), dvestota politička budalaština.

U nekom trenutku sve to postane rutina i dosada; ne izneveravate više samo čitaoce, već i sopstvenu etiku. Ne možete tek tako da napišete: bla-blatruć dvoje mrtvih; zapravo, morate da obraćate pažnju. Zato što je to zaista važno. Morate da čitate predloge budžeta, gledate leševe, pričate s policajcima, dobijete procenu štete, nađete nove reči da opišete godišnji poljoprivredni sajam, najveće tovljeno svinjče, najponosniju kokoš. Ali odjednom shvatite da to više ne možete.

Jednom je mali tornado – ili je to možda bio samo olujni vetar, više ne mogu da se setim – napravio ršum u nekom gradiću u Viskonsinu i na okolnim farmama. Mene su poslali da napravim reportažu, pa sam pričao sa žrtvama, pitajući ih da li je vetar zvučao kao lokomotiva, tragajući za srećnim i neobičnim pričama, zapažajući sve veću rasprostranjenost ružičaste staklene vune po starim stvarima boje krema (mnogo te vune razletelo se kad su se kuće srušile), i na kraju sam završio na farmi vremešnog odgajivača krava muzara. Štala se najvećim delom srušila, ili bolje rečeno urušila. Jedan deo pao je na veliku crno-belu kravu muzaru i polomio joj prednje noge. Trebalo je da je ubiju da se ne muči. Ležala je nasred dvorišta, u bolu, a krupne oči sugerisale su da zna šta joj se sprema. Sedokosi farmer, koji je osećao obavezu da joj prekrati muke, ispričao mi je to, a zatim seo na panj i gorko zaplakao jer je tu kravu smatrao starom prijateljicom.

To nisam mogao da podnesem i tad sam shvatio da se bližim kraju novinarskog puta. A onda se desio sledeći tornado. Oluja je pogodila jugozapadnu Minesotu, i čim sam čuo za to u redakciji, klisnuo sam na vrata.

3

Znao sam da će me neki urednik tražiti i da će želeti da me pošalje na jednodnevni put da gledam srušene kuće, uplakanu decu, uništene živote, da bih posle pisao bla-bla-truć.

I sakrio sam se. Veoma loš stav za novinara.

Nisam želeo da prestanem da pišem, samo sam hteo da prestanem da osećam bol. Napisao sam roman koji se nije prodavao, ali sam na njemu mnogo naučio. Napisao sam esej o slikaru Džonu Stjuartu Inglu i objavio ga kao knjigu u sklopu velike retrospektive njegovog rada. Najveći deo knjige The Eye and the Heart: Watercolors of John Stuart Ingle sastojao se od reprodukcija njegovih slika, razume se, tako da to nije stvarno bila moja knjiga. Međutim, imala je tvrd povez, zaštitni omot i na koricama ime Džon Kamp (moje pravo ime).

Hmm. Beletristika.

Proveo sam dobar deo godine radeći medicinske reportaže i pretvorio to u još jednu dokumentarnu knjigu Plastic Surgery: The Kindest Cut. Ponovo sam odlučio da se oprobam u beletristici. Iz te odluke je proizišao najpre roman The Fool's Run, s herojem Kidom; a zatim i Pravila lova.

The Fool's Run sam pisao godinu dana, jer sam tad još pekao zanat. Ali kad pišete roman, izdavač nikako ne želi da čuje kako sada radite na razvoju likova, da ćete se kasnije pozabaviti zapletom, a da ćete tri knjige nakon toga pokušati sve to da povezete. On sve to želi odmah, u prvoj knjizi, ili doviđenja do sledećeg puta.

I tako sam ispekao zanat pišući The Fool's Run. Kad je prodala knjigu, cenjena Ester Njuberg, moj književni agent, rekla mi je u za nju tipičnom jednominutnom telefonskom razgovoru: „Verovatno bi ovako mogao da zarađuješ za život. Ali trebalo bi da pišeš veće knjige. Zaradio bi mnogo više para.“ Šta je veća knjiga? „Znaš već – s razvijenijim likovima, više pozadinske priče, više zapleta.“ Započeo sam da pišem Pravila više ne važe polovinom leta i poslao ih Ester na Dan zahvalnosti. Prodala ih je odmah tog produženog vikenda.

Moglo bi se reći da sam je manje-više napisao u transu. Pošto sam morao da radim da bih prehranio porodicu, po čitav dan sam jurcao kao reporter, a roman pisao noću. Hodao sam ulicama Sent Pola kao duh, ne prepoznajući prijatelje i poznate političare, nalećući na bandere. Nisam mogao ni kola da nađem u garaži. Nisam čuo kada mi se ljudi obraćaju; odlazio sam na političke skupove i tamo pravio beleške za knjigu.

Sve u toj knjizi potiče iz mog novinarskog iskustva. Ni sam ne znam koliko sam leševa video, niti koliko mesta zločina sam posetio, ali bilo ih je 4

mnogo. Izveštavao sam sa stotinu suđenja, proveo sam nedelje u državnom zatvoru pričajući s ubicama, a najveći deo godine posmatrajući mnoštvo raznovrsnih hirurških operacija, uključujući i hitne hirurške zahvate zbog povreda zadobijenih u kriminalnim aktivnostima.

Sve to sam stavio u knjigu.

Ništa od toga nije stvarno, naravno.

Policajci se ne ponašaju kao Lukas Davenport – dobili bi otkaz ili bi čak završili u zatvoru kad bi tako radili. Oni nisu bogati, ne voze poršee, većinu boli uvo za modu. Lukas Davenport je pak baš takav. Nema ničega boljeg, smatra on, od lepog novog odela. On je takav zato što je kombinacija pandura i filmske zvezde. Želeo sam da bude zvezda. Želeo sam da bude drugačiji. Želeo sam da bude opaki žestoki pandur, koji se dopada ženama.

Slušajte: veliki deo pisanja izlazi u eksploziji, iz srca i iskustva. Ali tu postoji i dosta proračunatosti. Želeo sam da se Lukas Davenport svidi ljudima.

A što se tiče uzbuđenja, kada sam morao da biram između uzbuđenja i realne policijske procedure, nisam oklevao da proceduru bacim kroz prozor.

Završivši, otkrio sam da se knjiga sviđa većini policajaca. U njoj je bilo dovoljno slojeva stvarnosti – uglavnom glupih detalja, one vrste glupih detalja koji čine tkivo života većine pozornika na ulici – koje su zdušno odobravali.

Odlično!

Isto su reagovali i reporteri. Još bolje!

Kada sam napisao Pravila više ne važe, nijednom mi nije palo na pamet da će taj Lukas Davenport postati moja druga karijera. Mislio sam da će Pravila više ne važe biti samo jedna knjiga, i da će naredna biti, recimo, o agentkinji FBI-ja.

Još imam tu knjigu u glavi, ali nikad nisam stigao do nje. Davenport me je provozao kroz još petnaest romana, i to je bila vraški uzbudljiva vožnja.

I uživao sam u njoj, najvećim delom, iako sam usput doživeo i nekoliko neprijatnosti.

Ali napisaću ih još nekoliko, bar tako mislim.

5

1

Reklamni pano na krovu bacao je treperavu plavičastu svetlost kroz prozore apartmana. Svetlost se odbijala od stakla i nerđajućeg čelika: prazna prašnjava kristalna vaza, zarezač za olovke, mikrotalasna rerna, staklene tegle pune grafitnih olovaka, slikarskih četkica i krejona. Pepeljara puna novčića i spajalica. Tube s bojama. Noževi.

Muzički uređaj se nejasno video kao zbirka pravougaonih silueta na prozorskom simsu. Digitalni sat je u tišini odbrojavao crvene elektronske minute.

Besni Pas čekao je u mraku. Čuo je sopstveno disanje. Osećao je kako mu znoj curi pod pazusima.

Ukus večere u ustima. Bockanje na obrijanim preponama. Miris tela izabrane.

Nikad nije bio toliko živ kao u poslednjim trenucima dugog lova. Neki ljudi, kao što je njegov otac, sigurno su se tako osećali svakog minuta svakog sata: život na višoj ravni postojanja.

Besni Pas je posmatrao ulicu. Izabrana je bila umetnica. Imala je glatku kožu boje masline i smeđe oči, uspravne grudi i vitak struk. Živela je ilegalno u skladištu, kupala se kasno noću u zajedničkom kupatilu niz hodnik, krišom podgrevala jela u mikrotalasnoj rerni nakon što bi upravnik zgrade završio posao za taj dan i otišao kući. Spavala je na uzanom krevetu u sićušnoj ostavi, ispod raspeća u art deko stilu, uronjena u isparenja terpentina i lanenog ulja.

Sad je bila u kupovini: nabavljala je gotova jela za mikrotalasnu. Ta mikrotalasna sranja će je svejedno ubiti ako ja to ne uradim, pomislio je.

Verovatno joj činim uslugu. Nasmešio se.

Umetnica će mu biti treća žrtva u gradovima blizancima1, peta u životu.

Prva je bila rančerska cura, koja je jahala pašnjakom prema šumovitim krečnjačkim brdima istočnog Teksasa. Nosila je farmerice, crveno-belu Ovde se misli konkretno na Mineapolis i Sent Pol, a gradovi blizanci su zapravo dva velika urbana centra koja s vremenom srastu tako da između njih više ne postoji jasna fizička granica. (Prim. kor.)

1

6

kariranu košulju i kaubojske čizme. Sedela je uspravno u sedlu, jašući više kolenima i glavom nego dizginima u šakama. Išla je pravo ka njemu, a plava kika joj je poskakivala.

Besni Pas je nosio remingtonku 700 ADL, kalibra 270 vinčester. Naslonio je podlakticu na truli panj i pogodio je s razdaljine od četrdeset metara. Hitac joj je probio grudnu kost i oduvao je s konja.

To je bilo drugačije ubistvo. Ona nije bila izabrana; sama je to tražila.

Rekla je, tri godine pre ubistva, u njegovoj blizini, da su mu usne kao u gliste.

Kao one gmizave crvene gliste ispod rečnog kamenja. Kazala je to u hodniku njihove srednje škole, u krugu drugarica. Nekoliko njih je bacilo pogled preko ramena prema Besnom Psu, koji je stajao pet metara dalje, sam, kao i uvek, stavljajući knjige na gornju policu ormarića. Nije ničim pokazao da ju je čuo.

Bio je veoma dobar u skrivanju, čak i u najmlađim danima, premda curu s ranca svejedno nije bilo briga. Besni Pas je bio niko i ništa.

Međutim, platila je za to brbljanje. Tri godine je čuvao njen komentar u grudima, znajući da će njegovo vreme kad-tad doći. I došlo je. Pala je s konja kao kamen, mrtva, pogođena lovačkim dumdum metkom s bakarnom košuljicom.

Besni Pas je lagano otrčao kroz šumu pa niskim terenom močvarne prerije. Bacio je pušku u zarđali metalni odvodni kanal na mestu gde se drum dodirivao s močvarom. Cev će zbuniti svaki detektor za metal u potrazi za oružjem, mada on nije ni očekivao potragu – u toku je bila sezona lova na jelene i šume su bile prepune amatera iz gradova, naoružanih do zuba i spremnih za ubijanje. Sezona lova, skrovište za pušku – sve to bilo je isplanirano unapred. Čak i kao brucoš, Besni Pas je bio pedantni planer.

Otišao je i na njenu sahranu. Lice joj je bilo netaknuto i gornja polovina mrtvačkog sanduka ostavljena je otvorena. Seo je najbliže što je mogao, u tamnom odelu, posmatrao njeno lice i osećao kako ga ispunjava moć. Žalio je samo zbog toga što ona nije znala da smrt dolazi, što nije mogla lagano da pati; zato što nije imao vremena da uživa u njenom bolu.

Drugo ubistvo bilo je prvo zaista izabrane, mada ga on više nije smatrao činom zrelosti. To je bio više… eksperiment? Da. U drugom ubistvu ispravio je sve nedostatke iz prvog.

Bila je kurva. Sredio ju je tokom prolećnog raspusta na drugoj, toj kriznoj godini pravnog fakulteta. Potreba je već odavno bila prisutna u njemu, mislio je. Intelektualni pritisak pravnog fakulteta dodatno ju je uvećao. I tako je, jedne prohladne noći u Dalasu, nožem obezbedio privremeni predah od te potrebe, bledim telom siromašne belkinje iz Misisipija, koja je došla u veliki grad u potrazi za srećom.

7

Smrt devojke s ranca prežaljena je kao nesrećan slučaj u lovu. Njeni roditelji su izvesno vreme tugovali, a zatim se usmerili na nešto drugo. Dve godine kasnije, Besni Pas je video devojčinu majku kako se smeje ispred koncertne dvorane.

Dalaski panduri takođe su brzo zatvorili slučaj egzekucije kurve kao uobičajeno ulično ubistvo povezano s drogom. U njenoj tašnici našli su kutiju bensedina, i to im je bilo dovoljno. Imali su samo njeno ulično ime. Sahranili su je na sirotinjskom groblju s tim imenom, pogrešnim, na majušnoj metalnoj ploči koja je jedina obeležavala grob. Nikad nije doživela šesnaesti rođendan.

Ta dva ubistva bila su zadovoljavajuća, ali ne u potpunosti proračunata.

Ubistva u gradovima blizancima bila su drugačija. Bila su planirana do tančina, a taktika se zasnivala na profesionalnom pregledu desetak policijskih istraga ubistava.

Besni Pas je bio inteligentan. Bio je i član Advokatske komore. Osmislio je pravila.

Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ.

Nikad nemoj imati motiv.

Nikad nemoj slediti neki obrazac.

Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš.

Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja.

Pazi da ne ostaviš materijalne dokaze.

Bilo ih je još. Njihovo definisanje postalo je deo izazova..

Bio je lud, razume se. Znao je i on to.

U najboljem od svih svetova više bi voleo da bude duševno zdrav. Ludilo je sa sobom donosilo pozamašnu količinu stresa. Sada je pio pilule, crne za visoki pritisak, crvenkasto-braonkaste za spavanje. Više bi voleo da je duševno zdrav, ali svi moramo da igramo kartama koje su nam podeljene. Njegov otac je tako govorio. To je odlika muškarca.

Dakle, bio je lud.

Ali ne sasvim, kao što je to mislila policija. Vezivao je, silovao i ubijao žene.

Policija ga je smatrala seksualnim manijakom. Hladnokrvnim manijakom.

On pak nije žurio sa silovanjima i ubistvima. Verovali su da razgovara sa žrtvama, da im se ruga. Obazrivo je koristio kondome. Lubrikovane kondome.

Obdukcija prve dve žrtve u gradovima blizancima otkrila je u vaginalnom

8

sekretu tragove lubrikanta. Pošto panduri nikad nisu pronašli kondome, pretpostavili su da ih je poneo sa sobom.

Konsultovali su se sa psihijatrima, unajmljivali su ih da sastave psihološki profil ubice, verovali su da se Besni Pas plaši žena. To je verovatno posledica detinjstva provedenog s dominantnom majkom, tvrdili su oni, majkom koja je naizmenično bila i tiranka i puna ljubavi, sa seksualnim konotacijama. Besni Pas se verovatno plaši side, i moguće je – a pričali su o beskonačnim mogućnostima – da je, u suštini, homoseksualac.

Moguće je, kazali su, da će uraditi nešto sa spermom koju je sačuvao u kondomima. Kad su psihijatri to rekli, panduri su se zgledali. Uradiće nešto? Šta će uraditi? Napraviće sladoled? Šta?

Međutim, psihijatri su grešili. U to u svemu.

Nije se rugao žrtvama, već ih je tešio; pomagao im je da učestvuju. Nije upotrebljavao kondome prvenstveno da se zaštiti od bolesti, već da se zaštiti od policije. Sperma je dokaz koji medicinski istražitelji pažljivo uzimaju, pregledaju i identifikuju. Besni Pas je znao za slučaj kad je neku ženu napao, silovao i ubio jedan od dvojice prosjaka. Obojica su optuživala onog drugog, a identifikacija sperme bila je od ključnog značaja za otkrivanje ubice.

Besni Pas nije čuvao kondome. Nije ništa radio s njima. Bacao ih je, zajedno s dokaznim sadržajem, u klozetske šolje svojih žrtava.

I majka mu nije bila tiranin.

Bila je mala i nesrećna tamnokosa žena, koja je leti nosila šarene pamučne haljine i slamnate šešire širokog oboda. Umrla je dok je bio u osnovnoj školi. Jedva da je mogao da se seti kako je izgledala, premda je jednom, dok je dokono razgledao porodične kutije, pronašao svežanj pisama adresiranih na njegovog oca i uvezanih ukrasnom trakom. Ne znajući sasvim zašto, omirisao je koverte i preplavio ga je slabašan zaostali majčin miris, nalik na stare peteljke divljih ruža i sećanja na ljiljane.

Ali ona je bila ništavna.

Nikad nije ništa doprinela. Nikad nije ništa osvojila. Nije ništa radila. Bila je teret ocu. I za oca i za njegove fascinantne igre, bila je breme. Setio se kako se otac jednom izvikao na nju: Radim, radim, a ti ćeš se držati podalje od ove sobe dok radim, moram da se koncentrišem, a ne mogu ako stalno ulaziš ovamo i cviliš, cviliš… Ah te fascinantne igre u sudnicama i zatvorima.

Besni Pas nije bio ni homoseksualac. Privlačile su ga isključivo žene. To je bilo jedino što definiše muškarca, da može ono da radi sa ženama. Žudeo je za njima. Posmatrajući kako umiru, osećao je kako eksplodira u eteričnom trenutku.

9

*** U trenucima samoispitivanja, Besni Pas je kopao po svojoj psihi, tražeći začetke ludila. Zaključio je da nije nastalo odjednom, već da je izraslo. Sećao se svih onih usamljenih nedelja izolacije na rancu s majkom, dok je njegov otac igrao svoje igre u Dalasu. Besni Pas se igrao očevom lovačkom puškom, gađajući mrmote. Kad bi pogodio nekog mrmota u pravo mesto, u zadnje noge, životinja bi se batrgala, skičala i pokušavala da se vrati u jazbinu, vukući se na prednjim šapama.

Svi ostali mrmoti iz susednih rupa stali bi na hrpice iskopane iz jazbina i posmatrali. Onda bi ustrelio drugog, a to bi izvelo još njih, a zatim i trećeg, sve dok cela kolonija ne bi gledala kako pola tuceta ranjenih mrmota pokušava da se odvuče nazad u rupe.

Ranio bi šest ili sedam, pucajući iz ležećeg položaja, a zatim bi ustao, otišao do njihovih jazbina i dokusurio ih džepnim nožićem. Ponekad ih je drao žive, skidajući im kožu dok su mu se batrgali u rukama. Posle nekog vremena počeo je da niže njihove uši na uzicu, čuvajući tu jezivu kolekciju trofeja na tavanu šupe za alat. Na kraju jednog leta imao je preko trista ušiju.

Prvi orgazam u mladosti doživeo je ležeći potrbuške na ivici pašnjaka i gađajući mrmote. Dugi grč ličio mu je na smrt. Posle je otkopčao farmerke i skinuo gaće, da pogleda vlažne mrlje od sperme, pa kazao sebi: „Boga ti, to je to… boga ti, to je to.“ Govorio je to iznova i iznova, a posle toga, strast mu je dolazila znatno češće dok je lovio glodare po rancu.

Pretpostavimo, mislio je, da je bilo drugačije. Pretpostavimo da je imao drugare za igru, i drugarice, i da su otišli da se igraju doktora u nekoj šupi.

Pokaži mi pišu, a ja ću tebi pokazati moju… Da li bi sve ispalo drugačije? Nije to znao. Kada je napunio četrnaest, bilo je prekasno. Njegov um se preobrazio.

Neka devojka živela je kilometar i po dalje niz drum. Bila je pet ili šest godina starija od njega. Ćerka pravog rančera. Jednom je projezdila na plastu sena, koji je njena majka vukla traktorom. Devojka je nosila znojem natopljenu majicu, koja je ocrtavala bradavice ukrućene ispod štrokave tkanine. Besni Pas je imao četrnaest godina i osetio je komešanje moćne požude, pa je naglas izgovorio: „Voleću je i ubiću je.“ Bio je lud.

Dok je bio na pravnom fakultetu, čitao je o drugim ljudima kao što je on, opčinjen spoznajom da je ipak deo zajednice. Mislio je o tome kao o zajednici, o muškarcima koji su spoznali to moćno ushićenje ejakulacije i smrti.

Ali tu nije reč samo o ubistvima. Ne više. Sada je tu bilo prisutno i intelektualno uzbuđenje.

10

Besni Pas je oduvek voleo igre. Igre koje je igrao i njegov otac, igre što je igrao sam u radnoj sobi. Fantazije, igre uloga. Bio je dobar i u šahu. Tri godine zaredom pobeđivao je na srednjoškolskom turniru, premda je van takmičenja retko kad igrao protiv drugih.

Međutim, postojale su bolje igre. Igre poput onih koje je igrao njegov otac.

Ali čak je i njegov otac bio surogat pravog igrača, tog drugog čoveka za stolom, optuženika. Pravi igrači bili su optuženici i panduri. Besni Pas je znao da nikad neće postati pandur. Ali je i dalje mogao da bude igrač.

A sada se, u dvadeset sedmoj godini života, približavao svojoj sudbini.

Igrao je i ubijao je, a čitavo telo mu je pevalo od radosti tog čina.

Najuzvišenija igra. S najvišim ulozima.

Kladio se u život da ga ne mogu uhvatiti. A nagrade su bili životi žena, kao žetoni za poker. Muškarci uvek igraju za žene; to je bila njegova teorija. Žene su dobitak u svim najboljim igrama.

Panduri, razume se, nisu bili zainteresovani za igru. Panduri su bili dozlaboga dosadni.

Kako bi im pomogao da shvate ideju igre, sa svakim ubistvom ostavljao je po jedno pravilo. Reči pažljivo isečene iz novina, kratku frazu zalepljenu selotejpom na list iscepljen iz beležnice. Za prva ubistva u gradovima blizancima bilo je pravilo: Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ.

To ih je strašno zbunjivalo. Stavljao je list papira na grudi žrtve kako ne bi bilo ni najmanje sumnje u to ko ga je tu ostavio. Skoro kao uzgredna šala, potpisivao se: Besni Pas. Iako su sigurno bili veoma zabrinuti, panduri su sprečili da priča o pravilima dospe u novine. Besni Pas je žudeo za pažnjom štampe. Čeznuo je da gleda kako kolege pravnici s pažnjom prate tok istrage u dnevnim listovima.

Da zna da se njemu obraćaju, da pričaju o njemu, nikad ne znajući da je on taj.

To ga je uzbuđivalo. Ovo treće ubistvo trebalo bi da odradi posao. Panduri nisu mogli doveka da sprečavaju objavljivanje priče. Policijske stanice su obično bušne kao rešeta. Iznenadilo ga je što su uopšte uspeli da to i ovoliko dugo drže u tajnosti.

Ovo treće ubistvo će dobiti pravilo: Nikad nemoj slediti neki obrazac.

Ostaviće list hartije na razboju.

To je bila protivrečnost, razume se. Besni Pas je bio intelektualac i razmišljao je o tome. Bio je toliko pažljiv da se to graničilo s fanatizmom: ne ostavljaj nikakve tragove. Ipak, namerno ih je ostavljao. Policija i njeni psihijatri mogli bi da zaključe nešto o njemu na osnovu njegovog odabira reči.

Na osnovu toga smišlja pravila. Na osnovu poriva da se igra. Ali tu nije bilo pomoći.

11

Da su bila važna samo ubistva, nimalo nije sumnjao u to da je mogao to da uradi i izvuče se bez ikakvog traga. Dalas je to pokazao. Mogao je tako da ih pobije na desetine. Na stotine. Može da odleti u Los Anđeles, kupi nož u nekom diskontu, ubije prvu kurvu i vrati se nazad te iste noći. Drugi grad svake sedmice. Nikad ga ne bi uhvatili. Nikad ne bi čak ni znali da je to delo serijskog ubice.

Ta ideja bila je primamljiva, ali je, na kraju, bila i intelektualno sterilna.

Razvijao se. Želeo je da se takmiči. To mu je bilo neophodno.

Besni Pas je zavrteo glavom u mraku i pogledao s visokog prozora. Kola su prolazila mokrom ulicom. Tiha tutnjava dopirala je s Međudržavnog autoputa 94 dva kvarta dalje ka severu. Niko nije išao peške. Niko nije nosio kese s namirnicama. Čekao je, šetkajući se tamo-amo pored prozora, i posmatrao ulicu. Osam minuta, deset minuta. Napetost je rasla u njemu, pulsiranje, pritisak. Gde je?

Potrebna mu je.

Onda ju je ugledao kako prelazi ulicu dok joj se tamna kosa vijori na žućkastom uličnom svetlu. Bila je sama i nosila je kesu s namirnicama. Kad je nestala s vidika direktno ispod prozora, otišao je do centralnog stuba i stao uz njega.

Nosio je farmerice, crnu majicu kratkih rukava, hirurške rukavice od lateksa i plavu svilenu masku za skijanje. Kad bude vezana za krevet, a on se skine, videće da je njen napadač obrijan: međunožje mu je bilo lišeno stidnih dlačica kao kod petogodišnjaka. Naravno, ne zato što je bio nastran, premda je osećaj bio… zanimljiv. Ali video je slučaj kad su forenzičari iz ženine vagine izvadili pola tuceta stidnih dlačica i uporedili ih s uzorcima u bazi. Posle su lako dobili nalogom za pretres. Lep detalj. Čvrsto kao stena na sudu.

Zadrhtao je. Bilo je prohladno. Zažalio je što nije obukao jaknu. Kad je izašao iz stana, bilo je dvadeset četiri stepena. Mora da je zahladilo za celih deset stepeni otkako je pao mrak. Prokleta Minesota!

Besni Pas nije bio krupan niti naročito sportski građen. Nakratko je tokom puberteta mislio o sebi kao o vitkom, iako ga je njegov otac okarakterisao kao sitnog. Sada je, morao je to priznati pred ogledalom, malo podbuo. Visok 178 centimetara, s riđom kovrdžavom kosom, začecima duplog podbratka, sve većim stomačićem… s usnama nalik na crvene gliste…

Teretni lift bio je star. Zastenjao je jednom, dva puta, pa krenuo. Besni Pas je proverio opremu: higijenski uložak, koji će upotrebiti da ženi zapuši usta, bio mu je u desnom džepu. Lepljiva traka, kojom će joj oblepiti usta, bila je u levom. Pištolj mu je bio zadenut za kaiš, ispod majice. Pištolj je bio mali i ružan: smit i veson model 15. Kupio ga je od nekog samrtnika. Kad ga je 12

ponudio na prodaju, rekao je da ga je njegova supruga želela za zaštitu.

Zamolio je Besnog Psa da ne pominje nikome da ga je kupio. To će biti njihova mala tajna.

A to je bilo savršeno. Niko nije znao da ima pištolj. Ako ikad bude morao da ga upotrebi, oružju neće moći da se uđe u trag, ili će trag odvesti do mrtvaca.

Izvadio je pištolj i preslišao se: zgrabiti, nabiti pištolj u facu, gurnuti na pod, mlatnuti pištoljem, kleknuti na leđa, povući glavu unazad, strpati uložak u usta, zatim lepljiva traka, odvući u krevet, vezati ruke za uzglavlje, noge za dno kreveta.

Onda se opustiti i preći na nož.

Lift je stao i vrata su se otvorila. Stomak mu se zgrčio, poznati osećaj. Čak prijatan. Koraci. Ključ u bravi. Srce mu je tuklo kao ludo. Otvaranje vrata.

Svetla. Zatvaranje vrata. Pištolj mu je bio vreo u šaci, stisak grub. Žena je prošla pored…

Besni Pas je iskočio iz skrovišta.

U deliću sekunde proverio je da li je sama. Zgrabio ju je i prislonio joj pištolj na čelo.

Papirna kesa s namirnicama je pukla, crveno-bele konzerve supe Ketnbel začangrljale su po drvenom podu kao kockice, a bež-crveni paketi instant pilećih krilaca i lazanja za mikrotalasnu zakrckali su pod stopalima. „Vrisni“, kazao joj je najgrubljim glasom, pažljivo uvežbanim pomoću diktafona, „i ubiću te!“ Neočekivano, žena se opustila i on se nehotice opustio s njom. Delić sekunde kasnije, njena štikla mu se zarila u stopalo. Bol je bio nepodnošljiv, a kad je otvorio usta da vrisne, okrenula se u njegovom naručju, ignorišući pištolj. „Aaaaiiiii!“, zavrištala je napola iz straha.

Vreme je za njih bukvalno prestalo da teče, a sekunde su se rasparčale u minute. Besni Pas je gledao kako se njena ruka podiže i pomislio da i ona ima pištolj, a onda je osetio kako mu se ruka u kojoj drži pištolj pomera dalje od njenog tela, u pogrešnom smeru, i pomislio: „Ne!“ U sledećoj kristalnoj krhotini vremena shvatio je da ona ne drži pištolj, već tanki srebrnkasti cilindar.

Naprskala mu je biber-sprej u lice, a vreme se naprasno suludo ubrzalo.

Vrisnuo je i pokušao da je udari pištoljem, ali je onda shvatio da mu je ispao.

Zamahnuo je drugom rukom i, više pukom srećom nego veštinom, pogodio je u vilicu. Pala je i zakotrljala se.

13

Besni Pas je potražio pištolj, poluslep, rukama se držeći za lice, a pluća mu nisu radila kao što bi trebalo – zapravo, bio je astmatičar, a biber-spej je dobro natopio skijašku masku. Žena se opet zakotrljala i ustala, držeći bibersprej i vrišteći: „Seronjo, seronjo…“ Pokušao je da je šutne, ali je promašio, a ona ga je opet isprskala. Zatim je uspeo da je šutne, ona se zateturala, ali je opet podigla sprej, a on nije mogao da nađe pištolj. Ponovo je pokušao da je šutne. Opet pukom srećom, pogodio ju je u ruku u kojoj je držala sprej i mala limenka odletela je u vazduh. Krv joj se slivala niz čelo iz posekotine gde ju je zakačila mušica pištolja, preko očiju, pa u usta, i bila joj je na zubima, a ona je i dalje vrištala: „Seronjo, seronjo…“ Pre nego što je mogao da nastavi napad, dograbila je sjajnu cev od nerđajućeg čelika i zamahnula prema njemu kao neko ko je aktivno trenirao softbol. Odbio je njen napad i ustuknuo, i dalje tražeći pištolj, ali nigde ga nije bilo, a ona se približavala. Besni Pas je reagovao kako je i istrenirao sebe da reaguje.

Okreni se i beži!

Potrčao je, ali ona je jurnula za njim i još jednom ga opalila po leđima.

Malo se zateturao, okrenuo se i zakačio je po vilici bridom dlana. Bio je to slab i nedelotvoran direkt, ali ona je ipak ustuknula, međutim, brzo je ponovo nasrnula na njega, otvorenih usta, iskeženih zuba, prskajući ga pljuvačkom i krvlju dok je vrištala. Izleteo je na vrata i zalupio ih za sobom. „… seronjo…“ Niz hodnik do stepeništa gotovo da se ugušio ispod maske. Nije ga više progonila, ostala je da stoji pored zatvorenih vrata, vrišteći najkreštavijim glasom koji je ikad čuo. Vrata su se malo odškrinula, a on je nastavio da slepo tetura niz stepenice. Skinuo je masku u podnožju stepeništa, strpao je u džep i izašao na ulicu.

Polako, pomislio je. Šetaj smireno.

Bilo je hladno. Jebena Minesota! Avgust je, a smrzava se. I dalje je čuo ženino vrištanje. Isprva slabašno, a potom glasnije. Kučka je otvorila prozor.

Panduri su bili na drugoj strani ulice. Besni Pas se pogrbio i ubrzao korak prema kolima, ušao u njih i odvezao se. Tek na pola puta do Mineapolisa, još u zagrljaju smrtnog straha, a tresući se od hladnoće, setio se da kola imaju grejanje pa ga je uključio.

Tek je u Mineapolisu shvatio da je povređen. Prokleta cev. Ostaće mi velike modrice, pomislio je, na ramenima i leđima. Kučka. Pištolj ne bi trebalo da bude problem, pošto mu se nije moglo ući u trag.

14

Hriste, ala je bolelo!

15

2

Prodavač je bio zabarikadiran iza zidina porno-časopisa. Cigarete, čokoladice, celofanske kesice s kuglicama od sira, tortilja-čipsom i čvarcima i drugi karcinogeni štitili su mu bok. Pored kase je stajao obrtni stalak s belim bedževima; na svakom bedžu bila je poruka osmišljena da reflektuje egzistencijalni stav svakog kupca. Najbolje se prodavao: Spasite kitove – ulovite debelu ribu. Baš kao i: Nema više gospodina Finog – na kolena, kučko!

Prodavač nije gledao u bedževe. Bio je umoran od njih. Zurio je kroz izlog upljuvan mušicama i odmahivao glavom.

Lukas Davenport se pojavio iz dubine prodavnice s novinama Dejli rejsingform i stavio dva dolara i dvanaest centi na pult. „Jebeni klinci!“, reče prodavač nikome određenom, kriveći vrat kako bi video dalje niz ulicu. Čuo je zveket Lukasovog novca na pultu i okrenuo se.

Njegovo lice nalik na baseta pokušalo je da se osmehne, ali umesto toga, uspelo je samo da se nabora. „Kako ide?“, zašištao je. „Šta se dešava?“, upitao je Lukas gledajući mimo prodavca na ulicu. „Par klinaca na skejtbordovima.“ Prodavač je imao emfizem i njegova začepljena pluća mogla su da izbace samo kratke rečenice. „Voze se iza busa.“ Soptaj. „Ako nalete na šaht…“ Udisaj. „Mrtvi su.“ Lukas je ponovo bacio pogled. Na ulici nije bilo nijednog klinca. „Ma otišli su već“, izgovori mrzovoljno prodavač. Uzeo je Rejsingform i pročitao prvi pasus uvodnog članka. „Jesi li bacio pogled na sto za rasprodaju?“ Soptaj. „Neki tip doneo je neke pesme.“ Izgovorio je to kao besne. „Stvarno?“ Lukas je otišao do kraja pulta i bacio pogled na gomilu polovnih knjiga na stolu. Zbijenu između dva pregleda književnosti XX veka u tvrdom povezu, našao je, na svoje oduševljenje, tanku knjižicu poezije Emili Dikinson u mekom povezu. Lukas nikad nije išao u lov na poeziju; nikad nije kupovao ništa novo. Čekao je da slučajno pronađe, a iznenađujuće često i jeste, napuštene pesme zbijene između zbirki tekstova o termo-električnom inženjerstvu ili biohemiji.

16

Ova Emili Dikinson koštala je dolar kada ju je 1958. izdala malo poznata izdavačka kuća na Šestoj aveniji u Njujorku. Trideset godina kasnije, koštala je osamdeset centi u knjižari na Univerzitetskoj aveniji u Sent Polu. „Pa, šta kažeš za ovog konja?“ Grgot. „Ovog Vobašo Ratnika?“ Prodavač je kucnuo prstom po Rej sing formu. „Odgajen u Minesoti.“ „To i ja mislim“, reče Lukas. . „Šta?“ „Pa odgajen u Minesoti. Bolje da ga liferuju u fabriku hrane za kućne ljubimce. Naravno, tu postoji i vedrija strana…“ Prodavač je samo čekao. Nije imao daha za domišljat odgovor. „Ako Vobašo Ratnik dobije status favorita“, reče Lukas, „to će podići kvotu pobedniku.“ „A to je…“ „Probaj Sunašce ili Cvonjka. Nema garancija, ali statistika deluje besprekorno.“ Lukas je preko pulta gurnuo knjigu Emili Dikinson s nalepljenom cenom od osamdeset centi plus pet centi PDV. „Sačekaj da izađem iz radnje pre nego što pozoveš Mađioničara, važi? Ne želim da me uhapse zbog prodaja dojava za klađenje.“ „Kako god kažeš.“ Udisaj. „Poručnice“, završi prodavač. Čupnuo je čuperak kose na čelu.

Lukas je odneo Emili Dikinson nazad u Mineapolis i parkirao se u javnoj garaži preko puta Skupštine grada. Zaobišao je odvratnu staru hrpu ljubičaste boje, prešao još jednu ulicu, prošao mimo pravougaonog bazena, pa ušao u Upravni centar Okruga Henepin. Spustio se liftom u kafeteriju, kupio crvenu jabuku iz automata, pa se vratio gore i izašao iz zgrade na travnjak. Seo je na travu između belih breza na toplom avgustovskom suncu, pa počeo da jede jabuku i čita: Ali niko me ne pokrenu – sve dok Plima Do proste mi cipele ne dođe – I do Kecelje – i Pojasa I midera mog – takođe – Hteo me je progutati – Celu, ko Rosnu kap što prođe Niz rukav maslačka – Potom – i ja krenuh – takođe – 2 Emili Dikinson: Ustala sam rano – Povela svog psa, u prevodu Aleksandra Šurbatovića. Iz zbirke Ja sam niko! A ti, ko si?, Beograd, Mali vrt, 2016. (Prim. prev.)

2

17

*** Lukas se nasmešio i zagrizao jabuku. Kad je podigao pogled, mlada tamnokosa žena prelazila je preko trga, gurajući dupla kolica za bebe. Blizanci su bili obučeni u istovetne ružičaste benkice i njihali se levo-desno dok ih je majka šetala preko trga. Mama je imala velike grudi i uzak struk, a kosa joj se njihala napred-nazad preko rumenih obraza kao svilena zavesa. Nosila je suknju boje šljive i svilenu bež bluzu. Bila je toliko lepa da se Lukas ponovo nasmešio, oblio ga je i talas zadovoljstva.

Onda je prošla još jedna, u suprotnom smeru, plavuša s kratkom pankerskom frizurom u kratkoj pletenoj suknji, primamljivo nakinđurena.

Gledao ju je kako hoda i uzdisao u ritmu njenih koraka.

Lukas je nosio belu polo-majicu, kaki pantalone, plave dokolenice i kožne mokasine. Polo-majicu nosio je ispasanu preko pantalona, da se ne bi video pištolj. Bio je vitak i tamnoput, s ravnom crnom kosom, osedelom na slepoočnicama, i dugačkim nosom iznad šeretskog osmeha. Jedan od gornjih sekutića bio mu je okrnjen, ali nikad nije stavio krunicu. Mogao je proći i kao Indijac, samo da nije bilo plavih očiju.

Oči su mu bile tople i umirujuće. Tu toplinu je nekako naglašavao i vertikalni beli ožiljak, koji je počinjao tik ispod kose, spuštao se do desnog oka, preskakao oko i nastavljao se niz obraz sve do usta. Taj ožiljak mu je davao žestok izgled, ali je za sobom ostavljao dodir nevinosti, kao Erol Flin u Krvavom kapetanu. Lukas je često razmišljao da mladim ženama priča kako mu je taj ožiljak napravila slomljena flaša u kafanskoj tuči u Subičkom zalivu, gde nikad nije bio, ili u Bangkoku, gde takođe nikad nije bio. Ožiljak mu je u stvari napravila udica za pecanje, koja se odbila od trulog debla na reci Sent Kroj, a to im je i govorio. Neke bi mu i poverovale. Većina je pak mislila da tom pričom prikriva, na primer, kafansku tuču na Sueckom kanalu.

Premda su mu oči bile tople, osmeh ga je odavao.

Jednom je izašao sa čuvarkom u zoološkom vrtu – tako se posle ispostavilo – u noćni klub u Sent Polu, gde su dileri prodavali kokain prigradskoj deci u podrumskim toaletima. Na parkingu ispred kluba naleteo je na Kenija Makginisa, za kog je mislio da je u zatvoru. „Odjebi od mene, Davenporte!“, rekao mu je Makginis odmičući se.

Parking se odjednom naelektrisao, a sve – od omotača žvaka do odbačenih kesica kvotera kokaina – postalo je kristalno jasno.

18

„Nisam znao da si izašao, kurajberu“, odgovorio mu je Lukas sa osmehom. Čuvarka u zoološkom vrtu posmatrala je scenu razrogačenih očiju. Lukas se nagnuo napred prema Makginisu, zakačio dva prsta za džepove njegove košulje i nežno cimnuo, kao da su stari drugari koji se davno nisu videli. Lukas mu je promuklo šapnuo: „Napusti grad. Idi u Los Anđeles. Idi u Njujork. Ako ne nestaneš, povrediću te.“ „Na uslovnoj sam, ne smem da napuštam državu“, promucao je Makginis. „Onda idi u Dulut. Ili u Ročester. Imaš nedelju dana“, prošaputao mu je Lukas. „Ispričaj se s tatom. Ispričaj se s babom. Ispričaj se sa sestrama. A onda da te nema.“ Ponovo se okrenuo prema čuvarki u zoološkom vrtu, i dalje se smešeći, naizgled potpuno zaboravivši na Makginisa. „Nasmrt si me uplašio“, rekla mu je kad su ušli u klub. „Šta to bi?“ „Keni voli mlade dečkiće. Trampi krek za njihove desetogodišnje guze.“ „Oh!“ Čula je, naravno, za to, ali je u to verovala kao i u sopstvenu smrtnost: daleku mogućnost koja još ne zahteva njenu pažnju.

Kasnije je kazala: „Nije mi se svideo onaj osmeh. Tvoj osmeh. Ličio si na neku od mojih životinja.“ Lukas joj se nasmešio. „Jelda? Na koju? Lemura?“ Ugrizla se za donju usnu. „Više na žderavca.“ Iako je hladnoća njegovog osmeha katkad nadjačavala toplinu očiju, to se nije dešavalo toliko često da postane društvena smetnja. Sad je gledao kako plavuša s pankerskom frizurom skreće za ugao, a pre nego što je nestala s vidika, okrenula se ka njemu i osmehula.

Dovraga! Znala je da je posmatra. Žene to uvek znaju. Ustaj, pomislio je, za njom! Ali nije. Ima ih mnogo i sve su zgodne. Uzdahnuo je, ponovo legao na travu i uzeo Emili Dikinson.

Lukas je bio slika i prilika zadovoljstva. I više od slike.

Fotografija.

Fotografija je bila snimljena iz zadnjeg dela maslinastog kombija parkiranog u Južnoj 7. ulici. Dva policajca iz Unutrašnje kontrole radila su u skučenom prostoru zasićenom znojem, s foto-aparatom na tronošcu i video-kamerama iza jednosmernog stakla.

Stariji pandur bio je debeo, a njegov partner mršav. Osim toga, ličili su jedan na drugog, s kratko podšišanom kosom, ružičastim licima, žutim košuljama kratkih rukava i pantalonama s dvostrukim bodom, iz lanca robnih kuća Džej Si Peni. Na svakih nekoliko minuta, jedan od njih bi pogledao kroz objektiv od 300 mm. Foto-aparat prikačen za objektiv, nikon F-3, bio je 19

opremljen softverom Dejta bek, koji je imao precizan sat programiran sve do 2100. godine. Kad bi panduri snimili fotografije, tačno vreme i datum bi se urezali na fotografiju. I kad to postane neophodno, takva fotografija postala bi legalni materijalni dokaz o aktivnostima subjekta pod prismotrom.

Lukas je primetio dvojac maltene sat nakon što je prismotra počela, još pre dve nedelje. Nije znao zašto ga posmatraju, ali čim ih je video, prestao je da razgovara s doušnicima i sumnjivim prijateljima, kao i s drugim pandurima. Živeo je u izolaciji, a još nije znao zašto. Ali kad-tad će saznati. Sasvim sigurno.

U međuvremenu, provodio je što je više vremena mogao na otvorenom, terajući posmatrače da se skrivaju u vrelom skučenom kombiju, nemoćni da skoknu da kupe nešto da pojedu, nemoćni da skoknu do toaleta. Lukas se osmehnuo sebi u brk, onim neprijatnim osmehom žderavca, spustio zbirku poezije Emili Dikinson pa uzeo Rejsingform. „Misliš li da će taj kučkin sin doveka sedeti tamo?“, upitao je debeli pandur. Nelagodno se promeškoljio. „Čini mi se da se skrasio.“ „Moram da šoram kao ruski trkački konj“, reče debeli. „Nije trebalo da piješ onu koka-kolu. To ti je od kofeina.“ „Možda bih mogao da se iskradem napolje i na brzinu se olakšam…“ „Ako krene, moram da ga pratim. A ako zaostaneš, Bendl će te ustrojiti.“ „Samo ako me ocinkariš, šupčino!“ „Ja ne mogu sam istovremeno i da vozim i da fotografišem.“ Debeli pandur se nelagodno vrpoljio i pokušao da proceni šanse. Trebalo je da izađe iz kombija čim se Lukas skrasio na travnjaku, ali tad mu se nije toliko išlo u klonju. Sad kad je Lukas svakog trena mogao da ustane i pođe, bešika mu je bila kao košarkaška lopta. „Pogledaj ga samo“, kazao je gledajući u Lukasa kroz dvogled. „Šacuje ženske u prolazu. Misliš li da ga zato posmatramo? Da to nema neke veze sa ženskicama?“ „Ne znam. Ali nešto uvrnuto jeste. Niko nam ništa ne govori.“ „Čuo sam da možda ima nešto o šefu. Ovaj baja Lukas.“ „Možda. A tip ne radi ništa. Vozika se po gradu u tom poršeu i svaki dan ide na hipodrom.“ „Ima dobru reputaciju. Pohvale i sve to.“ „Dobio je i nekoliko odlikovanja“, dodao je mršavi. „I to mnoga“, uzdahnuo je debeli. „Aha.“ „Ali je i ubio nekoliko tipova.“

20

„Petoricu. On je trenutno revolveraš broj jedan u policiji. Niko drugi nije koknuo više od dvojice.“ „A opet, sve čisti pogoci.“ „Štampa ga obožava. Pravi jebeni Vajat Erp!“ „Zato što je pun kao brod“, izgovorio je autoritativno debeli. „Štampa obožava ljude s lovom, bogataše. Nikad nisam upoznao novinara koji nije želeo pare.“ Nekoliko minuta razmišljali su o novinarima. Bili su umnogome nalik policajcima, samo s bržim jezikom. „Šta misliš, koliko zarađuje? Mislim Davenport?“, upitao je debeli.

Mršavi je napućio tanke usne i razmislio o pitanju. Plata je za policajce bila stvar od značaja. „S njegovim činom i radnim stazom, verovatno četrdeset dve, najviše do četrdeset pet hiljada od grada“, pretpostavio je. „Zatim, tu su igrice, čuo sam da, kad pogodi s nekom, zaradi oko sto hiljadarki, u zavisnosti od toga koliko se dobro prodaje.“ „Toliko?“, izreče začuđeno debeli. „Kad bih ja dobio toliko, smesta bih dao otkaz. Kupio bih neki restoran. Možda bar na jezeru.“ „Iha!“, složio se mršavi. Toliko puta su vodili ovaj razgovor da su im odgovori bili automatski. „Pitam se zašto ga nisu degradirali u narednika? Znaš, kad su ga premestili iz Odeljenja za krađe.“ „Čuo sam da je zapretio da će dati otkaz. Da je rekao kako ne želi da nazaduje u karijeri. Odlučili su da ga zadrže – znaš, ima doušnike u svakom baru i berbernici u ovom gradu – pa su onda morali da mu ostave i čin.“ „Bio je pravi gnjavež kao supervizor“, reče debeli.

Mršavi policajac klimnu glavom. „Svi su morali da budu savršeni. A niko nije.“ Mršavi je zavrteo glavom. „Jednom mi je rekao da mu je to bio najgori posao koji je ikad imao. Znao je da mu ne ide, ali nije mogao da stane. Neki tip bi malo zabušavao, a Davenport bi se zalepio za njega kao smrad za govno.“ Zaćutali su minut-dva, posmatrajući subjekta kroz jednosmerno staklo. „Ali uopšte nije loš tip kad ti nije šef, reče debeli, menjajući temu. Panduri na prismotri postaju stručnjaci za konverzacioni gambit. „Jednom mi je dao jednu od svojih igrica. Za mog klinca, znaš, on je kompjuterski genije. Imala je sliku nekih vanzemaljaca, bubašvaba visokih tri metra, koje gađaš laserima.“ „Klincu se svidela?“ Mršavog to uopšte nije zanimalo. Mislio je da je klinac debelog prezaštićen, a možda čak i peško, premda to nikad ne bi izgovorio glasno. „Aha. Odneo ju je nazad u prodavnicu i zamolio ga da mu je potpiše. Sad mu na kutiji piše Lukas Davenport.“ 21

„Pa kad tip nije lenj“, reče mršavi. Zaćutao je u iščekivanju. Minut kasnije, debeli je ukapirao foru pa su počeli da se smeju. Međutim, smeh ne pomaže bešici. Debeli policajac se opet promeškoljio. „Slušaj, moram da izađem ili ću se upisati u gaće“, rekao je napokon. „Ukoliko Davenport pođe igde drugde osim u prodavnicu, moraće da uzme auto. Ako ne budeš ovde kad se vratim, stići ću te kod naplatne rampe.“ „Tvoja glava je na panju“, odvrati njegov partner gledajući kroz dugački objektiv. „Upravo je počeo da čita Rejsingform. Možda imaš samo nekoliko minuta fore.“ Lukas je video kako debeli pandur izlazi iz kombija i utrčava u zgradu kompanije Pilsberi. Osmehnuo se sebi u brk. Bio je u iskušenju da ustane i odšeta, znajući da će tip u kombiju morati da krene za njim i ostavi debeljka.

Ali to bi izazvalo komplikacije. Više je voleo da mu obojica budu na oku.

Kad se debeli vratio četiri minuta kasnije, kombije i dalje bio na mestu.

Njegov partner ga je pogledao preko ramena i kazao: „Ništa.“ Budući da Lukas još ništa nije uradio, fotke koje su snimili nisu ni razvijali. Da su ih razvili, primetili bi da je Lukasov srednji prst podignut na većini fotografija i zaključili bi da ih je spazio. Ali to nije bilo važno pošto film ionako nikad neće biti razvijen.

Dok je debeli pandur iznova ulazio u kombi, a Lukas ležao na travi prelistavajući zbirku poezije, bili su veoma blizu kraja prismotre.

Lukas je čitao pesmu Zmija, debeli gledao u njega kroz Nikonov objektiv, a Besni Pas je ubijao još jednu žrtvu.

22

3

Prvi put je razgovarao s njom pre mesec dana, u arhivi kancelarije okružnog javnog beležnika. Imala je kao ugalj crnu kosu, kratko podšišanu, i smeđe oči.

Zlatne minđuše landarale su joj s delikatnih usnih resica. Nosila je dašak parfema i toplu crvenu haljinu. „Volela bih da vidim dokumentaciju o slučaju Berkhalter-Mentor“, kazala je notaru. „Nemam broj. Trebalo bi da je u poslednjem mesecu.“ Besni Pas ju je posmatrao krajičkom oka. Bila je petnaestak ili dvadesetak godina starija od njega. Ali privlačna.

Besni Pas još nije krenuo po umetnicu. Dani su mu bili obojeni mislima na nju, a noći ispunjene slikama njenog lica i tela. Znao je da će je uzeti; ljubavna pesma je već počela.

Ali i ova je bila zanimljiva. I više nego zanimljiva. Osetio je kako mu se svest širi, naslađujući se igrom svetlosti na svilenkastim maljama vitke podlaktice… A posle umetnice je ionako morala doći sledeća. „Da li je to građanska parnica?“, upitao je javni beležnik ženu. „To je gomila prava zakupaca na kompleks apartmana pored jezera Nokomis. Želim da se uverim da su rešena.“ „U redu. Rekoste, Berkhalter…“ „Berkhalter-Mentor.“ Izgovorila je to slovo po slovo, a notar je otišao u arhivu. Ona je agent za nekretnine, pomislio je Besni Pas. Osetila je da zuri u nju pa ga je okrznula pogledom. „Jeste li vi agent za nekretnine?“, upitao ju je. „Da, jesam.“ Ozbiljna, ljubazna, profesionalna. Ružičasti karmin, samo tračak. „Nov sam u Mineapolisu“, reče joj Besni Pas prilazeći bliže. „Radim kao advokat u firmi Felsen-Gor. Imate li nekoliko sekundi da mi odgovorite na pitanjce o nekretninama?“ „Svakako.“ Već je bila prijateljski nastrojena, zainteresovana.

23

„Tražio sam nešto u okolini jezera, južno odavde, Ostrvsko jezero, Nokomis, tako nešto.“ „Oh, to je izuzetno lepo susedstvo“, izgovorila je oduševljeno. Imala je ono što plastični hirurzi zovu puna usta, pokazivala je niz blistavobelih zuba kada bi se nasmešila. „Trenutno na tržištu ima mnogo kuća. To mi je specijalnost.“ „Pa, nisam još siguran da li želim stan ili kuću…“ „Kuća bolje zadržava vrednost na tržištu.“ „Tako je, ali znate, ja sam samac. Stvarno ne želim da se bakćem s velikim dvorištem…“ „Onda vama treba bungalov na malom placu, bez velikog dvorišta. Imali biste više prostora nego u stanu, a za trideset dolara mesečno mogli biste da obezbedite usluge neke firme za održavanje dvorišta. To je jeftinije od mesečne rate za održavanje bilo kog stana, a i bungalovima ne pada vrednost.“ Besni Pas je dobio svoj dokument i sačekao da i ona dobije kopije hipoteka. Zajedno su odšetali niz hodnik do lifta i sišli u prizemlje. „Pa, hmmm, slušajte, u Dalasu smo imali nešto što se zvalo višestruki spisak, ili tako nekako?“, rekao je. „Da, usluga multilistinga“, kazala je. „Dakle, kad bih se vozio okolo i našao neko mesto, mogao bih da vas pozovem i vi biste mogli da mi ga pokažete?“ „Svakako, stalno to radim. Daću vam svoju vizitkartu.“ Džini Luis. Ubacio je njenu vizitku u novčanik. Čim se okrenuo i udaljio od nje, ponovo je ugledao umetnicu, njeno lice i telo dok hoda ulicama Sent Pola. Žudeo je za njom i skoro da je zaboravio agentkinju za nekretnine. Ali ne sasvim.

Tokom sledećih nekoliko sedmica ugledao bi njenu vizitkartu svaki put kad bi izvadio novčanik iz džepa. Džini Luis vrane kose. Definitivno kandidatkinja.

A zatim, fijasko.

Probudio se narednog jutra bolnih zglobova, pun modrica. Popio je punu šaku ekstrajakog aspirina i pažljivo se okrenuo da pogleda leđa u ogledalu u kupatilu. Modrice su se tek pojavljivale, ali biće gadne, duge crne pruge preko leđa i ramena.

Opsesija umetnicom bila je skršena. Kad je izašao ispod tuša, video je neobično lice u ogledalu, koje je lebdelo iza zamagljene površine. To se dešavalo i ranije. Ispružio je ruku i obrisao ogledalo krajem peškira. Bila je to Luisova, smejala mu se zabavljena njegovom golotinjom.

Njena kancelarija bila je u Distriktu Saut Lejk, u prizemlju stare zgrade s velikim izlogom. Vozio se po susedstvu, tražeći dobro mesto za osmatranje.

24

Našao ga je na parkingu dijagonalno od njene kancelarije. Mogao je da sedi u kolima i posmatra je kroz izlog dok ona sedi u kancelarijskom boksu i priča telefonom. Posmatrao ju je nedelju dana. Svakog popodneva, osim srede, dolazila je između pola jedan i jedan, noseći kesu s ručkom. Jela je za radnim stolom dok je sređivala papirologiju. Bila je prelepa. Najviše mu se dopadao način na koji je hodala, njišući kukovima u dugim tečnim koracima. Sanjao ju je noću, sanjao je kako Džini Luis hoda gola prema njemu preko pustinjske trave…

Odlučio je da je uzme u četvrtak. Našao je lepu kuću u uličici u susedstvu, šest stambenih blokova od njene kancelarije. S druge strane ulice nije bilo kuća. Prilazni put je utonuo nekoliko stopa u travnjak, a stepenice su vodile iza žive ograde do ulaznih vrata. Kad bi se dovezao s Luisovom do te kuće, a ona skrenula na prilazni put s njim na suvozačevom sedištu, bio bi bukvalno nevidljiv s ulice.

Sama kuća delovala je prazno. Proverio je telefonske imenike koje su koristili istražitelji u njegovoj kancelariji i pronašao imena komšija. Pozvao je prvog u imeniku i dobio radoznalog starca. Objasnio mu je kako bi voleo da da direktnu ponudu za kuću, to jest da zaobiđe agente za nekretnine. Da li komšija zna gde su vlasnici? Pa naravno. U Arizoni. A evo ga i broj; vraćaju se tek za Božić, a i tada samo na dve nedelje.

Izviđajući komšiluk, Besni Pas je našao mali supermarket preko puta benzinske pumpe, nekoliko ulica dalje od kuće.

U četvrtak je spakovao opremu u prtljažnik i obukao komotni sportski sako od tvida, s prostranim džepovima. Proverio je da li je Luisova na poslu, a onda se odvezao do supermarketa, parkirao kola na prometnom parkingu i pozvao je s javne telefonske govornice. „Džini Luis“, javila se. Glas joj je bio prijatan i staložen. „Ovaj, gospođice Luis?“, izgovorio je naglašavajući gospođice. Srce mu je tuklo u grudima. „Naleteo sam na vas u kancelariji javnog beležnika pre mesec dana. Razgovarali smo o kućama u okolini jezera?“ Na drugom kraju veze je trenutak-dva vladala tišina, a Besni Pas se uplašio da ga je zaboravila. Potom je rekla: „Oh… da, mislim, sećam se. Sišli smo liftom zajedno?“ „Da, to sam bio ja. Slušajte, da skratim priču, vozikao sam se ovde po komšiluku, razgledao, i kola su mi se pokvarila. Stao sam na benzinskoj pumpi i rekli su mi da će popravka potrajati nekoliko sati, moraju da stave novu pumpu za vodu. U svakom slučaju, otišao sam da se prošetam za to vreme i našao veoma zanimljivu kuću.“

25

Pogledom je okrznuo papir u ruci, s adresom, pa ju je saopštio. „Pitam se možemo li da zakažemo vreme da je pogledamo?“ „Jeste li još na toj benzinskoj pumpi?“ „Da, tu sam, u telefonskoj govornici s druge strane ulice.“ „Trenutno ne radim ništa, a udaljena sam samo pet minuta odatle. Mogla bih da svratim do drugog agenta za nekretnine, on je nepuna dva minuta odavde, uzmem ključ, a zatim dođem da vas pokupim.“ „Pa, ne želim da vam stvaram neprijatnosti…“ „Ne, nije nikakav problem. Znam tu kuću. Izuzetno održavana.

Iznenađena sam što još nije prodata.“ „Pa…“ „Tu sam za deset minuta.“ Trebalo joj je petnaest. Otišao je u supermarket, kupio sladoled u kornetu, seo na klupu autobuske stanice pored govornice i počeo da liže. Kad je Luisova stigla smeđim karavanom, smesta ga je prepoznala. Video joj je zube kad mu se nasmešila kroz zatamnjeni vetrobran. „Kako ste?“, upitala je otvarajući vrata sa suvozačeve strane. „Vi ste advokat. Setila sam se čim sam vam videla lice.“ „Da. Stvarno sam vam zahvalan. Jesam li se predstavio prošli put? Luj Vilion.“ Izgovorio je to francuski iako su ga roditelji krstili lepo američki Luis.

Prezime je u svakodnevnom životu izgovarao Vulion, mada se zapravo izgovaralo iskvareno Vuljon – ali ni to nikako nije voleo jer se rimovalo s buljon. „Drago mi je.“ A činilo se kao da zaista i jeste.

Vožnja do kuće trajala je tri minuta, a žena je isticala prednosti komšiluka. Jezera su dovoljno blizu da noću može da džogira duž obale. Ali i dovoljno daleko da mu ne smeta saobraćaj. Škole su dovoljno blizu da uvećaju preprodajnu vrednost kuće, ukoliko ikada poželi da je proda. A opet, ne toliko blizu da bi klinci predstavljali problem. Dovoljno je stabilnosti u susedstvu da se komšije poznaju, a i da stranci u okolini budu primećeni. „Ovdašnja stopa kriminala je prilično niska u poređenju s drugim krajevima grada“, kazala je. Utom je mlazni avion zaurlao nisko iznad njihovih glava, spremajući se da sleti na Međunarodni aerodrom Mineapolis – Sent Pol. Njega nije pomenula.

Ni Vilion ga nije spomenuo. Slušao je taman toliko da klima glavom na pravim mestima. U mislima je prolazio kroz svoju rutinu. Ovog puta neće zabrljati kao s umetnicom.

26

O, da, prihvatao je ličnu krivicu za to; nije bežao od toga. Pogrešio je i imao je sreće da pobegne. Žena teška 70 kilograma u dobroj kondiciji može da bude opasan protivnik. Neće to ponovo smetnuti s uma. Što se tiče Luisove, nije smeo da zabrlja. Nakon napada moraće brzo da umre, zato što mu je videla lice, znala je ko je. Zato je vežbao, najbolje što je mogao, u svom stanu, udarajući košarkašku loptu okačenu na kuku u vratima kupatila. Zamišljao je da je ljudska glava.

Bio je spreman. U desni džep sakoa strpao je čarapu s velikim pečenim krompirom. Izbočina se videla, ali ne mnogo. To je moglo da bude bilo šta, rokovnik ili pereca. Uložak, izolir-traka i par hirurških rukavica bili su mu u levom džepu. Neće dodirivati ništa na čemu će ostati otisci prstiju sve dok ne navuče rukavice. Mislio je o tome, vežbao u mislima i govorio „Stvarno?“ na pravim mestima tokom ženine prodajne prezentacije.

A dok su se vozili, osetio je kako mu se svest širi; shvatio je, s blagim osećajem negodovanja, da je ona verovatno pušač. Oko nje se osećao slabašan zadah nikotina.

Kad su se parkirali na prilazni put, u stomaku je osetio leptiriće, baš kao i s umetnicom i ostalima. „Spolja izgleda lepo, u svakom slučaju“, kazao je. „Sačekajte da vidite unutrašnjost. Predivno su sredili spavaće sobe.“ Povela ga je prema ulaznim vratima, zaklonjena od ulice živom ogradom.

Otključala je vrata pa su ušli. Kuća je bila potpuno nameštena, ali je dnevna soba odisala previše urednom atmosferom: sređenost za dugo odsustvo vlasnika. Vazduh je bio nepomičan i malo ustajao. „Želite li da malo razgledate?“ Luisova ga je pogledala. „Svakako.“ Bacio je pogled u kuhinju, prošetao se kroz dnevnu sobu, popeo se uz tri stepenika do nivoa spavaćih soba, zagledao svaku sobu. Kad se vratio dole, stezala je kaiš torbice ispred sebe i zainteresovano posmatrala kristalnu lampu na okviru kamina. „Koliko traže?“ „Sto pet hiljada.“ Klimnuo je glavom i bacio pogled na vrata podruma na ivici kuhinje. „Je li to podrum?“ „Da, verujem da jeste.“ Kad se okrenula prema vratima, izvadio je čarapu iz džepa. Žena je zakoračila prema vratima podruma. Zamahnuvši čarapom kao buzdovanom, tresnuo ju je pečenim krompirom u potiljak, neposredno iznad levog uva.

Udarac ju je oborio s nogu, a Vulion joj je seo na leđa i ponovo je odalamio. Ova nije bila poput one kučke umetnice. Obična kancelarijska radnica bez snage u rukama. Zastenjala je jednom, ošamućena, a on ju je 27

zgrabio za kosu, cimnuo joj glavu unazad pa joj strpao uložak u usta. Navukao je rukavice, izvadio izolir-traku iz džepa i brzo je obmotao oko glave. Kad je napokon počela da se opire, prevrnuo ju je na leđa, ukrstio njene ručne zglobove i zalepio ih trakom. Počela je da se oporavlja, oči su joj sad bile otvorene, a on ju je odvukao uz stepenice u prvu spavaću sobu i bacio je na krevet. Prvo joj je zalepio ruke za uzglavlje, a potom noge, razdvojene, za stubiće na dnu kreveta.

Zadihao se, ali je osećao kako mu erekcija pulsira među nogama, a uzbuđenje steže grlo.

Zakoračio je unazad i pogledao s visine u nju. Nož, pomislio je. Nadam se da imaju neki dobar. Sišao je da pogleda u kuhinju.

Džini Luis je zaječala na krevetu iza njegovih leđa.

28

4

Hipodrom gradova blizanaca liči na autobusku stanicu koju je dizajnirao picamajstor. Međutim, debelom panduru se sviđala, nije bio poznat kao arhitektonski kritičar. Sedeo je na suncu s parčetom pice s kobasicama u krilu, dijetalnim pepsijem u jednoj ruci i voki-tokijem u drugoj. Primio je poziv neposredno pre početka druge trke. „Baš sad?“ „Baš sad.“ Čak i uz smetnje na vezi, glas je bio nepogrešiv i nazubljen kao nož za hleb.

Debeli je pogledao u mršavog. „Hriste, jebeni šef! Na radiju!“ „Njegova procedura je sjebana.“ Mršavi je završavao hot-dog, a senf mu je kapao na sportski sako. Obrisao se malom papirnom maramicom. „Želi Davenporta“, reče debeli. „Mora da se nešto desilo“, zaključi mršavi. Bili su napolju na tribinama, a Lukas na zakrovljenoj terasi dva odeljka dalje. Dokono je sedeo na drvenoj klupi ispred table s rezultatima, desetak metara od ugaženog tla trkačke staze.

Na drugom kraju klupe sedela je lepa žena u kaubojskim čizmama i pila pivo iz plastične čaše. Dva pandura sišla su niz stepenište, a zatim se progurala kroz neveliku gužvu u podnožju. „Davenporte! Lukase!“ Lukas se okrenuo, video ih pa se nasmešio. „Hej! Kako ste? Došli ste da gledate trke, a?“ „Šef hoće da razgovara s tobom. Znaš, odmah.“ Debeli nije razmišljao o tome sve do poslednjeg trena, ali njihovo prisustvo na hipodromu moglo bi da bude teško objašnjivo. „Povukli su prismotru?“, upitao je Lukas. Ugledali su mu zube. „Znao si?“ Debeli je podigao obrvu. „Već neko vreme. Ali ne znam zašto.“ Pogledao je u njih sa iščekivanjem.

Mršavi je slegnuo ramenima. „Ne znamo ni mi.“ „Hej, jebi se, Dik…“ Lukas je ustao, šaka stisnutih u pesnice, a mršavi je žustro zakoračio unazad.

29

„Tako mi Hrista, Lukase, ne znamo!“, ubaci se debeli. „Nisu nam ništa rekli.“ Lukas se okrenuo i pogledao u njega. „Rekao je odmah?“ „Rekao je odmah. A zvučalo je kao da to vrlo ozbiljno misli.“ Lukasove oči izgubile su fokus i okrenuo se prema trkačkoj stazi, slepo zureći preko ovalnog trkališta prema startnoj kapiji udaljenoj hiljadu dvesta metara. Džokeji su gonili konje prema kapiji, a masa je počela da silazi niz terasu prema ciljnoj liniji. „U pitanju je ubica Besni Pas“, procedi Lukas posle nekoliko trenutaka. „Aha“, odvrati debeli pandur. „Može biti.“ „Sigurno je to. Dođavola, ne želim to.“ Razmišljao je o tome još nekoliko sekundi, a onda se neočekivano nasmešio. „Jeste li se kladili na ovu trku?“ Debeli je delovao kao da mu je malo nelagodno. „Ovaj, stavio sam dva dolara na Nebeskog Osvetnika.“ „Isuse Hriste, Baki“, reče iznervirano Lukas, „rizikuješ dva dolara da bi zaradio četrdeset centi, i to ako pobedi. A neće.“ „Pa, ne znam baš…“ „Ako ne znaš da se kladiš…“ Lukas je zavrteo glavom. „Slušaj, stavi deset dolara na Pembručku Plesačicu. Da će pobediti.“ Dva policajca iz Unutrašnje kontrole su se zgledali. „Stvarno?“, upita mršavi. „Tek počinje, ne može se znati…“ „Hej! To je samo savet, ako želite da se kladite. Ja ću ostati da odgledam trku.“ Dva pandura iz Unutrašnje kontrole su se zgledali, pogledali u Lukasa, a potom se okrenuli i pohitali do najbližeg šaltera za klađenje. Mršavi je uložio deset dolara. Debeli je oklevao, pogledao u novčanik, oblizao usne, izvadio tri desetice, ponovo olizao usne, a zatim ih gurnuo ispod stakla šaltera. „Trideset na Pembručku Plesačicu“, kazao je. „Da će pobediti.“ Lukas je ponovo seo na klupu i započeo razgovor s lepoticom u kaubojskim čizmama. Kad su se panduri vratili, pomerio se bliže njoj, ali se okrenuo ka njima. „Jeste li se kladili?“, upitao je. „Aha.“ „Ne budi toliko nervozan, Baki. Klađenje na konje je savršeno legalno.“ „Da, da. Nije to.“ „Imaš li neki savet?“ Žena u kaubojskim čizmama nagnula se napred i pogledala u Lukasa. Oči su joj bile ljubičaste. „Samo predosećaj“, odvrati joj dokono Lukas. „Da li je to, kao, neka privatna pretpostavka?“ „Svi smo uložili po nekoliko dolara na Pembručku Plesačicu“, reče Lukas.

30

Žena s ljubičastim očima imala je Rejsingform na klupi pored sebe, ali umesto da pogleda u časopis, pogledala je u nebo i nečujno nešto promrmljala, a zatim je okrenula glavu i kazala: „Imala je grozan trening na hiljadu dvesta metara. Staza je navodno brza, ali to verovatno nije dobro za nju.“ „Hmm“, izusti Lukas. Žena je nekoliko sekundi gledala u tablu s kvotama, a onda rekla: „Izvinite me, moram da napuderišem nos.“ Otišla je u žurbi. Debeli pandur je i dalje lizao usne i gledao tablu s rezultatima. Kvota na Pembručku Plesačicu bila je dvadeset prema jedan.

Ostala tri konja, Striptizetske Boje, Nebeski Osvetnik i Tunajt Dilajt, imala su dobre trke u protekle tri nedelje. Pembručka Plesačica je tek pre dve nedelje stigla iz Arkanzasa. U svojoj prvoj trci stigla je šesta. „Ma u čemu je fora s tim konjem?“, upitao je debeli. „Dojava od prijatelja.“ Lukas je pokazao palcem preko ramena, ka novinarskoj loži. „Jedan od hendikepera dobio je poziv iz Vegasa. Neki tip je pre pola sata ušao u kladionicu i uložio deset soma na pobedu Pembručke Plesačice. Neko nešto zna.“ „Isuse! Pa zašto se onda tako loše plasirao u zadnjoj trci?“ „Plasirala.“ „A?“ „Ona. Plesačica je kobila. Ne znam zašto. Može biti bilo šta. Možda ju je džokej namerno sputavao.“ Tabla s koeficijentima je zatreperila, a kvota na Pembručku Plesačicu skočila je na dvadeset dva prema jedan. „Koliko si ti uložio, Lukase?“, upitao ga je debeli. „Odigrao sam egzaktu. Vezao sam Plesačicu za devet drugih konja. Po stotinu na svakog, tako da sam ukupno uložio devet stotina.“ „Isuse!“ Debeli je ponovo liznuo usne. Imao je još jednu dvadeseticu u džepu pa je razmislio o tome. Na drugoj strani staze prvi konji su već ulazili u startne kapije pa se debeli primirio. I trideset je previše. Ako izgubi, nedelju dana će živeti na hlebu i vodi. „Pa, imate li neki dobar trač?“, upitao je Lukas. „Šta je bilo to s Bilijem Kejsom i onim novajlijom?“ Debeli se nasmejao. „Jebeni Kejs.“ „Ima ta neka advokatica“, reče mršavi, „i jednog dana ona pogleda kroz prozor kancelarije, koja se nalazi u zadnjem delu stare stambene zgrade preuređene u poslovni prostor. Zadnji prozor njene kancelarije gleda na zadnje fasade poslovnih zgrada preko puta ulice. U stvari, gleda pravo dole na uličicu između zgrada. Na drugoj strani tog sokaka stoji žičana ograda s 31

kapijom i blokiraju izlaz na glavnu ulicu. Tako se s glavne ulice ne vidi taj sokak. Ali može da se vidi iz kancelarije te advokatice, znaš? I tako, ona ti pogleda dole, a tu stoji taj pandur u punoj uniformi, a neka crna riba mu glanca stojka.

I tako, ta advokatica sve to gleda, tip svrši i zakopča šlic, a onda on i ta crna riba prođu kroz tu kapiju u ogradi, nazad na glavnu ulicu. Ta advokatica je skroz kul s tim, šta ona zna, možda su zaljubljeni. Ali sutradan su tu sad dvojica, obojica panduri, i ista crna riba glanca bobana obojici. E, advokatica tu popizdi. Uzme muževljev džinovski foto-aparat i sledećeg dana, kao što se moglo i očekivati, oni su tu s nekom drugom ribom, ovog puta belkinjom. I tako advokatica okine nekoliko slika i donese slike šefu.“ Prvi konj je uveden u boks startne kapije i zaključan. Žena s ljubičastim očima se vratila i skrasila na drugom kraju klupe. Mršavije nastavio da trtlja: „A šef ti onda pošalje taj film u laboratoriju“, kazao je, „a to su najbolje slike pušenja koje je iko ikad snimio. Mogao bih da ih prodam za deset dolara po komadu. I tako, šef i tužioci zaključe u laboratoriji da postoji neki problem s verodostojnošću dokaza i mi tako završimo u kancelariji te advokatice s videokamerom. Naravno, eto i njih ponovo. Ali ovog puta su poveli i crnu i belu ribu.

To ti je kao sinemaskop ili tako nešto. Panavižn.“ šta će sad?“, pitao je Lukas.

Debeli je slegnuo ramenima. „Popili su otkaze.“ „Koliko je Kejs imao do penzije?“ „Šest godina, ali boli me dupe. Imao je baš lošu reputaciju. Sumnjali smo da su on i čuvar pre nekoliko meseci zajedno mažnjavali muzičke uređaje i CD plejere iz Sirsovog skladišta. Žao mi je tog novajlije. Kejs mu je i ispričao da se to tako radi na ulici. Da ti kurve puše u sporednim uličicama.“ Lukas je zavrteo glavom. „Nasred ulice, u po bela dana“, reče debeli.

Poslednji konj je uguran u boks i zaključan i usledila je kratka pauza pre nego što se startna kapija uz prasak otvorila, a spiker izgovorio: „U liniji su… iiii – trka je počela! Pembručka Plesačica probija se sa spoljne strane, a prati je…“ Plesačica se odvojila od grupe i povela za dve dužine na krivini, već je bila četiri dužine ispred na polovini staze, a završila je sa osam dužina. „Sunce ti žarko!“, reče sa strahopoštovanjem debeli. „Osvojio sam šesto dolara!“ Lukas je ustao. „Odoh“, kazao je. Pogledao je u tablu s kvotama, računajući. Kad je bio zadovoljan rezultatom, okrenuo se prema njima. „Idete li za mnom? Voziću polako.“ „Ne, ne, završili smo prismotru“, odvrati debeli. „Hej, Lukase, hvala ti!“ 32

„Da znate da bi sad trebalo da prekinete“, reče Lukas. „Ostale trke su krš.

Ne mogu da se prokljuve. I, Baki?“ „A?“ Debeli je podigao pogled s dobitničkog tiketa. „Nećeš zaboraviti da Poreskoj upravi prijaviš tih šest stotina?“ „Naravno, da, neću“, odvrati uvređeno. Lukas se nacerio i otišao, a debeli je promrmljao: „Malo sutra ću da ih prijavim!“ Opet je pogledao u tiket, a zatim primetio da žena s ljubičastim očima žuri za Lukasom. Stigla ga je neposredno pre nego što je ušao u zgradu, a debeli je video kako se Lukas osmehuje dok su zajedno ulazili. „Pogledaj ti ovo“, kazao je mršavom. Međutim, mršavi je gledao u tablu s rezultatima, a usne su mu se nečujno mrdale. Debeli je pogledao u partnera i pitao: „Šta je bilo?“ Mršavi je podigao ruku da ućutka debelog i dalje nečujno pomerajući usne. Onda su se zaustavile, a on se okrenuo i pogledao za Lukasom. „Šta je?“, upita debeli gledajući u istom pravcu. Lukas i žena s ljubičastim očima nestali su s vidika. „Ne znam baš mnogo o konjskim trkama“, reče mršavi pandur, „ali ako tačno čitam tablu s kvotama, Davenport je za ovu egzaktu upravo uzeo oko dvadeset dve hiljade i dvesta pedeset dolara.“ Kancelarija šefa policije nalazila se na prvom spratu Skupštine grada, u ćošku.

Prozori su dominirali na dva zida prema ulici. Druga dva zida su prekrivale uramljene fotografije, neke u boji, neke crnobele, protežući se unazad kroz vreme sve do četrdesetih godina XX veka. Danijel s porodicom. S poslednjih šest guvernera Minesote. S pet od šest poslednjih senatora. S dugim i anonimnim lancem lica koja su neodređeno ličila jedna na druga, lica što su zauzimala prostor na večerama važnih ličnosti. Direktno iza šefa stajao je logotip Policijske uprave Minesote i plaketa sa imenima policajaca koji su izgubili živote na dužnosti.

Lukas je sedeo u kožnoj fotelji ispred šefovog radnog stola. Bio je iznenađen što je tu, ali trudio se da to ne pokaže. Prošlo je dosta otkako ga je išta iznenadilo, ne računajući žene. „Nadrkan si nešto?“ Šef Kventin Danijel nagnuo se preko staklene radne površine stola i posmatrao Lukasa. Danijel je i fizički bio pljunuti šef policije, tako da je izvestan broj bivših političkih neprijatelja, koji su sada radili nešto drugo u anonimnosti, napravio grešku pretpostavivši da je posao dobio samo zahvaljujući tom licu. Ali grešili su. „Aha. Nadrkan. Ali više sam iznenađen.“ Lukasu se Danijel nije naročito sviđao, ali je takođe i smatrao da je on možda i najpametniji čovek u policiji.

33

Iznenadio bi se – opet – kad bi saznao da šef o njemu ima potpuno isto mišljenje.

Danijel se delimično okrenuo prema prozoru, glave okrenute u stranu, i dalje gledajući u Lukasa. „Valjda vidiš zašto“, kazao je. „Ti si mislio da sam ja to uradio?“ „Neki u Odeljenju za ubistva smatrali su da te vredi proveriti“, reče mu Danijel. „Bolje onda da počneš od početka“, odvrati Lukas.

Danijel je klimnuo glavom, odgurnuo stolicu od radnog stola, ustao pa otišao do zida s fotografijama. Pomno se zagledao u lice Hjuberta Hamfrija, kao da traga za novim flekama na njegovoj koži. „Pre dve nedelje naša ptičica je napala ženu u Sent Polu, umetnicu Karlu Ruiz“, kazao je nastavljajući inspekciju Hamfrijevog lica. „Zamisli, uspela je da se odbrani. Kad je policija stigla, narednik ju je zatekao kako gleda u poruku.

Bilo je to jedno od onih pravila koje ostavlja na žrtvama.“ „Nisam ništa čuo o toj Ruizovoj“, reče Lukas. Šef se okrenuo i vratio na stolicu, bez žurbe, s rukama u džepovima. „Da. Pa, taj narednik je pametan tip i znao je za poruke u prva dva ubistva. Pozvao je šefa Odeljenja za ubistva u Sent Polu i brzo su sve zataškali. Jedini koji znaju za to su šef policije u Sent Polu i njegov šef Odeljenja za ubistva, dva pozornika koji su primili poziv, nekoliko ljudi u našem Odeljenju za ubistva i ja. I ta umetnica. A sad i ti. A svakom čoveku je rečeno da će, ako to procuri, biti uspostavljene patrole na gradskoj deponiji.“ „Pa, šta je to vodilo do mene?“, upitao ga je Lukas. „Ništa. Bar ne isprva. Međutim, ptičica je ispustila pištolj tokom tuče s tom umetnicom. Prvo što smo uradili bilo je da uzmemo otiske prstiju. Nije ih bilo – proverili smo sve, čak i čaure. Ali imali smo više sreće s vlasništvom.

Utvrdili smo to za deset minuta. Trag je od fabrike vodio do prodavnice oružja na Henepinskoj aveniji, a odatle do Dejvida L. Losa…“ „Našeg Dejvida L. Losa?“ „Sećaš se tog slučaja?“ „Upucao je sina i tvrdio da je to nesrećni slučaj? Da je mislio da neko provaljuje u kuću?“ „Baš taj. Svejedno, pao je za ubistvo iz nehata, premda je to očigledno bilo hladnokrvno ubistvo. Dobio je šest godina, a odležaće verovatno samo četiri.

No, nebitno, njegova žalba i dalje lebdi nerešena. Zbog te žalbe su dokazi i dalje bih zadržani u sobi s dokaznim materijalom. Otišli smo i proverili. Pištolj je nestao. To jest, bio je nestao sve dok ga ubica nije ispustio u stanu Ruizove.“

34

„Sranje!“ Stvarčice su i ranije nestajale iz sobe s dokaznim materijalom.

Pet grama kokaina istanjilo bi se na četiri. Dvadeset BDSM časopisa s vremenom bi se stislo na petnaest. Međutim, koliko mu je bilo poznato, ovo je bio prvi put da nestane oružje. „Ti si nekoliko puta ulazio u sobu s dokaznim materijalom. U toku slučaja s Rajersonom i tokom one frke s čikaškom bandom provalnika. Unakrsno smo uporedili sve što smo imali od ubistava i svedoka. Vremena, mesta, opis te umetnice. Mogli smo da eliminišemo kao osumnjičene sve žene koje su imale pristup toj prostoriji. Mogli smo da eliminišemo pandure koji su bili na dužnosti kad su se ta ubistva odigrala. Ljudi su bili ubijani i povređivani u sve tri smene… U svakom slučaju, na kraju smo suzili izbor na tebe. Odgovarajuće si građe. Niko nikad ne zna gde si. Zaluđenik si za igre, a ovaj tip očigledno igra nekakvu igru. A pištolj je poticao iz sobe s dokaznim materijalom. Nikad nisam stvarno mislio da si to ti, ali… vidiš koliko je to potonulo.“ „Aha, vidim“, reče kiselo Lukas. „Baš ti hvala.“ „Hej, a šta bi ti učinio na mom mestu?“, upitao je defanzivno Danijel. „U redu je.“ „Sad imamo crno na belo da si čist“, reče šef. Zavalio se u naslon stolice, istegao pa prekrstio noge. „Zato što je naš čovek upravo počinio još jedno ubistvo. Pre četiri do šest sati. Verujemo da se to odigralo otprilike u vreme dok si sedeo na travnjaku i jeo jabuku.“ Lukas je klimnuo glavom. „Gde?“ „Dole pored jezera Nokomis. Zapadno od jezera, u brdima.“ „Možete li da sprečite da to dospe u štampu?“ „Ne.“ Danijel je odmahnuo glavom. „Ovo je već treće. Ako pokušamo da ga zadržimo u tajnosti, curili bismo kao zarđala slavina već do sutra po podne. To bi izazvalo više nevolja nego da izađemo u javnost. Već sam sazvao konferenciju za štampu večeras u devet. To će televizijskim stanicama dati vremena da obrade to za vesti u deset. Želim da i ti budeš prisutan. Opisaću ubistva u kratkim crtama, uputiću apel javnosti, sve po redu. Takođe, tebe stavljam na slučaj s punim radnim vremenom.“ „Ne želim ga“, reče Lukas. „Ubistva su mi dosadna. Hodaš naokolo po ceo dan i pričaš s civilima koji ništa ne znaju. Drugi tipovi će to odraditi bolje od mene. Takođe, imam pune ruke posla s ovim krekom. Već sam izdvojio pola tuceta osumnjičenih…“ „Da, da, da, to je apsolutno jebeno čarobno, ali mediji će nas sve obesiti za jajca ako ne uhvatimo ovog luđaka“, prekide Danijel Lukasa usred rečenice. „Sećaš li se kad su pre nekoliko godina one dve žene ubijene na parkingrampama? S razmakom od dve-tri nedelje, a sve različiti tipovi? Puka 35

slučajnost? Sećaš li se kako su mediji pošizeli? Pamtiš li kako su televizijske stanice organizovale seminare o samoodbrani? Kako su svake noći imale izveštaje o napretku istrage? Sećaš li se tog cirkusa?“ „Aha.“ To je zaista bila prava noćna mora. „E, ovo će biti još gore. Što se tih tipova na parking-rampama tiče, uhvatili smo jednog istog dana, a drugog nekoliko dana nakon što je to uradio.

Svejedno, i dalje je vladala histerija. A ovaj tip je ubio već tri žene, silovao ih i zaklao, napao neuspešno četvrtu, i još je na slobodi.“ Lukas je klimnuo glavom i vrhovima prstiju se počešao po vilici. „U pravu si. Mediji će pomahnitati“, priznao je. „Garantovano. Ovo se ne dešava u gradovima blizancima. Zato, jebeš krek! Želim te na ovom slučaju! I radices sam, a Odeljenje za ubistva radiće paralelno. Medijima će se to svideti. Misle da si ti nekakav jebeni genije.“ „Šta u Odeljenju za ubistva misle o tome da se slučaj poveri meni?“, upitao je Lukas. „Neki će gunđati, jer uvek gunđaju, ali će pristati. Sem toga, baš me briga šta misle. Nisu njihove glave na panju, već moja. Kandidujem se za novi mandat sledeće godine i ne treba mi ovo na grbači“, reče Danijel. „I imaću pun pristup?“ „Pričaću s Lesterom. Sarađivaće. Stvarno, hoće!“ Lukas je klimnuo glavom. Frenk Lester je šefov zamenik i bivši starešina Odeljenja za pljačke i ubistva. „Želeću da razgovaram s tom umetnicom“, reče Lukas.

Danijel je klimnuo glavom. „Ta žena nema ni nokšir u koji bi pišala. Morali smo mi da joj kupimo telefon dva dana pošto je napadnuta. Za slučaj da se vrati po nju. Evo ti njenog broja i adrese.“ Pružio je Lukasu parče papira.

Lukas je stavio hartiju u džep pantalona. „Trenutno obrađuju ovo zadnje ubistvo u Nokomisu?“ „Aha.“ „Onda bolje da prvo odem tamo.“ Ustao je i pošao prema vratima, a zatim stao i okrenuo se. „Stvarno si mislio da to nisam mogao biti ja?“ Danijel je zavrteo glavom. „Viđao sam te u društvu žena. Verujem da ne bi to mogao da im radiš, ali morao sam da budem sto posto siguran.“ Lukas je počeo da se okreće, ali ga je Danijel zaustavio. „I, Davenporte?“ „Da?“ „Dođi na tu konferenciju za štampu, važi? Obuci se baš tako, polo-majica i kaki pantalone. Imaš li možda neke farmerice? Farmerice bi možda bile bolje.

One, kako ih ono beše zovu, izbeljene?“ „Mogu da se presvučeni u povratku. Imam nekoliko izbledelih.“ 36

„Šta god. Znaš kako te ribe s televizije padaju na lepe ulične pandure. Koja ono beše tvoja jedinica?“ „Specijalna obaveštajna služba.“ Šef je pucnuo prstima, klimnuo glavom, i naškrabao SOS u beležnicu. „Vidimo se u devet“, rekao je.

Džini Luis je ležala na uzanom krevetu, s rukama iznad glave, gde su bile zalepljene za uzglavlje. Na licu joj je bio izraz neizrecive agonije, usta razjapljena higijenskim uloškom strpanim između vilica, a oči zaokrenute toliko unazad da su joj se ispod poluspuštenih kapaka videle samo beonjače.

Telo joj je bilo izvijeno od pritiska veza, a bradavice malih grudi pokazivale levo i desno, skoro mrtvački bele. Zglobovi su joj bili vezani za suprotne ćoškove dna kreveta, ali je uspela da skupi mršave noge u finalnom pokušaju da se zaštiti. Nož joj je i dalje štrcao iz grudi, tik ispod grudne kosti, a drška skoro dodirivala stomak. Zariven je pod oštrim uglom, kako bi direktno probio srce, bez komplikacija koje mogu da izazovu kosti ili mišići. „Zario ga je i mrdao“, reče pomoćnik patologa. „Znaćemo više posle obdukcije, ali meni tako izgleda. Mala ulazna rana, a velika šteta na srcu.“ „Profesionalac?“, upitao je Lukas. „Lekar?“ „Ne bih išao toliko daleko. Ne želim da te navedem na pogrešan trag. Ali to je neko ko zna šta radi. Zna gde je srce. Želimo da ostavimo nož na mestu dok ne stignemo u centar i ne snimimo nekoliko rendgenskih snimaka, ali sudeći po dršci, rekao bih da je to najefikasniji nož za ovakav posao. Uzan vrh, oštro i čvrsto sečivo, prilično tanko. Ušao je kao u puter.“ Lukas je prišao krevetu i pogledao u dršku. Bila je od glatkog nelakiranog drveta. U drvo su bile utisnute reči Escajg Okruga Kork. „Escajg Okruga Kork?“ „Zaboravi. U kuhinji je cela fioka takvih noževa.“ „Znači, uzeo ga je ovde.“ „Mislim da jeste. Pregledao sam prvu ženu koju je ubio, Lusi, kako joj ono bese prezime… Ubio ju je nožem s plastičnom drškom, nimalo nalik ovom.“ „Gde je poruka?“ „U kesici, na onoj komodi. Šaljemo je u laboratoriju da vidimo ima li otisaka na njoj.“ Lukas je prišao do komode i pogledao poruku. Običan papir iz sveske. Čak i ako bi našli šest riseva takvog papira u kući osumnjičenog, to ništa ne bi dokazivalo. Reči su bile isečene iz novina i selotejpom zalepljene za papir: Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš.

37

„On živi po tim pravilima“, reče patolog. „Nije nož čak ni izvadio, a kamoli ga nosao unaokolo.“ „Poruka deluje čisto.“ „Pa, ne sasvim. Čekaj malo“, kaza mu patolog. Skinuo je plastične rukavice, zamenio ih tanjim hirurškim, otvorio kesicu i dopola izvadio poruku. „Vidiš li ovaj neobičan polukrug ispod selotejpa?“ „Aha. Otisak prsta?“ „Mislili smo da jeste, ali ako pogledaš pažljivije, videćeš da nije. A ipak je jasno definisan. Zato mislim“, mrdnuo je prstima Lukasu ispred lica, „da je nosio hirurške rukavice.“ „To ponovo ukazuje na lekara.“ „Može biti. Takođe bi moglo da ukazuje i na bilo koje medicinsko osoblje, na bolničara ili medicinskog tehničara. A budući da ove stvarčice možeš da kupiš i u gvožđarama, to bi mogao da bude i neki fizički radnik. Ko god bio, mislim da nosi rukavice i dok sedi kod kuće i pravi ove poruke. Tako da sad znamo još nešto: vraški je pametan.“ „Okej. Dobro. Hvala, Bile.“ Patolog je vratio poruku u kesicu. „Možemo li da je nosimo?“, upitao je klimajući glavom ka telu Luisove. „Što se mene tiče – da, vidi s momcima iz Odeljenja za ubistva jesu li oni završili.“ Detektiv po imenu Svonson sedeo je za stolom u kuhinji, jeo big mek i pomfrit i pio pivo. Lukas je stao na vrata kuhinje i pozvao ga. „Gotov sam.

Mogu li da je nose?“ „Nosite je“, reče Svonson usta punih pomfrita.

Patolog je nadzirao postupak, a i Svonson je došao da gleda. Navukli su joj vreću preko glave, pažljivo izbegavajući nož, a zatim je podigli na kolica. Kao vreću s peskom, pomislio je Lukas. „Nema ničega ispod nje?“, upitao je Svonson. „Nema“, odgovorio je patolog. Svi su trenutak-dva gledali u čaršav; patolog je onda klimnuo glavom pomoćniku pa su je izgurali iz spavaće sobe. „Forenzičari će sve pročešljati. Još nisu uzeli otiske s nameštaja“, reče Svonson. Ono što je pod tim mislio bilo je: ništa ne diraj. Lukas se samo osmehnuo. „Odneće i čaršav na analizu.“ „Ne vidim nikakve fleke.“ „Nema ih, čist je. Takođe, mislim da nema ni dlaka. Pogledaj pomnije, ali ona nema nijedan slomljeni nokat, a čini mi se da ni ispod njih nema ničega, ni kože ni krvi.“ „Baš sranje.“ „Aha.“ 38

„Hoću da još malo razgledam okolo. Ima li ičeg od ključnog značaja?“ „Tu je krompir…“ „Krompir?“ „Krompir u čarapi. U dnevnoj sobi.“ Lukas je krenuo za njim u dnevnu sobu, a Svonson je nogom pokazao ispod klupe kraj klavira. Pored jednog kraja stajala je obična čarapa s izbočinom. „Mislimo da ju je ovim udario u glavu“, reče Svonson. „Prvi pandur koji se ovde pojavio spazio ju je, zavirio unutra, a zatim je ostavio forenzičarima.“ „Zašto ju je, pobogu, ovim udario?“, upitao ga je Lukas. „Zato što krompir u čarapi tome služi“, odvrati Svonson. „Odnosno, tome je nekada služio.“ „Molim?“ Lukas je bio zbunjen. „To je bilo pre tvog vremena“, reče Svonson. „Nekada davno tipovi su odlazili u Loring park da mlate pešovane, ili na Vašingtonovu aveniju da tuku alkose. Nosili su krompir u čarapi. Znaš, nositi krompir nije protivzakonito. Ali kad ga staviš u čarapu, dobiješ đavolski opasnu batinu. Takođe, mekan je, tako da nikome ne možeš ozbiljno rascopati glavu. Nećeš sutra završiti s lesom na rukama i na saveznoj poternici.“ „A kako Besni Pas zna za to? Je li i on gej?“ Svonson je slegnuo ramenima. „Možda. Ili bi mogao da bude pandur.

Mnogi stari ulični panduri znaju za krompir u čarapi.“ „To mi ne zvuči ispravno“, reče Lukas. „Nikad nisam čuo za starog serijskog ubicu. Takvi počinju mladi. Kao maloletnici, dvadesetogodišnjaci, najkasnije kao tridesetogodišnjaci.“ Svonson ga je obazrivo pogledao. „Hoćeš li i ti raditi na ovom slučaju?“ „To je ideja“, odvrati Lukas. „Imaš li problem s tim?“ „Jok ja. Ti si jedini tip kog poznajem da je pokušao išta da primeti i zaključi. Nešto mi govori da će nam ovog puta biti potreban mozak.“ „Šta misle ostali iz ubistava?“ „Imamo nekoliko novajlija koji misle da guraš nos u tuđa posla. Međutim, većina starijih zna da nam se sprema velika frka. Samo žele da se sve ovo što pre završi. Ne brini, nećeš imati nikakvih problema.“ „Cenim to“, reče Lukas. Svonson je klimnuo glavom i otišao.

Luisovu je u spavaćoj sobi našao drugi agent za nekretnine. Imala je zakazani sastanak sa strankom po podne, a kad se nije pojavila, drugi agent se zabrinuo i krenuo u potragu za njom. Kad je Lukas stigao, gurajući se kroz sumorni krug komšija okupljenih ispred kuće i na travnjacima s druge strane ulice, Svonson ga je upoznao s prošlošću Luisove. „Samo je pokušavala da proda kuću“, zaključio je.

39

„Gde su vlasnici?“ „To je par penzionera. Komšije kažu da su dole u Finiksu. Tamo su kupili kuću, a ovu ovde pokušavaju da prodaju.“ „Da li je neko već bio u kući Luisove?“ „O, da. Nens i Šo. Tamo nema ničega. Komšije kažu da je bila fina žena.

Bavila se baštovanstvom, imala je veliku baštu iza kuće. Muž joj je radio za 3M, ali umro je od srčanog udara pre pet-šest godina. Onda se ona zaposlila i dobro joj je išlo s nekretninama. Bar tako kažu komšije.“ „Momci?“ „Postoji neko. Jedna komšinica ga navodno poznaje, ali nije bila kod kuće i ne znamo gde je. Druga komšinica misli da je on nekakav profesor na univerzitetu, ili tako nešto. Proveravamo. Takođe radimo sve što je uobičajeno, pričamo s komšijama jesu li videli ikoga kako dolazi ili odlazi.“ „Jeste li pogledali garažu?“ „Aha. Nema kola.“ „Pa, šta misliš?“ Svonson je slegnuo ramenima. „Šta mislim? Mislim da ju je pozvao i rekao da želi da pogleda kuću. Morao se prethodno negde s njom naći. Kazao joj je nešto zbog čega je mislila da je tip u redu pa su se dovezli ovamo i ušli u kuću.

Sredio ju je, odvezao njen auto, negde ga ostavio i otišao pešice. Tragamo za kolima.“ „Proverava li neko njen raspored u kancelariji?“ „Aha, zvali smo, ali njen šef kaže da na njenom radnom stolu nema ničega.

Kazao je da je rokovnik nosila sa sobom. Našli smo ga, a unutra piše samo: 12.45. Mislimo da je to vreme kad se srela s njim.“ „Gde joj je tašnica?“ „Tamo kraj ulaznih vrata.“ Lukas je sada, tumarajući po kući, ponovo video tašnicu. Iz tašnice je štrcao novčanik pa ga je izvadio i otvorio. Novac. Četrdeset dolara i sitniš.

Kreditne kartice. Vizitkarte. Izvadio je svežanj fotografija u prozirnim plastičnim omotnicama i prelistao ih. Nijedna fotografija nije izgledala naročito novo. Gledajući oko sebe, video je kako Svonson stoji pored vrata spavaće sobe i priča s nekim van njegovog vidokruga. Izvukao je jednu fotku iz plastične omotnice. Luisova je na slici stajala na travnjaku s nekom drugom ženom, a obe su držale nekakvu plaketu. Zatvorio je novčanik, vratio ga u tašnicu pa stavio fotografiju u džep.

Bilo je hladno kad je napustio mesto zločina. Uzeo je pelerinu iz kola, obukao je pa nekoliko trenutaka sedeo za volanom i posmatrao okupljene posmatrače.

40

Nije video nikoga ko je izgledao kao da mu tu nije mesto. Nije ni mislio da će ga biti.

Na povratku u stanicu prešao je reku i ušao u Sent Pol, svratio do svoje kuće, presvukao se u farmerke i zamenio jaknu plavim lanenim sportskim sakoom. Razmišljao je o tome nekoliko sekundi, a zatim uzeo mali automatski pištolj kalibra 25 i zglobnu futrolu iz tajne fioke u stolu, pričvrstio je iznad desnog skočnog zgloba pa spustio nogavicu da je sakrije.

Televizijski kombiji gomilali su se ispred Skupštine grada kad se Lukas vratio u sedište policije. Parkirao se u garaži na drugoj strani ulice, iznova se čudeći neumoljivoj ružnoći Skupštine grada. Ušao je na zadnji ulaz i sišao u svoju kancelariju.

Kad su ga sklonili iz Odeljenja za pljačke, administracija je morala da nađe neko mesto gde će ga prebaciti. Njegov čin zahtevao je i nekakvu kancelariju.

Na kraju ju je sam našao: ostavu s čeličnim vratima u podrumu. Domari su je očistili i naslikali broj na vratima. Nije bilo nijedne druge naznake ko zauzima tu kancelariju. To mu se dopadalo. Otključao je vrata, ušao pa pozvao Karlu Ruiz. „Ovde Karla.“ Imala je prijatno baršunast glas. „Zovem se Lukas Davenport. Poručnik u Policijskoj upravi Mineapolisa“, kazao je. „Moram da razgovaram s vama. Što pre, to bolje.“ „Pobogu, ne mogu večeras…“ „Imali smo još jedno ubistvo.“ „O, ne! Ko?“ „Agentkinja za nekretnine ovde u Mineapolisu. Cela priča biće u vestima u deset.“ „Nemam TV.“ „Pa, slušajte, šta kažete da se nađemo sutra? Odgovara li vam da svratim oko jedan?“ „U redu. Gospode, grozno je to što se to desilo toj ženi.“ „Aha. Vidimo se sutra?“ „Kako ću vas prepoznati?“ „Imaću ružu u zubima“, rekao je. „I zlatnu značku.“ Sala za sastanke bila je prepuna opreme, kablova, znojavih tehničara i policajaca koji su se dosađivali. Kamermani su postavljali rasvetu, novinari su sedali na rasklopive stolice i tračarili ili škrabali po beležnicama, televizijski voditelji su se muvali okolo tražeći komadiće informacija ili glasina koji bi im 41

dali prednost nad konkurencijom. Desetak mikrofona je bilo prikačeno za podijum u prednjem delu prostorije, dok su video-kamere bile postavljene u polukrugu u pozadini. Umorni domar je popravljao slomljeni stalak na kom je visila američka zastava. Drugi je pokušavao da uglavi još nekoliko rasklopivih stolica između podijuma i TV kamera. Lukas je trenutak-dva stajao na vratima, a onda je spazio praznu stolicu u pozadini i zakoračio prema njoj. Nečija ruka ga je s leđa uhvatila za sako.

Pogledao je naniže u Eni Makgauan. Kanal 8. Tamna kosa, tamne oči, prćast nos. Široka usta. Prvoklasne noge. Divna dikcija. I pileći mozak.

Osmehnuo joj se. „Šta se dešava, Lukase?“, prošaputala je stojeći blizu i držeći ga za ruku. „Šef stiže za pet minuta.“ „Imamo uključivanje u program za četiri minuta. Bila bih ti veoma zahvalna ako bih na vreme saznala šta se dešava“, kazala je. Nasmešila se stidljivo i klimnula glavom prema kablovima koji su izlazili iz sobe.

Konferencija za štampu prenosila se direktno.

Lukas se osvrnu. Niko nije obraćao nikakvu pažnju na njih. Iskrenuo je glavu ka vratima pa su se iskrali napolje. „Ako pomeneš moje ime, biću u nevolji“, šapnuo je. „Ovo je privatni dvosmerni dogovor između tebe i mene.“ Pocrvenela je i rekla: „Dogovoreno.“ „Imamo serijskog ubicu. Danas je ubio treću žrtvu. Siluje ih, a zatim ubija nožem. Prvo ubistvo je bilo pre otprilike šest nedelja, drugo pre mesec dana.

Oba u Mineapolisu. Ćutali smo o tome, nadajući se da ćemo ga uhvatiti, ali sada smo zaključili da moramo da izađemo u javnost.“ „O bože“, rekla je. Okrenula se i skoro otrčala niz hodnik prema izlazu, prateći kablove. „Šta si rekao toj kučki?“ Dženifer Keri se materijalizovala iz gomile.

Posmatrala ih je. Visoka plavuša s punom donjom usnom i zelenim očima diplomirala je ekonomiju na Stanfordu i imala master iz žurnalistike na Kolumbiji. Radila je za TV3. „Ništa“, reče joj Lukas. Najbolje je zauzeti čvrst stav. „Sereš! Imamo uživo uključivanje u program za…“ Pogledala je na sat. „Dva i po minuta. Ako me pretekne, ne znam šta ću, ali veoma sam pametna, a tebi će onda biti veoma, veoma žao.“ Lukas se ponovo osvrnu oko sebe. „U redu“, izgovorio je, upirući prstom u nju, „ali bio sam joj dužnik. Ako joj kažeš da sam i tebi ovo ispričao, nikad više nećeš dobiti nijednu reč od mene.“ „Važi“, rekla je. „Šta se dešava?“

42

Kasnije te noći, Dženifer Keri ležala je potrbuške na Lukasovom krevetu i posmatrala ga kako se skida, gledajući i kako odvezuje skriveni pištolj. „Koristiš li ikad tu spravicu ili je nosiš samo da impresioniraš žene?“, upitala je. „Previše je nezgodan za to“, slagao je Lukas. Dženifer ga je ponekad činila nervoznim. Osećao se kao da može da mu čita misli. „Ponekad dobro dođe.

Hoću da kažem, ako kupuješ koku od nekog tipa, ne smeš da nosiš utoku.

Prokljuviće da si žaca, ili će pomisliti da si nekakav luđak pa te neće uslužiti, neće uopšte poslovati s tobom. Ali ukoliko imaš oružje skriveno na uvrnutom mestu, a zatreba ti, možeš da im ga nabiješ u facu pre nego što shvate šta se dešava.“ „Ne zvuči mi kao Mineapolis.“ „Ovde ima dosta loših tipova. Kad god dobiješ toliko novca…“ Skinuo je čarape i ustao samo u boksericama. „Tuširanje?“ „Aha. Valjda.“ Polako se okrenula na leđa, sišla s kreveta pa krenula za njim u kupatilo. Na stomaku i butinama ostala joj je utisnuta šara prekrivača. „Mogao si privesti i Makgauanovu, znaš“, kazala mu je kad je pustio vodu. „Jeste mi se malo kao nabacivala“, složio se Lukas. „Pa zašto nisi? Nije kao da ti je novo dosadno.“ „Glupa je.“ Isprskao ju je toplom vodom po leđima, a zatim štrcnuo tečnu kupku iz bočice. Počeo je da joj trlja leđa i guzove. „To te ranije nije sprečavalo“, rekla je.

Nastavio je da trlja. „Poznaješ neke od žena s kojima sam bio. Reci mi koja je od njih glupa.“ Dženifer je razmislila. „Ne poznajem ih sve“, kazala je naposletku. „Znaš ih dovoljno da uvidiš obrazac“, rekao je. „Ne izlazim s guskama.“ „Pa, pričaj sa mnom kao s pametnom, Lukase. Da li je ubica mučio te žene pre nego što ih je ubio? Danijel je bio prilično neodređen. Misliš li da ih poznaje? Kako ih bira?“ Lukas ju je okrenuo i pritisnuo joj kažiprst na usne. „Dženifer, nemoj da me pritiskaš, važi? Ako me uhvatiš nespremnog i ja istrtljam nešto, a ti to upotrebiš, biću u velikoj buli.“ Pogledala ga je procenjivački dok mu se voda slivala niz grudi, a njegove blage plave oči potamnele su od opreza. „Ne bih to upotrebila a da te najpre ne pitam“, rekla mu je. „Ali ti nikad ništa ne istrtljaš. Ne a da prethodno nisi isplanirao da istrtljaš. Ti si jedan prepredeni kučkin sin, Davenporte. Poznajem te tri godine i još ne mogu da prokljuvim kad lažeš. A igraš više vražjih uloga od svih ljudi koje sam ikad upoznala. Mislim da više ni sam ne znaš kad šta radiš.“ 43

„Trebalo je da budeš psihijatar“, kazao je žalostivo vrteći glavom. Isključio je vodu i otvorio vrata tuš-kabine. „Dodaj mi taj veliki peškir. Obrisaću ti noge.“ Pola sata kasnije Dženifer promuklim glasom reče: „Ponekad se veoma približi bolu.“ „U tome je štos“, odvrati Lukas. „Ne preći granicu.“ „Došao si tako blizu“, kazala mu je. „Mora da si je često prelazio pre nego što si shvatio kad treba da staneš.“ Dva sata kasnije, Lukasove oči su se otvorile u mraku. Neko ga je posmatrao.

Razmislio je o tome. Pištolj mu je bio u stolu… Onda ga je Dženifer bocnula prstom u rebra, a on je shvatio odakle to dolazi. „Šta je bilo?“, prošaputao je. „Jesi li budan?“ „Sad jesam.“ „Imam jedno pitanje.“ Oklevala je. „Sviđam li ti se više od ostalih, ili smo za tebe sve samo meso?“ „O, Isuse!“, prostenjao je. „Odgovori!“ „Znaš da mi se sviđaš. I to više od ostalih. Mogu to i da dokažem.“ „Kako?“ „Tvoja četkica za zube? Jedina stoji u ormariću u kupatilu pored moje.“ Usledilo je nekoliko sekundi tišine, a onda se ugnezdila na njegovo rame. „Okej“, rekla je. „Spavaj sad.“

44

5

Prvih dvadeset zvonjenja nadao se da će prestati. Ustao je iz kreveta tek kad je telefon zazvonio i po dvadeset prvi put, i podigao slušalicu na dvadeset drugi. „Šta je bilo?“, zarežao je. U kući je bilo hladno, a on nag, pa su mu se ruke, noge i leđa naježili. „Ovde Linda“, izgovori čedni glas. „Šef Danijel sazvao je sastanak tačno u osam, a ti treba da mu prisustvuješ.“ „Okej.“ „Možeš li da mi ponoviš to, Lukase?“ „U osam sati, kod šefa.“ „Tako je. Želim ti dobro jutro.“ Prekinula je vezu. Lukas je stajao i trenutak-dva gledao u slušalicu, a zatim ju je vratio na aparat, zevnuo i vratio se u spavaću sobu.

Sat na komodi pokazivao je 7.15. Pružio je ruku prema Dženifer, šljapnuo je po goloj guzi i kazao: „Moram da idem.“ „Dobro“, promrmljala je.

I dalje nag, Lukas je otišao do dnevne sobe, odškrinuo vrata, uverio se da u okolini nema nikoga, otvorio komarnik i uzeo novine s verande. U kuhinji je istresao malo ovsenih pahuljica u činiju, sipao mleko pa otvorio novine.

Besni Pas je zauzimao naslovnu stranu, naslov masnim slovima u dva reda tik ispod zaglavlja Pajonir pres. Članak je bio direktan i manje-više tačan, bez pominjanja Ruizove. Šef nije pomenuo preživelu. Zapravo, otvoreno je lagao da su jedini poznati napadi ubice bili ona tri koja su za posledicu imala smrtni ishod. I nije pomenuo poruke. Članak je pratila kratka priča o Lukasovoj umešanosti u istragu. Radiće nezavisno od Odeljenja za ubistva, ali paralelno s njima. Kontroverzan. Ubio petoricu na dužnosti. Pohvale. Slavni tvorac društvenih igara. Jedini pandur u Minesoti koji dolazi na posao poršeom.

45

Lukas je dovršio članak i doručak u isto vreme, još jednom zevnuo pa se zaputio u kupatilo. Dženifer je zurila u svoj odraz u ogledalu i okrenula glavu kad je ušao. „Muškarcima je lako kad je reč o izgledu, znaš?“ „Nego šta.“ „Ozbiljna sam.“ Okrenula se prema ogledalu i isplazila se. „Kada bi me u redakciji videli ovakvu, odlepili bi. Šminka razmazana svuda po licu. Kosa mi je raščupana kao u vukodlaka. I dupe me boli. Ne znam…“ „Da, da, nego, pusti me unutra, moram da se obrijam.“ Podigla je ruku i pogledala tamne dlačice ispod pazuha. „Baš kao i ja“, kazala je mrzovoljno.

Lukas je deset minuta zakasnio na sastanak. Danijel se namrštio kad je Lukas ušao, pa pokazao na praznu stolicu. Frenk Lester, zamenik šefa, sedeo je direktno preko puta njega. Ostalih pet stolica zauzimali su detektivi iz Odeljenja za ubistva, uključujući i korpulentnog šefa odeljenja Lajla Vulfoka i njegovog kao saraga mršavog pomoćnika Harmona Andersona. „Radimo na rasporedu“, reče Danijel. „Smatramo da najmanje jedna osoba treba da zna sve što se dešava. Lajl mora da rukovodi celim odeljenjem, tako da će to biti Harmon.“ Klimnuo je glavom prema pomoćniku šefa Odeljenja za ubistva. Anderson je čačkao zube plastičnom crvenom čačkalicom. Zastao je taman toliko da klimne glavom. „Milo mi je“, zabrektao je. „Neće ti šefovati, Lukase, radices samostalno“, dodao je Danijel. „Ako budeš morao nešto da znaš, Harmon će ti reći znamo li to.“ „Kako je jutros prošlo s medijima?“, upitao je Lukas. „Ima ih na sve strane. Kao vaške. Hteli su da se pojavim u jutarnjem programu, ali sam im kazao da imam važan sastanak. Onda su želeli da snimaju sastanak. Rekao sam im da odjebu.“ „I gradonačelnik je bio na televiziji“, ubaci se Vulfok. „Rekao je da imamo nekoliko tragova na kojima radimo, i da očekuje da ćemo uhvatiti ubicu u narednih nekoliko sedmica.“ „Jebeni idiot!“, izbaci Anderson. „Lako je tebi da to kažeš“, reče mu sumorno Danijel. „Ti si na saveznoj plati.“ „Ti to imaš tetovaže“, primeti Anderson čkiljeći u Lukasa.

Lukas je klimnuo glavom i promenio temu. „Šta je s oružjem iz sobe s dokaznim materijalom?“

46

Anderson je prestao da čačka zube. „Napravili smo spisak“, rekao je. „Imamo trideset četvoro ljudi, i policajaca i civila, koji su mogli da ga uzmu.

Verovatno postoji još nekoliko za koje ne znamo. Otkrili smo da i jebeni domari non-stop ulaze tamo. Izgleda da puše dokaze. Svi tvrde da su čisti, dabome. Unutrašnja kontrola radi na tome.“ „Hoću da popričam s njima, s te trideset četiri osobe“, reče Lukas. „Sa svima odjednom. U grupi. Dovedi mi ovamo i predstavnika sindikata.“ „Zbog čega?“, upita Vulfok. „Kazaću im da želim da znam šta se desilo tim pištoljem i da neću prijaviti tipa koji mi to kaže. I da će šef opozvati istražni tim Unutrašnje kontrole i da neće biti posledica. Kazaću im da ćemo, ako niko ne bude razgovarao sa mnom, onda morati da razgovaraju s Unutrašnjom kontrolom i da ćemo kadtad saznati ko je to uradio, a onda ćemo tog kučkinog sina tužiti zbog saučesništva u ubistvu i strpati ga u Stilvoter.“ Anderson je odmahnuo glavom. „Ja to ne bih progutao na njegovom mestu.“ „Imaš li nešto za ubeđivanje?“, upita Danijel.

Lukas je klimnuo glavom. „Mislim da imam. U kratkim crtama ću im opisati kako će se istraga odvijati i reći da im neću čitati njihova prava, tako da, čak i da budu krivično gonjeni, sve će stati zbog podstrekivanja na krivično delo, pa će sud slučaj najverovatnije odmah odbaciti. Mislim da bismo mogli to da nakarikiramo tako da tip poveruje.“ Anderson i Danijel su se zgledali, a onda je Anderson slegnuo ramenima. „Pa nek pokuša. Moglo bi i da upali. Srediću nešto za po podne. U četiri?“ „Odlično“, reče Lukas. „Otvorili smo bazu podataka u mojoj kancelariji, imamo devojku koja sve beleži na računaru i štampa. Svi koji budu radili na slučaju dobiće beležnicu sa svakim listom papira koji odštampamo, svaki intervju“, pojasni Anderson. „Pregledaćemo sve što znamo o ovim ljudima. Ako postoji neka veza ili obrazac, naći ćemo ih. Trebalo bi da svi čitaju dokumentaciju svake noći. Ako nešto uočite, recite mi odmah i stavićemo i to u dokumentaciju.“ „Šta dosad imamo?“, upitao je Lukas.

Anderson je zavrteo glavom. „Ne mnogo. Lične podatke, neke labave veze, takva sranja. Prva žrtva zvala se Lusi Bel, konobarica, devetnaest godina.

Druga žrtva bila je Širli Moris, domaćica, trideset šest godina. Treća je ona umetnica koja se odbranila, Karla Ruiz, trideset dve. Četvrta je agenfkinja za nekretnine Luis, stara četrdeset šest godina. Prva je bila udata, ostale tri nisu.

Jedna od ostalih, ta umetnica, razvedena je. Agenfkinja za nekretnine bila je

47

udovica. Konobarica pankerka. Agenfkinja je išla na koncerte klasične muzike s momkom. I tako dalje. Jedini zajedničko im je što su sve žrtve žene.“ Svi su razmišljali o tome nekoliko trenutaka. „Koliki je interval između ubistava?“, upitao je Lukas. „Prva žrtva, Belova, ubijena je 14. jula, zatim Morisova 2. avgusta; devetnaest dana između njih dve. Sledeća je bila Ruizova 17. avgusta, petnaest dana posle Morisove; potom Luisova 31. avgusta, četrnaest dana kasnije“, reče Anderson. „Razmaci između ubistava polako postaju sve kraći“, primeti jedan policajac. „Aha. To je i inače tendencija kod sadističkih ubica, kao što je ovaj“, reče Vulfok. „Ukoliko počnu da se dešavaju brže, počeće da ih ubija bez razmišljanja, neće biti toliko promišljen“, dodade drugi. „To ne znamo. Možda ih bira šest meseci pre samog ubistva. Možda pravi čitave dosijee o njima“, reče Anderson. „Postoji li ikakav drugi obrazac što se tiče dana ubistava?“, pitao je Lukas. „E to je nešto zanimljivo, sva su se desila u radnim danima. Četvrtak, utorak, sreda i još jedna sreda. Nijedno preko vikenda.“ „I nije neki obrazac“, reče Danijel. „Išta o ženama?“, upita Lukas. „Sve visoke? Sisate? Šta?“ „Pa, sve su zgodne. To je bar moj sud, ali mislim da je tačan. Sve imaju tamnu kosu, tri crnu – Belova, a ona se samo farbala u crno, Ruizova i Luisova.

Morisova je imala tamnosmeđu.“ „Ha! Pola žena u gradu su plavuše, ili vuku na plavo“, reče jedan inspektor. „Tu možda ima nečega.“ „U svemu ovome postoje svakojake mogućnosti, ali moramo biti oprezni zato što takođe treba imati na umu i slučajnosti. U svakom slučaju, tražite obrasce. Napraviću poseban spisak već uočenih obrazaca“, kazao je Anderson. „Donesite beležnice svako popodne i dobićete novosti. I pročitajte ih obavezno.“ „A šta je s forenzičarima, sede i vrte palčevima ili šta?“, upitao je Vulfok. „Rade sve što mogu. Ispituju traku kojom ih je vezivao, pročešljavaju sranja koja su pokupili sa žrtava, sve pregledaju tražeći otiske. Ali dosad nisu našli bogzna šta.“ „Ako ijedna od tih beležnica padne u šake medija, tela će se njihati na vetru“, rekao je Danijel. „Jeste li svi razumeli?“ Svi panduri su smesta zaklimali glavom.

48

„Ne sumnjam da ćemo imati izvesnih curenja informacija“, dodao je Danijel. „Ali niko, niko ne sme da zucne ni reč o porukama koje ubica ostavlja na žrtvama. Ukoliko saznam da neko odaje informacije medijima o tim porukama, pronaći ću kučkinog sina i otpustiću ga. Krijemo to kao zmija noge, a tako će i ostati.“ „Potreban nam je stopostotni identinkator za koji javnost ne zna“, objasnio je Anderson. „Znali su da su ukebali Semovog sina kad su pogledali kroz prozor njegovog stana i videli poruke iste kao one koje je slao policiji i medijima.“ „Biće velikog pritiska“, reče im Danijel. „Na sve nas. Pokušaću da vas poštedim toga, ali ako ovaj seronja ukoka još jednu ili dve, biće novinara koji će loviti inspektore nasamo. Odlagaćemo to što duže možemo. A kad stignemo do tačke kad budemo morali to da uradimo, angažovaćemo nekog advokata koji će vas posavetovati šta smete da im kažete, a šta ne. U redu? Svi razumeli?“ Glave su ponovo zaklimale. „Dobro. Na posao“, kazao je. „Lukase, ti sačekaj malo.“ Kad su ostali policajci izašli, Danijel je zatvorio vrata. „Ti ćeš biti naš vodovod do medija, hranićeš ih nezvaničnim informacijama koje su nam potrebne u štampi. Snabdevaćeš ih onim što nam treba, izaberi jedne novine ijednu TV stanicu da im budeš anonimni izvor, a kad se ostali sjate da traže potvrdu, ja ću se nadovezati. Važi?“ „Aha. Samo što sam ja izvor za sve novine i sve TV stanice. Biće problem da ih sprečim da prokljuve da ih sve snabdevam informacijama.“ „Pa smisli nešto. Dobar si u tome. Ali treba nam neka dobra priča za medije. To je jedini način da nam poveruju.“ „Najradije ne bih lagao“, reče Lukas. „Preći ćemo preko tog mosta kad stignemo do njega. Ali ako budeš morao nekoga da opečeš, opeci ga. Ovo je previše važno da bismo se zezali s tim.“ „Okej.“ „Imaš li zakazan razgovor s onom umetnicom?“ „Aha. Danas po podne.“ Lukas je bacio pogled na sat. „Moram da zamrznem mrežu doušnika i vratim se ovamo do četiri. Bolje da krenem.“ Danijel je klimnuo glavom. „Imam veoma loš predosećaj u vezi s ovim.

Odeljenje za ubistva nikad neće uhvatiti tog skota, osim ako im se baš ne posreći. Potrebna nam je pomoć, Davenporte. Zato uhvati tog kučkinog sina.“ Lukas je proveo ostatak jutra na ulici, obilazeći barove, telefonske govornice, trafike i berbernice. Pričao je s pola tuceta narko-dilera od četrnaest godina do 49

šezdeset četiri godina, i s troje njihovih mušterija. Razgovarao je s dvojicom Mađioničara i vremešnim bračnim parom koji je držao dućan i nezakonitu telefonsku centralu, s nekoliko radnika obezbeđenja, jednim pokvarenim drotom, ratnikom Sijuksom, alkosomkoji je, sumnjao je, ubio već dvoje ljudi, ali koji su to baš zaslužili. Poruka je bila ista za sve: neće me biti neko vreme, ali nemojte me zaboraviti, zato što ću se vratiti.

Zamrzavanje mreže doušnika ga je brinulo. O svojim ljudima na ulici mislio je kao o bašti koju treba redovno pleviti – da korov iskušenja ne bi pustio izdanke.

Lukas je u podne pozvao Andersona i rečeno mu je da je sastanak ugovoren. „Četiri?“ „Aha.“ „Videćemo se onda pre toga. Da porazgovaramo o tome.“ „Važi.“ Ručao je u Mekdonaldsu u Univerzitetskoj aveniji, podelivši ručak s džanMjem, koji je Mjucao i Mjucao i naposletku zaspao s glavom u pomfritu.

Ostavio ga je presavijenog preko stola. Bubuljičavi tinejdžer s druge strane pulta posmatrao je propalicu umornim očima šesnaestogodišnjaka koji je već video sve i voljan je da neke pojave ostavi na miru.

Atelje Karle Ruiz u sMadištu bio je udaljen deset minuta: trošna kocka od opeka, s industrijsMm prozorima nalik na prljave table za mice. Jedini lift u zgradi bio je teretni i u njemu se vozio još jedan tinejdžer, koji je nosio kasetofon veličine stočića za kafu, a čiji je ten bio prazan kao i njegove oči.

Lukas je otišao na peti sprat, našao Karlina vrata i pokucao. Karla Ruiz je pogledala u njega preko sigurnosnog lanca pa joj je pokazao zlatnu značku. „A gde je ruža?“, upitala ga je. Lukas je držao značku u jednoj i aktentašnu u drugoj ruci. „Uh, zaboravio sam. A rekao sam da će mi biti u zubima, zar ne?“ Nasmešio joj se. Uzvratila mu je osmeh, a zatim sMnula lanac. „U haosu sam“, reMa je kad je otvorila vrata. Imala je ovalno lice i blistave bele zube, u oštrom kontrastu s tamnim očima i crnom kosom do ramena.

Nosila je komotnu meksičku bluzu preko drečave suknje. Posekotina od nišana pištolja na čelu još je zaceljivala, a oko nazubljene crne linije posekotine prostirao se jarkocrveni podliv. Masnice oko očiju i na obrazu izbledele su iz crno-plave u zelenkasto-žućkaste nijanse.

Lukas je ušao u atelje i stavio značku u džep. Kad je zatvorila vrata, pogledao ju je pomno u lice i kažiprstom podigao bradu uvis.

50

„U redu su“, kazao je. „Kad požute, to znači da će ubrzo nestati. Još jedna nedelja i neće ih više biti.“ „Ali posekotina hoće.“ „Pogledaj ovo“, rekao je prelazeći prstom po ožiljku koji mu se pružao preko čela i jednog oka. „Kad se to desilo, udica mi je ostala zarivena u facu. A sad je ostala samo ova linija. Tvoj će biti mnogo tanji. Ispod šiški ga niko neće ni videti.“ Odjednom svesna koliko blizu stoje, Ruizova je zakoračila unazad, a zatim ga zaobišla i ušla u atelje. „Dosad su me ispitivali već jedno šest puta“, kazala je dodirujući posekotinu na čelu. „Mislim da sam rekla policiji sve što sam znala.“ „To je u redu“, odvratio je Lukas. „Ja ne radim kao ostali. Moja pitanja biće malo drugačija.“ „Čitala sam o tebi u novinama“, rekla je. „U članku piše da si ubio petoricu.“ Lukas slegnu ramenima. „Nisam to želeo.“ „Deluje mi mnogo. Otac mog bivšeg muža bio je policajac. On tokom čitave karijere nikad nije ni opalio iz pištolja.“ „Šta da ti kažem?“, izgovorio je Lukas. „Radio sam u oblastima gde se oružje lako poteže. Ko radi na pljačkama ili ubistvima, može da provede celu karijeru a da nijednom ne opali iz pištolja. Međutim, u narkoticima i porocima je totalno druga priča.“ „Dobro.“ Izvukla je trpezarijsku stolicu, pokazala na nju pa sela s druge strane stola. „Šta želiš da znaš?“ „Osećaš li se bezbedno?“, upitao je stavljajući akten-tašnu na sto i otvarajući je. „Ne znam. Kažu da je ušao tako što je obio brave, stanodavac je zato stavio nove. Jedan policajac rekao je da su dobre. Takođe su mi dali i telefon i imam posebnu šifru za 911. Samo treba da kažem Karla i policajci će dotrčati ovamo. Znaš, stanica je preko puta ulice. Svi u zgradi znaju šta mi se dogodilo i svi sad paze na nepoznate. Ali, da znaš… ne osećam se nešto naročito bezbedno.“ „Mislim da se neće vraćati“, kazao je Lukas. „To su mi rekli i ostali drotovi – ovaj, ostali policajci.“ „Možeš da nas zoveš i drotovima“, rekao je. „Dobro.“ Ponovo se nasmešila, a Lukas se začudio njenim ravnim belim zubima. Nije bila lepa, ali jeste bila izvanredno privlačna. „Samo, stvar je u

51

tome što sam ja jedini svedok. A to me plaši. Skoro da više uopšte ne izlazim iz stana.“ „Mislimo da je on pravi frik“, kazao je Lukas. „Frik frikova, drugačiji od ostalih. I čini mi se da je veoma pametan. Pažljiv. Izgleda da ne gubi kontrolu.

Mislimo da se neće vraćati jer bi ga to izložilo riziku.“ „Meni je izgledao kao luđak“, reče Ruizova. „Pa pričaj mi o tome. Šta je uradio kad te je napao?“, upitao je. Prelistao je transkript njenog razgovora s detektivima Odeljenja za ubistva i iz Sent Pola i iz Mineapolisa. „Kako je to izgledalo? Šta je izgovorio?“ Narednih četrdeset pet minuta pažljivo ju je vodio kroz svaki trenutak napada, napred-nazad, sve dok svaki delić sekunde nije bio pokriven.

Posmatrao je njeno lice dok je sve to iznova proživljavala. Napokon ga je zaustavila. „Ne mogu više“, kazala je. „Imala sam ovih noći košmare. Ne želim da se vrate.“ „Ni ja to ne želim, ali sam hteo da te vratim tamo, da to iznova proživiš. A sada želim da uradiš još nešto. Dođi ovamo.“ Zatvorio je aktovku i pružio joj je. „Ovo su tvoje namirnice. Pođi od vrata i prođi pored stuba.“ „Ne mogu…“ „Uradi to!“, zarežao je.

Polako je otišla do vrata, a zatim se okrenula, držeći aktovku u naručju.

Lukas je stao iza stuba. „Sad prođi pored. Ne gledaj u mene“, rekao je.

Prošla je pored, a on je iskočio iza stuba i obujmio je rukom oko vrata. „Uhhh…“ „Mirišem li kao on? Mirišem li?“ Popustio je stisak. „Ne.“ „Kako? Kako je mirisao?“ Okrenula se ka njemu, s njegovom rukom i dalje preko ramena. „Ne znam… imao je nekakvu kolonjsku vodu.“ „Je li mirisao na znoj? Da li mu je odeća bila čista ili je smrdela?“ „Ne. Kao losion posle brijanja, možda.“ „Da li je bio krupan kao ja? Je li bio snažan?“ Priljubio ju je uz svoje grudi, a ona je ispustila aktovku i počela da se opire. Pustio ju je da se opire trenutak-dva, a onda se opustila. Dodatno je pojačao stisak.

52

„Sranje“, kazala je pa počela da se batrga. Pustio ju je, a ona se okrenula prema njemu razrogačenih i besnih očiju. „Nemoj to više da radiš! Skloni se!“ Bila je na ivici straha. „Da li je bio jači od mene?“ „Ne. Bio je manji. Ruke su mu bile nežnije. A kad sam se opustila, on se takođe opustio. Tad sam ga nagazila na gornji deo stopala.“ „Gde si to naučila?“ „Od oca bivšeg muža. Naučio me je samoodbrani.“ „Dođi ovamo.“ „Neću.“ „Dođi ovamo, dođavola!“ Nevoljno je zakoračila napred, uplašena, bleda u licu. Lukas ju je ponovo okrenuo i obgrlio rukom oko vrata, ali labavije. „Sad, kad te je uhvatio, rekao je da ne vrištiš ili će te ubiti. Da li je zvučao ovako?“ Pojačao je stisak i cimnuo je uvis, bezmalo je podigavši s poda, pa je izgovorio hrapavim glasom: „Vrišti i ubiću te.“ Ruizova se opet zabatrgala, a on je kazao: „Razmisli“, pa ju je pustio i odgurnuo od sebe. Odmakao se sve dok se nije našao kraj ulaznih vrata.

Ruizova se držala rukama za grlo, razrogačenih očiju. „Novi Meksiko“, izustila je. „Šta?“ Lukas je osetio varnicu. „Mislim da je možda iz Novog Meksika. To mi dosad nijednom nije palo na pamet, ali nije zvučao kao ovdašnji. Ali nisu u pitanju reči. Niti naglasak. To je bezmalo kao… osećanje. Mislim da to nikad ne bih ni zapazila da nisam razmislila o tome. Ali zvučao je kao ljudi kod kuće.“ „Ti si iz Novog Meksika?“ „Da. Poreklom. Ovde sam već šest godina.“ „Dobro. I rekla si da je mirisao na kolonjsku vodu. Neku skupu kolonjsku vodu?“ „Ne znam, na običnu. Ne bih znala razliku.“ „Da li je to moglo biti i ulje za kosu?“ „Ne, mislim da nije. Mislim da je to bila baš kolonjska voda.“ „Nije smrdeo? Znaš, kao da se nije kupao?“ „Ne.“ „Nosio je majicu kratkih rukava. Kazala si da je bio beo. Koliko beo?“ „Baš beo. Belji od tebe. Hoću da kažem, ja sam tamnoputa, ti imaš tamni ten, a on je bio baš beo.“ „Nije čak bio ni malo preplanuo od sunca?“

53

„Ne. Mislim da nije. Nisam stekla takav utisak. Nosio je one plastične rukavice i sećam se da mu je koža bila bela skoro kao rukavice.“ „Kad si razgovarala s policijom iz Sent Pola, rekla si da je nosio sportske patike. Znaš li koje marke?“ „Ne. Kad me je oborio na pod, ja sam ustala i sećam se patika i prozorčića sa strane…“ Zaćutala je i namrštila se. „Ostalim policajcima nisam rekla za taj prozorčić.“ „Kakav prozorčić?“ „Oni providni prozorčići, kroz koje možeš da vidiš unutrašnjost đona.“ „Aha. Znam. Ideš li često u centar Sent Pola?“ „Ponekad“, kazala je. „Ako imaš vremena, idi danas po podne i razgledaj patike u radnjama. I vidi usput ima li nekih koje se tebi dopadaju, važi?“ „Dobro. Isuse, nisam htela…“ Lukas je uzeo novčanik, izvadio vizitkarticu i pružio joj je. „Pozovi me i javi mi.“ Razgovarali su još desetak minuta, ali nije rečeno ništa više. Lukas je naškrabao poslednjih nekoliko beležaka u notes, a zatim vratio notes i istražnu beležnicu u aktovku. „Uplašio si me“, kazala je Ruizova kad je zatvorio akten-tašnu. „Želim da uhvatim tog tipa“, odvratio je Lukas. „Pomislio sam da možda postoji još nešto, čega se nećeš setiti osim ako sve to iznova ne proživiš.“ „Imaću opet košmare.“ „Možda, a možda i nećeš. Čak i oni najgori izblede posle nekog vremena.

Neću ti se izvinjavati, imajući u vidu situaciju.“ „Znam.“ Čupnula je šav na suknji. „Samo…“ „Aha, znam. Slušaj, moram da obavim jedan telefonski poziv, važi?“ „Naravno.“ Otišla je do stolice pored razboja, sela pa spustila ruke između nogu. Bila je potčinjena, bezmalo potištena. Lukas ju je posmatrao kad je pozvao informacije, dobio broj Koledža Svete Ane, prekinuo vezu pa pozvao novi broj. „Razmišljaj o nečemu sasvim drugom“, rekao joj je. „Trudim se, ali ne mogu“, kazala je. „Stalno mi se to vrti u glavi. Bože, bio je baš ovde…“ Lukas je podigao ruku da je ućufka na tren. „Psihijatrijsko odeljenje…

Hvala… Sestra Meri Džozef… Recite joj da je zove poručnik Lukas Davenport…“ Pogledao je u Karlu. Netremice je zurila kroz prozor. „Halo? Lukase?“ „El, moram da popričam s tobom.“ 54

„O Besnom Psu?“, upitala ga je. „Aha.“ „I očekivala sam tvoj poziv. Kad želiš da dođeš?“ „Trenutno sam u Sent Polu. Moram da budem u Mineapolisu na nekom sastanku u četiri pa sam se nadao da me možeš uglaviti odmah.“ „Ako dođeš smesta, možemo da odemo do poslastičarnice. Imam sednicu nastavnog veća za četrdeset pet minuta.“ „Vidimo se onda ispred Dvorane Debelog Alberta za deset minuta.“ Vratio je slušalicu na aparat. „Hoćeš li biti dobro?“, upitao je zaputivši se ka vratima. „Bio sam malo grub…“ „Da.“ Nastavila je da zuri kroz prozor, a on je zastao s rukom na kvači. „Hoćeš li da skokneš do centra za mene? Da pogledaš te patike?“ „Aha.“ Uzdahnula je i okrenula se prema njemu. „Moram da izađem odavde. Ako možeš da me sačekaš minut, samo da uzmem tašnicu. Da me ispratiš iz zgrade.“ Bila je spremna za tili čas pa su se spustili liftom u prizemlje. Dečko koji rukuje liftom priključio je slušalice u kasetofon, ali je zvuk hevi metala ipak curio napolje. „Od tog sranja možeš da ostaneš sterilan“, reče mu Lukas. Momak mu ništa nije odgovorio, samo je nastavio da klima glavom u ritmu muzike. „Ovaj momak…“, rekao je Lukas kad su izašli iz lifta. U glasu mu se čulo pitanje. „Nema šanse“, odvratila je Karla. „Rendi je toliko pukao da jedva može da pogodi pravi sprat. Taj nikad ne bi mogao da organizuje napad na nekoga.“ „Dobro.“ Pridržao joj je vrata, a ona je zakoračila na trotoar. „Lepo je biti napolju“, rekla je. „Sunce mi baš prija.“ Lukasov automobil je bio parkiran nekoliko ulica prema gradskom centru, pa su pošli zajedno pločnikom. „Slušaj“, kazala je kad je Lukas stao pored poršea. „Idem u Mineapolis jednom-dvaput nedeljno. Izlažem tamo u nekoj galeriji. Ako svratim jednog jutra do stanice, da li bi mogao da mi kažeš kako ide istraga? Najavila bih se, naravno.“ „Svakako. Ja sam u podrumu stare Skupštine grada. Samo se parkiraj…“ „Znam gde si“, rekla je. „Vidimo se. I zvaću te po podne, u vezi s patikama.“ Otišla je niz trotoar, a Lukas je ušao u kola i upalio motor. Nekoliko trenutaka ju je posmatrao kroz vetrobran, a ona se okrenula i nasmešila mu se.

55

„Hmm“, zabrektao je. Pošao je niz ulicu sve dok se nije našao paralelno s njom, zaustavio auto pa spustio prozor sa suvozačeve strane. „Nešto si zaboravio?“, upitala je saginjući se. „Kakvu muziku slušaš?“ „Šta?“ Izgledala je zbunjeno. „Voliš li rok?“ „Naravno.“ „Hoćeš li sutra uveče na koncert Aerosmita? Sa mnom? Da izađeš iz stana?“ „Oh. Pa dobro. U koliko?“ Nije se smešila, ali je definitivno bila zainteresovana. „Pokupiću te u šest. Otići ćemo prvo da nešto prezalogajimo.“ „Važi“, rekla je. „Vidimo se.“ Mahnula mu je i odmakla se od kola. Lukas je napravio nepropisno polukružno okretanje i zaputio se nazad ka auto-putu.

Dok je odlazio, bacio je pogled u retrovizor i video je kako stoji i gleda za njim. Šašavo, ali osetio je da im se oči dodiruju. Časna sestra Meri Džozef odrasla je kao El Kruger u severnom delu Mineapolisa, kvart dalje od kuće u kojoj se Lukas rodio. Pošli su u osnovnu školu iste jeseni, a njihove majke su ih zajedno pratile niz ispucale pločnike, mimo visokih zelenih živih ograda, pa kroz lukove od crvene opeke Osnovne škole Sveta Agnes. El je i dalje pohađala Lukasove snove. Bila je dražesna vitka plavokosa devojčica, najpopularnija klinka u razredu, kako među učenicima, tako i među nastavnicima, najbrža trkačica na igralištu. Ispred školske table redovno je pobeđivala druge đake u brzom rešavanju zadataka množenja.

Lukas je obično završavao na drugom mestu. Lukas je pak pobeđivao u spelovanju, u čemu je El završavala kao drugoplasirana.

Lukas je napustio Osnovnu školu Sveta Agnes na polovini petog razreda, posle očeve smrti. Majka i on su se odselili u južni deo grada i Lukas se upisao u državnu školu. Kasnije, na hokejaškom takmičenju, dok se zagrevao, klizao se po ledu i zaustavio na protivničkoj strani klizališta da podesi sličuge. Bila je tamo, u gomili, u grupi devojaka iz Srednje škole Sveti duh. Nije ga videla, ili ga nije prepoznala u hokejaškoj opremi. Stajao je zgrožen.

Prošlo je šest godina. Druge devojke, trapave dok je ona bila prelepa, procvetale su. El nije. Lice joj je bilo unakaženo aknama. Obrazi, čelo i brada bili su joj izukrštani jarkocrvenim linijama infekcije. Delić lica koji nisu prekrivale bubuljice bio je hrapav kao šmirgla od neuspelih pokušaja tretmana.

Lukas je otklizao dalje, nazad prema klupi svoje ekipe, a Elino lice mu je gorelo u mislima. Nekoliko minuta kasnije, igrači obe ekipe su predstavljeni i

56

on je otklizao na centar klizališta dok mu je ime odjekivalo preko razglasa, nemoćan da ne gleda – video je kako ga njene ozbiljne oči prate.

Posle utakmice, dok je išao ka tunelu prema svlačionici, ugledao ju je kako stoji na drugoj strani ograde. Kad su im se pogledi ukrstili, podigla je ruku i mahnula mu, a on je stao, pružio ruku preko ograde, uhvatio je za šaku i rekao: „Možeš li da me sačekaš? Za dvadeset minuta, napolju?“ „Da.“ Odvezao ju je kući posle vožnje južnim i zapadnim delom Mineapolisa.

Pričali su kao nekad, dok su bili deca, smejući se u tamnim kolima. Kad su stigli do njene kuće, izašla je i otrčala do verande. Svetlo na tremu se uključilo, a njen otac izašao. „Tata, sećaš li se Lukasa Davenporta, živeo je malo dalje niz ulicu?“ „Svakako, kako si, sinko?“, rekao je njen otac. Glas mu je imao tužan prizvuk. Pozvao je Lukasa da ude i ovaj je posedeo s njima još pola sata, pričajući s Elinim roditeljima.

Kad je izašao na pločnik, dozvala ga je s prozora spavaće sobe na spratu kuće, glave osvetijene otpozadi, naspram tapeta s cvetnim dezenom. „Lukase?“ „Aha?“ „Nemoj više da se vraćaš, molim te“, kazala mu je pa zatvorila prozor.

Sledeći put čuo se s njom godinu i po dana kasnije, nedelju dana pred veliku maturu. Pozvala ga je da mu kaže da će se zamonašiti. „Jesi li sigurna?“ „Da. Našla sam svoj životni poziv.“ Godinama kasnije, dva dana nakon što je Lukas ubio prvog čoveka kao policajac, pozvala ga je. Ona je psihijatar, rekla je. Treba li mu pomoć? Ne, ne zaista, ali voleo bi da je vidi. Odveo ju je u poslastičarnicu. Profesorka psihologije, kazala je. Fascinantno. Gleda kako umovi funkcionišu.

Da li je zaista otkrila životni poziv, pitao se Lukas. Ili nosi krst samo zbog svog lica? Nije mogao da je pita, ali kad su napustili poslastičarnicu, uhvatila ga je ispod ruke, nasmešila se i kazala: „Našla sam životni poziv, Lukase.“ Godinu dana kasnije prodao je prvu stratešku igru, koja je postala pravi hit. Star tribjun je uradio reportažu o tome i ona ga je opet pozvala. I ona igra strateške igre, kazala je. Na koledžu imaju grupu koja se redovno sastaje…

Posle toga viđao ju je bukvalno svake nedelje. El, još jedna opatica, bakalin i kladioničar – oboje iz Sent Pola – advokat iz Mineapolisa i jednodvoje studenata sa Svete Ane ili Univerziteta u Minesoti činili su klub zaljubljenika u strateške igre. Sastajali su se u teretani, igrali u neupotrebljavanoj prostoriji koja je nekad bila ženska svlačionica. Opremili su 57

sobu s pola tuceta stolica, stolom za stoni tenis, za mape, polovnom plafonjerom, koju je poklonio salon za bilijar, i muzičkim uređajem, koji je Lukas kupio na ulici.

Sastajali su se četvrtkom. Trenutno su igrali Lukasovu najgrandiozniju kreaciju, reprizu Bitke kod Getisburga, koju nikad neće moći da proda jer je naprosto bila previše kompleksna. Morao je da programira kompjuter da računa rezultate.

El je tu obično bila general Li. Lukas je parkirao porše niže od Dvorane Alberta Magnusa i pošao kroz opalo lišće uzbrdo prema ulazu. Kad je stigao do podnožja stepeništa, ona je izašla. Lice je bilo isto; baš kao i njene oči, ozbiljne i sive, ali uvek sa iskricom humora. „On ne može da prestane“, rekla mu je dok su se šetali po pločniku. „Besni Pas spada u kategoriju koju policijski psihijatri zovu sadistički ubica. On to radi samo iz zadovoljstva. Ne čuje zapovesti od Boga, ne naređuju mu to glasovi u glavi. Opsednut je, tu nema dileme, ali nije lud u smislu da ne može da se kontroliše. On i te kako ume da se kontroliše, i to u konvencionalnom smislu te reči. Svestan je šta radi i kakva je kazna za to. On zato planira unapred i pravi rezervne planove za nepredviđene situacije. Verovatno je i prilično inteligentan.“ „Kako bira žrtve?“ Slegnula je ramenima. „To bi mogao biti potpuno sporedan susret. Možda koristi telefonski imenik. Ali najverovatnije ih lično vidi i, bez obzira na to shvata li on to ili ne, verovatno bira određeni tip. Vrlo je verovatno da postoji određeni ključni događaj iz mladosti, s majkom, nekom majčinom prijateljicom… s nekim čiji je seksualni identitet postao fiks-ideja u njegovom umu.“ „Sve žrtve su sitne i tamne – imaju tamnu kosu, tamne oči. Jedna je i meksičkog porekla.“ „Tačno tako. I tako, kad sretne takvu ženu, ona mu nekako postane fiksideja. Zašto bira baš taj određeni tip žene kad postoji toliko mnogo mogućnosti, ne znam. U svakom slučaju, nakon što je izabere, ne može da joj umakne. Gradi fantazije oko nje. Postaje opsesivan. Na kraju… napada je i ostvaruje svoje fantazije.“ U poslastičarnici je naručila uobičajeno – toplu čokoladu s maraskinom. Šačica mušterija ih je radoznalo osmotrila, opaticu u crnoj odori i visokog lepo obučenog muškarca, koji joj je očigledno bio prijatelj. Ignorisali su tu pažnju. „Koliko dugo mu treba da izabere određenu ženu? Da li je to nešto prosto trenutno?“ 58

„Može biti. Međutim, mnogo je verovatnije da je okidač i određena vrsta susreta, ili određeni usputni razgovor. Možda najpre procenjuje ranjivost.

Upamti, u pitanju je veoma inteligentan čovek. Na kraju, međutim, to izmakne kontroli. Ona mu postane fiks-ideja i on ne može da izbegne njen lik ništa više nego što ona može da izbegne njegov napad.“ „Isuse! Uh, izvini.“ Osmehnula se. „Prosto nisi dobio dovoljno, znaš? Da si ostao u Svetoj Agnes još dve-tri godine, ko zna? Možda bi danas bio otac Davenport.“ Lukas se nasmejao. „Od te pomisli mi se diže kosa na glavi“, kazao je. „Možeš li da me zamisliš kako držim male đavolke na krštenju?“ „Da“, rekla je. „Zapravo, mogu.“ Čim se Lukas vratio u kancelariju, telefon mu je zvonio. Bila je to Karla. Mislila je da su patike koje je Besni Pas nosio bile marke Najki, neki model Er maks, ali nije bila sigurna koji tačno. „Ali onaj prozorčić na đonu je tačan. Nije bilo ničeg drugog nalik tome“, kazala je. „Hvala ti, Karla. Vidimo se sutra.“ Lukas je proveo deset minuta zovući prodavnice patika, zapisujući cene, a zatim se popeo uz stepenice do Odeljenja za ubistva. Anderson je sedeo u kancelariji i čitao novine. „Je li ugovoreno vreme sastanka?“, upitao ga je Lukas. „Aha. Manje-više, svi će biti tamo“, reče Anderson. On je bio istrošen čovek, previše mršav, sa zubima žutim od nikotina i sitnim svinjskim očima.

Kravata mu je bila preširoka i obično se završavala na sredini stomaka, dvadeset centimetara od kaiša. Nije najbolje vladao gramatikom, a dah mu je često mirisao na kobasice. Ništa do toga nije mnogo značilo njegovim kolegama. Anderson je imao veći postotak rešenih slučajeva od bilo kog drugog u odeljenju. U slobodno vreme pisao je računarske programe za primenu zakona, koji su se prodavali širom države. „Četvoro neće biti tu, ali oni su ionako prilično marginalni. Možeš da pričaš s njima kasnije ako želiš.“ „Šta je sa sindikatom?“ „Ohladili smo ih. Tip iz sindikata će dati izjavu pre nego što progovoriš.“ „To zvuči dobro“, reče Lukas. Izvadio je beležnicu. „Imam nešto što želim da ubacim u bazu podataka.“ „U redu.“ Anderson se okrenuo na stolici i uključio računar. „Ožeži!“ „Tip je veoma blede puti, što znači da je verovatno plavokos ili svetlosmeđ. Verovatno je kancelarijski radnik ili nekakav ćata, a možda i neki stručnjak, jer je relativno imućan. Verovatno je rođen na Jugozapadu, u Novom 59

Meksiku ili Arizoni. Ili Teksasu. Verovatno se relativno nedavno doselio ovamo.“ Anderson je sve to ukucao u računar, a kad je završio, podigao je glavu mršteći se. „Isuse, Davenporte, a odakle ti sve ovo?“ „Razgovarao sam s Ruizovom. To su samo pretpostavke, ali smatram da su verovatne i da će nam biti vredne. A sad, reci nekome da obiđe pošte i pokupi formulare za promenu adrese svakoga ko je došao iz ovih oblasti.

Dodaj i Oklahomu, za svaki slučaj. Neka nađu sve koji su se doselili u Mineapolis i Sent Pol iz tih država.“ „Moglo bi da ih bude na stotine!“ „Aha, ali odmah možemo da eliminišemo dobar deo njih. Prestare, žene, crnce, fabričke radnike, ljude koji su rođeni ovde i samo se vraćaju kući… Osim toga, stotine su bolje od nekoliko miliona, što je brojka koju trenutno imamo.

A kad dobijemo taj spisak, možda ćemo onda moći da ga uporedimo s nekim drugim spiskovima.“ Anderson je napućio usne, a zatim klimnuo glavom. „Dobro“, kazao je. „Ionako nemamo ništa drugo.“ Sastali su se u istoj prostoriji u kojoj je prošle večeri održana konferencija za štampu: tridesetak policajaca i civila, zamenik gradskog tužioca i trojica predstavnika sindikata. Zaćutali su kad je Lukas ušao u sobu. „Dobro“, kazao je stojeći u prednjem delu sobe. „Ovo je vrlo ozbiljno. Želim zato da vam se prvo obrati predstavnik sindikata.“ Jedan od sindikalaca je ustao, pročistio grlo, bacio pogled na list papira, presavio ga pa ga strpao u džep kaputa. „U normalnim okolnostima, sindikat bi se protivio ovome što će se ovde desiti. Ali pričali smo o tome sa šefom i nemamo pritužbe. Ne u ovom slučaju.

Niko od vas nije optužen ni za šta. Niko ovde neće biti prisiljen da uradi bilo šta protiv svoje volje. Mislimo da bi svi, za dobrobit policije, trebalo da poslušaju šta Davenport ima da kaže.“ Seo je, a panduri su pogledali u Lukasa. „Ono što ću vam reći je sledeće“, započeo je Lukas gledajući u prisutne. „Nekoje zdipio utoku iz sobe za dokazni materijal. U pitanju je smit, model 15.

Iz kutije Dejvida L. Losa. Sećate li se Losovog slučaja, tipa koji je ubio svog klinca? Tvrdio je da je to bio nesrećan slučaj pa je osuđen za ubistvo iz nehata?“ Nekoliko glava je zaklimalo. „Bilo kako bilo, verovatno ga je uzeo neko u ovoj sobi. Većina ljudi s pristupom sobi s dokazima je ovde. Obratite sad dobro pažnju: ovaj ubica 60

Besni Pas koristio je taj pištolj. Želimo da saznamo kako ga je nabavio. Ne mislimo da je iko od vas ovde Besni Pas. Ah je neko odavde, nekako, taj pištolj prosledio njemu.“ Nekoliko pandura progovorilo je u isti mah, ali je Lukas podigao ruku u vazduh i ućutkao ih. „Čekajte malo! Saslušajte ostatak! Možda postoji veliki broj razloga zašto je neko pomislio da bi bila dobra ideja da uzme taj pištolj. To je dobro oružje, možda je nekome zatrebalo rezervno. Ili za ženu, za kućnu zaštitu, pa ga je maknuo. Šta god. Međutim, Besni Pas ga se dokopao. Moramo da saznamo kako.

Da biste shvatili ozbiljnost situacije, šef će posle ovog razgovora pozvati Unutrašnju kontrolu i oni će vas saslušavati svakog ponaosob. I neće raditi ništa drugo sve dok ne otkriju kako je taj pištolj izašao odavde.“ Zaćutao je i iznova pogledom obuhvatio sve prisutne. „Osim“, kazao je, „osim ako neko sad ne istupi i kaže mi šta se dogodilo.

Dajem vam sledeće garancije. Kao prvo, neću kazati nikome drugom. Kao drugo, Unutrašnja kontrola za to neće saznati. A kad saznamo, pa, šef onda stvarno neće imati nijedan razlog da nastavimo s istragom. Imamo sad pametnija posla nego da jurimo nekog tipa koji je uzeo pištolj.“ Pokazao je na zamenika gradskog tužioca. „Reci im za pravilnik o kažnjavanju.“ Pravnik je stao u središte prostorije i pročistio grlo. „Pre nego što šef ikome izrekne disciplinsku meru, mora da pruži određeni razlog. Pravilo je da, ako je razlog navodno krivično zlodelo, mora da pruži isti dokaz kao i na sudu.

Nije mu dozvoljeno da u tom slučaju kažnjava po nižem standardu. Drugim rečima, ne može da kaže: Džo Smite, ražalovan si jer si počinio krađu. Mora prvo da dokaže tu krađu na sudu – u stvari, iz praktičnih razloga, mora prvo da dobije pravosnažnu presudu da je ovaj osuđen.“ Lukas je opet preuzeo dizgine. „Hoću da kažem ovo: zovite me i recite mi gde da se nađemo. Povedite i advokata ako želite. U tom razgovoru vam namerno neću pročitati vaša prava.

Priznaću i da sam sagovornika podstrekivao na krivično delo. Uradiću sve iole razumno, a što će moje svedočenje na sudu ubiti u pojam. Tako, čak i da vas prevarim i posle prijavim, nećete moći da budete kažnjeni jer moje svedočenje neće ništa vredeti. Ali neću vas prevariti.

Poznajete me i znate da nikog neću skenjati. A ovog tipa moramo da uhvatimo. Razdeliću vam svoje vizitkarte, na poleđini sam napisao svoj kućni broj. Hoću da svi stavite po karticu u džep, tako da tip kome je potrebna neće morati da traži broj od drugoga. Biću kod kuće cele noći.“ Pružio je hrpu 61

vizitkartica panduru u prvom redu, koji je uzeo jednu, podelio ostale na pola, pa ih prosledio u dva pravca. „Ispričaj im i ostatak, Davenporte“, reče sindikalac. „Da, ostatak“, ponovi Lukas. „Ako niko ne bude razgovarao sa mnom, nastavljamo istragu ubistva, a slučaj nestalog pištolja ide Unutrašnjoj kontroli.

Valjda ste svesni da ovo neće proći s vremenom. Pre ili kasnije identifikovaće ko je uzeo pištolj. A ako to bude radila Unutrašnja kontrola…“ Pokušao je da pogleda u svako lice u prostoriji pre nego što je to izgovorio: „… optužiće ga posle za krivično delo. Strpaće nekoga u Stilvoter.“ Grupa je gnevno zažamorila. „Hej, jebite se!“, reče Lukas podižući glas da nadjača halabuku. „Ovaj tip je ubio tri žene na najgori mogući način koji možete da zamislite! Idite i pitajte u ubistvima ako želite detalje. Ali ne prosipajte mi ta sranja o bratstvu! Ni meni se ovo ne sviđa ništa više nego vama! Ali šta se desilo s tim pištoljem, to moramo da saznamo, ovako ili onako!“ Anderson ga je stigao u hodniku posle sastanka. „Šta misliš?“ Lukas je klimnuo glavom niz hodnik, gde je pola tuceta vizitkartica ležalo na podu. „Većina je zadržala vizitke. Nemam šta drugo da radim osim da odem kući i da čekam.“

62

6

Slepi miševi lepršali su mu kroz glavu, slepi miševi s krilima oštrim kao žilet, što seku kao vatra. Kategorija: čudovišta. Relativno su bezopasni, ali su bukvalno providni, nalik na krhotine slomljenog stakla, i bilo ih je skoro nemoguće videti noću u trnovitom žbunju ispred zamka…

Lukas je pogledao na sat. 23.40. Prokletstvo! Ako je pandur koji je uzeo pištolj planirao da ga pozove, dosad bi to već učinio. Pogledao je u telefon, terajući ga snagom volje da zazvoni.

I zazvonio je. Lukas zamalo nije pao sa stolice od iznenađenja. „Da?“ „Lukase? Ovde Dženifer.“ „Hej! Očekujem poziv. Linija mora da mi bude otvorena.“ „Dobila sam dojavu od prijatelja“, rekla je. „Kaže da je jedna žena preživela. Da se odbranila od ubice. Hoću da znam ko je to.“ „Ko ti je rekao takvu budalaštinu?“ „Ne igraj se sa mnom, Lukase. Informacija je pouzdana. Ona je nekakva Meksikanka ili tako nešto.“ Lukas je oklevao i delić sekunde kasnije shvatio da ga je to oklevanje odalo. „Slušaj, Dženifer, u pravu si, ali molim te da to ne upotrebiš. Najpre pričaj sa šefom.“ „Slušaj, to je vraški vruća priča. Ako je se neko drugi dočepa i objavi pre mene, osećaću se kao idiot.“ „Tvoja je, važi? Ako budemo morali da izađemo u javnost s tim, prvo ćemo tebi javiti. Ali stvar je u tome da ne želimo da ubica opet počne da misli o njoj. Ne smemo da ga izazivamo.“ „Ma daj, Lukase…“ „Slušaj me, Dženifer. Slušaš li me?“ „Aha.“ „Ako to objaviš pre nego što popričaš sa šefom, naći ću neki način da te sjebem. Kazaću svakoj televizijskoj stanici na svetu kako si dala ime i adresu, 63

nedužne žene ubici i od nje napravila metu za silovanje i ubistvo. Napraviću od tebe vruću priču, a dok se sve raščisti, izveštavaćeš o psećim zapregama u Brejnerdu.“ „Čujem da ju je napao u njenom stanu, što znači da već zna…“ „Aha. A posle otprilike nedelju dana prepucavanja, i to će verovatno izaći u javnost. U međuvremenu, lokalne feministkinje će ti stepovati po faci i nećeš moći da nađeš posao nigde istočno od Sovjetskog Saveza.“ „Jebi se, Lukase! Uh, kad mogu da pričam s Danijelom?“ „Kad želiš?“ „U devet sati sutra ujutru.“ „Smesta ću ga pozvati. Budi tamo u devet.“ Spustio je slušalicu, gledao je trenutak-dva, a zatim je podigao i pozvao Danijelov kućni broj. Javila mu se šefova žena pa pozvala Danijela na telefon. „Imaš li ga?“ Zvučao je kao da priča usta punih peciva. „Aha, kako da ne“, odvratio je kiselo Lukas. „Idi stani na trotoar ispred tvoje kancelarije i dovešću ti ga za dvadeset minuta. Ako zakasnim, ne beri brigu, stići ću. Samo čekaj tamo na trotoaru.“ Šef je žvakao nekoliko sekundi, a zatim izgovorio: „Baš jebeno smešno, Davenporte. Šta hoćeš?“ „Upravo me je zvala Dženifer Keri. Neko joj je rekao za Ruizovu.“ „Sranje! Nisi valjda ti, jesi li?“ „Ne.“ „Neko mi je rekao da fircaš tu mladu damu.“ „Isuse Hriste…“ „Dobro, dobro. Izvini. Pa, šta misliš?“ „Zasad sam joj začepio usta. Sutra će doći u tvoju kancelariju da se vidi s tobom. U devet. Voleo bih da je najmanje nekoliko dana držimo dalje od Ruizove. Ali ako je neko njoj dojavio, to će svakako izaći u javnost.“ „Pa?“ „Pa, kad se sutra vidi s tobom, reci joj da se strpi nekoliko dana, a onda ćemo da joj ugovorimo intervju s Ruizovom, ako ova bude voljna. Onda, ukoliko Ruizova pristane na intervju, zakazaćemo ga za šest sati uveče i pustićemo da ga Dženifer snimi za večernje vesti. Dok ja budem tamo s njom, ti možeš da sazoveš konferenciju za štampu u osam ili pola devet. Onda ja dovedem Ruizovu, pustimo da novinari viču na nju dvadeset minuta i svi dobiju materijal za vesti u deset.“ „Kerijeva će popizdeti ako je ispalimo.“

64

„Ja ću se postarati za to. Njoj ću kazati da nećeš pristati na ekskluzivnu reportažu, ali da je će ona jedina dobiti lični intervju. Ostale stanice neće imati ništa osim konferencije za štampu. Onda ćemo kazati ostalim stanicama da je Kerijeva dobila dojavu, i da nas je doterala do duvara, ali samo zato što si njihov prijatelj, odlučio si da i za njih održiš konferenciju za štampu. Na taj način su nam svi dužnici.“ „Šta je s novinama? Van priče su.“ „Pustićemo ih da prisustvuju intervjuu s Kerijevom. Ionako neće objaviti ništa do sledećeg jutra, tako da Dženifer i dalje ima ekskluzivu. Obavestiću dva dnevna lista kao specijalan poklon od tebe. Staviću im do znanja da se ta nepristrasnost može promeniti ako počnu da nam prave probleme.“ „Okej. Dakle, sutra ujutru se vidim s Kerijevom, kažem joj da pričeka, a možda joj dam i još koji komadić informacija. Sve ostalo možemo da razradimo kasnije.“ „Vidimo se sutra.“ „I nemoj da zaboraviš na sastanak!“ Kad je prekinuo vezu, Lukas je protrljao oči i ponovo se nagnuo nad sto za crtanje. Proučio je brojeve zapisane u žutoj beležnici pa ih ukucao u digitron.

Na vrhu stola je stajala skoro prazna šolja s kafom. Otpio je gutljaj soca i napravio grimasu.

Lukas je pravio strateške igre. FRP3, istorijske rekonstrukcije bitaka i strateške simulacije iz Korejskog, Vijetnamskog, Američkog građanskog i Drugog svetskog rata – Staljingrad, Ardeni, Pančboul, Edsonov greben, Dijen Bijen, Tet. Igre je prodavao preko njujorškog izdavača, koji je uzimao sve što bi Lukas napravio, obično po dve igre godišnje. Zadnja u nizu bila je jedan FRP. One su mu donosile najviše novca, ali su mu bile i najdosadnije.

Opet je pogledao na sat. Deset minuta do ponoći. Otišao je do muzičkog uređaja, izabrao kompakt-disk, ubacio ga u plejer pa se vratio brojkama kad je Klepton zasvirao I Shot the Sheriff.

Scenario igre bio je komplikovan. Američki oklopni bataljon borio se na Bliskom istoku u neko neprecizirano vreme u bliskoj budućnosti. Bataljon je dobio vest da je na njih ispaljena taktička nuklearna bomba i da se ukopaju najbolje što mogu.

3

Orig. fantasy role-playing – fantazijska igra uloga. (Prim. kor.)

65

U trenutku očekivane detonacije, dolazi do nepodnošljivog bleska i bataljon se zatekne – sa sve M-3 tenkovima – u Evervenu, zemlji močvara i džinovskih hrastova, gde vlada magija, a bezdušne vile plešu na mesečini.

Sve mu je to zadavalo glavobolju. Svaka fantazijska igra uloga na svetu, mislio je, ima za ciljnu grupu gomilu cvikeraša, koji zamišljaju da s mačevima tumaraju po poovskim predelima zajedno s pegavim riđokosim sisatim lepoticama.

Međutim, one su donosile novac; a on je imao odgovornost prema pretpubertetskim intelektualcima, koji bi jednog dana mogli da kupe i njegovo remek-delo Gaj. Nekoliko sekundi razmišljao je o Gaju, igri o Getisburgu, koju je usavršavao na nedeljnim seansama u Svetoj Ani. Igra je zahtevala desktop računar za proračune i celu prostoriju za igraonicu, kao i dve kompletne dve ekipe igrača. Samo postavljanje figura na tablu zahtevalo je dve noći. Kao igra, bila je zapravo vrlo nepraktična i nezgrapna. Ali zato fascinantna.

Kucnuo se vrhom grafitne olovke po zubima i zamišljeno zagledao u crtački sto. U petoj noći igre, Džeb Stjuart i dalje nije bio u kontaktu s Lijem, jahao je daleko na istok oko armije Unije, koja je polako puzila na sever prema Getisburgu. To se zaista dogodilo i u ratu, ali se u njegovoj igri Stjuart – u liku bakalina iz Sent Pola – kretao agresivnije da premosti jaz i mogao bi da stigne do Getisburga na vreme da izvidi teren južno od grada.

U međuvremenu, Lijeva naređenja za bitku bila su izmešana. Dok je išao preko planina prema Getisburgu, Piketova divizija bila je u prethodnici i lovila medvede. Čak i kad bi Renolds – inače jedan student – stigao tamo pre Stjuarta, i uspeo da ostane živ, kao što se nije desilo u originalnoj borbi, Piketova agresivnost bi ga mogla gurnuti u stranu i omogućiti armiji Konfederacije da zauzme brda na kraju Grobljanskog grebena, ili čak čitav greben. Kad bi to uradio, onda bi snage Unije morale da biraju između ofanzivne bitke ili momentalnog povlačenja prema Vašingtonu…

Lukas je uzdahnuo i vratio misli na Everven, koji je, prirodno, bio pod napadom zlih sila. Oklopni bataljon prizvao je dobri čarobnjak, koji je planirao da uvede novu snagu u unapred izgubljeni rat: tehnologiju. Nakon što bi stao na stranu sila dobra, oklopni bataljon je marširao ka zamku Zlog Gospodara skrivenom u oblacima.

Priča nije bila naročito originalna, ali ubacivanje detalja u logiku igre bilo je pravo mučenje.

Kao što su tenkovi M-3. Kako tu da nabave gorivo i materijal za popravke?

Magijom. Kako bataljon stiče magične moći? Hrabrim delima. Spasite devicu od zmaja i magijski količnik vam se povećava. Ako vas zmaj ispraši, onda pada.

66

Stvorenja Evervena predstavljala su drugi tegoban problem. Morala su da budu opasna, zanimljiva i relativno originalna. Takođe su morala da budu i egzotična, ali i dovoljno poznata da bi bila razumljiva i lako prihvaćena. Za to su najbolja ona morfološki povezana s poznatim zemaljskim stvorenjima: gušterima, zmijama, pacovima, paucima. Lukas je proveo na desetine zimskih večeri sedeći u kožnoj fotelji, sa žutom beležnicom na krilu, izmišljajući ih.

I sekači su bili jedni od njih. Sekač je mešavina slepog miša i kao žilet oštrog stakla. Napadaju noću, seckajući mete na komade. Bili su previše glupi da bi magija delovala na njih, ali ih je bilo dovoljno lako ubiti odgovarajućim oružjem. Kao što su sačmare.

Ali kako da ih čovek uopšte spazi? Dobro. Kao i slepi miševi, koristili su neku vrstu sonara. Upravo magijom, radio-uređaji bataljona mogli bi se naštelovati da hvataju te signale. Mogu li ih sve pobiti odjednom? Možda. Ali ako ne mogu, onda treba razraditi nivoe i životne poene. Toliko i toliko životnih poena, i sekač umire. Lukas je morao da vodi računa da ne pobije likove igrača prelako, igrači to ne bi trpeli, ali ni igra nije smela da bude previše laka, jer bi onda bila dosadna. Kao hode po žici, morao je da namamljuje igrače sve dublje i dublje u pažljivo osmišljene scenarije.

Radio je pogrbljen nad stolom za crtanje, u krugu svetlosti koji je bacala stona lampa, sređujući brojeve za statove, pijući kafu. Kad je Klepton zasvirao Lay Down, Sally, ustao je i odigrao fino koordiniran ples oko stolice. Onda je ponovo seo, radio petnaest sekundi, pa opet ustao kad je počela pesma Wilie and the Hand Jive. Plesao je u mračnoj sobi, sam, i gledao odbrojavanje do kraja pesme na digitalnom displeju CD-plejera. Kada se i pesma Hand Jive završila, ponovo je seo, učitao datoteku na računaru, pročitao specifikacije pa se vratio brojkama posle skoro nesvesnog pogleda na sat. Petnaest minuta po ponoći.

Lukas je živeo u kući od kamena i kedrovine, sa tri spavaće sobe, preko puta Bulevara Misisipija, sto metara od reke. Kad bi lišće u jesen opalo s drveća, iz dnevne sobe je mogao da vidi svetla Mineapolisa.

Kuća je bila velika. Isprva se brinuo da je prevelika, da bi trebalo da kupi stan, malo iznad jezera, odakle bi mogao da posmatra ljude kako džogiraju, klizaju, jedre.

Međutim, kupio je tu kuću i nikad nije zažalio zbog toga. Platio ju je 120.000, u gotovini 1980. godine. Sad je vredela dvaput toliko. A u malom mozgu, dok je trošio tridesete i razmišljao o približavanju četrdesete, još je mislio o deci i mestu za njih.

Osim toga, kako se ispostavilo, brzo je popunio prostor. Izlupani ford s pogonom na četiri točka pridružio se petogodišnjem poršeu u garaži.

67

Porodična soba postala je mala teretana, s benč-klupom, boks-vrećom i drvenim podom na kojem je vežbao kate.

Pomoćna soba pretvorena je u biblioteku sa 1.600 romana i dodatnih dve stotine zbirki poezije. Kožna naslonjača s tabureom, da može da digne noge, i dobra rasveta bili su glavni nameštaj. A za slučaj da mu nije bilo do čitanja, ugradio je televizor s ekranom od dvadeset pet inča, video-rikorder i audiosistem.

Alati, mašina za pranje veša i oprema za sportove u prirodi bili su uskladišteni u podrumu, zajedno sa sofisticiranim stolarskim stolom i ormarićem za oružje. Ormarić je zapravo bio bankovni sef s početka XX veka.

Profesionalni obijač mogao bi da ga otvori za dvadeset minuta, ali Lukas nije očekivao da će izverzirani profesionalac posetiti njegov podrum za tako mršav plen, a običan provalnik nije imao nikakve šanse protiv te stare kutije.

Lukas je posedovao trinaest komada vatrenog oružja. Svakodnevno radno oružje bio mu je hekler i koh P-7, kalibra 9 milimetara, sa šaržerom od trinaest metaka. Takođe je nosio, povremeno, beretu 92F, kalibra 9 milimetara. Ta dva pištolja, i mali pištolj na zglobu, čuvao je u skrivenoj polici radnog stola.

Ormarić za naoružanje u podrumu sadržao je dva kolta 45, oba dodatno prilagođena da budu preciznija, i tri dvadesetdvojke, uključujući i ruger mark II sa 14 centimetara dugačkom cevi, brauning medalist i anšuc egzemplar, jedini neautomatski pištolj.

U dnu ormarića, pažljivo nauljena, umotana i spakovana, stajala su četiri pištolja koja je zaplenio na dužnosti. Ulično oružje kome se nije moglo ući u trag. Poslednje oružje u ormariću bila je sačmarica brauning sitori kalibra 20.

Nju je koristio za lov. Što se tiče ostatka kuće, u dve manje spavaće sobe su se zaista nalazili kreveti.

Glavna spavaća soba mu je postala radna soba, sa stolom za crtanje, crtačkim priborom i IBM-ovim računarom. Dva zida prekrivale su knjige o oružju i armijama, o Aleksandru, Napoleonu, Liju, Hitleru i Mau, detalji o kopljima iz bronzanog doba i ruskim tenkovima, kao i naučnofantastičnim fantazijama u kojima se diskutovalo o plazma-puškama, elektromagnetnim šinskim topovima i nova-bombama. Odatle je crpao ideje koje će utkati u mrežu igre. Sekači su lepršali kroz Lukasov um kao iverje dok je radio nad stolom za crtanje.

Kad je telefon zazvonio, štrecnuo se. Retko kad je zvonio; vrlo malo ljudi je imalo njegov kućni broj. Plus trideset i kusur od ove večeri, pomislio je spuštajući grafitnu olovku na sto. Bacio je pogled na sat: 12.22. Prešao je

68

preko sobe, utišao CD-plejer, uključio uređaj za snimanje, koji je prikačio na slušalicu, pa se javio. „Da?“ „Davenporte?“ Muški glas. Sredovečan, ili malo stariji. „Aha.“ „Snimaš li ovo?“ Maglovito poznat. Znao ga je. „Ne.“ „Kako to mogu da znam?“ „Ne možeš. Šta da ti kažem?“ Usledila je pauza; onda je glas izgovorio: „Ja sam uzeo pištolj, ali želim da pričam o tome s tobom oči u oči.“ „Hajde onda da to odmah uradimo“, odvratio je Lukas. „Ovo je veoma hitna situacija.“ „Dogovor ostaje kao što si rekao danas po podne?“ „Tako je“, potvrdio je Lukas. „Nema istrage. Nema kažnjavanja.“ Usledila je još jedna pauza, a potom: „Znaš li onaj meksički restorančić na drugoj strani Međudržavnog auto-puta 94 od Koledža Martina Lutera?“ „Aha?“ „Za dvadeset minuta. I, proklet bio, da dođeš sam, čuješ li me?“ Lukas je stigao za osamnaest minuta. Parking restorana bio je prazan. Unutra je usamljeni gost zurio kroz prozor i pijuckao šolju kafe posle jela. Radnik je brisao pod i okrenuo se da pogleda u Lukasa kad je ovaj ušao. Devojka za blagajnom, verovatno studentkinja, oprezno mu se nasmešila. „Daj mi dijetalnu kolu“, reče joj Lukas. „Želite li još nešto?“, i dalje oprezna. Lukas je shvatio da u avijatičarskoj jakni, farmerkama i čizama, onako neobrijan, verovatno izgleda opasno. „Da. I opustite se. Ja sam policajac.“ Iskezio se, izvadio značku iz džepa i pokazao joj. Uzvratila mu je osmehom. „Imali smo određenih problema ovde“, kazala mu je. „Pljačka?“ „Prošlog i pretprošlog meseca. Pre četiri meseca dvaput. U okolini ima bajkera.“ Kad je pandur ušao u lokal, Lukas ga je istog trena prepoznao. Sedokos, odeven u laganu jaknu bež boje i braon pantalone. Rou, pomislio je. Harold Rou. Stari pandur. Mora da je pred penzijom.

Rou se osvrnuo, stao ispred kase, uzeo kafu pa mu prišao. „Ti si taj?“, upitao ga je Lukas. „Jesi li ozvučen?“ „Ne.“ „Ako jesi, podstrekuješ me na krivično delo.“

69

„Priznajem. Ako sam ozvučen, podstrekujem te na krivično delo. Ali nisam.“ „Pročitaj mi moja prava.“ „Neću.“ „Hm. Da znaš, sve ovo je golo govno!“, reče Rou i srknu kafu. „Ako te izvedu na klupu za svedoke, pevaćeš skroz drugu pesmu.“ „Neće biti nikakve klupe za svedoke, Hari. Mogao bih ovog časa da izađem odavde, odem kod Danijela, kažem mu da je Hari Rou naša ptičica, a Unutrašnja kontrola bi sastavila slučaj za sud za tri dana. Znaš kako oni grizu kad dobiju polaznu tačku.“ „Aha.“ Rou se umorno opet osvrnuo i zavrteo glavom. „Isuse, što mrzim ovo.“ „Samo mi reci.“ „Ma nema bogzna šta da se kaže. Mislio sam da sam pištolj ohladio. Da se neće pojaviti ni za milion godina. Bio je tu onaj Lari Rajs, odrasli smo zajedno.

Radio je u gradskoj službi održavanja. Stalno sam ga viđao u Skupštini grada. I ti si ga verovatno viđao. Korpulentan tip, šepao je, i uvek je nosio jedan od onih prugastih kačketa kakve nose mašinovođe.“ „Aha, sećam ga se.“ „U svakom slučaju, dugo je umirao od nekakvog raka, malo-pomalo.

Izjedao mu je telo. Prvo više nije mogao da hoda, onda više nije mogao da kontroliše creva i tome slično. Žena mu je radila, a on je ležao kod kuće. Jednog dana neke propalice iz komšiluka su mu ušle u kuću, odnele televizor i muzički uređaj pred njegovim očima. Bio je u kolicima i nije mogao ništa da uradi. Nije mogao ni da ih identifikuje, zato što su nosili papirne kese na glavama… najobičniji govnari iz komšiluka.“ „Dakle, pištolj si dao njemu?“ „Pa, njegova supruga je došla nakon što se to desilo i pitala moju ženu imam li rezervni pištolj. A ja ga nemam jer nisam zaluđenik za oružje – izvini, znam da se ti ložiš na oružje, ali ja ga zapravo ne volim.“ „U redu je.“ „I tako sam otišao u sobu za dokazni materijal jer sam znao za taj pištolj zato što sam radio na tom slučaju. Mislio sam da nema nikakve šanse da će ikad više zatrebati za nešto.“ „Pa si ga uzeo.“ Rou je srknuo kafu. „Da.“ „Znači, taj Rajs…“ „Umro je. Pre dva meseca.“ „Sranje! A njegova žena?“ 70

„Ona je još živa. Posle današnjeg sastanka, otišao sam do nje i pitao je za pištolj. Kazala mi je da ne zna gde je. Tražila ga je, ali je nestao. Ispričala mi je da je Lari poslednjih nekoliko sedmica, pre nego što je umro, prodao gomilu stvari da bi joj obezbedio lovu. Plašio se da joj ništa neće ostati posle naplate bolničkih računa. Rekla je da joj je, kad je umro, ostavio oko hiljadu dolara u kesu.“ „I ne zna ko je kupio pištolj?“ „Ne. Pitao sam je kako je prodavao te stvari i rekla mi je da ih je prosto prodavao ljudima koje je poznavao, prijateljima i tako dalje. Imao je mali znak na prozoru, kazala je, ali nije se reklamirao niti išta slično. Ljudi su mogli da vide taj znak s ulice, i to je bilo sve.“ Gurnuo je parče papira preko stola. „Rekao sam joj da ćeš hteti da je vidiš. Evo ti njene adrese.“ „Hvala.“ Lukas je iskapio koka-kolu. „I šta ćemo sad?“, upitao ga je Rou. „Sad? Ništa. Naravno, ako si mi rekao istinu.“ „Ma sve je istina“, reče ravnodušno Rou. „Osećam se kao govno.“ „Aha, bedak. Neće otići dalje od ovog stola, mada, pretpostavljam da, ako nam ikad zatreba gospođa Rajs da svedoči, neko bi to mogao da prokljuvi. Ali nešto mi se čini da od toga ništa neće biti.“ „Hvala ti, čoveče. Tvoj sam dužnik.“ Rou je prvi otišao, osećajući olakšanje. Lukas je gledao kako njegov automobil izlazi sa parkinga, a zatim je ustao i otišao do kase. „Mogu li nešto da ti kažem?“, upitao je prodavačicu. „Samo napred.“ Ljubazno mu se nasmešila. „Previše si lepa da radiš na ovakvom mestu. Ne nabacujem ti se, samo ti kažem. Prava lepotica. Ako ostaneš ovde, pre ili kasnije desiće ti se nešto loše.“ „Potrebne su mi pare“, kazala je lica napetog i ozbiljnog. „Nisu ti baš toliko potrebne“, kazao je. „Imam još dve godine na univerzitetu, jednu godinu osnovnih studija i još devet meseci za master.“ Lukas je zavrteo glavom. „Da poznajem tvoje roditelje, pozvao bih ih. Ali ih ne poznajem. Stoga ti samo dajem prijateljski savet. Beži odavde, ili bar pređi u dnevnu smenu.“ Okrenuo se i pošao napolje. „Hvala!“, doviknula je za njim. Međutim, znao je da ga neće poslušati.

Izašao je, razmatrao problem nekoliko trenutaka, a zatim se vratio unutra. „Koliko takosa možeš da mazneš a da niko ne sazna za to? Hoću da kažem svake noći? Nekoliko desetina?“ 71

„Što pitaš?“ „Kad bi dala šolju kafe i besplatan takos svakom pozorniku koji uđe od, recimo, deset uveče do šest ujutru, imala bi noću pandure u blizini non-stop.

To bi ti pružilo i te kakvu zaštitu.“ Delovala je zainteresovano. „Da ne privučemo tako na stotine pandura ili tako nešto?“ „Ne. U najprometnijoj noći može da ih bude do trideset.“ „Opa!“, izgovorila je veselo. „Znaš, vlasnik ima problem da zadrži radnike.

Očajanje. Mislim da ne moram za to da ga potkradam. Verovatno će pristati da doda i po kromu.“ Lukas je izvadio vizitkartu i pružio joj je. „Ovo je broj mog telefona na poslu. Pozovi me sutra. Ako se šef složi, reći ću kolegama za besplatnu kafu i takose. Kazaću pandurima u oba grada, dolaziće iz cele oblasti.“ „Zvaću te sutra“, rekla je. „Hvala ti mnogo.“ Lukas je klimnuo glavom i okrenuo se. Ako ovo upali, imaće još jedan izvor na ulici.

Lukas je dizajnirao igre crtajući ih na hameru velikih dimenzija, 50 x 70 centimetara, kako bi mogao da nacrta logične veze između elemenata.

Vizuelna predstava pomagala mu je da izbegne nedoslednosti koje su za posledicu imale detinjasto zajedljiva pisma balavih igrača.

Kod kuće je uzeo četiri takva lista, odneo ih u rezervnu spavaću sobu i pribadačama zakačio za zid. Flomasterom je napisao ime jedne žrtve na vrhu svakog lista hartije: Belova, Morisova, Ruizova, Luisova. Ispod tih imena napisao je datume, a ispod datuma ono za šta se nadao da su relevantne lične karakteristike žrtava.

Kad je završio, legao je na krevet, stavio glavu na jastuk i gledao u grafikone na zidu. Ništa mu nije sinulo. Ustao je, zakačio peti list i na vrhu napisao: „Besni Pas.“ Ispod toga je napisao: Imućan: Nosi er najki. Čistu odeću. Kolonjsku vodu. Ubedio je agenta za nekretnine da može da priušti skupu kuću.

Verovatno nov u gradu: Govori s naglaskom, nosio je majicu kratkih rukava noću u avgustu.

Verovatno s Jugozapada: Ruizova je prepoznala akcenat.

Kancelarijski posao: Mekane šake i telo, nežne ruke. Nije borac.

Bleda put: Ruke veoma bele. Možda je i plavokos.

Seksualni manijak? Gejmer? I jedno i drugo? Nijedno?

72

Inteligentan. Ne ostavlja tragove. Nosi rukavice čak i dok sprema poruke i puni pištolj mecima.

Razmišljao je trenutak-dva, pa dodao: „Poznavao je Larija Rajsa?“ Pogledao je u spisak pa podvukao „agent za nekretnine“ i „poznavao je Larija Rajsa“?

Ako je nov u gradu, možda stvarno traži kuću i tako je i sreo Luisovu.

Možda bi vredelo proveriti agencije za nekretnine u toj oblasti.

Takođe, možda je znao i Larija Rajsa. Međutim, to je bilo suprotno pretpostavci da je nov u gradu – ako je Rajs dugo umirao od raka, verovatno je prilično dugo proveo u krevetu i usput nije sticao mnogo prijatelja.

Bolnica? Lekar u nekoj bolnici? To jeste bila mogućnost. To bi objasnilo njegovo suptilno rukovanje nožem. A doktor bi imao mekane šake i telo, i bio bi imućan. A lekari su, pogotovo ovi novi, veoma pokretni. Sve te žene mogle su otići kod doktora…

Otišao je u biblioteku, uzeo knjigu o istoriji zločina i prelistao je. Lekari kao ubice imali su čitavo zasebno poglavlje.

Doktor Vilijam Palmer iz Engleske ubio je najmanje šest, a možda i deset osoba sredinom XIX veka, ali uglavnom zbog novca. Tomas Krim ubio je pola tuceta žena neuspelim abortusima i otrovom u Kanadi, SAD i Engleskoj; Benet Hajd ubio je najmanje troje u Kanzas Sitiju; Marsel Petio ubio je najmanje šezdeset troje Jevreja, kojima je obećao da će ih prokrijumčariti iz okupirane Francuske; Robert Klements iz Engleske ubio je čak četiri svoje supruge pre nego što su ga uhvatili. Lekar Mučitelj iz Čikaga, koji je studirao medicinu, ali nikad nije postao pravi doktor, ubio je skoro dvesta mladih žena privučenih u grad Svetskom izložbom 1893. Najgori su, razume se, bili nacisti. Medicinski radnici u logorima smrti pobili su na hiljade.

Spisak lekara koji su ubili svega jedno ili dvoje ljudi bio je podugačak, uključujući i nekoliko proslavljenih slučajeva u SAD od polovine XX veka.

Lukas je zatvorio knjigu, razmislio pa pogledao na sat. Pola tri. Prekasno za telefonski poziv. Počeo je da se šetka tamo-amo pa je ponovo bacio pogled na sat. Jebeš ga! Otišao je u radnu sobu, uzeo akten-tašnu s brojem Ruizove pa je pozvao. Javila mu se posle sedmog signala. „Halo?“ Bunovna. „Karla?“ „Da?“ I dalje pospana, ali sad već sumnjičava. „Ovde Lukas… inspektor. Izvini što te budim, ali sedim ovde, gledam neke detalje i prosto moram nešto da te pitam. Važi? Jesi li budna?“ „Ovaj, jesam.“ 73

„Kad si poslednji put bila kod lekara i gde je to bilo?“ „Uh, bog te…“ Usledila je duga pauza. „Pre nekoliko godina, ako se ne varam. Kod neke doktorke na klinici u zapadnom delu grada.“ „Sigurna si da je to bio poslednji put? Nije bilo skorašnjih poseta bolnicama, ništa tome slično?“ „Ne.“ „A jesi li posećivala neke bolesne prijatelje?“ „Ne. Mislim da nisam bila u bolnici otkako… pa, otkako mi je majka umrla, pre petnaest godina.“ „Družiš li se s nekim lekarima?“ „Nekoliko njih dolazi u galeriju, čini mi se. Ali ne poznajem nijednog lično.

Hoću da kažem, razgovarala sam s nekima na otvaranju izložbe i tako dalje.“ „Dobro. Slušaj, vrati se u krevet. Pričaćemo sutra. I, hvala ti.“ Spustio je slušalicu. „Sranje!“, izgovorio je naglas. To jeste bila mogućnost, ali malo verovatna. Zapamtio je da proveri redovne posetioce galerije koji su bili doktori. Ali to nije dobro zvučalo.

Gledao je u grafikone još nekoliko minuta, zevnuo, isključio svetlo pa se zaputio u spavaću sobu. Tip je pametan. Lud kao struja, ali pametan. Gejmer možda?

Da, možda je gejmer.

74

7

Lukas je ušao u sobu za instruktažu, ponovo zakasnivši. „Pa gde si ti dosad, jebote?“, upitao ga je ljutito Danijel. „Ostao sam budan dokasno“, odvrati Lukas. „Sedi!“ Danijel se osvrnuo. Pola tuceta inspektora gledalo je u svoje radne beležnice. „Da sumiram, imamo otprilike trista stranica izveštaja koji ne vrede ni pišljiva boba. Grešim li? Neka mi neko kaže da grešim!“ Harmon Anderson je zavrteo glavom. „Ja ništa ne vidim. Još ne. Možda je nešto tu, ali ja ne vidim.“ „Šta je s ovim što ti imaš, Lukase?“, upitao je jedan inspektor. „Je li pouzdano?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Aha, mislim da jeste. Tu ima dosta pretpostavki, ali mislim da su prilično čvrste.“ „Pa, šta sad?“, upitao je Danijel. „Znači, tražimo nekog belca srednje građe, koji radi u nekoj kancelariji. To smanjuje broj osumnjičenih na pola miliona, i to bez Sent Pola.“ „I koji se nedavno doselio ovamo s Jugozapada“, dodade Lukas. „Što smanjuje broj za još 499.000 tipova.“ „Ali to bi sve moglo da bude obično sranje. Verovatno i jeste“, frknu Danijel. „Možda ćemo znati više za nekoliko sati“, reče Lukas. Danijel je upitno podigao obrvu. „Sinoć me je zvao tip koji je uzeo pištolj. Znam gde je pištolj otišao.“ „Isuse!“, prasnuo je Danijel.

Lukas je odmahnuo glavom. „Nemoj previše da se raduješ.“ Objasnio je kako je pištolj stigao do Larija Rajsa i da je Rajs umro. „Njegova žena je rekla mom čoveku da ne zna gde je pištolj. Verovatno je prodat. Možda je čak i ukraden.“ „Dobro, ali i to je nešto“, reče Danijel. „Imao je taj pištolj – koliko, šest meseci? I verovatno ga je prodao nekome koga je poznavao.“ 75

Uperio je prst u Andersona. „Tvoj najbolji čovek. Najbolji islednik. Zaduži ga da je obradi. Da iscedi svaku kap iz nje. Neka sastavi spisak ljudi koje je njen muž viđao u poslednjih nekoliko meseci života. Sigurno poznaje većinu.

Trebalo bi da ubica bude na tom spisku.“ „Razgovaraću s njom danas po podne“, reče Lukas gledajući u Andersona. „U jedan. Tvoj čovek može da me sačeka tamo pa ćemo ući zajedno.“ „A hoćemo li čuti ime tog tipa koji je uzeo utoku?“, upita Danijel.

Lukas je zavrteo glavom. „Ne. Dao sam reč. Verovatno bi to mogao da izvučeš od Rajsove ako želiš, ali veruj mi, stvarno ne želiš da znaš. Činio im je uslugu. Prilično dobar tip.“ Danijel je nekoliko trenutaka gledao u njega, a onda klimnuo glavom. „Dobro. Ali ako to postane važno…“ „Onda to izvlači od Rajsove“, ponovio je Lukas. „Od mene ime nećeš dobiti.“ U sobi je zavladala tišina; Danijel je odustao. „Imamo još jedan problem“, kazao je. „Neko je dojavio Dženifer Keri da imamo osobu koja je preživela napad ubice. Pričaću s njom za deset minuta i pokušaću da je malo zavlačim.

Zna li neko išta o tome odakle je to mogla saznati?“ Niko mu nije odgovorio. „Ne smemo to da dozvolimo!“, reče besno Danijel.

Jedan inspektor pročisti grlo. „Ovaj, možda ja imam ideju.“ „Šta?“ „Ona je snimila onaj dokumentarac o pandurima iz Sent Pola, koji se emitovao na PBS-u? Tamo ima toliko mnogo izvora da ne poveruješ.“ „Dobro. Možda je o tome reč. Dobro, odsad ne pričamo s pandurima iz Sent Pola više nego što moramo. Budite učtivi, ali…“ Potražio je pravu reč. „Rezervisani.“ Osvrnuo se po prostoriji. „Još nešto?“ Lukas je otvorio beležnicu i bacio pogled na kratak spisak na poslednjoj stranici. „Voleo bih da saznam više o lekarima. Da li je ijedna od ovih žena viđala istog doktora? Ruizovu je lečila doktorka, ali u njenu galeriju svraća nekoliko doktora. Možda ju je ubica tamo spazio, trebalo bi to da proverimo.“ „To ćemo lako proveriti“, reče Anderson. „Šta je s tim formularima za promenu adrese?“ „To je ispao problem“, odgovori Anderson. „Zvali smo poštu, ali oni nemaju formulare za doseljenike, samo za ljude koji se iseljavaju. Što znači da, ako želimo da proverimo te formulare za ljude koji su se doselili u gradove blizance, morali bismo da uzmemo imena svih ljudi iz gradova blizanaca i svih

76

predgrađa i odemo u svaku poštu u svakom gradu na Jugozapadu i proverimo ih.“ „Nisu kompjuterizovani?“ „Nisu. To se radi u lokalnim poštama.“ „Dođavola!“ Lukas je pogledao u šefa. „Koliko bi trebalo da se provere svi veći gradovi dole. Tri nedelje, tu negde?“ „Pre će biti tri meseca“, reče Anderson. „Pogledao sam imenik i samo u oblasti Mineapolisa ima osamdeset poštanskih ogranaka, a to ne uključuje Sent Pol i predgrađa. Onda sam bacio pogled na kartu i veće gradove koje bismo morali da proverimo, i procenjujem da je to oko dve hiljade pošta – i to ako pokrijemo samo veće gradove. A u svakoj bismo morali da proveravamo sve različite gradove i predgrađa ovde. Imali bismo sreće ako jedan čovek uspe da odradi tri-četiri dnevno, čak i s dobrom saradnjom poštanske službe.“ „Možda bismo mogli da odradimo to u saradnji s poštom“, predložio je Danijel. „Napravimo spisak svih pošta, osmislimo nekakav formular koji bi mogli da popune, i pošaljemo im ga. Objasnimo im koliko je to važno, pozovemo sva ta mesta da se uverimo da to rade…“ „Ako bismo to uradili na takav način, možda bismo to mogli da izguramo sa dva-tri tipa s punim radnim vremenom“, reče Anderson. „To uopšte ne bi morali da budu policajci“, napomenu Danijel. „Osmislite taj formular, a ja ću popričati sa poštom. Poslaću nekoliko činovnika tamo da se postaraju za to.“ „Vozačke dozvole!“, uzviknu jedan inspektor. „Šta?“ „Ako se nedavno doselio, verovatno je morao da izvadi novu vozačku dozvolu. Moraš da predaš staru kad se doseliš. U Agenciji za javnu bezbednost trebalo bi da imaju evidenciju.“ „Odlično!“, reče Danijel. „Treba nam takvo razmišljanje. Proveri to.“ Inspektor je klimnuo glavom. „Još nešto?“, upita Danijel. „Lukase?“ Lukas je odmahnuo glavom. „Dobro“, reče Danijel. „Na posao.“ „Inspektore Davenporte.“ Lukas se okrenuo i video Karlu Ruiz kako dolazi niz hodnik s osmehom na licu. „Zdravo. Šta radiš ovde?“

77

Namrštila se. „Papirologija za razvod. Kad sam se odselila iz kuće, moj bivši muž je trebalo da je proda i da mi da polovinu novca. Nikad je nije prodao pa sad pokušavam da ga nateram.“ „Neprijatno.“ „Aha. Samo se razvlači. Bila sam ovde već pet-šest puta. Umorna sam od toga.“ „Imaš li vremena za šolju kafe?“, upita je Lukas klimajući glavom ka kafeteriji. „Ah, ne, mislim da nemam.“ Bacila je pogled na sat. „Moram da budem na sudu za dvanaest minuta.“ „Otpratiću te do skretanja za moju kancelariju“, reče Lukas. Pošli su niz hodnik prema Okružnom sudu. „Izvini zbog onog uvrnutog poziva noćas.“ „U redu je. Jutros sam skoro umislila da sam to sanjala. Da li ti je pomoglo?“ „Oh, pretpostavljam. Razmišljao sam da li je to možda uradio neki lekar.

Možda su sve žene išle kod istog doktora ili tako nešto. Ti si eliminisala tu mogućnost.“ „Kladim se da te je to usrećilo“, kazala je i ponovo se nasmešila. „Još je rano“, odvratio je. Hodali su još minut-dva, a onda joj Lukas reče: „Možda imamo problem. Koji uključuje tebe.“ „Oh?“ Odjednom se uozbiljila. „Jedna televizijska stanica dobila je dojavu o tebi. Novinarka Dženifer Keri upravo sad razgovara sa šefom u stanici. Želi intervju.“ „Hoće li joj reći moje ime?“ „Neće. Zavlačiće je, ali to ne može da traje doveka. Kerijeva ima dobre izvore u Sent Polu. Saznaće pre ili kasnije ko si, a onda će te đavolski uznemiravati.“ „Pa, šta da radimo?“ „Razmišljali smo da bi možda bilo bolje da joj daš intervju, a da zatim ostalim stanicama priredimo konferenciju za štampu s tobom. Da završimo s tim. Tako ćemo moći da kontrolišemo medije. Tako te neće zaskakati na prepad.“ Razmislila je o tome snuždenog lica. „Ne verujem tim ljudima. Naročito televiziji.“ „Kerijeva je najbolja među njima“, reče Lukas. „Ona mi je prijateljica, da ti pravo kažem. Međutim, nisam joj ispričao za tebe. Ne znam odakle je dobila informaciju. Sumnjamo da je iz Sent Pola.“ „Hoće li ona zaista biti okej?“

78

„Ona će najverovatnije obaviti najpipaviji posao. Pošto se to završi, sklonićemo te iz grada na nekoliko dana. Kad se sve ohladi, moći ćeš tiho da se vratiš nazad i verovatno ćeš biti dobro.“ „Mogu li da razmislim o tome?“, upitala ga je. „Naravno. Šef će te verovatno pozvati da pričate o tome.“ „Ako odem van grada, hoće li to platiti grad? Ne mogu reći da sam baš bogata.“ „Ne znam. Mogu da pitam šefa. Ili, ako želiš, možeš da odeš u moju vikendicu. Imam kućicu na jezeru gore na severu, u Viskonsinu. Mesto je lepo, mirno, zabačeno.“ „To bi bilo lepo“, kazala je. „Daj mi vremena da razmislim.“ „Važi.“ Usledila je dugačka pauza, koju je Lukas prekinuo upitavši: „Pa, koliko dugo si razvedena?“ „Skoro tri godine. On je fotograf. Nije loš tip. Čak ima izvesnog talenta, ali ga ne koristi. Ne radi ništa. Samo sedi i vrti palčevima. Drugi ljudi rade, on sedi. Jedan od razloga što sam toliko nestrpljiva da dobijem novac od prodaje kuće je taj što je to sav moj novac.“ „Ah. Dobar razlog.“ „Jedva čekam koncert Aerosmita večeras“, rekla je. „To jest, ako dogovor i dalje važi.“ „Naravno da važi“, odvrati Lukas. Stao je na račvanju hodnika. „Ja ovde skrećem. Vidimo se u šest?“ „Da. I razmisliću o tom intervjuu za televiziju.“ Nastavila je da hoda, okrenula se da mu mahne pa nastavila dalje. Lepo, pomislio je posmatrajući je kako odlazi.

Meri Rajs nije bila naročito bistra. Sedela je klonulo na kuhinjskoj stolici i nervozno gledala u Lukasa i Harisona Slouna, inspektora koji je dobio zadatak da razgovara s njom. Sloun je posedovao ulagivački manir prodavca usisivača. „Od suštinskog je značaja da dobijemo potpun spisak od vas“, umilno je izgovorio, pomerajući glavu za pedalj bliže Rajsovoj. Liči na ginekologa u nekoj sapunici, pomislio je Lukas. „Voleli bismo da dobijemo kalendar ili tako nešto, da bismo mogli da utvrdimo nedelju po nedelju i dan po dan s kim se vaš suprug viđao.“ „Neću vam reći ime čoveka koji mi je dao pištolj“, kazala je, a donja usna joj je zadrhtala. „To je u redu. Pričao sam s njim sinoć i to je rešeno“, reče joj Lukas. „Ali moramo da znamo za sve ostale.“ 79

„Nema ih mnogo. Hoću da kažem, nikad nismo imali mnogo prijatelja, a onda ih je i jedno-dvoje umrlo. Kad je Lari oboleo od raka, mnogi su prestali da dolaze. Lari je morao da nosi kateter, znate…“ „Ipak će i dalje biti nekoliko osoba“, navaljivao je Sloun. „Poštari, komšije, doktori, medicinski radnici koji su dolazili ovamo…“ „Bila je samo medicinska sestra“, rekla je. „To su upravo ljudi koje tražimo.“ Lukas je slušao još nekoliko minuta dok je Sloun pričao da je opusti, a zatim se ubacio u razgovor. „Moram da idem“, kazao je Rajsovoj. „Inspektor Sloun će ostati da ćaska s vama, ali i ja imam nekoliko brzih pitanja. U redu?“ Nasmešio joj se, a ona je pogledom okrznula Slouna, a zatim klimnula glavom. „Tražim belca, otprilike moje građe, verovatno radi negde u nekakvoj kancelariji. Možda ima naglasak, jugozapadni. Malo kaubojski. Verovatno je i imućan. Zvuči li vam to poznato? Sećate li se nekoga ko odgovara tom opisu?“ Namrštila se i pogledala u šake, pa u Slouna, a zatim u kuhinju. Najzad je pogledala u Lukasa i kazala: „Ne sećam se takvog. Svi naši prijatelji su beli.

Ovde nikad nije bilo obojenih. I nikoga sa mnogo novca, koliko znam.“ „Dobro“, reče Lukas s nestrpljivim prizvukom u glasu. „Pokušavam da se setim“, kazala je defanzivno. „U redu“, rekao je Lukas. „Da li je vaš muž imao posetioce za koje niste znali?“ „Pa, stavio je znak na prozor za neke stvari koje je hteo da proda. Imao je nekoliko onih lutkica koje je doneo sa sobom iz rata protiv Japanaca. One male rezbarije? Neko ih je kupio. Dobio je petsto dolara za petnaest komada. Bile su stvarno slatke. Male svinje i pacovi, skroz sklupčani.“ „Ne znate ko ih je kupio?“ „Oh, mislim da znam. Negde imam nekakvu priznanicu.“ Još jednom se zbunjeno osvrnula po kuhinji. „Jeste li videli čoveka koji ih je kupio?“ „Ne, nisam, ali mislim da je bio stariji. Znate, Larijevih godina. Stekla sam takav utisak.“ „Dobro. Pokušajte da nađete tu priznanicu i dajte je inspektoru Slounu.

Da li je bilo još nekoga?“ „Poštar bi uvek zastao da popriča, on je mlađi momak, ima možda četrdeset. Takođe, dolazio je jedan mladić iz socijalne pomoći. Ne primamo socijalnu pomoć“, brzo je dodala, „ali dolazila nam je kućna nega…“ „Naravno“, reče Lukas. „Slušajte, moram da idem. Zahvalni smo vam na svakoj pomoći koju možete da pružite inspektoru Slounu.“

80

Lukas je prošao kroz vrata kuhinje, pustio da se zatvore iza njega, a zatim sišao niz stepenište. Dok je prolazio pored kuhinjskog prozora, čuo je kako Rajsova kaže: „… ne sviđa mi se taj tip. Čini me nervoznom.“ „Prilično ljudi bi se složilo s vama, gospođo Rajs“, govorio je umirujuće Sloun. „Mogu li vas zvati Meri? Inspektor Davenport je…“ „Napadan“, reče Rajsova. „Mnogo ljudi bi se složilo s vama, Meri. Slušajte, stvarno se nadam da možemo raditi zajedno da uhvatimo ovog ubicu…“ Lukas se nasmešio i otišao do svojih kola, otvorio vrata, pogledao unutra, a zatim ih zatvorio i vratio se do kuće.

Unutra su Sloun i Rajsova gledali u notes, u koji je Sloun napisao kratak spisak imena. Oboje su podigli glavu kad je Lukas ponovo ušao u sobu. „Mogu li da upotrebim vaš telefon?“, upitao je. „Da, tamo je…“ Pokazala je na zid.

Lukas je pogledao u beležnicu pa pozvao Karlu Ruiz. Javila mu se posle drugog signala. „Ovde Lukas. Koliko si puta bila na sudu zbog razvoda?“ „Oh, četiri ili pet. Što pitaš?“ „A pre nego što si bila napadnuta? Neposredno pre toga, ili kad?“ „Sačekaj da odem po torbicu. Imam rokovnik…“ Čuo je kako spušta slušalicu na sto pa pogledao u Rajsovu. „Gospođo Rajs, taj tip iz socijalne pomoći. Jeste li morali da odete u Okružni sud da se vidite s njim, ili je dolazio ovamo, ili nešto treće?“ „Ne, ne, Lari je bio u kolicima kad smo saznali da bi mogao da dobije medicinsku negu pa je taj tip došao ovamo. Dolazio je dvaput. Fin momak. Ali mislim da ga je Lari znao odranije, s posla.“ „Socijala je u nadležnosti okruga. Mislio sam da je vaš suprug radio za Grad Mineapolis.“ „Pa, jeste, ali znate, ljudi sve vreme idu tamo-amo između Skupštine grada i sudnice. Larijev posao, poznavao je svakoga. Svaki put kad bi se nešto pokvarilo, zvali su njega zato što je mogao sve da popravi. Viđao je… tog policajca koji nam je dao pištolj u kafeteriji.“ Ruizova se vratila na vezu. „Bila sam tamo tri i četiri nedelje pre“, kazala je. „Pre nego što si bila napadnuta.“ „Da.“ „Hvala. Slušaj, vidimo se u šest, ali pokušaj da se setiš svih ljudi koje si videla u sudnici, važi?“ „Imaš li nešto?“, upitao ga je Sloun kad je spustio slušalicu.

81

„Ne znam. Imaš li broj agencije za nekretnine u kojoj je radila Luisova?“ „Aha, mislim da imam.“ Sloun je izvadio radnu beležnicu i dao Lukasu broj. Pozvao je i dobio upravnika, pa mu objasnio šta želi. „… dakle, da li je odlazila tamo?“ „Oh, da, non-stop. Jedanput nedeljno. Nosila je mnogo naše papirologije.“ „Znači, bila je tamo pre nego što je ubijena?“ „Da. Imate njene rokovnike, ali nije uzimala odmor nekoliko meseci pre nego što je umrla, tako da sam siguran da je išla tamo.“ „Hvala“, reče Lukas. „Pa?“, upita ga Sloun. „Ne znam“, odvrati Lukas. „Dve žene bile su u sudnici nedugo pre nego što su bile napadnute. Čak i žena iz Sent Pola, a nije toliko uobičajeno za nekoga iz Sent Pola da bude u Okružnom sudu Okruga Henepin. A gospođa Rajs je bila tamo non-stop. To bi bila đavolski velika koincidencija.“ „Jedna od ostalih žena, Belova, konobarica pankerka, uhapšena je u Targetu u Jezerskoj ulici zbog krađe. To nije bilo tako davno. Sećam se toga iz naših beležnica“, reče Sloun. „Kladim se da je bila tamo u sudu. Za Morisovu već ne znam.“ „Ja ću proveriti Morisovu“, kaza Lukas. „To bi moglo da bude nešto.“ „Imam njen kućni broj, možda joj je suprug tamo“, reče Sloun. Otvorio je notes i pročitao telefonski broj. Lukas je pozvao. Pustio je da telefon zvoni dvadeset puta bez odgovora, pa prekinuo vezu. „Pozvaću ga kasnije“, reče. „Hoćeš li da ja proverim tog tipa iz socijalnog?“ „Baci pogled na njega“, kaza Lukas. Okrenuo se prema Rajsovoj. „Da li je taj radnik iz socijalnog imao nekakav naglasak? Makar i jedva primetan?“ „Ne, nije, koliko se sećam. Znam da je odavde, iz Minesote, tako je rekao:“ „Dovraga“, reče Lukas. „Možda je švedski“, kaza Sloun. „U centralnoj Minesoti ima Šveđana i Nemaca koji i dalje imaju naglasak. Možda je Ruizova čula taj naglasak i učinilo joj se da liči na jugozapadni.“ „Vredi pogledati“, reče Lukas. *** U kancelariji je pozvao Andersona i dobio broj telefona kancelarije u kojoj radi muž Morisove. Javio se posle prvog signala. „Da, jeste“, kazao je. „To mora da je bilo mesec dana pre… U svakom slučaju, vežbala je u fitnes-klubu u Henepin aveniji, i otprilike jednom 82

nedeljno dobila bi kaznu za parkiranje. Samo bi je ubacila u pretinac za rukavice i zaboravila na nju. Mora da ih je imala deset ili petnaest. Onda je dobila upozorenje da će biti izdat nalog za njeno hapšenje ako ne dođe i ne plati. Zato je otišla tamo. Trebalo joj je više od pola dana da sve to raščisti.“ „Da li je to jedini put kad je bila tamo?“ „Pa, u skorije vreme. Možda je bila i ranije, ali nije mi poznato.“ Kad je završio s gospodinom Morisom, Lukas je pozvao sudskog službenika i proverio datum pojavljivanja na sudu Lusi Bel zbog optužnice za krađu. Bilo je to 27. maja. Bacio je pogled na kalendar. Petak, malo više od mesec dana pre nego što je ubijena.

Dakle, sve žrtve bile su u Okružnom sudu. Pištolj je poticao iz Skupštine grada, nabavljen preko tipa koji je stalno visio u okolini suda. Lukas je otišao niz hodnik do Andersonove kancelarije. „Pa, šta to znači?“, upitao ga je Anderson. „Bira ih tamo?“ „Možda“, odvrati Lukas. „Tri žrtve bile su u sudu i imale su sudske dosijee.

Naš čovek ih je možda istraživao preko njih.“ „Proveriću ko je uzimao te dosijee“, reče Anderson. „Učini to.“ „Pa, šta ti misliš?“, upita Anderson. „Ovo je previše lako“, odgovori Lukas. „Teško da ovaj mačor može da padne tako lako.“ Na koncertu Aerosmita je bilo fino. Lukas je sedeo na sedištu i zabavljeno gledao kako Karla đuska u ritmu muzike, okreće se ka njemu, smeje se, mlati pesnicom iznad glave zajedno sa ostalih petnaest hiljada razularenih fanova prema bini…

Pozvala ga je u atelje na kafu. „Nisam se tako dobro zabavila još od… Ne znam, odavno“, kazala je stavljajući dve šoljice s vodom u mikrotalasnu.

Lukas se šetao po ateljeu i gledao njene tapiserije. „Koliko dugo se baviš ovim?“, upitao je. „Pet-šest godina. Najpre sam slikala, zatim počela da vajam, a onda sam u neku ruku odlutala u ovo. Moja baka je imala razboj, znam da tkam otkako sam bila klinka.“ „Šta je s ovom skulpturom?“, upitao je pokazujući na lignjoliku figuru. „Ne znam. Mislim da su uglavnom bile pokušaj da pratim trendove, znaš?

Tad su mi izgledale okej, ali sada mislim da sam igrala igre sa sobom. Sve su u neku ruku plagijati. Sad sam se mahom vratila na ravno tkanje.“ „Težak posao. Umetnost, hoću da kažem.“ 83

„To nije ni polovina priče, brale“, rekla je. Mikrotalasna je zapištala i Ruizova je izvadila šolje, sipala kašičicu instant kafe u obe pa promešala. „Kafa s ukusom cimeta“, kazala je pružajući mu šolju. Srknuo je. „Vrelo. Dobra je, doduše.“ „Htelasam nešto da te pitam“, kazala je. „Raspali.“ „Mislim da sam bila prilično dobra kad sam se odbranila od onog tipa“, rekla je. „Jesi. „Ali i dalje se plašim. Znam da si pre neku noć rekao da se neće vraćati. Ali prvi put sam imala sreće. Nije bio spreman za mene. Ako se vrati, možda neću biti te sreće.“ „Pa?“ „Razmišljam o tome da nabavim pištolj.“ Razmatrao je to nekoliko trenutaka, a zatim klimnuo glavom. „Vredi razmisliti o tome“, kazao je. „Većini ljudi bih rekao ne. Kad većina ljudi kupi pištolj, istog časa postane njegova najverovatnija žrtva. Sledeće najverovatnije žrtve su supružnici i deca. Onda komšije. Ali ti nemaš muža i decu i malo je verovatno da ćeš se posvađati s komšijama. Takođe, mislim da si verovatno dovoljno hladne glave da ga pravilno koristiš.“ „Znači, trebalo bi da ga nabavim?“ „To ne mogu da ti kažem. Ako ga nabaviš, postaćeš verovatna žrtva, makar statistički. Ali po nekim ljudima, statistike su budalaština. Ako nisi tip osobe kojoj se dešavaju glupe nezgode, ukoliko nisi nemarna, samoubilački nastrojena i ne misliš da je pištolj igračka, možda bi trebalo da ga nabaviš.

Postoji šansa da će se taj tip vratiti. Ti si jedini živi svedok njegovih napada.“ „Htela bih da znam šta da nabavim“, rekla je. Srknula je gutljaj kafe. „Ne mogu previše da potrošim. Takođe bih želela malu pomoć da naučim kako da ga koristim.“ „Mogu da ti pozajmim pištolj, dok ne uhvatimo tog tipa“, reče joj Lukas. „Daj da ti vidim ruku. Podigni je.“ Podigla je šaku raširenih prstiju, dlana okrenutog prema njemu. Pritisnuo je dlan na njen i pogledao koliko su mu prsti duži od njenih. „Sitne šake“, kazao je. „Imam stari čarter arms 38, trebalo bi da ti savršeno odgovara. Takođe možemo da nabavimo malo olovnih metaka s ravnim vrhom, oni nemaju veliku probojnost pa nećeš moći slučajno da pobiješ komšije ako budeš morala da ga upotrebiš.“ „Šta?“ „Zidovi su ti od gipsa i letvica“, objasnio joj je. Nagnuo se unazad i kucnuo po zidu, a komadići gipsa su otpali. „Ako koristiš probojnu municiju,

84

probušićeš jednu dugačku rupu kroz celu zgradu. I svakoga ko se nađe na putu.“ „Uh, nisam ni pomišljala na to.“ Izgledala je zabrinuto. „Sredićemo to. Živiš otprilike sto metara od zatvorene streljane policije Sent Pola. Tamo se takmičim. Verovatno bih mogao da ti dam nekoliko lekcija.“ „Pusti me da razmislim o tome“, kazala je. „Ali mislim da hoću.“ Kad je pošao kući, zatvorila je vrata skoro do kraja i rekla kroz procep kad je pošao niz hodnik: „Hej, Davenporte?“ Stao je. „Da?“ „Hoćeš li me ponovo pozvati da izađemo?“ „Svakako. Ako si voljna da me trpiš.“ „Voljna sam“, kazala je pa zatvorila vrata do kraja. Lukas je zviždukao na putu do lifta, a ona se leđima naslonila na vrata, slušajući njegovo zviždanje i smešeći se sebi u bradu.

Lukas je kasnije te noći ležao u rezervnoj spavaćoj sobi i gledao u grafikone na zidu. Posle izvesnog vremena je ustao i u dnu ubičinog lista napisao: „Visi u okolini sudnice.“

85

8

Novine su ga oduševile.

Znao je da ne bi trebalo da ih čuva. Kad bi ih neki pandur video… S druge strane, ako bi ih neki pandur video tu u njegovom stanu, značilo bi da je već prekasno. Već bi znali. A kako je mogao da ih ne sačuva? Dva i po centimetra visoka slova bila su radost za oči i dušu.

Star tribjun imao je SERIJSKI UBICA UBIO TRI GRAĐANKE. Naslov u Pajonir presu bio je veći i bolji: SERIJSKI UBICA PROGANJA ŽENE IZ GRADOVA BLIZANACA. Sviđala mu se reč proganja. Izražavala je trajni, a ne završeni proces; i rad koji je planiran, a ne nasumičan.

Pukom slučajnošću, noći kad je priča dospela u medije, gledao je vesti u devet. Glavna novinarka televizijske stanice, visoka plavuša u kišnom mantilu, izgovorila je grubu reč ubica u mikrofon ispred Skupštine grada. Sat kasnije snimio je vesti u deset na TV3, koje su ponovo emitovale ključne delove konferencije za štampu sa šefom policije.

Konferencija je bila haotična. Šef je bio sažet, direktan. Baš kao i prvih nekoliko pitanja. Onda je neko podigao glas, presekao pitanje drugog novinara i cela konferencija izmakla je kontroli. Na kraju, fotografi su stajali na stolicama ispred televizijskih kamera i sevali blicevima na šefa i pola tuceta drugih policajaca u prostoriji.

To mu je oduzelo dah. Gledao je traku pet-šest puta, razmatrajući svaki detalj. Da su samo emitovali čitavu konferenciju za štampu, pomislio je; to bi bilo odgovorno. Posle nekoliko trenutaka razmišljanja, pozvao je stanicu.

Linije su bile zauzete i trebalo mu je dvadeset minuta da dobije vezu.

Dispečerka ga je stavila na čekanje, a onda se vratila da mu kaže da trenutno ne postoje planovi za emitovanje cele konferencije. „Hoće li se to promeniti?“, upitao je. „Ne znam“, odgovorila mu je. Zvučala je umorno. „Možda. Zove nas milion ljudi. Trebalo bi da gledate jutarnji program sutra. Ako odluče da emituju celu, tad će kazati.“ 86

Kad je prekinuo vezu, Besni Pas je kleknuo ispred video-rikordera s uputstvom i prokljuvio kako da programira snimanje. Želeo je da odsad snima sve važnije vesti.

Pre nego što je otišao na počinak, odgledao je snimak poslednji put, naročito deo s Lukasom Davenportom. Ovaj je bio prikazan u kratkom kadru, kako sedi na stolici na rasklapanje prekrštenih nogu. Nosio je farmerke i sportski sako skupocenog izgleda. Nazvali su ga najpametnijim inspektorom u policiji. Koji radi nezavisno.

Ustao je rano za j utarnji program, ali puštali su samo sinoćne prežvakane vesti. Kasnije, dok je čitao jutarnje novine, našao je u nekim sentpolskim novinama kratak članak o Lukasu Davenportu, s malom fotografijom. Ubio petoro ljudi?! Tvorac strateških igara?! Divota! Besni Pas je pomno proučio fotografiju. Okrutna vilica, zaključio je. Težak čovek.

Besni Pas je jedva mogao da radi tog dana, nestrpljivo odrađujući hrpu rutinskih oporuka i ratifikacija na stolu ispred sebe. Proveo je još nekoliko minuta radeći na dva manje važna krivična slučaja, ali je na kraju i njih gurnuo u stranu. Krivični predmeti bili su mu omiljeni, ali nije ih dobijao mnogo. Besni Pas je u firmi bio poznat kao izvrstan istraživač, ali se već govorkalo da ne bi dobro prolazio pred porotom. Nešto u vezi s njim bilo je… pogrešno. Niko to javno nije govorio, ali se to prećutno podrazumevalo.

Besni Pas živeo je sam blizu Univerziteta u Minesoti, u jednom od četiri stana u kući s početka XX veka, koja je bila osavremenjena i pretvorena u stambenu zgradu. Pohitao je kući posle posla, žureći da uhvati vesti u šest. Nije bilo drugih konkretnih informacija, ali je stanica TV3 razaslala ekipe po čitavom gradu da snime reakcije ljudi na ulicama. Ljudi su rekli da se ne plaše, da veruju da će ga policija uhvatiti.

Neki pandur u patrolnim kolima rekao je da se ubica potpisuje kao Besni Pas, a voditelji su to pokupili. Besnom Psu se to svidelo.

Posle vesti proveo je sat čisteći i dovodeći u red svoj pedantno uredni stan. Noću je obično gledao televiziju ili filmove na video-rikorderu. Te noći nije mogao da sedi s mirom. Na kraju je otišao u centar, išao od bara do bara, mešao se s gomilom. U pomodnoj diskoteci video je mladića koji je oponašao Džejmsa Dina, duge crne kose i širokih ramena, okrutnog osmeha, u majici kratkih rukava ispod crne kožne jakne. Pričao je s curom u kratkoj beloj suknji, koja je pokazivala noge sve do prepona, sa stomakom golim skoro sve do bradavica.

87

Imaš utisak da je on opasan, pomislio je misleći na tu devojku, ali to je obična predstava. Ja sam taj koji je opasan. Uopšte me neprimećuješ u mom sportskom sakou i kravati, ali ja sam taj. Ja sam izabrani.

Kucnuo je čas za novi početak. Vreme je da opet počne da traži. Potreba će početi da ga izjeda. Sad je znao šablon. Za deset dana ili dve nedelje postaće neizdrživa.

Do sada je sredio prodavačicu, domaćicu, agentkinju za nekretnine. Kako bi bilo da sad sredi jednu van šablona? Jednu koja bi zaista napravila zbrku pandurima? Kurvu, kao u Dalasu? Nema potrebe za žurbom, ali vredi razmisliti o tome.

Skitao je po ulicama, izgubljen u mislima, kad ga je nečiji glas pozvao po imenu. „Hej, Lui! Lui! Ovamo.“ Okrenuo se. Betani Džankalo, neka mu je bog u pomoći. Koleginica.

Visoka, plavuša, s blago izbačenim prednjim zubima. Glasna. I, rečeno mu je, veoma dostupna. Držala je za ruku nekog visokog tipa s izgledom profesora, koji je pušio lulu i gledao u njega s prezirom. „Idemo na otvaranje Melanža“, zanjakala je Džankalova. Imala je široka usta i nosila je fluorescentan ružičasti karmin. „Hajde s nama. Biće zabavno.“ Isuse, pomislio je, i ova je advokat.

Međutim, pridružio im se. Džankalova je torokala kao navijena, a njen pratilac sisao lulu, naizgled praznu, i mljackao dok je to radio. Zajedno su se prošetali niz ulicu, do galerije u sivoj zgradi od opeka. Na pločniku ispred stajala je nevelika gomila ljudi. Džankalova ih je provela kroz gužvu koristeći ramena kao lajnbeker. Unutra su sredovečni profesionalci nosali plastične čaše s belim vinom kroz galeriju i tupo zurili u platna na belim zidovima. „Ko je ispustio parče pice?“ Džankalova se glasno nasmejala kad je pogledala u prvu sliku. Njen pratilac se lecnuo. „Kakva gomila sranja!“ Nešto od toga nije bilo sranje.

Besni Pas se nije razumeo u umetnost; nije ga zanimala. Na zidovima kancelarije imao je dva postera s patkama, preuzeta iz godišnje serije saveznih poštanskih markka s vodenim pticama. Rečeno mu je da je to dobra investicija.

Ali sad su mu se oči otvorile. Većina dela bila je zaista veoma loša. Ali Larson Diri je stvarao zanimljive aktove s bizarnim pozadinama. Iskrivljena tela bila su uhvaćena u eksplicitno seksualnim pozama, a muškarci kojima su se nudile, u šinjelima i šeširima širokih oboda i brog cipelama, lica okrenutih u stranu, prikazani su kao otuđeni stranci. Transakcija moći; žena kao nedvosmislena nagrade. Besni Pas je bio fasciniran.

88

„Uzmi čašu vina i kreker, Lui“, reče mu Džankalova, pružajući mu čašu punu bledožućkaste tečnosti i hrpu krekera veličine žetona za poker. „Ovo je pomalo kao Raspravljala sam se pred Vrhovnim sudom u brusthalteru, a?“, upitala ga je gledajući u Dirijevu sliku iza njega. „Ja…“ Besni Pas je ostao bez teksta. „Ti šta?“, upitala je. „Sviđa ti se to?“ „Pa…“ „Lui, ti si perverznjak!“, kazala je toliko glasno da je maltene povikala; Besni Pas se osvrnuo. Niko nije obraćao pažnju. „Moj tip muškarca!“ „Sviđa mi se. Ima poruku“, rekao je. Iznenadio je i sebe. Nije razmišljao u tim terminima^ „Sereš, Lui!“, povikala je Džankalova. „On samo kači mindže da bi pospešio prodaju.“ Besni Pas se okrenuo. „Lui…“ Palo mu je na pamet da je ubije. Tek tako, za tren oka, pomislio je na to.

To bi imalo izvesnu umetničku spontanost. To bi, na neki način, bilo u skladu s idejom da ne sledi nikakav obrazac, zato što ne bi bilo proračunato i planirano. Takođe, bilo bi i zabavno. Džankalova bi, uopšte nije sumnjao u to, pristala na igru, sve dok nož ne uđe u nju. Osetio je komešanje u preponama. „Lui, umeš da budeš pravi seronja“, rekla je, okrenula se i otišla. Kazala mu je: Lui, ti si perverznjak… moj tip muškarca. Ponuda? Ako je tako, pustio ju je da predugo visi u vazduhu. Zaputila se nazad svom profesoru. Besni Pas se nije najbolje snalazio u društvu. Zagrizao je kreker i pogledao oko sebe, pravo u oči Karle Ruiz.

Skrenuo je brzo pogled u stranu.

Nije želeo da ga pogleda u oči. Verovao je da kontakt očima može da ga oda: da bi mogla da ga pogleda u oči i zna. Na kraju krajeva, podelili su pozamašnu intimu.

Pomerio se tako da može neopaženo da je posmatra između ljudi.

Posekotina na njenom čelu izgledala je gadno, a modrice su požutele. Besni Pas je i dalje bio prepun masnica, zelenih pruga na leđima i jednoj ruci.

Možda bi trebalo da se vrati po nju.

Ne. To bi prekršilo previše pravila. A potreba da je sredi je prošla.

Ali bio je u iskušenju; iz osvete, ako ništa drugo, poput devojke s ranca, koju je oduvao s konja. Pomisao na ubistvo poslala mu je žmarce niz kičmu, privlačila ga je, nalik na nikotinskog zavisnika koji je predugo bez cigareta.

Potreba će rasti. Bolje da počne da istražuje u ponedeljak. Najkasnije.

89

9

Dženifer Keri ponovo je gledala u njega u mraku. „Šta je bilo?“, upitao je. „Šta šta je bilo?“ „Zuriš u mene.“ „Kako znaš da zurim? Gledaš na drugu stranu“, kazala je. „Osećam.“ Lukas je podigao glavu. Sedela je i gledala u njega. Tanko jesenje ćebe spalo joj je oko kukova, a treperava sveća davala je njenoj koži topli ružičasti odsjaj. „Imam trideset tri godine“, rekla je. „O bože!“, prostenjao je u jastuk. „Uzeću neplaćeno odsustvo. Radiću samo pola radnog vremena, kao producent. Malo ću honorarno pisati.“ „Tako možeš da gladuješ“, reče joj Lukas. „Imam malu ušteđevinu.“ Glas joj je bio ravnodušan, bezmalo sumoran. „Radim od dvadeset prve. Dobila sam malo novca od roditelja. Takođe, i dalje ću raditi pola radnog vremena u stanici. Biću dobro.“ „O čemu je ovde reč?“ „O starom biološkom satu“, kazala je. „Odlučila sam da rodim bebu.“ Lukas ništa nije rekao, nije se pomerio.

Nasmešila se. „Ah, nervozni neženja, već traži izlaz za bekstvo.“ Usledila je još jedna prilično duga pauza. „Nije to“, izgovorio je naposletku. „Samo, to je prilično iznenadno. Hoću da kažem, stvarno mi se dopadaš. Hoćeš li da prekinemo da se viđamo? Treba li da te pitam ko je srećnik?“ „Ne treba. Vidiš, pomislila sam da možda nećeš biti zainteresovan da sarađuješ s mojim malim planom. S druge strane, s moje tačke gledišta, ne dešava se toliko često da upoznaš tipa koji je inteligentan, fizički prihvatljiv, heteroseksualac i slobodan. Odlučila sam da preuzmem stvar u svoje ruke, ako znaš šta hoću da kažem.“ 90

Lukas je legao poleđuške i gledao u plafon. Gledajući s visine u njega, videla je kako mu se stomačni mišići napinju, grudi podižu s kreveta kao da levitira, a glava podiže razrogačenih očiju. „Dženifer…“ „Aha. Trudna sam.“ Glava mu je pala na jastuk. „Oh!“ Nasmejala se. „Ti umeš da budeš jedan od najsmešnijih muškaraca koje znam.“ „Zašto to kažeš?“ „Pokušala sam da dokučim šta ćeš reći kad ti kažem. Na pamet mi je palo sve osim oh.“ Lukas se pridigao u sedeći položaj, ozbiljnog lica. „Trebalo bi da se venčamo. Tipa, koliko već sutra. Mogu da sredim testove krvi…“ Ponovo se nasmejala. „Alo! Davenporte! Probudi se! Ne udajem se!“ „Šta?“ „Pre svega nekoliko minuta rekao si mi da ti se dopadam, a ne da me voliš. Kao prvo. Kao drugo, ne želim da se udam za tebe.“ „Dženifer…“ „Slušaj, Lukase. Dirnuta sam tvojom ponudom. Nisam bila sigurna da ćeš smoći snage da to izustiš. Takođe, bio bi odličan otac. Ali bio bi grozan muž, a ja to ne bih mogla da trpim.“ „Dženifer…“ „Odlučila sam.“ „A pitam li se ja nešto, dođavola?“, pitao je. Zbacio je ćebe i kleknuo iznad nje, teških šaka stisnutih u pesnice, a ona se šćućurila, iznenada, po prvi put se uplašivši njega. „To je i moje dete! Je li tako? Hoću da kažem, jeste moje?“ „Jeste.“ „E pa ja ne želim da moje dete bude jebeno malo kopile!“ „Pa šta ćeš da radiš, da me batinama nateraš na brak?“ Pogledao je u stisnute pesnice i odjednom se opustio. „Ne, naravno da neću“, tiho je izgovorio. Klonuo je na posteljinu pored nje. „Slušaj. Rodicu to dete“, kazala mu je. „Ako ne želiš da iko zna da je tvoje, to je u redu. Ako nemaš ništa protiv, volela bih da budeš tu da pomažeš. Biću ovde, u gradu. Pretpostavljam da ćeš i ti.“ „Aha.“ „Dakle, u stvari ćemo biti zajedno.“ „Ne. Nećemo deliti postelju svake noći. Slušaj, reći ću ti nešto. Provešću sledećih devet meseci…“ „Sedam meseci.“ 91

„… sedam meseci pokušavajući da te ubedim da se udaš za mene. Ako nećeš, šta kažeš na to da se useliš ovde?“ „Lukase, ova kuća je muški klub. Samo ti pljuvaonice fale.“ „Slušaj, znaš šta…“ „Lukase, imamo nekoliko meseci da utvrdimo tačan aranžman. A trenutno sam se ponovo napalila. Zbog tvoje reakcije. Bila je kudikamo lepša nego što sam očekivala.“ Nekoliko minuta kasnije je izgovorila: „Lukase, ne obraćaš pažnju.“ A nekoliko minuta posle toga je odustala. „Kao da pokušavam da vodim ljubav s uzetom. Vrlo kratkim uzetom. Bez uvrede.“ Nije se nasmejao. Izustio je: „Isuse Hriste, imaću dete.“ A onda je ispružio ruku i stavio je na njen stomak. „Oduvek sam želeo dete. Možda dvoje ili troje.“ Pogledao je u nju. „Šta misliš, kolike su šanse da budu blizanci?“ Dženifer je sledećeg jutra posmatrala sebe u ogledalu iznad umivaonika u kupatilu, a Lukas je zastao na vratima i pogledao u nju. „Ne vidi se“, rekao je. „Za mesec dana hoće“, kazala je. Okrenula se ka njemu. „Želim intervju s onom Meksikankom.“ „Šef…“ „Baš me briga za šefa. Dobila sam još neke informacije o njoj i izaći ću s tim š to imam u javnost ako nešto ne ugovoriš. Večeras ili sutra.“ „Proveriću.“ Iznova je pogledala u ogledalo i isplazila se. „Ovo će biti uvrnuto“, kazala je.

Tuš je bio uključen kad je Lukas završio s oblačenjem. Pohitao je do telefona u kuhinji, našao Karlin broj u džepu pa je pozvao. Huk vode je prestao u istom trenu kad mu se javila. „Karla? Ovde Lukas.“ „Da, zdravo. Šta se dešava?“ „Trpimo žestok pritisak za intervju s tobom. Ona žena sa TV3, Dženifer Keri, negde definitivno ima doušnika. Zna već sve o tebi i samo je pitanje vremena pre nego što te pronađe. Možda bi bilo bolje da požurimo i damo joj taj intervju dok još iole možemo da kontrolišemo situaciju.“ Usledilo je nekoliko trenutaka tišine. „Dobro. Ako ti tako misliš.“ „Biće ili popodne ili rano predveče. Javiću ti se.“ 92

„Treba li da spakujem kofer?“ „O… aha. Hoćeš li da pitam šefa za hotel, ili želiš da isprobaš moju vikendicu?“ „Šta kažeš za vikendicu? Volim jezera.“ „Pakuj se onda. Idemo tamo večeras.“ Lukas je prekinuo vezu pa ponovo pozvao, ovog puta Danijela. „Linda?

Moram da pričam sa šefom.“ „Prilično je zauzet, Lukase. Sačekaj da pitam.“ „Dženifer Keri kaže da će izaći s pričom o osobi koja je preživela napad.“ „Uf, sačekaj tren!“ Dženifer je prošla hodnikom, sušeći mokru kosu peškirom, pa uzela perecu iz frižidera.

Lukas je dlanom prekrio slušalicu. „Nešto se dešava“, kazao joj je. Prestala je da žvaće. „Šta?“ „Ne znam.“ Dženifer je privukla kuhinjsku stolicu i sela u istom času kad se Linda ponovo javila. „Prebaciću te“, rekla je sekretarica.

Danijel se javio sekund kasnije. „Lukase? Taman sam hteo da te zovem.

Odmah dolazi ovamo.“ „Šta se događa?“ „Sloun je intervjuisao Rajsovu povodom pištolja?“ „Aha, bio sam prisutan jedan deo razgovora.“ „Spomenula je nekog tipa iz socijalne službe. Sloun je spojio to s tvojom idejom da ubica bira žrtve u sudnici i malo ga proverio. Taj tip iz socijalnog se uklapa u veći deo profila. I još je gej. Odgovarajućih je godina i građe. I slušaj ovo: loži se na umetnost. Sloun je podmazao jednu ženu iz socijalnog, naveo je da počne da priča o tom Smitu i rekla mu je kolika je šteta što je taj tip homoseksualac. Krupan, zgodan, ali je pričala da je išla na otvaranje neke izložbe i videla ga tamo s momkom. Sloun je pozvao Ruizovu. Bila je na tom otvaranju. To je bilo nedelju dana pre nego što je napadnuta.“ „Dovraga!“ Lukas je razmislio nekoliko trenutaka. „Nešto tu nije kako treba.“ „Šta?“ „Čekaj malo. Dženifer Keri sedi pored mene.“ Ponovo je šakom prekrio slušalicu. „Vrati se u kupatilo i zatvori vrata.“ „Hej…“ „Nemoj da praviš probleme, Dženifer, molim te? Ovo je privatan razgovor.

Moraćemo posle da ustanovimo neka pravila, ali trenutno…“

93

„Dobro, dobro.“ Ustala je i demonstrativno izašla iz sobe, pa niz hodnik, a Lukas je čuo kako se vrata zatvaraju za njom.

Sklonio je šaku sa slušalice. „Poslao sam je u kupatilo. Popizdela je… Evo, zatvorila je vrata. Da ti kažem nešto, šefe, to mi deluje neverovatno lako. Naš tip je previše pametan da bi bio tako brzo uhvaćen. A nedelju dana je prilično kratak period da se to proveri.“ „Nego šta, ali uhvatili smo ga samo pukim slučajem. Nije planirao da izgubi pištolj.“ „Zašto onda na njemu nije bilo otisaka prstiju? Koristio je rukavice da napuni tu gvožđuriju.“ „Svakako, ali kladim se da nije znao odakle taj pištolj potiče – da ipak možemo da mu uđemo u trag. Takođe je gej. Svi psihijatri su rekli da će biti.“ Lukas je razmislio o tome. „To je dobra poenta“, priznao je. „Okej. Zvuči kao da ga vredi proveriti. „Ali ne smemo da uprskamo. Mislim da treba… hm, da prikupiš prvo neke obaveštajne podatke o njemu.“ „Dobro.“ Danijel je zapravo želeo da Lukas ozvuči kuću tog tipa. „Slušaj, Kerijeva želi da priča s Ruizovom. Mislim da bi trebalo da sredim intervju. To će je zadržati podalje od ovog drugog.“ „Šta Ruizova misli o tome?“ „Deluje mi voljno. Ili bih mogao da je nagovorim. Možemo da to odradimo baš kao što smo pričali. To će zaokupiti sve novinare dok se mi pozabavimo Smitom.“ „Učini tako. I dođi ovamo. Sastajemo se u deset.“ „Izađi!“, povikao je. Izašao je u hodnik i primetio da su vrata kupatila otvorena. Brzo je otišao u spavaću sobu i otvorio vrata. Dženifer je vraćala slušalicu na aparat. „Trebao mi je još samo jedan minut“, kazala je. To nije bilo izvinjenje. „Prokletstvo, Dženifer!“, izgovori ogorčeno Lukas. „Ne primam naređenja za vesti. Ne od pandura“, kazala je. „Moramo nešto da smislimo“, rekao je s rukama na kukovima. „Šta si čula?“ „Imate osumnjičenog. On je gej. To je sve. I ono o Ruizovoj.“ „Ne možeš to da upotrebiš.“ „Nemoj da mi govoriš…“ „Možda misliš da je prisluškivanje mog privatnog razgovora nešto što bi učinila neka stvarno prekaljena novinarka, ali tvoji advokati neće misliti da je to toliko pametno. Ili tvoja redakcija, ne nakon što dobro razmisle o tome.

94

Državni novinarski savez će takođe imati ponešto da kaže povodom toga. I da ti pravo kažem, mislim da taj gej uopšte nije naš čovek. Ako nije, a ti ga konstruktivno identifikuješ, posle tužbe za klevetu biće novi vlasnik tvoje stanice.“ „Razmisliću o tome.“ „Dženifer, ako ćemo imati dete zajedno, više ne možemo da igramo ove igre. Moram da ti verujem. Na slučajevima na kojima radim možeš da koristiš samo ono za šta ti kažem da je okej.“ „Ne pravim takve dogovore.“ „Bolje bi ti bilo da počneš ili ćemo imati ozbiljnih problema. Oboje ćemo sedeti plašeći se da pričamo jedno s drugim. Osim toga, to se odnosi samo na slučajeve na kojima ja radim.“ Razmislila je o tome. „Smislićemo već nešto“, rekla mu je neobavezno. „Ali neću te pokrivati. Ako dobijem dojavu iz nekog drugog izvora, iskoristiću je.“ „Dobro.“ „To neće biti toliki problem kad počnem da produciram“, rekla je. „Fokusiraću se na dalekosežnije teme. Ne na dnevne vesti.“ „To bi bilo najbolje za oboje. Ali šta je s ovim? Hoćeš li sačekati?“ „Šta je s tom Ruizovom?“ „Već sam je zvao dok si se tuširala. Pristala je. Trebalo bi da možemo nešto da organizujemo za večeras. Čula si Danijela, kaže da nastavimo.“ Dženifer je razmislila o tome pa najzad klimnula glavom. „U redu.

Dogovoreno. Pričekaću s tim osumnjičenim sve dok mi garantuješ da ću dobiti ekskluzivu. Ako je uopšte bude.“ „Obećavam da ćeš je podeliti.“ „Dodavola, Lukase…“ „Dženifer…“ „Ovo će biti teško“, kazala je. „Dobro. Zasad. Obavestiću te ako pomislim da moram da se predomislim.“ Klimnuo je glavom. „Pozvaću Ruizovu ponovo i zakazaću tačno vreme.“ „Tip se zove Džimi Smit“, reče mu Anderson dok su išli niz hodnik ka sali za sastanke. „Izvukao sam njegov dosije iz računara i uporedio ga sa psihološkim profilom koji su sastavili psihijatri, i informacijama koje smo dosad skupili.

Ima određenih poklapanja.“ „Šta je s propustima?“, upitao ga je Lukas. „Dolazi li s Jugozapada?“ „Ne. Koliko mogu da vidim, rodio se i odrastao ovde u Minesoti, pohađao je Mičiganski univerzitet, neko vreme radio je u Detroitu, proveo izvesno vreme u Njujorku, a zatim se vratio ovde da prihvati posao u socijalnoj službi.“ 95

„Proverio si njegov krivični dosije?“ „Ništa ozbiljno. Kada je imao sedamnaest, policajci iz Stilvotera su mu napisali kaznu zbog posedovanja male količine marihuane.“ „Kakva mu je reputacija u socijalnom?“ „Sloun kaže da je prilično dobra. Smit je gej, i ne krije to, ali i ne paradira time. Pametan je. Dobro se slaže s većinom radnika u svom sektoru, uključujući i tipove. Očekuje ga unapređenje u supervizora.“ „Ne znam, čoveče. Ne zvuči mi dovoljno dobro.“ „Fizički odgovara opisu. A možemo da ga povežemo s dve žrtve.“ Kad su Lukas i Anderson stigli, Danijel se obraćao osmorici drugih pandura u sobi. „Ne želim da se ijedna reč pročuje van ove prostorije“, kazao im je. „Moramo pobliže da pogledamo ovog tipa a da za to niko ne sazna.“ Uperio je zdepast prst u Slouna. „Ti obiđi komšiluk. Reci im da je u to bezbednosna provera za posao u odeljenju. Ako budemo morali to da potkrepimo, izmisliću neku budalaštinu o oficiru za vezu između policije i gej zajednice zbog side i drugih problema. Šta policija može da uradi da pomogne, preventivna obuka i tako to. Trebalo bi da to progutaju.“ „Dobro.“ Sloun je klimnuo glavom. „Zapravo, to ti i nije tako loša ideja“, reče Lukas. „Imam dovoljno svojih pedera i bez izlaska u druge službe“, kazao je Danijel. Uperio je prst u Andersona. „Saznaj sve što možeš i uporedi to s drugim žrtvama. Povezali smo ga s Ruizovom. Vidi možemo li da ga smestimo još negde.“ „Sada, vas šestoro“, rekao je ostalim detektivima, „pratićete svaki njegov korak. Po dvoje non-stop, dvadeset četiri sata dnevno. Prekovremeno je plaćeno. Ako vidite grupno silovanje neke osamdesetogodišnje bakice, prijavite dispečeru i zaboravite na to. Ni za trenutak ne skidajte oči s tog drkadžije. Kapirate? Smit je jedini prioritet. Takođe, želim potvrdu lokacije na svakih petnaest minuta. Javljajte se Andersonu po danu, dežurnom oficiru noću.“ „Mom mužu će se ovo mnogo svideti“, promrmljala je jedna policajka. „Jebeš tog tvog muža!“ „Volela bih“, reče policajka, „ali me stalno trpaju u noćnu smenu.“ *** 96

Kad se sastanak okončao, Danijel je rekao Lukasu da pričeka. „Jesi li sredio to s Ruizovom?“ „Aha. Pričao sam s njom tik pre nego što sam ušao. Uradićemo to večeras, kod nje kući. Voljna je, ako će to pomoći da se Kerijeva ohladi.“ „Nadam se da te ta tvoja kita neće uvaliti u nevolje s tom ženom.“ „Držim to pod kontrolom“, reče Lukas. „Javiću novinama i televizijama da ćeš sazvati konferenciju za štampu. I reći ću novinarima da će obaviti intervjue u isto vreme kad i Kerijeva. Vratićemo se ovamo na vreme za konferenciju za štampu u devet. Posle toga, otići ću u svoju vikendicu. Imam nekoliko slobodnih dana.“ „Isuse, kakav crni odmor sad!“ „Sve sam sredio. Ostaviću broj kod komandira smene ako ti zatrebam.“ „Dobro, ali večeras pripremi Ruizovu da apeluje za pomoć, hoćeš li? Znaš kako to ide.“ Danijel se zavalio u naslon stolice, podigao nogu na sto, pogledao u zid prekriven fotografijama pa promenio temu: „Znam šta nam treba.“ „Da?“ „Kazaću Andersonu da ti javlja provere lokacije. Već znamo da taj tip živi sam. U kućici pored jezera Harijet.“ „Nedaleko od mesta gde je radila Luisova. Agentkinja za nekretnine.“ „Pomislili smo na to“, reče Danijel. „Ali nije kupio tu kuću od njene agencije.“ „Slušaj. Nemoj da se zalećeš sa ovim, važi? Mislim, ti lično“, reče Lukas. „Ako neko dostavlja informacije štampi, reci im da imamo osumnjičenog, ali da ti lično misliš da je to mršavo.“ „Ne veruješ da je ovo naš momak?“ „Imam loš predosećaj.“ „Možeš li nešto da pokreneš ovog popodneva? To bi moglo da nam kaže nešto.“ „Pokušaću.“ Niko glasno nije rekao ni reč o nezakonitom ulasku i prisluškivanju.

Lukas je iz svoje kancelarije pozvao novine i televizijske stanice i dojavio prijateljima da će Danijel sazvati konferenciju za štampu. Pričao je odvojeno s urednicima oba dnevna lista i sugerisao im da zadrže novinara dokasno, nekog diskretnog, jer će oko šest sati procuriti dobra priča za sutrašnje vesti.

Kad je to završio, dobio je Smitovu adresu i broj telefona od Andersona i našao kuću na gradskoj mapi. Poznavao je taj kraj. Razmišljao je o tome minutdva, napućivši usne, a zatim otvorio donju fioku stola, zavukao ruku skroz pozadi i izvukao električni pištolj za obijanje brava. Radio je na baterije, 97

otprilike istog oblika kao električna bušilica, ali upola manji, s dva zupca koja su štrcala tamo gde bi bila burgija. Jedan zubac bio je savijen, a drugi prav.

Lukas je odšrafio zadnji deo, stavio baterije pa pritisnuo okidač. Zupci su začangrljali na trenutak. Sklonio je kažiprst s okidača i uzdahnuo.

Smitova kuća imala je sivu fasadu i travnjak veličine poštanske markice. Tri metra visoke smreke oivičavale su betonske stepenike do ulaznih vrata. Na tihim ulicama u okolini kuće nije bilo mnogo ljudi. Lukas je dvaput prošao kolima pored kuće, a zatim se odvezao do obližnje javne govornice. „Anderson.“ „Ovde Davenport. Gde je Smit?“ „Upravo su mi javili da je u kancelariji.“ „Hvala.“ Potom je pozvao Smitov broj i pustio da zvoni. Posle trinaestog signala, uzeo je klešta za žicu iz pretinca za rukavice, pogledao levo-desno, presekao kabl slušalice pa je spustio na pod automobila. Ako nema slušalice, male su šanse da neki slučajni prolaznik uđe u govornicu i prekine vezu.

Porše je bio previše upadljiv da bi ga parkirao ispred Smitove kuće. Lukas ga je ostavio nekoliko ulica dalje pa pešice pošao niz ulicu, s pištoljem za obijanje brava u džepu sakoa. Neki klinac vozio je bicikl na ulici, a Lukas je usporio i pustio ga da prođe. Ispred Smitove kuće je skrenuo i pošao pravo prema stepenicama, ne gledajući ni levo ni desno.

S verande je čuo zvonjavu telefona. Brava je bila originalna, a vrata verovatno ugrađena još pedesetih. Električni pištolj ih je obio za manje od minut. Lukas je otvorio vrata i zavirio unutra. „Dođi, momče“, dozvao je. Zviznuo je za svaki slučaj. Ništa. Ušao je u kuću i zatvorio vrata.

Kuća je bila tiha i jedva primetno je mirisala na neku hemikaliju. Šta?

Sredstvo za poliranje drveta? Vosak. Lukas je na brzinu obišao prizemlje u preliminarnom pregledu, zaustavivši se samo da podigne slušalicu s telefona, koji je i dalje zvonio, i ućutka ga.

Dnevna soba bila je nameštena spartanski, ali s ukusom: tapacirani kauč i stolice, stakleni stočić za kafu u obliku suze iz pedesetih. Kuhinja je bila prijatna osunčana soba sa žutim keramičkim pločicama i pet-šest sobnih biljaka na pultu blizu prozora. Tu je bilo i kupatilo s gvozdenom kadom, i mala spavaća soba s bračnim krevetom gurnutim u ćošak, praznom komodom, i stolom i stolicama, očigledno upotrebljavana i kao radna i kao gostinska soba.

Proverio je fioke u stolu i našao račune, fmansijske izveštaje i kopije formulara za povraćaj poreza.

98

Glavna spavaća soba bila je pretvorena u medijsku sobu, s dva metra visokim zvučnicima i televizorom s ekranom dijagonale 27 inča, okrenutim prema dugačkom udobnom kauču. Jedan zid prekrivale su uramljene fotografije. Na jednoj je Smit stajao pored nasmešenog starijeg bračnog para, za koji je Lukas pretpostavio da su mu roditelji. Druga fotka ga je prikazivala u društvu druga dva muškarca, koji su mu verovatno bili braća, sudeći po jakoj porodičnoj sličnosti; bili su odeveni u srednjoškolske trikoe za rvanje, pokazujući bicepse pred foto-aparatom. Bila je tu slika na kojoj je Smit plastio seno s ocem. Pa Smit s diplomom. Smit s prijateljem na ulicama Njujorka, grleći jedan drugog oko struka.

Gde je spavaća soba? Lukas je otišao niz hodnik i našao stepenice koje vode na sprat. Spavaća soba pružala se čitavom dužinom kuće i u njoj se nalazio king sajz krevet, i dalje izgužvan od prethodne noći. Farmerke, donji veš i drugi odevni predmeti bili su razbacani po stolicama. Na polici je stajalo malo knjiga, mahom naučna fantastika, i mali izbor gej porno-časopisa. Lukas je pogledao u komodu. Ključevi, kolonjska voda, metalni držač novca i kartica s oznakom organizacije Daks anlimited, kutijica za nakit, fotka Smita s nekim drugim muškarcem, obojica nagi od pojasa naviše, u zagrljaju.

Lukas je otvorio gornju fioku. Kondomi. Dve kutije, jedna lubrikovanih, druga nelubrikovanih, obe poluprazne. Uzeo je jedan lubrikovani kondom i ubacio ga u džep. Na brzinu je pregledao preostale fioke: svežanj pisama od izvesnog Riča, uvezanih gumicom. Pročitao je dva: patetična pisma bivšeg momka. Bez pretnji, bez optužbi.

Proverio je orman. Sportske patike, pet pari. adidas, adidas, adidas, adidas i adidas. Nema najkija. Niz stepenice pa u kupatilo. U ormariću s lekovima stajale su četiri bočice lekova na recept: dva antibiotika, od kojih je jednom istekao rok trajanja, slabi analgetici i sićušna bočica masti za oči.

Kroz kuhinju pa niz stepenice u podrum. Podrum je bio nedovršen. Stalak za oružje s tri sačmare. U zadnjoj prostoriji tegovi. Čitav set, zajedno sa benčklupom. Slike dizača tegova, nauljenih i napetih mišića. Ručno sastavljen program vežbanja, sa štrikliranim kvadratićima pored dana u nedelji kad je svaka vežba odrađena. Bio je redovan.

Nazad u glavnu sobu. Komoda. Još oružja? Lukas ju je pregledao na brzinu – ničeg sem alata. Nazad uz stepenice, kroz dnevnu sobu. Dve lepe slike, obe rađene ugljenom, aktovi visokih zmijolikih žena. Bacio je pogled na sat: već je proteklo devet minuta.

U radnu sobu. Pregledao je fioke. Finansijski izveštaji, pisma. Ništa zanimljivo. Uključio je IBM-ov računar. Otvorio je Vordperfekt. Otvorio je

99

datoteke. Pisma, poslovna korespondencija. Smit je radio i od kuće. Ništa nalik na lični dnevnik.

Poslednja provera. Opet je pogledao fotke u medijskoj sobi. Srećan je, pomislio je Lukas. Bar tako izgleda.

Bacio je pogled na sat. Sedamnaest minuta. Pravo napolje.

Svratio je do Danijelove kancelarije. „Šta je bilo?“ Danijel je izgledao umorno.

Lukas je zavukao ruku u džep, izvadio kondom i bacio ga na sto. Danijel ga je pogledao ne dodirujući ga, a zatim podigao glavu. „Šer“, pročitao je naziv s pakovanja. Pogledao je u Lukasa. „U beležnicama je forenzičarski spisak proizvođača profilaktika koji koriste lubrikant nađen u ženama.“ „Aha.“ „Je li i ova marka na tom spisku?“ „Aha.“ „U vražju mater! Imamo li išta na osnovu čega bismo mogli da zatražimo nalog?“ „Jok, i ovo je mršavo.“ Danijel je pritisnuo dugme interfona. „Linda, zovi mi inspektora Slouna! Inspektor Anderson bi trebalo da može da ga dobije! Želim smesta da pričam s njim!“ Skinuo je prst s dugmeta i pogledao u Lukasa. „Jesi li imao ikakvih problema?“ „Ne.“ „Ne želim da se pojavljuješ na televiziji narednih nekoliko dana. Budi neupadljiv na konferenciji za štampu, čisto za slučaj da te je neko video na ulici.“ „Važi. Ali niko me nije video.“ „Hriste, ako je ovo naš tip, bićemo pravi hit. Tamo u Los Anđelesu ovakve tipove jure godinama, a većinu ih nikad ne uhvate.“ Provukao je prste kroz kosu. „To mora biti on.“ „Nemoj tako da razmišljaš“, reče mu brzo Lukas. „Razmišljaj hladne glave.

Kad privedemo nekoga, mediji će povileneti. Ako ispadne da nije on, ti ćeš visiti s grane prvog drveta. I to obešen za jajca. A znaš dobro kakva je ovde gej politika.“ „Dobro, dobro“, odvrati tužno Danijel. Mahnuo je rukom kroz vazduh, kao da tera komarce. Telefon je zazvonio, a on je podigao slušalicu.

100

„Aha. Čekali smo.“ Pogledao je u Lukasa i ustima nečujno oblikovao reč Sloun. „Jesi li stigao da proveriš taj spisak kuća koje je Luisova prodala… Aha. Koliko… Šta je s datumima… Ha. U redu. Nastavi s tim, saznaj sve što možeš.

Razgovaraj s njenim momkom, vidi u koje barove su išli, postoji li ijedan koji možemo povezati sa Smitom… Aha. Možda ćemo zatražiti nalog… Šta? Čekaj malo.“ Pogledao je u Lukasa. „Sloun kaže da sutra odnose đubre. Želi da zna da li da pokupi đubre ako ga Smit iznese napolje.“ „Odlična ideja. Nije zaštićeno pa nam ne treba nalog. Ako nađemo išta u đubretu, to bi moglo da nam pomogne da dobijemo nalog.“ Danijel je klimnuo glavom i javio se opet. „Uzmi đubre, da. Dobro si obavio posao… Aha!“ Vratio je slušalicu na aparat. „Luisova je prodala kuću u susednoj ulici sedam nedelja pre nego što je ubijena.“ „Boga mu, ne znam…“ „Čekaj, slušaj. Sloun je pričao s ljudima u komšiluku. Smit je džoger i džogira tom istom ulicom skoro svake letnje večeri. Odmah pored te kuće koju je prodala.“ „I to je mršavo.“ „Lukase, ako pronađemo još nešto, bilo šta, zatražiću nalog. Imamo Laushausa na klupi, daće nam nalog da pretražimo i guvernerove gaće ako treba. I to dok su još na guverneru.“ „Ne brinem ja za nalog. Brinem zbog reakcije.“ „Ja ću se postarati za to. Bićemo pažljivi.“ Lukas je zavrteo glavom. „Ne znam. Osećam kao da svi počinju bezglavo da trče u jednom pravcu.“ Bacio je pogled na sat. „Moram da obavim nekoliko poziva u vezi s intervjuom Ruizove. Samo oprezno, važi?“ Lukas je pozvao urednika u Pajonir presu: „Voli? Ovde Lukas Davenport.“ „Hej, Lukase, jebeš li šta?“ „Divan izraz, Voli. Gde si ga čuo?“ „Mislio sam da vi kerovi tako pričate. Izvini, mislio sam žace. Samo se trudim da budem ljubazan.“ „Važi. Imaš li nekog od tvojih piskarala koji može da se nađe sa mnom ispred ulaza policijske stanice u Sent Polu, recimo u šest?“ „Šta se dešava?“ „Pa, da ti pravo kažem, imamo osobu koja je preživela napad Besnog Psa i izaći ćemo s tim u javnost.“ 101

„Opa! Čekaj malo!“ Na drugoj strani veze čuo se niz prigušenih uzvika, a zatim nov glas, ženski. Deniz Ring, urednica gradske rubrike. „Lukase, ovde Deniz. Odakle je ta žena?“ „Hej, Deniz. Jebeš li šta?“ „Molim?“ „Voli me je upravo tako pozdravio. Mislio sam da vi u novinama tako pričate.“ „Jebi se, Lukase! I jebeš Volija. Šta je s tom ženom koja je preživela napad?“ „Imamo je. Čekali smo zato što smo morali mnogo da razgovaramo s njom. Ali Dženifer Keri je saznala za to…“ „Od tebe?“ „Ne. Ne znam gde je čula. Verovatno od pandura iz Sent Pola.“ „Da, a ti spavaš s njom.“ „Isuse Hriste, zar mi svi čitaju poštu?“ „Svi znaju. Hoću da kažem, mislili smo da je to samo pitanje vremena. Ona je bila poslednja slobodna žena u gradu. Bilo je ili ona ili da počneš da se zabavljaš sa ženama van države.“ „Slušaj, Deniz, želiš li ti ovu priču ili ne?“ „Aha. Nemoj da se uzbuđuješ.“ „Dženifer je rekla da će izaći s pričom u javnost, bilo da mi sarađujemo ili ne, pa smo razgovarali s tom ženom i ona je rekla da bi bila voljna da uputi medijski apel. Dženifer je želela da ima ekskluzivu, ali ju je Danijel odbio.

Rekao mi je da zovem vas i Star tribjun, pa to i radim.“ „U šest? Kamere će biti tamo. Šta je sa snimateljem?“ „Pošalji fotografa. Dženifer će imati kameru.“ „Da li će o tome biti reči na toj konferenciji u devet?“ „Aha. Preživela žrtva će u javnosti razgovarati i s drugim stanicama, ali vi, TV3 i Strib imaćete ekskluzivu sa sastanka u šest.“ „Neće biti ekskluzive za nas. Dženifer ide prva u program.“ „Ali ne toliko…“ „I Strib će biti tamo s nama.“ „Ali siguran sam da ćete vi to bolje obraditi.“ „Uvek je tako“, odvrati Ringova. „Dobro. U šest. Šta si ono rekao, kako se ta žena zove?“ Lukas se nasmejao. „Suzan B. Antoni. Čekaj. Možda sam pogrešio. Znaću tačno u šest.“ „Vidimo se tad“, reče Ringova.

102

Lukas je prekinuo vezu, pozvao Star tribjun, servirao uredniku istu priču, a onda pozvao Karlu. „Bićeš tamo, jelda?“ Zvučala je zabrinuto. „Aha. Doći ću oko pet i popričaćemo o onome što želiš da kažeš. Onda, kad dođe vreme, otići ću u stanicu i dovešću ih. To će biti oko šest. Tu će biti Dženifer Keri sa TV3, kamerman, dva novinara i dva fotografa. Sve ih poznajem i prilično su dobri ljudi. Prekinućemo oko sedam. Onda ćemo otići da nešto pojedemo, pa ćemo doći ovamo u Mineapolis na konferenciju za štampu. Usput možemo da pričamo o tome.“ „Dobro. Odoh da sredim kosu. Šta još?“ „Obuci običnu bluzu. Ne žutu. Svetloplava bi bila dobra ako je imaš.

Farmerke su u redu. I nemoj da se šminkaš. Stavi samo malo karmina.

Dženifer je prilično dobra. Sve će biti u redu.“ „Ja sam Dženifer Keri. Kako si?“ „Dobro. Gledala sam te na vestima…“ Lukas ih je posmatrao kako razgovaraju dok su se Dženiferin kamerman, dvoje novinara i dvojica fotografa osvrtali po ateljeu. Dženifer je pomno posmatrala Karlino lice, procenjujući njene reakcije, smešeći se, ohrabrujući je da priča. „Okej, slušajte, momci“, reče naposletku Dženifer okrećući se prema novinarima. „Zašto ovo ne uradimo na sledeći način. Treba mi vremena za snimanje pa zašto Karla prvo ne ispriča svoju priču vama, a vi možete da snimite slike. To će joj omogućiti da kaže šta ima na umu. Onda ćemo uraditi intervju.“ „Hoću da ostanem ovde na tvom intervjuu“, reče novinar Star tribjuna.

Novinar Pajonir presa klimnuo je glavom. „Nema problema, samo bez upadica.“ Lukas je gledao kako dva novinara izvlače priču od Karle. Ona se opustila pod prijateljskom pažnjom, i postala bezmalo euforična dok je pričala kako je ubica pobegao glavom bez obzira. Posle petnaest minuta, Lukas je zatražio tajm-aut. „Moramo da stignemo na konferenciju za štampu u devet“, kazao je Dženifer. „Bolje da počneš.“ „Voleli bismo da nam pokažeš gde te je taj tip ščepao, i šta se desilo odatle. Da upotrebimo to za slike“, reče jedan novinar.

Karla je ponovo odigrala čitavu scenu, počevši od vrata, imitirajući ženu koja nosi namirnice i odjednom je napadnuta. Dok je hodala po ateljeu, sve dinamičnije, fotografi su plesali oko nje i sevali blicevima.

103

Nakon što su završili, Dženifer ju je još jednom sprovela kroz celu scenu, igrajući ulogu napadača. Kad je to bilo gotovo, dve žene su sele i počele da ćaskaju, a kamerman je snimao kadrove spreda i otpozadi obe žene, sa krupnim kadrovima lica. „Dobro. Jesmo li nešto propustile?“, upitala je Dženifer. Pogledala je na sat. „Mislim da nismo“, reče Karla. „Jesmo li završili, momci?“, upitala je dvojicu novinara. Obojica su klimnuli glavom. „Dobro, prekidamo“, reče Lukas. „Niko se ne vraća po završnu reč. Ako smislite išta što morate da imate, uzmite to od vaših ljudi na konferenciji za štampu. Važi? Svi su kul s tim?“ Pet minuta kasnije ispratio ih je napolje. „Šta misliš?“, pitao je Karlu nakon što su otišli. „Bilo je zanimljivo“, odgovorila je blistavih očiju. „Da, pa, konferencija za štampu će biti drugačija. Mnoštvo vrlo brzih pitanja, možda i gadnih. Nemoj da spominješ ovaj intervju ili će ostale stanice pošandrcati. Kad ga budu videli na TV3, bićeš na sigurnom.“ Na putu do prostora gde se održavala konferencija za štampu, Karla upita: „Koliko dugo poznaješ Dženifer Keri?“ Pogledao ju je iskosa. „Godinama. Što pitaš?“ „Stajala je u tvom prostoru. A ti to nisi primetio. To obično znači… intimnost na nekom nivou.“ „Veoma dugo smo prijatelji“, reče neutralno Lukas. „Jesi li spavao s njom?“ „Ne poznajemo se dovoljno dobro da govorimo o tako nečem“, kazao je. „Znači, jesi“, rekla je. „Isuse!“ „Hmm.“ Konferencija za štampu je bila kratka, glasna i na kraju gadna. Šef je govorio posle Karle. „Imate li osumnjičene?“, povikao je jedan reporter. „Proveravamo sve tragove…“ „To znači – ne!“, povikao je reporter. „Ne, ne znači“, reče Danijel. Lukas se lecnuo. „Onda imate osumnjičenog?“, dodade neka žena.

104

„Nisam to rekao.“ „Hoćete li da nam saopštite šta želite da kažete? U kratkim crtama?“ Sat vremena posle konferencije za štampu, dok su jezdili prema severu Međudržavnim auto-putem 35 u Lukasovom poršeu, Karla je i dalje bila hiperaktivna. „Znači, imaćeš snimak Dženiferinog intervjua?“ „Aha, podesio sam snimanje na video-rekorderu. Kako bi mogla da ga odgledaš kad se vratiš.“ „Kola su svakako pošla nizbrdo nakon što je šef nazvao onog tipa drkadžijom“, reče Karla.

Lukas se nasmejao. „Meni se svidelo. A tip je zaista bio drkadžija. Ali to je takođe ohladilo Danijela. To je dobro. Biće oprezniji drugi put.“ „I nećeš da mi kažeš ništa o osumnjičenom?“ „Ne.“ Vožnja do njegove vikendice trajala je tri sata. Svratili su u prodavnicu mešovite robe da se opskrbe namirnicama, a Lukas je minutdva pričao s vlasnikom o pecanju. „Dve velike prošle nedelje“, rekao mu je vlasnik. „Koliko velike?“ „Hening, lekar, s čamcem na vesla? Uhvatio je jednu dugačku 123 centimetra u onoj travuljini kraj velikog ostrva. Procenjuje da je imala šesnaest kila. Onda neki tip na drugoj strani jezera, turista iz Čikaga, mislim da je pecao na brodiću s pentom, uhvatio je jednu tešku četrnaest kila.“ „Hening je svoju vratio nazad u vodu?“ „Aha. Kaže da neće da zadrži nijednu ispod dvadeset.“ „Onda će se načekati. U Severnim šumama nema mnogo tipova sa dvadeset kila teškom štukom na zidu.“ *** „Prelepo je“, reče Karla gledajući u jezero. „Ne škodi kad je mesec na nebu. Skoro da je sramotno. Liči na reklamu za pivo.“ „Prelepo je“, ponovila je. Vratila se u vikendicu. „Koju spavaću sobu da uzmem?“ „Ovu veliku. Slobodno je uzmi pošto ja neću biti ovde. U garaži imaš bicikl, do najbliže prodavnice mešovite robe ima osamsto metara, a do grada četiri i

105

po kilometra. Dole na pristaništu imaš i čamac. Jesi li ikad plovila na čamcu s motorom?“ „Nego šta. Išla sam na sever s mužem svakog leta. Iako ništa drugo nije umeo da radi, uvek je mogao da peca.“ „Na stalku na verandi imaš pet-šest štapova i nekoliko kutija s priborom ispod baštenske ljuljaške, ako poželiš da pecaš. Ako odeš malo dalje od obale, na ivici priobalne travuljine možeš da uhvatiš nešto.“ „Dobro. Odmah krećeš nazad?“ „Uskoro. Ubaciću hranu u frižider, a zatim ću popiti pivo i malo posedeti na verandi.“ „Ja odoh da se istuširam i presvučeni“, reče Karla.

Lukas je sedeo na baštenskoj ljuljašci i blago se njihao napred-nazad, stopala položenih na niski sims prozora ispod komarnika. Noći su postajale sve hladnije, a bilo je taman dovoljno vetra da donese miris i zvuk borova. Rakun je pretrčao preko dvorišta susedne vikendice, idući nazad prema kantama za smeće. Iz suprotnog pravca, nekoliko placeva dalje prema jezeru, neka žena se nasmejala i čulo se pljuskanje vode. U vikendici je voda prestala da šušti.

Nekoliko minuta kasnije, Karla je izašla na verandu. „Želiš li još jedno pivo?“ „Mmm. Aha. Još jedno.“ „I ja ću popiti jedno.“ Nosila je pamučni ružičasti bademantil i gumene papuče. Donela je limenku piva, pružila mu je, sela na ljuljašku pored njega i sklupčala noge ispod sebe. Kosa joj je bila mokra, a kapi vode blistale su se kao dijamanti na indirektnoj svetlosti iz prozora. „Sada je malo hladnije“, kazala je. „Dolaziš li ovamo i zimi?“ „Dolazim ovamo kad god mi se ukaže prilika. Zimi ovde skijam. Staze su svuda unaokolo. Možeš da skijaš kilometrima.“ „Zvuči divno.“ „Smatraj se pozvanom“, smesta joj reče Lukas.

Dok su pričali, osećao je kako toplota od tuširanja izbija iz njenog tela. „Da li ti je hladno?“ „Još ne. Možda za nekoliko minuta. Trenutno mi je sveže.“ Okrenula se i zavalila u naslon ljuljaške, glave položene na njegovom ramenu. „Čini mi se da pandur ne bi trebalo da ima ovakvu vikendicu. Hoću da kažem, tip iz poroka sa poršeom.“ „Po naređenju lekara. Došlo je do toga da nisam radio ništa drugo osim što sam radio“, kazao je. Spustio joj je ruku na rame. „Bio sam na ulici po čitav 106

dan, a ponekad i do pola noći, a onda bih se vratio kući i radio na igrama. Bio sam toliko napet da nisam mogao da spavam čak ni kad sam bio tako umoran da nisam mogao da stojim na nogama. I tako sam otišao kod lekara. Mislio sam da bi trebalo da dobijem neke antidepresive, a on mi je rekao da ono što mi u stvari treba jeste neko mesto gde neću raditi. Ovde nikad nisam radio. Hoću da kažem, nikad nešto za novac. Sečem drva, popravljam garažu, radim dole na pristaništu, sve to. Ali ne radim ništa za novac.“ „Čik pogodi?“, reče Karla. „Šta?“ „Nemam ama baš ništa ispod ovog bademantila.“ Zakikotala se. „Bože!

Kao od majke rođena, a?“ „Aha. Kontala sam, što da ne?“ „Znači, mogu li ovo da shvatim kao zvaničnu pozivnicu?“ „Radije nemoj?“ „Ne, ne, ne-ne-ne.“ Sagnuo se i poljubio je u vrat tik ispod uva. „Očajnički sam procenjivao svoje šanse. Bio sam toliko fin sve vreme, izgledalo mi je nekako neotesano da odjednom počnem da ti se nabacujem.“ „Zato sam odlučila da se ja nabacim tebi“, kazala je. „Zato što me nisi spopadao kao neki tipovi.“ Mnogo kasnije te noći kazala mu je: „Moram da spavam. Sustigao me je umor današnjeg dana.“ „Samo još nešto“, obratio joj se u mraku. „Kad smo prošli kroz onu rutinu u tvom stanu prvi put kad smo razgovarali, rekla si da je tip koji te je zaskočio bio mekši od mene. Još to misliš?“ Ćutala je trenutak-dva, a zatim mu odgovorila: „Da. Imam taj izraziti utisak da je bio malo… pa ne baš debeo, ali gojazan. Kao da je ispod bilo sala i da nije bio naročito mišićav. Hoću da kažem, bio je mnogo snažniji od mene, ali ja imam svega pedesetak kilograma. Mislim da nije naročito žilav.“ „Sranje!“ „Znači li to nešto?“ „Možda. Plašim se da bi moglo značiti.“ Rano sledećeg jutra Lukas je otišao do kola, izvukao pištolj čarter arms 38 u crnoj najlonskoj futroli i dve kutije metaka ispod sedišta. Odneo ih je u kuću. „Šta je to?“, upitala ga je Karla kad je ušao. „Pištolj. Mislila si da ti je potreban.“

107

„Hmm.“ Zatvorila je jedno oko i pogledala ga drugim. „Poneo si ga sa sobom, ali ga sinoć nisi izvadio. To sugeriše da si očekivao da ćeš ovde prespavati.“ „Tema koja ne zaslužuje dodatno istraživanje“, rekao joj je s osmehom. „Obuj se. Moramo da se prošetamo.“ Ušli su u šumu na drugoj strani puta od njegove vikendice, pratili uzani potočić, koji je na kraju postao dugačko jezerce, a zatim skrenuli u vododerinu do podnožja strmog brda. Izašli su na travnatu visoravan, koja je gledala na peščanu liticu izazvanu erozijom tla. „Pucaćemo u liticu“, reče joj Lukas. „Počećemo s razdaljine od tri metra, a onda ćemo da se udaljimo na šest.“ „Zašto iz tolike blizine?“ „Zato što bi, ako si dalje od toga, trebalo da pobegneš ili pozoveš pomoć.

Pucanje je za očajničke situacije izbliza“, rekao je. Osvrnuo se naokolo i klimnuo glavom prema palom deblu. „Hajde da popričamo o tome.“ Seli su na palo deblo, a Lukas je rastavio pištolj, objasnio joj funkciju svakog dela i pokazao kako da ga napuni i isprazni. Ubacivao je mesingane čaure u burence kad su iznad glava začuli čavrljanje. Lukas je podigao glavu i ugledao vevericu. „Dobro“, prošaputao je. „Sad gledaj ovo.“ Polako se okrenuo na deblu i uperio oružje prema veverici. „Šta to radiš?“ „Pokazujem ti šta će tridesetosmica uraditi živom mesu“, reče Lukas pogleda usredsređenog na životinju. Veverica je bila poluskrivena iza debele grane crvenog bora, ali je povremeno pokazivala čitavo telo. „Zašto? Zašto da je ubiješ?“ Karline oči bile su razrogačene, a lice bledo kao kreč. „Ne znaš šta će metak uraditi sve dok to ne vidiš rođenim očima. Moraš da staviš prste u ranu. Kao neverni Toma, znaš?“ „Hej, nemoj!“, zapovedila mu je. „Ma daj, Lukase!“ Lukas je uperio oružje u vevericu, otvorenih očiju, čekajući. „Pogodiću malu jadnicu pravo među oči, neće ni znati šta ju je zadesilo…“ „Lukase…“ Podigla je glas i zgrabila ga za ruku kojom je držao pištolj, spuštajući je. Bila je užasnuta. „Izgledaš užasnuto.“ „Isuse Hriste, ta veverica ti ništa nije skrivila…“ „Uplašila si se?“ Spustila je ruku i hladno ga upitala: „Je li ovo nekakva lekcija?“

108

„Aha“, rekao je okrećući se od veverice. „Zadrži to osećanje koje imaš.

Osetila si se tako zbog veverice. A sad pomisli na to da isprazniš tridesetosmicu u ljudsko biće.“ „Isuse, Lukase…“ „Ako pogodiš tipa u pluća, ne u srce, već samo u grudi, raznećeš mu pluća, a on će ležati tamo i iskašljavati jarkocrvenu krv s malim mehurićima, a oči tad obično izgledaju kao da su napravljene od voska, poneko se i trza dok ne umre, i niko ništa ne može da uradi, osim možda Boga…“ „Ne želim pištolj“, odjednom je rekla.

Lukas je podigao oružje ispred svog lica. „Postoji mnogo toga groznog“, kazao je. „Ali ima nešto još groznije.“ „Šta to?“ „Kad si ti veverica.“ Ispričao joj je osnove gađanja izbliza, pucajući u grube čovekolike oblike u pesku litice. Posle trideset hitaca počela je redovno da pogađa figure. Posle pedesetog, počela je da trza oružje i rasipa hice. „Trzaš pištolj“, rekao joj je.

Opalila je još jednom, trznuvši pištolj. „Ne, ne trzam.“ „Vidim to.“ „Ja ne.“ Lukas je zavrteo burence, ispraznio ga, stavio tri metka u nasumičnom redosledu, pa joj vratio pištolj. „Opali još neki put.“ Ispalila je još jedan hitac, trzajući oružje, i promašila. „Ponovo.“ Ovog puta udarna igla pogodila je praznu komoru i nije bilo pucnja, ali je opet trznula pištolj. „To se zove trzaj“, reče joj Lukas.

Vežbali su još sat vremena, praveći pauze na svakih nekoliko minuta da popričaju o bezbednosti, o skrivanju pištolja u ateljeu, o borbenom gađanju. „Treba mnogo vremena da se postane dobar strelac“, reče joj Lukas dok je gledala u oružje u ruci. „Ne pokušavamo da te naučimo tome. Ono što moraš da uradiš jeste na naučiš da pogodiš metu pouzdano s tri do šest metara. To ne treba da bude problem. Ukoliko se ikada nađeš u situaciji u kojoj moraš da pucaš u nekoga, uperi pištolj i nastavi da stiskaš okidač sve dok ne prestane da puca. Zaboravi pravila, prekomerno nasilje i sve to. Samo nastavi da stiskaš okidač.“ Ispalili su devedeset pet od stotinu metaka pre nego što je Lukas napravio pauzu i pružio joj oružje, napunjeno s poslednjih pet metaka.

109

„Znači, sada ćeš imati napunjen pištolj u kući“, kazao je pružajući joj oružje. „Odnesi ga nazad, stavi ga gde misliš da je najbolje. Otkrićeš da je to prilično breme. Saznanje da u kući imaš komadić smrti.“ „Trebaće mi još vežbe“, kazala je jednostavno, uzimajući pištolj. „U kolima imam još tri stotine metaka. Dođi ovamo svaki dan, ispali dvadeset pet do pedeset hitaca. I pazi da ne trzaš. Navikni se.“ „Sad kad ga imam, čini me nervoznijom nego što sam mislila da ću biti“, reče Karla dok su išli nazad prema vikendici. „Ali u isti mah…“ „Šta?“ „Dobro mi leži u ruci“, kazala je. „Liči na slikarsku četkicu ili tako nešto.“ „Pištolji su izvrsno oruđe“, odvrati Lukas. „Neverovatno efikasno. Veoma precizno. Pravo ih je zadovoljstvo koristiti, kao lajka ili porše. Zadovoljstvo samo po sebi. Prava je šteta što, da bi ispunila njihovu svrhu, moraš nekoga da ubiješ.“ „To je baš prijatna misao“, reče Karla.

Lukas je slegnuo ramenima. „Samurajski mačevi su isti. Oni su umetnička dela, ali potpuna samo kad ubijaju. To nije ništa novo pod kapom nebeskom.“ Kad su prešli preko druma, idući nazad prema vikendici, upitala ga je: „Moraš da ideš?“ „Aha. Imam zakazanu partiju.“ „Ne shvatam to“, kazala je. „Te igre.“ „Ni ja“, reče Lukas smejući se. *** Nije se žurio nazad u gradove blizance, uživao je u prirodi, odlučno ne misleći o Besnom Psu. Stigao je posle šest, proverio Andersonovu kancelariju i uvideo da je ovaj otišao kući. „Sloun je i dalje tu negde“, reče mu komandir smene. „Ali niko mi nije kazao da pazim na nešto specijalno.“ Lukas je otišao, presvukao se kod kuće, svratio do restorana na Grand aveniji u Sent Polu, obedovao, pa se zaputio u Svetu Anu. „Ah, evo ga Longstrit, kasni kao i obično“, reče El. Čak i kao general Li nosila je punu monašku odoru, crnu na svetlu igraonice. Druga časna sestra, koja je nosila običnu haljinu i igrala ulogu generala Džordža Piketa, prelistavala je hrpu listova s pokretima jedinica. Advokat, general-major Džordž Gordon Mid, glavni zapovednik armija Unije, i Mađioničar, konjički general Džon Bjuford, proučavali su položaj na mapi. Student, koji je igrao 110

generala Džona Renoldsa, ubacivao je podatke u računar. Bakalin, Džeb Stjuart, još nije stigao. „Što se tiče igre“, reče kladioničar Lukasu, „moraš da uradiš nešto u vezi sa Stjuartom. Stalno se gubi, a kada javi vesti Liju, to sve menja.“ Lukas se opustio i počeo da se raspravlja. Bio je u svom elementu. Bakalin je stigao deset minuta kasnije, izvinjavajući se zbog kašnjenja, pa su počeli.

Bitka je loše išla Uniji. Stjuart je vodio izviđače nazad prema glavnini snaga, pa je Li znao da plave bluze dolaze. Koncentrisao se na Getisburg brže nego što se to dogodilo u istoriji, a Piketovbataljon – koji je marširao na čelu umesto na začelju – s lakoćom je porazio Bjufordovu konjicu, nastavio marš kroz grad, pa osvojio Kalpovo brdo i severni deo Grobljanskog grebena.

Tu su stali. Kasnije te večeri, dok su sedeli za stolom i razgovarali o današnjim potezima, advokat je načeo temu Besnog Psa. „Šta se dešava s tim tipom?“, upitao je. „Tražiš li klijenta?“, upitao ga je Lukas. „Ne, osim ako nije bogat kao Krez“, reče advokat. „Ovo je ona vrsta slučaja koja će usmrdeti celu državu. Ali zanimljivo je. Za tebe je ovo možda težak slučaj, zaista, osim ako ga ne uhvatiš baš na delu. Ali tip koji ga bude branio… zaudaraće i on kao lešinar.“ „Neki od ljudi koji igraju ovu igru već su primetili lešinarski smrad“, reče bakalin. Osećao se kuražno. Rehabilitovao je starog Džeba i od njega ponovo napravio heroja.

Advokat je zakolutao očima. „Pa, šta se dešava?“, upitao je Lukasa. „Hoćete li ga uhvatiti?“ „Nema bogzna kakvog napretka“, odgovori Lukas vadeći krišku hladne pice iz masne kutije. „Šta da radiš s luđakom? Nema šanse da mu uđeš u trag.

Njegov um ne radi kao kod običnog lopova. On to ne radi zbog novca. Ne radi to ni zbog gudre, ni iz osvete, čak ni impulsivno. Radi to iz čistog zadovoljstva.

Ne žuri se. Mada ne napada potpuno nasumično, našli smo nekoliko obrazaca, ali praktično, oni ne pomažu mnogo. Na primer, činjenica da napada samo tamnokose žene. To je svega trideset do četrdeset posto žena u gradovima blizancima, što zvuči prilično dobro dok ne razmisliš malo o tome. A kad razmisliš, shvatiš da, čak i kad eliminišeš sve starice i decu, ostaje ti – koliko? – oko četvrt miliona tamnokosih mogućnosti?“ Kladioničar i bakalin su klimnuli glavom. Druga opatica i student žvakali su picu. El, koja je prstima prebirala po brojanici koja joj je visila sa pojasa, reče: „Možda bi mogao da ga namamiš k sebi.“ Lukas ju je pogledao. „Kako?“

111

„Ne znam. On se fokusira na određeni tip žena, i znate na koji. Ali ako postaviš neku policajku kao mamac, kako ćeš znati da ju je uopšte video? U tome je problem. Kad bi mogao da mu nekako približiš taj mamac, možda bi mogao da ga navabiš da se pokaže.“ „Imaš gadan um, sestro!“, reče joj kladioničar. „Problem je gadan“, odgovorila mu je. „Ali…“ „Šta?“ Advokat je pogledao u nju s osmejkom na licu. „Vrlo je zanimljiv“, kazala je.

112

10

„Danijel te traži.“ Anderson je izgledao umorno, cupkajući proređenu plavu kosu nakon što je ušao u Lukasovu kancelariju. Lukas je upravo stigao i stajao je zveckajući ključevima u pesnici. „Nešto se desilo?“ „Možda ćemo zatražiti nalog.“ „Za Smita?“ „Aha. Sloun je proveo noć preturajući po njegovom đubretu. Našao je neke omote kondoma koji sadrže isti lubrikant koji su našli u ženama. Takođe su našli hrpu pozivnica za umetničke izložbe. Vrlo verovatno poznaje Ruizovu.“ „Pričaću sa šefom.“ „Gde si bio?“, upitao ga je Danijel. „U vikendici. Ostavio sam Ruizovu tamo“, reče mu Lukas.

Danijel je pucnuo prstima setivši se. „Tako je! Prokletstvo! Nisam znao da ide s tobom. Otkud u tvoju vikendicu?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Pristala je na intervju samo ako je posle sklonimo iz grada. Ovo mi je izgledalo jednostavnije nego da nagovaram gradske vlasti da je smeste u neki hotel.“ Danijelove oči se suziše; onda je jedva primetno klimnuo glavom. „Pa, koliko ono beše, tri sata vožnje do tamo?“ „Aha.“ „Okej. Sad ćeš se vratiti tamo. Želimo da joj pokažeš fotografije, da vidimo hoće li moći da prepozna Smita. Ići ćeš helikopterom.“ „Anderson reče da ćeš tražiti nalog za pretres“, odvrati Lukas. „Možda. Nakon što smo saznali šta da tražimo, rekao sam Slounu da pregleda smeće komad po komad. Kao što se dalo očekivati, našao je nekoliko omota onih šer kondoma. Znači, povezali smo ga s Raj sovom, znamo da je bio

113

na istim umetničkim izložbama kao i Ruizova, a vrlo lako je mogao sresti i Luisovu. Zatim, ona pankerka izlazila je u klubove na Henepinskoj aveniji, svađala se s gejevima na ulici, mogao je naleteti na nju tamo.

Takođe, imamo i lubrikant i mogućnost da ih sretne u sudnici. I gej je. U zavisnosti od onoga što dobiješ, mogli bismo da zatražimo nalog. Laushaus je spreman da potpiše šta god zatražimo.“ „Mogli bismo da nađemo bar još dvadeset tipova koji se uklapaju u isti obrazac.“ „Šta je tvoj problem u vezi s ovim, Davenporte?“, ogorčeno ga je upitao Danijel. „Hapsio si tipove i s deset puta manje dokaza od ovoga što imamo.“ „Nego šta. Nisam imao dokaze, ali sam znao sam da sam u pravu. Ovoga puta možda grešimo. Imamo samo tričave detalje, ništa drugo. Taj tip je zaluđenik za vežbanje; a Ruizova je rekla da je njen napadač bio mekan. Ovaj tip je rođen u Minesoti; a Ruizova je rekla da ima jugozapadni naglasak.

Ruizova kaže da naš čovek nosi patike er najki; ovaj tip nije imao nijedne takve u ormanu. Osam pari patika, nijedne najki.“ „Ali tu su kondomi.“ „To je jedino, a i to nije definitivno.“ „Razume se u oružje.“ „Ali ne u pištolje. U kući nije imao ni jedan jedini pištolj.“ „Slušaj, samo idi tamo sa slikama“, reče mu Danijel. „Spremili su ti paket dole u laboratoriji.“ „Hoćeš li ti da zatražiš nalog? Ili ćeš pustiti da to urade ubistva?“ „Prilično sam se zaglibio u ovo“, reče mu Danijel. „Ne želim da prebacujem odgovornost na drugoga.“ „Pusti da to urade ovi iz ubistava“, nagovarao ga je Lukas. „Uradiće šta želiš, a ti ćeš moći da se predomisliš ako izbije neki problem. I još nešto.

Možda bi trebalo da predložiš da nalog stave u fioku. Neka zamole tog tipa da dođe u stanicu, nabavite mu advokata, recite mu da imate nalog za pretres, a zatim, ako iskrsne nešto što hladi slučaj, bacite taj nalog u đubre i rukujte se s njim.“ „Možda neće pristati.“ „Čoveče, stvarno imam loš predosećaj u vezi s ovim.“ „Ljudi umiru!“, reče Danijel. „Šta ako smo u pravu, pustimo ga, a on ubije još jednu?“ „Zategnite prismotru oko njega. Ako išta pokuša, naš je.“ „Šta ako bude čekao naredne tri nedelje? Jesi li gledao televiziju? To je kao s ajatolahom i taocima. Petnaesti dan vladavine terora Besnog Psa! To će biti sledeće!“ 114

„Boga ti poljubim, šefe…“ Danijel je odmahnuo rukom. „Razmisliću o tome. Vrati se tamo i pokaži Ruizovoj slike. Pozovi me i reci šta kaže.“ Lukas je pokušao da pozove Karlu iz stanice i s helidroma, ali se nije javljala. „Jesi li je dobio?“, upitao ga je pilot. „Ne. Naći ću je kad stignemo tamo.“ Helikopter je smanjio vreme putovanja do vikendice na manje od sat vremena, jezdeći preko tamnih listopadnih šuma i prelazne zone u tamno zelenilo Severnih šuma. Pilot se spustio pored druma tri stotine metara od vikendice, pa su on i Lukas pošli s kovertama punim fotografija. Karla je čekala pored zadnjeg trema. „Bila sam u čamcu i čula helikopter. Nisam mogla da smislim nikog drugog zbog koga bi dolazio. Šta se desilo?“ Pogledala je radoznalo u jednog, pa u drugog. „Želimo da pogledaš neke slike“, reče joj Lukas dok su ulazili. Pokazao je rukom na pilota. „Ovo je Toni Rubela. On je pilot, ali je takođe i policajac.

Snimaću naš razgovor.“ Stavio je magnetofon na sto, izgovorio nekoliko probnih reči, premotao traku unazad, pa poslušao sve dok se nije uverio da uređaj radi. Onda je opet uključio snimanje i izrecitovao vreme, datum i mesto. „Razgovor vodi Lukas Davenport, poručnik, Policijska uprave Mineapolisa, zajedno s policajcem Antonijem Rubelom, iz Policijske uprave Mineapolisa. Intervjuisana osoba je gospođica Karla Ruiz iz Sent Pola. Karla Ruiz je poznata Davenportu kao žrtva napada u svom stanu, od strane čoveka za kog se veruje da je počinio seriju ubistava u Mineapolisu. Pokazaćemo gospođici Ruiz niz fotografija dvanaest muškaraca i pitaćemo je prepoznaje li ikoga od njih.“ Lukas je na sto stavio dvanaest fotografija mlađih muškaraca, snimljenih na ulici; svi su bili sličnog izgleda, građe i stila odevanja. Jedanaestorica su bili panduri ili kancelarijski radnici u policijskoj upravi. Dvanaesti je bio Smit.

Lukas je poredao fotografije u niz, a Karla se nagnula iznad i počela da proučava lica. „Ovog tipa sigurno poznajem“, kazala je noktom kuckajući fotografiju jednog od policajaca. „On je pandur. U slobodno vreme radi kao obezbeđenje u bakalnici na kraju Nikoletine ulice.“ „Dobro“, reče Lukas u magnetofon. „Gospođica Ruiz identifikovala je jednu fotografiju kao osobu koju poznaje i kaže da zna da je on policajac. Naši podaci potvrđuju da je to tačno. Tražim od gospođice Ruiz da prevrne

115

fotografiju i obeleži je velikim slovom A, da se potpiše i ispod toga napiše današnji datum. Gospođice Ruiz, hoćete li to učiniti?“ Karla se potpisala na fotografiju pa nastavila da proučava ostale. „Ovaj tip mi izgleda poznato“, kazala je vrhom prsta kuckajući po Smitovoj fotografiji. „Viđala sam ga u umetničkom društvu, znaš, na otvaranjima, žurkama, takvim dešavanjima. Ne znam zašto, ali čini mi se da je gej. Mislim da su me i upoznali s njim.“ „Dobro. Jesi li sigurna?“ „Prilično sigurna.“ „Okej. Gospođica Ruiz je upravo identifikovala fotografiju Džimija Smita.

Zamoliću je da tu fotografiju na poleđini obeleži velikim slovom B, potpiše se i zapiše današnji datum.“ Karla se potpisala na drugu fotografiju, a Lukas ju je zamolio da opet pregleda ostale fotografije. „Ne vidim više nikoga poznatog“, kazala je na kraju. „Sad ću gospođici Ruiz pokazati dodatnih sedam fotografija Džimija Smita i zamoliću je da potvrdi njegovu identifikaciju.“ Karla je pogledala drugu grupu fotografija i klimnula glavom. „Da. Poznajem ga.“ „Gospođica Ruiz potvrdila je da zna osumnjičenog Džimija Smita. Takođe je dodala detalje, da veruje da je on homoseksualac, da često posećuje umetničke galerije i da su je možda upoznali s njim. Gospođice Ruiz, pada li vam na pamet još nešto u vezi s gospodinom Smitom?“ „Ne, ne, zapravo, uopšte ga ne poznajem. Sećam ga se jer je zgodan, a stekla sam utisak i da je inteligentan.“ „U redu. Još nešto?“ „Ne.“ „Dobro. Ovim se intervju završava. Hvala vam, gospođice Ruiz.“ Pritisnuo je dugme, premotao snimak unazad, preslušao ga, a zatim izvadio kasetu iz magnetofona, stavio je u plastičnu kutiju pa u džep. „Šta sad?“, upitala je. „Moram da upotrebim telefon“, rekao je Lukas. Pozvao je šefa. „Davenporte? Šta je bilo?“ „Poznaje ga“, reče Lukas. „Prepoznala ga je bez ikakvog problema.“ „Privešćemo ga onda.“ „Slušaj, učini to na moj način.“ „Ne znam da li ćemo moći, Lukase. Mediji su ga već nanjušili.“ „Ko?“ „Don Kenedi sa TV3.“ 116

„Sranje!“ Don Kenedi i Dženifer bili su kolege. „Okej. Vraćam se za sat i po.

Kad ćete ga privesti?“ „Čekali smo samo tvoj poziv. Imamo nekoliko ljudi ovde i tipove iz prismotre. Smit je trenutno u svojoj kancelariji u okružnoj administraciji.

Samo ćemo skoknuti tamo i skembati ga.“ „Ko je odlučio? Da ga uhapse?“ Usledila je pauza. Potom: „Lester.“ „Izvrsno. Onda ostani pri tome.“ Danijel je prekinuo vezu, a Lukas se okrenuo Rubeli. „Idi i zakurblaj helikopter. Moramo hitno da se vratimo.“ Kad je Rubela otišao, uhvatio je Karlu za šaku. „Imaju slučaj protiv tog tipa, ali mi se ne sviđa. Mislim da greše. Zato ostani tu gde si, važi? Gledaj večernje vesti. Zvaću te svake noći. Pokušaću da dođem ovamo za nekoliko dana, kad se situacija smiri.“ „Okej“, rekla mu je. „Budi oprezan.“ Poljubio ju je u usta pa otrčao niz prašnjavu stazu za Rubelom.

Let nazad do grada i vožnja od aerodroma trajali su dva sata. Kad je Lukas stigao, Anderson je sedeo u kancelariji, stopala podignutih na radni sto, i zamišljeno zurio u zidni kalendar. „Gde ga držite?“, upitao je Lukas. „Dole, u sobi za ispitivanje.“ „Je li mu tu advokat?“ „Aha. To može da bude problem.“ „Što?“ „Zato što je to onaj govnar Makarti“, odvrati Anderson. „E jebiga!“ Lukas je provukao prste kroz kosu. „Uobičajeno proseravanje?“ „Aha. Prokleti dupeglavac!“ „Idem ja tamo.“ „Šef je već tamo.“ „Nećemo izvući ništa od njega.“ Danijel se naslanjao na zid ispred sobe za ispitivanje. „Onaj kurton Makarti mu ne dozvoljava ni da bekne.“ „Namirisao je dobru priliku“, reče Lukas. „Ako ovo ode na sud i oslobodi Smita, moći će da napusti državnu službu i zaradi pravo bogatstvo u privatnoj praksi.“ „Pa, šta si ti naumio?“, upitao ga je Danijel.

117

„Biću dobar momak. Stvarno dobar momak. I onda ću se razbesneti i očitati Makartiju bukvicu.“ „Nemoj da preteraš. Mogao bi da ugroziš ono što imamo.“ „Samo ću posejati seme sumnje.“ Danijel je slegnuo ramenima. „Pokušaj.“ Lukas je skinuo sako, olabavio kravatu i razbarušio kosu, duboko udahnuo pa užurbano prošao kroz vrata. Ispitivači, advokat i Smit sedeli su za stolom i iznenađeno podigli glave. „Isuse! Izvinite! Uplašio sam se da vas neću zateći!“, reče Lukas. Pogledao je u Makartija. „Zdravo, Dele. Ti si zadužen za ovaj slučaj, pretpostavljam?“ „Da li papa sere u šumi?“ Makarti je bio nizak, s loše skrojenim braon odelom. Prljavoplava kosa mu je štrcala u afro-frizuri, a žbunasti zulufi su mu se spuštali niz obraze četvrtastog lica. „Da li je medved katolik?“ „Dobro.“ Lukas je osmotrio ispitivače. „Dobio sam dozvolu od Danijela. Da li je u redu da mu ja postavim nekoliko pitanja?“ „Samo izvoli, ionako tapkamo u mestu“, reče stariji pandur, vrteći uljasti ostatak hladne kafe u stiroporskoj čaši.

Lukas je klimnuo glavom i okrenuo se Smitu. „Kazaću ti odmah. Ja sam jedan od ljudi koji su ispitivali ženu koja je preživela treći napad. Uveren sam da to nisi ti uradio.“ „Glumiš dobrog policajca, Davenporte?“, upitao je Makarti, naginjući se unazad na stolici i zabavljeno se osmehujući. „Ne. Ne glumim.“ Uperio je prst u Smita. „To je prvo što sam hteo da ti kažem. Drugo, pričaću neko vreme. U nekom trenutku, ovaj ovde Makarti će ti možda reći da prestaneš da me slušaš. Ali bolje bi ti bilo da ga ne poslušaš zato što…“ „Hej, čekaj malo“, reče Makarti, spuštajući nogare stolice na pod s treskom.

Lukas ga je ignorisao. „A kako može da škodi to što slušaš, sve dok ništa ne priznaš? Čisto da znaš, prioriteti tvog advokata nisu isti kao i tvoji.“ Makarti je ustao. „To je to! Prekidam ovo!“ „Ja hoću da ga saslušam!“, progovori iznenada Smit. „Savetujem ti…“ „Hoću da ga saslušam!“, ponovi Smit. Klimnuo je glavom Makartiju, u isto vreme gledajući u Lukasa. „Zašto njegovi prioriteti nisu isti kao moji?“ „Ne želim da dovodim u sumnju profesionalnu etiku tvog pravnog zastupnika“, započe Lukas, „ali ako ovo ode na sud, to će biti jedno od najvećih suđenja decenije. Ovde u Minesoti naprosto nismo imali serijskih ubica. I kad te oslobodi, u šta ne sumnjam, postaće slavan. Međutim, ti ćeš, s druge strane, biti potpuno uništen, bez obzira na to što ćeš dokazati nevinost. Prava šteta, ali tako to ide. Dovoljno dugo si bio po sudnicama da znaš o čemu govorim.“ 118

„Dosta je bilo!“, reče Makarti. „Prejudiciraš slučaj!“ „Ne, ne prejudiciram. Samo prejudiciram tvoju ulogu u svemu ovome.

Neću to opet spomenuti. Samo sam…“ Makarti je stao između Lukasa i Smita, leđa okrenutih Lukasu, pa se sagnuo ka Smitu. „Slušaj. Ako ne želiš da te zastupam, to je u redu. Ali govorim ti kao tvoj advokat, ne govori…“ „Želim da ga saslušam! To je sve!“, reče Smit. „Možeš da sedneš i slušaš ga sa mnom, ili možeš da prošetaš, a ja ću naći nekog drugog advokata.“ Makarti je ustuknuo i zavrteo glavom. „Upozorio sam te.“ Lukas se pomerio u stranu tako da Smit može ponovo da ga vidi. „Ako imaš alibi, a naročito dobar alibi, za ijedno od vremena ubistava, bolje bi ti bilo da ga odmah pružiš“, izgovori brzo Lukas. „To je moja poruka tebi. Jer ako imaš alibi, mogao bi da nas pustiš da odemo na suđenje i poniziš nas, ali teško da ćeš se ikada ponovo zaposliti. Uvek će biti pitanja. Uvek sumnja. I uvek će postojati dosije. Neki običan saobraćajac će te zaustaviti u Njujorku i pozvaće Nacionalni centar za informacije o kriminalcima, dobiće dosije u kom piše da si jednom bio uhapšen i optužen za serijska ubistva.

Zatim, postoji i druga mogućnost.“ „Šta?“ „Da budeš osuđen čak i nevin. Uvek postoji šansa da te, čak i s dobrim alibijem, naopako nasađena porota proglasi krivim. To se dešava. I sam znaš to. Porota pomisli: koga briga za dokaze, da nije kriv, panduri ga ne bi ni hapsili. I Makarti to može da ti kaže.“ Smit je ponovo pokazao glavom na Makartija. „Rekao mi je da, čim počnem da se bavim alibijima, poslaćete ljude na ulicu koji će pokušavati da ih obore.“ Lukas se nagnuo preko stola. „I apsolutno je u pravu. Naša dužnost je da ih proverimo. Ali ako ne uspemo da ih oborimo, eto tebe na slobodi bez ikakvih posledica. Nikakvih! Razumeš li da još nisi uhapšen? Ako su alibiji čvrsti, nikad ne bi ni bio. Trenutno imamo dovoljno dobar slučaj da te privedemo, ali ne i da te izvedemo na suđenje. Ne znam šta su ti ovi momci rekli, ali možemo da te povežemo s dve žrtve i s trećom osobom, koja je od ključnog značaja za slučaj, a postoje i neki materijalni dokazi. Međutim, jak alibi bi sve to oduvao kao kulu od karata.“ Smit je prebledeo. „Nemoguće! Kako može da ih bude? Materijalnih dokaza? Hoću da kažem…“ „Ne znaš šta smo našli“, reče mu Lukas. „Ali našli smo ih. Sad, predlažem da ti i gospodin Makarti izađete i pošapućete nekoliko minuta u hodniku, a zatim se vratite.“ 119

„Aha, uradićemo to“, reče Makarti.

Vratili su se za pet minuta. „Završili smo s razgovorom“, obznanio je Makarti samozadovoljno. Lukas je pogledao u Smita. „Praviš veliku grešku.“ „Kazao je…“, počeo je Smit, ali ga je Makarti zgrabio za ruku i zavrteo glavom. „Igraš ulogu slabića“, reče Makarti Lukasu. „Sudeći po onome što si ispričao, postoje svega dve mogućnosti: ili nemate nikakav slučaj, ili ste očajni da ga napravite. U oba slučaja ga nećete ni uhapsiti. A ako imate slučaj, onda ćete ga uhapsiti šta god da kažemo, a sve što kaže upotrebićete protiv njega.“ „Makarti, jedan tip u hodniku nazvao te je kurtonom“, umorno reče Lukas, „i potpuno je u pravu. Ne možeš čak ni da zamisliš treću mogućnost, a zbog koje se svi ovde preznojavamo.“ „Ma nemoj, a to je?“ „A to je da imamo solidan slučaj, ali koji kod nekolicine nas okida pogrešnu žicu. Samo hoćemo da znamo sigurno. Prilično smo blizu tome da utvrdimo tačno vreme dva napada, i stvarno smo blizu što se tiče trećeg. Ako je gospodin Smit bio van grada, ili je pričao s klijentima, ako je ceo dan bio u kancelariji, biće momentalno oslobođen sumnje. Kako može da mu škodi da nam to kaže sada, pre nego što ga uhapsimo…“ „Samo se plašite da ga uhapsite zbog onog što će se desiti ako grešite.“ „I prokleto si u pravu! Ispašćemo budale. Ali Smit će, nimalo slučajno, izvući najdeblji kraj.“ „Šta sad to, jebote, znači?“ „On zna da sam gej“, reče Smit. „To je neprimerena opaska, ako sam je ikada…“ „Jebeš ga!“, izgovori jedan od islednika. „Ne mogu više ovo da slušam!“ Izašao je iz sobe, a minut kasnije ušao je Danijel. „Nema dogovora?“, upitao je Lukasa.

Lukas je slegnuo ramenima. „Nema dogovora!“, javi se Makarti. „Vodi ga onda gore i strpaj u ćeliju“, reče Danijel drugom isledniku. „Hej, čekajte malo!“, povika Smit. „Uhapsi ga!“, zarežao je Danijel i besno izjurio napolje. „Alal ti vera, Makarti, upravo si svom klijentu izdeljao krst“, reče Lukas.

Makarti je pokazao zube u nečemu što nije bio osmeh. „More, nosi se!“, kazao je. Otišli su u grupi – Smit, Makarti i islednik. Dok su odlazili, policajac se okrenuo Lukasu.

120

„Znaš li koja je razlika između tvora zgaženog na auto-putu i advokata zgaženog na auto-putu?“ „Ne, koja?“ Makarti je okrenuo glavu. „Ispred tvora se vide tragovi kočenja“, reče mu policajac. Lukas se nasmejao, a Makarti ponovo iskezio zube. „Pogledaj ih samo, kao buve na keru“, reče sumorno Anderson, istražujući desni izgrizenom plastičnom čačkalicom. Na ulici, kamermani, reporteri i tehničari tiskali su se oko televizijskih kombija parkiranih ispred Skupštine grada. „Aha. Čini mi se da će Lester imati punu dvoranu“, reče Lukas. Dženiferina glava poskakivala je kroz gužvu, idući prema ulazu ispod njih. „Moram da idem“, dodade Lukas.

Sustigao ju je na samom ulazu, odvukao je – dok je protestovala – kroz hodnike do svoje kancelarije, gurnuo je u kancelarijsku stolicu pa zatvorio vrata. „Ti si dojavila Kenediju za geja! Rekla si mi da nećeš!“ „Nisam mu ja dojavila, Lukase, tako mi svega!“ „Sereš, sereš, sereš!“, zagrmeo je. „Vas dvoje ste i ranije radili po principu ruka ruku mi je, misliš da ne znam! Čim mi je Danijel rekao da je Kenedi dobio dojavu, znao sam daju je dobio od tebe!“ „Pa, i šta ćeš sad, Lukase? A?“ I ona se razbesnela. „Ja ovako zarađujem za život! Nije mi ovo jebeni hobi!“ „Izvanredan jebeni način da zarađuješ za život!“ Lukas je stavio pesnice na bokove i sagnuo se blizu njenog lica. Nije ustuknula ni za pedalj. „Znaš li šta si uradila da dobiješ ekskluzivu? Naterala si policiju da uhapsi nedužnog čoveka, što će jadnika verovatno uništiti. On radi u socijalnoj službi, okružen ženama, nikad mu više neće verovati šta god da se desi sutra. Osumnjičen je, jeste, ali mislim da on nije to učinio. Trudio sam se da ih navedem da spuste loptu na zemlju, ali ih je tvoja jebena dojava naterala da ga pokupe.“ „Ako misle da to nije uradio, nije trebalo da ga pokupe.“ Lukas se pljesnuo dlanom po čelu. „Isuse! Misliš li da su sva pitanja laka?

Smit možda jeste kriv. Možda i nije. Možda grešim u vezi s njim, a ako grešim i. nagovorim šefove da ga puste, možda će se vratiti pravo na ulicu i iskasapiti sledeću ženu. Ali možda sam u pravu i uništavamo tog nesrećnika dok pravi ubica planira da ucmeka nekog drugog. Trebalo nam je još samo malo

121

vremena da sve to utvrdimo, a ti si sve sjebala jer si prisluškivala moj privatni razgovor.“ „I?“ Lukas se ohladio. „Moram da donesem neke osnovne odluke o tome da li da uopšte ikada više razgovaram s tobom.“ „Uopšte nisam morala da čujem onaj telefonski razgovor u tvojoj kući“, kazala je. „Svejedno bih to doznala. Ovde imam toliko izvora da ne poveruješ.

Uopšte mi nisi potreban, Lukase! Možeš da se tornjaš dođavola!“ „Rizikovaću. Ne mogu da trpim špijuniranje. Razmatram – da, razmatram – da li da pozovem advokata i kažem mu da zove tvog generalnog direktora i kaže mu kako si dobila informaciju, i da mu usput pripreti da će podneti tužbu protiv stanice zbog krađe informacije.“ „Lukase…“ „Gubi se odavde!“ „Lukase…“ Odjednom je briznula u plač, a Lukas je ustuknuo nekoliko koraka. „Izvini“, kazao je. „Ali ne mogu… Dženifer… prekini da places, dovraga!“ „Bože, vidi na šta ličim, moja šminka. Ne mogu da odradim ovu konferenciju za štampu… Bože… Mogu li da upotrebim tvoj telefon?“ Obrisala je lice maramicom. „Hoću da zovem stanicu i kažem im da puste Keti Letis da preuzme. Bože, vidi na šta ličim…“ „Isuse, prekini da plačeš, evo ti telefon!“, reče joj očajnički Lukas.

I dalje šmrcajući, podigla je slušalicu i pozvala. Kad je dobila vezu, glas joj se odjednom pročistio. „Done? Ovde Džen. Tip se preziva Smit i radi u socijalnom…“ „Prokleta bila, Dženifer!“, dreknuo je Lukas. Zgrabio je slušalicu, istrgao joj je iz šake i s treskom spustio na aparat. „Dobro plačem, zar ne?“, upitala je s osmehom pa izašla napolje. „Davenporte, Davenporte!“, ječao je Danijel. Obema rukama je čupao kosu iznad ušiju dok je gledao kako Dženifer dovršava emitovanje. „…po nekima najpametniji čovek u policiji lično mi je rekao da ne veruje da je Smit kriv za spektakularna ubistva i da smatra da bi preuranjeno hapšenje moglo da uništi Smitovu tek procvalu karijeru u socijalnoj službi…“ „Tek procvalu karijeru?! Zar na televiziji smeju da koriste ovakve lirske izraze“, promrmljao je Lukas. „I šta sad?“, upitao ga je ljutito Danijel. „Kako si, za ime sveta, mogao ovo da mi uradiš?“

122

„Nisam znao da ti to radim“, odvrati blago Lukas. „Mislio sam da vodimo privatan razgovor.“ „Lepo sam ti rekao da će te kita uvaliti u nevolju s tom ženom!“, reče Danijel. „Šta, za ime boga, sad da kažem Lesteru? Stajao je dole pred kamerama i obrazlagao slučaj, a ti si mu zabio nož u leđa s tom ženskom!

Ubacio si mu klipove u točkove! Tražiće tvoju glavu!“ „Reci mu da ćeš me suspendovati. Šta tu ima loše? Dve nedelje? Ja ću se odmah žaliti Odboru za državnu službu. Čak i da Odbor odobri suspenziju, stupice na snagu tek za nekoliko meseci. Trebalo bi da možemo da je odlažemo dok se ovo ne reši, ovako ili onako.“ „Dobro. To bi moglo da uspe.“ Danijel je klimnuo glavom i neprijatno se nasmejao, vrteći glavom. „Hriste, ala mi je sad drago što nisam ja dole na tapetu! A tebi bi bilo bolje da nestaneš pre nego što Lester stigne, ili ćemo garant morati da ga uhapsimo zbog fizičkog napada.“ Telefon je zazvonio u dva po ponoći. Lukas je podigao glavu s crtačkog stola, gde je radio na Evervenu, pružio ruku i javio se. „Halo?“ „Još si ljut?“, pitala ga je Dženifer. „Kučko, Danijel me je suspendovao! Odsad dajem izjave svima osim tebi, možeš da mi popušiš…“ „Skaredno, skaredno…“ Lupio je slušalicu na aparat. Trenutak kasnije, telefon je ponovo zazvonio.

Gledao ga je kao kobru, a zatim se javio, nemoćan da odoli. „Dolazim do tebe“, kazala je pa odmah prekinula vezu. Lukas je pošao da je pozove, da joj kaže da ne dolazi, ali je ostao sa šakom na slušalici.

Dženifer je nosila crnu kožnu jaknu, farmerke, crne čizme i rukavice za vožnju.

Njen japanski motor čučao je na prilaznom putu, nalik na mišića od crvenog metala. Lukas je otvorio vrata i klimnuo joj glavom kroz komarnik. „Mogu li da uđem?“, upitala ga je. Nosila je naočare sa žicanim okvirom umesto kontakt-sočiva. Oči su joj izgledale krupno i vodnjikavo iza debelih stakala. „Svakako“, rekao je trapavo petljajući oko reze na vratima. „Ličiš na hevi metal kraljicu.“ „Baš ti hvala.“ „To je bio kompliment.“

123

Okrznula ga je pogledom, tražeći sarkazam, a kad ga nije našla, skinula je jaknu i otišla prema kauču u dnevnoj sobi. „Želiš li kafu?“, upitao ju je zatvorivši vrata. „Ne, hvala.“ „Pivo?“ „Ne, nisam žedna. Ti slobodno uzmi ako želiš.“ „Možda pivo.“ Kad se vratio, Dženifer je sedela zavaljena na dvosedu, s kolenom na susednom jastuku. Lukas je seo u fotelju preko puta, gledajući u nju preko mermernog stočića za kafu. „I, šta sad?“, upitao je gestikulirajući pivskom flašom. „Veoma sam umorna“, kazala je jednostavno. „Od priče? Besnog Psa? Mene?“ „Od života, rekla bih“, tužno je izgovorila. „Možda je beba bila pokušaj da se vratim.“ „Isuse!“ „Ona scena s tobom danas… Gospode, ne znam. Trudim se da to sakrijem, znaš? Moraš da budeš brz, moraš da budeš žilav, moraš da se smešiš kad naiđu teška vremena. Ne smeš da dozvoliš da te iko gura. Ponekad se osećam kao… sećaš li se onog ševroleta koji sam imala, one male nove koju sam slupala pre nego što sam kupila Z?“ „Aha?“ „Ponekad imam takav osećaj u grudima. Skroz slupan. Kao da je sve još na mestu, ali skroz izgužvano. Zdrobljeno, urušeno.“ „I panduri se često tako osećaju.“ „Ne baš. Ne bih rekla.“ „Slušaj, pokaži mi tipa koji je proveo deset ili petnaest godina na ulici…“ Podigla je ruku u vazduh, zaustavljajući ga. „Ne kažem da vam nije teško i da se ne umorite od svega. Pandurima se dešava mnogo toga groznog. Ali imate i predah. Uvek možete da napravite predah. Ja nikad nemam predah.

Ako se ništa ne dešava, za ime sveta, moram da nešto izmislim. Pokaži mi spor dan, koji će pandur provesti na miru, a ja ću ti pokazati dan kada Dženifer Keri tamo negde intervjuiše neku devojčicu koja je izgorela lice pre dva meseca, ili pre dve godine, zato što moramo da imamo nešto grozno do šest uveče, u suprotnom… A nemamo vremena da razmišljamo o tome. Prosto radimo. Ako pogrešimo, plaćamo kasnije. Radiš odmah, plaćaš kasnije. Da sve bude još gore, ne postoje nikakva pravila. I uvek tek kasnije saznaš jesi li u pravu ili ne.

Ponekad nikad i ne saznaš. A ono što je jednog dana ispravno, sledećeg je već pogrešno.“ Zaćutala je, a Lukas je otpio gutljaj piva gledajući je. „Znaš li šta ti je potrebno?“, izgovorio je naposletku.

124

„Šta? Dobra jebačina?“, upitala je sarkastično. „Nisam to nameravao da kažem.“ „Onda, šta?“ „Potrebno ti je da batališ posao na neko vreme, udaš se, preseliš se ovamo.“ „Misliš da će sve biti cakum-pakum kad postanem domaćica?“ Izgledala je skoro zabavljeno. „Nisam rekao domaćica. Ti si rekla domaćica. Hteo sam da predložim da se useliš ovde i ne radiš ama baš ništa. Idi na neki kurs. Razmišljaj o smislu života. Otputuj u Pariz pre porođaja. Bilo šta. Ona svađa danas po podne, one tvoje krokodilske suze, bože moj, pa to je toliko nisko da nije normalno.“ „Suze nisu bile lažne“, kazala je. „Alibi jeste, posle. Razmišljala sam: ne mogu da doživim nervni slom i zaplačem na poslu. Onda sam došla kući i pomislila: zašto da ne? Hoću da kažem, nisam glupa. Održao si mi lekciju o Smitu, misliš da ne znam da sam mu nanela zlo? Priznajem. Možda sam ga i upropastila. Ali nisam sigurna. Ja…“ „Ali pogledaj zbog čega vadiš sebi dušu na pamuk. Dostavila si ime Kenediju, a zarad čega? Desetominutne prednosti u odnosu na druge novinare? Hriste…“ „Znam, znam sve to. Zato sam ovde. Sjebana sam. Ne znam jesam li pogrešila, ali nisam sigurna ni da sam u pravu. Živim u mraku i ne mogu da nađem svetlo.“ Lukas je zavrteo glavom. „Ne znam šta bih ti rekao.“ „Pa.“ Sklonila je nogu s jastuka. „Možeš li da dođeš ovamo i sedneš pored mene na minut?“ „Ovaj…“ Ustao je, obišao oko stočića pa seo pored nje. „Zagrli me.“ Zagrlio ju je, a ona mu je spustila glavu na grudi. „Spreman si za ovo?“, izgovorila je čudnovato piskavim glasom.

Pokušao je da se odmakne i pogleda u nju, ali se grčevito držala za njega. „Spreman za šta?“ Zarila je lice još čvršće u njegove grudi i posle nekoliko sekundi zaplakala.

Bez seksa, kazala je kasnije. Samo spavanje. Lukas je već skoro bio utonuo u san kad je tiho rekla: „Drago mi je što si ti otac.“

125

11

Besni Pas se nije smejao.

U noći saopštenja za javnost propustio je da pregleda video-trake i saznao je za hapšenje tek sledećeg jutra iz Star tribjuna. „Ovo nije u redu“, kazao je stojeći paralisan nasred svoje spavaće sobe.

Nosio je pidžamu i kožne papuče. Kosa mu je štrcala uvis, i dalje razbarušena posle spavanja. „Ovo nije u redu!“, prosiktao je. Zgužvao je novine i zavrljačio ih u kuhinju. „Ovi su idioti!“, vrisnuo je.

Pustio je snimak i odgledao jučerašnje vesti, sve ljući i ljući. Onda je Dženifer Keri izjavila kako tvorac igara, poručnik Lukas Davenport, misli da imaju pogrešnog čoveka. „Da!“, rekao je. „Da!“ Premotao je traku i pustio snimak iz početka. „Tako je!“ „Trebalo bi da ga pozovem“, kazao je sebi. Bacio je pogled na sat. „Bez žurbe. Moram prvo da razmislim“, rekao je.

Nemoj sad da napraviš grešku. Može li ovo da bude neka smicalica? Da li mu je taj inspektor nameštao? Ne. To jednostavno nije bilo moguće. Igra je otvorena, ali postoje određena pravila; Davenport, i drugi panduri – ko god – ne bi se usudili da taj tip, taj homoseksualac, bude razapinjan na krst čisto smicalice radi. Ali zašto su ga onda uhapsili? Izuzev Davenporta, ostali policajci su delovali samouvereno da imaju slučaj. Kako se ta greška dogodila? „Tako glupi!“, rekao je Besni Pas belim zidovima. „Tako su jebeno glupi!“ Nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Sedeo je za radnim stolom i slepo zurio u novine, sve dok ga sekretarica nije upitala da li se oseća dobro. „Ne, nisam sav svoj; od nečega što sam pojeo, pretpostavljam“, rekao je. „Imam ročište u Barinovom slučaju, a zatim ću ostatak posla odneti kući. Malo bliže, ah, toaletu.“

126

Barin je bio maloletni glupan koji je popio previše i uleteo kolima u grupu ljudi koji su čekali da pređu ulicu. Nikoga nije ubio, ali je nekoliko pešaka završilo u bolnici. Oduzeli su mu vozačku dozvolu pre poslednje saobraćajne nezgode, takođe zbog vožnje u pijanom stanju, a zbog zadnjeg prekršaja proveo je i dva dana u zatvoru.

Ovog puta situacija je bila znatno ozbiljnija. Država je bila u jeku kampanje protiv zloupotrebe alkohola. Šačica svetih krava, kojoj bi se svega godinu dana ranije rutinski progledalo kroz prste, već je odslužila zatvorske kazne.

A Barin je bio iritantni mali drkadžija s lajavim i poganim ustima. Njegov otac je, nažalost, bio vlasnik kompanije za proizvodnju računarske opreme, koja je plaćala pozamašnu fiksnu naknadu firmi Besnog Psa. Otac je hteo da dečak bude oslobođen.

Međutim, klinac je bio osuđen na propast. Besni Pas je to znao. Baš kao i ostatak firme, zbog čega je Besnom Psu i bilo dopušteno da vodi parnicu. Barin će odrobijati od tri do šest meseci, a možda i više. Besni Pas neće snositi krivicu, jer ništa se nije moglo učiniti. Stariji partneri su to strpljivo objašnjavali ocu, a Besni Pas se, već oslobođen odgovornosti zbog neuspeha, potajno nadao da će sudija strpati malog seronju iza rešetaka bar na godinu dana. Čitanje optužnice bilo je poslednje tog jutra. Besni Pas je stigao ranije i skliznuo na klupu u zadnjem delu sudnice. Sudija je gledao u mladu devojku u farmerkama i beloj bluzi. „Koliko imate godina, gospođice Braun?“ „Osamnaest, sudijo.“ Sudija je uzdahnuo. „Gospođice Braun, veoma bih se iznenadio da imate bar šesnaest.“ „Ne, gospodine, napunila sam osamnaest pre tri sedmice…“ „Ćutite, gospođice Braun.“ Sudija je prelistao papire optužnice dok su tužilac i advokat odbrane strpljivo sedeli iza svojih stolova. Devojka je imala krupne kravooke oči i bila je veoma lepa, ali joj je lice bilo istačkano bubuljicama, a duga smeđa kosa mlitavo joj je padala na uzana ramena. Oči su joj najsvedija tačka, zaključio je Besni Pas. Bile su uplašene, ali znalačke.

Posmatrao ju je dok je stajala i premeštala težinu s noge na nogu, povremeno gledajući iskosa u svog javnog branitelja.

Sudija je pogledao u tužioca. „Jedan raniji prekršaj, isti dogovor?“ „Isti dogovor, časni sude. Pre osam meseci. Od tada je bila kod kuće, ali ju je majka ponovo izbacila na ulicu. Socijalna radnica kaže da joj je majka duboko zabrazdila u kokain.“ 127

„I šta ćete da radite ako vas pustim na slobodu, gospođice Braun?“, upitao je sudija. „Pa, pomirila sam se sa mamom i mislim da ću zaraditi nešto novca kako bih dogodine mogla da se upišem na koledž. Želim da postanem fizioterapeut.“ Sudija je pogledao u papire, a Besnom Psu se učinilo da pokušava da sakrije osmeh. Na kraju je podigao glavu, još jednom uzdahnuo pa pogledao u javnog branitelja, koji je slegnuo ramenima. „Služba za zaštitu dece?“, upitao je sudija tužioca. „Prošli put su je poslali u hraniteljsku porodicu, ali starateljka već posle nekoliko dana više nije mogla da je trpi“, rekao je.

Sudija je zavrteo glavom pa nastavio da čita.

Devojka je prilično senzualna na svoj način, zaključio je Besni Pas gledajući je kako nervozno oblizuje usne. Rođena žrtva, od one vrste kakvu bi i vuk danas napao u pitomoj šumi.

Sudija je na kraju odlučio da se tu ništa ne može uraditi. Odredio joj je kaznu od sto pedeset dolara jer se izjasnila kao kriva za navođenje na prostituciju.

Barin se pojavio taman kad se slučaj privodio kraju. Sat kasnije, kad se Besni Pas vratio u notarevu kancelariju, dosije Heder Braun bio je u korpi za vraćanje. Izvadio ga je i na brzinu pročitao, primetivši da su je pokupili u južnom Henepinu. Pravo ime Heder Braun bilo je Glorija Amundsen. Bila je na ulici godinu i duže. Besni Pas je sa zanimanjem zapazio u narativnom delu da je panduru koji ju je uhapsio ponudila raznolike vrste zabave, uključujući i BDSM i vodene sportove.

Besni Pas je odneo dodatni posao kući, ali ništa nije mogao da radi. Na brzinu je večerao – malo šunke, voće, čorbu od bundeve. I dalje uzbuđen, otišao je do kola, odvezao se u centar, parkirao se pa se prošetao kroz Loring park, gde su krstarili pederi, sastajali se i rastajali u malim grupama. Onda do Henepinske avenije, pa južno, dalje od centra grada. Pankeri su ga posmatrali kako prolazi ulicama. Klinac s čirokanom, u crnoj kožnoj jakni, ležao je komiran na gomili odbačenih tepiha ispred dragstora. Skinhedi s kukastim krstovima istetoviranim na skalpovima. Prigradski klinci bleje napolju i pokušavaju da izgledaju žestoko s cigaretama i crnom šminkom. Šačica kurvi. Nisu bile previše napadne, nisu zaustavljale kola u prolazu, ali stajale su duž ulice, na raspolaganju svima kojima trebaju njihove usluge.

Pažljivo ih je zagledao, prolazeći pored njih. Sve mlade. Trinaest, četrnaest, petnaest, mislio je. Malo je šesnaestogodišnjakinja, a još manje osamnaestogodišnjakinja. I gotovo da nema starijih. Starije su bile od one 128

vrste što puše na brzaka u nekom haustoru, društveni talog toliko iscrpljen ulicom, toliko nesposoban da uđe unutra, u neku saunu, ili zadnju sobicu, da su bile tek malo više od mokrih i bezumnih toplih mesta u noći, otvorenih za svaku vrstu zlostavljanja.

Spazio je Heder Braun ispred lokala brze hrane. Većina kurvi bile su plavuše, bilo prirodne, bilo farbane. Heder s tamnom kosom podsećala ga je na… koga? Nije znao, premda se činilo da mu se neka senka vratila u sećanje. U noći, daleko od fluorescentnih svetala sudnice, bila je lepša.

Izuzev očiju. Oči su joj u sudnici bile žive. Na ulici su bile prazne, tup pogled kakav se može videti kod ratnih veterana. Bila je odevena u crnu bluzu, crnu kožnu mini-suknju, cipele s visokim štiklama i otvorenim prstima i nosila je preveliku crnu torbu. Njeno telo i lice govorili su mu nešto. Njen izgled ga je dozivao. „Hej!“, kazala mu je kad joj se približio i usporio. „Šta ima?“ „Samo šetam“, kazao je ljubazno. „Noć je kao stvorena za šetnju, policajce.“ Njena zelena senka za oči bila je naneta lopaticom.

Besni Pas se nasmešio. „Nisam pandur. Štaviše, neću ni pokušati da te pokupim. Ko zna, možda ti jesi. Policajka, hoću da kažem.“ „Ma daj“, rekla je isturajući kuk tako da joj se mini-suknja zadigla uz butinu. „Laku noć ti želim“, kazao je. „Brodovi koji se mimoilaze u noći“, odvratila je, već gledajući niz ulicu mimo njega. „Ali ako bih se vratio neke druge noći, da li obično šetaš ovuda?“ Okrenula se i iznova pogledala u njega, a iskra zanimanja u njenom oku se opet rasplamsala. „Svakako“, kazala je. „Ovo je moja teritorija.“ „Imaš li neko mesto na koje bismo mogli da odemo?“ „Zbog čega?“, upitala je oprezno. „Verovatno jebanje s pušenjem, ali ako ne košta više od pedeset. Ili možda nudiš nešto uzbudljivije.“ Ozarila se. Napravio je ponudu, pomenuo konkretan čin i lovu, tako da nije bio pandur. „Nema problema, lepi. Znam svakojake načine da napalim muškarca.

Ovde sam većinu noći osim četvrtkom, kad me moj čovek izvodi u grad. I nedeljom, jer tad nema nikakve akcije.“ „Fino. Možda za noć-dve, a? A imaš li neko mesto na koje možemo da odemo?“ „Ako ti imaš lovu, ja imam gajbu“, kazala je. „Kako se zoveš?“ 129

Morala je da razmisli na trenutak. „Heder“, odgovorila je naposletku. „Praviš grešku“, reče Besni Pas šetkajući tamo-amo po dnevnoj sobi. „To je sigurno greška.“ Međutim, bile su to Tantalove muke. Pogledao je u telefonski imenik na stolu. Davenport, Lukas. Broj. To bi bila greška, ali kako? Zvaće ga na kućni broj, kasno noću, uhvatiće ga nespremnog. Neće biti automatske trake da mu snimi glas.

Razmislio je o tome i na kraju zapisao broj telefona na parče papira, otišao do kola, odvezao se kilometar i po do telefonske govornice pa pozvao.

Telefon na drugom kraju je zazvonio samo jednom. Javio se muški glas, bariton, apsolutno razgovetan. Nije zvučao pospano. „Inspektor Davenport?“ „Aha. Ko je to?“ „Doušnik. Video sam priču na televiziji sinoć, tvoje neslaganje s pretpostavljenima, i želim da znaš sledeće: apsolutno si u pravu što se tiče Besnog Psa. Onaj peder nije on. Onaj peder nije oni Kapiraš?“ „Ko je to?“ „To ti neću reći, razume se, ah znam da ste uhapsili pogrešnog čoveka.

Ako ga pitate za ostavljanje poruka, neće znati za njih, zar ne? Neće znati da nikad ne sme da ubija nekoga koga poznaje. Da nikad ne sme imati motiv. Da nikad ne sme da sledi obrazac koji se može ustanoviti. Trebalo bi da uradiš nešto da ispravite taj propust ili ćete, plašim se, biti žestoko osramoćeni. Besni Pas će uskoro uraditi nešto što će dokazati nevinost tog čoveka. Jesi li čuo sve ovo, poručnice? Nadam se da jesi, zato što je to sve što imam da ti kažem.

Zbogom!“ „Čekaj…“ Besni Pas je prekinuo vezu, žustro se vratio nazad do kola i odvezao. U kolima se zakikotao od uzbuđenja. Nije očekivao talas radosti, ali bio je tu, kao da je preživeo borbu prsa u prsa. I jeste, na izvestan način. Dodirnuo je lice neprijatelja.

130

12

Lukas je sedeo za crtačkim stolom, na čijoj radnoj površini su stajala pravila Evervena. Protrljao je bradu razmišljajući. Poruke. Tip je znao za poruke. I naglasak je bio tu, jedva primetan, ali je definitivno bio tu. Teksas. Ili Novi Meksiko.

Podigao je slušalicu i pozvao Danijela. „Ovde Davenport.“ Šef je bio bunovan. „Davenporte? Znaš li ti koliko je sati?“ Lukas je bacio pogled na sat. „Aha. Dva i dvanaest minuta po ponoći.“ „Šta koji kurac…“ „Upravo me je zvao Besni Pas.“ „Molim?“ Danijelov glas se odjednom izbistrio. „Citirao mi je poruke. Imao je naglasak. Zvučao je stvarno.“ „Sranje!“ Usledila je pauza od pet sekundi. „Šta ti je rekao?“ Lukas mu je prepričao razgovor. „I zvučao je stvarno?“ „Zvučao je stvarno. I više od toga. Zvučao je ljutito. Video je Dženiferin prilog o tome da ja ne mislim da je Smit ubica. Želi da ja to ispravim. Čoveče, želi lovorike!“ Usledila je duga pauza. „Šefe?“ Danijel je zaječao. „Znači, sad imamo Smita u zatvoru, a Besni Pas se sprema da ucmeka još jednu.“ „Moramo početi da pravimo otklon od Smita. Idi i ulizuj se javnom pravobraniocu sutra. Makarti se kao krpelj zakačio za Smita. Kad bismo mogli da ga skinemo, možda možemo da urazumimo Smita da nam pruži alibi. Ako to uradi – ako nam da bilo šta – onda možemo da ga pustimo na slobodu.“ „A ako ne uradi?“ „Ne znam. Smisli nešto. Ali ako je tip koji me je zvao autentičan, a kladim se u levo jaje da jeste, onda slutim da će i Smit imati nešto za nas. Dosad je već proveo izvesno vreme u Okružnom zatvoru, a znaš kakvo je to mesto.“ 131

„Dobro. Uradimo to tako. Gospode, prvo pojavljivanje bilo je pre četrnaest sati, a mi smo već napravili grešku u koracima. Sutra ću pričati s javnim braniocem i videću postoji li mogućnost nekog dogovora. Ti ujutru svrati do ubistava i daj im izjavu o telefonskom pozivu. Preliminarno saslušanje je u ponedeljak? Ako ćemo da ga oslobodimo sumnje, trebalo bi da to uradimo pre toga. Ili će Besni Pas to učiniti umesto nas. To bi tek bilo neprijatno, zar ne?“ „Tip obično napada sredinom radne nedelje“, reče Lukas. „Danas je četvrtak. Ako sledi taj šablon, uradiće to ili večeras, ili će čekati do sledeće sedmice.“ „Rekao je uskoro preko telefona?“ „Aha. Nije mi zvučao kao da je spreman za akciju. S druge strane, pokazao je da ume da bude… pritvoran.“ „Dobra reč.“ „On je to započeo. Sedim ovde i pokušavam da se prisetim tačnih reči koje je upotrebio, a upotrebio je nekoliko dobrih. Neslaganje, pa propust. I još nekoliko. Pametan je. Obrazovan.“ „Milo mi je što to čujem“, umorno reče Danijel. „Jebeš ga! Pričaćemo sutra.“ Kad je prekinuo vezu, Lukas nije mogao da se usredsredi na igru i na kraju je odustao. Otišao je u kuhinju, uzeo pivo iz frižidera i isključio svetlo. Kad se svetlo ugasilo, žuto-beli pravougaonik mu je zapao za oko, a to je nešto značilo. Pošao je niz hodnik, namrštio se, vratio se nazad pa uključio svedo. To je bila naslovna strana telefonskog imenika. „Odakle mu moj broj?“, izgovorio je naglas.

Njegov kućni broj nije u javnom imeniku. „Prokleti kancelarijski imenik! Sigurno je tako.“ Podigao je slušalicu i opet pozvao Danijela, ali je veza bila zauzeta. Vratio je slušalicu na aparat, šetkao se tamo-amo čitav minut, pa opet pozvao. „Šta, šta je sad?“, zarežao je šef. „Ponovo Davenport. Upravo mi je na pamet pala jedna jako ružna misao.“ „Slobodno je pljuni“, reče razdraženo Danijel. „To će dodati boju mojim noćnim morama.“ „Sećaš li se kad si me držao pod prismotrom? Jer si mislio da je ubica možda pandur, a imao si nekoliko dobrih razloga za to?“ „Aha.“ „Upravo mi je sinulo. Tip me je zvao na kuću. A moj kućni broj registrovan je jedino u službenom imeniku. A Karla je na jednoj od fotografija koje sam joj pokazao identifikovala pandura…“ 132

„Uh! Oh!“ Usledila je još jedna dugačka pauza, a zatim: „Lukase, idi da spavaš. Digao sam Andersona iz kreveta da mu ispričam za poziv. Pozvaću ga ponovo da mu kažem i za ovo. Sutra ćemo nešto smisliti.“ „Izgledaćemo kao idioti ako je Karla prepoznala tipa, a mi to ignorisali.“ „Izgledaćemo još gore od toga! Izgledaćemo kao saučesnici u zločinu!“ Telefon je ponovo zazvonio, a Lukas je na jedvite jade otvorio očne kapke.

Svetlo. Mora da je jutro. Pogledao je na sat. Pola devet. „Zdravo, Linda“, kazao je kad je podigao slušalicu. „Kako si znao da sam to ja, Lukase?“ „Zato što mi nešto govori da je sve otišlo u tri lepe.“ „Šef želi smesta da te vidi. Kaže da se obučeš dostojanstveno, ali da dođeš ovamo velikom brzinom.“ Danijel i Anderson stajali su pognuto preko šefovog radnog stola kad je Lukas stigao. Lester je sedeo u ćošku, čitajući dosije. „Šta se desilo?“ „Ne znamo“, reče Danijel. „Ali čim sam ušao u kancelariju, telefon je zazvonio. Bio je to javni pravobranilac. Smit želi da razgovara, ali samo s tobom.“ „Odlično. Jesi li mu rekao nešto o jučerašnjem pozivu?“ „Ni reči. Ali ako je spreman da pruži alibi, možda možemo da nađemo neki način da svalimo svu krivicu na Makartija… nešto u stilu da je Smit odlučio da sarađuje i da smo uz njegovu saradnju uspeli da ga eliminišemo kao osumnjičenog, a da je za celu zabunu kriv advokat. Mogli bismo da se izvučemo mirišući kao ruže.“ „Ako budemo mogli da ga eliminišemo“, napomenu Anderson. „A šta je s onim pandurom?“, upita Lukas. „Onim kog je Karla identifikovala?“ „Došao sam u stanicu sinoć nakon što me je šef zvao“, reče Anderson. „Izvukao sam spisak imena. Bio je na dužnosti kada je Ruizova bila napadnuta, i to s partnerom, u severozapadnom delu grada. Pričao sam s njegovim partnerom i on je potvrdio da su bili tamo. Primili su i pet-šest prijava u vreme napada. Proverili smo snimke, i on je na njima.“ „Dakle, čist je“, reče Lukas. „Hvala Hristu na sitnim milostima!“, kaza Danijel. „Bolje bi ti bilo da sad odvučeš dupe u pritvor i razgovaraš sa Smitom. Čekaju te.“

133

Makarti i Smit čekali su u maloj sobi za ispitivanje. Dekor je bio jednostavan, budući da je bio dizajniran da suzbija telesne tečnosti. Makarti je pušio, a Smit je nervozno sedeo na tapaciranoj stolici, trljajući ruke i zureći u stopala. „Ne sviđa mi se ovo i pišem dopis o tome“, ispljunuo je Makarti kad je Lukas ušao. „Da, da.“ Pogledao je u Smita. „Mogu li da te zamolim da ustaneš na časak?“ „Čekaj malo. Hteli smo da pričamo…“, započeo je Makarti, ali je Smit odmahnuo rukom i ustao. „Mrzim ovo mesto“, kazao je. „Gore je nego što sam mogao i da zamislim.“ „Zapravo, ovo uopšte nije zatvor, već samo pritvor, s prilično dobrim uslovima“, blago reče Lukas. „Tako su mi i rekli“, odvrati potišteno Smit. „A zašto stojim?“ „Napni grudne i stomačne mišiće.“ „Molim?“ „Stegni grudne i stomačne mišiće i pripremi se.“ Smit je izgledao zbunjeno, ali je ispravio ramena i napeo mišiće. Lukas je pružio šaku raširenih prstiju i snažno pritisnuo Smitove grudi, a zatim je spustio ruku i opipao mu stomak. Mišići ispod kože bili su mu zategnuti kao strune. „Vežbaš?“ „Aha, redovno.“ „O čemu se ovde radi?“, upitao je Makarti. „Ženu, onu koja je preživela napad, ubica ju je ščepao otpozadi rukama.

Kazala je da mu je telo bilo mlitavo i mekano.“ „Hej, to nisam ja!“, reče Smit odjednom pun samopouzdanja. „Hajde, okreni se sad ti.“ Lukas se okrenuo, a Smit je stao iza njega i uhvatio ga obema rukama. „Pokušaj sad da se oslobodiš“, kazao mu je.

Lukas je počeo da se opire i uvija. Imao je dovoljno težine da odigne Smita sa poda i da mlatara njime tamo-amo u čvrstom i kontrolisanom plesu, ali ruke su mu bile kao mengele. Koliko god da se upinjao, nije mogao da se oslobodi. „U redu“, reče zadihano Lukas.

Smit ga je pustio. „Da sam je ja zgrabio, ne bi imala šanse da se oslobodi“, izgovorio je samouvereno. „Dokazuje li to išta?“ „Meni dokazuje“, odgovori Lukas. „Ali neće ubediti ostale.“

134

„Video sam ono na televiziji, o tome da mi veruješ“, reče Smit. „A ja ne mogu više da podnesem ovaj zatvor. Odučio sam da rizikujem s tobom. Imam alibi. U stvari, imam dva.“ „Možemo da uradimo sve ovo i na preliminarnom saslušanju“, ubaci Makarti. „A to je tek za četiri dana!“, reče oštro Smit. Okrenuo se Lukasu. „Ako su moji alibiji dobri, koliko brzo mogu da izađem odavde?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Ako su validni i brzo ih potvrdimo, mogli bismo da te pustimo već danas po podne.“ „Dobro“, kaza iznenada Smit. „Gospodin Makarti mi je doneo rokovnik.

Onog dana kad je Luisova napadnuta, bio sam na stručnom usavršavanju.

Počelo je u devet sati ujutru i trajalo sve do pet po podne. Na obuci je bilo deset osoba. Svi smo i ručali zajedno. To nije bilo toliko davno tako da će me se većina setiti.

A onog dana kad je ubijena Širli Moris, ona domaćica, tog jutra sam se u sedam ukrcao na let za Njujork. Imam avionske karte, a prijatelj me je odvezao na aerodrom, video me je da ulazim u avion. Imam i hotelske račune iz Njujorka, na sebi imaju vreme prijavljivanja. Morisova je ubijena po podne, a ja sam se po podne prijavio u hotel. Kladim se da će me se i oni sećati zato što, kad sam se popeo u sobu s portirom, tip je svukao čaršav i ispod našao pacova pa je odlepio. I ja sam odlepio. Sišao sam dole na recepciju i dali su mi novu sobu, ali kladim se da se tog pacova još sećaju. Možete da to proverite pomoću nekoliko telefonskih poziva. A gospodin Makarti ima sve račune i avionske karte u svojoj kancelariji.“ „Trebalo je da nam odmah kažeš“, reče Lukas. „Plašio sam se. Gospodin Makarti je rekao…“ Obojica su se okrenuli i pogledali u Makartija. „Previše toga se dešavalo istovremeno. Ti si ga roštiljao, svi su trčali naokolo i urlali, morali smo da se malo ohladimo ili bismo napravili neku grešku“, reče Makarti. „Pa, svakako smo napravili grešku uradivši to na ovaj način“, kaza Smit. „Moja porodica je već znala da sam gej, moji roditelji i braća i sestre i šačica prijatelja kod kuće, ali većina prijatelja iz u srednje škole nije, kao ni većina poznanika u mom rodnom gradu…“ Iznenada je seo i zajecao. „A sad svi znaju. Znaš li koliko će mi biti teško da se vratim nazad na farmu? Kući?“ Makarti je ustao i šutnuo stolicu.

Lukas je u lobiju pritvornog centra stao pored javnog telefona i obavio jedan poziv.

135

„Lukas Davenport“, rekao je. „Možemo li da se nađemo na nekom diskretnom mestu? Brzo?“ „Svakako“, kazala je. „Reci gde.“ Rekao joj je naziv prodavnice polovnih knjiga na severnoj strani grada.

Kad je stigla, pomislio je u kolikoj meri izgleda kao da joj tu nije mesto. Sa savršenom frizurom i besprekorno našminkana, lutala je između polica kao Alisa u Zemlji čuda, šokirana prisustvom tolikog mnoštva zbunjujućih predmeta. Eni Makgauan. Ponos i dika Kanala 8. „Lukase“, prošaputala je kad ga je ugledala. „Eni.“ Zakoračio je prema njoj, a ona je pružila obe ruke, kao da je očekivala da će je zagrliti. Umesto toga ju je uhvatio za ruke i privukao bliže grudima. „Ovo što ću ti sad kazati mora da ostane tajna. Moraš mi obećati, ili ne mogu da ti kažem“, izgovorio je bacivši pogled preko ramena. Uvod u metodsku glumu 1043, dva poena. „Da, naravno“, rekla je. Dah joj je mirisao na cimet i začinsko bilje. „Onaj gej uhapšen za ubistva? Nije kriv“, prošaputao je zaverenički. „Ima dva izvrsna alibija, koji se upravo proveravaju dok razgovaramo. Trebalo bi da ga puste na slobodu danas po podne. Niko, ali baš niko, ne zna za to izvan policije, osim tebe. Ako sačekaš to do pola četiri ili tu negde, verovatno ćeš moći da uhvatiš njegovog advokata – poznaješ Makartija, javnog pravobranioca?“ „Da, poznajem ga“, izrekla je bez daha. „Možeš da ga uhvatiš ispred pritvornog centra, kako odjavljuje Smita.

Bolje da izvidiš mesto oko trojke, ali mislim da se neće desiti pre četiri.“ „Oh, Lukase, ovo je izvanredno!“ „Aha. Ali zadrži tu ekskluzivu za sebe. A kazaću ti još nešto, ali to takođe mora da potiče iz neimenovanog izvora.“ „Šta?“ „Te žene su navodno silovane, ah niko nije pronašao nikakvu spermu.

Misle da je ubica možda koristio neku vrstu… pomagala – zato što je impotentan.“ „O bože! Jadničak!“ „Ovaj, hm, da.“ „Kakvo pomagalo?“ „Uh, pa, ne znamo još tačno.“ „Misliš nešto kao oni ogromni gumeni kurčevi?“ Reči su izašle iz njenih savršenih usta toliko nonšalantno da je Lukas zgranuto pogledao u nju.

136

„Uh, ovaj, stvarno ne znamo još. Ali nešto. U svakom slučaju, ako uradiš ovo kako treba i zaštitiš me, imaću još ekskluzivnih dojava za tebe. Ali trenutno moram da palim odavde. Ne smeju nas videti zajedno.“ „Bar ne još“, kazala je. Okrenula se da pođe, a zatim zastala. „Slušaj, kad me pozoveš u stanicu, znače ko je moj izvor ako budeš ostavljao svoje ime. Hoću da kažem, ako me ne dobiješ.“ „Aha?“ „Zato bi možda trebalo da koristimo neko šifrovano ime.“ „Odlična ideja“, reče začuđeno Lukas. Uzeo je vizitkartu iz novčanika pa napisao svoj kućni broj telefona na poleđini. „Možeš da me zoveš na kuću ili na kancelariju. Biću na jednom ili drugom mestu kad te budem zvao. Kad pozovem, kazaću: poruka za Eni Makgauan: neka se javi Crvenom Konju.“ „Crveni Konj“, prošaputala je mičući usnama dok je memorisala tu frazu. „Kao konj u šahu?“ Više kao riba, crveni sneper, pomislio je. Makgauanova mu je prišla i poljubila ga u usta, a zatim je nestala između polica u treptaju crnih očiju i elegantnom vunenom kaputu.

Vlasnik prodavnice, cinični debeljko koji je skupljao rana izdanja Tvenovog Života na Misisipiju, pojavio se u prolazu između polica i rekao: „Isuse, Lukase, šta radiš ti tu, šamaraš majmuna, a?“ Lukas je svratio do Danijelove kancelarije i u kratkim crtama prepričao Smitove alibije. Zajedno su otišli do Odeljenja za ubistva i obavestili Lestera i Andersona. „Želim da se svi ljudi povuku sa svih ostalih slučajeva, želim da se ovo smesta proveri“, reče Danijel. „Možete da počnete tako što ćete otići u socijalnu službu, raspitati se za to stručno usavršavanje. Zatim proverite ove karte, obavite nekoliko poziva. Ako se sve slaže, a kladim se da hoće, zakazaćemo sastanak u kancelariji javnog tužioca. Recimo u jedan, ili dva. Da odlučimo šta da radimo.“ „Misliš, da povučemo optužnicu.“ „Aha. Verovatno.“ „Štampa će nas žive pojesti“, reče Anderson. „Ne ako to dobro odigramo. Kazaćemo im da je Davenport jedina osoba kojoj je Smit verovao, i da mu je pružio alibije, onda se Davenport obratio nama, a mi smo proverili i shvatili svoju grešku.“ „Meni to zvuči kao olovni cepelin“, kaza Lester. „To je sve što imamo“, reče Danijel. „Bolje to nego da nam Makarti to nabija na nos.“ 137

„Hriste!“ Lesterovo lice postalo je pepeljastosivo. „Ja sam potpisao nalog za hapšenje! Ostrviće se sad na mene! Jebena televizija!“ „Pusti, moglo je biti i gore“, reče filozofski Danijel. „Kako?“ „To sam mogao da budem ja.“ Lukas i Anderson se nasmejaše, potom Danijel, a na kraju se i Lester nasmešio. „Aha, to bi tek bilo jebeno nezamislivo!“, kaza Lester.

Lukas je proveo ostatak jutra u kancelariji, pričajući s doušnicima u gradovima blizancima. Na ulicama se nije dešavalo bogzna šta. Kružile su glasine da je neko ubijen u partiji pokera s visokim ulozima u severoistočnom delu grada, ali je tri nedelje ranije čuo istu glasinu i počela je da mu zvuči kao urbani mit.

Nekoliko stotina lažnih Vizinih kreditnih kartica pojavilo se u gradu i napravilo ršum po diskontima i tržnim centrima; nekoliko uticajnih maloprodajnih firmi se uznemirilo i obratilo gradonačelniku. Gradom je kružila glasina i o oružju, o automatskim puškama koje se švercuju van zemlje preko ilegalnih aerodroma u dolini Crvene reke. Ta je takođe bila uvrnuta, ali trebalo ju je proveriti. A vlasnik striptiz-kluba žalio se da je obližnji bar unajmio neke nove talente: „Nije fer, te devojke nisu dovoljno stare ni da imaju dlačice na ribici. Svi smo ostali bez posla, sve mušterije su otišle kod Frenkija.“ Lukas mu je obećao da će proveriti. „Sve se slaže“, reče Danijel. „Faksom smo poslali fotku u Njujork, tamošnji panduri su je odneli u hotel, a portir ga se seća, a seća se i pacova. Nije mogao da se seti tačnog datuma, ali se seća nedelje kad se to desilo. To je ta nedelja.“ „Šta je s onim seminarom stručnog usavršavanja?“ „Slaže se. To je krunski dokaz, zato što u to nema nikakve sumnje. Čim smo im postavili pitanje, kroz socijalnu službu proneo se glas da smo usrali motku. Do večeras će ceo Okružni sud pričati o tome.“ „I?“ „U dva po podne imamo sastanak s tužiocem i javnim pravobraniteljem“, nastavi Danijel. „Daćemo preporuku da se odustane od svih optužnica. Večeras ćemo da održimo konferenciju za štampu.“ „Tužiće nas“, reče Anderson. „Tražićemo izuzeće“, odvrati Danijel. „Nema šanse“, reče Lukas. „Tip je već prestravljen.“ Pogledao je u šefa. „Mislim da ne bi trebalo da se pojavim na toj konferenciji za štampu.“ „To bi možda bilo najbolje.“ 138

„Ako iko pita, kaži da sam na odmoru. Uzeću nekoliko slobodnih dana i otići ću na sever.“ Lukas je napustio Skupštinu grada u tri i otišao do pritvornog centra, zaustavivši se samo da kupi kesu kokica. Eni Makgauan i kamerman bili su ispred i čekali. Lukas je seo na klupu autobuske stanice ulicu dalje i pola sata kasnije video kako Makarti izlazi iz zgrade sa Smitom za petama. Bili su u društvu starijeg para, žene i muškarca, koje je Lukas prepoznao kao Smitove roditelje s fotografija u Džimijevoj kući. Makgauanova ih je spopala za tili čas, i posle izvesnog izvrdavanja, pristali su da daju kratku izjavu za televiziju.

Lukas je zgužvao praznu kesu kokica, bacio je ispod klupe pa se nasmešio. „Konferencija za štampu u sedam?“, reče Anderson spazivši Lukasa u hodniku. „Imam nešto drugo planirano za večeras“, odvrati Lukas. „Osim toga, trudim se da se pritajim neko vreme.“ Pre nego što je otišao, dogovorio je pojačanje s Patrolnim odeljenjem i stigao kući taman na vreme za vesti u šest. Makgauanova je izgledala bajno dok je saopštavala ekskluzivnu vest. Posle dva minuta snimljenog intervjua ispred pritvornog centra, kamere su je ponovo prikazale u studiju. „Kanal 8 je takođe saznao da policija veruje da je pravi ubica impotentan i da su žrtve možda zapravo silovane pomoću nekakvog tupog predmeta, zato što je nemoćan da ih lično siluje.“ Okrenula se prema voditelju i nasmešila. „Frede?“ „Hvala ti za ovaj ekskluzivnom izveštaju, Eni…“ Lukas je prebacio na Kanal 4. Poslednja priča u vestima bila je rekapitulacija vesti Makgauanove, očigledno preuzeta. „Upravo smo saznali da je Džimi Smit, uhapšen u istrazi višestrukih ubistava tri žene iz gradova blizanaca, pušten na slobodu i da policija sada izgleda veruje da je nedužan…“ Dženifer ga je pozvala pet minuta kasnije. „Lukase, jesi li joj ti to dojavio?“ „Dojavio kome šta?“, upitao je nedužno. „Dojavio Makgauanovoj da će Smita pustiti na slobodu?“ „Zar su ga pustili?“ „Drkadžijo jedan, bolje bi ti bilo da na sebi imaš čelični nakurnjak sledeći put kad dođem kod tebe, zato što ću poneti nož sa sobom!“

139

Kasnije te večeri krstario je Jezerskom ulicom u neobeleženim patrolnim kolima i posmatrao noćne ptice, pijance, kurve, tragajući za određenim licem u gomili. Našao ga je malo pre deset. „Harolde, ulazi u kola!“ „Jao, poručnice…“ „Ulazi u jebena kola, Harolde!“ Harold, diler lekova koji se izdaju samo na recept, ušao je u kola. „Harolde, dužan si mi“, reče mu Lukas. Harold je imao sedamdeset kilograma i izgledao je izgubljeno u maslinastoj jakni. „A šta oćeš, čoveče?“, zacvileo je. „Nisam pričao ni sa kim…“ „Hoću da odeš kod Frenkija i popiješ nekoliko lakih pića. Sve na moj račun. Ali lakih. Vino, pivo. Nemoj slučajno da se uroljaš!“ „A šta je loša strana?“, upitao je Harold odjednom živahnije. „Izvešće nekoliko mladih pičoka na šank. Baš mladih. Kada to urade, hoću da izađeš i kažeš mi. Biću ulicu-dve dalje. Izađi čim počne, čuješ? Ne dva minuta kasnije, već čim počne.“ Pružio mu je deseticu. „Deset? Hoćeš da pijem tamo za samo deset zelembaća?“, požalio se.

Lukas je ščepao kragnu Haroldove jakne i grubo ga protresao. „Slušaj me, Harolde, imaš sreće što ti neću naplatiti ovu privilegiju, razumeš? Sad vuci guzicu unutra ili ću ti promenim lični opis!“ „Isuse, poručnice…“ Harold je izašao, a Lukas se zavalio u sedište posmatrajući prolaznike. Većina je pila ili je već bila pijana. Nekoliko narkomana je prošlo pored kola. Makro i grlo iz njegove ergele; Lukas ga je poznavao pa je uvukao glavu u ramena i podigao ruku da prikrije lice. Makro nijednom nije pogledao ka njemu. Narko-diler, drugi narko-diler, debeljuškasti momak koji je možda nedavno došao u grad sa sela, i pijani trgovački putnik. Posmatrao je paradu pola sata pre nego što je Harold došao do kola. „Upravo je izašla jedna, i baš je mlada“, prošaputao je. „Okej! Pali odavde!“ Harold je iščezao. Lukas je upotrebio radio da obavi ranije ugovoreni poziv za pojačanje, stavio na glavu kačket od tvida i naočare s debelim staklima, izašao iz kola, zaključao ih pa se zaputio u Frenkijev lokal.

A Frenkijev lokal mirisao je na ustajalo pivo i jeftino vino. Prva prostorija, do ulice, bila je prazna, izuzev dve žene nesrećnog izgleda, koje su sedele zajedno u kožnom separeu. Šanker je brisao čaše i mirno gledao kako Lukas prolazi između praznih stolova, idući prema lučno zasvođenom ulazu u stražnju prostoriju.

Stražnja soba bila je dupke puna. Trideset-četrdeset muškaraca i pet-šest žena u oblaku duvanskog dima tapšalo je u ritmu rok muzike koja je gruvala iz 140

džuboksa. Cura je plesala na šanku, odevena samo u sićušan grudnjak i prozirne plave gaćice. Lukas se progurao kroz gomilu i iza šanka spazio Frenkija lično, koji je delio plastične čaše piva brzo koliko je točilica mogla da postigne. Lukas je iskrenuo glavu i pogledao u devojku. Jedanaest? Dvanaest?

Vrcnula je guzom i stavila ruku iza leđa, zubima grizući donju usnu u poluprofesionalnom osmehu. Hranila se entuzijazmom gomile. Vrcnuvši još jednom, otkopčala je grudnjak i polako ga skinula, pažljivo prekrivajući sićušne grudi podlakticama. Posle još malo vrckanja, bacila je grudnjak iza šanka i započela novi ples, a gole grudi su joj poskakivale na bleštavim svetlima. „Gaćice, gaćice, gaćice!“, skandirala je svetina, a devojka je zakačila palčeve za pantljike na kukovima, i nakon što ih je stidljivo spustila pedalj tu i pedalj tamo, okrećući se, uvijajući, gledajući kroz noge, ustala je i skinula ih, leđima okrenuta publici, a zatim se okrenula da dovrši ples.

A šanker iz prednje prostorije je vrisnuo: „Panduri!“ „Razlaz!“, povikao je Frenki. Kad je gomila pojurila prema vratima, posegnuo je naviše i ščepao nagu devojku za gležanj. Lukas se zateturao napred i potegao pištolj, nalaktio se na šank i nabio cev Frenkiju uz obraz. „Ne teraj me da napravim nezgodu, Frenk“, kazao je. „Ovo oružje ima vrlo lagan okidač.“ Frenki se ukipio. Trojica pozornika utrčala su spreda, pribijajući mušterije uza zid u prolazu. Desetak kesica s kokainom i krekom već je palo na pod. Lukas je pogledao u devojku. „Silazi!“, rekao joj je.

Sagnula se i pljunula mu u lice. *** „I, šta se posle desilo s njom?“, upitala ga je Karla.

Sedeli su na ivici pristaništa, klateći nogama iznad vode. Zalazak sunca bio je sat vremena daleko, a oni su upravo sišli do pristaništa od strelišta u šumi. Popodne je bilo sveže i mirno, a voda je reflektovala ljubičastu nijansu neba. Sto metara dalje, pecaroš je na varalicu lovio štuke oko ivica podvodnog ostrva. Voda je bila glatka kao staklo, a oni su čuli pljuskanje varalice dok ju je pecaroš dovlačio nazad. „Ostavili smo je u Odeljenju za zaštitu dece“, reče Lukas. „Oni će pokušati da ustanove ko su joj roditelji, i pokušaće da im je vrate. Za dve nedelje će opet pobeći od kuće i počeće da se kurva, ili skida, ili nešto treće. U njenom uzrastu to je jedini posao koji može da dobije.“ „A s Frenkijem?“ 141

„Optužili smo ga za sve što nam je palo na pamet. Pašće bar za neka od tih krivičnih dela. Odležaće neko vreme i izgubiće dozvolu za točenje alkohola.“ „Odlično. Trebalo bi da ga… ne znam. Dvanaestogodišnjakinja.“ Slegnuo je ramenima. „Prosečna starost kurvi na ulicama verovatno je četrnaest. Do šesnaeste već postaju veteranke. Što mlađe, to više love. To mušterije žele. Mlado meso.“ „Muškarci su takvi perverznjaci“, reče Karla, a Lukas se nasmeja. „Šta želiš da radiš? Da idemo na pecanje ili da uđemo unutra da se zezamo?“, pitao ju je. „Već sam bila na pecanju“, odgovorila mu je.

142

13

Sekretarica Besnog Psa služila je kao kancelarijska centrala za abrove. To bi mu možda pomoglo u kancelarijskoj politici – da je uopšte učestvovao u kancelarijskoj politici – ali nije bio u dobrim odnosima sa svojom sekretaricom. Pričao je s njom skrećući pogled u stranu. Bio je svestan te navike i trudio se iz petnih žila da je ispravi, da je gleda pravo u oči. Nije imao uspeha i počeo je da je gleda u koren nosa. Ona je znala da je ne gleda u oči.

Situaciju je još težom činio njen izgled. Bila je previše lepa za njega.

Nedugo posle njegovog dolaska u firmu, jasno mu je stavila do znanja da neće blagonaklono gledati na nabacivanje. Na svoj način, bio joj je zahvalan na tome. Da ga je uhvatila u klopku, da je bila izabrana, morala bi da umre, a to bi prekršilo jedno od osnovnih pravila: Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ.

Kad je ušao u kancelariju, oko nje su se tiskale još tri žene i tračarile. „Jesi li čuo, Luise?“, obratila mu se Margaret Vilson. Radila je kao advokatica specijalizovana za zakon o ličnim povredama, i premda još nije imala ni trideset, govorkalo se da je među najplaćenijim radnicima u kompaniji. Imala je kestenjaste oči, velike grudi i debele butine. Previše se smejala, mislio je Besni Pas; zapravo, malo ga je i plašila. Stao je. „Jesam li čuo šta?“, upitao je. „Onaj gej tip kog su uhapsili, za kog su mislili da je Besni Pas? Ispade da nije on ubica.“ „Da. Video sam sinoć na vestima. Šteta. Mislio sam da su ga ukebali“, rekao je upinjući se da zvuči smireno. Policijska konferencija za štampu, čije je delove odgledao na TV3, prosto ga je oduševila. Nastavio je prema kancelariji. „Kažu da ne može da mu se digne“, reče Vilsonova. Ponovo je zastao, zbunjen. „Molim?“ „Kanal 8, Eni Makgauan? Ona novinarka s bobom kao ona klizačica na ledu, kako se ono zvaše? Pričala je s nekim u policiji. Kažu da je ubica impotentan i da mu je to motiv da to radi“, kazala je. Da li mu se ruga? Činilo mu se da u njenom glasu kao da postoji neki izazov.

143

„Pa, već su pogrešili u vezi s homoseksualnošću…“, izgovori s oklevanjem Besni Pas. „To vam je ta popularna psihologija!“, reče s prezirom njegova sekretarica. „A ovamo ih siluje! Ako ne može da mu se digne, kako onda…“ „Nikad nisu pronašli spermu“, ulete Vilsonova. „Misle da koristi neko pomagalo.“ Žene su se zgledale, a Besni Pas je rekao: „Pa, odoh ja…“, a onda ušao u kancelariju i zatvorio vrata. Stajao je tamo na tren, besan kao ris. Impotentan?

Koristi pomagalo? O čemu to pričaju?

S druge strane vrata čula se salva smeha, a on je znao da se smeju njemu.

Koristi pomagala. Verovatno kao ovaj naš Luis, pitam se šta Luis koristi? – kikoću se. Nisu znale ko je on, šta je on; nisu znale njegovu moć. I smejale su mu se.

Otišao je do radnog stola, spustio akten-tašnu, seo pa se zagledao u poster s patkama na zidu. Tri divlje patke ulazile su u ševar u suton. Zurio je u poster ne videći ga, kipteći od besa. S druge strane vrata čula se još jedna salva smeha. Da je imao pištolj, tog časa bi izašao u hodnik i sve ih pobio.

Napustio je kancelariju u pola dvanaest i odvezao se kući da stigne za vesti u podne. Voleo je najviše TV3, jer je verovao da se ono malo dostojanstva u medijskom izveštavanju najbolje neguje na toj televizijskoj stanici.

Međutim, možda će morati da promeni kanal ukoliko ta Makgauanova poseduje specijalne izvore. Ostavio je kola na prilaznom putu i pohitao u kuću.

Poranio je i imao je dovoljno vremena da skuva supu iz kesice pre nego što počnu vesti. Seo je na tapaciranu stolicu u dnevnoj sobi, pijuckajući slanu toplu supu, a kad su počele vesti, Makgauanova je bila udarna vest. To je očigledno bila rekapitulacija priče od prošle večeri, sa snimkom njenog intervjua s homoseksualcem na stepenicama Okružnog suda i kasnije ponovljene priče o impotenciji. Njeno lepuškasto bistro lice bilo je ozbiljno dok je saopštavala informaciju; kad ju je kamera zumirala poslednji put, Besni Pas je osetio kako se nešto u njemu komeša, a istovremeno se bes ponovo rasplamsava. Kontrolisao ga je, dišući duboko, pa je isključio televizor. Eni Makgauan. Njeno lice nastavilo je da mu titra pred očima posle bleštavila televizijskog ekrana. Bila je zanimljiva. Bolja od one plavuše na TV3.

Jutarnje izdanje Star tribjuna i dalje je ležalo na trpezarijskom stolu.

Iznova ga je pročitao. U novinama je postojao obiman članak o Smitovom puštanju na slobodu, ali nije bilo ni reči o impotenciji.

Zašto bi policija rekla Makgauanovoj da je impotentan? Sigurno znaju da nije. Sigurno znaju da je to pogrešno. Može li to da bude pokušaj da ga 144

izmame? Nešto da ga namerno razbesne? Ali to je prosto… suludo. Zapravo, uradili bi bilo šta da izbegnu da ga razbesne, zar ne?

Vratio se nazad na posao, a bes mu je i dalje mutio misli. Bio je u iskušenju da pronađe Heder, da je smesta uzme. Ali ne još, odlučio je dok je sedeo među knjigama i žutim beležnicama. Osećao je kako mu snaga raste, ali još nije dostigla stepen koji bi garantovao transcendentalno iskustvo kakvo mu je postalo neophodno. Odmah ubiti Heder značilo bi vratiti milo za drago policajcima, ali to bi bilo… neprijatno… njegovoj potrebi. To bi bilo, mislio je, preuranjeno, a samim tim, i razočaravajuće. Moraće da čeka.

Radio je tokom vikenda, osećajući kako se potreba za devojkom razvija i cveta u njemu.

Uživao je. Firma je bila prazna u subotu i nedelju po podne, tako da je bio potpuno sam, kao što je voleo. Takođe, našao je zanimljiv slučaj. Budući da će ići na sud, on neće raditi na njemu, ali ga je stariji pravni zastupnik prosledio dalje mlađim saradnicima, zahtevajući detaljnije istraživanje.

Optuženik se zvao Emil Gant. Maltretirao je bivšu ženu i njenog trenutnog momka. Sledio ih je, pričao s njima, na kraju im je pretio nasiljem. Pretnje su bile uverljive. Gant je pritom bio uslovnoj, nakon trideset od četrdeset pet meseci zatvorske kazne zbog nanošenja teških povreda. Žena je bila ozbiljno zabrinuta.

Trenutna optužnica podignuta je nakon što je Gant uhvaćen u garaži bivše supruge. Žena je bila sama u kući, noću. Komšija je video kako se Gant šunja unutra kroz otvorena vrata. Pozvao je ženu, žena je pozvala policiju, a policija je stigla za manje od minuta. Našli su ga sakrivenog iza automobila.

Ranije bi ga optužili za uhođenje i uznemiravanje, ali to više nije bilo dovoljno. A opet, nisu mogli da ga optuže za napad zato što još nikoga nije napao. Nisu mogli da ga optuže ni za provalništvo, jer zapravo nije provalio u garažu. Na kraju su ga optužili za neovlašćeni ulazak na tuđi posed.

U stvari, tužioci nisu mnogo marili za šta je optužen. Osuda po bilo kojoj optužbi poslaće ga nazad u Državni zatvor Stilvoter, da najpre odleži i preostalih petnaest meseci od prvobitne četrdesetpetomesečne kazne.

Međutim, dok je proučavao državni zakon o neovlašćenim upadima na privatni posed, Besni Pas je našao malu rupicu. Zakon je bio osmišljen tako da se odnosi na lovce koji su prolazili kroz farme bez dozvole vlasnika, a ne na krivično uznemiravanje. Međutim, niko nije želeo da hapsi na stotine lovaca svake jeseni. Većina njih bili su glasači. Zato su zakoni o ometanju poseda imali i neke specijalne odredbe.

Najvažnija od svih bila je: osoba koja bez dozvole ulazi na tuđi posed mora da bude upozorena i mora da dobije šansu da ode – i odbije, ili znatno 145

odlaže odlazak – pre nego što krivično delo nezakonitog ulaska na tuđi posed bude zaista izvršeno. Besni Pas je pregledao policijske izveštaje. Niko nije ništa rekao tom čoveku pre nego što su panduri stigli. Nijednom mu nije bila pružena prilika da ode.

Besni Pas se nasmešio i počeo da piše sažetak. Taj slučaj nikad neće otići na sud: Gant nije kompletirao sve osnovne elemente zločina, bar ne kako ga definiše zakon u Minesoti. Uhvatili su ga kako se krije u privatnoj garaži malo pre ponoći? Pa šta? Niko mu prethodno nije rekao da ode…

Ostavio je sažetak na sekretaričinom stolu pre nego što je napustio kancelariju u nedelju po podne. U ponedeljak ujutru je igrom slučaja ušao u lift zajedno s glavnim pravnim zastupnikom i njegovim asistentom. Klimnuli su i okrenuli mu leđa, gledajući kako se brojevi na panelu menjaju.

Na pola puta, asistent je pročistio grlo. „Imam nešto za tebe u vezi sa slučajem Gant“, kazao je. „Je li?“ Olson je imao dobar ukus za oblačenje. Siva odela, kašmirske kravate, krupni beli zubi u ležernom osmehu. „Mislio sam da sam zalepio markicu na tog ćurana i poslao ga nazad u Stilvoter.“ „Ne baš, o, premudri“, reče mu asistent. „Počeo sam da razmišljam o državnom zakonu o nezakonitom ulasku na privatni posed i svratio sam u firmu preko vikenda da ih pogledam. U zakonu postoji odredba…“ Asistent mu je zatim prepričao, pasus po pasus, istraživanje Besnog Psa. Olson se smejao kad su stigli na odredište, lupio asistenta po leđima i zagraktao: „Boga mu, Bili, znao sam da postoji razlog zašto sam te zaposlio.“ Besni Pas je stajao kao gromom pogođen u zadnjem delu lifta. Niko od ove dvojice to nije primetio. Sledećih pola sata bio je besan kao ris. Nije mogao da ode do Olsona i kaže mu je da je to njegovo otkriće. To bi izgledalo sitničavo. Asistent bi tvrdio da je jednostavno imao sličnu ideju.

Oduvek je bilo tako. Uvek su ga ignorisali. Bes je raspalio potrebu za devojkom. Grmeo je kao olujni oblak, a on je otišao kući dok mu je potreba strujala kroz krv.

Heder Braun je ponovo bila na ulici. Nosila je kratku kožnu suknju i tirkiznu bluzu s dubokim dekolteom. Staklene perle visile su joj na mršavim pegavim grudima; kosa joj je bila vezana trakom.

Besni Pas išao je trotoarom prema njoj, prelazeći pogledom preko njenog tela. Bio je pažljivo odeven; pažljivije nego za ijedno od ostalih ubistava, zato što će je pokupiti u javnosti i vrlo lako bi moglo da bude očevidaca.

Nosio je farmerke i čizme, crvenu sportsku jaknu i kačket. Izgledom je malo odskakao od prolaznika na Henepinskoj ulici. Ne baš dovoljno da upada 146

u oči, ali dovoljno da neko možda zapamti njegovu odeću. Bio je farmer, prosto i jednostavno. U gomili zemljoradnika, uklopio bih se bez najmanjeg problema, mislio je, sve dok budem držao jezik za zubima.

Isekao je rupu u postavi džepa jakne i sad je tu držao dugo sečivo marke Čikago katleri. „Heder“, rekao je kad joj je prišao. Osvrnuo se. Najbliža osoba bio je neki crnac, koji je sedeo na klupi autobuske stanice na drugoj strani ulice. Okrenuo mu je leđa. Heder je gledala mimo njega, a onda ga je naglo pogledala. „Kako si, šećeru?“ „Pričali smo pre neku noć…“ „Ne sećam se.“ „Ponudio sam ti pedeset za jebanje s pušenjem…“ „A, da.“ Zabavljeno je iskrenula glavu. „Izgledaš sad drugačije.“ Besni Pas je pogledao naniže u sebe, klimnuo glavom pa promenio temu. „Rekla si da možeš da smisliš nešto uzbudljivije ako nabavim lovu.“ „Imaš lovu?“ „Imam stotku.“ „Pa, šta to imaš na umu, kauboju?“ Motel je bio ugodno oronuo. Heder je ušla u portirnicu, uzela ključ i vratila se minut kasnije. Besni Pas se obazreo po sobi, onjušio. Sredstvo za čišćenje.

Mora da ga koriste na litre, pomislio je. Kupatilo je bilo sićušno, u podu su falile pločice, posteljina je bila tanka i izlizana. „Zašto ne bismo prvo makli lovu s puta?“, upitala ga je Heder Braun. „Ah, da. Stotka?“ Izvadio je novčanice iz džepova pantalona i bacio ih na komodu. Pet dvadesetica. „A ako stvarno možemo da… znaš… imam još pedeset.“ „Hej, sviđaš mi se, čoveče“, kazala je široko mu se osmehujući. „Zašto prosto ne uđemo ovamo i porazgovaramo o tome dok se tuširamo?“ „Ti počni, a ja dolazim za minut“, rekao joj je. Počeo je da skida jaknu, a kad je ušla u kupatilo, izvadio je nož iz postave džepa i sakrio ga ispod kreveta.

Tuširanje je bilo prava agonija. Pažljivo mu je oprala penis, a kad se ništa nije desilo, rekla je: „Imaš malo problema dole, a?“ Namrštila se, a između očiju joj se javila borića. Impotentne mušterije nisu bile najgori deo tog zanata, ali su svakako usporavale promet. „Ne, ne, ne, ne ako možemo da…“ U tašnici je imala svilene šalove, četiri komada, po jedan za svaki ručni zglob i gležanj.

147

„Nemoj previše da ih zatežeš“, kazala mu je. „Dovoljno je da ih samo obmotaš.“ „Mogu ja ovo“, procedio je kroz zube. Prvo joj je vezao noge, po jednu za svaki stubić na uznožju kreveta, a zatim ruke, za bočne daske sa strane. „Kako ti ide, šećeru?“ „Fino“, kazao je okrećući se prema njoj. Sada je imao poluerekciju i penis mu je stajao relativno uspravno. „Ako ga prineseš ovamo na minut, mogu da ti pomognem“, ponudila se. „Ne, ne, u redu je; ali hteo bih da koristim kondom… izvini…“ „Ne, to pozdravljam“, kazala mu je ohrabrujući ga. Okrenuo se, uzeo jaknu s poda, našao kondom, izvadio ga iz pakovanja pa ga odmotao i navukao. Onda je iz istog džepa uzeo uložak i legao pored nje. „Kaži: aaaaa!“, rekao joj je.

Osetivši da nešto nije u redu, pokušala je da se uspravi u sedeći položaj; otvorila je usta, možda da vrisne, ali Besni Pas ju je ščepao za gušu, stisnuo i gurnuo na ležaj. Pala je i pokušala da pokida šalove kojima je bila vezana. Dok ju je stiskao i stezao, usta su joj se otvorila šire i uspela je da zastenje, ali nedovoljno glasno da privuče pažnju u motelu poput tog, a onda joj je ugurao uložak u usta.

Posle toga, jednom rukom joj je zapušio usta, a drugom počeo da kopa po džepu jakne, tražeći rukavice. Našao ih je i navukao, jednu pa drugu. Devojka ga je posmatrala, i dalje pokušavajući da se oslobodi, razrogačenih očiju, preplašena. Kad ih je stavio na ruke, iz drugog džepa je izvadio izolir-traku i dvaput je obmotao oko njene glave. Potom je još jednom proverio veze; dobro su držale. „Pogledaj ga sada“, rekao je devojci klečeći iznad nje. „To je prava stvar. A rekli su da sam impotentan.“ Devojka je prestala da se džilita i skvrčila se na krevetu, gledajući u njega. „Sad ćemo malo da se zabavimo“, kazao je. Našao je nož ispod kreveta, izvadio ga i pokazao joj ga: čelično sečivo svetlucalo je na svetlosti stone lampe. „Neću previše da te povredim; veoma sam dobar u ovome“, rekao je. „Pokušaj da držiš otvorene oči kad nož uđe u tebe; volim da vam gledam u oči“, kazao je.

Skrenula je pogled u stranu, a u sobi se odjednom osetio reski vonj.

Spustio je pogled na njenu karlicu i shvatio da se upisala. „O, za ime boga!“, izgovorio je. Ali i dalje je bio ushićen. Upisala se od straha. Prepoznala je moć.

Ali sad je neće silovati. Pomisao da legne u hladnu mokraću bila mu je odvratna. U svakom slučaju, silovanje nije bilo nužno. Ispružio se pored nje i 148

nežno je poljubio u obraz, dok je ona pokušavala da se odmakne od njega. „Trajaće svega sekund“, kazao joj je. Počela je izbezumljeno da trza ruke, pokušavajući da pokida veze. Prislonio je vrh noža neposredno ispod njene grudne kosti i osetio kako orgazam nadire kao plimski talas dok pritiska nož nagore i ka unutra. Devojčine oči su se izbečile, naprežući se, naprežući se, a zatim se svetlost u njima ugasila i za nju je sve prestalo da postoji. Besni Pas je gledao u njene oči dok je svetlost u njima čilela, osećajući kako se talasi orgazma povlače, a pritisak u njegovom umu slabi.

Dobro je, pomislio je. Veoma dobro.

Odmakao se od kreveta i pogledao u nju. Nije lepa, pomislio je, ali ima nečeg prelepog u njenom stavu. Skinuo je kondom i bacio ga u klozetsku šolju pa počeo da se oblači, često se zaustavljajući da pogleda svojih ruku delo. U sebi se radovao.

Kad se obukao, bacio je pogled poslednji put, pružio ruku da pomiluje njenu sve hladniju nogu pa pošao prema vratima. „Ups!“, izgovorio je naglas. „Ne smem da zaboravim poruku.“ Iskopao ju je iz džepa jakne i spustio na devojčino telo.

Napolju je bila predivna sveza jesenja noć. Prešao je preko parkinga, rizikujući brz pogled prema recepciji motela. Kroz prozor je video recepcionera, čije lice je bilo okupano plavom svetlošću televizijskog ekrana.

Nije pogledao napolje. Pažljivo držeći glavu okrenutu u stranu, Besni Pas se prošetao niz trotoar i zašao iza ugla, gde je skinuo jaknu i kačket. Umotao je jaknu s kačketom unutra i stavio je ispod pazuha. Skrenuo je iza još jednog ugla i došao do svojih kola. Ušao je i bacio jaknu na pod. Ako ga je iko video da ulazi u kola, nije mogao da vidi čoveka u crvenoj jakni, s kačketom.

Odvezao se šest kvartova nazad do saobraćajne petlje i svratio u bar.

Pandurski auto, s uključenim rotacionim svetlima, ali bez sirene, projurio je niz Henepinsku aveniju dok je pijuckao prvo pićence. Nakon što ga je natenane dovršio, klimnuo je glavom šankeru da mu sipa još jednu turu. Kad je izašao, prošao je čitav sat otkako je napustio motelsku sobu. „Još jedan nepotreban rizik“, rekao je samom sebi. „Neću da se provezem tuda, doduše. Samo dovoljno blizu da bacim pogled.“ Sa semafora jednu ulicu dalje, video je najmanje četiri patrolna vozila ispred motela. Dok je čekao zeleno svetlo, televizijski kombi se parkirao ispred motela i tamnokosa je izašla sa suvozačeve strane. Prepoznao ju je istog trena. Eni Makgauan, žena koja je rekla da je impotentan.

Sirena je zatrubila iza njega, a on je bacio pogled u retrovizor, a zatim na semafor, gde se crveno svedo promenilo u zeleno. Skrenuo je na raskrsnici i parkirao uz ivičnjak. Makgauanova je pričala s nekim pandurom, a pandur je 149

odmahivao glavom. Grupa ljudi prošla je trotoarom pored njegovog automobila, privučena rotacionim svetlima i TV kombijem.

Bio je u iskušenju da im se pridruži, ali se ipak uzdržao. Previše je rizično; ionako je već dovoljno rizikovao. Osim toga, telom mu se i dalje razlivala toplina od ubistva i želeo je da ode kući, gde će moći da se opusti i uživa u tom osećaju. Duga topla kupka, sklopljene oči i repriza onog dela kad se ugasila svedost u očima Heder Braun.

150

14

To je bio jedan od najlepših vikenda u toku godine, s toplim danima i hladnim noćima. Šume su i dalje bile obojene blistavim bojama, a u vazduhu se osećao slab miris dima zapaljenih cepanica breza. „Imamo još najmanje jednu nedelju za lišće. Možda dve“, reče Karla. Šumarak javorovog drveća na severnoj strani jezera bio je jarkonarandžast. „Šteta što nemaš još javora.“ „Razmišljao sam o tome kad sam kupio ovo mesto“, reče Lukas. „Ne želim još javora. Lepi su, ali sam želeo borove. Oni daju ovom mestu atmosferu Severnih šuma. Malo dalje na jug, dole među javorima i hrastovima, imam osećaj kao da sam na seoskom gazdinstvu.“ Plovili su nošeni talasima duž obale, bacajući varalice oko stabljika trske, dokova i palih stabala. „Ima ljudi koji bi rekli da je već prekasno za varalice, ali ja se ne slažem. Takođe, zabavnije je pecati na varalicu“, rekao je.

Za tri sata uhvatili su pet velikih štuka, a dve su im se otkačile sa udice. „Loš dan za velike štuke, a?“, rekla je Karla kad su se zaputili nazad ka pristaništu. „Mrzim što ću ovo sad reći, ali ovo je bio dobar dan. Dve otkačene štuke su u redu. Većinu dana ih uopšte i ne vidiš.“ „Odličan sport.“ „U svakom slučaju, ne moraš da se bakćeš s čišćenjem ribe“, rekao je smešeći se. „Kad ću morati da odem odavde?“, upitala ga je. „Kako to misliš kada ćeš morati da odeš?“ „Pretpostavljam da se hajka medija dosad već stišala. Mogla bih da se vratim. Ali, bože, znaš, živela sam u onom ateljeu s rešoom. Ne ide mi se nazad.“ „Hej, ostani i čitav mesec ako želiš“, reče joj Lukas. „Moram da dođem ovamo za dve-tri nedelje i izvučem brod iz vode. Posle toga neće biti bogzna šta da se radi sve dok ne padne prvi sneg.“ 151

„Prihvatam“, rekla je smejući se. „Možda ne ceo mesec, ali još nekoliko nedelja. Ne znaš kakav mi je ovo odmor za dušu. Ponela sam nekoliko blokova za skiciranje i pastele i divno se provodim.“ „Odlično. Ovo mesto tome i služi.“ Pogledala je u njega. „Drago mi je što si mogao da ostaneš još jedan dan.

Ovde je uvek mirno, ali subotom i nedeljom u blizini ima dosta ljudi. Danas smo imali jezero samo za sebe. Radnim danima je prilično posebno.“ Lukas je posle večere naložio vatru u kaminu, dovlačeći brezove cepanice posečene prošle jeseni. Kad se vatra rasplamsala, seli su na kauč, pričali i gledali televiziju, a onda i iznajmljeni film Veliku jezu.

Lukas je pri kraju filma počeo da joj otkopčava dugmiće bluze. Kad je telefon zazvonio, skidao joj je bluzu, a ona je sedela na njemu, golicajući ga.

Pogledao je u nju i rekao odjednom, smrtno ozbiljno: „Ne želim da se javim.

Sigurno je ubio još nekog.“ Karla je prestala da se kikoće, okrenula se, podigla slušalicu i pružila mu je. Gledao ju je trenutak-dva, a zatim je nevoljno uzeo. „Davenport“, kazao je pridižući se u sedeći položaj. „Lukase“, javio se Anderson, „imamo još jednu!“ „Sranje!“ Pogledao je u Karlu i klimnuo glavom. „Bolje da što pre dođeš ovamo.“ „Ko?“ „Neka kurva. Imamo njeno ulično ime, i to je sve. Heder Braun. Možda petnaest. Nož, baš kao i ostale. I poruka je tu.“ „Ne poznajem je. Jeste li proverili Smita?“ „Aha, on je na porodičnoj farmi. Procenjujemo da je ubijena oko sedam.

Televizijska ekipa pratila je Smita sve do farme. Malo su ga i snimali oko šest. I još je tamo: Čist je.“ „Šta je s devojčinim makroom?“ „Tragamo za njim. Zato nam i trebaš ovde – potrebno nam je da je pogledaš, da vidiš da li je prepoznaješ, da iscimaš ulične kontakte.“ „Poroci sad rade na tome?“ „Aha. Poznaju je, ali još nemaju ništa.“ „Gde se to desilo?“ „Dole u južnom Henepinu. U Rendijevom motelu.“ „Aha, poznat mi je. Dobro, dolazim što pre budem mogao.“ Prekinuo je vezu i pogledao u Karlu, koja je oblačila bluzu. Pružio je ruku i pritisnuo joj dlan na dojku. „Moram da idem“, kazao je.

152

„Ko je žrtva?“ Glas joj je bio tih, utučen. „Neka kurva. U nekom ljigavom motelu. To je naš tip, nema sumnje, ali malo je i… uvrnuto. Zvuči bezmalo spontano. To je prvi put da je ubio kurvu.“ Oklevao je. „Moram da te zamolim za uslugu, ali ne želim da to shvatiš na pogrešan način.“ Namrštila se i slegnula ramenima. „Pitaj.“ „Možeš li da odeš i prošetaš se do pristaništa na nekoliko minuta?“ „Svakako…“ „Moram da obavim jedan telefonski poziv, a…“ Bespomoćno je mahnuo rukom. „Nije da ti ne verujem, ali bilo bi najbolje ako razgovaram nasamo.

Ponekad radim nešto što se smatra blago nezakonitim. Ako bi to ikad došlo do Velike porote… ne bih želeo da lažno svedočiš, čak ni da pomisliš da moraš.“ Nesigurno se osmehnula. „Svakako. Prošetaću. Nije problem.“ „Izgleda mi kao problem“, reče Lukas prolazeći prstima kroz kosu. „Svaki put kad upadnem u ovakvu situaciju s nekom ženom, misle da im ne verujem.“ „Često si bio u takvim situacijama?“, upitala ga je. „Nekoliko puta. To me izluđuje.“ „Dobro. Pa, ti si pandur.“ Uzela je jednu od flanelskih košulja dugih rukava, koje je nosila u svežim noćima, i nasmešila mu se. „Ne brini se zbog toga, za ime božje. Biću dole na pristaništu, samo me pozovi kad završiš.“ Gledao ju je kako silazi niz stepenice i odlazi niz stazicu kroz dvorište, a trenutak kasnije ugledao je njenu siluetu ocrtanu spram tamne vode, kad je stala na pristanište. Uzeo je slušalicu i pozvao. „Hitno moram da pričam s Eni Makgauan. Ovo je hitno.“ „Šta da joj kažem, ko je traži?“ „Recite joj: Crveni Konj.“ Trenutak kasnije, Makgauanova je bila na vezi. „Crveni Konju?“ „Eni, desilo se još jedno ubistvo. Jesi li čula?“ „Ne.“ Glas joj je bio žustar, uzbuđen. „Gde?“ „U pitanju je neka kurva u Rendijevom motelu, dole na Henepinskoj aveniji. Mlada. Ulično ime joj je bilo Heder Braun. Trenutno imamo nekoliko ljudi na mestu zločina, bolje da što pre odeš s ekipom tamo. I dozvoli da ti dam još jednu informaciju o njemu, nešto što su naši psihijatri zaključili. Šef i ostali detektivi najverovatnije će pokušati da to poreknu, zato što ne žele da se ta vrsta osetljivih informacija pročuje, ali i očekivali smo da će sledeću ubiti kurvu.“ „Isuse! A zašto?“

153

„Naši psihijatri misle da je tip verovatno žešće ružan, toliko je neprivlačan da ne samo što ne može da mu se digne već ne može nijednu ni da smuva.

Jedno doprinosi drugom, shvataš. Međutim, ne znamo da li je to baš njegov izgled. Možda je nekakva telesna hernija ili tako nešto. Znaš već, možda smrdi kao tvor.“ „Opa!“ „Aha, shvataš šta hoću da kažem. Zaista gadan, maltene čovek-gušter. Ne bih rekao to nikome, ali svidelo mi se kako si uklopila moju poslednju dojavu o impotenciji u svoju priču. A pošto je sada ubio kurvu, mislim da će ova najnovija informacija pružiti gledaocima Kanala 8 ekskluzivni uvid u um serijskog ubice, znaš.“ „Ovo je stvarno opako, Luka… ovaj, Crveni Konju. Daj mi vremena da pokrenem ovo pa ću ti se javiti. Jesi li kod kuće?“ „Ne. Na severu sam, tri sata vožnje. Spremam se da krenem nazad, ali stići ću tek oko ponoći. Biću kod kuće, verovatno, negde posle jedan, i biću budan otprilike do tri. Ako budeš morala da me pozoveš, zovi me tada.“ „Važi. Hvala, Crveni Konju!“ Karla je bila na pristaništu, umotana u flanelsku košulju. „Odlaziš?“ „Aha.“ „Ispratiću te do kola.“ „Želeo sam da provedem više vremena s tobom“, rekao je. „Pa vrati se.“ „Ako budem mogao.“ Zagrlio ju je i poljubio, a ona je nastavila da ga grli tren duže, pa se zatim odmakla i pošla prema vikendici. Lukas je ušao u porše, napravio polukružno okretanje i zaputio se natrag prema gradovima blizancima.

Brza vožnja po uzanim drumovima Severnih šuma ga je uzbuđivala, ali je to obično radio danju. Noću mu se činilo kao da se stabla pored puta primiču bliže kolovozu. Pritiskao je papučicu gasa, a žbunje i bandere su mu uskakali i iskakali iz vidnog polja ne ostavljajući vremena za razmišljanje.

Pedeset kilometara dalje, neposredno posle državne granice Minesote, prošao je pored odmorišta kraj puta, a crvena svetla obasjala su tamu iza njega kad je automobil saobraćajne patrole izleteo na kolovoz.

Lukas se zaustavio kraj bankine i izašao iz kola sa značkom u ruci.

Saobraćajac je već bio na kolovozu, s jednom šakom na oružju, a u drugoj držeći baterijsku lampu.

154

„Ja sam poručnik iz Mineapolisa, na hitnom povratku u grad“, reče Lukas dok je išao prema saobraćajcu, pružajući mu značku. „Poručnik Lukas Davenport. Ubica poznat kao Besni Pas upravo je ucmekao kurvu, devojčicu.

Moram što pre da se vratim.“ „Aha“, odvrati saobraćajac. Pogledao je u značku, a potom na trenutak uperio snop svetlosti u Lukasovo lice. „Ako pozoveš svog dispečera i kažeš mu da te poveže s našim dispečerom…“ „Ma video sam te na televiziji“, reče mu saobraćajac. Vratio mu je značku. „Neću ti pisati kaznu, ali daću ti mali savet, važi? Snimio sam te da voziš 135 kilometra na sat. Ako budeš vozio odavde do auto-puta brzinom od 90 umesto 135, to će te koštati samo dva minuta. A ako voziš 135 i udariš jelena ili medveda, bićeš na mestu mrtav. Imaš sreće što već nisi udario nešto. Trenutno su u migraciji. Kad udariš velikog mrkog medveda kolima, to ti je kao da se zakucaš u betonski zid.“ „Razumem. Samo, malo sam odlepio.“ „Pa, iskuliraj“, reče mu saobraćajac. „Pozvaću patrole, kazaću momcima na auto-putu da te ne zaustavljaju. Samo drži ispod stotke do auto-puta, a kad se uključiš na auto-put, tad ožeži.“ „Hvala ti, čoveče.“ Lukas se zaputio nazad prema kolima. „Hej, Davenporte!“ Lukas je zastao kraj otvorenih vrata. „Da?“ „Uhvati brzo tog kučkinog sina!“ Motel je bio oronula jednospratna zgrada u obliku slova L, s trajnim ručno naslikanim znakom da ima slobodnih soba. Kad je Lukas stigao, ispred je stajalo parkirano pet-šest patrolnih automobila i četiri televizijska kombija.

Spazio je Dženifer, a dalje niz ulicu Eni Makgauan, obe s kamermanima.

Uglavio je porše između dva patrolna vozila, izašao, zaključao vrata, pa pošao prema žutoj traci koja je blokirala prilazni put motela. „Lukase!“ „Hej, Dženifer…“ „Kučkin sine, opet si njoj dao dojavu!“ „Kome?“ „Znaš ti kome! Makgauanovoj!“ Dženifer je okrenula glavu da ljutito pogleda niz ulicu ka koleginici. „Ma nisam!“, slagao je Lukas. „Bio sam na severu u vikendici, za ime boga!“ „Pa, neko je hrani probranim informacijama. Smeje nam se svima u brk.“ 155

„Tako to valjda ide u novinarskom poslu, a?“ Čučnuo je i provukao se ispod žute trake. „Pozovi me sutra, videću mogu li da izbunarim nešto za tebe.“ „Hej, Lukase, nisi valjda još ljut? Zbog onoga sa Smitom?“ „Moramo da popričamo o tome“, kazao je. „Moramo da smislimo nešto.

Jesi li slobodna sutra uveče?“ „Aha.“ „Izvešću te negde na večeru. Smislićemo nešto.“ „Odlično.“ Nasmešila mu se, a Lukas se okrenuo i ugledao Andersona kako stoji u gomili ispred kancelarije upravnika motela. „Šta ima?“, upitao je hvatajući Andersona za rukav. „Uđi pa vidi.“ Poveo ga je prema zadnjem delu motela. „Ko ju je našao?“ „Noćni portir“, odgovori Anderson bacajući pogled preko ramena. „Devojka je imala običaj da svrati i pokuca mu na prozor u dolasku i odlasku.

Pokucala je kad je došla, ali nije otišla. Posle nekog vremena, izvirio je i kaže da je video svetlost ispod vrata njene sobe. Ubica ih očigledno nije dobro zatvorio kad je otišao. To mu je pobudilo znatiželju pa je pokucao. Onda ju je našao.“ „Da li je video ubicu?“ „Ne. Kaže da nije video nikog.“ „Taj portir, da nije Vini Kratki?“ „Ne znam kako se zove“, reče Anderson. „Doduše, jeste nizak.“ Heder Braun je bila vezana kao i ostale, ali za razliku od ostalih, ruke su joj bile ispružene pod pravim uglom u odnosu na telo, kao da je bila razapeta na krst. Drška noža štrcala joj je iz grudi, tik ispod grudne kosti. Glava joj je bila okrenuta u stranu, oči i usta otvorene. Jezik joj je bio isplažen, jezivo beo.

Na butinama je imala dugačke i uzane ožiljke, bele na kvarcovanoj koži. „Ne poznajem je“, reče Lukas. U sobu je ušao i inspektor iz poroka. „Poznaješ li je ti?“, upitao ga je Lukas. „Video sam je par puta, na ulici je već nekoliko godina“, odgovori pandur iz poroka. „Radila je na Univerzitetskoj aveniji u Sent Polu, ali joj se makro predozirao i onda je na neko vreme nestala.“ „Govoriš o Luisu Beku?“ „Aha. Vidiš li ožiljke na nogama? To je bio Luisov zaštitni znak. Imao je običaj da ih mlati ofingerima. Govorio je da nikad ne mora da uradi to više od dvaput.“ „A on je umro“, reče Lukas. „Pre osam meseci. Bogu hvala! Ali reći ću ti nešto. Njegove devojke su bile poznate po specijalnim trikovima. Zlatni tuševi, vezivanje, takve stvari. Možda

156

ju je ovaj tip znao odranije. Način na koji je vezana… bilo bi teško tako vezati nekoga ako ne sarađuje.“ „Ne znate ko je sad podvodi?“ „Ne. Nisam je viđao na ulicama neko vreme“, reče policajac iz poroka. „Razgovarali smo s noćnim portirom, ali on tvrdi da ne zna ništa o njoj“, reče Anderson. „Rekao je da je dolazila zadnje dve-tri nedelje. Došla bi na recepciju, platila sobu i otišla. Uzela bi sobu za celu noć, dovela dva-tri tipa, pokucala na prozor kad bi došla ili otišla. Sama je nameštala krevet.“ „Koliko je plaćala za sobu?“ „Ne znam“, odgovori policajac iz poroka. „Mogu da proverim.“ „Obično je jedan tip jedan sat. Najčešće ne uzimaju sobu za celu noć. Ne ako motel zna šta se dešava.“ „Ovaj tip zna“, napomenu policajac iz poroka. „Vini Kratki?“ „Aha.“ „Odavno se poznajemo. Otići ću da popričam s njim“, reče Lukas. Još jednom se osvrnuo po sobi. „Opet ništa, a?“ „Ne mnogo. Poruka.“ „Šta piše?“ „Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš.“ „Kučkin sin! Ne ostavlja nam mnogo.“ Anderson je izašao iz sobe. Lukas je opet pogledao u telo, a zatim uzeo tašnicu Braunove i pretresao je. U jeftinom plastičnom novčaniku pronašao je petnaest dolara, vozačku dozvolu, karticu socijalnog osiguranja i pola tuceta fotografija. Izvadio je najjasniju iz novčanika i pustio je da padne na dno tašnice. U džepu sa strane našao je i dve plastične kesice. Kokain. „Ovde imam dva kvotera“, kazao je policajcu iz poroka. „Jeste li popisali sadržaj njene torbice?“ „Još nismo.“ Kad je policajac izašao, Lukas je strpao fotografiju u džep. „Aha?“ Anderson se vratio u sobu. „Našao sam malo koke. Bolje da odneseš ovu tašnicu u sobu s dokaznim materijalom pre nego što sadržaj nestane.“ Vinsent Kratki je stvarno bio nizak. Takođe je imao dugu i retku riđu kosu i mislio da liči na Vudija Alena. Nije znao ništa. Počešao se po glavi i odmahnuo, pa se opet počešao po glavi. Perut mu je kao sneg padala na crnu rolku. Dva pandura iz poroka stajala su i gledala u njega kad je Lukas ušao. Kratki je podigao pogled i prebledeo. „Poručnice…“, nervozno je izgovorio.

157

„Vinsente, druže moj, moramo da razgovaramo!“, reče veselo Lukas.

Pogledao je dvojicu iz poroka. „Mogu li da popričam nasamo s njim? Nas dvojica smo stari drugari.“ „Nema problema“, odvrati jedan od njih. „Nego, jeste li našli devojčinu priznanicu?“ „Aha, evo je ovde.“ Jedan policajac mu je pružio račun, a Lukas je pogledao ukupan iznos.

Trideset dolara. „Hvala. Vidimo se.“ Kada su otišli, Lukas se okrenuo prema Kratkom, koji se skvrčio u stolici. „Možda bi trebalo da se vratimo u portirnicu, gde možemo da porazgovaramo na miru“, predložio je Lukas. „Jebi se, Davenporte…“, započe Šort.

Lukas se sagnuo nad njim i progovorio ljubaznim tonom: „Vinsente, druže, ti vrlo dobro znaš ko je devojčin makro. Sad, moraš brzo da odlučiš – koga se više plašiš: njega ili mene? Dozvoli da ti pomognem. Radimo na slučaju serijskog ubice i glava mi je na panju. Tako da bi definitivno trebalo da se više plašiš mene.“ „Jebi se…“ „Takođe, možda bi trebalo da razmisliš o tome šta će ti šef reći kad sazna da si iznajmljivao sobu kurvi, za celu noć – trideset dolara! Mora da si dobijao i malo sa strane, a? Možda malo pice, možda malo mita? A, Vinsente?“ „Jebi…“ Lukas je bacio pogled kroz prozor na ulicu. Niko nije gledao unutra.

Posegnuo je i zgrabio palcem i kažiprstom meso između Vinijevih nozdrva.

Kratki je izvio glavu kao da ga je udarila struja i pokušao da skloni Lukasovu šaku, ali Lukas ga nije puštao i zabio mu drugi palac u grlo, tik ispod Adamove jabučice, tako da nije mogao ni da pisne. Borili su se nekoliko sekundi, a onda ga je Lukas pustio i odmakao se, a Kratki se presamitio na stolici, lica zarivenog u dlanove, i tiho zacvileo.

Lukas se sagnuo iznad njega i obrisao prste o njegovu košulju. „Ko je njen makro?“, upitao je tiho. „Ma daj, Davenporte.“ „Ako misliš da je to bolelo, znam još nekoliko mesta što bole da ne poveruješ“, reče mu Lukas. „A takođe se ne vide.“ „Sparks“, promumlao je. Glas mu je bio skoro nečujan. „Molim te, nemoj da mu kažeš da sam ti ja rekao.“ „Ko?“ „Džeferson Sparks. Cura radi za Sparksa.“ „A Sparki! Dovraga!“ Lukas je potapšao Kratkog po ramenu. „Hvala, Vinsente. Policija uvek ceni saradnju naših građana.“ 158

Kratki je pogledao u njega crvenih očiju, a suze su mu se slivale niz obraze. „Odlazi odavde, jebote!“ „Ako to nije tačno, znaš, ako to nije Sparki, vratiću se“, obećao mu je Lukas i nasmešio se. „Prijatan dan ti želim.“ Bolničari su iznosili telo na kolicima, praćeni bleštavim svetlima kamera.

Policajci iz Odeljenja za poroke stajali su u nevelikoj grupi pored ivičnjaka i posmatrali scenu kad im je Lukas prišao. „Je li ti tvoj stari drugar išta ispričao?“ „Radila je za Džefersona Sparksa“, reče im Lukas. „Za Sparkija?“, izgovori ushićeno jedan od pandura. „Mislim da znam gde odseda.“ „Onda idi i pokupi ga“, reče Lukas. „Zbog navođenja na prostituciju ili tako nešto. Sutra ujutru ćemo popričati s njim u stanici.“ „Važi.“ Anderson je pričao s patologom. Kad je završio, prišao je Lukasu vrteći glavom. „Ništa?“, upitao je Lukas. „Ništa.“ „Pročešljaćeš komšiluk u potrazi za svedocima?“ „Ma imam ljude svuda naokolo. Ali nećemo ništa znati do sutra.“ „Imamo i njenog svodnika“, reče mu Lukas. „Poroci će ga potražiti.

Verovatno ćemo ga imati sutra.“ „Nadam se da će on nešto znati“, reče Anderson. „Ovo pošta je zamorno.“ *** Lukas je radio na igri pola sata uređujući scenarije. To je bio najgori deo posla.

Završni detalji nikad nisu gotovi do kraja. A zbog ubistva Heder Braun nije mogao da se usredsredi na rad.

Odustao je u dva sata, pojeo voćni jogurt od jagode, proverio vrata pa isključio sveda. Bio je u krevetu oko deset minuta kad je zazvonilo zvonce na vratima. Iskobeljao se iz postelje pa je na vrhovima prstiju otišao u radnu sobu, kako bi mogao da pogleda kroz prozor prema ulaznim vratima.

Zvonce je opet zazvonilo dok je virio napolje. Eni Makgauan, sama na uličnom svedu, obuzeta sobom dok je čekala ispred vrata. Lukas je seo na pod leđima naslonjen na zid, zureći u mračnu sobu. Dženifer je trudna. Karla ga 159

čeka u vikendici. Lukas je voleo žene, naročito nove, ili različite. Voleo je da priča s njima, da im šalje cveće, da gužva čaršave s njima. Eni Makgauan bila je izuzetno atraktivna žena, s licem Jelene Trojanske, ružičastim bradavicama, bledim zategnutim mesom – sve je to obećavalo veličanstveno telo.

Međutim, bila je gluplja i od ćuskije. Razmišljao je o tome, prstima stežući koren nosa.

Eni Makgauan je i dalje čekala napolju, a posle još jednog minuta se okrenula i pošla prema svojim kolima. Lukas je ustao i provirio kroz procep između zavese i zida kad je otvorila vrata automobila, zastala pa pogledala nazad u kuću. Prozor se otvarao vertikalno, na kip. Ruka mu je bila na kvači i trebala mu je samo sekunda da ga otvori i pozove je pre nego što ode. Ali nije se ni mrdnuo. Sela je za volan, zatvorila vrata pa se izvezla u rikverc s prilaznog puta.

Sledeće sekunde je otišla. Lukas se vratio u spavaću sobu, legao pa pokušao da zaspi.

Vizije Eni…

160

15

Vrata Lukasove kancelarije bila su otvorena, a policajac iz Odeljenja za poroke je ušetao i spustio se na stolicu. „Sparki je nestao“, kazao je. „Dođavola! Ništa ne ide po loju“, reče Lukas. „Našli smo njegovu gajbu, dole je u Djupontovoj, ali sinoć je zbrisao“, reče pandur iz poroka. „Tip koji živi na spratu iznad ispričao mi je da se Sparki vratio kući oko ponoći, spakovao stvari u kola i zapalio s jednom od svojih devojaka. Rekao je da mu ne izgleda kao da će se vratiti.“ „Čuo je za Braunovu“, izgovori Lukas, zavalivši se u naslon stolice i podigavši noge na sto. „Aha. Tako izgleda.“ „Hm, kuda li je otišao?“ Policajac iz poroka slegnu ramenima. „Raspitujemo se. Ima i nekoliko drugih devojaka. Čuli smo da rade u nekoj sauni u Jezerskoj. Nekad su radile u Gvozdenom leptiru, ali to mesto je odavno zatvoreno. Tražimo ih.“ „Rođaci?“ „Ne znamo.“ „Kad smo ga poslednji put privodili?“, upitao je Lukas. „Pre otprilike godinu dana, čini mi se. Za navođenje na prostituciju.“ „Da li je odležao?“ „Tri meseca.“ „Je li njegov krivični dosije gore?“ „Aha. Mogu da ti ga donesem.“ „Nije bitno“, kaza Lukas. „Ionako ništa ne radim. Prošetaću se do vas i baciću pogled.“ „U svakom slučaju, nastavićemo da ga tražimo“, reče policajac iz poroka. „Danijel nam je već zaseo na grbaču.“

161

Lukas je zatvarao vrata kancelarije kad mu je zazvonio telefon na radnom stolu. Vratio se unutra i javio. „Lukase? Ovde Dženifer. Izlazimo li večeras?“ „Svakako. U sedam?“ U mislila mu je blesnula slika Karle, izvijenih leđa, punih grudi, poluotvorenih usta. Karla Ruiz.

Dženifer Keri, trudna. „Aha, to mi odgovara. Pokupićeš me ovde?“ „Vidimo se u sedam.“ Besni Pas je čekao dokumentaciju u kancelariji javnog notara kad je Lukas ušao. Istog časa ga je prepoznao i prisilio se da vrati pogled na dokument u rukama. Lukas uopšte nije obratio pažnju na njega. Prošao je kroz salunska vrata iza šaltera pa prešao preko prostorije do nadzorničine kancelarije.

Provirio je unutra i rekao nešto što Besni Pas nije razabrao. Nadzornica je podigla pogled sa stola i nasmejala se, a Lukas je ušao i seo na ivicu njenog radnog stola.

Detektiv je umeo sa ženama. Besni Pas je to prepoznao i zavideo mu je na tome. Nadzornica je bila prekaljena sudska veteranka koja je već videla sve, a Davenport ju je za sekund zavrteo oko malog prsta kao šiparicu. Dok ih je gledao, Lukas se iznenada okrenuo i pogledao u njega, i pogledi su im se nakratko ukrstili. Besni Pas se brzo osvestio i ponovo spustio pogled na dokument. „Ko je onaj tip na šalteru?“, pitao je Lukas.

Nadzornica je pogledala u Besnog Psa, koji je vratio dokument u korpu i uputio se prema vratima. „Advokat. Ne mogu da se setim u kojoj firmi, ali u poslednje vreme je često ovde. Radio je na slučaju Barin, znaš, onaj bogati klinac koji se kolima zakucao u gomilu…“ „Aha!“ Besni Pas je nestao iza vrata, a Lukas je istog trena zaboravio na njega. „Džeferson Sparks. Negativac. Makro. Potrebno mi je najnovije što imate o njemu.“ „Doneću ti. Možeš da upotrebiš Lorin sto. Na bolovanju je“, reče nadzornica pokazavši na prazan sto iza šaltera.

Sparks je imao tri nedavna dosijea, svaki s tankim svežnjem hartija. Lukas ih je pročitao i našao pola tuceta referenci za fitnes-klub Svileni šešir. Podigao je slušalicu, pozvao poroke pa zatražio da priča s inspektorom s kojim je i jutros razgovarao. „Da li Svilenim šeširom i dalje upravlja Širli Džensen?“, upitao je kad je se inspektor javio. „Da.“

162

„Naleteo sam na to ime na nekoliko mesta u Sparkijevom dosijeu. Može li to da bude mesto gde rade njegove ženske?“ „Može biti. Kad malo bolje razmislim, Širli je vodila knjige u Leptiru.“ „Hvala. Skoknuću tamo.“ „Važi, čujemo se.“ Lukas je prekinuo vezu, ubacio dokumente u korpu za vraćanje pa bacio pogled na sat. Malo posle podneva. Širli bi trebalo da je na poslu.

Svileni šešir je bio u crno ofarban izlog stišnjen između prodavnice polovne odeće i agencije za iznajmljivanje nameštaja. Na neonskoj reklami u prozoru pisalo je: Svilni šešir – Fintes klub, a staklo prozora i vrata bilo je ofarbano zift-crno. Iznad vrata je stajao mali svetlarnik od kovanog gvozda, a neki pametnjaković ga je sprejom ofarbao u crveno. Ili to možda nije uradio neki pametnjaković, pomislio je Lukas. Možda je to bio baš vlasnik.

Lukas je otvorio vrata i ušao u malu čekaonicu. Dve plastične stolice stajale su na crvenom čupavom tepihu iza stočića za kafu. Na simsu prozora ofarbanog u crno nalazio se akvarijum pun gupika. Na stočiću za kafu bilo je pet-šest otrcanih primeraka Penthausa. Stolice su bile okrenute prema dva metra dugom pultu, koji je izgledao kao da je ukraden iz neke lekarske ordinacije. Vrata pored pulta vodila su u zadnji deo lokala.

Kad je Lukas ušao u čekaonicu, čuo je zvonjavu interfona u zadnjem delu i dve-tri sekunde kasnije mlada žena u crnoj haljini s dekolteom pojavila se iza pulta. Žvakala je žvakaću, a na levoj dojci imala je tetovažu gundelja. Ličila je na Beti Bup, ali je mirisala na žvake Đusifrut. „Da?“ „Hoću da pričam sa Širli“, reče joj Lukas. „Ne znam da li je ovde.“ „Reci joj da je čeka Lukas Davenport, i da ću, ako ne dovuče svoje debelo dupe ovamo, demolirati ovu jazbinu.“ Žena je trenutak-dva gledala u njega, radeći vilicom sve dok žvakaća guma nije pukla. Nije bila impresionirana. „Prilično si žestok“, izgovorila je. „Ovde imam tipa s kojim bi možda hteo da popričaš pre nego što demoliraš lokal.“ „Koga?“ Odmerila ga je pogledom pa zaključila da će možda prepoznati ime. „Ćelavog Pitersona.“ „Ćelavog? Odlično! Reci i njemu da dovuče guzicu ovamo“, reče sa entuzijazmom Lukas. Zavukao je ruku u jaknu i izvadio P-7, a žena je razrogačila oči i podigla ruke ispred sebe kao da pokušava da se odbrani od metka. Lukas joj se nacerio i šutnuo prednji deo pulta, koji se razbio u

163

paramparčad, a kada ga je ponovo šutnuo, žena se okrenula i potrčala prema zadnjem delu lokala. „Ćelavi, kurtonu jedan, dolazi ovamo!“, dreknuo je Lukas. Pružio je ruku iza pulta, ščepao donji deo radne površine i povukao; daska se odlomila s praskom i on ju je pustio da tresne, još jednom šutnuo prednji panel i parče daske se odlomilo. „Ćelavi, pizdo…“ Ćelavi Piterson bio je visok 195 centimetara i težak 135 kila. Imao je relativno beznačajnu karijeru kao bokser, a malo dužu kao profesionalni kečer. Neki ljudi u Jezerskoj bili su uvereni da je psihopata. Lukas je pak bio siguran da nije. Ćelavi ga je jednom napao, pre nekoliko godina, dok je Lukas još patrolirao. To se desilo na parkingu ispred nekog noćnog kluba, jedan na jedan. Ćelavi je koristio pesnice, a Lukas dvadeset pet centimetara dugačak pendrek napunjen olovom i umotan u bivolju kožu. Ćelavi je poljubio patos posle šest sekundi prve runde. A nakon što je pao, Lukas mu je nogama i teškom čeličnom baterijskom lampom slomio nekoliko kostiju u rukama, većinu kostiju šaka, potkolenice obe noge, kosti stopala, vilicu, nos i nekoliko rebara. Takođe ga je pet-šest puta šutnuo u jaja.

Dok su čekali hitnu pomoć, Ćelavi se osvestio, a Lukas ga je zgrabio za košulju i rekao mu da će mu, ako ikad više bude imao ijedan problem s njim, odseći nos, jezik i kitu. Lukas je posle suspendovan zbog istrage o mogućoj upotrebi prekomerne sile. Ćelavi je proveo četiri meseca u bolnici i narednih šest u invalidskim kolicima.

Da je Ćelavi stvarno psihopata, mislio je Lukas, čim je ponovo prohodao, napao bi ga pištoljem, nožem ili bar, da je stvarno lud, pesnicama. Ali nije.

Nikad više nije ni pogledao u njega i zaobilazio ga je u širokom luku. „Ćelavi, smrade…“, vikao je Lukas. Šutnuo je prednji deo pulta, koji se urušio. Na zadnjim stepenicama začulo se čangrljanje, a on je prestao da šutira nameštaj kad je Širli Džensen užurbano došla niz hodnik do pulta. Lukas je sklonio pištolj. „Seronjo!“, povikala je. „Zaveži, Širli!“, reče joj Lukas. „Gde je Ćelavi?“ „Nije ovde.“ „Druga ženska je rekla da jeste.“ „Nije, Davenporte… hoću da kažem… Isuse Hriste! Pogledaj samo ovaj rusvaj…“ Džensenova je bila u poznim četrdesetim, a lice joj je bilo izborano od godina kvarcovanja, burbona, cigareta i krompira. Imala je pedeset kila više nego što treba. Salo joj je drhtalo na podvaljku, ramenima i mišicama, a treslo se kao puding ispod njenog zlatnog kaiša. Lice joj se zbrčkalo i Lukas je pomislio da će možda i zaplakati.

164

„Hoću da znam kuda je Sparki otišao.“ „Nisam ni znala da je otišao“, kazala je i dalje gledajući u uništeni pult.

Lukas se nagnuo napred sve dok mu se lice nije našlo na desetak centimetara od njenog nosa. Debeli sloj šminke na njenom licu ispucao je kao suvo korito jezera. „Širli, rasturiću ovo mesto. Glava mi je na panju zbog ovog Besnog Psa, a Sparki ima neke informacije koje su mi potrebne. Čekaću ovde…“ Pogledao je na sat kao da joj meri vreme. „Imaš pet minuta. A onda dolazim iza pulta. Idi i saznaj gde je.“ „Sparki zna nešto o Besnom Psu?“ Ta pomisao ju je prenerazila. „Sinoć je ubijena jedna od njegovih cura. Besni Pas počeo je da ubija kurve. To je mnogo lakše nego da uhodi obične žene.“ „Samo nemoj više da mi šutiraš pult“, reče Širli, nakon čega se okrenula pa se odgegala niz hodnik van vidokruga.

Nekoliko sekundi kasnije, ulazna vrata su se otvorila, a Lukas se odmakao od njih. U lokal je ušao mršavko pepeljastosivog lica, mršavih ramena, u odelu vrednom sedamdeset dolara; pogledao je u uništeni pult, a zatim u Lukasa. „Isuse, šta se ovde desilo?“ „U toku je policijska racija“, reče mu Lukas razdragano. „Ali ako želiš samo malo da vežbaš, znaš, da radiš sklekove i popiješ malo voćnog soka, to je u redu. Idi pozadi.“ Adamova jabučica mršavog čoveka zaigrala je dvaput pa je rekao: „Ma nema veze“, i iščezao na vrata. Lukas je slegnuo ramenima, seo na plastičnu stolicu pa uzeo primerak Penthausa. Nisam verovao da se ovako nešto stvarno dešava, pročitao je, ali pre nego što vam ispričam o tome, možda bi trebalo da opišem sebe. Brucoš sam na velikom koledžu na Srednjem zapadu i ovdašnje studentkinje kažu da sam prilično obdaren. Devojka mi je jednom izmerila dvadeset dva centimetara kao kamen tvrdog…“ „Davenporte…“ Širli se iznova pojavila. „Aha.“ Spustio je časopisa na stočić. „Ne znam u kom je tačno hotelu“, rekla je, „ali je u Sidar Rapidsu, u nekom hotelu u centru…“ „U Ajovi?“ „Aha. Prolazi tuda nekoliko puta godišnje, Su Siti, De Mojn, Voterlu, Sidar Rapids. Jedna od njegovih devojaka kaže da je tamo, ne zna tačno gde, ali kaže da je to neki hotel u centru.“ „Dobro.“ Lukas je klimnuo glavom. „Ali ako nije tamo…“ „Jebi se, Davenporte, polomio si mi sto!“ *** 165

Dženifer se svidelo cveće. Svaki sto imao je dva karanfila, crveni i beli, u visokoj vazi. Restoran je držala vijetnamska porodica, izbeglice koje su ostavile francuski restoran u Ho Ši Minu. Starac i njegova žena su ga finansirali, njihova deca upravljala i kuvala, tazbina posluživala i radila za šankom i na blagajni, a desetogodišnji unuci čistili i pospremali. „Veliki problem s ovim mestom“, reče Dženifer, „jeste to što će se za njega ubrzo pročuti.“ „To je u redu“, reče Lukas. „Zaslužili su.“ „Pretpostavljam.“ Pogledala je u crno vino u čaši, posmatrajući odsjaje svetla koje je s ulice dopiralo kroz venecijanere. „Dakle, šta ćemo?“, upitala je posle nekoliko trenutaka tišine.

Lukas se zavalio u naslon stolice i prekrstio noge. „Ne možemo da nastavimo ovako. Stvarno si me opaučila. Danijel zna za nas, i svaki put kad se nešto pojavi u štampi, gleda u mene. Čak i kad je to Kanal 8.“ „Završila sam s novinarstvom, makar zasad“, odgovorila je. Iskrenula je glavu u stranu i pustila da joj kosa padne s lica, a Lukas je pogledom ispratio oblinu njene brade i pomislio da je zaljubljen. „Aha, ali ako dobiješ dojavu… reci mi da to nećeš javiti nekom od svojih kolega“, rekao joj je.

Dženifer je srknula vino, spustila čašu na sto, prešla prstom po obodu i odjednom ga pogledala u oči. „Jesi li spavao s Makgauanovom?“ „Dođavola, Dženifer!“, izgovori ogorčeno Lukas. „Nisam!“ „Dobro. Ali nisam sigurna u tebe“, rekla je. „Neko joj javlja informacije, a ko god da je to, dobro je upoznat sa istragom.“ „Nisam ja“, reče Lukas. Nagnuo se napred i rekao: „Osim toga, informacije koje dobija…“ Zaćutao je pa se ugrizao za usnu. „Mogao bih da ti nešto kažem, ali se plašim da ćeš me citirati i stvarno sjebati.“ „Neka priča?“, upitala ga je.

Razmislio je. „Mogla bi da bude, možda. Bila bi prilično neobična.

Diskreditovala bi Makgauanovu.“ Dženifer je odmahnula glavom. „Ne bih joj to uradila. Niko na televiziji to ne radi. Previše je opasno, započela bih rat. Zato, reci mi. Ako je tako kao što kažeš, kunem se da to niko neće čuti od mene.“ Nekoliko trenutaka je gledao u nju. „Stvarno?“ „Stvarno.“ „Znaš“, rekao je ležerno, kao da to ni najmanje nije važno, „u prošlosti sam pretio da ću prestati da pričam s tobom, ali stalno su postojali razlozi da se ponovo spanđamo. Uvek bih našao neki razlog da opravdam ono što si uradila.“ 166

„Baš velikodušno od tebe.“ „Čekaj malo. Pusti me da završim. Ovog puta si mi jasno obećala. Nema ako ili ali. Ako se ovo pročuje, znaću odakle je poteklo. Takođe ću znati da više nemamo nikakvih osnova da verujemo jedno drugom. Ikada. Čak i s bebom na putu. Sad ne igram nikakvu igru. Ovo je stvarni život.“ Dženifer se zavalila, pogledala u plafon pa spustila pogled na njega. „Kad sam bila tinejdžerka, sklopila sam sporazum s ocem“, polako je izgovorila.

Pogledala je gore. „Ako je nešto stvarno važno i on je morao da zna istinu o tome, rekla bih mu istinu, a zatim dala i časnu izviđačku reč. A ako je on hteo da mi kaže nešto i naglasi da je to važno i da se ne šali ili zeza, takođe bi dao časnu izviđačku. Znam da zvuči blesavo, ali nikad to nismo prekršili. Nikad nismo lagali posle izviđačke.“ „I nećeš reći…“ „Časna izviđačka reč!“, kazala je stavljajući šaku na srce. „Isuse, ličimo na dva kretena!“ „U redu“, reče joj Lukas. „Hteo sam da ti kažem ovo. Ne znam odakle Makgauanova dobija informacije, ali uglavnom su u potpunosti pogrešne. Kaže da mislimo da je ubica impotentan ili da smrdi i izgleda uvrnuto, a mi ništa od toga niti znamo niti možemo da utvrdimo. To su sve glasine iz hodnika.

Mislimo da ih verovatno dobija od nekog žace na periferiji istrage.“ „Sve su to budalaštine?“, upitala je ne verujući. „Aha. Zapanjujuće, ali to je sušta istina. Imala je sve te izvrsne ekskluzivne vesti, a sve su to totalne budalaštine. Koliko ja znam, možda ih i sama izmišlja.“ „Ne bi me lagao, Davenporte, zar ne?“ Pomno ga je posmatrala, a on joj je mirno uzvratio pogled. „Ne lažem te“, kazao je. „Jesi li spavao s njom?“ „Ne, nisam“, odgovorio je. Stavio je šaku na srce. „Časna izviđačka!“, rekao je.

Poigravala se stopom vinske čaše, gledajući kako se tečnost vrti. „Moram da malo razmislim o tebi, Davenporte. Gajila sam izvesne… strasti, ranije, prema drugim muškarcima. Ovo se pretvara u nešto drugo.“ Uspavali su se narednog jutra. Dženifer je čitala Pajonir pres, a Lukas spremao doručak kad je telefon zazvonio. „Ovde Anderson.“ „Aha.“ „Zvao je policajac iz Sidar Rapidsa. Skembali su Sparkija zbog zavere za podsticanje na prostituciju i imaju…“ „Zavere za šta?!“ 167

„Ma totalno kretenska optužnica. I rekao je da će im se okružni tužilac najebati majke kad sazna. A moraće da mu kažu ovog popodneva, pre isteka radnog vremena. Uzeli smo ti avionsku kartu za deset. Što ti daje sat da stigneš na aerodrom. Karta te čeka tamo.“ „Koliko ima sati vožnje do tamo?“ „Pet, šest. Nikad nećeš stići na vreme kolima, bar ne pre nego što se umeša okružni tužilac. Onda će verovatno morati da puste Sparkija.“ „Dobro, dobro, reci mi ime avio-kompanije.“ Zapisao je detalje u notes, prekinuo vezu pa se okrenuo da kaže Dženifer. „Neću te ništa pitati“, kazala je osmehujući mu se. „Reći ću ti ako želiš. Ali treba mi časna izviđačka reč da nećeš nikom reci. „Ma ne. Mogu da živim u neznanju“, rekla je. I dalje mu se osmehivala. „A ako ćeš već da letiš, možda bi trebalo da batališ burbon.“ Avio-kompanija koja je letela između međunarodnog aerodroma u gradovima blizancima i Sidar Rapidsa bila je savršeno pouzdana. Nikad nije imala nijednu nesreću. Tako je pisalo u reklamama. Lukas je grčevito stezao naslone sedišta.

Starija žena na sedištu pored njegovog radoznalo ga je posmatrala. „Nija vam valjda ovo prvi put“, kazala je deset minuta posle poletanja. „Nije. Nažalost“, odvratio je. „Ovo je mnogo bezbednije od vožnje kolima“, rekla je. „Bezbednije je od prelaska preko ulice.“ „Da, znam.“ Gledao je pravo ispred sebe. Poželeo je da staricu zvekne moždani udar. Bilo šta, samo da začuti. „Ova avio-kompanija ima čudesnu reputaciju. Nikad nisu imali nijednu nesreću.“ Lukas je klimnuo glavom i izustio: „Uh!“ „Pa ne brinite, stižemo tamo za sat.“ Okrenuo je glavu prema njoj. Osećao se kao da mu je kičma zarđala. „Za sat? Zar nismo odavno u vazduhu?“ „Nepunih deset minuta“, rekla je razdragano. „O, Gospode!“ Policijski psiholog mu je rekao da se plaši gubitka kontrole. „Ne možeš da podneseš ideju da je tvoj život u tuđim rukama, bez obzira na to koliko su kompetentni. Ono što moraš da upamtiš jeste da je tvoj život uvek u tuđim rukama. Možeš da izađeš na ulicu i da te pokosi neki pijanac u kadilaku. Mnogo su veće šanse za to od pada aviona.“ „Aha, ali pijanca bih možda mogao da vidim kako dolazi. Mogao bih da to predosetim. Mogao bih da skočim u stranu. Moglo bi da mi se posreći. Nešto.

168

Ali kad avion prestane da leti…“ Simulirao je kako avion pada naglavačke u njegovo krilo. „Kraj balade. Na mestu mrtav.“ „To je iracionalno“, kazao mu je psiholog. „Znam“, rekao je Lukas. „I hoću da znam kako da se izborim s tim.“ Psiholog je zavrteo glavom. „Pa, tu je hipnoza. Takođe, postoje neke knjige koje, navodno, pomažu. Ali da sam na tvom mestu, samo bih popio nekoliko pića. I pokušao da letim što rede.“ „Šta je s hemikalijama?“ „Mogao bi da probaš s lekovima za smirenje, ali oni će ti napraviti zbrku u glavi. Ne bih ti to preporučio ako moraš da budeš bistrog uma kad stigneš tamo kuda ideš.“ Na letu do Sidar Rapidsa nisu služili alkohol. Nije imao pilule. Kad su se točkovi za sletanje izvukli iz trapa, srce mu je stalo. „To se samo točkovi spuštaju“, rekla mu je usrdno starica. „Ama znam!“, procedio je Lukas.

Lukas je otkazao povratak i refundirao povratnu kartu. „Bićete na gubitku“, upozorila ga je službenica. „To mi je najmanji od problema“, reče joj Lukas. Iznajmio je kola koja je mogao da ostavi u Mineapolisu i dobio smernice kako da stigne do policijske stanice. Stanica je bila u starijoj zgradi, betonskoj kocki, u kojoj je funkcionalnost trijumfovala nad formom. To je tako tipično za Ajovu, pomislio je. Čekao ga je pandur Makelreni. „Kerol Makelreni“, predstavio se. Imao je široke zube i duge uvijene brkove. Nosio je karirani sportski sako, braon pantalone i braon-bele oksfordske cipele. „Lukas Davenport.“ Rukovali su se. „Cenimo ovo. U škripcu smo.“ „Čitao sam o tome. Narednik Anderson rekao je da ne mislite da je Sparks ubica, ali da možda zna nešto o tome. Je li tako?“ „Aha. Možda.“ „Hajde da vidimo.“ Makelreni je poveo Lukasa prema sobi za ispitivanje. „Gospodin Sparks je kivan na nas. Misli da smo nepravedno postupali prema njemu.“ „On je govnar“, reče Lukas. „Jeste li našli njegovu curu?“ „Aha. Baš je mlada.“ „Nisu li sve?“ Sparks je sedeo na jednoj od tri metalne stolice kad je Lukas ušao za pandurom iz Sidar Rapidsa u sobu. Ala je omatorio! – pomislio je Lukas gledajući u Sparksa. Prvi put ga je video na ulicama početkom sedamdesetih.

169

Kosa mu je tada bila crna kao ugalj i nosio ju je u visokoj afro-frizuri. Sad je bila siva, a duboke brazde izborale su mu čelo sve do obrva. Nos mu je bio spljošten, a zubi krivi i žuti od nikotina. Delovao je zabrinuto. „Davenporte…“, kazao je ne menjajući boju glasa. Oči su mu bile žute skoro kao i zubi. „Sparki. Žao mi je što vidim da si opet u nevolji.“ „Što ne prestaneš da kenjaš i kažeš mi šta 'oćeš?“ „Želimo da znamo zašto si napustio grad petnaest minuta nakon što je ubijena jedna od tvojih ženica?“ Sparks se lecnuo. „Ja l' to…“ „Nemoj da mi se proseravaš, Sparki. Samo hoćemo da znamo gde si bacio nož.“ Lukas je iznenada zaćutao i pogledao u Makelrenija. „Pročitali ste mu njegova prava?“ „Samo optužnicu za prostituciju.“ „Isuse, onda bolje da to ponovo uradim, samo da izvadim značku…“ Lukas je izvadio novčanik, a Sparks mu je upao u reč. „Ej bre, čekaj malo, Davenporte!“, rekao je sad vrlo zabrinut. „Prokletstvo, imam svedoke da nisam to uradio! Voleo sam tu curu!“ Lukas je vratio novčanik u džep. „Jesi li video ko je to uradio?“ „Pa, ne znam…“ Lukas se nagnuo napred. „Lično mislim da ti to nisi uradio, Sparki. Ali moraš da mi daš nešto s čim mogu da radim. Nešto što mogu da vratim . sa sobom. Ovi momci iz poroka žele da te obese. Znaš li šta govore? Kažu, dabome, da možda nisi kriv za ovo, ali je kriv za mnogo toga, što da ga ne sredimo za ovo. Da mi strpamo starog dobrog Sparkija u Stilvoter, to će rešiti gomilu problema. Eto šta govore! Našli su malo koke u tašnici tvoje curice, a ni to ne sluti na dobro…“ Sparks je liznuo usne. „Znao sam da me kučka zakida za lovu.“ „Nije me briga za to, Sparki. Šta si video?“ „Vido sam tog tipa…“ „Sačekaj da uključim snimanje“, reče mu Lukas.

Sparksovu kokainsku zavisnost bilo je teško nahraniti. Kad je Heder Braun ubijena, sedeo je na klupi autobuske stanice na drugoj strani ulice i čekao da ona zaradi malo love. Video je kako joj prilazi poslednja mušterija. „Zar tamo nije bilo mračno?“ „Jeste, ali tamo ima i ona velika plava svetla.“ „Dobro.“

170

U vezi s tim tipom nije bilo ničeg posebno upečatljivog. Prosečne visine.

Belac. Pravilne crte lica, dežmekasta faca. Aha, možda je bio malo gojazan.

Prišao joj je bez oklevanja, činilo se da nije bilo mnogo cenkanja. „Znači da ga je poznavala odranije?“ „Hm, možda. Ne znam. Nikad ranije ga nisam vido, a ona je već dugo na ulici. Nije joj bio redovna mušterija. To jest, ne otkako je sa mnom.“ „I dalje je pružala posebne usluge?“ „Aha, imala je te nastrane redovne tipove.“ Defanzivno je podigao ruke u vazduh. „Ej, nisam je ja tero. Volela je to. Malo šljapkanja po guzi, a kinta pet puta veća.“ „Dakle, taj tip. Kako je bio odeven? Elegantno?“ „Jok. Baš kontra“, reče Sparks. „K6 farmer.“ „Farmer?“ „Aha. Imao je jedan od onih kačketa, znaš, s nekakvim natpisom spreda? I nosio je jednu od onih jeftinih jakni što mogu da se kupe na benzinskoj pumpi.

Seljačka bejzbol jaknica.“ „Siguran si da joj je on bio poslednja mušterija?“ „Aha. Otišla je u motel, a ja sam otišo da popijem pivo. Sledeće što znam je da su patrolna kola počela da nagrću niz ulicu.“ „Farmer mi ne zvuči kako treba“, reče Lukas. „Pa…“ Sparks se počešao po glavi. „Taj uopšte nije izgledo kako treba. Bilo je nešto kod njega…“ „Šta?“ „Nemam pojma. Ali ima nešto.“ Opet se počešao po glavi. „Jesi li mu video auto?“ „Jok.“ Lukas je nastavio da ga pritiska, ali Sparks više nije imao šta da kaže. „Da li bi ga prepoznao?“ „Hmmm.“ Pogledao je u pod između stopala, razmišljajući o tome. „Mislim da ne. Možda. 'Oću da kažem, možda kad bi' ga video kako ide ulicom noću u istoj odeći, reko bi' tad eto ga drkadžija. Ali kad bi' ga izveli na prepoznavanje, mislim da ne bi'. Bio sam skroz na drugoj strani ulice. A tu su bile samo one ulične svetiljke.“ „Dobro.“ Lukas je isključio kasetofon. „Želimo te nazad u gradu, Sparki.

Možeš da nastaviš da podvodiš svoje cure. Niko te neće gnjaviti dok ne uhvatimo tog tipa. Kad ga skembamo, želeli bismo da baciš pogled na njega. Za svaki slučaj.“ „Nećete da me uhapsite?“ „Ne ako ostaneš kul.“ 171

„Dobro. A šta je s ovom posranom optužnicom ovde?“ Makelreni je odmahnuo glavom. „Možemo da te pustimo za deset minuta ako te Mineapolis ne želi.“ „Ne želimo ga“, reče Lukas. Okrenuo se prema Sparksu. „Ali želimo te nazad u gradu. Ako probaš da klisneš u neki drugi grad u Ajovi, uhapsićemo te u svakom. Pakuj se i vraćaj se u Mineapolis.“ „Važi. Biće mi drago. Ovde ima previše kukuruza za moj ukus.“ Pogledao je u Makelrenija. „Bez uvrede.“ Makelreni je izgledao uvređeno.

Lukas je otključao vrata iznajmljenog auta kad ga je Makelreni dozvao sa stepenica policijske stanice. Sparks je bio tačno iza njega pa su zajedno sišli na trotoar. „Ej, setio sam se šta je bilo uvrnuto kod tog batice“, reče Sparks. „Frizura! „Frizura?“ „Aha. Znaš, kad su pošli od mene prema motelu, skinuo je kačket. Nisam mogao da mu vidim lice, već samo potiljak. Ali sećam se da sam pomislio da nema seljačku frizuru. Znaš kako farmerima uvek štrče uši? Ili to, ili im kosa izgleda ko da ih je stara šišala kosačicom? Pa, frizura tog tipa bila je uredna. Ko tvoja, znaš kao kod biznismena, advokata ili doktora iz centra. Uredna. A ne ko kod seljobera. Nikad nisam vido takvog farmera.“ Lukas je klimnuo glavom. „Dobro. A je li plavušan?“ Sparksovo čelo se naboralo. „Hm, ne. Jok, tamnokos.“ Lukas mu je prišao. „Sparki, jesi li siguran za kosu? Da li možda grešiš?“ „Ne, ne. Tamnokosi batica.“ „Sranje!“ Lukas je razmislio o tome. To mu se nije uklapalo. „Još nešto?“, upitao je na kraju.

Sparks je odahnuo glavom. „Ništa, osim da stariš. Sećam se kad sam te prvi put vido, kad si prebio Ćelavog Pitersona. Lice ti je bilo glatko ko bebina guza. Sad si sav zbrčkan.“ „E baš ti hvala, Sparki“, reče mu Lukas. „Baš mi je to trebalo za moral.“ „Svi smo omatorili.“ „Nego šta. Uzgred, žao mi je zbog tvoje cure.“ Sparks je slegnuo ramenima. „Kurve stalno ubijaju. Nije da vlada nestašica kurvi.“ Vožnja nazad oduzela mu je ostatak dana. Posle zaustavljanja blizu granice Ajove, zbog čizburgera i porcije pomfrita, Lukas je uključio tempomat na 120 172

kilometara na sat i prešao preko reke Minesote u Mineapolis malo posle osam uveče. Ostavio je iznajmljeni auto na aerodrom i odvezao se taksijem kući, osećajući se prljavo i ukočeno posle putovanja. Tuširanje vrelom vodom ispravilo mu je savijena leđa. Kad se ponovo obukao, uzeo je pivo iz frižidera, otišao u rezervnu spavaću sobu, stavio pivo na pod pored kreveta, pa legao, gledajući u pet grafikona zakačenih na zid.

Belova, Morisova, Ruizova i Luisova. Besni Pas. Datumi. Lične karakteristike. Iščitao ih je, uzdahnuo, ustao, zakačio šesti list na zid pa flomasterom napisao na vrhu Braunova.

Kurva. Mlada. Tamnokosa i tamnooka. Fizički izgled uklapao se u šablon.

Ali ubijena je u motelu, nakon što ju je pokupio na ulici. Sve ostale bile su napadnute u nekom svom privatnom prostoru, svojoj kući ili stanu, ili, u slučaju Luisove, u praznoj kući koju je pokušavala da proda.

Pregledao je druge odlike ubistva Braunove, uključujući i njeno pojavljivanje na sudu. Da li je Besni Pas advokat? Ili možda čak sudija? Sudski reporter? Možda sudski izvršitelj ih neko drugi od sudskog osoblja? Bilo ih je na desetine. Setio se noža. Besni Pas ga je ovog puta doneo sa sobom. Čikago katleri bila je skupa marka i prodavala se širom gradova blizanaca, ali samo u najboljim odeljenjima i specijalizovanim radnjama. Možda je neka vrsta gurmana? Zaluđenik za kuvanje? Da li je bilo moguće da je nedavno kupio taj nož i da bi provera prodavnica izburgijala nekoga ko se seća da je prodao takav nož debeljuškastom beku?

Lukas je pogledao u beleške o Besnom Psu. Da je imućan, da je možda nov u gradu. Došao s Jugozapada. Kancelarijski posao. I Sparks je potvrdio da je blede puti. Sporno pitanje boje kose predstavljalo je problem; Karla je bila sigurna da je izuzetno svetle puti, a to je sugerisalo svetlu kosu. Bilo je nekih crnokosih Iraca, i Finac bi se uklopilo u opis, ali to je bilo veoma nategnuto.

Lukas je zavrteo glavom i dodao tamna kosa? Na kraju spiska je napisao: Skupa frizura. Tamna kosa? Perika? Prerušava se (u zemljoradnika). Gurman?

Ponovo je legao, glave naslonjene na jastuk, otpio gutljaj piva, stavio limenku na grudi pa još jednom pročitao stavke na spisku.

Bogataš, siromah, prosjak, lopov, doktor, advokat, indijanski poglavica.

Pandur.

Bacio je pogled na sat. 9.45. Ustao je s kreveta i dalje držeći limenku piva u ruci, otišao nazad u radnu sobu pa podigao telefonsku slušalicu. Posle nekoliko sekundi oklevanja, ukucao je broj Kanala 8. „Recite joj da je zove Crveni Konj“, kazao je. Makgauanova je bila na vezi deset sekundi kasnije.

173

„Crveni Konju?“ „Aha. Slušaj, Eni, ovo je ekskluzivno. Na ulici blizu ubistva Braunove bio je svedok. Video je Besnog Psa. Kaže da liči na farmera. Nosio je jedan od onih kačketa s natpisom? Stoga je moguće da sa sela dolazi u grad.“ „Seljak ubica?“ „Aha, moglo bi se tako reći.“ „Znači, dolazi u gradove blizance da ubije te žene, a zatim se vraća kući, gde je samo još jedan seljak koji vadi krompire ili šta već?“ „Pa, uh, mi zapravo mislimo da je uzgajivač svinja. Taj tip, svedok, očešao se o njega i zapitao se šta taj seljober traži s ribom kao što je Braunova. U svakom slučaju, kaže da se oko njega širio određeni smrad, znaš?“ „Misliš… svinjskih govana?“ „Uh, svinjskog izmeta, da. To u neku ruku potvrđuje ono što smo znali ranije.“ „To je dobro, Crveni Konju. Postoji li ikakva šansa da izvedemo tog svedoka pred kameru?“ „Ne. Nikakva. Ako se nešto desi da se to promeni, javićemo ti, ali za sada držimo njegov identitet u tajnosti. Ako Besni Pas sazna ko je, možda će krenuti na njega.“ „U redu. Obavesti me ako se to promeni. Još nešto?“ „Ne. To je to.“ „Hvala, Crveni Konju. Samo da znaš, veoma, veoma sam ti zahvalna na ovome.“ Usledio je trenutak tišine, pritiska. Lukas se odupro iskušenju. „Ovaj, da“, kazao je. „Vidimo se.“

174

16

Uzgajivač svinja?

Besni Pas je besneo u svom stanu. Rekli su da gaji svinje! Rekli su da smrdi na svinjska govna!

Imao je problema da se usredsredi.

Pravi problem? Morao je da upamti šta je pravi problem: neko ga je video i setio se načina njegovog oblačenja. Jesu li mu video i lice? Da li policijski umetnik već crta njegovu skicu? Hoće li ujutru biti izlepljene po sudnici?

Grizao je palac šetkajući se tamo-amo po sobi. Bol mu je sevao kroz ruku.

Spustio je pogled i uvideo da je odgrizao parče nokta, odvojivši ga od ružičaste kože ispod. Krv je nahrupila u rascep. Opsovavši, oteturao se u kupatilo, našao grickalicu i pokušao da skrati nokat, ali ruka mu se tresla. Kad je to bilo gotovo, dok mu je palac i dalje bolno pulsirao, stavio je flaster na ranu i vratio se u sobu ispred televizora.

Sportske vesti. Premotao je video-kasetu i gledao kako Eni Makgauan saopštava ekskluzivnu vest. Odgajivač svinja, rekla je. Ubica sa sela. Miriše na svinjski izmet, što možda objašnjava njegovu nesposobnost da privuče žene.

Utišao je ton i gledao samo sliku, tamnu kosu sa šiškama na čelu, duboke i tamne oči.

Njen izgled je uskomešao nešto u njemu. Ličila je na… koga? Nekoga iz davne prošlosti. Zaustavio je snimak, premotao ga unazad, opet pustio sa isključenim zvukom. Bila je izabrana.

Makgauanova.

Biće potrebno istraživanje, ali imao je vremena. Bila je dobar izbor iz nekoliko razloga. Pružiće mu zadovoljstvo; i poslužiće kao lekcija. Ne smeju da mu se smeju. Ne smeju da ga nazivaju uzgajivačem svinja. Gradovi blizanci biće užasnuti i niko mu se više neće smejati. Shvatiće moć. Svi: spoznaće je.

175

Žustro je šetkao tamo-amo, kružeći po dnevnoj sobi, gledajući u njeno lice, premotavajući traku unazad, iznova je gledajući. Fantazija. Lekcija. *** Lekcija za kasnije. Postojala je još jedna izabrana. Kretala mu se kroz snove i vidno polje na javi. Kretala se; nije hodala. Živela je manje od dva kvarta od njega. Video ju je nekoliko puta kako se kotrlja niz trotoar u invalidskim kolicima. Saobraćajna nesreća, saznao je. Studirala je kada se to dogodilo.

Jezdila je kroz noć s nekim momkom iz bratstva u nabudženim sportskim kolima. Njegov vrat je pukao od udarca kad su udarili u stub nadvožnjaka, a njoj je okvir sedišta slomio kičmu. Sat vremena su je vadili iz kola. Oba dnevna lista izvestila su o toj nesreći.

Ali ona se oporavila, a oba dnevna lista objavila su reportažu o njenom oporavku.

Diplomirala je na poslovnoj školi, upisala pravo. Žene advokati – sad ih je već bilo svuda. Sa strane invalidskih kolica visio joj je ranac u kom je nosila knjige. Pokretala je kolica rukama, što je značilo da je jaka. Živela je sama u stanu u zadnjem delu oronule kuće šest kvartova od pravnog fakulteta.

Besni Pas je već proučio kuću. Vlasnica je bila starica, udovica koja je živela u prednjem delu kuće sa šest persijskih mačaka. Na spratu su živeli još dvoje studenata. Bogaljka je živela u zadnjem delu kuće. Podna rampa omogućavala joj je da ulazi u kuhinju trosobnog stana. Isečci iz novina govorili su da ceni svoju nezavisnost. Nosila je gvozdeni prsten na lančiću oko vrata; pripadao je momku koji je poginuo u sudaru. Rekla je da ona sada mora da živi za oboje. Još isečaka.

Besni Pas je obavio istraživanje u biblioteci, pronalazeći njeno ime u registrima imena, čitajući priče na mikrofilmu. Na kraju, bio je siguran. Ona je izabrana.

Ukoliko bude imao priliku da je uzme. Ali videli su ga. Prepoznali. Šta će doneti jutro? Šetkao je tamo-amo po stanu ceo sat, a zatim je obukao kaput i izašao napolje. Hladno. Mraz. Dolazi zima.

Prešao je kvart, pa još jedan, mimo kuće obogaljene devojke. U stanu na spratu gorelo je svetlo. Stan u prizemlju, staričin, bio je u mraku. Nastavio je dalje i pogledao u bok kuće; prozor obogaljene devojke takođe je bio u mraku.

Bacio je pogled na sat. Jedan po ponoći. Bila je najbolja studentkinja u generaciji, pisalo je u isečcima iz novina. Oblizao je usne, osetio žaoku vetra na vlažnim ustima. Bila mu je potrebna. Zaista jeste.

176

Nastavio je da šeta niz ulicu, još jedan kvart, pa još jedan. Slike obogaljene devojke kotrljale su mu se kroz misli. Videli su ga. Hoće li mu lice biti u sutrašnjim novinama? Hoće li policija primiti poziv? Možda ih neko zove upravo sad? Možda baš sad dolaze u njegov stan. Zadrhtao je hodajući.

Slike obogaljene devojke iznova su mu se pojavile pred očima. Malo kasnije, shvatio je da stoji ispred studentskog doma. Nova zgrada, od crvene opeke. Unutra je postojao telefon. Davenport.

Besni Pas je ušao u studentski dom bukvalno u transu. Plavokosa studentkinja u beloj majici okrznula ga je pogledom kad je ušao u predvorje, mimo recepcije. Telefon je stajao na zidu preko puta toaleta. Naslonio je čelo na hladne opeke. Ne bi trebalo ovo da radi. Potražio je novčić od 25 centi u džepu. „Halo?“ „Davenport?“ Osetio je iznenadnu napetost na drugom kraju veze. „Aha.“ „Kakva je ovo igra? Kakva je ovo svinjarija?“ „Ovaj, možeš li da se…“ „Znaš ti ko sam; i dozvoli da te upozorim. Izabrao sam sledeću. A kad igraš igre, ljutiš izabranog, a izabrane plaćaju. Odoh sad da je potražim. Toliko sam joj blizu. Tražim.“ Te reči su njemu zvučale prijatno zvanično.

Dostojanstveno.

Vratio je slušalicu na aparat i vratio se nazad kroz prazno predvorje, otvorio vrata. Uzgajivač svinja. Suzio je oči pa spustio glavu, i vukući noge, pošao natrag kući. Šetnja mu je protekla u naizmeničnim vizijama izabrane i Makgauanove i brzim rezovima Davenporta u kancelarij i javnog notara, kako okreće glavu ka njemu, gledajući u njega. Besni Pas nije obraćao pažnju na to kuda ide, sve dok se neočekivano nije obreo ispred svog stana. Noge su same pronašle put; bilo je to kao da se budi iz sna. Ušao je, počeo da skida kaput, zastao, uzeo telefonski imenik, našao broj, pa pozvao Star tribjun. „Redakcija, izvolite!“ Glas je bio osoran i nabusit. „Kada izlaze novine?“ „Trebalo bi da su već na ulicama. Svakog trena.“ „Hvala.“ Osoba na drugoj strani veze prekinula je i pre nego što mu je reč u potpunosti skliznula s jezika.

Besni Pas je otišao do kola pa se odvezao preko Vašingtonovog mosta u centar grada. Ispred redakcije Star tribjuna stajala su dva zelena novinska kioska. Stao je, kupio novine pa pogledao naslovnu stranu: BESNI PAS UZGAJIVAČ SVINJA? TV PRIČA TVRDI DA JESTE.

177

Priča je bila preuzeta direktno iz ekskluzivnih vesti Makgauanove.

Takođe je bila propraćena kratkim telefonskim intervjuom sa šefom policije: „Ne znam odakle je dobila tu informaciju, ali ja ne znam ništa o tome“, rekao je šef Danijel. Međutim, nije poricao mogućnost da je ubica uzgajivač svinja. „U ovoj fazi istrage je sve moguće“, dodao je. Nije bilo skice. Nije bilo opisa.

Vratio se do kola, seo za volan pa na brzinu prelistao novine. Na trećoj strani bila je još jedna priča o ubistvima, poredeći ih sa sličnom serijom ubistava u Juti. Ništa više. Vratio se na naslovnu stranu.

Uzgajivač svinja, pisalo je krupnim slovima.

Neće to dozvoliti.

178

17

Danijel je sedeo zavaljen u stolicu, pritiskajući gumicu na kraju olovke na donje zube i gledajući u Slouna. Anderson i Lester su malodušno sedeli u obližnjim stolicama. Lukas se šetkao tamo-amo po kancelariji. „Hoćeš da kažeš kako nemamo ništa“, reče Danijel kad je inspektor završio. „Ništa što možemo da upotrebimo da skembamo tog tipa“, reče Sloun. „Kad ga nađemo, imaćemo dovoljno informacija da ga privedemo. Mogli bismo čak da ga izvedemo na prepoznavanje, da vidimo hoće li ga Džeferson Sparks prepoznati. Ali nemamo ništa da mu uđemo u trag.“ „Šta je s vozačkim dozvolama? Jesmo li ih dobili?“ Anderson je odmahnuo glavom. „Ne vode evidenciju pojedinačnih zahteva za izdavanje novih dozvola.“ Lukas je šetkao s jednog kraja sobe na drugi. „Šta je s onim poštama?“ „Dobijamo povratne informacije. Ali previše je podataka. Dosad smo imali sto trideset šest doseljenja u toku protekle dve godine, a javile su nam se pošte koje pokrivaju možda deseti deo stanovništva koji proveravamo. Ako se ta norma održi, imaćemo otprilike hiljadu četiri stotine imena. Takođe, uviđamo da su većina doseljenika mladi i neoženjeni muškarci. Otprilike trećina njih spada u tu kategoriju. To je otprilike petsto osumnjičenih. A sve to se zasniva na ideji da taj tip možda ima naglasak.“ „A ako se doselio ovamo pre tri godine, umesto u poslednje dve, onda je sve to uzalud“, reče Danijel. „Ali i to je nešto“, bio je uporan Lukas. „Koliko dosad imate mladih neoženjenih muškaraca? Pod pretpostavkom da je to ono što želimo da proverimo?“ „Trideset osam od sto trideset šest. Međutim, neki od njih su se, izgleda, doselili ovamo sa ženom, ili su počeli da žive s nekom ženom nakon što su došli. Nekoliko naših ljudi odradilo je brzu proveru tih imena, i postoje

179

otprilike dvadeset dvojica koji se uklapaju u sve osnovne kriterijume: mladi, neoženjeni, bez devojke.“ „A kancelarijskih radnika?“, upitao je Lukas. „Svi osim dvojice. Ljudi ne dolaze ovamo zbog posla u fabrici. Ima više poslova u Teksasu, a i nije toliko hladno“, reče Anderson. „Dakle, o čemu tačno pričamo?“, upitao je Danijel. „Pa, pričamo o proveri te dvadeset dvojice. Trebalo bi da možemo da eliminišemo polovinu ili više pukom šetnjom po gradu. Onda ćemo se usredsrediti na ostale. Razume se, non-stop ćemo dobijati nova imena.“ „Lukase, još nešto?“ Lukas je napravio novi krug po prostoriji. Sinoć je ispričao Danijelu za telefonski poziv Besnog Psa, a i ostalima na početku sastanka. Snimio je taj razgovor. Sad je snimao sve telefonske pozive. Čim se probudio, odneo je snimak na univerzitet i zamolio nekoliko lingvista da ga preslušaju.

Zvali su Danijela tokom sastanka. Teksašanin, rekao je jedan od njih.

Drugi nije bio tako siguran. Teksas, ili neka druga oblast na Jugozapadu.

Istočni deo Novog Meksika možda, okolina Vajt Sendsa. Oklahoma i Arkanzas su ispali iz priče. „Njegov naglasak ima jak prizvuk Srednjeg zapada“, rekao je drugi lingvista. „Tu je ova rečenica: Odoh sada da je potražim. Ako pažljivo poslušate, ono što zaista kaže je: Odo' sade da je potražim. To je tipično za Srednji zapad.

Zato mislim da živi ovde već neko vreme. Nedovoljno dugo da potpuno izgubi jugozapadni naglasak, ali dovoljno dugo da usvoji ovdašnji način govora.“ „Ah!“, reče Lukas. Inspektori su radoznalo pogledali u njega. „Sinoć sam gledao Kanal 8. Makgauanova je imala tu priču o odgajivaču svinja. A Besni Pas me je pozvao četrdeset pet minuta kasnije. Zvao sam redakcije Pajonir presa i Star tribjuna da vidim u koliko sati su izašla prva izdanja – oba lista prenela su priču Makgauanove, a nijedan list još nije bio izašao iz štampe kad me je Besni Pas zvao.“ „Dakle, video je to na televiziji“, reče Anderson. „A razmišljao sam o Makgauanovoj“, reče Lukas. „Uklapa se u tip koji Besni Pas napada…“ „O, Isuse Hriste!“, reče Danijel. „Postojalo je nešto u vezi s tim pozivom. Ima nečeg posebnog o toj izabranoj o kojoj priča. Osećam to.“ „Misliš da bi mogao da napadne Makgauanovu?“ „Gleda je na televiziji. Fizički se uklapa u njegov tip. Takođe, imala je sve te uvrnute priče o njemu. Čini mi se da tip želi pažnju, ali s njegove tačke gledišta, sve što ona govori o njemu je negativno. On priča da je izabran, a ona 180

govori da je impotentan i da smrdi na govna jer gaji svinje. Sinoć je bio besan kao ris.“ „To je to!“, reče Danijel crven u licu. „Želim da Makgauanova bude pod stražom dvadeset četiri sata dnevno.“ „Isuse, šefe…“, zaustio je Anderson. „Baš me briga koliko će ti ljudi biti potrebno. Uposli i nekoliko njih u civilu ako moraš. Želim da je prate tokom dana i da joj nadgledaju kuću preko noći.“ „Ali diskretno“, reče Lukas. „Šta?“ „Ona je naša šansa da ga ščepamo“, pojasni Lukas. Podigao je ruke u vazduh da ih spreči da mu upadaju u reč. „Znam, znam, moramo biti pažljivi.

Da ne rizikujemo. Znam sve to. Ali ona bi mogla da nam bude najbolja prilika.“ „Ako si u pravu, možda je upravo sad posmatra“, reče Lester. „Ovog trenutka.“ „Ne verujem da će išta pokušati po danu. Ona je uvek okružena ljudima.

Ako išta pokuša, to će biti noću. Dok se bude vraćala kući, ili dok je kod kuće.

Mogao bi da joj provali u kuću po danu i čeka je. Trebalo bi da pokrijemo tu mogućnost.“ „Razmišljao si o ovome“, reče Danijel suzivši oči.

Lukas je slegnuo ramenima. „Aha. Možda mi je glava u dupetu, ali to mi izgleda kao šansa, baš kao kad si mene stavio pod prismotru.“ „U redu“, reče Danijel. Okrenuo se i pritisnuo dugme interfona. „Linda, pozovi Kanal 8 i reci im da hitno hoću da pričam s menadžerom stanice.“ Pustio je dugme interfona i rekao: „Lukase, pričekaj malo. Svi ostali, hajde da se bacimo na osnove. Počnite da obrađujete spisak tipova koji su se doselili.

Neće nam pomoći ako je zaista ovde već duže vreme, ali moramo da proverimo. Andersone, hoću da ponovo pregledaš svaku poruku koju smo dobili, vidi jesmo li propustili nešto što je trebalo da uočimo.“ Dok su ostali izlazili iz prostorije, Lukas se naslonio na zid i zurio u pod. „Šta je sad?“, reče Danijel. „Ovaj tip je ćaknut na sasvim drugačiji način nego što sam mislio. On uopšte nije hladnokrvni i proračunati ubica. Fali mu neka druga daska u glavi.

Način na koji je pričao o izabranoj…“ „Kakve sad to veze ima?“ „Ne znam. To nam može samo otežati da predvidimo njegove postupke.

Možda neće reagovati kao što očekujemo.“ „Šta god“, izgovori s nipodaštavanjem Danijel. „Hteo sam da te pitam nešto drugo. Gde Makgauanova nabavlja sva ta sranja koja emituje u vestima?“ 181

Lukas je zavrteo glavom. „Verovatno od nekog pandura koji je dovoljno blizu istrage da pokupi nešto, ali nedovoljno blizu da raspolaže tačnim detaljima.“ „Znači, juče si bio u Sidar Rapidsu i tad je prvi put neko upotrebio reč farmer od početka istrage. Sledeće što znam – ona uživo u programu govori da je Besni Pas farmer.“ „Ona je izvestila da je uzgajivač svinja. Ima razlike. Vidiš, ko god da je hrani informacijama, ima nešto lično protiv ubice. Sparks lično uopšte ne misli da je Besni Pas farmer, rekao je da se samo tako obukao. Ni ja to ne mislim.

Stao sam u povratku i pozvao da javim šta je Sparks rekao, kako bi Anderson mogao to da ubaci u bazu podataka. A posle toga, ko zna. Negde curi, ali kao da je iz treće-četvrte ruke.“ „Dobro“, reče Danijel. Sumnjičav je, pomisli Lukas. I više nego sumnjičav.

Zna i govori sad kao za zapisnik. „Neću te pitati više ništa o toj koincidenciji.

Ali samo ću izneti opasku da, ako neko igra neku igru s ubicom, mogla bi da bude veoma opasna.“ „Već igramo opasnu igru“, odvrati Lukas. „Besni Pas nam ne ostavlja izbora.“ Lukas je proveo popodne na ulici, obilazeći doušnike, prijatelje, kontakte, stavljajući im do znanja da je i dalje živ. Neki Kolumbijac se pojavio u gradu, navodno da pregovara o četvorosmernoj veleprodajnoj mreži kokaina, koja bi pokrivala i gradove blizance. Mrežom bi upravljala tri tipa i jedna žena, svako s odvojenom teritorijom i odgovornostima. Ukoliko bi ijedno od njih pokušalo da upadne na tuđu teritoriju, Kolumbijac bi prekinuo snabdevanje smutijivcu.

Lukas je bio zainteresovan. Najveći deo kokaina u gradovima blizancima bio je u težinama od sto grama ili manje, kupljen iz druge-treće ruke u Detroitu ili Čikagu, a u manjoj meri i u Los Anđelesu. I ranije su postojale glasine o direktnim kolumbijskim vezama, ali nikad nisu materijalizovane. Ovo je mirisalo drugačije. Pritiskao je doušnike da mu daju imena, zauzvrat obećavajući novac i imunitet.

Bilo je i glasina o aktivnostima uličnih bandi, o regrutovanju lokalnih ogranaka iz Čikaga i Los Anđelesa. Rast uličnih bandi bio je spor u gradovima blizancima. Članove su sistematično maltretirale jedinice protiv bandi i toliko često slale u zatvor, i na toliko dugo, da ih se klonio svaki klinac s koeficijentom inteligencije većim od broja patika.

Indijci u Frenklinovoj aveniji pričali su o ženi koja je ili skočila ili bila gurnuta s mosta. Nikakvo telo se nije pojavilo. Lukas je napravio podsetnik da kasnije pozove rečnu patrolu.

182

Kasno po podne, kad ga je Makgauanova pozvala, opet je bio u kancelariji. „Lukase? Nije li to divno?“, zablebetala je. „Šta to?“ „Znaš za ovu situaciju s Besnim Psom? Da će me staviti pod prismotru?“ „Aha, znao sam da će šef stupiti u kontakt s tobom.“ „Pa, pristala sam na prismotru, ali isključivo ako budemo mogli da je snimamo. Znaš već, sarađivaćemo i sve to, ali s vremena na vreme, kad se ukaže prilika za to, stavićemo kamere u kuću i snimićemo kako kuvam ili šijem ili tako nešto. Postaviće ekipu za policijsku prismotru preko puta ulice i još jednu iza kuće. Pustiće da kamerman dođe i snimi kako policajci posmatraju moju kuću kroz dvoglede i tako to.“ I više je nego uzbuđena, pomislio je Lukas, u ekstazi je. „Isuse, Eni, ovo nije sportski događaj. Bićeš zaštićena, razume se, ali taj tip je manijak.“ „Baš me briga“, izgovorila je odlučno. „Ako krene na mene, priča će postati javna. Biću u svim vestima na svim mrežama u zemlji, i da ti kažem nešto – ako mi se ukaže takva prilika i ukoliko se dobro snađem, odoh ja odavde. Biću u Njujorku za šest nedelja.“ „Lepa je to ideja, ali smrt bi bila gadan korak unazad u karijeri“, reče joj Lukas. „To se neće desiti“, izgovorila je samouvereno. „Imam osam pandura, dvadeset četiri sata dnevno.“ Ako joj priđe, neće imati šansu da pobegne, pomislio je Lukas. „Nadam se da su ti dali nekakav alarm za slučaj opasnosti.“ „Oh, svakako. Trenutno radimo na tome. To je kao neki pejdžer i nosim ga na kaišu. Nikad ga ne skidam. Čim pritisnem dugme, svi dotrče.“ „Nemoj da budeš previše samouverena. Karla Ruiz ga uopšte nije videla dok je nije zaskočio, znaš. Da se nije brinula zbog opasnosti na ulicama i da nije nosila onaj biber-sprej, sad bi bila mrtva.“ „Ne brini, Lukase. Biću dobro.“ Glas joj se spustio za oktavu. „Volela bih da te vidim, znaš, nevezano za posao. Htela sam nešto da ti pomenem, ali sad, s prismotrom dvadeset četiri sata dnevno…“ „Naravno“, rekao je brzo. „Ne bi bilo dobro da šef ili tvoji ljudi saznaju koliko smo bliski.“ „Divno“, rekla je. „Vidimo se, stari dobri Crveni Konju.“ „Čuvaj se.“ ***

183

Inspektori iz narkotika i poroka organizovali su prismotru, podržani policajcima u civilu, raspoređenim u neobeleženim kolima po ulicama u okolini Makgauanove. Lukas se držao podalje te prve noći kada su raspoređeni položaji. Previše policajaca, previše dolazaka i odlazaka, odvukli bi pažnju od komšiluka. Druge noći izašao je s Henlijem, policajcem iz poroka. „Jesi li ikad video njenu kuću?“, upitao ga je Henli. „Ne. Je li lepa?“ „Nije loša. Mala stara kuća na drugoj strani ulice od Minehahinog potoka.

Dva sprata. Plac i po. Na istočnoj strani je veliko dvorište s nekoliko jabuka. Na zapadu postoji još jedna kuća, deli ih možda desetak metara, između je brisani prostor. Mora da ju je koštala sto hiljada.“ „Ima ona kesa“, reče Lukas. „Lice poput njenog, još na televiziji, verujem u to.“ „Rekla je da ste na obe strane?“ „Aha. Imamo položaj direktno preko puta ulaza i drugi na drugoj strani sporedne uličice pozadi“, potvrdi Henli. „Posmatramo i s tavana obe kuće.“ „Iznajmljujemo?“ „Vlasnik kuće prema Minehahinom potoku nije želeo novac, rekao je da mu je zadovoljstvo da nam ustupi prostor. Kazali smo mu da ćemo možda biti tu nekoliko meseci, ni tad nije video problem.“ „Dobar momak.“ „Starac. Arhitekta u penziji. Mislim da mu prija društvo. Pušta nas da stavljamo klopu u frižider, da koristimo kuhinju.“ „Šta je s kućom s druge strane?“ „Tu živi stariji bračni par. Nameravali su i oni da nas puste džabe, ali izgledaju kao da im je očajnički potreban novac pa smo im ipak ponudili iznajmljivanje, rekli smo im da to tako ide po zakonu. Nekoliko stotina dolara mesečno, a platili smo im za dva meseca unapred. Bili su presrećni kad su ga dobili.“ „Zanimljivo. Zar to nije prilično imućan komšiluk“, reče Lukas. „Pričao sam s njima, ne ide im baš dobro. Starac je rekao da su predugo živi. Penzionisali su se još šezdesetih, oboje su imali odlične penzije i mislili su da su zbrinuti doživotno. Onda je naišla inflacija. Sve je poskupelo. Porezi, sve.

Jedva drže glave iznad vode.“ „Hm. U koju kuću idemo?“ „Arhitektinu. Parkiramo se na drugoj strani potoka i pešice prelazimo preko mosta. Prilazimo iza niza kuća duž obale, a zatim ulazimo u njegovu kuću iz stražnjeg dvorišta. Na taj način izbegavamo ulicu ispred kuće.“

184

Arhitektina kuća bila je velika i dobro održavana; uglačano drvo i orijentalni tepisi, artefakti od čelika i bronze, divne crnobele gravure i bakropisi na belim zidovima. Pandur iz poroka poveo je Lukasa uz stepenice, do slabo osvetljenog i nedovršenog tavana. Dva pandura sedela su u foteljama, s telefonom ispod nogu, dvogledom i durbinom između sebe. Na podu u jednom uglu ležao je dušek. Pored njega je s kasetofona dopirala lagana opuštajuća muzika. „Kako ide?“, upitao je jedan od njih. Drugi je klimnuo glavom u znak pozdrava. „Da li se išta dešava?“, upitao je Lukas. „Neki tip je prošetao psa.“ Lukas je prišao do prozora i pogledao napolje. Prozor je iznutra prekrivao tanki prozirni najlon. Gledano sa ulice, prozor je izgledao providno, a prostor iza njega prazno. „Je li stigla kući?“ „Još nije. Odradi vesti u deset, pospremi, obično ode negde da večera.

Onda se tek vraća kući, osim ako nema neki sudar. Narednih nekoliko sedmica s posla će dolaziti pravo kući.“ Lukas je seo na dušek. „Mislim – nisam siguran – ali mislim da, ako je napadne, doći će nakon što padne mrak, ali pre ponoći. Oprezan je. Neće želeti da se mota okolo u vreme kad bi ljudi mogli da ga primete, a želeće mrak da sakrije lice. Očekujem da će pokušati da provali u kuću dok je ona odsutna i zaskoči je kad se vrati. Tako je uradio s Ruizovom. Druga mogućnost bi bila da je ščepa na vratima dok ulazi u kuću. Zaskoči je i ugura unutra. Ako bi to uradio kako treba, izgledalo bi kao da ju je sačekao na ulazu.“ „Mislili smo da bi mogao da pokuša i nekakvu prevaru“, reče jedan od policajaca iz prismotre. „Znaš, da priđe do vrata, kaže da je kurir iz redakcije ili tako nešto. Čisto da je navede da mu otvori.“ „I to je moguće“, reče Lukas. „Još mi se i dopada ta ideja…“ „Evo je, dolazi“, izreče pandur na prozoru.

Lukas je ustao i napola otpuzao, a napola odšetao do prozora i pogledao napolje. Crvena sportska tojota parkirala se uz ivičnjak ispred kuće Eni Makgauan, a ona je izašla trenutak kasnije, noseći papirnu kesu s namirnicama. Samouvereno se nije osvrtala oko sebe i ukočeno je otišla do kuće, otključala vrata i ušla. „Unutra je“, reče prvi pandur. Drugi je minijaturnom baterijskom lampom obasjao ručni sat i počeo da odbrojava. Trideset sekundi. Minut. Minut i po.

Minut i četrdeset pet sekundi.

Telefon je zazvonio, a prvi pandur je podigao slušalicu.

185

„Gospođice Makgauan? Je li sve u redu? Dobro. Ipak, zadržite pejdžer na sebi dok ne legnete na počinak, važi? Laku noć.“ „Dolazićeš svake noći?“, upitao ga je neobavezno Henli. „Većinu noći, radnim danima. Tri-četiri sata, od devet do ponoći ili jedan, tako nešto“, reče Lukas. „Ako to budeš radio predugo, spržićeš sve moždane ćelije.“ „Ukoliko mi to ne uradi prismotra, ova jebena muzika za liftove svakako hoće“, odvrati Lukas. Iz kasetofona je i dalje dopirala lagana muzika za opuštanje.

Jedan od pandura iz ekipe za prismotru se nacerio i klimnuo glavom ka partneru. „Kompromis“, kazao je. „Ja volim rok, a on ne može da ga smisli. On voli kantri, a ja neću da slušam to seljobersko arlaukanje. Pa smo napravili kompromis.“ „Moglo je biti i gore“, ubacio se Henli. „Teško“, reče Lukas. „Jesi li ikada slušao nju ejdž?“ „Imaš pravo“, potvrdi Lukas. „Moglo je i gore.“ „O, dođavola, narode, ponovo to radi!“ „Šta?“ Lukas je otpuzao s dušeka do prozora. „Mislili smo da možda nije svesna da postoji procep između zavesa“, reče pandur. Njegov partner je kroz dvogled zurio u kuću Makgauanove i rekao: „Hajde, mala.“ Lukas je odgurnuo prvog pandura od durbina i pogledao kroz sočivo. Teleskop je bio uperen u procep između zavesa na prozoru na drugom spratu. Isprva nije video ništa, a onda je Makgauanova prošla kroz snop svetlosti iz kupatila. Češljala je kosu, ruku ukrštenih iza glave. Na sebi je imala bele pamučne gaćice – i ništa drugo. „Vidi ti to“, prošaputao je prvi pandur s dvogledom. „Dajte i meni malo!“, reče Henli pokušavajući da im otme dvogled ili durbin. „Vražja stopostotna sveamerička novinarska pička!“, reče sa strahopoštovanjem pandur iz ekipe za prismotru, pružajući dvogled panduru iz poroka. „Mislite da zna da je gledamo?“ Zna, pomisli Lukas posmatrajući njeno lice. Bilo je zajapureno. Eni Makgauan je bila napaljena. „Verovatno ne“, izgovorio je naglas.

186

Pet dana prismotre nije donelo nikakve rezultate. Nijedan sumnjivi auto nije proveravao njenu kuću, niko joj nije prilazio na ulici. Ništa sem opalog lišća i hladnih vetrova koji su čegrtali šindru na arhitektinom krovu. Zavesa nijednom nije bila navučena do kraja. „Crveni Konju?“ Bilo je podne, a Lukas je zvao od kuće. „Aha, ja sam, Eni. Ovo nije nikakva ekskluzivna dojava, ali bio sam u komšiluku i primetio nešto što bi te možda zanimalo. U jednom od ženskih poslovnih klubova će se održati predavanje univerzitetskog psihijatra o – a čitam ovo sa letka – vezi između seksualno-socijalne nedoraslosti i antidruštvene aktivnosti, s komentarima o serijskom ubici koji trenutno teroriše gradove blizance. To zvuči kao da bi moglo biti zanimljivo za vesti.

Možda bi želela da odeš s kamermanom i snimiš tog lika pre nego što održi predavanje.“ „To zvuči relevantno. Kako se zove?“ „Lukase?“ To je bila Dženifer, pomalo zadihana. „Dženifer! Baš sam hteo da te zovem. Kako se osećaš?“ „Imam blage mučnine izjutra.“ „Jesi li išla kod lekara?“ „Isuse, Lukase, dobro sam! To su obične jutarnje mučnine. Samo se nadam da se neće pogoršati. Umalo da povratim doručak.“ „Znajući šta doručkuješ, verujem ti. Moraš da batališ te gluposti od jaja s kobasicom i tosta s puterom. To će te ubiti, čak i da ti ne izaziva jutarnje mučnine. Holesterol ti je verovatno 6,8. Kupi malo ovsenih pahuljica. Unesi u sebe malo vitamina. Ne mogu da shvatim kako već nemaš sto kila. Za ime božje, hoćeš li…“ „Da, da, da. Slušaj, nisam te zvala za dijetalne savete. Ovo je zvaničan poziv. Čula sam neke čudne glasine. Da se nešto važno dešava s Besnim Psom.

Da znate ko je i da ga posmatrate.“ „Apsolutno pogrešno“, reče Lukas. „Ne mogu to da dokažem, očigledno, ali to nije istina.“ „Neću te pritiskati da mi daš časnu izviđačku reč, zato što je to lično, a ovo je zvanični telefonski poziv.“ „Dobro, slušaj, kao žena trudna s mojim klincem, ne želim da jurcaš naokolo i iscrpljuješ se, važi? Zato, na čisto ličnoj osnovi, kažem ti, časna izviđačka reč, nemamo još pojma ko je on.“ „Ali radite nešto?“ 187

„Je li to zvanično pitanje? Mogu li opet da počnem da lažem?“ Dženifer se nasmejala, a Lukasu je laknulo. „Čitam te kao otvorenu knjigu“, rekla mu je. „Kladim se da ću saznati šta se dešava u roku od, recimo, nedelju dana.“ „Srećno ti bilo, debela!“ Anderson i Lukas razgovarali su u Lukasovoj kancelariji kad je Danijel svratio.

Nikad ranije nije bio u Lukasovoj kancelariji. „Nije loše“, rekao je. „Skoro da je velika kao moj orman.“ „Ovo pozadi je lažni zid i otvara se u luksuzni apartman, ali to radim samo kad sam sam“, reče Lukas. „Ne želim da kmetovima pravim zazubice.“ „Pretresali smo slučaj“, ubaci se Anderson gledajući u šefa. „Prošlo je deset dana od poslednjeg napada Besnog Psa. Ako su psihijatri u pravu, uskoro će naći novu žrtvu. Verovatno sledeće nedelje.“ „Hriste, moramo više nešto da uradimo!“, reče Danijel. Kršio je ruke, a Lukasu se učinilo i da je smršao. Kosa mu je bila atipično raščupana, kao da je zaboravio da se očešlja pre nego što je izašao iz kuće. Besni Pas ga je iscrpljivao. „Ništa novo kod Makgauanove?“, upitao je. „Ništa.“ „Lukase, reci mi ti nešto.“ „Nemam ništa konkretno. Možda bismo mogli da ohladimo medije.

Razmišljam da bi trebalo da javno obelodanimo neke informacije o njemu.

Nešto što bi mu otežalo da bira žrtve.“ Danijel je zastao. „Šta?“ „Pamflet sa spiskom karakteristika žena koje napada – tamna kosa, tamne oči, od mladih do sredovečnih, atraktivne. Možda i nekoliko nagoveštaja o njemu. Da je svede puti, tamnokos, pomalo dežmekast, da se možda nedavno doselio s Jugozapada. Da se najmanje jedanput obukao kao zemljoradnik, ali da verujemo da je kancelarijski radnik. Da apelujemo na žene koje odgovaraju tim navodima i trpe nabacivanje takvih muškaraca da nam se jave.“ „Hriste, znaš li koliko ćemo poziva dobili?“, upitao je Anderson. „Tome nema pomoći“, odvratio je Lukas. „Ali tapkamo u mestu, a ako ubije još jednu sledeće sedmice… Bićemo u boljem položaju ako štampa i javnost mislila da radimo nešto po tom pitanju.“ Danijel je napućio usne, bledo zureći u maker pun mehura na Lukasovom zidu. Na kraju je klimnuo glavom. „Da. Uradimo to. Da izgleda da makar nešto radimo.“ „I možda da tokom sledeće nedelje povećamo stepen pripravnosti“, predložio je Lukas. „Da izvedemo još pozornika na ulice i dopustimo da mediji 188

saznaju za to, ali da ih zamolimo da to ne objavljuju. Verovatno neće, a osetiće se kao da učestvuju u našim naporima.“ „Nije loše“, priznao je Danijel s hladnim osmehom. „A nakon što se ovo završi, svi možemo da odemo na televiziju i diskutujemo o etici medija, o tome da li je trebalo da sarađuju s policijom.“ „Pun pogodak!“, reče Lukas. „Oni prosto obožavaju ta sranja.“ Lukas ju je pozvao s ulične govornice. „Crveni Konju?“ „Slušaj, Eni, Danijel je naredio Andersonu – znaš, iz pljački i ubistava? – naredio mu je da sastavi spisak karakteristika, kako žrtava, tako i Besnog Psa, i prosledi ga medijima. Verovatno u neko doba danas po podne. Neke od njih su dobro poznate, ali neke su dosad bile strogo poverljive.“ „Ako ih dobijem za deset minuta, mogu da uradim reportažu u podne.“ „Ne mogu da ti ih sve nabrojim, ali mislimo da je relativno nov u ovoj oblasti. Mislimo da nije ovde duže od nekoliko godina i da se doselio sa Jugozapada.“ „Misliš, tipa iz Vortingtona, Maršala, takvih gradića?“ „Ne, ne iz jugozapadne Minesote, već s Jugozapada Sjedinjenih Američkih Država. Najverovatnije iz Teksasa. Možda i iz Novog Meksika. Danijel će zvanično saopštiti da je viđen u odeći farmera, baš kao što si rekla. Ali sad misle da je to možda bila samo maska i da je u stvari kancelarijski radnik.“ „Izvanredno! Stvarno izvanredno, Crveni Konju! Šta još?“ „Biće još štošta na tom spisku, ali detalji koje ti pomenuh su najbolji. I slušaj, pre nego što to objaviš, pozovi Andersona i pitaj ga za to. Ispričaće ti.

Trenutno je u svojoj kancelariji.“ Rekao joj je Andersonov broj. „Hvala. Vidimo se na televiziji za petnaest minuta.“ *** Sredina popodneva. Lukasa je mučilo što je pretovario želudac hranom, i tromo je podigao slušalicu. „Lukase?“ „Kako si, Dženifer?“ „Šta se to dešava s Makgauanovom?“ „Dovraga, Dženifer…“ „Ne, ne, ne. Ne pitam te jesi li je karao. Već si mi dao časnu izviđačku reč da nisi. Hoću da znam šta se dešava s Makgauanovom i prismotrom? Zašto je žace nadziru?“ 189

Lukas je oklevao pre odgovora, i istog trena je shvatio da je napravio grešku. „Aha! Tako, dakle, stvarno je držite pod prismotrom!“, zagraktala je. „Dženifer, sećaš li se kad sam te zamolio da pričaš sa šefom pre nego što bilo šta objaviš o Karli Ruiz? ZamolićU te opet da razgovaraš s njim.“ Veče. Sunce je zašlo primetno ranije. Leto je bilo na izdisaju. Lukas je čekao ispred vrata Danijelove kancelarije. Čekao je već petnaest minuta, kad je Danijel došao spolja. „Uđi“, kazao mu je. Skinuo je kaput i bacio ga na kauč. „Pitaću te bez uvijanja. Jesi li ti dojavio Dženifer Keri za prismotru?“ „Apsolutno ne. Ima neke svoje nepoznate izvore. Pozvala me je, a ja sam je uputio na tebe.“ Danijel je uperio prst u njega. „Ako saznam drugačije, razvaliću ti bulju.“ „To nisam bio ja. Šta se desilo kad te je pozvala?“ „Zvao sam menadžera stanice, našao se s njim i Kerijevom na sastanku, pa sam ih žestoko izribao. Kerijeva je počela da trtija o etici medija, a menadžer stanice joj je rekao da zaveže. Kazao je da neće dozvoliti da njegova stanica snosi krivicu ako Besni Pas ubije novinarku druge stanice.“ „Dakle, to je to?“ „Želeli su jednak pristup informacijama kao i Kanal 8. Otići će s kamerom u njenu kuću preko vikenda, dok se ništa ne bude dešavalo, i snimiti Makgauanovu kako pegla košulje ili tako nešto. Pustiću ih da posete položaje ekipa za prismotru na nekoliko minuta. Samo ovaj put.“ „I neće emitovati taj materijal dok ga ne uhvatimo?“ „Takav je dogovor.“ „To nije loš dogovor“, izgovori s odobravanjem Lukas. „Šta je Dženifer imala da kaže o tome?“ „Nije bila srećna, ali je pristala. Ona će intervjuisati Makgauanovu, a neki klinac će snimati“, reče mu Danijel. „Da ti pravo kažem, mislim da je malo ljubomorna. Mislim da bi ruku dala da je na mestu Makgauanove.“ „Sećaš li se one grozne pesme koju si mi napisao kad smo počeli da se zabavljamo? O tome da želiš da ti rodim dete?“ „Nije bila baš toliko grozna“, odvrati Lukas pridižući se na lakat. Glas mu je imao oštar prizvuk. „Mislio sam da je prilično kompleksna.“ „Kompleksna? Zvučala je kao loša tinejdžerska rokenrol pesma iz 1959.“ „Slušaj, znam da ne voliš naročito moju…“ 190

„Ne, ne, ne. Svidela mi se. Sačuvala sam je. Zalepila sam je na fioku radnog stola i otprilike jednom nedeljno je otvorim i pročitam. Pročitala sam je i danas i pomislila: pa stvarno ću roditi njegovo dete.“ Lukas je pritisnuo uvo na Dženiferin nag stomak. „Treba li da nešto čujem?“ „Slušaš li ti to pomno?“ „Aha.“ Pritisnuo je uvo još jače. „Pa, ako naćuliš uši…“ „Da?“ „Verovatno ćeš čuti onaj badvajzer koji sam popila pre odlaska u krevet.“ Lukas je stigao na jezero taman na vreme da odgleda zalazak sunca u subotu uveče. Karla je bila otišla da se provoza biciklom, ali se vratila pola sata kasnije, s kesom namirnica i flašom crnog vina. Lukas je proveo tu noć, celu nedelju i najveći deo noći na ponedeljak u vikendici. U dva sata ujutru je poljubio Karlu u usta i odvezao se nazad u grad, stigavši u svoj krevet malo posle pet. Posle je ponovo zakasnio na instruktažu. „Šta se desilo sa spiskom ljudi koji smo dobili od Rajsove?“, upitao je Lukas.

Ponedeljak ujutro u šefovoj kancelariji. Polovina inspektora je izgledala neusredsređeno, umorna od još jednog vikenda koji su proveli radeći prekovremeno. „Znate, kad smo proveravali pištolj Besnog Psa i ko ga je kupio od njenog muža?“ „Pa, proverili smo sve one kojih je mogla da se seti“, reče Sloun, koji je pričao s Rajsovom. „I ništa?“ „Zapravo, nismo nikoga saslušavali. Proverili smo ih, nisu se uklapali u profil i ostavili smo ih na miru. Znaš već: žene, starci, dečica – ostavili smo ih na miru. Pričali smo sa svima koji su se koliko-toliko uklapali u profil, i ostali praznih šaka. Nameravali smo da se vratimo na ostale, ali sve se usporilo kad je Džimi Smit počeo da izgleda dobro. Sve karte su bačene na to.“ „Trebalo bi da nastavimo i razgovaramo sa svima“, reče Lukas okrećući se prema Danijelu. „Znamo da je taj prokleti pištolj od kritičnog značaja. Možda ga je neko kupio i preprodao. Kažem da proverimo sve – i žene, i dečicu, i starce – sve!“ „Prioni onda na to“, reče Danijel Andersonu. „Pretpostavio sam da si to završio kako treba.“ „Pa…“ „Samo završi s tim.“ 191

Lukas je sedeo na podu tavana. „Sreda. Nisam mislio da ćemo izdržati do srede“, progovori policajac iz prismotre. „Kasni.“ „Ala je ovde hladno“, reče Lukas. „Osećam kako vetar reže.“ „Aha. Držimo otvorena vrata, ali nema grejnih tela. Razmišljamo da donesemo grejalicu.“ „Dobra ideja.“ „Problem je u tome što dole u stanici neće da je plate. A ne želimo da je platimo iz svog džepa.“ „Pričaću s Danijelom“, reče Lukas. „Dolazi neki auto“, javi se drugi pandur iz ekipe za prismotru. Automobil se sporo dokotrljao niz ulicu, usporio ispod njih, a zatim nastavio dalje i zašao za ugao. „Jesi li mu zapisao tablice?“ „To radi tip na kraju ulice, u jednom od automobila. Ima infracrvenu kameru.“ Radio pored dušeka je odjednom zakrčao. „Jesi li ga uhvatio?“ „Aha. Komšija.“ „Usporio je ispred njene kuće.“ „Tip ima šezdeset šest godina, ali zabeležiću to“, reče glas preko radija. „Kako ide?“ „Hladno“, odvrati čovek u kolima. Nastavili su da čekaju. „Na borbene položaje“, reče tip iz prismotre dvadeset minuta kasnije. „Polažem pravo na durbin.“ Lukas je gledao kroz dvogled. Makgauanova je nosila čipkani ružičasti negliže i sićušne gaćice iste boje. Išla je napred-nazad iza procepa širokog dvadeset centimetara između zavesa, atraktivnija od bilo koje profesionalne striptizete. „Ma sigurno zna!“, izgovori jedan od pandura. „Ne bih rekao“, kaza Lukas. „Mislim da se samo toliko navikla na taj procep u zavesama da ga i ne primećuje…“ „Kenjaš. Pogledaj samo, kada se proteže. Razmeće se, pokazuje svoje draži. Ali nikad ne pokazuje sve. Hoda po kući bez brusa, ali je nikad nećeš videti bez gaćica, čak ni kad ide da se tušira. Zadirkuje nas. Ja kažem da zna…“ Još su se raspravljali o tome kad je Besni Pas ubio devojku u kolicima.

192

18

Besni Pas je dobio letak u kancelariji okružnog javnog notara, parče ružičastog papira tutnuto mu je u ruke dok je izlazio iz nje. Pročitao ga je dok je stajao ispred liftova.

Nije bilo nikakve skice i nikakvog pravog opisa. Rekli su da je kancelarijski radnik, možda povezan s Upravnim centrom Okruga Henepin ili Skupštinom grada. Svetle puti. Jugozapadni naglasak, možda teksaski. Jednom je viđen odeven kao farmer, ali mu je to verovatno bila maska.

Besni Pas je zgužvao papir i stajao gledajući svetlo na tabli lifta. Kad se upalilo, ušao je u lift, klimnuo glavom dvojici kolega, okrenuo se i zagledao u vrata. Nije mu palo na pamet da možda ima naglasak. Ima li ga? Sebi je zvučao kao i svi ostali. Znao je da će razgovor s Davenportom biti greška. A sad će možda platiti zbog toga.

Um mu je s lakoćom skliznuo u advokatski režim rada. Šta mogu da urade s tim? Dobro, ima naglasak. Na stotine ljudi ga ima. Radi kancelarijski posao.

Baš kao i veći deo Mineapolisa. Često prolazi kroz Upravni centar. Baš kao i hiljade ljudi svakog dana. Osuda? Nema šanse. Ili male šanse, u svakom slučaju. Hirovima pravde mora se pružiti malo lufta. Ali hoće li izaći pred porotu? O tome je trebalo razmisliti. Ako ga uhvate, mogao bi da traži suđenje bez porote. Nijedan sudija ga ne bi osudio na osnovu onoga što imaju na letku.

Ali šta još imaju? Ugrizao se za usnu. Šta još?

Dok se brinuo, potreba za još jednom je rasla. Pred očima mu je zalebdelo lice studentkinje prava, ispred vrata od nerđajućeg čelika. Bio je toliko opčinjen tom vizijom da se štrecnuo kad su se vrata otvorila, a žena koja je stajala pored njega radoznalo ga okrznula pogledom. Besni Pas je žurno izašao iz lifta pa se vratio u kancelariju. Sekretarica je bila negde van. Dok je prolazio pored njenog stola, ispod fascikle je video ćošak ružičastog papira. Stao je, na brzinu se osvrnuo oko sebe, pa ga izvukao. Letak. Vratio ga je na mesto. A gde je ona?

193

Ušao je u svoju kancelariju, spustio akten-tašnu pored stola, seo i zario bradu u dlanove. Još je sedeo u tom položaju kad mu je neko bojažljivo zakucao na vrata. Podigao je pogled i video kako ga sekretarica posmatra kroz vertikalni stakleni panel kraj vrata. Mahnuo joj je da uđe. „Jesi li dobro? Videla sam te da sediš tako…“ „Loš dan“, rekao je. „Skoro da sam završio ovde. Uskoro ću kući.“ „Dobro. Gospodin Veksler ti je poslao dokumentaciju o razvodu Karlsonovih, ali deluje prilično rutinski“, kazala mu je. „Ionako nećeš morati da radiš ništa na tome pre kraja nedelje.“ „Hvala. Ako nemaš ništa drugo da radiš, možeš da uzmeš ostatak dana slobodno“, rekao joj je. „Oho! Okej!“, izgovorila je ozareno.

Na putu do kola razmišljao je o malopređašnjem bezazlenom razgovoru.

Rekao je: „Loš dan.“ Kazao je: „Skoro da sam završio ovde. Uskoro ću kući.“ Mislio je da joj je to rekao. Da li je njegova sekretarica čula: loš dan? Da li je čula završio umesto završio? Da li je uskoro ću kući uobičajeni teksaski izraz, ili ga koriste i ovde?

Zvuči li kao Lindon Džonson?

Besni Pas je u svom stanu pogledao u frižider, izvadio smrznutu večeru, podesio tajmer na mikrotalasnoj pa pritisnuo dugme. Lice mu se ogledalo na prozoru mikrotalasne peći. Usne kao crvene gliste. Šaka mu je skliznula u džep jakne i napipala letak. Izvadio ga je i iznova pročitao. Žrtve su, pisalo je, bile istog tipa. Tamna kosa, tamne oči. Privlačne. Od mladih do sredbvečnih.

Razmislio je o tome. U pravu su, naravno. Možda bi trebalo da izabere i neku plavušu. Ali plavuše ga jednostavno nisu privlačile. Bleda koža, svetla kosa. Hladnokrvne osobe. A nije želeo ni neku matoru tetku ili babu. To je prosto neukusno. Starice znaju previše o smrti. Njegove žene treba da se suoče s tim po prvi put.

Neću da se menjam, pomislio je. Nema potrebe, zaista. U gradovima blizancima ima više od milion žena. Verovatno se četvrt miliona uklapa u taj njegov tip žene. Četvrt miliona mogućih izabranica. S te tačke gledišta, opis nekakvog tipa žene je prosto besmislen. Policija nema nikakve šanse. Osetio je nalet samopouzdanja: sve je besmisleno. Nakon što ga je jedna žena osujetila, nakon što ga je neki svedok video u društvu Heder Braun, shvatio je da policija ima mnogo manje nego što je očekivao. Ako su rekli sve.

Mikrotalasna rerna je zapištala, a on je izvadio večeru i odneo je do stola.

Ako me uhvate, razmišljao je dok je jeo u samoći, mogu da upotrebim 194

mikrotalasnu u odbrani. Kao onaj tip koji je tvrdio da ga je izludeo prekomerni šećer nakon što se predozirao čokoladicama Tvinkis. Tvinkis – odbrana; njegova bi bila tejtertot-odbrana. Pogledao je u mini-uštipak od krompira na viljušci pa ga ubacio u usta.

Večeras, pomislio je. Ne mogu više da čekam.

Pozvao je kuću devojke u kolicima malo posle šest, ali mu se niko nije javio.

Pozvao je opet oko sedam. Bez odgovora. U osam se javila. „Filis?“, izgovorio je najpiskavijim glasom. „Mora da ste pogrešili broj.“ To mu je bio prvi put da joj čuje glas. Bio je tih i milozvučan. „Oh, bože moj“, kazao je. Sebi samom je zvučao ljupko, kao bilo ko, samo ne kao ubica. Rekao joj je telefonski broj s jednom cifrom različitom od njenog. „To je pogrešan broj“, odvratila je. „Moj je pet-četiri-sedam-šest.“ „Oh! Izvinjavam se!“, kazao je pa prekinuo vezu. Kod kuće je.

Pažljivo se pripremio, držeći rastuće uzbuđenje pod kontrolom.

Uzbuđenje lovca, radost lova. Obući će najbolji sportski sako od tvida, crni kašmirski kaput, s crnim mokasinama. Filcani šešir.

Kaput je imao duboke džepove, u koje će stati krompir – krompir je tako dobro odradio posao prošli put. Otišao je do ormana, izvadio uložak iz kutije koju je kupio pre tri meseca. Lepljiva traka. Rukavice od lateksa ispod kožnih rukavica za vožnju. Šal će mu delimično sakriti donji deo lica, pružajući mu veću zaštitu od prepoznavanja: ovo je bilo novo, na kraju krajeva, moderna kombinacija u njegovom komšiluku. Moram biti spreman da odustanem, pomislio je. Ako me iko vidi ispred njenih vrata, batali.

Nož? Ne. Imaće noževa.

Kad je bio spreman, otišao je u garažu, seo u kola, pritisnuo dugme na daljinskom uređaju za otvaranje vrata, izvezao se u rikverc na prilazni put, zatvorio vrata, odvezao dve ulice dalje i parkirao. Okrenuo se i uzeo braonkastu kovertu sa zadnjeg sedišta, otvorio je i pogledao unutra. Pola tuceta formulara iz korpe u prizemlju Upravnog centra. Prijave za zapošljavanje.

Dok je išao prema vratima, uzbuđenje je postalo gotovo nepodnošljivo.

Dolazim, molio se, dolazim po izabranu; izabranik dolazi. Osećao je hladan vetar na licu i uživao u njemu, u mirisu severozapada, predstojeće zime. Žustrim korakom otišao je do njene kuće, biznismen koji je tu poslom, i bez oklevanja prišao ulaznim vratima. Vrata su u središtu imala četiri mala panelna otvora, taman u visini glave, delimično prekrivena zavesom. Pogledao je u njenu kuhinju. Nije bila nigde na vidiku. Pokucao je.

195

I sačekao. Pa opet pokucao. Buka? Onda ju je ugledao, kako se u invalidskim kolicima kotrlja po linoleumu. Nije bila bogata, ali to lice; tako mladoliko lice za nekoga ko je bio toliko teško povređen. Optimistično.

Odškrinula je vrata, ali je ostavila komarnik zatvoren. „Da?“ „Gospođica Vitkroft? Ja sam Luj Vilion, advokat u firmi Felsen-Gor. Član sam Odbora za dodelu stipendija Advokatske komore Minesote.“ Zavukao je ruku u kaput, izvadio vizitkartu, otvorio komarnik pa joj pružio vizitku.

Pogledala je u nju i rekla Ijubopitljivo: „Da?“ Podigao je braon kovertu. „Upravo sam pričao s Džensenom, dekanom pravnog fakulteta. U stvari, išao sam tamo da uzmem prijave za specijalistički staž u našoj firmi i Džensen mi je rekao da mora da ste.smetnuli s uma da podnesete svoju. Ili to, ili se negde zagubila?“ Mahnuo je braon kovertom ispred nje i počeo da vadi prazne formulare. „Ne znam“, kazala je. „Nisam ni čula za to.“ „Niste čuli?“ Besni Pas je bio zbunjen. Kako je moguće da nije ni čula za te prijave? „Izvinjavam se, pretpostavio sam da svi vrhunski studenti znaju za njih. Specijalistički staž se veoma dobro plaća i, znate, steći ćete mnogo iskustva u vrhunskim parnicama u oblasti povreda i krvnih delikata. Tražen je skoro isto koliko i pripravnički staž, a naročito zato što se tako dobro plaća.“ Oklevala je, pogledala u njegovo lice, odeću, braon kovertu, vizitkartu. „Možda bi bilo bolje da uđete, gospodine…“ „Vilion“, rekao je ulazeći u kuću. „Luj Vilion. Gadna noć, zar ne?“ Bilo je drugačije. Čak prijatno. Trebalo mu je skoro dvadeset minuta da je ubije, ležeći nag pored nje na njenom krevetu, a kondom ga je štitio od prosipanja semene tečnosti. Trebalo mu je to. Svršio je jednom dok ju je obrađivao, a zatim još jedanput kad joj je napokon zario nož ispod grudne kosti, a ona je izvila leđa i umrla.

A njemu se prispavalo dok ju je gledao, pa je položio glavu na njene grudi. *** Hladno. Ukočen. Uspravio se u sedeći položaj, osvrnuo oko sebe. Gospode bože, zaspao je! Uspaničio se. Pogledao je hladno telo, a zatim izbezumljeno po sobi. Koliko dugo? Koliko dugo? Bacio je pogled na sat. 21.45.

Ustao je, skinuo kondom, bacio ga u klozetsku šolju, povukao vodu. Telo mu je bilo skroz krvavo. Ušao je u majušno kupatilo, pustio vodu u tuš-kabini i 196

oprao se. Nije skinuo rukavice od lateksa; nije hteo da ostavi otiske. Ne sad. Ne u ovom najblistavijem času.

Nakon što je očistio najveći deo krvi, izašao je iz kade, ali je ostavio vodu da teče. Ako je izgubio bilo kakve dlake u kadi, voda će ih sprati u kanalizaciju.

Uzeo je peškir, a potom ga spustio. Ponovo dlake. Obrisao se potkošuljom, a kada se dovoljno osušio, strpao je potkošulju u džep kaputa. Razmišljanje o dlakama učinilo ga je paranoičnim. Nastavio je da brije stidne dlake, ali se plašio gubitka dlaka s grudi ili glave. Uzeo je rolnu lepljive trake, obmotao komad oko šake pa počeo da tapka mesto na krevetu gde je ležao. Kada je završio, pogledao je u traku; zalepilo se nekoliko dlakastih vlakana, i nešto što su mogle da budu jedna ili dve stidne dlačice, ali ženske. Ništa riđe, ništa njegovo. Strpao je traku u džep kaputa zajedno s mokrom potkošuljom, ušao u kupatilo, isključio vodu pa se obukao.

Kad je bio spreman, pogledao je oko sebe, proveravajući situaciju. I dalje nosi rukavice od lateksa. Sportski sako, kaput, šešir, šal, rukavice za vožnju. Da li je nešto zaboravio? Vizitkarticu! Našao ju je na podu. To je bilo sve. Ostavio je čarapu i krompir na podu. Spustio je poruku na njene grudi: Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja. Spreman. Potapšao ju je po stomaku i otišao.

Izašao je na ulicu, pošao niz trotoar pa oko kuće, u hodu skidajući rukavice od lateksa. Staričin stan bio je u mraku. Na spratu je sijalo svetlo, ali nikoga nije bilo na prozoru. Žustrim korakom je krenuo po pločniku i, kad je prošao ispod ulične svetiljke, primetio je tamnu mrlju na nadlanici. Zastao je i zagledao se u to. Krv? Liznuo ju je. Krv. Slatka. Na putu do kola nije sreo nikoga. Otvorio je vrata, ušao i odvezao se.

Međudržavni auto-put 94. Pritisak iza očiju. Uradiće to. Telefon na banderi, ispred perionice veša. Jedan tip unutra, čita novine dok čeka da mu se odeća osuši. To je bila greška ranije, biće greška ponovo. Ali to mu je bilo potrebno. Trebalo mu je kao što su mu bile potrebne žene. Neko s kim može da razgovara. Neko ko će razumeti. Prišao je javnom telefonu i pozvao Davenporta.

I dobio telefonsku sekretaricu. „Ostavite poruku“, rekao je napet Davenportov glas i ne predstavivši se. Usledilo je pištanje. Besni Pas je bio razočaran. To nije isto kao ljudski kontakt. Jezikom je dodirnuo mrlju krvi na nadlanici, uživajući u ukusu, a zatim izgovorio: „Sredio sam još jednu.“ Veza je ostala otvorena, a on je olizao usne. „Bilo je čarobno“, rekao je.

197

19

Bilo je čarobno.

Lukas je preslušao snimak po drugi put, a očajanje mu je pritiskalo grudi. „Mamicu ti tvoju!“, prosiktao je.

Pustio je snimak još jednom i ponovo ga preslušao.

Bilo je čarobno. „Mamicu ti tvoju!“ Klonuo je pored stola, nalaktio se pa zario čelo u dlan.

Sedeo je puna tri minuta, nesposoban da razmišlja. Kuča se sažimala oko njega, mračna, zaštitnička, tiha. Neki automobil projezdio je niz ulicu, a farovi su mu obasjali zidove. Došavši sebi, Lukas je pozvao policiju u Mineapolisu i zatražio komandira smene. „Ništa ovde“, rečeno mu je. U Sent Polu su mu rekli isto. Ništa ni u Blumingtonu. Postojalo je previše predgrađa da ih sve proveri. A bio je uveren da je Besni Pas ubio najnoviju žrtvu u nekom predgrađu u njegovoj nadležnosti. Sad je to postalo nadmetanje. Jasno kao dan. „Lukase?“ Danijelov glas imao je ružan prizvuk. „Primio sam poziv. Kaže da je ubio još jednu.“ „Isuse!“, izgovori Danijel. Lukas je u pozadini čuo kako Danijelova žena pita da li se desilo još jedno, i gde. „Ne znam gde“, reče Lukas. „Nije rekao. Samo je kazao da je bilo čarobno.“ Našli su studentkinju prava tek dva dana kasnije, kasno po podne. Retko kad je propuštala predavanja. Kad nije došla prvog dana, njeno odsustvo je primećeno, ali ne i istraženo. Kad nije došla ni drugog dana a da se nikome nije javila, prijateljica ju je pozvala, ali joj se niko nije javio. Prijateljica je predveče svratila do njenog stana i videla upaljeno svetlo. Kucala je, provirila kroz prozor, videla da gumena ručka invalidskih kolica štrči iz vrata spavaće sobe.

Zabrinuta, otišla je do starice, koja je donela svoje ključeve. Zajedno su pronašle izabranu.

198

„Uplašila sam se da ju je ubio Besni Pas“, rekla je njena prijateljica policajcima kad su stigli. „Usput sam samo o tome razmišljala: Šta ako ju je ubio Besni Pas?“ „Crveni Konju?“ „Eni, ubio je još jednu“, reče Lukas. Saopštio joj je ime i adresu. „Kraj univerziteta. Studentkinja, inače invalid. Zove se Čeril…“ „Slovo po slovo.“ „Vitkroft, Č-e-r-i-l V-i-t-k-r-o-f-t. U Stribu je, mislim, objavljena gomila tekstova o njoj.“ „Mogu da pogledam. Imamo onlajn-biblioteku.“ „Takođe pogledaj u Pajonir presu. Bila je apsolvent i među najboljima u klasi. Roditelji su joj odavde; žive u istočnom Sent Polu. Niko drugi još ne zna za to, ali svi će saznati prilično brzo. Na ulici ispred njenog stana ima otprilike milion pandura, ulaze i izlaze. I patolog. Ali ako brzo odeš tamo s ekipom, trebalo bi da uhvatiš njene roditelje dok budu izlazili.“ „Pet minuta“, kazala je i prekinula vezu. „Čeril Vitkroft“, izgovori Danijel. Stajao je u kuhinji, bez šešira, bez kaputa, besan kao ris. „Šta je uradila da ovo zasluži, Davenporte? Da li se drogirala? Je li bludničila noću? Da li je propuštala misu nedeljom? Šta je jebeno uradila, Davenporte?“ Lukas je ignorisao ovaj izliv besa, pokušao je da ga odbije pitanjem: „Šta su pokazali njenim roditeljima?“ „Samo njeno lice. To je sve. Majka je želela da vidi ostatak, ali rekao sam njenom mužu da je izvede odade. Bilo mu je loše skoro kao i ženi, ali je skapirao o čemu pričamo pa ju je izveo. Ona televizijska kamera im se unela pravo u facu. Isuse Hriste, ti ljudi su životinje, jebeni novinari su isti lešinari kao i Besni Pas.“ Detektivi iz Odeljenja za ubistva kretali su se po stanu oborene glave, kao da će lošim držanjem tela nekako uspeti da izbegnu Danijelov gnev. Pričali su šapatom. To se nastavilo nakon što je Danijel otišao. Kad je izašao, TV kamere na drugoj strani ulice snimile su mu lice. Tokom cele sledeće sedmice, njegov profil, zamrznut u bolu kao blok leda iz jezera Supirior, korišćen je za promociju noćnih vesti na Kanalu 8.

Lukas je ostao na mestu zločina dok su ga forenzičari obrađivali. „Ima li ičega što iskače iz šablona?“, upitao je patologa.

199

Glavni forenzičar bio je na mestu zločina. Okrenuo je glavu prema Lukasu i jedva primetno klimnuo. „Aha. Iskasapio ju je. S ostalima je to radio hirurški precizno. Ovu je istranžirao. I bila je živa tokom najvećeg dela tog čina.“ „Seks?“ „Misliš, da li ju je silovao? Ne, Izgleda da nije. Ima brojne rane na karlici, sve do vaginalnog otvora, rektuma, a zatim preko prednjeg dela karike…“ „Čega?“ „Prednjeg, prednjeg dela, sve do prednjeg dela. Izgleda kao da… Sveta Majko Božja…“ Patolog je provukao šake kroz prosedu kosu. „Seme…“ „Čini mi se kao da je pokušavao da pronađe gde bol počinje. Ima kutiju punu kartona sa zdravstvenim podacima, i koliko mogu da vidim, prekid kičmene moždine bio je relativno visoko. Iznad kuka, ispod grudi. Izgubila je površinski… Isuse, Lukase, ježim se od ovoga. Zar ne možeš da sačekaš izveštaj?“ „Ne. Želim da čujem.“ „Pa, kada doživiš povredu kičme, izgubiš različite nivoe mišićne kontrole i površins… osećaje u donjem delu tela. Taj gubitak varira od manje invalidnosti do totalne paralize, kad gubiš sve. Njoj se baš to desilo. Ali u zavisnosti od toga gde dođe do oštećenja kičmene moždine, izgubiš površinske čulne… izgubiš osećaj u različitim delovima tela. Pričam o bolu. A izgleda da je on sistematski eksperimentisao duž njenog tela, pokušavajući da otkrije gde počinje.“ „Šta je sa svim tim ranama od uboda u vaginalnom predelu?“ „Hteo sam da kažem da se to ne poklapa s drugim šablonom rana. Čini mi se da je to seksualne prirode. A nije neuobičajeno kad postoji seksualna motivacija ubistva. Takođe, postoji pozamašna odranost kože na grudima…“ „Molim? Kakva odranost?“ „Drao ju je živu, Davenporte! I mislim da je stao tek kad je shvatio da umire! Tad joj je najzad zario nož, da bi to uradio lično, da je lično ubije!“ „Bože blagi!“ Forenzičari su ulazili i izlazili. Lukas je pretražio devojčine stvari, našao malu zbirku fotografija s diplomske svečanosti u gornjoj fioci komode. Nosila je crnu haljinu i akademsku kapu s kićankom s leve strane. Strpao je sliku u džep i otišao. *** Lukas je bio budan kad su novine udarile u njegov komarnik na vratima. Ležao je još neki tren sklopljenih očiju, a zatim ustao i izašao da ih pokupi.

200

Naslov u dva reda širio se preko cele naslovne strane. Ispod njega stranicom je dominirala fotografija u boji, snimak pokrivenog tela koje na kolicima guraju u vozilo patološke službe. Fotograf je upotrebio širokougaoni objektiv, koji je zamutio lica osoba koje su gurale kolica. HENDIKEPIRANA, glasio je naslov. MUČENA, pisalo je. Lukas je sklopio oči i naslonio se na zid.

Sastanak je počeo u besu i nastavio se u tom raspoloženju. „Dakle, nemamo ništa konkretno?“ Sedeli su u Danijelovoj kancelariji – Lukas, Anderson, Lester i još desetak glavnih inspektora. „Isto je kao i s ostalima. Ništa nam nije ostavio“, reče Anderson. „Više neću da trpim takve odgovore!“, odjednom je povikao Danijel, udarajući pesnicom po stolu i piljeći u Andersona. „Ne želim da slušam ta sranja o…“ „To nisu sranja!“, uzvratio je vikanjem Anderson. „To je ono što imamo!

Imamo jedno veliko ništa! E pa ni ja ne želim da slušam bilo kakva sranja od tebe ili Davenporta, o tim vašim medijskim požarima – to je opet bilo prvo što si rekao kad smo ušli! – šta je sa jebenim medijima? Jebe mi se za jebene medije! Dajemo jebeno sve od sebe i ne želim više da slušam kako sereš o tome…“ Okrenuo se i besno izjurio iz sobe.

Danijel, uhvaćen na prepad Andersonovim ispadom, mlitavo je seo na stolicu. „Neka neko ode i dovede ga nazad“, kazao je posle nekoliko trenutaka.

Kad se Anderson vratio, Danijel mu je klimnuo. „Izvini“, kazao je trljajući oči. „Gubim živce. Moramo da zaustavimo tog skota. Moramo da ga uhvatimo.

Ideje. Neka mi neko da neke ideje!“ „Nemoj da prekidaš prismotru Makgauanove“, reče mu Lukas. „I dalje mislim da nam je to kakva-takva šansa.“ „Bila je svuda unaokolo na mestu ubistva Vitkroftove“, reče jedan od inspektora. „Kako je znala? Stigla je tamo pola sata pre ostalih novinara.“ „Ne brini za to!“, brecnu se Danijel. „Želim da njena prismotra bude toliko tesna da ni mrav ne može da se provuče do nje. U redu? Šta još? Bilo šta? Bilo ko? Šta se dešava s naknadnom proverom ljudi koji su mogli kupiti pištolj od Rajsa?“ „Uh, imamo jednog koji se ne uklapa“, reče Sloun. „Rajs je odmah posle Drugog svetskog rata bio u Japanu i doneo sa sobom te silne suvenire, lutkice od slonovače? Necuke valjda? U svakom slučaju, ispričao je nekom tipu za njih, nekom komšiji, a komšija mu je rekao za galeriju koja se bavi kupoprodajom orijentalne umetnosti. Taj tip iz galerije je došao i kupio te lutkice. Dao je Rajsu petsto dolara za petnaest komada. Imamo i račun. Otišao sam da pričam s tim likom, zove se Alan Nester, galerija mu je na Nikoletinoj aveniji.“ 201

„Znam je“, reče Anderson. „Obžet d'art Orjento Alana Nestera. U prizemlju Balmorala.“ „Prilično fensi adresa“, primeti Lukas. „To je taj“, potvrdi Sloun. „U svakom slučaju, tip me nije udostojio razgovora. Rekao je da ništa ne zna, da je nakratko popričao s gospodinom Rajsom i otišao. Nije video nikakav pištolj i ne zna ništa ni o kakvom pištolju.“ „Pa?“, upita Danijel. „Misliš li da je on možda naš tip?“ „Ne, ne, previsok je, mora da ima metar i devedeset, i neviđeno je mršav.

Takođe je i prestar. Mora da ima oko pedeset. Jedan od onih uobraženih govnara koji nose šal umesto krave?“ „Ešarpu?“ „Šta god, da. Ne verujem da je on naš tip, ali bio je nervozan i lagao me je.

Verovatno ne zna ništa o Besnom Psu, ali zbog nečeg je bio nervozan.“ „Pronjuškaj onda okolo, vidi šta možeš da saznaš“, reče mu Danijel. „Šta je s ostalima?“ „Treba da obradim još šestoricu“, kazao je. „Oni su najmanje verovatni.“ „Obradi prvo njih. Ko zna, možda se neko štrecne i ujede te za guzicu.“ Osvrnuo se po sobi. „Još nešto?“ „Ja nemam ništa“, reče Lukas. „Ne mogu da razmišljam. Po podne ću obići ulice, da vidim šta ima novo, a posle toga idem na sever. Ovde nisam ni od kakve koristi.“ „Ostani još koji minut, važi?“, reče mu Danijel. „U redu, narode. Izvini još jednom, Endi. Nisam hteo da vičem.“ „Nisam ni ja“, odvrati Anderson žalostivo se osmehujući. „Besni Pas nas sve ubija.“ „Anderson ne želi da priča o medijima“, reče Danijel, dobujući prstima po hrpi novina na radnom stolu. „Ali moramo nešto da uradimo. A ne govorim o spašavanju naših radnih mesta. Mogla bi da izbije panika u gradu. Ovo je možda rutina u Los Anđelesu, ali ovde… ovako nešto se jednostavno ne dešava. Ljudi počinju da se plaše.“ „Na kakvu paniku misliš? Na nerede na ulicama? To se neće desiti. Samo će se sakriti po kućama…“ „Govorim o tome da će ljudi početi da nose oružje. Govorim o nekom klincu, koji će se vratiti kući s univerziteta kad ga roditelji ne očekuju, usred noći, a ćale će mu prosuti mozak koltom. O tome ti govorim. Verovatno si previše mlad da se sećaš vremena kad je Čarli Starkveder ubijao ljude u Nebraski, a ljudi su šetali po linkolnskim ulicama sa sačmaricom na ramenu.

To nam nikako nije potrebno. Takođe nam nije potrebno da Nacionalna 202

streljačka asocijacija pojača kampanju zastrašivanja: pištolj u svakoj kući i tenk u svakoj garaži!“ „Trebalo bi da razgovaramo sa izdavačima i menadžerima TV stanica ili vlasnicima“, reče Lukas posle nekoliko trenutaka razmišljanja. „Oni mogu da narede da se medijska halabuka utiša.“ „A misliš li da će to uraditi?“ Lukas je razmišljao još malo. „Ako to uradimo na pravi način. Ljudi iz medija su uglavnom izvrgnuti preziru, ali oni su kao i svi ostali: žele da budu voljeni. Pruži im šansu da pokažu da su stvarno dobri momci, i lizaće ti cipele.

Ali to mora da potekne od tebe. Samo glavna faca s glavnom facom. Takođe, možda bi trebalo da sa sobom povedeš zamenike. Možda i gradonačelnika. To će im laskati, pokazaće im da ih poštuješ. Pitaće nešto poput: Želite da sami sebe cenzurišemo? Moraš da kažeš: Ne, ne želimo. Samo želimo da vas upoznamo sa opasnostima javne panike; želimo da imate razumevanja.“ „Moram li dupodelim te misli s njima?“, sarkastično je upitao Danijel.

Lukas je uperio prst u njega. „Prekini s tim!“, oštro je rekao. „Bez humora.

Imaš posla sa štampom. I da, kaži da deliš zabrinutost s njima. Oni tako govore.

Dozvolite da podelim ovo s vama.“ „I oni će to popiti?“ „Mislim da hoće. To pruža novinama šansu da budu odgovorne. A mogu to da urade zato što od toga zapravo ništa ne zarađuju. Ne dobijaju više oglašivača zato što gomilaju priče o ubistvima. A nije ih mnogo briga ni za kratkoročni čar od povećanog tiraža. Ni to ne mogu da prodaju za ozbiljnije pare.“ „A šta je s televizijom?“ „To je veći problem, zato što je njihova gledanost promenljiva, a to se kod njih jedino računa. Hriste, mislim da sam prošle nedelje u novinama pročitao da dolaze redovni pregledi gledanosti. Ako ne sklopimo nekakav dogovor s televizijama, pošizeće od vesti o Besnom Psu.“ Danijel je zaječao. „Pregledi gledanosti? Zaboravio sam na proklete preglede gledanosti! Isuse, ovo je policija! Treba da hvatamo lupeže, a ja sedim i znojim se zbog redovnih pregleda gledanosti.“ „Napraviću spisak imena svih s kojima želiš da razgovaraš“, reče Lukas. „Daću ga Lindi za sat. S brojevima telefona. Najbolje da ih lično zoveš. Tako misle da znaš ko su.“ „Dobro. Jedan sastanak? Ili dva? Jedan za novine i jedan za televizije?“ „Jedan, mislim. Ljudi s televizije vole da se prave da su u istim diskusijama kao i ovi iz štampe. Zbog toga se osećaju kao pravi novinari.“ „Šta je s radiom?“, upitao je Danijel.

203

„Jebeš radio! Ko još sluša vesti na radiju!“ Anderson se nalaktio na dovratak Lukasove kancelarije. „Nešto?“ „Možda vozi tanderberd tamne boje, nov, verovatno tamnoplav“, reče Anderson sa blagim tračkom zadovoljstva u glasu. „Odakle ti to?“, upita ga Lukas. „Okej. Patolog je procenio da je Vitkroftova ubijena u neko doba noći između srede i četvrtka. Znamo da je bila živa u sedam uveče zato što je telefonom razgovarala s prijateljicom. Dalje, tip koji živi preko puta nje radio je noćnu smenu i vratio se kući u 23.20. Primetio je da je svetlo u njenom stanu i dalje uključeno. Primetio je to zato što je ona obično rano išla na počinak.“ „Otkud on to zna?“ „Stižem i do toga. Taj tip radi naizmenične smene u kompaniji 3M. Kad je radio dnevne, od sedam do tri, viđao ju je ujutru na ulici baš kad bi pošao na posao. Jedanput ju je pitao zašto ustaje tako rano, a ona mu je rekla da uvek ustaje rano, da joj je jutro najlepše doba dana, i da ne može da uči noću. Zato je te noći zapazio svetlo. Pomislio je da možda sprema neki važan ispit.“ „I…“ „Zato mislimo da je tad već bila mrtva. Ili na samrti. Zatim, oko 22.00 – nismo sigurni u tačno vreme, ali petnaest minuta gore-dole – neki klinac je hodao prema svom stanu i primetio nekog tipa na drugoj strani ulice, išao je u istom smeru kao i klinac. Srednje visine. Kaput tamne boje. Šešir. To je ulica koja prolazi ispred kuće Vitkroftove. U svakom slučaju, hodali su paralelno nekoliko blokova, a klinac nije obraćao posebnu pažnju na njega. Međutim, znaš i sam kako držiš na oku ljude oko sebe kad noću ideš sam peške?“ „Aha.“ „Tako nije obraćao posebnu pažnju, ali je upio mnoge detalje. Prepešačili su zajedno nekoliko blokova i taj tip se zaustavio pored tanderberda. Klinac ih je primetio jer voli ta kola. I tako, tip je otključao vrata, ušao i odvezao se. Kad je klinac čuo za Vitkroftovu, setio se tipa i sinulo mu je da je bio nekako čudan.

Na ulici je bilo milion praznih mesta za parking, a bilo je hladno, pa zašto se onda parkirao dva-tri bloka dalje od mesta odakle je dolazio?“ „Pametan klinac.“ „Aha.“ „Pa, jesi li ga proverio?“, upitao je Lukas. „Aha. U redu je. Studira elektrotehniku. Živi u studentskom domu. Tip koji živi preko puta njene kuće takođe deluje okej.“ „Hm.“ Lukas je protrljao usnu.

204

Anderson slegnu ramenima. „To nije bogzna kakav trag, ali je ipak nešto.

Proveravamo podatke osiguravajućih kuća za sve tanderberdove, tri godine unazad, tražimo vlasnike koji su preneli polise osiguranja ovamo iz nekog drugog mesta, kao što je Teksas.“ „Srećno!“ Sastanak se održao sutradan, sredinom jutra, u sali za konferencije Star tribjuna. Svi su nosili odela. Čak i žene. Većina ih je imala kožne fascikle sa žutim beležnicama. Oslovljavali su gradonačelnika i Danijela po imenu. Lukasu su se obraćali sa poručnice. „Tražite od nas da sami sebe cenzurišemo!“, rekao je šef uredničkog odbora Star tribjuna. „Ne, zapravo ne tražimo, i nikada ne bismo ni tražili jer znamo da to ne biste ni radili“, reče Danijel sa sladunjavim osmehom. „Samo pokušavamo da podelimo sa vama izvesne brige, da istaknemo mogućnost sveopšte panike. Taj ubica, on je lud. Radimo sve što je u našoj moći da ga identifikujemo i uhapsimo, a ja ne želim da umanjujem… strahote – da li je to prava reč? – ovih zločina. Ali želeo bih da istaknem da je dosad ubio pet žena u metropoli od tri miliona stanovnika. Drugim rečima, šansa da poginete u požaru, da vas ubije član porodice, da vas udare kola, da ne govorim o šansi da umrete od iznenadnog srčanog udara, i dalje je mnogo veća od šanse da naletite na tog ubicu. Moja poenta je da je novinarsko izveštavanje koje izaziva paniku neodgovorno, pa čak i kontraproduktivno…“ „Kontraproduktivno za koga? Vas i vaše šanse da zadržite radno mesto?“, upitao je jedan od urednika Star tribjuna. „To me već vređa!“, brecnuo se Danijel. „I ja mislim da taj komentar nije na mestu“, blago je prokomentarisao jedan novinski izdavač. „Šef Danijel nema razloga da se brine za svoje radno mesto“, reče gradonačelnik Mineapolisa, koji je sedeo u čelu stola. „On odlično obavlja svoj posao i nameravam da ga ponovo imenujem za još jedan mandat, kakav god bio. ishod ove istrage.“ Danijel je pogledom okrznuo gradonačelnika i klimnuo glavom. „Onda imamo ozbiljan problem“, reče menadžer stanice TV3. „Ovo je trenutno najzanimljivija priča. Štaviše, nikad nismo imali ništa slično. Ako mi svesno umanjimo izveštavanje, a naše kolege na Kanalu 8, 6 i 12 to ne urade, mogli bismo ozbiljno finansijski da stradamo. Mi nemamo novac od tiraža, rejting gledanosti nam je jedini hleb nasušni. A budući da smo najgledanija stanica…“ 205

„Samo u deset, ne i u šest“, prekinuo ga je menadžer Kanala 8. „A budući da smo sveukupno gledano najgledanija televizija“, nastavio je menadžer TV3, „imamo najviše da izgubimo. Da budem iskren, sumnjam u našu sposobnost da sklopimo bilo kakav dogovor koga bi se svi pridržavali.

Previše toga visi o koncu.“ „A šta kažete na to da ja i ostali oficiri porazgovaramo sa svakim zaposlenim u policiji i kažemo im kako nam određena stanica nanosi štetu svojim izveštavanjem? Šta kažete na to da zamolimo svakog u policiji, od komandira smene do čistačice, da ne priča s tom stanicom? Drugim rečima, da isključimo sve kontakte određene stanice s policijom? Da je stavimo na crnu listu. Da li bi to imalo uticaj na rejting gledanosti?“, upitao je Lukas. „He-he, to je baš opasan predlog“, reče predstavnik dnevnog lista iz Sent Pola. „Ako dobijemo sveopštu paniku na ulicama, e to je opasan predlog“, odvrati Lukas. „Ako, recimo, neki klinac, koji živi u studentskom domu, neočekivano svrati kući s univerziteta, a ćale mu prospe mozak misleći da je to Besni Pas, čija će to biti krivica? Čija će krivica biti širenje straha i panike?“ „To nije fer“, reče menadžer stanice TV3. „Nego šta je. Vi prosto ne želite da budete odgovorni“, skresa mu Lukas. „Smirite se, poručnice“, reče gradonačelnik posle kratkotrajne tišine. Pogledao je u sto. „Slušajte, sve što tražimo od vas jeste da ne čekićate toliko jako.

Gledajući sinoć Kanal 8, merio sam vreme i dali ste ovom slučaju više od sedamnaest minuta u četiri različita segmenta vesti. U smislu dnevnih vesti, mislim da je to baš preterivanje. Skoro da nije ni bilo drugih vesti. Samo sugerišem da svi bace pogled na svaki prilog i zapitaju se da li je tolika širina neophodna? Hoće li vam to zaista dići gledanost? I šta ako se šef Danijel i gradonačelnik i Gradsko veće i državni zakonodavci zaista razgoropade, počnu da pričaju o neodgovornoj štampi i da spominju konkretna imena?

Hoće li to podići rejting gledanosti?“ „U krajnjoj liniji, znači, govorite nam: Nemojte da nas ljutite, ili…“, reče urednik informativnog programa Kanala 12. „U krajnjoj liniji, želim da kažem: budimo odgovorni! Ako ne budemo, mogli bismo svi da zažalimo zbog toga.“ „To mi i dalje zvuči kao pretnja“, reče urednik informativnog programa.

Gradonačelnik slegnu ramenima. „Imate baš dramatičan pogled na svet.“ Dok su prolazili kroz foaje na putu do ulice, Danijel je pogledao u gradonačelnika.

206

„Cenim ono što ste rekli o ponovnom naimenovanju“, kazao je. „Nemoj još da zakazuješ proslavu“, procedi gradonačelnik kroz zube. „Mogao bih još i da se predomislim ako ne uhvatite ovog govnara.“

207

20

Dva dana nakon tog razgovora i pronalaska tela bili su dani izvrsnog iščekivanja. Besni Pas se opustio; smešio se. Njegova sekretarica ga je smatrala skoro šarmantnim. Skoro. Osim tih usana.

Puštao je snimke vesti iznova i iznova, gledajući kako Makgauanova izveštava s mesta zločina. „Ja sam Eni Makgauan, javljam se s mesta najnovijeg zločina Besnog Psa“, kazala je usnama senzualno oblikujući slovo A. „Šef Policijske uprave Mineapolisa Kventin Danijel je u ovoj kući, udaljenoj svega tri bloka od studentskog grada Univerziteta u Minesoti. Tu je studentkinju prava Čeril Vitkroft, inače invalitkinju, ali i jednu od najboljih u klasi na pravnom fakultetu, mučio, seksualno unakazio i ubio čovek za koga policija kaže da je tek malo bolji od divlje zveri…“ Sviđalo mu se to. Čak mu se sviđalo i ono o divljoj zveri. Odgajivač svinja je nestao, zaboravljen je. Uživao je u novinama, čitao priče iznova i iznova, ležao na krevetu i prisećao se umiranja Vitkroftove. Masturbirao je, a lice Eni Makgauan mu je postajalo sve jasnije.

Reakcija medija postajala je sve burnija preko vikenda, kulminirajući reportažom na tri stranice u nedeljnim mineapoliskim novinama i sažetijim ali analitičnijim člankom u sentpolskim. U ponedeljak je izveštavanje zamrlo. Nije bilo skoro ničega, što ga je potpuno zbunilo. Zar su se već umorili?

Tog popodneva otišao je u kancelariju okružnog pisara i uljudno se predstavio kao advokat koji istražuje porez na nepokretnu imovinu. Pokazao im je vizitkartu, a oni su mu pokazali kako da koristi kompjuterizovane poreske dokumente. Makgauan? Imena su se pojavila na monitoru računara: Makgauan, Adam, Ejlin, Aleksis, Eni. Eto je. Jedini vlasnik. Fin komšiluk.

Kompjuter mu je dao kvadraturu, procenjenu vrednost. Trebaće mu još istraživanja. Prešao je s računarskih datoteka na zemljišne knjige i bacio pogled na mape komšiluka.

208

„Ako vam trebaju fotografije iz vazduha, pronaći ćete ih u onim registratorima tamo“, rekla mu je službenica ljubazno se osmehujući. „Zavedene su na isti način.“ Fotografije iz vazduha? Baš fino. Pregledao ih je, pronašavši kuću Makgauanove, zapazivši njen položaj u odnosu na susedne kuće, šupe za alat i odvojenu garažu. Vrhom prsta ispratio je uličicu iza kuće. Ako dođe sa severne strane, mogao bi da priđe iz sokaka pravo do zadnjih vrata, otvori ih i uđe u kuću. Ukoliko dođe dovoljno rano, dok je Makgauanova na poslu, imao bi priliku i da je istraži. Šta ako još neko živi u kući? To je dovoljno lako saznati; tome služi telefon. Zvaće i danju i noću dok je ona na poslu, da vidi hoće li se javiti neki nepoznati glas; njen je sad poznavao već jako dobro. Možda ima cimerku. Razmislio je o tome pa sklopio oči. Mogao bi da odradi duplericu. Dve u isto vreme.

Ali to mu nije delovalo ispravno. Uzimanje je bilo nešto lično, jedan na jedan. To je nešto što treba podeliti, a ne umnožavati. Troje je već gužva.

Besni Pas je napustio kancelariju javnog pisara i prošetao po još jednom divnom jesenjem danu do biblioteke, do odeljka s kriminalističkim knjigama, i počeo da izvlači autobiografije profesionalnih provalnika. Knjige su napisane, tvrdili su njihovi autori, da pomognu kućevlasnicima da zaštite posede.

Iz drugačije prespektive, takođe su bile kratki kursevi provalništva.

Proučio je nekoliko pre nego što je otišao u atelje Karle Ruiz. Tad su mu pomogle. Besni Pas je verovao u biblioteke.

Prelistao je knjige i uzeo četiri koje nije pročitao. Dok je izlazio između polica, mimo redova knjiga o zločinu i zločincima, pažnju mu je privuklo ime Sem. Semov sin. Čitao je o Semu, ali ne i tu konkretnu knjigu. Uzeo ju je.

Napolju na sunčevoj svetlosti duboko je udahnuo posmatrajući ljude u prolazu. Mravi, pomislio je. Međutim, bilo je teško previše ozbiljno shvatiti tu misao. Dan je bio previše lep za to. Nalik na rano proleće u Teksasu. Besni Pas nije bio ravnodušan.

Knjige o provalništvu su mu dale materijal za razmišljanje; knjiga o Semu još više.

Sem nije trebalo da bude uhvaćen, ne onako kako su ga uhvatili.

Na njegovoj poslednjoj misiji, kako je Besni Pas mislio o tome, upucao je mladi par, ubivši jedno, ranivši i oslepevši drugo. Parkirao je kola malo dalje, pored hidranta. I dobio kaznu za pogrešno parkiranje.

Neka žena, koja je šetala psa, videla je pozornika kako piše kaznu, a kasnije kako neki čovek dotrčava do kola i odvozi se u žurbi. Kad su najnovija Semova ubistva dospela u štampu, pozvala je policiju. Svega nekoliko kazni 209

bilo je napisano u toj oblasti u to doba noći, i samo jedna za parkiranje pored hidranta. Policija je uspela da pročita broj registarskih tablica s indigo kopije kazne. I tako je Sem uhvaćen.

Besni Pas je čitao u krevetu. Spustio je knjigu na grudi i zagledao se u tavanicu. Znao je tu priču, ali ju je zaboravio. Pomislio je na svoju poslednju poruku, onu koju je ostavio na telu Vitkroftove. Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja. Pomislio je na svoj auto. Bila bi dovoljna samo kazna za nepropisno parkiranje. Što je više razmišljao o tome, bivao je sve sigurniji da policija uvek proverava sve kazne za parkiranje napisane u blizini ubistava.

Bacio je knjigu na krevet i otišao u kuhinju, zagrejao vodu u čajniku pa napravio šolju toplog kakaoa. Kakao mu je bio omiljena poslastica. Čim mu je vrela gorkoslatka tečnost dotakla jezik, vratio se na ranč, stojeći u kuhinji s… kim? Otresao je tu misao i vratio se u spavaću sobu.

Uradio je s Vitkroftovom sve kako je trebalo. Odvezao se kako ga ne bi videli da peške odlazi od kuće. Parkirao se blizu, ali ne toliko blizu, i došetao do doma Vitkroftove, kako niko ne bi zapamtio njegov auto u blizini mesta zločina.

Pešice dođi do mesta ubistva. Ostavi kola što dalje. Pobrini se da se propisno parkiraš, a zatim proveri još jednom da li si se propisno parkirao.

Ostavi ih dovoljno blizu da trkom možeš da stigneš do njih za minut ili manje, ali dovoljno daleko da ih niko ne zapamti kao sumnjiva kola u blizini mesta ubistva.

Pet blokova dalje? Koliko je to pet blokova dalje? Uzeo je list hartije i nacrtao mapu ulica i blokova. U redu, kad bi se parkirao pet blokova dalje, panduri bi morali da provere pedesetak okolnih blokova da bi obuhvatili i njegov automobil.

Ako se parkira šest blokova dalje od kuće Eni Makgauan, morali bi da provere sedamdeset dva bloka. Bilo bi ih i duplo više da nije onog prokletog potoka s druge strane ulice.

Pogledao je u kartu i počeo da računa. Ako se parkira severno od njene kuće, mogao bi da dobije šest blokova duž poslednjih blokova, koji su bili uzani. Takođe bi imao lak pristup do drvoreda iza poslednjih blokova – do dobrih mesta za skrivanje ukoliko bi ono postalo neophodno.

Zemljišne knjige pokazivale su da su placevi dugi dvadeset metara, s pet metara širokim drvoredom. Ulice se bile široke deset metara. Računao je na listu hartije. Nešto više od dve stotine metara. Trebalo bi da može da pretrči tu razdaljinu za manje od minuta. Ustao je, vratio se u kuhinju, našao kartu grada u fioci pa izbrojao šest blokova.

210

Ne šest blokova, pomislio je. Pet je bolje. Ako se parkira pet blokova dalje, bio bi na ulici koja ima pristup Međudržavnom auto-putu 35. Kad se nađe u kolima, mogao bi da se uključi na auto-put za manje od minuta, i to uz poštovanje ograničenja brzine.

Zatvorio je oči i zamislio. U punom trku, u cajtnotu, od njene kuće do auto-puta samo dva minuta. A kad dospe na auto-put, ostaje samo osam minuta do garaže. Ipak, mora da razmisli.

Besni Pas je našao broj Makgauanove u gradskom telefonskom imeniku.

Pozvao ju je na kuću i izgovorio: „Filis? Izvinite, mora da sam pogrešio broj.“ Pozvao ju je još jednom. Pa još jednom. Telefonska sekretarica, ali nijednom neki nepoznat glas.

Obavio je i jedno izviđanje. Uradio je to u svom tamnoplavom tanderberdu.

Nedelja po podne. Eni Makgauan bila je u poseti roditeljima u Brukingsu, u Južnoj Dakoti. Trebalo je da se vrati na posao u ponedeljak. Panduri su i dalje držali njenu kuću pod prismotrom, jedan spreda, iz arhitektine kuće, drugi pozadi, iz kuće penzionisanog bračnog para. Panduri na ulicama, u parkiranim kolima, bili su privremeno povučeni s položaja dok je Makgauanova van grada.

Dok je bila odsutna, bilo je teško ozbiljno shvatiti prismotru. Pandur na položaju iza njene kuće čitao je hrpu stripova iz pedesetih, koje je našao na tavanu, razmišljajući i o mogućnosti da ih mazne. Bog sveti samo zna koliko danas vrede, a vremešni bračni par svakako nije mario za njih, ili se uopšte nije sećao da postoje. Pandur bi na svaka dva-tri minuta bacio pogled kroz prozor prema zadnjem delu kuće Makgauanove. Međutim, svi su znali da Besni Pas nikad ne napada vikendom. Nije obraćao naročito mnogo pažnje. Čitao je Supermena kad je Besni Pas prošao kolima ispred kuće. Da se provezao ulicom iza kuće, pandur bi ga sigurno video – čuo bi kola u prolazu – i možda bi ga na mestu uhvatio, ili makar identifikovao. Međutim, kanta za đubre srušila se na drugom kraju sokaka. Kad je Besni Pas počeo da skreće, video ju je, razmislio o tome, pa se vratio u rikverc. Nije bilo poente da ga neko vidi van kola, usred bela dana, kako se glupira s tuđom kantom za smeće.

Pandur u arhitektinoj kući, preko puta doma Makgauanove, morao je da ga vidi. Znao je da Besni Pas možda vozi tamnoplavi tanderberd. Ali kad je Besni Pas prošao pored, pandur je bio u prizemlju, glave zabijene u frižider, pokušavajući da odluči da li da uzme jogurt ili bananu i dijetalnu koka-kolu. I nije se žurio da se vrati na tavan. Na tavanu je bilo dosadno.

Sve u svemu, nije dežurao pored prozora tek dvadesetak minuta, iako se njemu činilo da je prošlo svega četiri-pet. Kad se vratio, otvorio je jogurt i 211

pogledao kroz prozor. Neki klinac je prao ćaletova kola na ulici, a ker ga je posmatrao kako radi. I ništa drugo. Besni Pas je tako došao i otišao neprimećen.

A Besni Pas je mislio: sutra uveče.

212

21

Kad je Lukas stigao, Karla je sedela u dvorištu umotana u stari džemper, sa blokom za skiciranje u krilu. Izašao je iz kola i prošao kroz opalo lišće, punim plućima udišući reski vazduh Severnih šuma. „Divan dan“, kazao je. Stao je pored nje i pogledao u blok. Crtala je oblike opalog lišća žutim pastelom na plavoj hartiji. „To je lepo.“ „Mislim – nisam sigurna – ali mislim da ću od ovoga izatkati najbolje tapiserije koje sam ikad uradila“, rekla mu je. Namrštila se. „Jedan od problema s ovim oblicima je taj što su najbolji među njima simbolični, ali je najbolja umetnost antisimbolična.“ „Aha“, izgovori Lukas. Pogledao je u besprekorno plavetno nebo. Blagi povetarac s juga mreškao je površinu jezera. „Zvuči kao baljezganja, zar ne?“, upitala ga je smešeći se, a oko očiju su joj se pojavile boriće. „Zvuči kao biznis“, odvratio je. Okrenuo je glavu i video bokor malih zelenih biljaka, koje su izbijale kroz mrtvo lišće. Pružio je ruku i ubrao šačicu blistavog zelenog lišća. „Zatvori oči“, kazao je pružajući ruku i mrveći lišće vrhovima prstiju.

Zatvorila je oči, a on joj je prineo izmrvljeno lišće ispod nosa. „Sad, pomiriši.“ Pomirisala je, osmehnula se i otvorila oči. „Miriše slatko“, rekla je ushićeno. „Zimzelen?“ „Aha. Raste svuda unaokolo.“ Uzela je izmrvljeno lišće od njega i pomirisala još jednom. „Bože, miriše na prirodu!“ „Još želiš da se vratiš u grad?“ „Da“, rekla je s prizvukom žaljenja u glasu. „Moram da radim. Imam na stotine crteža i moram početi nešto da radim s njima. Zvala sam galeriju u Mineapolisu, prodali su nekoliko dobrih komada. Novac me čeka.“ „Skoro da bi mogla da počneš ovim da zarađuješ za život“, reče suvoparno Lukas.

213

„Skoro. Kažu mi i da je neko iz Čikaga, vlasnik galerije, video moje radove. Želi da razgovara sa mnom o poslu. Zato moram da krenem.“ „Možeš posle i da se vratiš. Uvek.“ Karla je prestala da crta na trenutak i potapšala ga po nozi. „Hvala. Volela bih da se vratim na proleće, možda. Nemaš pojma koliko mi je značio ovaj mesec. Bože, čeka me toliko mnogo posla da ne smem ni da razmišljam o tome. Trebalo mi je ovo.“ „Da krenemo nazad u utorak predveče?“ „Dobro.“ Lukas je ustao, odšetao do pristaništa pa pogledao u svoj brodić. Bio je to pet metara dug trimaran od fiberglasa, s vanbrodskim motorom od dvadeset pet konjskih snaga. Mali brodić, otvoren, savršen za pecanje štuka. Na koritu se videla linija od algi i buđi. Brodić nije dovoljno korišćen tokom jeseni.

Vratio se nazad uz obalu. „Moraću da izvadim brodić iz vode pre nego što krenemo“, kazao joj je. „Skoro da ga nisam ni koristio. Besni Pas mi je upropastio jesen.“ „A ja sam bila prezauzeta šetanjem po šumi da se vozim po jezeru“, reče prosto Karla. „Hoćeš li na pecanje? Sada?“ „Važi. Daj mi deset minuta da dovršim ovo.“ Podigla je glavu i zagledala se preko jezera. „Bože, kakav divan dan!“ Posle ručka su se prošetali kroz šumu. Karla je nosila pištolj zadenut za kaiš. U podnožju brda, pucajući u liticu s udaljenosti od dvadeset metara, imala je osamnaest uzastopnih pogodaka u metu veličine ljudske šake. Svi su bili posred srede na silueti koju je nacrtala u pesku. Kad je ispalila poslednji hitac, prinela je cev do usana i nonšalantno oduvala nepostojeći dim. „Nije loše“, reče Lukas. „Nije loše? Mislila sam da je prilično dobro.“ „Ne. Nije loše“, ponovio je. „Ako ikad budeš morala da ga upotrebiš, moraćeš da odlučiš u deliću sekunde, možda i u mraku, možda i dok tip juri na tebe. Biće drugačije.“ „Isuse! Pa čemu onda sve ovo?“ „Čekaj malo“, reče joj Lukas na brzinu. „Ne želim da te ubijem u pojam. To je stvarno bilo prilično dobro. Ali nemoj da se uobraziš.“ „Kao što rekoh, prilično dobro.“ Nasmešila mu se. „Šta misliš o futroli? Baš je strava, zar ne?“ Izvezla je ružu na crnoj kožnoj navlaci.

214

*** Mnogo kasnije te noći, dunula mu je u pupak pa podigla glavu i kazala: „Ovo je možda najbolji odmor koji sam ikada imala. Uključujući i narednih nekoliko dana. Želim nešto da te pitam, ali ne želim da ga upropastim.“ „Nećeš. Ne mogu da smislim nijedno pitanje koje bi ovo upropastilo.“ „Dobro. Prvo ćemo imati mali uvod.“ „Obožavam uvode; nadam se da ćeš završiti sa postskriptumom. Čak i indeks bi bio u redu, ili možda…“ „Zaveži i slušaj me. Pored toga što sam se odmarala, ovde sam završila ogromnu količinu posla. Mislim da sam se probila. Mislim da ću biti umetnica kao što nisam bila nikad ranije. Ali upoznala sam muškarce kao što si ti… jedan slikar iz Sent Pola mnogo liči na tebe… ti ćeš preći na druge žene. Znam to, i to je u redu. Stvar je u tome, kad to uradiš, možemo li i dalje da ostanemo prijatelji? Mogu li i dalje da dolazim ovamo?“ Lukas se nasmejao. „Ništa kao malo iskrenosti ne može da uništi erekciju.“ „Vratićemo je“, rekla je. „Ali želim da znam…“ „Slušaj. Ne znam šta će biti s nama. Imao sam… izvestan broj veza tokom godina i ostao prijatelj sa mnogo žena. Zapravo, nekoliko njih i dalje dolazi ovamo. Ne ovako, na mesec dana odjednom, već preko vikenda. Ponekad čak opet spavamo zajedno. Ponekad ne, ako se naš odnos promenio. Prosto dođemo ovamo i družimo se. Tako da…“ „Dobro“, rekla je. „Neću se raspasti kad raskinemo. Štaviše, imaću toliko posla da ne znam hoću li uopšte moći da održim vezu. Ali volela bih da se vratim ovamo.“ „Naravno da ćeš se vratiti. Zato je moji prijatelji i zovu zamkom za ribe – jao, jao, puštaj ga, prokleta bila…“ „Imaš li minut?“ Sloun se naslonio na dovratak. Sisao je elektronsku cigaretu. „Svakako.“ Lukas se vratio u Mineapolis toliko opušten da se osećao kao da mu je uklonjena kičma. To osećanje je u sedištu policije trajalo otprilike petnaestak minuta i nestalo čim je popričao s Andersonom i ažurirao beležnicu. Spustio se u svoju kancelariju, a raspoloženje iz Severnih šuma mu se samo sve više kvarilo. Kad je stavio ključ u bravu, Sloun se pojavio u hodniku, spazio ga i pošao prema njemu.

215

„Sećaš li se da sam pričao o onom tipu, trgovcu orijentalnim umetninama?“, upitao je Sloun sedajući na Lukasovu rezervnu stolicu. „Aha. Ima li tu nečeg?“ „Ima. Ali ne znam šta je. Pitam se da li bi ti mogao da porazgovaraš s njim.“ „Ako misliš da će to pomoći.“ „Mislim da bi moglo“, reče Sloun. „Ja sam mahom dobar u laskanju. Za ovog tipa potrebno je nešto žešće.“ Lukas je bacio pogled na sat. „Sad?“ „Može i sad. Ako imaš vremena.“ Kad su ušli, Alan Nester je stajao pogrbljen iznad sićušne porcelanske činije, leđima okrenut vratima. Lukas se osvrnuo oko sebe. Orijentalni ćilim prekrivao je parket. Vrlo malo predmeta od porcelana, keramike i zada bilo je izloženo u vitrinama od svede hrastovine. Oskudna ponuda ukazivala je na postojanje skladišta umetnina negde drugde. Nester se okrenuo na zvuk zvonceta iznad vrata, a usukano bledo lice mu se namrštilo. „Narednice Sloune“, izgovorio je ljutito. „Sasvim jasno sam vam stavio do znanja da nemam ništa da vam kažem.“ „Mislio sam da bi trebalo da razgovarate i s poručnikom Davenportom“, reče mu Sloun. „Smatrao sam da bi on mogao jasnije da vam objasni kako stoje stvari.“ „Znate šta istražujemo, a narednik Sloun ima osećaj da nešto prećutkujete“, reče Lukas. Uzeo je delikatnu kinesku vazu i začkiljio se u nju. „To stvarno ne možemo da dozvolimo… Ah, izvinjavam se, nisam nameravao da to zvuči toliko oštro. Ali reč je o tome da nam je potrebna svaka reč koju možemo da dobijemo. Sve. Ako nešto prećutkujete, to mora da je nešto važno ili to ne biste prećutkivali. Shvatate naše stanovište?“ „Ali ništa ne prećutkujem“, viknuo je ogorčeno Nester. Uspravio se, visok i mršav, nalik na čaplju, pa prešao preko tepiha i uzeo vazu iz Lukasovih ruku. „Molim vas, nemojte ništa da dirate. Ovo su delikatni eksponati.“ „Ma nije valjda?“, odvrati Lukas. Dok je Nester vraćao vazu na mesto, uzeo je malu keramičku činiju. „Samo želimo da znamo“, rekao je, „sve što se desilo u domu Rajsovih. A onda ćemo da odemo. Bez frke.“ Nester je suzio oči, posmatrajući kako Lukas drži činijicu za ivicu. „Izvinite me na sekund.“ Otišao je do staklene vitrine na drugom kraju sobe, uzeo slušalicu i pozvao. „Da, ovde Alan Nester. Daj mi Pola, molim te. Brzo.“ Pogledao je preko sobe u Lukasa dok je čekao. „Pole? Ovde Alan. Policajci su se vratili, a jedan od 216

njih drži zdelu iz dinastije Sung vrednu sedamnaest hiljada dolara za ivicu, očigledno mi preti da je ispusti. Nemam ništa da im kažem, ali ne veruju mi.

Možeš li da dođeš? Oh? To je sasvim u redu. Imaš moj broj.“ Vratio je slušalicu na aparat. „To je bio moj advokat“, rekao je. „Ako pričekate koji tren, možete da očekujete telefonski poziv ili od svog šefa ili od gradonačelnika.“ „Hm“, izbaci Lukas. Nasmešio se pokazujući očnjake. „Pretpostavljam da stvarno nismo dobrodošli, zar ne?“ Pažljivo je vratio činiju na policu i okrenuo se prema Slounu. „Hajdemo“, kazao je.

Napolju ga je Sloun iskosa pogledao. „To nije bilo bogzna šta.“ „Vratićemo se“, reče spokojno Lukas. „Apsolutno si u pravu. Taj drkadžija nešto krije. A to su dobre vesti. Neko nešto krije u slučaju Besnog Psa, a mi to sad znamo.“ Pozvali su Meri Rajs s javne govornice. Pristala je da razgovara s njima. Sloun je došao do kuće i pokucao. „Gospođo Rajs?“ „Vi ste policajci.“ „Da. Kako se osećate?“ Lice Meri Rajs je ostarelo, koža joj je bila crvenkasto-žućkasta i braonkasta, zategnuta i smežurana, kao pomorandža koja je predugo stajala u frižideru. „Uđite, nemojte da ulazi hladnoća“, prostenjala je. U kući je bilo nepodnošljivo toplo, ali je Meri Rajs nosila debeli vuneni džemper i vunene čarape. Nos joj je bio crven i natečen. „Pričali smo s čovekom koji je od vašeg supruga kupio figurice od slonovače“, reče joj Sloun dok su sedali za trpezarijski sto. „I pitamo se nešto u vezi s njim. Da li je vaš muž…“ „Mislite da je on ubica?“, upitala je, izbečivši se. „Ne, ne, samo pokušavamo da ga bolje procenimo“, reče Sloun. „Da li je vaš muž ispričao išta neobično ili zanimljivo o njemu?“ Čelo joj se naboralo od koncentracije. „Nije… Ne, samo da je kupio te figurice i pitao ga ima li još neke stvari. Znate, stare mačeve i tako to. Lari ih nije imao.“ „Jesu li pričali o još nečemu?“ „Ne, ne znam… Lari je rekao da je taj čovek bio u žurbi i da nije želeo ni šolju kafe niti bilo šta drugo. Samo mu je dao novac i otišao.“ Sloun je pogledao u Lukasa. Lukas je razmišljao nekoliko trenutaka pa upitao: „Kako uopšte izgledaju te figurine?“

217

„Još uvek imam jednu“, rekla je. „To je poslednja. Lari mi ju je dao za uspomenu kad smo se venčali. Možete da je pogledate.“ „Ako vam nije teško.“ Rajsova je odbauljala u zadnji deo kuće. Vratila se nekoliko minuta kasnije i pružila ruku ka Lukasu. Na dlanu je držala sićušnog miša od slonovače. Lukas ga je uzeo, pogledao pa zadržao dah. „Okej“, rekao je posle dve-tri sekunde. „Možemo li ovo da pozajmimo, gospodo Rajs? Daćemo vam priznanicu.“ „Svakako. Ali ne treba mi priznanica. Vi ste policajci.“ „Dobro. Vratićemo vam je brzo.“ Napolju Sloun upita: „Šta je bilo?“ „Mislim da smo uhvatili našeg drugara Alana Nestera za jajca, ali takođe mislim da već znam šta krije. A to definitivno nije Besni Pas“, reče turobno Lukas. Otvorio je pesnicu da pogleda u miša. „Sve što znam o umetnosti može da stane na poleđinu poštanske markice. Ali baci pogled na ovo. Nester je kupio petnaest komada za petsto dolara. Kladim se da samo ova jedna figurica vredi toliko, možda i više. Nikad nisam video ništa slično. Pogledaj lice ovog miša. Ako ovo ne vredi bar petsto dolara, poljubiću te u dupe na travnjaku ispred sudnice.“ Obojica su gledali u Lukasov dlan. Miš je bio izvrsno izrađen, malenim prednjim i zadnjim nožicama stezao je slamčicu, tako da se rupa pružala između nogu. „Mora da su ovo koristili za nešto, kao dugme ili tako nešto“, reče Lukas.

Sloun je podigao glavu, a Lukas se okrenuo da isprati njegov pogled. Na ulici je stajao patrolni automobil, a dva pandura su kroz prozor s vozačeve strane piljila u njih. „Misle da dilujemo drogu“, nasmejao se Sloun. Izvadio je značku i pošao prema kolima. Panduri su spustili prozor, a Lukas im je doviknuo: „Želite li da vidite mog miša?“ Muzej umetnosti bio je zatvoren kad su napustili dom Rajsovih, pa je Lukas odneo miša kući. Stajao je na gomili knjiga u radnoj sobi, posmatrajući ga dok je dovršavao poslednje tabele sa životnim poenima u igri Everven. „Prokletstvo, baš bih voleo da te imam“, rekao mu je Lukas pre nego što je otišao na spavanje. Rano sledećeg jutra je ustao i prvo pogledao u miša. Mislio je da se možda malo pomerio u toku noći.

Trebalo mu je malo vremena da sazna ponešto o mišu. Pokupio je Slouna ispred njegove kuće. Slounova supruga izašla je napolje s njim i rekla mu: „Toliko sam slušala o tebi da imam osećaj kao da te poznajem.“ 218

„Samo lepe priče, pretpostavljam.“ Nasmejala se; Lukasu se odmah svidela. Kazala mu je: „Čuvaj mi Slouna“, pa se vratila u kuću. „Čak me i moja žena zove Sloun“, reče Sloun dok su odlazili.

Kustos u Muzeju umetnosti bacio je samo jedan pogled na miša, zviznuo pa izgovorio: „Ovo je baš dobar komad! Hajde da pogledamo knjige!“ „Kako znaš da je dobar?“, upitao ga je Lukas hodajući za njim. „Zato što izgleda kao da bi mogao da se prošeta naokolo noću“, odvrati kustos.

Potraga je potrajala. Sloun je tumarao kroz galeriju fotografija kad se Lukas vratio. „Koliko?“, upitao je podižući pogled. „Osam hiljada!“, reče mu Lukas. „Za šta? Samo za miša, ili za svih petnaest?“ „Samo za miša. A to mu je kataloška procena. Ko zna za koliko bi se mogao prodati na aukciji. Znači, ako ovaj miš vredi osam somića, i ostale vrede isto toliko po komadu. A cena je možda još i veća za celu kolekciju. Nester je čoveku koji umire od raka uvalio petsto dolara za necuke koje vrede između sto dvadeset hiljada i četvrt miliona dolara.“ „Au!“ Sloun je bio zgranut. Iznosi su bili previsoki. „Tako se zovu?

Necuke?“ „Kustos je tako rekao.“ „Nisam znao.“ „A ja se kladim da Alan Nester zna.“ Svratili su do doma Rajsovih. „Osam hiljada dolara?“, izgovorila je začuđeno. Suza joj je skliznula niz obraz. „Ali kupio je petnaest komada…“ „Gospođo Rajs, uveren sam da je vaš muž, kad je pozvao gospodina Nestera da dođe ovamo, samo želeo procenu figurica, kako bi znao za koliko da ih proda, niste li nam tako rekli?“, upitao je Lukas. „Pa, ne sećam se baš najbolje…“ „Sećam se da ste nam tako rekli u prvom razgovoru“, reče navalentno Sloun. „Pa, možda“, izgovorila je sumnjičavo. „Jer ako je tako, onda vas je prevario“, reče joj navalentno i Lukas. „Počinio je prevaru, a vi biste mogli da ih dobijete nazad.“

219

„Pa da, zbog toga je došao, da ih proceni“, reče Meri Rajs, energično klimajući glavom, a sećanje joj se naprasno razbistrilo. Pažljivo je uzela figuricu miša. „Osam hiljada dolara?“ „Šta sad? Da tražimo nalog?“, upitao je Sloun. Ponovo su stajali na trotoaru ispred doma Rajsovih. „Ne još“, odvrati Lukas. „Ne znam imamo li dovoljno. Hajde da prvo pritisnemo Nestera. Da mu kažemo šta imamo i zamolimo ga da sarađuje po pitanju pištolja. Ako pristane, pustićemo da to reše njihovi advokati. Ako odbije, uzećemo nalog, uhapsiti ga pa obavestiti štampu kako je opelješio čoveka na samrti, koji je samo pokušavao da ostavi nešto supruzi.“ „Uiiuuu, to je baš ružno.“ Sloun se nasmešio. „Baš mi se dopada.“ „Gde je Nester?“ Čovek iza blagajne bio je sitan, tamnoput i mnogo mlađi od Nestera. „Nije ovde“, odgovorio je čovek. U galeriji je vladala ledena atmosfera; Lukas i Sloun nisu ličili na mušterije. „Mogu li da pitam ko ga traži?“ „Policija. Moramo da razgovaramo s njim.“ „Plašim se da ne možete“, reče mladić podižući obrve. „U podne je otputovao za Čikago. Već je tamo, a ja nemam pojma gde je odseo.“ „Sranje!“, reče Sloun. „Kad bi trebalo da se vrati?“, upitao je Lukas. „U utorak ujutru. Trebalo bi da stigne do podneva.“ „Imate li neke necuke na prodaju?“, upitao je Sloun. Čovek je ponovo izvio obrve. „Mislim da imamo, ali moraćete da pitate Alana. On se bavi prodajom svih skupocenijih predmeta.“

220

22

Lukas je skinuo kaput i bacio ga na dušek. Dva pandura iz prismotre, jedan visok, drugi nizak, sedeli su na stolicama na rasklapanje, licem okrenuti jedan prema drugom, s još jednom stolicom između sebe. Igrali su džin remi, spuštajući karte na sedište stolice u sredini. Jedan pandur gledao je kroz prozor, dok je drugi gledao karte u svojoj ruci. Bili su dobri u tome. Njihova smena pokrivala je udarni termin. „Ništa?“, upitao je Lukas. „Ništa“, reče mu visoki pandur. „Akola?“ „Baš ništa.“ „Ko je u njima?“ „Dejvi Džonson i Jork, na severu, iza kuće Makgauanove. Sali Džonson i Sikls na istoku. Blejni je na zapadnoj strani s novajlijom Kokranom. Ne poznajem ga.“ „Kokran je onaj visoki plavokosi, igra košarku u ligi“, ubacio se niski pandur. Raširio je karte na sedištu stolice između njih i kazao: „Zatvaram.“ S radija pored zida svirali su stari rokenrol hitovi. Pored je stajao policijski radio. „Vreme mu je“, reče Lukas gledajući na ulicu. „Ove nedelje“, složio se niski pandur. „Što je baš čudno kad razmisliš o tome.“ „Šta je čudno?“ „Pa, jedna od poruka koje je ostavio poručuje da ne treba slediti obrazac.

A šta on radi? Ubija nekoga na svake dve nedelje. To je obrazac, ili ja nikad nisam video nijedan.“ „On ubija kada mora“, odvrati Lukas. „Njegova potreba za ubijanjem raste i na kraju više ne može da izdrži.“ „Treba mu dve nedelje da mu naraste?“ „Tako izgleda.“ 221

Policijski radio je štucnuo, a sva trojica se okrenuše da ga pogledaju. „Kola“, izgovori nečiji glas. A zatim trenutak kasnije: „Ovde Kokran. Crveni pontijak bonvil.“ Visoki pandur se zavalio unazad, uzeo mikrofon pa kazao: „Drži ga na oku. Prave je veličine, mada je pogrešne boje.“ „Ide u vašem pravcu“, reče Kokran. „Zapisali smo tablice, proverićemo ih.“ Lukas i pandur iz prismotre gledali su kako auto ide niz ulicu i zaustavlja se kraj ivičnjaka dve kuće niže. Stajao je u mestu s upaljenim svetlima minutdva, a onda Lukas reče: „Silazim.“ Bio je na stepenicama kad ga je visoki zaustavio: „Čekaj!“ „Šta je bilo?“ „To je neka devojka.“ „Srednjoškolka koja živi malo dalje niz ulicu“, dodade niži pandur. „Sad ulazi u kuću. Verovatno je dečko vraća sa sudara.“ Lukas se vratio do prozora na vreme da je vidi kako ulazi u kuću.

Automobil je otišao. „Možda se nešto dešava s njenim telefonom“, reče niski pandur malo kasnije.

Stanica za prisluškivanje telefona bila je na drugom položaju prismotre, iza kuće Makgauanove. „Šta? Misliš na Makgauanovu?“, upita ga Lukas. „Prošle nedelje i preko vikenda imala je gomilu poziva, po nekoliko odjednom, s razmakom od pola sata. Ali ko god da je zvao, nije ostavio nijednu poruku na sekretarici. Telefonska sekretarica se uključi, a onda se veza prekine.“ „Svi to rade – prekinu vezu kad se uključi sekretarica“, reče Lukas. „Aha, ali ovo je malo drugačije. To je prvi put da se to dogodilo, pre svega gomila poziva. A njen broj nije u javnom imeniku. Da je to neki prijatelj, čovek bi pomislio da će joj ostaviti bilo kakvu poruku umesto da je zove iznova i iznova.“ „Kao da je neko proverava“, naglasi visoki pandur. „Ne možete da uđete u trag tim pozivima?“ „Dva signala i škljocaj, kraj poziva.“ „Možda bi trebalo da promenimo mašinu“, reče Lukas. „Možda. Trebalo bi da se vrati kući za, koliko, sat i po?“ „Tako nekako.“ „Možemo tad to da uradimo. Da je podesimo da se uključi tek posle petog signala, je li to dovoljno?“

222

Lukas se vratio na dušek, a dva pandura počela su novu partiju. „Koliko sam ti dužan?“, upitao je visoki. „Sto pedeset hiljada“, odgovori niski. „Još jedna partija, duplo ili ništa?“ Lukas se nacerio, sklopio oči pa pokušao da razmišlja o Alanu Nesteru. Tu ima nečega. Verovatno straha da će kupovina necukea biti raskrinkana i dovedena u pitanje. Ta kupovina graničila se s prevarom. To je skoro sigurno to. Dovraga. Da li je tu ima još nečega?

Pola sata kasnije, policijski radio je ponovo štucnuo. „Ovde Dejvi“, začu se nečiji glas s prizvukom uzbuđenja. „Vreme je za predstavu, narode.“ Lukas je skočio na noge, a visoki pandur pružio ruku i uzeo mikrofon. „Šta imaš, Dejvi?“ „Imamo usamljenog beka, odevenog u tamne pantalone, tamnu jaknu, pletenu kapu, tamne rukavice, tamne cipele, ide pešice“, reče Dejvi Džonson.

Džonson je godinama bio na ulicama. Nije se uzbuđivao bez razloga, a glas mu je treperio od napetosti. „Ide u vašem pravcu, pravo niz ulicu prema vama.

Ako ide prema kući Makgauanove, biće vam na vidiku za minut. Tom batici je nešto na pameti, čoveče, nije izašao da se prošeta i da se nadiše čistog vazduha.“ „Je li Jork tu s tobom?“ „Otišao je da prati tog tipa, ali drži se van vidika. Ja sam ostao na položaju.

Proklet bio, ide hoda niz trotoar, sad prelazi preko ulice, hej, vi na bokovima, proći će baš pored vas, prokletstvo…“ „Vidimo ga kroz bočne prozore naše kuće“, reče novi glas. „To je Kenedi, na drugom položaju“, reče visoki pandur Lukasu.

Lukas se okrenuo i zaputio ka stepenicama. „Idem.“ „Ulazi u uličicu“, čuo je kako Kenedi govori kad se spustio niz prvih nekoliko stepenika. „Ušao je u njeno dvorište. Hajde, ljudi, krećite…“ Lukas je strčao niz stepenište do ulaznih vrata i u prolazu se očešao o sedokosog arhitektu, koji je stajao u hodniku s novinama i lulom, pa istrčao u dvorište.

Besni Pas se parkirao pet blokova dalje od kuće Makgauanove, okrenut prema auto-putu. Proverio je saobraćajne znakove. Dozvoljeno parkiranje. I mnogo kola na toj strani ulice.

Vremenske prilike su se rano izjutra pogoršale. Ledena kiša padala je neko vreme tokom popodneva, zamrla, ponovo počela, stala. Sad je mirisalo na sneg. Besni Pas je ostavio kola nezaključana. To nije bio veliki rizik u tom susedstvu.

223

Trotoar je i dalje bio mokar, a on je hodao žustrim koracima, klateći jednu ruku, drugom držeći kratak pajser uz bok. Pravi alat za zadnja vrata.

Niz jedan blok, pa niz drugi, treći, četvrti, ka Makgauanovoj. Kola su negde krenula, a Besni Pas je okrenuo glavu ka njima i usporio. Ništa više. Na brzinu se osvrnuo, samo jedanput, znajući da tajanstvenost sama po sebi privlači pažnju. U preponama je osetio žmarce preduzbuđenja. Ovo će biti njegovo remek-delo. Ovo će naterati grad da načulji uši. Ovo će ga učiniti slavnijim od Sema, slavnijim od Mensona.

Pa, možda ne od Mensona, pomislio je.

Skrenuo je u uličicu. Još jedna kola. Dva automobila? Pošao je niz uličicu, stigao do dvorišta Makgauanove, još jednom se osvrnuo pa zašao nekoliko koraka u njeno dvorište. Gume su zaškripale usporavajući blok dalje, na drugom kraju sokaka.

Panduri! Čim su točkovi zaškripali po asfaltu, odmah je znao da su ga namagarčili.

Panduri.

Potrčao je nazad odakle je došao.

Još jedan automobil dalje niz blok. Strašan zveket iza njega; jedan automobil udario je u nešto. Još pandura. Lupanje vrata. Na drugoj strani ulice.

Još jedno iza kuće Makgauanove.

Izleteo je iz sokaka, a pajser mu je kliznuo ispod jakne i pao na travu.

Potrčao je preko dvorišta neke kuće malo dalje niz ulicu od Makgauanove, kroz žbunje suručice, po mraku, uleteo u bokor ljiljana, pao. Mnogi su vikali: „Stoj, stoj, stoj…“ Besni Pas je bežao.

Za volanom je bio novajlija Kokran, a gume su zaškripale kad je naglo usporio i skrenuo levo u sokak. Njegov partner je uzviknuo „Isuse!“ i videli su kako Besni Pas, brzo kao munja, utrčava u sokak ispred njih. Kokran je uterao kola pravo u uličicu, naleteo na dve prazne kante za smeće pa pojurio za njim.

Besni Pas je trčao između kuća kad je drugi automobil uleteo u sokak i pošao im u susret, a Kokran ga zamalo nije udario. Vrata drugih kola su se otvorila i dva pandura su iskočila napolje i pojurila za Besnim Psom. Kokranov partner Blejni je dreknuo: „Obiđi ga, obiđi…“ Kokran se provukao pored drugog vozila i pošao ka kraju sokaka. ***

224

Sali Džonson iskočila je iz kola i spazila Lukasa gde pretrčava ulicu, pa se okrenula i potrčala za partnerom Siklsom između kuća, dok se Kokranov auto provlačio pored njenog vozila idući prema ulici.

Besni Pas je već prešao sledeću ulicu, a Sali Džonson je uzela voki-toki i pokušala da izveštava, ali nije mogla da dođe do daha dok je trčala pet metara iza Siklsa, koji je jurio kao vetar s oružjem nagotovs. Jork je dotrčao sa strane iza nje, takođe s pištoljem nagotovs, a Sali Džonson je i dalje pokušavala da izvadi svoj pištolj iz futrole. Zato je samo mogla da gleda kako Besni Pas preskače tarabu na drugoj strani ulice, pravo ispred nje.

Dok su ga strah i adrenalin činili slepim za sve osim za uzani tunel prostora ispred njega, prostor bez pandura, Besni Pas je trčao najbrže što je ikada trčao u životu, stigao do tarabe i preskočio je u jednom jedinom potezu. Nikad to ne bi uspeo da uradi da je o tome razmišljao – da preskoči ogradu visoku metar i dvadeset, u visini njegovih grudi, ali skočio je kao olimpijac i sleteo u dvorište s praznim bazenom, čamcem umotanim u nakatranjeno platno i kućicom za pse.

Kućica za pse imala je dva odvojena odeljka, a u svakom odeljku spavao je po jedan pas, prvi Jul, a drugi Avgust, što i nisu baš uobičajena imena za dobermane.

Avgust je čuo gungulu, načuljio uši i izvirio iz kućice. Utom je Besni Pas preleteo preko ograde, zateturao se, potrčao preko dvorišta pa preskočio zadnju ogradu. Bilo koji pas ga je tad mogao ščepati da su imali ikakvu ideju da dolazi. Kakogod, Jul ga je, izletevši iz štenare, na delić sekunde ščepao za nogu, a onda je ovaj iščezao. Međutim, stizalo je još posla za Jula – tek što je jedan čovek utekao preko zadnje ograde, drugi je već stizao preko prednje.

Besni Pas nije ni video dobermana sve dok ovaj nije skočio na njega s boka. Ali to je bilo dobro, zato što bi u suprotnom možda oklevao. Ugledao ga je tek kad je stigao do ograde, tamnu senku kraj svojih nogu, i osetio bol u listu kad je preskočio preko zadnje ograde.

Karl Veršel i njegova žena Lois bili su skoro otišli na počinak kad su psi u zadnjem dvorištu poludeli. „Šta je to?“, upitala je Lois. Ona je bila nervozna žena. Brinula se da će je banda crnih bajkera oteti i silovati na zabačenom auto-putu kroz Severnu 225

šumu, mada ni ona niti iko drugi nikad nije video bandu crnih bajkera u Severnoj šumi. Svejedno, ta slika je u njenim snovima bila jasna kao dan, bajkeri nagnuti nad njom, gavranovi kruže po nebu, dok ovi vrše to ogavno delo na haubi kadilaka iz 1947. „Zvuči kao…“ „Čekaj ovde!“, rekao joj je Karl. On je bio veoma debeo čovek, koji se i sam brinuo zbog bandi crnih bajkera i zato nagomilao zalihu municije i kamuflažne odeće baš za taj nesrećni dan. Uzeo je remingtonku sačmaricu ispod kreveta i odgegao se ka zadnjim vratima, u hodu ubacujući patronu u komoru.

Samo na delić sekunde, Sikls, star četrdeset pet godina, osetio je tračak radosti kad je preskočio tarabu. Bio je trinaest metara i jednu ogradu iza Besnog Psa i u odličnoj kondiciji, i uz malo sreće, dok ostale kolege zatvaraju s bokova…

Dobermani su se obrušili na njega kao uragan. Pao je na zemlju. I dalje je stezao pištolj, ali je izgubio baterijsku lampu, koju je držao u drugoj ruci. Psi su mu bili na ramenima, leđima, lajući, režeći, grizući, kidajući mu ruke, potiljak…

Sali Džonson preskočila je ogradu i zamalo sletela u uskovitlano klupko besa oko Siklsa. Jedan pas se okrenuo prema njoj, balaveći, režeći. Sali Džonson je dva puta opalila u psa, a zatim se drugi okrenuo prema njoj, i ona se okrenula i nanišanila, svesna da je Sikls četvoronoške na zemlji levo od nje, dovoljno udaljen. Povukla je okidač jednom, dva puta…

Karl Veršel je istrčao u zadnje dvorište sa sačmaricom i video kako neka mlada propalica u farmerkama i crnoj jakni puca u njegove pse i ubija ih na njegove oči. Dreknuo je: „Stoj!“, ali je u stvari mislio: „Umri!“, i s atavističkom radošću pruskog ratnika, opalio je iz sačmare s udaljenosti od deset metara u mladu glavu Sali Džonson. Poslednje što je Sali Džonson videla bilo je kako se dugačka cev oružja podiže, i samo je poželela da može da kaže nešto preko radija da to spreči… *** Sikls je osetio kako ga psi puštaju i počeo da se pridiže. Odjednom, dugački plameni mlaz oduvao je partnerku koja mu je upravo spasla život. Bio je svestan za toliko – da zna da ga je spasla. Plameni mlaz je ponovo sevnuo, a Sali se stropoštala na zemlju. Sikls je bio na ulici dovoljno dugo da zna šta je to: „Sačmarica“, pomislio je, a pandurska pesmica odjeknula mu je negde u 226

podsvesti dok se valjao po tiu, poluslep od krvi: „Dva u stomak, jedan u glavu, obara čoveka i ubija ga.“ Opalio je tri puta iz pištolja. Prvi hitac je probio Veršelov trbuh, zbrisao jetru i oborio ga unazad, a drugi mu razneo srce.

Veršel je bio mrtav pre nego što je pao na zemlju, iako mu je mozak radio još nekoliko sekundi. Siklsov treći hitac prošao je kroz zid kuće, uleteo u trpezariju, prošao kroz ormar s posuđem i gomilom, pa kroz suprotni zid i, kako su kasnije istražitelji utvrdili, odletelo u drugu dimenziju. Ukratko, to tane nikad nije pronađeno.

Kad je Veršel izašao u dvorište sa sačmarom, Besni Pas je prešao ulicu i upao u jarak koji su kopali za kišnu kanalizaciju. Bio je pun vlažne žute gline.

Iskobeljao se s druge strane, sav blatnjav, ne shvatajući zašto ga još nisu uhvatili.

I uhvatili bi ga, ali kad je pucanj iz sačmarice obasjao komšiluk, auto koji je Dejvi Džonson vozio ka bloku je naglo stalo. Džonson je smesta ostavio kola i zaputio se prema puškaranju. Njegov partner Jork, koji je išao pešice, bio je nasred bloka kad je Besni Pas promenio pravac. Nije ga video pa je zato samo potrčao u istom pravcu kao i Sikls i Sali Džonson, iako je u tom trenu zapravo bio malo ispred Lukasa, koji je počeo da beži preko dvorišta Makgauanove.

Kad je počela pucnjava, Kokran i Blejni su izlazili iz sokaka, nameravajući da pođu na sever, prateći pravac u kom je Besni Pas trčao. Međutim, pucnjava je smesta postala prioritet. Pretpostavili su da su Sikls i Sali Džonson saterali Besnog Psa u ćošak, videli da je naoružan pa zapucali. A kada negativac puca iz sačmare… Kao i Dejvi Džonson, ostavili su kola i pošli pešice.

Lukas je prvi preskočio ogradu, s pištoljem u ruci, i vrištao da neko pozove hitnu pomoć i pojačanje. Besni Pas je baš tad ispuzao iz jarka, otrčao kroz još jedno dvorište u mraku, preko još jednog sokaka, pa još jednog dvorišta i tako dalje. Za tačno četrdeset sekundi stigao je do svojih kola.

Već sledećeg minuta približavao se auto-putu. Iza njega nije bilo svetala.

Nešto se dogodilo, ali šta?

U Veršelovom dvorištu Lukas je trpao svoju košulju u zjapeću rupu na vratu Sali Džonson, iako je znao da od toga nema vajde. Sikls je zapevavao: „O bože, o bože!“, Kokran, koji je upravo preskočio preko ograde s pištoljem u ruci, vikao je: „Šta se desilo! Šta se desilo!“ Onda je video mrtvog Veršela i promenio pitanje: „Da li je to on?“ Lois Veršel je tad izašla na bočna vrata i pozvala: „Karle!“

227

Blejni je pozvao pojačanje svega nekoliko sekundi posle pucnjave. Snimak koji je kasnije prosleđen medijima pokazao je da je Lukas tek šest minuta kasnije pozvao dispečerku preko Kokranovog radija i zahtevao da svi tamnoplavi noviji modeli tanderberda u južnom Mineapolisu budu zaustavljeni, a njihovi vozači provereni.

Dispečerka se na trenutak pogubila kad je čula da je i jedna policajka pogođena, pa je počela da se raspituje za njen identitet i stanje i usmerava kola hitne pomoći i pojačanja u taj komšiluk. Tek je dva minuta kasnije prenela zahtev da se svi tanderberdi zaustave, pretpostavivši da to ima niži prioritet u odnosu na pucnjavu. Do tada je Besni Pas već bio u centru Mineapolisa. Dva minuta kasnije bio je na svom isključenju, a nešto manje od minuta posle toga čekao je na prilaznom putu dok je elektromotor otvarao vrata njegove garaže.

Kola hitne pomoći stigla su do doma Veršelovih i brže nego Besni Pas kući, ali i to je bilo prekasno za Sali Džonson i Karla Veršela. Bolničari su bacili pogled na Veršela i odmah ga otpisali, a Sali je i dalje imala slabašan puls, pa su je prikačili na infuziju i pokušali da joj zatvore ranu na vratu, ali nisu ništa mogli da urade s ranom na glavi, tako da su je brzo ubacili u kola hitne pomoći, gde su već izgubili puls, pa su joj ubrizgali stimulans i pošli prema Bolnici Okruga Henepin. Zenice su joj bile proširene i staklaste, međutim, nastavili su revnosno da pokušavaju reanimaciju, iako su dobro znali da je uzalud…

Lukas je odmah znao da Sali Džonson neće preživeti. Kad su je odneli, stao je na bulevar ispred kuće Veršelovih i gledao rotaciona sveda sve dok nisu nestala s vidika. Onda je pošao natrag prema žicanoj ogradi, gde su druga dva bolničara radila na Lois Veršel i Siklsu, koji su oboje upali u šok. Karl Veršel, nalik na nasukanog kita, ležao je poleđuške u leji mrazom ubijenih braonkastih nevena. „Ko je bio u kolima kojima su zaškripale gume?“, tiho je upitao Lukas.

Blejni je pogledom okrznuo Kokrana. Lukas je primetio taj pogled. Kokran je otvorio usta da objasni, ali Lukas mu nije dozvolio išta da kaže: tresnuo ga je pesnicom pravo u nos. Kokran je pao na zemlju, a svedost ih je smesta obasjala. Lukas ga je ščepao za košulju i osovio na noge, pa ga opet udario u usta drugom rukom, a Jork je zgrabio Lukasa otpozadi i odvukao ga u stranu. „Majku li ti jebem, glupi seronjo, ti si ubio Sali!“, vikao je Lukas zaslepljen svedošću. Jork je urlao: „Čekaj, čekaj, stani!“ Kokran se jednom rukom držao za slomljeni nos i krvava usta, a drugom pokušavao da se podigne sa zemlje, lica 228

okrenutog prema Lukasu, očiju razrogačenih od straha. Lukas se otimao nekoliko sekundi i na kraju klonuo, omlitaveo. Jork ga je tad odgurnuo, a Lukas se okrenuo i ugledao TV kameru i svetlost iznad ograde uperenu u grupu ljudi u dvorištu. Figure iza svetala bile su neprepoznatljive i on je pošao prema njima, s namerom da obori reflektore, ali utom se Eni Makgauan pojavila između njih i upitala: „Lukase? Jesi li ga uhvatio?“ Dnevna svetlost je curila kroz prozore kancelarije kad je sazvan sastanak.

Danijelovo lice bilo je usukano kao u mrtvaca, bezmalo koščato. Nije se obrijao, nije nosio kravatu. Lukas ga nikad nije video bez kravate na poslu.

Dvojica zamenika delovala su ošamućeno i nervozno su se meškoljila na stolicama. „… ne shvatam zašto nismo automatski zaustavili sve tanderberdove istog časa kad je nešto počelo da se dešava“, govorio je Danijel. „Trebalo je, ali niko nije odlučio da zastane i pozove. Kad je počela pucnjava i Blejni zaurlao zahtevajući pojačanje, a zatim i hitnu pomoć, pogubili smo se“, kazao je supervizor ekipe za prismotru. „Lukas se prilično brzo setio, šest minuta…“ „Šest minuta, Isuse“, reče umorno Danijel, naginjući se nazad na stolici, sklopljenih očiju. Govorio je smireno, ali mu je glas podrhtavao na svakoj reči. „Da je jedna od ekipa za prismotru zvala dispečera čim je izbila frka, to bi bilo reemitovano i kola bi već krenula pre nego što je Blejni upao na vezu. To bi eliminisalo katastrofalnu grešku dispečerke. Bili bismo osam ili devet minuta brži. Ako je Lukas u pravu i ubica je zaista bio parkiran negde blizu uključenja na auto-put, posle osam minuta je već bio u centru grada i na miru ispijao pićence kad smo mi tek prosledili poternicu za njegovim kolima.“ Usledila je poduža tišina. „Šta je s tim tipom, Veršelom?“, upitao je jedan zamenik.

Danijel je otvorio oko i pogledao u zamenika gradskog advokata, koji je sedeo u pozadini sobe, s akten-tašnom na podu između stopala. „Još nismo ustanovili“, reče advokat. „Uslediće nekakva tužba, ali jasno je da smo mi bili u okviru svojih ovlašćenja da mu uđemo u dvorište jer smo bili u poteri za ubicom. Tehnički, trebalo je da mu psi budu vezani na lancu, svejedno koliko je ograda visoka. A kad je izašao iz kuće i otvorio vatru, Sikls je imao puno pravo da brani sebe i partnerku. Ispravno je postupio.“ „Dakle, bar tu nemamo problem“, reče zamenik šefa. „Porota će možda dati supruzi šačicu dolara na ime odštete, ali ne bih se brinuo zbog toga“, pojasni pravnik.

229

„Naš problem“, reče Danijel bezizražajnim glasom, „jeste to što je ubica i dalje na slobodi, a mi ličimo na gomilu klovnova koji jurcaju naokolo kao muve bez glave, ubijaju civile i jedni druge. Da ne pominjem to što se posle biju kao da su u kafani.“ Usledila je još jedna poduža tišina. „Da se vratimo na posao“, izgovori najzad Danijel. „Lukase? Želim da razgovaram nasamo s tobom.“ „Šta još imaš?“, upitao je kad su ostali sami. „Baš ništa. Imao sam… predosećaj… u vezi s Makgauanovom…“ „Ne seri, Lukase, namestio si je, i ti to dobro znaš, i ja to dobro znam, i neka mi je bog u pomoći, ako budemo morali to ponovo da uradimo, reći ću ti: samo napred. I zamalo da upali. Mamicu mu jareću! Mamicu mu jareću!“ Lupio je pesnicom o sto. „Imali smo ga u šaci! Imali smo tog drkadžiju!“ „Uprskao sam“, izgovori utučeno Lukas. „Počela je pucnjava, a ja sam preskočio ogradu, ugledao Veršela na zemlji i odmah sam znao da on nije Besni Pas, zato što je Besni Pas bio odeven u crno od glave do pete. Ali Sali je ležala na zemlji i krvarila… Sikls je bio tu da joj pomogne, i drugi momci… trebalo je da nastavim za njim. Trebalo je da preskočim zadnju ogradu, nastavim poteru za Besnim Psom i ostavim Sali drugima. Čak sam i razmišljao o tome. Imao sam taj poriv da nastavim dalje, ali Sali je krvarila… a niko drugi se nije mrdao…“ „Eeej, ma dobro si postupio“, reče Danijel prekidajući Lukasovu litaniju. „Ej, koleginica ti je upucana pred nosom. Ljudski je zaustaviti se.“ „Ma usrao sam motku“, odvrati Lukas. „A sad više nemam nikakvu ideju šta dalje.“ „Spremi se za eksere“, reče Danijel. „Šta?“ „Čujem već kako mediji oštre eksere. Razapeće nas na krst.“ „Nekako sad uopšte ne marim za to“, kaza Lukas. „Sačekaj nekoliko dana pa ćeš početi da mariš.“ Oklevao je. „Kažeš da je Kanal 8 snimio tebe i Kokrana?“ „Aha. Dovraga, žao mi je i zbog toga. On je zelen. A ja… izgubio sam živce.“ „Sudeći po onome što čujem, biće prilično teško povući ono što si rekao. I većina policajaca misli da si u pravu. Sali je imala godine iskustva. Da je samo Kokran išao polako, ušao bi u taj sokak pre nego što bi Besni Pas uopšte shvatio da dolazite. Uhvatili biste ga u sendvič i niko ne bi ušao u dvorište s jebenim dobermanima.“ „Nimalo mi ne olakšava to što smo bili tako blizu“, odvrati Lukas. „Naspavaj se i vrati se ovamo po podne“, reče mu Danijel. „Situacija bi dotad već trebalo da počne da se raspreda. Znaćemo tad šta možemo da 230

očekujemo od medija. Onda ćemo moći da počnemo da smišljamo sledeći korak.“ „Ne znam više šta bismo mogli“, kaza mu Lukas. „Ponestalo mi je ideja.“

231

23

Nisu došli po njega.

Negde u malom mozgu i dalje nije mogao da veruje u to da nisu došli po njega.

Oteturao se iz garaže u stan, zakoračio u dnevnu sobu i shvatio da ostavlja žutu lepljivu glinu po tepihu. Odmah je stao. Stajao je u mestu trenutak-dva, dišući, reorganizujući se, a zatim je pažljivo otišao na kuhinjske podne pločice i skinuo se. Skinuo je sve sa sebe, uključujući i donji veš, i ostavio odeću u gomili na podu.

Noga mu je krvarila pa je seo na ivicu kade i pogledao je. Ujedi nisu bili duboki, ali koža mu je bila rasparana. U drugim okolnostima, otišao bi u hitnu pomoć da mu zašiju rane. Sada nije smeo. Pažljivo je isprao rane sapunom i toplom vodom, ignorišući bol. Kad ih je očistio najbolje što je mogao, navukao je zavesu oko kade i oprao ostatak tela. Pažljivo je oprao ruke, kosu, lice.

Obratio je posebnu pažnju na nokte, ispod kojih je možda zapalo malo gline.

Na pola tuširanja doživeo je napad panike i počeo da se guši. Naslonio se na zid, gušeći se od adrenalina i straha. Ali nije smeo da se prepusti. Nije imao taj luksuz. Niti je imao luksuz da razmišlja o situaciji. Morao je da dela.

Besni Pas se iz petnih žila upinjao da povrati kontrolu nad sobom.

Dovršio je tuširanje, obrisao se peškirom, pa previo nogu gazom i lepljivom trakom. Onda je otišao u spavaću sobu, obukao čistu odeću pa se vratio u kuhinju.

Sva odeća koju je nosio te noći lako se mogla kupiti: leviske, obična rolka, crna perjana jakna kupljena u prodavnici planinarske opreme. Bokserice.

Sintetička pletena kapa. Patike za trčanje. Ispraznio je džepove jakne.

Higijenski ulošci, rukavice, lepljiva traka, čarapa i krompir, pakovanje kondoma – sve to je otišlo u gomilu na podu. Izgubio je pajser dok je trčao, ali on je čist; panduri neće naći nikakve otiske na njemu. Odneo je hrpu odeće i patike u vešernicu i ubacio sve u mašinu za pranje veša.

232

Dok se odeća prala, uzeo je mali usisivač, otišao u garažu i usisao kola.

Nešto gline je i dalje bilo vlažno i tvrdoglavo se lepilo za otirač. Vratio se u kuću, uzeo tečnost za pranje sudova, vratio se nazad u garažu pa pažljivo oprao svaki deo na kom su se videli tragovi gline. Ako policajci pošalju kola u laboratoriju, možda će ipak naći neke čestice gline. Moraće da razmisli o tome.

Sigurno će ih još jednom usisati nakon što se otirač osuši.

Kad je završio s kolima, Besni Pas se vratio u kuću i proverio mašinu za veš – program se završio – i preneo odeću i patike u mašinu za sušenje veša.

Onda je našao kutiju s hirurškim rukavicama koje je koristio u napadima i navukao par. Ispod sudopere je uzeo rolnu crnih plastičnih kesa za đubre, otvorio jednu, izvadio kesu iz usisivača, pa je ubacio unutra. Potom je ubacio opremu koju je povadio iz džepova jakne, zajedno s kutijom preostalih uložaka, koju je čuvao u plakaru.

Odeća je i dalje bila u mašini za sušenje veša pa je otišao u spavaću sobu i uzeo fasciklu sa isečcima iz novina. SERIJSKI UBICA PROGANJA ŽENE IZ GRADOVA BLIZANACA glasio je prvi. Izvukao ga je i na brzinu pročitao, poslednji put, dok je nosio fasciklu u kupatilo. Vadeći isečke iz novina jedan po jedan, iscepao ih je u konfete i bacio u klozetsku šolju, pa pustio vodu.

Odeću je, nakon što se osušila, ubacio u drugu kesu. Do jedanaest sati je završio skupljanje opreme i odeće koju je nosio te noći. Telefonirao je agenciji za iznajmljivanje vozila na aerodromu i rekli su mu da će raditi još sat vremena. Rezervisao je kola Vizinom kreditnom karticom, pozvao taksi, odvezao se na aerodrom, uzeo automobil, pa se odvezao natrag u grad. Bilo bi najbolje, mislio je, da njegov auto ostane garažiran neko vreme. U susedstvu Makgauanove došlo je do takve gungule, pa još ona pucnjava, tako da se razbudio čitav komšiluk. Ako je neko video njegov automobil kako odlazi… A panduri će možda biti dovoljno očajni da zaustave svaki tanderberd koji vide na auto-putu, zapisujući imena i proveravajući tablice.

U stanu je ubacio kese sa odećom i opremom u iznajmljeni auto. Nekoliko minuta posle ponoći odvezao se na Međudržavni auto-put 94, vozeći na istok, kroz Sent Pol i u Viskonsin. Stao je na odmorištu između Sent Pola i O Klera, pa ubacio različite komade opreme i odeće u odvojene kontejnere.

Perjanu jaknu platio je sto šezdeset dolara i bilo mu je mrsko što mora da je se ratosilja. Ali nije imao izbora. U tkaninu su se možda neodvojivo utisnule mikroskopske čestice žute gline. Nju nije smeo da baci u đubre. Bila je previše skupocena. Neko bi se mogao zapitati zašto je bačena, a publicitet o pokušaju napada u crno odevenog Besnog Psa na Makgauanovu biće žestok. Naposletku je ostavio jaknu na čiviluku u toaletu na stajalištu za kamione, kao da ju je neko zaboravio. Uz malo sreće, završiće u Bojziju u Ajdahu.

233

Imao je isti problem i s obućom. To su bile nove ribok patike, moderne, mat crne. Sviđale su mu se. Izbacio ih je odvojeno kroz prozor kola u jarak pored puta, kilometar i po jednu od druge. Moraće da kupi novi par, da zameni dotrajali er najki. Bolje da se drži najkija, čisto za slučaj da policija nađe otiske stopala u onom blatnjavom jarku i ustanovi da su posredi ribok patike.

Besni Pas se u O'Kleru prijavio u zabačeni motel i platio viza karticom.

Račun je imao datum, ali ne i vreme. Ukoliko policija jednog dana dođe do njega, pospani portir ga se skoro sigurno neće sećati, a još manje će pamtiti u koliko sati je stigao. A on će kao dokaz imati račun da je bio u O Kleru te noći kad je Makgauanova napadnuta.

U sobi se skinuo, ponovo istuširao i stavio novi zavoj na ujede pasa. Do tri sata po ponoći sve je bilo gotovo i bio je u krevetu, s ugašenim svetlima, navukavši ćebe sve do brade.

Vreme za razmišljanje. Ležao je budan u mraku i u mislima iznova prolazio kroz sve korake od kola do kuće Makgauanove. Niz mračnih sporednih uličica. Zvuk motora. Gde je on tada bio? Još nije bio ni ušao u sokak. Onda je i motor drugih kola oživeo.

Držali su kuću Makgauanove pod prismotrom, shvatio je. Napravili su mu zasedu, koja samo čudom nije upalila. Davenport? Skoro sigurno. Namagarčili su ga da napadne, verovatno uz pomoć Makgauanove.

Besni Pas je znao da će ga jednog dana možda uhvatiti. Nije gajio nikakve iluzije. Međutim, pretpostavljao je da će, ako ga ikad uhvate, to biti zbog kombinacije nekontrolisanih i nepredvidljivih okolnosti. Zamišljao je, u košmarima i na javi, borbu s nekom ženom, možda nalik na borbu s Karlom Ruiz. I intervenciju drugog muškarca, a možda čak i rulje; rulje spremne za linč. Nekako, u tim vizijama, rulja ga je jurila kroz robnu kuću, dok vešalice sa ženskom odećom lete svuda okolo, a kupci vrište i staklene vitrine pucaju. Bilo je komično, ali je delovalo stvarno – beskrajni prolazi između rafova sa odećom, niz koje beži dok mu je rulja svega nekoliko rafova iza leđa i približava mu se s bokova.

Nije ni u snu zamišljao da će biti nasamaren. Nije ni u snu zamišljao da će izgubiti partiju zbog inferiorne igre.

A umalo da izgubi.

U malom mozgu i dalje nije mogao da poveruje da nisu došli po njega. Da još ne znaju ko je on.

U mislima je opet prošao kroz uništenje dokaza u stanu. Odradio je dobar posao, zaključio je, ali da li je negde zaostao neki izdajnički trag blata? Je li moguće da mu je neko video registraciju?

234

Video-traka. Prokletstvo. Zaboravio je video-traku sa snimcima vesti. Ali čekaj: nije znao kad će na vestima govoriti o Besnom Psu pa je snimao cele vesti. Na nekima uopšte nisu ni izveštavali o Besnom Psu… ne da je bilo mnogo takvih u poslednjih nekoliko nedelja. Stoga video-traka ne bi trebalo da predstavlja problem. Nije se toliko konkretno odnosila na Besnog Psa kao isečci iz novina.

Osetio je tračak žaljenja zbog uništenja tih isečaka. Možda je mogao da ih sačuva, možda je trebalo da ih odnese do kola, a sutra je u O Kleru mogao da iznajmi sef u banci. Prekasno. I verovatno budalasto. Kad završi sa ženama, kada napusti gradove blizance – možda je već kucnuo čas za to – uzeće kopije iz biblioteke.

Dok su mu događaji od te večeri čangrljali kroz um poput kuglice u automatu za pačinko, a list mu goreo kao vatra, Besni Pas je povukao ćebe malo više i čekao svitanje.

235

24

Pre nego što je otišao kući, Lukas se vratio do Eni Makgauan. Ispred kuće Veršelovih stajalo je pet-šest patrolnih kola, tri gradska automobila i kombi forenzičke službe. Još dva patrolna vozila bila su parkirana na ulici ispred kuće Makgauanove. Kombi Kanala 8 sa satelitskom antenom na krovu stajao je u njenom dvorištu, a pet-šest crnih kablova vijugalo je iz zadnjeg dela kombija i nestajalo u kući.

Policijski poručnik spazio je Lukasa na trotoaru i izašao iz vozila. „Lukase. Mislio sam da si otišao kući“, reče poručnik. „Na putu sam. Kako izgleda?“ „Pokrivamo sve. Našli smo neke otiske stopala u onom jarku, čini mi se da je upao unutra. Možda se i povredio.“ „Ima li krvi?“ „Ne. Ali uputili smo upozorenje svim bolnicama s njegovim opisom i dodali glinu. Trebalo bi otvore četvore oči.“ „Dobro. Jeste li našli ikoga ko ga je video nakon što se iskobeljao iz jarka?

Dalje ka severu?“ „Nikoga, bar zasad. Kucaćemo na sva vrata u krugu od šest-sedam blokova…“ „Usredsredite se na ulice koje vode prema auto-putu. Kladim se u levo jaje da se tamo parkirao.“ Poručnik je klimnuo glavom. „Već smo to učinili. Počeli smo dok je još bio mrak, izvlačili ljude iz kreveta. Ništa.“ „Šta je s tim otiscima stopala? Ima li jasnih?“ „Aha. Prilično su dobri. Nosio je…“ „Er najki“, upao mu je u reč Lukas. „Ne“, reče poručnik namrštivši se. „Ribok. Kad smo pozvali forenzičara, rekli smo mu da imamo neke otiske, a on je poneo referentnu knjigu. Trenutno prave kalupe, kako bi mogli da ih pomnije pogledaju u laboratoriji, ali nema

236

nikakve sumnje. Nosio je ganc-novi ribok. Na donovima nema ni traga izlizanosti.“ Lukas se počeša po glavi. „Pđbok?“ *** Eni Makgauan je blistala. Bilo je sedam sati izjutra, a izgledala je kao da je već satima na nogama. „Lukase!“, pozvala je kad ga je spazila pored vrata. „Uđi!“ „Velika predstava večeras?“ „Pre će biti u podne, po podne i celu noć. Trenutno se spremamo za uključenje uživo u jutarnji program.“ Bacila je pogled na sat. „Za petnaest minuta.“ Producent je izašao iz dnevne sobe, spazio Lukasa pa žurno prišao. „Poručnice, kakve su šanse da snimimo nekoliko minuta s vama?“ „O čemu?“ „O čitavoj postavci. Kako je funkcionisala, šta je pošlo po zlu.“ Lukas je slegnuo ramenima. „Usrali smo motku. Želite li da to emitujete?“ „U ovom slučaju, ako želite da se tako izrazite, mislim da možemo da dobijemo odobrenje“, reče mu producent. „Upotrebićete snimak tuče?“ Producent je začkiljio. „Pa, to je neverovatna akcija“, kazao je. „Neću ništa da komentarišem ako nameravate da ga upotrebite“, kaza mu Lukas. „Ali nemojte da ga emitujete, i imate intervju.“ „Ne mogu to da vam obećam“, reče mu producent. „Ali mogu da razgovaram s urednikom informativnog programa o tome.“ „Dobro“, umorno odvrati Lukas. „Uradiću nekoliko minuta. Ali želim da znam šta će me pitati, i ne želim nikakva škakljiva pitanja.“ „Odlično.“ „I videćete da se snimak ne emituje?“ „Aha, svakako.“ Snimanje je trajalo skoro čitav sat, s pauzom za uključivanje u program Eni Makgauan. Kad se vratio kući, Lukas je isključio telefon i legao potrbuške na krevet, ne trudeći se ni da se skine. Probudila ga je lupnjava. Uspravio se u sedeći položaj i pogledao na sat. Bilo je nešto malo pre jedan po podne.

Lupnjava je prestala i on je spustio noge na pod, protrljao potiljak pa ustao. Oštro kuckanje dopiralo je s prozora spavaće sobe, a on se namrštio i podigao venecijanere. Dženifer Keri, na travnjaku ispred kuće.

237

„Otvori vrata“, povikala je. Klimnuo je glavom, spustio venecijanere pa otišao do ulaznih vrata. „Skontala sam“, besno je rekla. „Ne znam zašto to ranije nisam shvatila, ali čim smo čuli za napad, skontala sam.“ Nije skinula kaput, i umesto da ode u kuhinju, kao što je obično činila, ostala je da stoji u hodniku. „Šta si skontala?“, pospano je upitao Lukas. „Namestio si Makgauanovoj. Namerno. Hranio si je onim uvrnutim dojavama da bi razbesneo Besnog Psa i privukao ga njoj.“ „Bre, Isuse, Dženifer…“ „U pravu sam, zar ne?“ Odmahnuo je rukom i pošao nazad prema dnevnoj sobi. „Pa, svakako ti je vratila istom merom“, reče Dženifer. Okrenuo se. „Kako to misliš?“ „Onaj grozan snimak tebe kako priznaješ. Znaš, govoriš da je sve tvoja krivica. A zatim snimak tuče na kome prebijaš onog nesrećnog klinca.“ „Obećali su mi da to neće emitovati“, reče šupljim glasom Lukas. „Dogovorili smo se.“ „Šta?“ „Dao sam im intervju, a producent je obećao da će pozvati urednika informativnog programa i zamoliti ga da ne iskoristi snimak tuče.“ Dženifer je zavrtela glavom. „Bože blagi, Lukase, ponekad si tako naivan.

Valjda bi ti morao da znaš sve o medijima, zar ne? Nije bilo nikakve šanse da ne upotrebe taj snimak! Čoveče, pa to je izvanredna akcija! Velika pucnjava, dvoje mrtvih, a policijski poručnik prebija kao vola u kupusu svog brata pandura koji ju je izazvao? Taj snimak će se večeras verovatno emitovati i na nacionalnim vestima.“ „O, jebote!“ Skljokao se u fotelju i provukao prste kroz kosu.

Dženifer je smekšala i dodirnula ga po temenu. „Zato sam i došla ovamo, da vidim možemo li da te još jednom upotrebimo. I pritom stvarno mislim upotrebimo.“ „Šta?“ .„Voleli bismo da odradimo združeni intervju s tobom i Karlom Ruiz. Ti pričaš o onome što znaš o ubici, a Ruizova se ubacuje pričom o napadu. Eli Karlson će uraditi intervju, a ja ću ga producirati.“ „Zašto baš sad?“ „Želiš istinu? Zato što, ako ne budemo imali nešto ekskluzivno za večeras, Kanal 8 i Makgauanova će nas toliko žestoko razvaliti da će nas boleti nedeljama. Ionako će to uraditi, ali s tim združenim intervjuom možda uspemo da zadržimo kakav-takav deo publike, makar za jedne vesti. Naročito ako ga dobro promovišemo.“ 238

„Da li je ovo nedelja ispitivanja rejtinga gledanosti?“ „Pogodio si.“ „Moraću da pričam sa šefom.“ Danijel je bio sumoran, rezervisan. Pokazao je Lukasu da sedne i okrenuo stolicu prema kancelarijskom prozoru. „Gledao sam onaj intervju na Kanalu 8. Preuzeo si krivicu. Dobar pokušaj.“ „Mislio sam da će možda pomoći.“ „Mrka kapa. Dao sam Kokranu dvonedeljno plaćeno odsustvo i rekao mu da se kloni medija, da sredi facu. Stvarno si ga izbubecao.“ „Pokušaću da ga nađem i razgovaram s njim“, odvrati Lukas. „Šta ja znam“, reče Danijel. „Možda bi bilo bolje da se jednostavno držiš podalje od njega neko vreme.“ Lukas se nelagodno promeškoljio. „Znam da je ovo nezgodan trenutak za priču o tome, ali Dženifer Keri želi združeni intervju sa mnom i Karlom Ruiz.

Bila je iskrena što se tiče razloga. To je zbog ovonedeljnih ispitivanja gledanosti. Ali misli da bi, ako dođu do nešto materijala i promovišu ga, to moglo da umanji uticaj Kanal 8. Ako ništa drugo, makar bismo pustili nešto pozitivno u medije.“ „Samo napred ako želiš“, reče Danijel. Činilo mu se kao da ga nije previše briga za to, samo je nastavio da zuri kroz prozor na ulicu. „Jesu li forenzičari našli nešto što možemo da upotrebimo?“ „Ako i jesu, nisu mi ništa rekli“, reče Danijel. Sedeli su u tišini trenutakdva, a zatim je Danijel uzdahnuo i okrenuo stolicu. „Odeljenje za ubistva neće uhvatiti tog tipa, osim pukim slučajem“, kazao je. „Ovim bliskim susretom možda ćemo ga uplašiti na nedelju-dve, ali vratiće se. Ili će možda otići iz grada i početi negde drugde. A znaš šta? Ne želim da to uradi. Želim ovde da ga ukebamo. A to ćeš morati ti da uradiš. Situacija s Makgauanovom ispala je katastrofa, u to nema sumnje, ali nešto se mislim, nije baš totalna katastrofa. Stalno mislim: Davenport je skroz provalio tog tipa. A ako je to uradio jednom, onda može ponovo. Možda… staja znam.“ „Nemam više ni jednu jedinu ideju u jebenoj glavi“, priznade Lukas. „Zabrljao si“, reče mu Danijel. „Ali to će proći. Glava će ti ponovo proraditi.“ „Grešiš što se tiče načina na koji ćemo ga uhvatiti“, kaza Lukas. „To se neće desiti zato što sam ga provalio, jer nisam. Ako ga opet ukebamo, biće to pukom srećom.“

239

„Mrzim da zavisim od sreće; nadao sam se da ćemo smisliti nešto pouzdanije.“ „Ne postoji ništa pouzdano, ne na ovom svetu“, reče Lukas. „Besni Pas je imao fantastičnu partiju. Trebalo bi da Ruizova može da nam kaže nešto više nego što jeste – hoću da kažem, imala ga je u rukama. Da mu je bar skinula masku… Trebalo je da dobijemo i bolji opis iz napada na Braunovu. Stalno mislim: samo da je Sparks bio na istoj strani ulice, možda bi mu video i lice.

Stalno mislim: samo da je Luisova zapisala njegovo ime u rokovnik. Ili da je zapisala bilo šta o njemu. Trebalo je da ga uhvatimo kod Makgauanove; kad je pobegao, trebalo je da zaustavimo njegov auto, ako je to zaista tanderberd.

Imao je neverovatnu sreću. Ali u svetu igara postoji jedna izvesnost: kolo sreće se okreće. Uvek je tako. Kad ga uhvatimo, to će se desiti uz malo sreće.“ „Bog sveti zna da je krajnje vreme da i nas sreća malo pogleda“, reče Danijel.

Dženifer je već pričala s Karlom o intervjuu, a kad joj je Lukas javio da pristaje, rekla mu je da je Karla spremna. Snimaće u tri i emitovaće ranu skraćenu verziju u šest. Duža verzija biće najavljena za vesti u deset, koje je stanica odlučila da produži kako bi emitovala intervju u celosti.

Obuci odelo, rekla mu je, i plavu košulju.

Obrij se.

Intervju je trajao sat; Lukas je bio hladan i rasejan, Karla usrdna i istrajna.

S propisnom montažom, izgledaće dobro. Dženifer je gledala kako voditeljka razgovara s njima, i na pola intervjua shvatila da Lukas i Karla spavaju zajedno. Ili da su spavali.

Kad se intervju završio, otišla je s Lukasom, hodajući iza kamermana i tonskog majstora, koji su nosili opremu u kombi. Kad su bili sami u liftu, kazala mu je: „Mislila sam da si spavao s Makgauanovom. Vidim da sam pogrešila. To je bila Karla Ruiz.“ „Bre, čoveče, Dženifer, ne mogu da se nosim s tim danas“, rekao je zureći u pod lifta. „Ne smeta mi mnogo“, tužno je rekla. „Znala sam da će se to kad-tad desiti. Samo sam se nadala da neće biti ovako brzo.“ „Mislim da je s tim gotovo“, izgovori malodušno Lukas. „Samo uđeš, izađeš i gotovo?“ Lukas je zavrteo glavom. „Održala mi je malu govoranciju pre neki dan.

Sviđam joj se, ali je spremna da me šutne čim se isprečim njenom poslu.“

240

„Moj bože, to ti se nije događalo ranije, zar ne?“, upitala je. Glas joj je bio vedar, pa čak i sarkastičan, ali joj se suza skotrljala niz obraz. Lukas je pružio ruku i obrisao je. „Nemoj to da radiš, za ime božje.“ „Zašto da ne? Ne možeš da tolerišeš prave emocije?“ Pogledao je u pod između stopala, a zatim iskrenuo glavu ka njoj. „Ponekad ljudi ne poznaju jedni druge onoliko dobro kao što misle. Držiš mi lekciju, a ja bi trebalo da to prihvatim kao muškarac, jelda? Znaš li kako se osećam? Želim da odem kući, gurnem cev četrdesetpetice u usta i raznesem sebi mozak. Pobedio me je luđak. Možda ću se oporaviti. Možda neću. Ali nikad to neću zaboraviti. Ne u ovom životu.“ Vrata lifta su se otvorila, a on je odšetao i nijednom se nije osvrnuo.

El ga je posmatrala preko prostrane table za igru. Kladioničar i advokat su otišli zajedno, a dvoje studenata nekoliko minuta kasnije. Bakalin je i dalje zurio u mapu, razmišljajući.

Mid nije bio gluperda. Posle celodnevne borbe, u kojoj je Jug kontrolisao najveći deo visova južno od Getisburga, oprezno se povukao na jug, prema Vašingtonu. Čekali su ih pripremljeni položaji. Sad je lopta bila na Lijevom delu terena. Li – to jest El, sa savetnikom Lukasom, koji je bio Longstrit – mogao je da nastavi invaziju na Sever, ali to je izgledalo sve neodrživije. Ili je mogao da krene za Midovom vojskom na jug. Ta armija morala je da bude uništena u svakom slučaju. Ali ako bi Li krenuo za Midom, to bi bio isti onaj napoleonski napad koji je propao i u istorijskoj Bici kod Getisburga. Nakon što bi se upustio u borbu prsa u prsa, s planinama na zapadu i izlivenom rekom Potomak na jugu, bilo bi ubij ili budi ubijen. Lukasova igra mogla bi da okonča Američki građanski rat dve godine ranije… „Ne smeš non-stop da razmišljaš o tome“, reče mu El. „Šta?“ Lukas se klatio na zadnjim nogarima stolice, zureći u plafon. „Ne smeš da razmišljaš o tragediji ispred kuće one novinarke. Besmisleno je. A umalo da ga uhvatiš. Namamio si ga. Ako prestaneš da se samosažaljevaš, smislićeš nešto novo.“ Lukas je spustio stolicu na pod i ustao. „Moj problem je to što ništa ne mogu da smislim. Glava mi je prazna.

Mislim da je otišao iz grada.“ „Nije. Nešto će se desiti“, reče El. „Znaš kako ove igre imaju određeni ritam? Odjednom svi znamo da će se nešto desiti, iako nema ničega u najavi mora. I ovde osećam istu vrstu ritma. Ritam kaže da će se čitava ova situacija uskoro razrešiti.“ „Problem je samo kako?“, ubacio se bakalin.

241

„U tome i jeste problem“, reče Lukas uperivši prst u bakalina. „Tačno tako.

Pretpostavimo da tip razreši situaciju tako što ode iz grada? Mogao bi da počne iz početka negde drugde, a mi to čak ne bismo ni znali. A nemamo ama baš nijedan pravi trag. Ako želi da ode, slobodan je kao ptica na grani.“ „Neće“, izgovorila je optimistično El. „Situacija hrli prema razrešenju.

Osećam kako se točkovi okreću.“ „Nadam se da je tako“, odvratio je Lukas. „Mislim da ne mogu da podnesem još mnogo ovoga.“ „Molimo se za tebe“, dodala je El, a Lukas je shvatio da ga druga časna sestra takođe posmatra. Klimnula je glavom. „Svake noći. Bog će odgovoriti.

Moraš da ga uhvatiš.“

242

25

Besni Pas je javio da je bolestan i da neće doći na posao iz O Klera. Ležao je u krevetu i gledao televiziju iz gradova blizanaca, a zatim napustio motel neposredno pre podneva. Vratio se u stan u vreme ručka, počistio pa se odvezao u kancelariju, rekavši da se oseća bolje. Pokušao je da radi, ali nije uspeo.

Fijasko ispred kuće Makgauanove bio je udarna vest dana. Čitava kancelarija pričala je samo o tome. Besni Pas nije uživao u tom razgovoru, nije osetio nikakvu moć. Bio je uhvaćen u mišolovku. A Davenport ju je postavio, namamio ga je do Makgauanove. Toliko ga je dobro razumeo. Progonio ga je.

Omanuo je samo zbog niza slučajnosti, toliko bizarnih da se nikad više ne mogu ponoviti.

Besni Pas je znao da je imao sreće. Mnogo sreće. Bilo je vreme da iznova razmisli o igri. Možda bi trebalo da prestane dok vodi. Imao je mnogo poena prednosti. Ali može li da prestane? Nije bio siguran u to. Ako ne može, možda bi trebalo da se preseli negde drugde. Nazad u Teksas. Da se skloni s hladnoće.

Da ponovo razmisli o igri.

Tek posle pet po podne uspeo je da raščisti sto, završi rutinske poslove i ratifikacije. Kad je otišao, televizor je treperio u kancelariji jednog od saradnika, što je predstavljalo zadovoljstvo koje nije bilo dozvoljeno u toku redovnog radnog vremena. Na ekranu se videlo lice Lukasa Davenporta, a kamera mu je zumirala crte lica. Ispod očiju je imao tamne podočnjake, ali se dobro kontrolisao. Slika se zamrzla, a onda se kamera prebacila na voditeljku.

Besni Pas je prišao bliže da oslušne. „… kompletni intervju s preživelom Karlom Ruiz i poručnikom Lukasom Davenportom večeras u proširenom izdanju Vesti u deset na TV3.“ Bio je rastrzan između Kanala 8 i TV3. Kanal 8 emitovao je sve najinteresantnije vesti iz igre, ali bi mu intervju na TV3 možda mogao reći

243

nešto više o čoveku koji ga je uhvatio u mišolovku. Na kraju je odlučio, nakon što je iščitao uputstvo za video-rikorder, da snima TV3 dok gleda Kanal 8.

Isprobao je to s nekom komedijom i upalilo je.

Makgauanova, tako lepa, vodila je večernje vesti, dominirala je njima.

Prepričala je sve o prismotri, pokazala alarm koji je nosila na kaišu. Ispričala kako je sedela u spavaćoj sobi, noću, sama, osluškujući svaki zvuk, pitajući se da li Besni Pas dolazi po nju. Snimili su je dok je u voku pržila porciju mesa s povrćem. Na zidu su visili neupotrebljavani tiganji i lonci. U pozadini je kucao staromodni sat s klatnom.

Prepričala je napad dok je išla rekonstrukcija: trčala je kroz noć dok je kamera poskakivala iza nje, a završili su s rekonstrukcijom pucnjave, u kojoj je ona igrala sve uloge. Onda su prešli preko poslednje ograde i otišli do kanalizacionog jarka, gde je pokazala otiske nogu Besnog Psa u žutoj glini.

Bilo je to odlična predstava i, poput svih odličnih predstava, završila se s glavnom tačkom: tučom na bleštavom osvedjenju, u kojoj je Davenport ubio boga u panduru novajliji – ruke su mu se kretale tolikom brzinom da su se jedva mogle videti na snimku. Onda je Davenport krenuo prema kameri, s ubistvom u očima, sve dok ga nije zaustavio glas Makgauanove.

Brutalno. Davenport nije bio samo igrač. Bio je prava životinja.

Kad se predstava završila, Besni Pas je nekoliko trenutaka nastavio da zuri u televizor, a zatim je pustio snimak intervjua na TV3.

Ponovo Davenport, ali drugačiji. Smireniji. Proračunatiji. Lovac, ne više borac. Besni Pas je instinktivno prepoznao tu osobinu, viđao ju je u rančerima u blizini očevog imanja, ljudima koji su govorili o mom jelenu i mojoj antilopi.

Ruizova ga je i dalje privlačila, njeno lice, tamne oči. Povezanost nije bila suštinska, to nije bila povezanost koju je osećao s izabranom – prošla je tu privilegiju. Međutim, postojao je neporecivi ostatak njihove pređašnje povezanosti, a Besni Pas ga je osetio i razmislio o tome.

Da li ponovo manipulišu njime? Da li je ovo još jedan Davenportov trik?

Mislio je da nije.

Besni Pas nikad nije imao dvosmeran odnos s nekom ženom, ali je bio akutno svestan tih odnosa među drugima. Na pola intervjua, shvatio je da su Davenport i Karla Ruiz nekako povezani. Seksualno? Da! Što je više gledao, sve više je bio ubeđen da je u pravu.

Zanimljivo.

244

26

„Hajde. Daj da to uradimo.“ Sloun se oslanjao na dovratak kancelarije. „Nema jebene svrhe, čoveče“, reče Lukas. Osećao se letargično, emotivno prazno. „Znamo šta krije. Zabrinut je za svoju reputaciju. Prevario je Rajsove i boji se da će neko za to saznati.“ „Kako se osećaš?“ „Šta?“ „Kako se osećaš? Od zajeba?“ Lukas se protiv volje nasmešio. Katastrofa kod Makgauanove nazvana je u stanici velikim zajebom. Taj izraz su koristili svi živi, od gradonačelnika do domara. Lukas je sumnjao da ga tako već zovu i svi u gradu. „Osećam se posrano.“ „Pa hajde onda“, nagovarao ga je Sloun. „Otići ćemo tamo i izmaltretiraćemo tog seronju. To bi trebalo da ti pročisti žlezde.“ To je svakako bilo bolje od sedenja u kancelariji. Lukas se osovio na noge. „Dobro. Ali ja vozim. Posle možemo da odemo negde na neku pristojnu klopu.“ „Ti častiš?“ Asistent u galeriji otišao je u zadnju prostoriju da zove Nestera, koji nije bio nimalo srećan što ih vidi. „Mislio sam da ste razumeli moj položaj“, kazao je idući prema telefonu. „Ovo je sad već zlostavljanje! Zovem advokata i neću uopšte da vas slušam!“ „Kako hoćeš, Nestere“, reče mu Lukas ogolivši zube. „U stvari, to možda uopšte nije loša ideja. Pokušavamo da se odlučimo da li da te uhapsimo zbog krivičnog dela prevare, ili da pustimo advokata gospođe Rajs da to reši na građanskom sudu. Ako nastaviš da budeš tvrdoglav, ovog časa ćemo ti stavimo lisice i odvući te u stanicu.“ Glava pomoćnika okretala se levo-desno, kao da je na teniskom meču.

Nester ga je okrznuo pogledom, sa šakom na telefonu, pa rekao: „Nemam pojma o čemu pričate.“

245

„Naravno da imaš“, kazao je Lukas. „Pričamo o necuke figuricama vrednim otprdike četvrt miliona dolara, koje su te zamolili da proceniš. Rekao si vlasniku da su bukvalno bezvredne i otkupio ih budzašto.“ „Nisam!“, zamucao je Nester. „Nikad me nisu zamolili da procenim necuke. Bile su ponuđene na prodaju, a ja sam platio cenu koja je za njih tražena. To je sve.“ „To nije ono što kaže gospođa Rajs. Voljna je da ide na suđenje.“ „Mislite li da će porota pre poverovati nekoj… nekoj pralji nego meni? To je moja reč protiv njene…“ „Ne bi imao nikakve šanse“, reče Sloun najsladunjavijim glasom. „S jedne strane tip koji se borio za svoju zemlju, ratni veteran. Doneo je kući neke suvenire, i nije ni znao šta ima. Onda živi život gurajući metlu, prost ali dobrodušan tip, koji na kraju umire od raka koji ga polako izjeda, ubijajući ga pedalj po pedalj. Želi da proda sve predmete koje poseduje kako bi bar malo pomogao svojoj ženi pre nego što umre. I ona je već stara, žive od danas do sutra. Verovatno jedu hranu za pse – mogu da ti garantujem da će biti tako nakon što njihov advokat završi uvodno izlaganje.“ „Možda pre hranu za mačke. Tunjevinu u komadima“, ubacio se Lukas. „A u kući imaju to blago, i ne znaju za to“, nastavio je Sloun. „To bi mogao da bude srećari kraj, baš kao na filmu. Ali šta se dešava? Odjednom dolazi izvesni prefrigani diler umetninama, koji im daje petsto dolara za umetnička dela vredna četvrt miliona. Da li zaista misliš da će porota stati na tvoju stranu?“ „Ako tako misliš, onda živiš u zemlji snova“, reče mu Lukas. „Imam prijatelje u štampi, znaš? Kad im prosledim ovu priču, bićeš slavniji od Besnog Psa.“ „To nije loša ideja, znaš?“, dodade Sloun, iskosa gledajući u Lukasa kad je naslutio šta ovaj ima na umu. „Privedemo ga i uhapsimo zbog prevare pa onda pustimo ovu srceparajuću priču u medije. To bi moglo da malo skrene pažnju sa…“ „Bolje da uđete u moju kancelariju“, reče Nester već samrtnički bled.

Pošli su za njim kroz uzani prolaz u zadnji deo galerije. Najveći deo prostora zauzimalo je skladište s ogradom od pletene žice, s malom ali elegantnom kancelarijom ušuškanom sa strane. Nester je seo na stolicu iza stola, trenutak-dva petljao oko stranica kalendara, a zatim rekao: „Šta možemo da uradimo povodom ovoga?“ „Mogli bismo da vas uhapsimo zbog prevare, ali to stvarno ne želimo.

Vidite, mi se brinemo zbog nečeg drugog“, reče Lukas sedajući na antikvarnu stolicu. „Ako nam kažete ono što želimo da znamo, sugerisaćemo gospođi Rajs 246

da nabavi advokata i reši sve ovo poravnanjem na građanskom sudu. Ili možda čak možete da dogovorite vansudsko poravnanje.“ „Pričao sam već s ovom osobom“, usprotivio se Nester, klimajući glavom prema Slounu. .Jspričao sam mu već sve što se dogodilo između gospodina Rajsa i mene.“ „Imao sam veoma snažan osećaj da mi nešto prećutkujete“, reče Sloun. „Obično ne grešim.“ „Pa. Iskreno, mislio sam da ćete, ako saznate za svotu datu za necuke, koju je gospodin Rajs tražio – nisam ja kriv što prodavač ne zna šta ima – smatrati da je bila… neprikladna. Nisam to tajio, samo sam prećutao.“ Lukas je složio grimasu. „Da ste nam to rekli, pa čak i nagovestili, ne bismo vas gnjavili“, rekao je. „Mi zapravo pokušavamo da uđemo u trag pištolju koji je imao gospodin Rajs. Proveravamo sve koji su razgovarali s njim dok je bio u njegovom posedu.“ „Nijednom nisam video nikakav pištolj, a on ga nijednom nije pomenuo niti ga je ponudio na prodaju“, kazao je Nester. „Nisam video nikoga drugog dok sam bio tamo, pa čak ni gđu Rajs. Nismo čak ni razgovarali. Ušao sam i rekao da sam zainteresovan da pogledam necuke. On je okrenuo invalidska kolica, uzeo figurice iz kutije, pružio mi ih i nastavio da čita. Pitao sam ga koliko traži, rekao mi je da traži pet stotina dolara. Dao sam mu ček i otišao.

Nismo razmenili više od pedesetak reči.“ „To mi ne liči na Rajsa“, reče Sloun. „Kažu da je bio pravi brbljivac.“ „Ne sa mnom“, odvrati Nester.

Lukas je pogledao u Slouna i zavrteo glavom. „Mislim da je to bilo zato što je bio toliko zaokupljen svojim testamentom“, reče Nester. „Morao je da ga pročita i potpiše pre nego što ga pokupi njegov advokat.“ „Njegov advokat?“, upitao je Lukas. Okrenuo se ka Slounu. „Njegov advokat?“ Sloun je počeo da prelistava beležnicu. „Rekao je da mu uskoro dolazi advokat“, reče Nester, gledajući čas u jednog, čas u drugog. „Da li vam je to od pomoći?“ „Nemamo nikakve podatke ni o kakvom advokatu!“, odvrati Sloun.

Lukas je osetio kako mu se grlo steže. „A da li je rekao kako mu se zove advokat?“ „Ne, ništa slično. Zaista se ne sećam“, reče Nester. „Možda ćemo želeti još da razgovaramo s vama“, dodade Lukas ustajući. „Hajdemo, Sloune!“ *** 247

Sloun je ubacio četvrt dolara u javnu telefonsku govornicu. Meri Rajs se javila posle prvog signala. „Testament vašeg supruga, gospođo Rajs, imate li ga kod kuće? Možete li da ga nađete? Sačekaćemo na vezi.“ Lukas je stajao pored njega, gledajući gore-dole niz ulicu, cupkajući u mestu, razmišljajući. Advokat. To se uklapa. Ali bilo je smešno. To bi bilo previše lako. Sloun je premestio težinu s noge na nogu, čekajući. „Jeste li pogledali u gornjoj fioci vašeg garderobera?“, izgovori najzad Sloun. „Sećate se da ste mi jednom rekli da tamo ostavljate stvari… Aha, sačekaću.“ „Šta to ona radi?“, prasnuo je Lukas. Želeo je da istrgne slušalicu Slounu iz ruke i izviče se na tu ženu. „Ne može da ga nađe“, reče Sloun. „Hajde da se odvezemo tamo, pretresemo kuću ili…“ Sloun je podigao ruku u vazduh i vratio slušalicu na uvo. „Našli ste ga?

Odlično. Pogledajte poslednju stranu. Piše li tu ime advokata? Ne, ne ime firme, već advokata. Trebalo bi da se tu nalazi potpis advokata, sa istim imenom otkucanim ispod… Dobro, kažite mi ponovo slovo po slovo. L-u-i-s Vu-l-i-o-n. Hvala vam. Hvala vam.“ Zapisao je ime u beležnicu dok mu je Lukas gledao preko ramena. „Nikad nisam čuo za njega“, reče Lukas odmahujući glavom. „Još jedan poziv“, napomenu Sloun. Izvadio je malu crnu knjižicu iz džepa na košulji, otvorio je, našao broj pa zavukao šaku u džep tražeći novčić. Nije ga našao. „Imaš li četvrt dolara?“, upitao je Lukasa.

Lukas je pretražio džepove. „Ne.“ „Sranje, moramo da nađemo sitniš…“ „Čekaj, čekaj, možemo da upotrebimo moju telefonsku karticu, samo okreni nulu. Stani, daj mi telefon. Koga zovemo uopšte?“ „Ribu koju poznajem u državnoj Agenciji za javnu bezbednost.“ Lukas je okrenuo broj, a kad je počelo da zvoni, pružio je slušalicu Slounu.

Sloun je zatražio Širli. „Ovde Sloun“, kazao je, „iz Policijske uprave Mineapolisa. Kako si? … Aha. Aha. Odlično. Slušaj, imam jedno ime, možeš li da mi ga proveriš? … Odmah? …

Hvala. Luis Vulion.“ Izgovorio je ime slovo po slovo, sačekao trenutak-dva, a zatim rekao: „Aha, daj mi sve što imaš.“ Saslušao je pa izgovorio: „O, sranje!“, zatim: „Opa!“, i na kraju: „Hej, hvala ti, dušo!“ Prekinuo je vezu i okrenuo se prema Lukasu. „Aha?“ 248

„Luis Vulion. Belac. Star dvadeset sedam godina. Visok 178 centimetara, težak 95 kila, plavook. I neke dobre i neke loše vesti. Koje želiš da prve čuješ?“ „Loše“, reče brzo Lukas. „Sparks je siguran da je ubica imao tamnu kosu. Ovaj je nema. Jebeno je riđokos.“ Lukas je trenutak-dva zurio u Slouna pa oblizao usne. „Riđokos?“ „Tako mu piše u dozvoli.“ „Pa to je jebeno divno“, prošaputao je Lukas, lica tvrdog kao kamen. „Šta?“, Sloun je bio zbunjen. „Karla je bila uverena da je svede puti. Sto posto sigurna. Niko nema svetliju put od riđokosih. Sparki je bio siguran da je bio tamnokos. Nisam to mogao da prokljuvim. Ali kad staviš riđokosog ispod onih živinih sijalica na Henepinskoj aveniji noću…“ Uperio je prst u Slounove grudi podstičući ga. „U vražju mater! Izgledala bi tamno“, izgovori Sloun odjednom uzbuđen. „Jebeš izgledala bi“, reče Lukas. „Izgledala je tamno. Naročito iz daljine.

Uklapa se; to je kao pesma.“ Ponovo je oblizao usne. „Ako su to loše vesti, šta su onda dobre?“ Sloun je podigao kažiprst. „On je registrovani vlasnik“, rekao je polako, „tamnoplavog forda tanderberda. Kupio ga je pre tri meseca.“ Vrata Danijelove kancelarije bila su zatvorena. Danijelova sekretarica Linda kucala je pisma na pisaćoj mašini. „Ko je unutra?“, upitao ju je Lukas pokazujući na vrata. Sloun ga je maltene gazio po petama. „Petindžer iz računovodstva“, reče Linda. „Hej, Lukase, čekaj, ne smeš da uđeš…“ Lukas je upao u kancelariju, a Slounom za njim. Danijel je iznenađeno digao pogled, spazio izraze na njihovim licima pa se odmah okrenuo prema računovođi. „Moraću da te izbacim napolje, Dene“, kazao mu je. „Javiću ti se po podne.“ „Ovaj, svakako.“ Računovođa je uzeo hrpu hartija, pogledao radoznalo u Lukasa i Slouna pa izašao.

Danijel je zatvorio vrata. „Ko je on?“, upitao je hrapavim glasom. „Advokat“, reče Lukas. „Advokat Luis Vulion.“

249

27

„Gde je on?“, izgovorio je Lukas u radio dok se parkirao uz ivičnjak nekoliko ulica dalje od stana Besnog Psa. Petogodišnji ford eskort se neprimetno uklapao u komšiluk. „Prelazi most, ide na jug. Čini mi se kao da je na putu ka tržnom centru Bernsvil. Sad se nalazimo severno odade.“' Oko Besnog Psa se zatezala mreža od šest jedinica; dvanaest policajaca, sedam žena i pet muškaraca. Pratili su ga od njegovog stana do parking-garaže nedaleko od njegove kancelarije. Posmatrali su ga u kancelariji posle samačkog ručka u restoranu u centru grada. Malo je šepao, rekli su, i štedeo jednu nogu. Od pada u jarak? Gledali su ga kako se vraća u kancelariju, odlazi u sudnicu, u kancelariju javnog notara, pa se opet vraća u kancelariju.

Dok je provodio popodne u poslu, tehničar elektronike mu je pričvrstio mali ali moćan radio-predajnik ispod branika automobila. Kad je Besni Pas predveče napustio kancelariju, posmatrači su ga pratili do kola. Vratio se u stan, večerao, a zatim ponovo izašao. Zaputio se na jug. „Otišao je na parking tržnog centra.“ Lukas je bacio pogled na sat. Ako bi se Besni Pas okrenuo i odvezao nazad do svog stana najbrže što može, i dalje bi mu trebalo dvadeset minuta. To je bilo dovoljno vremena. „Izlazi iz kola i ulazi unutra“, zaštucao je radio. Mreža će sada biti na zemlji, pomerajući se oko njega.

Lukas je isključio radio i strpao ga u džep jakne. Nije želeo da policijski pozivi zapište iz njegovog džepa u nezgodnom trenutku. Električni pištolj za obijanje brava i baterijska lampa za jednokratnu upotrebu bili su ispod sedišta. Uzeo ih je, strpao lampu u drugi džep pa stavio pištolj ispod kaputa, ispod pazuha.

Izašao je iz kola, podigao kragnu kaputa pa pohitao niz trotoar, okrenuvši leđa vetru, dok mu se poslednje opalo lišće kovitlalo oko gležnjeva.

250

Besni Pas je živeo u zgradi s četiri stana, pri čemu je svaki imao dva sprata i tavan, zauzimajući po jedan vertikalni ugao onoga što je inače ličilo na viktorijansku kuću. Svaki od četiri stana imao je malu garažu i majušni trem s kratkom ogradom za petunije i geranijume. Njegove saksije visile su prazne i hladne.

Lukas je otišao direktno do stana Besnog Psa, skrenuo na prilazni put, pa pohitao uz stepenice. Pritisnuo je zvonce, jednom, dvaput, oslušnuo telefon.

Još je zvonio. Osvrnuo se levo-desno, izvadio električni pištolj za obijanje pa ga gurnuo u bravu. Pištolj je dizao bezbožno glasnu buku, ali je bio efikasan.

Vrata su se otvorila, ali su stala kada su stigla do kraja sigurnosnog lanca.

Besni Pas je izašao kroz garažu, a ta vrata su se automatski zaključavala.

Lukas je opsovao, zavukao ruku u džep pa izvadio šaku punu špenadli i nekoliko gumica. Još jednom se osvrnuvši, video je samo pustu ulicu pa je gurnuo vrata sve dok nisu stigla do kraja lanca. Provukavši ruku kroz vrata najdalje što je mogao, zabio je špenadlu u drvo na poleđini vrata, s gumicom ispod. Onda je zatezao gumicu sve dok nije uspeo da je obmota preko kvačice na lancu. Kad je zatvorio vrata, gumica se skupila i privukla kvačicu lanca do kraja kanala. Posle malo drmusanja, ispao je iz ležišta. „Hej, Luise, šta se dešava?“, pozvao je kad je otvorio vrata. Nije bdo odgovora. Zviznuo je proveravajući ima li psa. Ništa. Zatvorio je vrata za sobom, uključio svetlo u hodniku i izvadio špenadlu iz vrata. Rupica je bda neprimetna. Izvadio je radio, uključio ga pa pozvao jedinicu za prismotru. „Gde je on?“ „Upravo je ušao u prodavnicu sportske opreme. Razgleda jakne.“ Lukas je podesio radio u režim tihog rada i na brzinu proverio ima li u stanu bilo kakvih očiglednih naznaka da je Vulion Besni Pas. Dok je prolazio pored telefona koji je i dalje zvonio, podigao je slušalicu s aparata i ponovo je spustio, ućutkavši ga.

Prilikom letimičnog pregleda prizemlja, našao je vešernicu s bojlerom, mašinom za pranje i sušenje veša i mali ugrađeni radni sto s fiokom punom jeftinog alata. Vrata vešernice vodila su u garažu. Otvorio ih je, uključio svetlo pa se osvrnuo oko sebe. Mali duvač za sneg, nekoliko lopata i gomila novina spakovanih za bacanje u papirnim kesama. Da je imao dovoljno vremena, zastao bi i prelistao novine. Uz malo sreće, možda bi našao neke isečene da se naprave poruke ostavljene na telima žrtava Besnog Psa. Nije bilo ničega drugog zanimljivog.

Zatvorio je vrata garaže, prošao kroz malu kuhinju, otvarajući i zatvarajući vrata kuhinjskih elemenata u prolazu, zavirio u dnevnu sobu,

251

proverio klozet i malo veći kancelarijski prostor s računarom i nekoliko pravnih knjiga.

Prvi sprat bio je podeljen između dve spavaće sobe i velikog kupatila.

Jedna spavaća soba bila je opremljena nameštajem, a druga ostava. U ostavi je pronašao prdjag Besnog Psa, prazan, sintisajzer koje je izgledao praktično nekorišćeno, jeftinu benč-klupu s kolekcijom amaterskih tegova. Proverio je ivice tegova. Poput sintisajzera, delovali su praktično nedirnuto. Vulion je bio čovek s nerealizovanim interesovanjima…

U uglu je stajao ofucani kauč, zajedno s tri kutije pune časopisa, kolekcija Plejboja, naizgled starih deset godina i više. Izašao je iz ostave i otišao u drugu spavaću sobu.

Na tavanici hodnika između dve spavaće sobe nalazila su se vratašca za tavan, sa zakačenom čeličnom ručicom. Lukas je povukao ručicu nadole i lake merdevine spustile su se u hodnik. Popeo se uz nekoliko stepenika, zavirio na tavan pa obasjao unaokolo snopom svetlosti baterijske lampe. Tavan je tankim šperpločama bio razdeljen između četiri stana. Vulionov prostor bio je prazan. Sišao je, vratio vratašca na mesto pa uzeo radio-aparat. „Gde je on?“ „I dalje je u radnji.“ Vreme je za posao.

Lukas je vratio radio u džep, iz drugog izvadio minijaturni magnetofon, uključio ga i ušao u spavaću sobu. „Spavaća soba“, rekao je. „Orman. Sportska jakna broj 42. Odelo broj 42.

Pantalone broj 36. Patike. Najki er, plave, s prozorčićem na donovima. Nema ribok… Komoda… lubrikovani kondomi marke Trodžan, kutija s dvanaest komada, sedam nedostaje…“ „Radna soba“, rekao je. „Račun od Udruženja studenata prava na Univerzitetu u Minesoti. Formulari za povraćaj poreza iz poslednjih osam godina. Minesota, Minesota, Minesota, Minesota, Minesota, Teksas, Teksas, Teksas. Pokazuje adresu u Hjustonu u Teksasu, na ime Luisa Vuliona.

Dokumenta, sve pravne stvari i prepiska; otvaram prepisku, sva poslovna…

Kuhinja. Ispod sudopere. Kesa crnog luka, nema krompira…“ Lukas je metodično prošao kroz stan, tražeći bilo šta što bi moglo da poveže Vuliona s ubistvima. Ali izuzev patika Najki er, nije našao ništa.

Međutim, indirektni dokazi su se gomilali: život u Teksasu pre završne godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Minesoti, odeća koja je govorila da je prave veličine, kondomi… „Gde je on?“ 252

„Razgleda patike.“ Manjak direktnih dokaza dovodio ga je do besa. Da je Vulion čuvao suvenire ubistava, da je Lukas pronašao kutiju hirurških rukavica zajedno s kutijom uložaka, s rolnom lepljive trake pored… ili da je kuhinjski sto bio zatrpan fronclama novina iz kojih je sekao reči za svoje poruke…

Da je sačuvao išta od toga, mogli bi da dobiju nalog i uhapse ga istog trena. Ali nije postojalo ništa. Stojeći s rukama na kukovima, Lukas se osvrnuo po neprirodno urednom stanu, a zatim shvatio: da, bio je neprirodno uredan. „Preplašili smo kurcolisca pa je počistio stan“, rekao je naglas. Samo da su pritisli Nestera prethodne sedmice, pre incidenta kod Makgauanove… Nije bilo svrhe da sad razmišlja o tome. Počeo je da izlazi iz dnevne sobe kad mu je video-rikorder privukao pažnju. U blizini nije bilo video-kaseta, ali je pored televizora stajala prazna kartonska kutija. Uključio je mašinu pa pritisnuo dugme za izbacivanje. Posle nekoliko sekundi zujanja, video-rikorder je izbacio VHS kasetu. „Gde je on?“ „Upravo napušta prodavnicu obuće.“ Lukas je uključio televizor i pustio traku. Bila je prazna. Zaustavio je, premotao unazad, ponovo pustio pa se lecnuo kad se njegovo vlastito lice pojavilo na ekranu. „Prokletstvo, intervju!“, promrmljao je sebi u bradu. Kamera je kadrirala Karlu. Odgledao je intervju do kraja, sačekao da se na ekranu pojavi sneg, pa isključio rikorder i televizor.

Ono malo sumnje u njemu isparilo je posle tog video-snimka. Vratio se u spavaću sobu, podigao posteljinu i gurnuo ruku između madraca i opruga.

Ništa.

Zavukavši ruku u unutrašnji džep jakne, izvadio je kovertu pa istresao fotografije. Luisova, Braunova, Vitkroftova, ostale. Držeći fotke za ivicu, ugurao ih je ispod dušeka najdalje što je mogao. Temeljna pretraga će ih svakako pronaći.

Kad je to bilo gotovo, namestio je posteljinu i počeo da izlazi iz stana, radeći podjednako metodično prilikom izlaska kao i prilikom ulaska. Sve je bilo na svom mestu. Sve je bdo provereno. Sva sveda pogašena. Bacio je pogled na ulicu. Tamo nije bilo nikog. Navukao je lanac na ulazna vrata i otišao u garažu. Trebalo mu je deset minuta da pregleda novine. Nijedne nisu bile iseckane. Naslagao je zavežljaje kao što ih je i zatekao pa izašao kroz garažu.

Na ulici se udaljio žustrim koracima. Skoro da je stigao do forda eskorta kad mu je zapištao radio-aparat.

253

„Napustio je tržni centar i ide prema kolima. Trojka i petica neka ostanu na zemlji, vodeća kola neka se spreme…“ *** Lukas i Danijel sedeli su sami u Danijelovoj zamračenoj kancelariji, gledajući jedan u drugog kroz žućkasti krug svedosti koji je bacala Stona lampa. „Dakle, čak i da uđemo, ništa ne bismo našli“, zaključio je Danijel. „Ne bih smeo da se zakunem u to, ali čini mi se da je očistio ceo stan.

Možda je nešto sakrio – nisam imao dovoljno vremena da ga detaljno pretražim“, reče Lukas. „Ali nisam našao nijedan konkluzivni dokaz. Ima najki patike, kondomi su tu, njegov stas je odgovarajući, kola su odgovarajuća.

Međutim, i ti znaš i ja znam da bismo mogli da nađemo tu kombinaciju kod još pedesetero ljudi u ovom gradu.“ „Pedesetero ljudi koji su takođe advokati, vise u okolini suda, imaju teksaski naglasak i imali su priliku da nabave pištolj od Rajsa?“ „Ali nemamo nijedan direktan dokaz da je nabavio pištolj od Rajsa. A sve ostalo je zaista mršavo. Budi uveren da će uzeti najboljeg advokata koji postoji, a i dobar advokat bi nas sasekao na komade.“ „Šta je s analizom glasa na trakama?“ „Znaš šta sudovi misle o tome.“ „Ali to je još nešto pride.“ „Aha. Znam. Primamljivo je…“ „Ali?“ „Ali ukoliko nastavimo da ga držimo pod prismotrom, trebalo bi da ga uhvatimo na delu. Nije dobio svoje redovno ubistvo. Jeste uplašen, ali ako ga nešto goni da ubija, ubrzo će opet krenuti u lov. Pre ili kasnije. Kladim se, već tokom sledeće nedelje. Ovog puta nam neće pobeći. Uhvatićemo ga kako negde provaljuje, i imaće sva ta sranja, uloške, krompir i rukavice. Uhvatićemo ga na delu.“ „Pričaću s okružnim tužiocem. Kazaću mu šta sada imamo i šta bismo mogli da dobijemo. Videću šta ima da kaže. Ali u suštini, mislim da si u pravu.

Dokazi su previše mršavi da bismo rizikovali.“ Položaji za prismotru postavljeni su u stanu na drugoj strani ulice od stana Besnog Psa i u kući niže niz ulicu; i iza dve kuće dalje. „To je bilo najbolje što smo mogli, i uopšte nije loše“, reče šef ekipe za prismotru. „Vidimo i prednja i zadnja vrata, plus sve prozore. Auto-putem na 254

severu može da ode iz komšiluka samo na sever, a mi smo severno od njega.

Ionako nas neće videti.“ „Kakav je ono sjaj? Da li on to čita u krevetu?“ „Noćna lampa, bar mislimo“, odgovori šef prismotre.

Lukas je klimnuo glavom. Prisetio se da ju je video u spavaćoj sobi, ali to nije smeo da im kaže. Umesto toga je rekao: „Pokušava da otera košmare.“ „Ako ih iko ima, to je on“, reče šef prismotre. „Hoćeš li odraditi redovne smene s nama?“ „Biću ovde svaku noć“, odvrati Lukas. „Ukoliko tokom dana imalo odstupi od uobičajenog radnog šablona, želim da mi to smesta javite. Doleteću ovamo.

Dosad još nikad nije napao nikoga rano izjutra, zato ću zapaliti kući nakon što ode na počinak. Da se naspavam. Čim svane, pozvaću ekipu za prismotru.“ „Budi u blizini. Kad se nešto desi, moglo bi da se desi veoma brzo.“ „Aha. Prisustvovao sam već velikom zajebu, sećaš se?“ Lukas je pogledao kroz prozor u stan Besnog Psa, u postojani mutni sjaj na prvom spratu. Ovog puta neće biti zajeba.

255

28

Nije trebalo da Besni Pas opazi prismotru. To se desilo pukim slučajem.

Posle kasnopopodnevnog potpisavanja ugovora o kupoprodaji nekretnine u banci, napustio je Hejstings, trideset i kusur kilometara južno od gradova blizanca. Već je pao mrak. Prešao je reku Misisipi na Hejstingskom mostu i odvezao se na sever Auto-putem 61, kroz gradiće Kotidž Grouv, Sent Pol Park i Njuport. Dok je prolazio kroz Sent Pol Park, zatekao se iza nepokrivenog kamiona sa šljunkom. Šljunak je ispadao iz zadnjeg dela kamiona po kolovozu. Veći komadi mogli su da razbiju vetrobran.

Besni Pas je, imajući na umu ganc-novu karoseriju svog tanderberda, prešao u levu traku i ubrzao da prestigne kamion. Automobil jedinice za prismotru je tren kasnije takođe stigao do kamiona. Budući da se činilo da Besni Pas nije u nekoj naročitoj žurbi, rešen samo da ostane ispred kamiona, automobil jedinice za prismotru nije pretekao kamion. Šljunak je leteo oko automobila za prismotru, ali pandure unutra nije bilo briga. Auto je bio mehanički ispravan, ali poput većine kola za prismotru, nije bio bogzna kako prijatan za oko, običan beli dodž. Nekoliko ogrebotina više ili manje neće činiti nikakvu razliku. A kamion sa šljunkom je predstavljao odličan zaklon.

Ništa od toga ne bi bilo važno da jedan naročito veliki kamen nije odskočio od asfalta i slomio pola plastičnog kućišta levog migavca. Panduri u kolima su čuli udarac, ali nisu mogli da vide slomljeni migavac. „Trebalo bi da napišemo kaznu ovom govnaru“, reče jedan pandur kad je kamen odskočio. „Nego šta“, odgovorio je vozač. „Hajde, stavi rotaciono na krov.“ „Možeš li da zamisliš Danijelovo lice? Kad mu kažemo: Pa, pratili smo ga, a onda smo naleteli na tog neverovatnog seronju, s kamionom punim kamenja…“ „Strpao bi nas u bajbok“, reče prvi pandur. „Našao bi način.“

256

Besni Pas je odlučio da svrati u restoran brze hrane kraj petlje na Međudržavnom auto-putu 494. Pedja se ukrštala s Auto-putem 61 severno od Njuporta. Kad je skrenuo na kružnu ulaznu rampu za I-494, bacio je pogled u retrovizor i primetio, bez nekog naročitog zanimanja, neobičan signal za skretanje na kolima sto metara iza njega. Signal je bleštao neobičnom kombinacijom boje ćilibara i nezaštićene bele.

Automobil za prismotru pratio je izbliza Besnog Psa na mnogo manjoj udaljenosti nego što bi to inače činio. Vodeći automobil nastavio je dalje Autoputem 61 kroz petlju I-494 i sad bi morao da nađe neko mesto da se okrene i sustigne ga. U međuvremenu, sve dok jedan od ostalih automobila ne bude mogao da pređe u vodeći položaj, panduri u autu za prismotru izbliza nisu smeli da rizikuju. Držali su se blizu.

Još su mu bdi blizu kada se Besni Pas isključio na izlazu za Robertovu ulicu i zaputio prema jednom od restorana severno od petlje. Dok je silazio niz rampu i usporavao na dnu, opet je primetio kola s neobičnim migavcem. Nešto nije u redu s tim, pomislio je. Slomljena plastika ili tako nešto. Auto je sporo sdazio niz rampu iza njega.

Kad se svetlo na semaforu promenilo u zeleno, Besni Pas je zaboravio na to i skrenuo levo, pošao uzbrdo pa stao na parking restorana. Ispred ulaza je uzeo primerak novina USA tudej i uneo ga sa sobom.

Dok je obedovao i čitao novine, panduri iz prismotre su na smenu uzimali zalihe burgera i koka-kole u Mekdonaldsu pola kilometra dalje. Dve ekipe su ga uvek držale na oku.

Kada je napustio restoran, Besni Pas je odlučio da se odveze u Sent Pol Robertovom ulicom. Bila je to prometna i zeznuta saobraćajnica, ali nedaleko napred postojala su dva bioskopa. Prijalo bi mu da pogleda neki film.

Na pola Robertove ulice opet je ugledao razbijeni levi migavac. Tri automobila iza._ Isprva nije bio siguran, ali ga je onda ponovo ugledao, ovog puta jasnije. Pa još jednom.

Pratili su ga!

Bio je siguran u to.

Propustio je pola zelenog svetla na semaforu, slepo zureći u ulicu ispred, sve dok vozila iza njega nisu počela da mu trube. Treba li da pokuša da im pobegne?

Ne. Ako ga drže pod prismotrom, to bi im stavdo do znanja da zna.

Trebalo mu je vremena da razmisli. Osim toga, možda greši. Nije bio siguran za migavac. To bi mogla da bude i puka slučajnost.

Ali nije mu izgledalo kao slučajnost.

257

Prošao je pored tržnog centra, skrenuo desno pa se uključio na Minesotski državni auto-put 3, koji je vodio ka severu i ukrštao se s Međudržavnim auto-putem 94. Spuštajući se niz izlaznu rampu, gledao je u retrovizor. Kola su ga sledila niz rampu, ali dovoljno daleko da ne vidi migavac.

Razmišljao je da stane u zaustavnu traku, pretvarajući se da ima kvar na kolima; ali to bi moglo nešto da ubrza, da ih natera da reaguju. Nije bio siguran da želi da sazna šta. U mislima je napravio popis. U stanu nije bilo ničega.

Ničega. Ničega ni u kolima. Nije bilo ničega s čim bi mogli da ga uhapse. Ako ga zaista prate i posmatraju, onda čekaju novi napad.

Dok se približavao petlji Međudržavnog auto-puta 94 preko Lafajetovog mosta, Besni Pas jenaglo usporio. Kola iza njega počela su da mu se približavaju, a on je razabrao kola prismotre u susednoj traci. I dalje nije mogao jasno da ih vidi, ali nešto definitivno nije bilo u redu s njihovim migavcem.

Dva pandura u kolima za prismotru su se približila i naposletku prestigla Besnog Psa u smeru ka severu i Minesotskom državnom auto-putu 3. Dok su se bližili I-94, dve policajke u novom vodećem automobilu donele su logičnu odluku da se Besni Pas auto-putem vraća u Mineapolis. Isključile su se. Iza njih se Besni Pas provezao kroz pedju i ušao u tamni lavirint ulica u Louertaunu.

Mreža se raširila oko njega na paralelnim ulicama. Opet, kad je vodeći automobil ispao iz igre, kola za prismotru izbliza morala su da mu priđu znatno bliže. Toliko blizu, u stvari, da su, kad su skrenuli za ugao i videli da Besni Pas stoji u mestu i parkira se unazad, morali da nastave dalje.

A Besni Pas je, očekujući ih, jasno video polomljenu plastiku migavca.

Posmatrali su ga. Slučajnost je jedno. Verovati da su sva ta viđenja slučajnosti značilo bi verovati u bajke.

Besni Pas je zaključao kola, žustrim koracima ušao u tržni centar u centru grada i popeo se na sprat. Mreža je bila proređena, ali i dalje na mestu. Kola za prismotru izbliza upozorila su vozače pratećih jedinica da se Besni Pas parkira. Prolaznici panduri već su bili na ulici pre nego što je Besni Pas i stigao da se uparkira.

Pratili su ga u bioskop. Bioskop je bio mesto za razmišljanje. Kako su ga otkrili? Možda su, kao deo prismotre kuće Makgauanove, rutinski zapisivali brojeve tablica svih automobila u komšiluku. Možda je neko čuo pucnjeve, video ga kako odlazi pa zapamtio broj registarskih tablica. Možda nisu imali ništa osim broja koji se nije uklapao u komšiluk. Možda bi trebalo da počne da priprema alibi za svoje prisustvo tamo. Nije mogao da smisli nijedan iz prve ruke, ali možda će mu nešto pasti na pamet ako razmotri problem.

258

Ako ga prate, ne može mnogo da uradi povodom toga. Nije se usuđivao da pokuša da pobegne prismotri. To bi potvrdilo da je kriv. Ratosiljao se svih dokaza koji bi mogli da ga dovedu u vezu s mestom zločina. Koliko mu je poznato, nigde nisu postojali nikakvi konkluzivni dokazi protiv njega.

Kad se film završio, Besni Pas je otišao do kola, odupirući se skoro neodoljivom porivu da se osvrće, da traži posmatrače u okolnim ulazima. Ne bi ih video, razume se. Bdi bi previše dobri za to. Ostao je na gradskim ulicama do Međudržavnog auto-puta 94, a zatim je skrenuo istočno prema svom isključenju. Usput nije video polomljeni migavac. Ali znao je da to nije ništa značilo, znao je, ali nije mogao da potisne mali tračak nade. Možda to ipak jeste bila puka slučajnost.

Auto-put je bio prepun vozda, i mada je posmatrao, nije video nijedan automobd s polomljenim migavcem. Uzdahnuo je, osećajući kako ga napušta napetost. Kad je stigao do isključenja, krenuo je uz rampu do semafora i sačekao. Drugi automobil mu je prišao otpozadi. Sporo se dovezao uz rampu.

Presporo.

Svetlo na semaforu se promendo u zeleno. Besni Pas je sačekao. Drugi automobd mu je polako prišao. Levi prednji migavac bio je slomljen, a bela svedost je jarko sijala pored ćilibarske. Besni Pas je podigao pogled, video zeleno pa skrenuo desno. „Bože, ne izgledaš dobro. Jesi li bolestan?“ Njegova sekretarica delovala je zabrinuto. „Ne, ne. Samo patim od nesanice zadnjih nekoliko noći. Možeš li da mi doneseš papirologiju za kupoprodajni ugovor Parker-Olson?“ Besni Pas je seo za radni sto s praznom beležnicom ispred sebe. Vrata su bda zatvorena. Misli.

Na vestima o prismotri kuće Makgauanove pomenuli su da su panduri postavdi položaje i ispred i iza njene kuće. Jesu li isto to uradili i s njegovim stanom? Verovatno. U okolnim ulicama bilo je praznih stanova; video je znakove, ali nije obraćao mnogo pažnje. Niti je poznavao komšije, osim usputnih klimoglava ostalim stanarima u zgradi. Može li da opazi ostale položaje prismotre?

Ustao je i otišao do prozora, s rukama u džepovima jakne, slepo zureći na ulicu.

Možda. Možda će moći da ih opazi, možda će moći da zaključi gde se nalaze. Kuda će ga to odvesti? Ako dođu po njega, neće se opirati. To bi bdo besmisleno. A nije li zamišljao sebe na suđenju, kako se brani? Nije li sanjao kako opčinjava porotu svojom elokvencijom?

259

Jeste. Ali sad mu vizija veličanstvene odbrane nije tako lako dolazda.

Duboko u srcu, znao je da su u pravu. On nije dobar advokat; bar ne u sudu, u svakom slučaju. Nikad nije pomnije ispitao tu činjenicu, ali je ta činjenica bda tu, kao urezana u kamenu.

Prešao je dva koraka levo, pa dva koraka desno, cupkajući se za usnu.

Posmatraju ga. Bez obzira na to koliko dugo bude potiskivao poriv da uzme još jednu ženu, na kraju će doći po njega. Neće čekati zauvek.

Seo je, pogledao u beležnicu pa sumirao: Još nisu bili dovoljno sigurni da bi ga uhapsili.

Ne mogu da čekaju doveka. Šta će uraditi?

Pomislio je na Davenporta, tvorca igara. Šta bi tvorac igara uradio?

Smestio bi mu.

Trebalo mu je pola minuta na kolenima u garaži da pronađe radio-predajnik na kolima. Trebalo mu je dodatnih pola sata da nađe fotografije ispod dušeka.

Predajnik je ostavio na mestu. U fotke se zagledao već ozbiljno prestrašen. Da mu policija tog časa uđe u stan, otišao bi u zatvor na osamnaest godina, što je bila maksimalna kazna u Minesoti.

Odneo je fotografije u kuhinju i, jednu po jednu, spalio ih dok su crnele i uvijale se na plamenu gasnog šporeta. Kad su izgorele, zdrobio je pocrnele ostatke u pepeo koji je sprao niz odvod sudopere.

Te noći se prisilio da leži u krevetu punih petnaest minuta, a zatim se odšunjao do prozora i pogledao na ulicu. Nekoliko prozora bilo je osvetljeno, a još više ih je bilo u mraku. Gledao je i posle izvesnog vremena se vratio u krevet, uzeo oba jastuka, stavio jedan na pod, a drugi uza zid, gde je mogao da se nasloni na njega. Biće to dugačka noć.

Posle tri sata, Besni Pas je zadremao, a glava mu je klonula napred. Trznuo se i bunovno pogledao kroz prozor. Sve je bilo manje-više isto, ali nije morao dugo da posmatra. Samo dva prozora su i dalje bila osvedjena; zapamtio je koja jer je jednostavno bio previše umoran da nastavi.

Ustao je, noseći jastuke, pa se srušio potrbuške na krevet. Paradoksalno, čim je dopustio sebi da spava, rasanio se. Misli su mu jurile kroz um kao noćni voz, žestoke, brze i jedva prepoznatijive kao nezavisne ideje. Papazjanija slika – žene, njihove oči, Lukas Davenport, tuča ispred kuće Makgauanove, slomljeni migavac.

260

Iz te papazjanije je iznikla ideja. Besni Pas joj se isprva opirao, zato što je imala svojstvo noćne more, zahtevajući akciju širokog opsega pod najintenzivnijim stresom. Na kraju ju je uzeo u razmatranje i počeo da iznosi zamerke, jednu po jednu. Što ju je duže premetao po mislima, postajala je sve stvarnija i stvarnija.

To je bio pobednički potez. A prismotra? Može li da nađe bolji alibi? Hoće li imati hrabrosti da pokuša da izvede taj potez? Ili će sedeti kao preplašeni zec, čekajući da mu lovac zavrne šiju?

Ugrizao se za usnu. Ugrizao se tako jako da je sledećeg jutra na jastuku našao krv. Međutim, odlučio je. Pokušaće.

261

29

Lukas je sedeo na visokoj tronogoj stolici, pogrbljen iznad radnog stola, rukujući belom PVC cevi prečnika pet centimetara, leptir-maticama, šrafovima, aluminijumskim cevima i komadima sintetičke toplotne izolacije, koja se inače koristila u zimskim jaknama.

Nadao se da će lično srediti Besnog Psa. Umesto toga, istraga se pretvarala u dosadnu igru mačke i miša. Krajnji ishod će verovatno odrediti mukotrpno manevrisanje, a ne coup de maitre.

Svejedno, biće spreman za coup, ukoliko se ovaj neočekivano ukaže.

Njegov prvi pokušaj da napravi prigušivač koštao ga je krvi. „Ne znam“, rekao je naglas. Trebalo bi da upali, ali je izgledao grozno.

Trideset centimetara duga PVC cev bila je rascepljena uzduž, ponovo zašrafljena leptir-maticama, ali s procepima duž tog rascepa. Kroz te procepe štrcala je u mekanim pufnama čvrsto obmotana izolacija. Duboko unutra, aluminijumska cev bila je izbušena, s desetinama rupica.

Prikačio je tu skalameriju na cev jednog od svojih pištolja, smit i veson model 39, kalibra 9 mm. Uključio je minijaturni magnetofon, ubacio metak u komoru, uperio oružje u hrpu Žutih strana iz Sent Pola pa pritisnuo okidač.

Pucanj je napravio vrlo malo buke, ali se čuo mehanički zveket kad je poslovni imenik poskočio, a prigušivač se istovremeno uvrnuo u njegovim rukama i napola raspao. Oštra ivica PVC cevi usekla mu se u kažiprst. „U pizdu materinu!“, rekao je. Isključio je magnetofon i popeo se u kupatilo, pregledao posekotinu, koja je bila površinska, previo je pa ponovo sišao niz stepenice u podrum.

Magnetofon je snimio zvuk hica, zajedno sa zveketom kad se prigušivač odvojio od pištolja i raspao, ali se nijedan zvuk ne bi mogao identifikovati kao pucanj.

Prigušivač je bio u katastrofalnom stanju. Unutrašnja aluminijumska cev se odvojila od cevi ili usled pritiska gasova ispred metka ili zbog prolaska samog metka. Ali nije mnogo promenila putanju metka. U glavi je zacrtao 262

nekoliko zabeležaka na koji način bi mogao da prepravi prigušivač. Glavni zahtev bio je da se može lako odvojiti od pištolja i s podjednakom lakoćom rastaviti. Preciznost mu uopšte nije bila važna.

Kad je završio pregledanje prigušivača i odlučio se za izmene koje će napraviti, izvadio je tane iz poslovnog imenika i pogledao ga. Bio je to dumdum metak, toliko deformisan da bi samo stručnjak mogao da ustanovi tačan kalibar.

Klimnuo je glavom. Imao je odgovarajuću municiju, ali mu je trebalo vremena da poradi na prigušivaču.

Tek je trebalo da napravi manevarski metak.

Sredina jutra. Siva svetlost sipila je kroz kuhinjski prozor dok je Lukas pokušavao da se razbudi pomoću kafe i bajate perece. Pištolj je, s modifikovanim i ponovo prikačenim prigušivačem, stajao u otrcanoj sportskoj torbi koju je našao na dnu ormana. Kombinacija pištolj-prigušivač bila je krajnje nezakonita. Ako ga pronađu u njegovim kolima, tvrdiće da ga je oduzeo nekom lupežu na ulici.

Vrata automobda su se zalupila negde u blizini, a on je uzeo šolju kafe, otišao u hodnik pa pogledao kroz prozor na ulicu. Karla Ruiz dolazila je niz prdazni put, a taksi je odmicao niz ulicu. Strpao je sportsku torbu ispod sudopere, vratio se u spavaću sobu i obukao donji deo trenerke. Zvonce na ulaznim vratima se oglasdo, a on je preko glave navukao adetsku majicu, otišao do vrata i pustio je u kuću. „Zdravo“, tiho je kazala, oborene glave, gledajući ga samo letimično, iskosa. „Šta nije u redu?“ „Mislila sam da popijemo kafu.“ „Nema problema“, rekao je radoznalo. „Imam malo vrele vode.“ Odveo ju je u kuhinju, sipao kašičicu instant kafe u ogromnu keramičku šolju, prelio je vodom i pružio joj šolju. „Dženifer Keri je sinoć svratila do mene“, kazala mu je kad je sela.

Otkopčala je jaknu, ali je nije skinula. „O!“ Seo je za sto naspram nje. „Pričale smo.“ Skrenuo je pogled u dnevnu sobu. „I, jeste li odlučile o mojoj budućnosti?“ Karla se jedva primetno osmehnula. „Aha“, odvratila je. Srknula je gutljaj kafe.

263

„Lepo od tebe što si došla da me obavestiš“, izgovorio je kiselo. „Mislile smo da bi to bilo pristojno“, rekla je, a Lukas je i protiv volje morao da se nasmeje. „Šta ste odlučile?“ „Ona dobija starateljstvo“, rekla je. „Ne smeta ti?“ „Smeta mi, donekle. Ljuti me što si naizmenično spavao s obema, s jednom ovde, s drugom gore u Severnim šumama. Ali ukačila sam da naš odnos neće opstati još dugo na ovom svetu. Živimo u različitim svetovima. Ja tkam, ti ubijaš ljude. A čini mi se da ona polaže bolje pravo na tebe, uzimajući u obzir bebu i sve ostalo.“ „A šta je s onim što ja želim?“ „Zaključile smo da to nije od velikog značaja. Dženifer je rekla da ćeš se koprcati i migoljiti, ali da ćeš se na kraju prizvati pameti.“ „Eh sad, to me ljuti“, kazao je više se ne osmehujući. „Bedak“, odvratila je.

Netremice su gledali jedno u drugo preko stola. Lukas je prvi trepnuo. „Možda ću otkačiti Dženifer“, rekao je. „Nećeš jer je trudna“, kazala je Karla odmahnuvši glavom. „Nema šanse.

To je njena procena, a ja se slažem. Pitala sam je šta bi radila kad bi se ti smuvao sa nekom drugom. Rekla je da bi otišla i popričala s tom nekom drugom.“ „Isuse!“, izgovorio je. Sklopio je oči, zabacio glavu unazad i počeo da masira potiljak. „Šta sam uradio da zaslužim ovo?“ „Spavao si s jednom ženom previše“, konstatovala je. „To je zapravo prilično laskavo, kad malo bolje razmisliš o tome. Ona je lepa i pametna. I na svoj sjebani način – voli te. A ja te, na svoj sjebani način, ne volim – premda bih i dalje želela da koristim vikendicu nekoliko puta godišnje. Sve dok ne budem mogla da priuštim vlastitu.“ „Kad god poželiš“, izgovori setno Lukas. Želeo je da kaže još nešto, ali mu ništa nije padalo na pamet.

Karla je otpila gutljaj kafe, odgurnula šolju, i dalje polupunu, pa ustala. „Moram da krenem“, kazala je. „Taksi se sigurno već vratio.“ Lukas je nastavio da sedi. „Pa, bilo je stvarno.“ „Šta bi to trebalo da znači?“, upitala ga je uzimajući tašnicu. „To je nešto što kažeš kad ne možeš da smisliš ništa drugo da kažeš.“ „Dobro.“ Zakopčala je jaknu. „Vidimo se.“ „Otkud to da mi Dženifer lično nije dostavila ovu poruku?“ „Pričale smo o tome i zaključile smo da bi to trebalo ja da uradim. Da bi to bio čist raskid između nas. Sem toga, kazala je da bi ti proveo pola sata 264

jadikujući zbog nekakvog katoličkog osećaja krivice, a onda bi se razbesneo i počeo da šutiraš stvari, a zatim bi pokušao da je zoveš na telefon kako bi mogao da se izvičeš na nju. Onda bi, za otprilike dva sata, počeo da se smeješ svemu tome. Rekla je da bi radije preskočila preliminarne pripreme.“ Bacila je pogled na sat. „Doći će ovamo za dva sata.“ „Jebote!“, izgovori Lukas u neverici. „Tako je“, reče mu Karla idući prema vratima. Žuti taksi je čekao. Stala je pored otvorenog komarnika. „Čućemo se sledećeg proleća. Za vikendicu.“ Prošla su tri, a ne dva sata. Kad je Dženifer stigla, ni najmanje nije bila posramljena. „Zdravo“, kazala je kad joj je otvorio vrata. Prošla je pored njega, skinula kaput pa ga prebacila preko kauča. „Čula sam se s Karlom, rekla mi je da je razgovor dobro prošao.“ „Prilično sam nesrećan…“, zaustio je Lukas, ali je ona odmahnula rukom. „Poštedi me. Uzgred, Makgauanova prelazi na nacionalnu mrežu. Ceo grad bruji o tome.“ „Jebeš Makgauanovu!“ „Bolje da požuriš“, reče Dženifer. „Odlazi za mesec dana. Ali i dalje mislim da je grozno ono što si joj uradio. Makgauanova je naprosto previše glupa da to shvati.“ „Prokletstvo, Dženifer…“ „Ako ćeš vikati, možemo da obavimo ovaj razgovor i neki drugi put.“ „Neću da vičem“, odvratio je smrknuto. Mislio je da će se možda ugušiti. „Okej. Pa, mislila sam da ti saopštim moj stav. To jest, ako želiš da ga čuješ.“ „Svakako. Hoću da kažem, što da ne? Upravljaš ostatkom mog života.“ „Moj stav je sledeći: trudna sam i tatica ne bi trebalo da jebe nikoga drugog sve dok se beba ne rodi, i možda…“, zaćutala je kao da razmatra pravednost svog predloga, „možda i dok ne napuni godinu dana. Možda i dve.

Na taj način mogu da se pretvaram da sam udata, i da pričam s tobom o bebi i o tome kako smo proveli dan, i o bebinim prvim rečima, i neću morati da se brinem o tvom švrljanju. A zatim, kad to više ne budeš mogao da podneseš i opet počneš da švrljaš, prosto mogu da se pretvaram da sam razvedena.“ Nasmešila se. Lukas je bio zgrožen. „To je nešto jebeno najhladnije što sam ikad čuo“, rekao je. „Nije baš najspontaniji govor“, kazala mu je. „Prepravljala sam ga nekih dvanaest puta. Mislim da je prilično razumno izložen, ali s dovoljno emocija da bude ubedljiv.“

265

Lukas se nasmejao, a zatim prestao da se smeje i seo. Izgleda ispijeno, pomislila je. Ili zabrinuto. „U redu. Predajem se“, kazao je. „Slažeš se sa svim?“ „Aha. Sa svim.“ „Časna izviđačka reč?“ „Svakako.“ Stavio je tri prsta na srce. „Časna izviđačka.“ Kasnije te večeri, Lukas je ležao na dušeku ekipe za prismotru i razmišljao o tome. Mogu da živim s tim, mislio je. Naredne dve godine? Možda. „To je čudno. Jesi li video?“, reče prvi pandur iz ekipe za prismotru. „Nisam video ništa“, odvrati njegov partner. „Šta?“, upitao je Lukas. „Ne znam. Kao da tamo ima nekakvog kretanja. Samo malo, na ivici prozora.“ Lukas se došunjao do prozora i pogledao napolje. Stan Besnog Psa bio je u mraku, izuzev slabašnog sjaja noćne lampe. „Ne vidim ništa“, rekao je. „Misliš da nešto radi?“ „Ne znam. Verovatno ništa. Samo što, s vremena na vreme… imam osećaj kao da on posmatra nas.“

266

30

To je bio pobednički potez. Ako bude imao petlju, mogao bi da to izvede.

Zamislio je Davenportovo lice. Davenport bi znao, ali ne bi znao kako, i ne bi mogao da uradi ama baš ništa povodom toga.

Na izvestan način, razume se, to bi mu bila najintelektualnija misija. Nije mu bila potrebna ta žena, ali će je ipak uzeti. Policiji bi – ne Davenportu, ali ostalima – to bilo logično. To bi bila logika koju mogu da razumeju.

U međuvremenu, onaj drugi pritisak počeo je da raste. U Ričfildu je video jednu, učiteljicu s očima boje badema, raskošnom kestenjastom kosom i širokim zubima kao u Ruskinja. Video ju je s razredom u podrumu Upravnog centra, gde su postavljali umetničku izložbu osnovne škole…

Ne. Izbacio ju je iz misli. Potreba će rasti, ali mogao je da je kontroliše. To je samo stvar snage volje. A um mora da mu bude bistar kad odigraporez.

Najpre je morao da se oslobodi prismotre, pa makar i samo na dva sata.

Nije ih video, ali bili su tu, bio je siguran u to, mreža posmatrača koja ga je pratila kroz gradske ulice. Njegove noćne straže i istraživanja na tavanu urodili su plodom. Mislio je da zna gde se nalaze dva položaja ekipa za prismotru. Obrasci gašenja i paljenja svetla bili su pogrešni za porodice ili samce, a on je video farove kola koja su dolazila i odlazila u čudno doba noći, uvek iz iste dve kuće. Jedna od tih kuća, bio je siguran u to, donedavno je bila prazna. Čekali su njegov potez. Pre nego što ga povuče, mora da se oslobodi prismotre. Samo na dva sata. Mislio je da zna i kako.

Advokatska firma Vudli, Gejdž i Houl zauzimala je tri sprata poslovne zgrade udaljene dva bloka od njegovog radnog mesta. Dva puta je sreo Keneta Harta, jednog njihovih advokata na potpisivanjima ugovora o kupoprodaji nekretnina. Posle svakog potpisivanja ugovora, otišli bi na ručak. Ako bi iko upitao Besnog Psa ko su mu prijatelji, pomenuo bi Harta. Sad se nadao da ga se Hart seća.

267

U firmi Vudli, Gejdž i Houl status zaposlenih je označavao sprat na kom imaju kancelariju. Glavna recepcija nalazila se na trećem, spratu koji su delili partneri. Manje ribe bile su na četvrtom. Najmanje od svih bile su na petom. U nekoj manje imućnoj firmi, klijenta koji dolazi na recepciju na trećem spratu u potrazi za advokatom s četvrtog ili petog sprata vratili bi nazad u predvorje s liftovima. U ovoj firmi takva ekskurzija nije bila neophodna. Postojali su interni lift i interno stepenište.

Najbolje od svega, na svih osam spratova postojali su izlazi u parkinggaražu. Kad bi ušao u tu firmu na trećem spratu, a panduri ne znaju za interni lift, mogao bi da se išunja napolje na petom.

Pre nego što bude u mogućnosti da upotrebi firmu Vudli, Gejdž i Houl, biće mu neophodna preliminarna ekskurzija i moraće da se odigra pred nosevima posmatrača.

Besni Pas je ranije napustio kancelariju, odvezao se u ozvučenom tanderberdu južno do Jezerske ulice, našao mesto za parking, izašao iz kola, pa se prošetao pločnikom duž niza oronulih radnji. Prošao je pored trgovca antikvitetima, zavirio u tamno staklo pa odahnuo od olakšanja. Mamci za pecanje su i dalje bili u izlogu.

Prešao je još nekoliko desetina metara do prodavnice računarske opreme, gde je kupio pakovanje hartije za štampanje i polako se uputio nazad prema kolima, i dalje razgledajući izloge. Još jednom je zastao ispred trgovca antikvitetima, pretvarajući se da se premišlja da li da uđe ili ne. Ne bi trebalo da preterujem, pomislio je; posmatrači su profesionalci i možda će predosetiti nešto. Ušao je u radnju. „Izvolite?“ Žena se pojavila iz zadnjeg dela radnje. Imala je kosu boje železa, vezanu pozadi u punđu, i držala je ruke stisnute jednu u drugoj ispred sebe. Da je nosila šal, ličila bi na lažnu baku s kutije čokoladnih kolačića. Međutim, nosila je jeftino plavo odelo s crvenom kravatom i imala napeti vodnjikavi pogled dugogodišnjeg alkoholičara. „One varalice u izlogu; jesu li skupe?“, upitao je Besni Pas. „Zavisi; neke jesu, neke nisu“, odgovori žena. Obišla ga je idući prema izlogu, držeći stopala široko rastavljena radi ravnoteže. Pijana je, pomislio je Besni Pas. „Koliko košta ta s plavim škrgama?“, upitao je. „Ona je ručno izrezbarena i obojena na jezeru Vinibigošiš. U prodaji ima mnogo lažnjaka, znate, ali ova je prava. Prošlog leta sam kupila čitavu gomilu od starog vlasnika odmarališta, raščišćavao je podrum.“ „Pa, koliko?“ 268

Pogledala ga je procenjivački. „Dvadeset?“ „Prodato.“ Izgledala je kao da žali što nije tražila više. „Plus porez“, dodala je.

Napustio je radnju s varalicom u braon papirnoj kesi i otišao u banku, gde je napisao ček na dve hiljade dolara.

Varalica s plavim škrgama bila je izrezbarena od jednog komada borovine, a s nje su visile tri zarđale trokrake udice. Rana varalica za štuke, rekla mu je žena, verovatno napravljena još tridesetih. Besni Pas nije znao ništa o varalicama, ali ova je imala rustičan izgled prave narodne umetnosti. Ako bih bilo šta skupljao, mislio je, možda bih skupljao ove stvarčice, kao što je to radio Hart. Pozvaće Keneta Harta sutra, odmah posle ručka.

Tokom noći je iznova razmislio o čitavom projektu i odlučio da odustane. U zoru, grogi, oteturao se u kupatilo i popio pola tablete. Tik pre nego što je počela da deluje, ponovo se predomislio i odlučio da ipak nastavi. „Halo, Kene?“ „Ken Hart na telefonu…“ Pomalo oprezno. „Ovde Luis Vulion, iz firme Felsen…“ „Zdravo, Luise. Šta ima?“, nastavio je ovaj sad prijateljski. „Bićeš u kancelariji za nekoliko minuta?“ „Imam sastanak u dva…“ „Samo želim da te vidim na minut. Imam nešto za tebe, u stvari.“ „Pa svrati.“ Nevidljiva mreža, pretpostavljao je, širila se oko njega dok je hodao ulicama.

Trudio se da se ne osvrće, ali nije mogao da se odupre. Brojni posmatrači su žene, znao je. One su najbolje u praćenju. Odnosno, tako je pisalo u knjigama.

Besni Pas je ostavio vuneni kaput, koji je najčešće nosio u kancelariji, i otišao do Hartove kancelarije odeven u poslovno odelo i noseći akten-tašnu. U tašni je nosio smotan jeftini smeđi kišni mantil, zajedno sa savitljivim šeširom od tvida.

Otišao je direktno u recepciju na trećem spratu Hartove firme. „Došao sam kod Kena Harta“, rekao je sekretarici. „Imate li zakazano, gospodine…“ „Vulion. Ja sam advokat u firmi Felsen-Gor. Zvao sam Kena pre nekoliko minuta da mu kažem da ću svratiti.“

269

„U redu.“ Nasmešila mu se. „Idite niz hodnik…“ Uzvratio joj je osmeh najljubaznije što je mogao. „Znam put.“ Otišao je niz hodnik i pozvao privatni lift za peti sprat. Mreža se, nadao se, začepila na recepciji na trećem spratu. „Kene?“ Drugi advokat prelistavao je sažetak. „Hej, Luise! Uđi, sedi!“ „Uh, stvarno ne mogu, u žurbi sam“, odvrati Besni Pas gledajući na sat. „Želeo sam samo da ti nešto donesem. Sećaš se kad smo bili na ručku, pomenuo si da skupljaš stare varalice? Bio sam na severu pre nekoliko nedelja…“ Izvadio je varalicu iz papirne kese i spustio je na Hartov radni sto. „Opa! Ova je dobra!“, reče Hart zadovoljno. „Hvala ti, čoveče! Hej, koliko sam ti dužan?“ „Bukvalno sam je ukrao“, odvrati Besni Pas odmahujući glavom. „Sramota me je da ti kažem. Razume se, ako si voljan da častiš hamburgerima posle sledećeg potpisivanja ugovora…“ „Dogovoreno!“, reče Hart oduševljeno. „Prokletstvo, baš je dobra!“ „Moram sad da brišem. Mogu li da izađem na ovom spratu, ili moram da silazim opet dole u predvorje?“ „Ne, ne, samo niz hodnik“, reče Hart. Izašao je s njim iz kancelarije i pokazao mu. „I Isuse, Luise, hvala ti do neba!“ Hvala tebi, pomislio je Besni Pas dok je odlazio. Cela ta predstava bila je izgovor da prođe kroz vrata na petom spratu. Oklevao je pre nego što je nastavio dalje. To je bio kritičan trenutak. Ako ima ljudi napolju u hodniku, i neko od njih se igrom slučaja zatekne iza dok bude izlazio kroz rampu parkinga, moraće sve da otkaže. Duboko je udahnuo i prošao kroz vrata.

Hodnik je bio pust.

Prešao je čitavu širinu zgrade do rampe parkinga, zastao ispred čeličnih požarnih vrata, izvadio mantil i šešir, obukao ih pa zakoračio napolje. Rampa je imala vlastiti lift, ali je krenuo stepenicama, zastajući na svakom odmorištu da pogleda dole. U prizemlju je oborene glave izašao na pločnik čitav blok dalje od ulaza u Hartovu zgradu. Prešao je ulicu van pešačkog prelaza, ušao u drugu poslovnu zgradu, popeo se na sprat, pa ušao u jedan od najzabačenijih mostića između zgrada u sistemu. Hodao je dva minuta pre nego što se osvrnuo preko ramena. Iza njega nije bilo nikoga.

Bio je sam.

Besni Pas je pozvao taksi i odvezao se direktno u prodavnicu polovnih automobila na Univerzitetskoj aveniji, kilometar i po dalje od svog stana.

Pregledao je redove kola i izabrao braon ševrolet kavalijer. Na vetrobranu je pisalo 1.695 $. Pogledao je kroz prozor na vozačevoj strani. Na

270

kilometar-satu stajalo je 94.651. Prodavač mu je prišao postrance preko placa, trljajući šake kao da su klešta. „Kako vam se sviđa ovo vreme, stvarno je nešto, jelda?“, izgovorio je prodavač.

Besni Pas je ignorisao čovekov uvod. Kola su mu savršeno odgovarala. „Tražim nešto jeftino za moju ženu. Nešto da pregura zimu“, rekao je. „Ovo će odraditi posao, možete da se kladite“, odvratio je prodavač. „Dobar autić. Malo troši, ali ne…“ „Daću vam hiljadu četiri stotine za kola, i vi plaćate porez“, reče mu Besni Pas. Prodavač ga je odmerio. „Hiljadu i petsto, a vi plaćate porez.“ „Hiljadu petsto ravno“, reče Besni Pas. „Hiljadu i po, i delimo porez.“ „Imate li ovde potvrdu o vlasništvu vozila?“, upitao ga je Besni Pas. „Nego šta.“ „Recite nekome da očisti boju s vetrobrana i skine reklamu s bočnog prozora“, zatraži Besni Pas. Pokazao je prodavcu svežanj pedesetica. „Uzimam ga odmah.“ Rekao je da se zove Hari Barber. Sa svežnjem pedesetica na stolu, niko mu nije tražio lične dokumente na uvid. Potpisao je izjavu navodeći da ima osiguranje.

Na putu nazad u stan, Besni Pas je svratio u prodavnicu polovne robe i kupio grejač za kola, kutiju peska za mačke, rolnu srebrne lepljive trake i par radnih rukavica. Dok je prolazio pored kase, spazio je izložene sprejove sa samoodbranu, poput onog koji je Karla Ruiz upotrebila na njemu. „Rade li ove stvarčice?“, upitao je prodavca. „Nego šta. Rade izvrsno.“ „Dajte mi onda jednu.“ U kolima je oblepio otvoreni kraj grejne cevi lepljivom trakom, sve dok je nije hermetički zatvorio, a zatim napunio cev peskom za mačke, pa zalepio drugi kraj. Kad je to bilo gotovo, imao je blago savitljivu, dve stope dugačku gumenu batinu. Stavio je batinu ispod sedišta, a lepljivu traku u kutiju s peskom za mačke.

Potom, ako se dobro sećao svojih studentskih dana…

Svi prodajni automati motela stajali su u odvojenoj niši. Ubacio je novčić, uzeo pakovanje higijenskih uložaka i strpao ga u džep. Još nekoliko novčića donelo mu je dve tanke rolne medicinske lepljive trake.

Bacio je kutiju peska za mačke i lepljivu traku u kantu za smeće motela, sve ostalo zaključao u prtljažnik automobila pa se brzo ali pažljivo odvezao u svoj komšiluk. Parkirao se u sporednoj uličici tri bloka dalje od svog stana, 271

pažljivo proverivši da je stao na propisno parking-mesto. Auto bi trebalo tu da provede sledećih nekoliko dana. Uz malo sreće, i ako mu živci ne popuste, neće morati da čeka duže od nekoliko sati.

Bacio je pogled na ručni sat. Izašao je iz Hartove kancelarije pre sat i po.

Ako želi da pokuša da postigne vrhunac igračke elegancije, vratiće se u Hartovu kancelariju na petom spratu, sići će niz stepenice i proći pored sekretarice na recepciji. Postojala je šansa – prilično velika – da se panduri uopšte nisu ni raspitivali o njemu.

Ali ako jesu, i znaju da je napustio Hartovu kancelariju, onda bi ih lažni povratak upozorio. Znali bi da on zna. Istog trena bi krenuli na njega, ako mogu, a on nije želeo da prevremeno izazove tu reakciju.

S druge strane, ako bi nedužno prošao kroz recepciju na trećem spratu prometne poslovne zgrade, ispred nosa posmatrača, odeven samo u odelo, bez mantila ili šešira…

Skoro sigurno bi pretpostavili da je bio na nekoj bezazlenoj ekskurziji, kako god da je izašao. Na ručku.

Nadao se da će to pomisliti.

Potez je zavisio od toga.

Otišao je do studentskog doma da pozove taksi.

272

31

„Izgubili ste ga?“ Lukasove oči bile su crne od besa. „Na najmanje dva sata“, priznao je šef prismotre skrušeno. Dobro se sećao Kokrana i kako ga je najebao posle velikog zajeba. „Ne znamo da li nas je namagarčio, ili je naprosto odlutao.“ „Šta se desilo?“ Sedeli su na prednjem sedištu Lukasovih kola ispred Vulionove kancelarije. Besni Pas bio je unutra, na poslu. „Pošao je kao i uvek, s aktovkom, osim što nije poneo ni kaput ni šešir, ili nešto od toga.“ „Nije imao kaput?“ „Nije imao kaput, a napolju je, bogami, bilo baš hladnjikavo. U svakom slučaju, prepešačio je dva bloka do jedne advokatske firme. Velike. Imaju zastakljenu recepciju na trećem spratu Žitne berze.“ „Aha, znam na koju misliš. Vudli i nešto-nešto.“ „Ta. I tako, postavili smo ljude da nadgledaju vrata i ostatak trećeg sprata, za slučaj da izađe na zadnji izlaz. Imali smo ljude na krovu i u prizemlju, da nadziru izlaze. Posle sat i po ili tu negde, kad nije izašao, zabrinuli smo se.

Rekli smo Kerol da pozove…“ „Nadam se da je imala neki dobar izgovor.“ „Bilo je to poluproseravanje, ali je dobro prošlo. Pozvala je i rekla da ima važnu poruku za gospodina Vuliona i zamolila sekretaricu da ga pozove.

Sekretarica je pozvala nekoga – posmatrali smo to kroz staklo – a onda se vratila do telefona i rekla Kerol da je on odavno otišao. Samo je svratio na pet minuta da se vidi s nekim tipom Hartom.“ „Pa, kuda je otišao?“ „Stižem do toga“, izgovori defanzivno šef prismotre. „I tako, Kerol joj je rekla da je ta poruka veoma važna, i pitala je, kao žena ženu, da li ga je videla da odlazi? On je toliko rasejan, kazala je, znaš već kakvi su advokati, bla-bla.

Sekretarica je rekla da ga nije videla kako odlazi, ali da pretpostavlja da je otišao kroz izlaz na petom spratu. Vidiš, u firmu možeš da uđeš samo kroz 273

recepciju, ali postoje tri sprata i svaki sprat ima svoj izlaz do garaže. Imaju svoj interni lift, a mi to nismo znali.“ „A on je to znao“, reče Lukas. „Da li je bilo namerno? Misliš li da vas je spazio?“ „Mislim da nije. Pričao sam sa svojim ljudima, svi misle da smo čisti.“ „Hriste, opet zbrka!“, reče Lukas. „Misliš li da treba da ga uhvatimo?“ „Ne znam. Kako ste ga opet našli?“ „Pa, odlepili smo i ja sam pričao sa svima da vidim postoji li išta, bilo kakav trag. A onda, eto ti njega, šepuri se kao paun, prolazi pravo kroz vrata recepcije. Nosi aktovku i presavijeni Vol strit žurnal i prolazi pored vratara kao da je u žurbi.“ „Vratio se pravo nazad u svoju kancelariju?“ „Pravo nazad.“ „Pa, šta misliš?“ Šef prismotre se ugrizao za usnu i razmotrio problem. „Ne znam“, rekao je na kraju. „Stvar je u tome daje, ako je namerno hteo da nam pobegne, mogao da izađe kroz rampu parkinga s petog sprata. Međutim, s druge strane…“ „Da?“, podstakao ga je Lukas. „Mrsko mi je da priznam, ali možda je mogao da prođe pored našeg čoveka na mostiću između zgrada. Potpuno bezazleno. Imali smo mnogo tačaka za pokrivanje, za slučaj da se nekako provuče kraj nas. Imali smo čoveka i na mostiću, koji je nadzirao i liftove i stepenice. Ako su se liftovi otvorili u pravom trenutku i naš tip pogledao u njih, a Vulion se baš u tom trenutku pojavio na stepeništu i zamakao u drugom pravcu…“ „Mogao je da se provuče pored njega?“ „Mogao je. I ne znajući da smo tamo.“ „Isuse Hriste. Znači, ne znamo da li zna“, reče Lukas. Pogledao je u prozor Vulionove kancelarije sa spuštenim venecijanerima. Svetlo u kancelariji je i dalje gorelo. „Nešto se mislim…“ „Šta?“, upitao je Lukas. „Niže od mesta s kog je dolazio kad smo ga opet opazili postoji gomila pomodnih restorana. A on je te novine nosio presavijene, kao da ih je već pročitao. Ne bih se zakleo u to na sudu, ali mislim da je naprosto otišao tamo na ručak. Dotad još nije bio ručao.“ „Hm.“ „Pa? Šta ćemo?“ Lukas je provukao prste kroz kosu i setio se zajeba. To ne bi trebalo da utiče na njega, znao je, ali ipak jeste.

274

„Pustite ga zasad“, reče Lukas. „Samo se nadam da se u međuvremenu neće pojaviti nijedan leš ispod tezge u nekoj prodavnici.“ „Dobro“, izreče s olakšanjem šef prismotre. Da su morali da zgrabe Vuliona zato što je prismotra zeznula, neko je mogao završiti vozeći pauka u februaru.

Igra je bila završena; poslednja noć bila je rezervisana za diskusiju, a ne za poteze. Smatrali su je uspehom, iako je nekoliko sitnih korekcija bilo poželjno…

Lija su do nogu potukle Midove dobro zaštićene trupe ukopane duž potoka Pajp. Mid je pretrpeo teške gubitke. Tri dana borbe bila su jednako zbunjujuća i krvava kao i Bitka kod Šajloa. Najteži teret pao je na Piketa: on je prvi ušao u Getisburg i njegov bataljon držao je brda južno od grada. Prilikom potere za vojskom Unije, koja se povlačila prema Vašingtonu, Piketov bataljon bio je poslednji na maršruti. Poslednjeg dana kod Pajpa, Li je bacio Piketov relativno odmoran bataljon u centar borbene linije. Tamo je vojska izginula na gomile. Vojska Unije zadržala je položaj, a vojska Konfederacije se povukla i u žurbi opet prešla Potomak. Južnjačka premoć bila je na zalasku. „Nešto se promenilo“, reče El Lukasu. Stajali su blizu izlaza, dalje od ostalih. El je progovorila šapatom.

Lukas je klimnuo glavom pa takođe snizio glas. „Mislimo da znamo ko je ubica. Možda su tvoje molitve pomogle: dar od Gospoda. Slučajnost. Sudbina. Šta god.“ „Zašto ga još niste uhapsili?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Sad znamo ko je, ali ne možemo to da dokažemo. Ne u potpunosti. Čekamo da nešto pokuša.“ „Da li je on inteligentan?“ „Stvarno ne znam.“ Osvrnuo se po prostoriji pa snizio glas za još jednu oktavu. „Advokat.“ „Budi oprezan“, reče El. „Situacija galopira prema razrešenju. Igrao je igru, a ako je pravi igrač, sigurna sam da i on to oseća. Možda će pokušati coup de maitre.“ „Ne vidim da mu je ijedan na raspolaganju. Izmorićemo ga.“ „Možda“, rekla je dodirujući mu rukav kaputa. „Ali upamti, njegova ideja pobede možda ne podrazumeva izbegavanje hapšenja. On je advokat: možda vidi sebe kako pobeđuje na sudu. Kako nekažnjeno odlazi s optuženičke klupe posle oslobađajuće presude. Ovo je veoma škakljiva situacija, kako god da se uzme.“

275

Lukas je napustio Koledž Svete Ane u osam, nespokojno se odvezao kući, uključio program za obradu teksta, seo u krug svetlosti pa pokušao da unese završne korekcije u scenario Evervena. Početna proza mora da bude sočna, mora da nagovesti deve golih grudi i sjajnih dupeta, mačevanje u tamnim tunelima, duga putešestvija i srčane i iskrene prijatelje – sve ono što petnaestogodišnji prigradski kompjuterski zaluđenik nema i za čim čezne. A moraće da ima sve to, istovremeno skrupulozno izbegavajući pornografiju ili išta drugo što bi moglo da uvredi klinčevu majku.

Lukas to trenutno nije imao u sebi. Uzdahnuo je i isključio računar, pa otišao u biblioteku i seo u mraku da razmisli.

Dva izgubljena sata su ga brinula. To je mogao da bude i nesrećan slučaj.

A ako je Besni Pas svesno umakao prismotri, zašto je to uradio? Kuda je išao?

Kako i kad je spazio nadzirače? Nije izašao da ubije – nije imao opremu, osim ako je nije nosio naokolo u akten-tašni, a on nije toliko glup.

Jučerašnji odlazak u antikvarnicu takođe je bio problematičan. Istina, Besni Pas je najpre svratio u prodavnicu kompjuterske opreme i kupio ris hartije. Ali Lukas se sećao skoro pola pakovanja hartije ispod štampača.

Stvarno mu nije trebalo više od toga. Ne u tolikoj meri da samo zbog toga izađe u nabavku. Onda je ušao u antikvarnicu, a jedan od posmatrača, koji je prolazio suprotnom stranom ulice, video je kako vlasnica radnje vadi varalicu iz izloga. To je i potvrđeno nakon što je Besni Pas otišao, Sloun je ušao unutra da ispita ženu.

Antikvarna varalica. Šta će mu to? Stan Besnog Psa bukvalno je bio lišen ukrasa pa je Lukasu bilo teško da poveruje da ju je kupio za sebe.

Poklon? Ali za koga? Koliko su mogli da vide, on nije imao nijednog prijatelja. Nikoga nije zvao, izuzev poslovno, i niko njega nije zvao. Pošta mu se sastojala isključivo od računa i reklama.

Za koga je bila ta varalica?

Dok je sedeo u mraku, zatvorenih očiju, prevrtao je problem u mislima, okretao ga kao Rubikovu kocku i uvek dobijao neusklađene stranice.

Nema svrhe da sedim ovde, pomislio je. Pogledao je na sat. Devet sati.

Ustao je, obukao jaknu pa otišao do kola. Noći su postale veoma hladne, a vetar na njegovom licu prizvao je sećanje na skijanje. Vreme je da naoštri i voskira skije. Uvek bi se umorio od zime kad bi konačno došlo proleće, ali s nestrpljenjem je čekao početak.

Stan Besnog Psa nalazio se osam kilometara dalje od Lukasove kuće.

Svratio je do novinskog kioska da kupi primerak Paudera i Skijanja. „Ništa“, rekao mu je pandur iz jedinice za prismotru kad se popeo uz stepenice. „Gleda televiziju.“ 276

Lukas je provirio kroz prozor u stan Besnog Psa. Kroz zavese dnevne sobe nije video ništa drugo izuzev plavičastog sjaja televizora. „Povuci potez, mamicu ti!“, rekao je.

277

32

Besni Pas se naterao da večera i pospremi. Sve kao i obično. U sedam sati uključio je televizor. Sve zavese bile su navučene. Osvrnuo se oko sebe. Sad ili nikad.

Nikad nije imao potrebu za mnogo alata, ali ovo neće biti prefinjen poslić.

Uzeo je šrafciger, keser, klešta i električni fenjer iz radionice i odneo ih na sprat. U spavaćoj sobi obukao je dva para sportskih čarapa, da priguši bat koraka. Kad je bio spreman, spustio je stepenice koje vode na tavan.

Tavan je bio veoma nizak, podeljen između četiri stana šperpločama debljine dva centimetra. Budući da je pod tavana bio toplotno izolovan i da se tavan nije grejao, bilo je hladno, podesno samo za skladištenje predmeta koje neće oštetiti zime u Minesoti. Besni Pas je samo dva puta ranije bio na tavanu: prvi put kada je iznajmio stan, da ga pogleda, i drugi put onog dana kad je smislio majstorski potez, da pregleda pregrade od šperploča.

Tiho tapkajući po podu tavana, otišao je do pregrade za stan pored njegovog, koji je gledao prema ulici. Šperploča između njegovog dela tavana i suprotne strane bila je zakucana s njegove strane. Posao je bio traljavo urađen pa je lako gurnuo vrh šrafcigera ispod ivice šperploče i pažljivo je odvalio.

Trebalo mu je dvadeset minuta da je olabavi dovoljno da kleštima i keserom povadi eksere. Opet, posao je bio traljavo odrađen: šperploču je na mestu držalo svega desetak eksera.

Kad je olabavio ploču, povukao ju je unazad dovoljno da može da se provuče na drugu stranu tavana. Drugi odeljakbio je skoro podjednako prazan kao i njegov, sa samo nekoliko predmeta naslaganih na gomilu odmah pored lestvi na rasklapanje. Tišina je sad bila od presudnog značaja, pa nije žurio sa sledećim poslom. Imam dovoljno vremena, pomislio je. Neće krenuti sve dok policijski špijuni ne pomisle da je otišao na spavanje. Radeći tiho i istrajno na svetlu električnog fenjera, olabavio je šperploče između dela tavana svog komšije i žene koja je živela u stanu dijagonalno od njegovog.

278

To mu je i bio cilj. Vlasnica je bila medicinska sestra, nedavno razvedena, koja je, još otkako se uselila u stan, radila noćnu smenu na Odeljenju intenzivne nege u Bolnici Sent Pol – Remzi. Pozvao je bolnicu iz kancelarije, tražio da razgovara s njom, i rekli su mu da ona dolazi na posao tek u jedanaest uveče.

Trebalo mu je hladnih pola sata da stigne na njenu stranu tavana. Kad je pristup bio slobodan, tiho je vratio šperploče natrag na mesto, tako da letimična inspekcija ne bi otkrila da ekseri nedostaju. Vratio se nazad u spavaću sobu, ostavivši fenjer, alat i eksere na vrhu lestvica. Kad se vrati, gurnuće eksere najbolje što može natrag u njihove rupe. Sutra ujutru, nakon što ljudi u susednom stanu odu na posao, a pre nego što njegova poslednja žrtva bude pronađena, vratiće se i zakucaće ih na mesto.

Ponovo u stanu, razmislio je da skokne do dragstora u komšiluku. Pešice.

To bi mogla da bude preterana provokacija, ali mislio je da neće biti. Isključio je TV, obukao jaknu, uzeo novčanik i izašao. Pokušao je da ide lagano, dva bloka, očigledno ne u žurbi. Prešao je asfaltirani parking dragstora, ušao, kupio pecivo, ovsene pahuljice, tetrapak i primerak Penthausa. Ponovo napolju, zagrizao je kromu, uživajući u filu od trešnje, pa natenane pošao nazad kući.

To bi trebalo da odradi posao. To bi trebalo da ih psihološki pripremi na ideju da će ostatak večeri provesti kod kuće. Popeo se na trem, ušao, zaključao vrata za sobom, ostavio pahuljice i mleko u kuhinji pa uključio televizor na kom je bio prenos fudbalske utakmice.

Utakmica tek što je počela. Dalaski Kauboji protiv njujorških Džajanta.

Odgledao je prvo poluvreme, bledo zureći u TV, ne mareći mnogo za rezultat, a još manje kada su Džajanti počeli da melju Kauboje. Na poluvremenu je ubacio video-kasetu s Davenportom u rikorder i još jednom odgledao intervju.

Davenport, igrač. Karla Ruiz, nekad a nikad izabrana. Pustio je snimak iznova, opet ga odgledao, pa svesno ustao i otišao u kuhinju. Pogledao je u fioku sa escajgom. Otvorio je frižider, popio čašu mleka, spustio čašu na kredenac.

Petnaest do jedanaest. Podigao je slušalicu, pozvao medicinsku sestru. Telefon je odzvonio dvadeset puta. Trideset. Pedeset. Bio je u iskušenju da pozove bolnicu i zatraži da razgovara s njom, ali se uzdržao. Možda ga prisluškuju.

Rizik, ali moraće da živi s tim.

Isključio je svetla i popeo se na sprat, gde se svukao, bacio odeću u hrpu na podu pa počeo ponovo da se oblači. Tamna rolka. Farmerke. Najki er, sa pertlama vezanim i obmotanim oko vrata. Nova perjana jakna, tamno-plava, s tirkiznom munjom na grudima. Rukavice. Pletena kapa. Isključio je svetlo u spavaćoj sobi.

279

Sišao je u hodnik pa se u čarapama popeo na tavan, opipavajući put u mraku rukom na zidu. Na vrhu lestvi našao je prekidač za svetlo, čvaknuo ga, pa se provukao u susedni kvadrant tavana, a zatim u kvadrant medicinske sestre. Podigao je vratašca na tavanu za pedalj pa oslušnuo. Tajac. Stan ispod bio je u mrklom mraku.

Raspored prostorija u njenom stanu bio je obrnut od njegovom. Najpre je proverio spavaću sobu, uperivši snop svetlosti baterijske lampe kroz otvorena vrata. Krevet je bio namešten i prazan. Prošao je kroz kuhinju, ugledao telefon, stao i pomislio: Što da ne? Pogledao je u telefonski imenik, pozvao bolnicu i zatražio da razgovara s njom. „Silvija na telefonu.“ Brzo je prekinuo vezu, kao da postoje smetnje na vezama. Tamo je, u bolnici.

Prošao je kroz kuhinju u vešernicu pa odškrinuo vrata garaže. Prazna. S obzirom na uređenje okoline – živicu oko zadnjeg dela dvorišta – trebalo bi da može da podigne garažna vrata stopu ili više a da ga pritom niko ne vidi.

Proverio je da garažna vrata nisu zaključana, pa ih je podigao, polako, polako.

Kad ih je podigao tridesetak centimetara, provukao se ispod njih na leđima.

Noć je bila tamna, oblačna, a on je nekoliko trenutaka ležao na leđima, nevidljiv s ulice, skupljajući hrabrost. Kad je povratio kontrolu nad sobom, spustio je garažna vrata skoro sve do zemlje, ostavljajući procep od otprilike pedlja. Kad se vrati, biće mu lakše da ih podigne.

A sad sledi teži deo, pomislio je. Idući četvoronoške, otpuzao je do žive ograde i pratio je do pločnika. Pogledao je levo i desno niz ulicu. U okolnim kućama živele su porodice. Dve kuće u kojima su boravile ekipe za prismotru, koje su nadzirale obe strane njegovog stana, sad su bile iza njega. Njegov jedini problem će iskrsnuti ako na ulici ima automobila s policajcima van vidokruga njegovog stana. To ne bi imalo mnogo smisla, s policijske tačke gledišta, postaviti ljude tamo odakle ne mogu da vide stan svoje mete, ali ko zna na šta su sve spremni.

Skupivši hrabrost, povukao je svoj potez. Zakoračio je na trotoar i pošao niz ulicu, klimajući glavom, dalje od svoje zgrade. Pokušao je da to ne čini suviše upadljivo, ali proveravao je parkirana vozila. U njima nije bilo nikoga.

Ako postoje vozila u prismotri, biće na bočnim položajima. Bilo je malo verovatno da će biti parkirana pored auto-puta: tim putem nije bilo izlaza.

Prepešačio je tri bloka do svog novog automobila. Otključao ga je, ušao pa analizirao situaciju. Slobodan je, bio je siguran u to. Sve je izgledalo ispravno.

Sedeo je trenutak-dva, osećajući okruženje, pružajući se u noć. Bio je slobodan.

Ubacio je ključ u kontakt-bravu, upalio motor pa se odvezao. Razmišljao je o tome, ali još nije bio odlučio. A sad jeste. Davenport vozi porše, pisalo je u 280

novinama. Da li je parkiran ispred neke od kuća u kojima se nalazila prismotra? Ušao je u ulicu iza svoje pa lagano prošao pored kuće koja mu je bila sumnjiva. Dva automobila, neupadljiva forda. Kakve i voze policajci. Šta je s drugom kućom? Skrenuo je levo, prešao dve ulice, a onda su mu farovi obasjali auto koji je dolazio iz suprotnog smera. Porše. Letimično je spazio Davenportovo lice kad je skrenuo na raskrsnici. Besni Pas je usporio, napravio polukružno okretanje pa se vratio. Davenportov automobil zaustavio se ispred druge kuće. Izlazio je noseći nekakvu belu pravougaonu kartonsku kutiju…

Pica? Pica!

To mu je dalo odgovor na sledeću nedoumicu. Nije još bio smislio kako da ude u stan Ruizove. Razmišljao je o fome da aktivira protivpožarni alarm i napadne je kad izađe u hodnik. Ali kad domar shvati da je to lažna uzbuna, možda će obići sve stanare da vidi da li je iko od njih imao problem. Takođe, postojala je mogućnost i da još neko izađe u hodnik s Ruizovom. Padalo mu je na pamet da imitira Lukasov glas – ali šta ako su vrata na sigurnosnom lancu, a ona proviri napolje i vidi neznanca. Znala bi odmah.

Međutim, pica…

Stao je i kupio picu, čekajući nestrpljivo dok je tromi pica-majstor mesio testo, vrteo ga tamo-amo i na kraju ubacio u peć. Pečenje je trajalo još deset minuta. Besni Pas je bacio pogled na sat. 23.35. Mora da požuri. Domar je obično zaključavao zgradu Ruizove u ponoć.

Trebalo mu je još deset minuta da stigne do niskog starog skladišta u Sent Polu; video ga je s auto-puta dok se spuštao niz isključenje. Parkirao se blizu glavnog ulaza u zgradu i izvadio opremu iz gepeka: crevo puno peska za mačke, biber-sprej, rolnu trake, radne rukavice. Sve osim creva završilo je u njegovim džepovima.

Ušao je u zgradu i pošao stepeništem; domar, koji je takođe radio i kao liftboj, obično je visio pored vrata lifta, gde je mogao da sluša svoj kasetofon.

Prva dva sprata bila su tiha. Neko na trećem je slušao radio, a jedva čujan smeh dopirao je iz betonskih hodnika. Na četvrtom spratu vladala je tišina, baš kao i na petom. Četvrta vrata niz hodnik. Svetlost ispod vrata. Odahnuo je od olakšanja.

Bila je kod kuće. Bio je spreman da odustane i da sve odradi ponovo ako bude problema. Ali sad neće morati. Potez će biti povučen.

Navukao je žute pamučne rukavice, duboko udahnuo, izdahnuo, pokucao na vrata i rekao: „Pica!“ Nije mu videla lice. Čuo je bat njenih koraka po podu. „Nisam naručila picu“, rekla je s druge strane vrata.

281

„Pa, imam picu za ovaj stan, na ime Lukas Davenport. Treba da kažem da stiže i vino, ako već nije stiglo.“ Nastupila je kratkotrajna tišina, a zatim tiho: „O, ne!“ Šta? Šta nije u redu? Besni Pas se napeo, spreman da beži, ali vrata su se otvarala. I na vratima je bio navučen lanac. Činilo se da je Ruizova sama.

Izvirila je napolje i videla kutiju. „Samo trenutak“, kazala je sa tračkom rezignacije u glasu. Dešavalo se nešto što nije razumeo. Zatvorila je vrata pa skinula lanac. Besni Pas je balansirao kutijom na ruci u kojoj je držao crevo. U drugoj je imao biber-sprej.

Ruizova je otvorila vrata, a iza nje nije bilo nikoga. Besni Pas joj je pružio picu i zakoračio napred. Ona je ustuknula korak unazad i pogledala u njega kad je kutija s picom naletela na nju tako neočekivano jako: videla je rukavice, a zatim, istog trena, znala je, međutim, sprej je već bio u vazduhu i poprskao joj usta i oči. Ispustila je picu, pokušala da pokrije lice rukama i zateturala se unazad. Besni Pas je uleteo u stan i zamahnuo crevom. Podigla je ruku i odbila udarac u stranu. Grcajući, okrenula se i oteturala prema polici za knjige s ispruženim rukama, a on je zastao samo na tren, da zalupi vrata, pa pojurio za njom. Preturala je po polici, još šlepa, tražeći nešto, tražeći, a Besni Pas je skočio na nju. Spustila je ruku na mali pištolj, ali Besni Pas ju je udario crevom.

Pala je na pod, i dalje držeći oružje, a on je jasno kao dan video da ga drži samo za dršku, da još nije provukla prste kroz štitnik okidača i bio mu je potreban samo dodatni delić sekunde da snažno zamahne unazad i ponovo je udario u potiljak, a zatim još jednom, pravo u rame, pa još jednom, posred lica… prestala je da se pomera, sklupčana u fetusni položaj.

Besni Pas je, teško dišući, ispustio crevo pa skočio na nju kao tigar na preklanu kozu. Povukavši joj glavu unazad, ubacio joj je uložak u usta, pa obmotao glavu trakom. Bila je ošamućena i nije se opirala. Na trenutak se zabrinuo da ju je već ubio i, apsurdno, pomislio: Ova nije izabrana, ovo je prepad, nije ni bitno ako umre pre vremena…

Pištolj je ležao na podu i on ga je odgurnuo u stranu, ustao, zgrabio Ruizovu za kragnu, odvukao je u spavaću sobu i lepljivom trakom vezao za krevet. Nosila je mušku flanelsku košulju, koju je pokidao – dugmići su poiskakali i začangrljali po zidu. Sluh mu je sada bio natprirodno izoštren, sva čula pojačana usled navale adrenalina. Onda joj je pokidao brus, otkopčao farmerke i svukao ih do kolena. Pocepao joj je i gaćice.

Odmakao se i pogledao u zarobljenicu. Taman kako treba. Nije bila izabrana, ali je mogla da bude zabavna. Pružio je ruku i protrljao joj žbun stidnih dlačica.

282

„Nemoj nigde da ideš“, kazao je sa slatkim sarkazmom. „Trebaće mi nešto oštro za predigru.“

283

33

„Da li je legao da spava?“, upitao je Lukas. „Aha“, reče prvi posmatrač, visoki. „Sranje!“ Lukas je pogledao u plafon vidno neraspoložen. Možda ih je primetio. „Moraće uskoro da krene u akciju. Mora!“ „Moj stomak sada kreće u akciju“, javi se drugi pandur iz ekipe za prismotru. „Moram nešto da čalabrcnem.“ „Još tri sata“, reče prvi pandur. „Hriste!“ Drugi pandur pogledao je u Lukasa. „Pa. Šta radiš?“ Lukas je ležao na dušeku i čitao primerak Paudera. „Uh…“ „Pretpostavljam da nisi zainteresovan za picu?“ „Svakako. Valjda.“ Lukas se osovio na noge. „Pored univerziteta je jedna picerija. Prilično je dobra“, reče gladni pandur. „Pozvaću ih, biće spremna kad stigneš tamo.“ „Imaš li radio pri sebi?“, upitao je prvi pandur. „Aha.“ „Zvaću te ako se nešto desi.“ Pica nije bila spremna kad je stigao, ali je bila spremna pet minuta kasnije.

Odneo ju je do kola i krenuo nazad, usput produvavši ventile poršea, prošavši opasno blizu kola koja su išla iz suprotnog smera kad je skrenuo u ulicu u kojoj je bila jedinica za prismotru. Ne smem ovo da radim, pomislio je kad su ga zaslepeli farovi drugog auta. Poslednje što mu treba je pesničenje s nekom seljačinom, koji ne voli kad mu preseku put.

Odneo je vruću picu uz stepenice do položaja prismotre na zadnjem spratu. „Ništa“, reče mu prvi pandur. „Miran je kao jebeni Zeka Peka“, dodade gladni pandur. Otvorio je kartonsku kutiju. „Ako ova pica ima inćune, mrtav si čovek.“ Lukas je izvadio parče pice i nastavio da čita časopis.

284

„Mora da je noćna lampa pregorela“, reče prvi pandur posle izvesnog vremena. „Mmmm?“ „Večeras nema noćne lampe.“ Lukas je otpuzao do prozora i pogledao napolje. Prozor spavaće sobe Besnog Psa bio je crni pravougaonik. Nije bilo ni tračka svetlosti. Baš čudno, pomislio je Lukas. Ako tip spava s uključenom lampom, obično mu je potrebna… „Dođavola“, rekao je okrenuvši se i naslonivši se leđima na zid, kolena savijenih ispred sebe. „Šta?“ „Ne znam.“ Iskrenuo je glavu i pogledao preko prozorskog simsa. „Ovo me plaši. Nešto nije u redu.“ „Ma to je samo jebena noćna lampa“, reče gladni pandur dok je gutao poslednje ostatke pice i lizao prste. „Ne, nešto nije u redu“, ponovio je Lukas. Namirisao je anomaliju.

Posmatrao ga je već dve nedelje, a noćna lampa bila je upaljena svake noći. Ali iz kuće nije bilo drugog izlaza. Ne osim ako nije izbušio rupu u zidovima.

Tavan! – pomislio je. Onaj jebeni tavan!

Otpuzao je do telefona. „Koji je njegov broj?“, upitao je prvog pandura puckajući prstima. „Isuse, nameravaš li da…“ „Samo mi reci njegov jebeni broj!“, reče ledenim glasom Lukas.

Prvi pandur je pogledom okrznuo sitog partnera, koji je slegnuo ramenima i iz džepa izvadio malu beležnicu i pročitao mu telefonski broj.

Lukas ga je okrenuo. „Ako se javi, to će biti samo pogrešan broj“, kazao je gledajući u drugu dvojicu. „Tražiću Luizu.“ Telefon Besnog Psa je zvonio. Petnaest puta. Trideset.

Pedeset. I dalje nije bilo svetla u prozoru. Ničega. „Sunce ti žarko!“, reče prvi pandur. „Kaži mi ponovo njegov broj. Možda sam pozvao pogrešan“, zatraži Lukas.

Pandur mu je pročitao broj, a on ga je ponovo okrenuo. „Siguran si da je to pravi broj?“ „Pravi je“, reče pandur. Telefon je zvonio. I zvonio. Bez odgovora. „Pusti ga neka zvoni!“, izgovori Lukas trčeći prema vratima. „Idem tamo!“ „Isuse…“ Lukas je izleteo kroz ulazna vrata kuće za prismotru pa pretrčao preko ulice do trema Besnog Psa. Čuo je zvonjavu telefona i pritisnuo zvonce na ulaznim vratima. Držao ga je pet sekundi, deset. Svetlo u kući se nije palilo.

Otvorio je komarnik i pokušao da otvori ulazna vrata. Zaključana. Nije imao

285

vremena za suptilnost. Odmakao se i šutnuo bravu iz sve snage, razvalivši je i otvorivši vrata.

Otrčao je do podnožja stepeništa. „Vulione!“ Nosio je hekler i koh P-7 i izvadio ga je kad je pošao uz stepenice. „Vulione!“ Svetlo u dnevnoj sobi se upalilo, a Lukasova glava trgla se unazad.

Ugledao je prvog pandura iz prismotre, koji ga je sledio s pištoljem nagotovs.

Lukas se popeo uz stepenice i ugledao tavanske lestve. Bile su spuštene u hodnik. „Drkadžija je nestao!“, dreknuo je na pandura iza sebe. „Utišaj taj telefon, hoćeš li?“ Proverio je spavaću sobu, a zatim se popeo na tavan. Pregrade koje su delile tavan su iščezle. Telefon je prestao da zvoni kad je sišao niz lestvice. „Prošao je kroz tavan u neki od drugih stanova i tuda izašao!“, povikao je panduru. „Izvedi sve na ulice, neka traže tipa koji ide peške! Uhapsite ga odmah! Ako ništa drugo, možemo ga optužimo za provalništvo!“ Pandur je istrčao na ulicu. Lukas je prošao kroz dnevnu sobu, okrenuo se pa je pregledao. Ništa. Ama baš ništa. Začkiljio je pa se vratio u spavaću sobu i zavukao ruku ispod dušeka. Onda ga je i podigao. Fotografije su nestale.

Vratio se u prizemlje i zaputio prema telefonu. Zovi Danijela! – razmišljao je. Traži pomoć! Kad je podigao slušalicu, pažnju mu je privuklo sićušno crveno svetlo na video-rikorderu. Vulion je gledao snimak. Spustio je slušalicu na aparat, uključio televizor, premotao traku unazad i pritisnuo plej. Karla!

Podigao je glavu praznog pogleda. Intervju! Karla!

Trčao je dok mu je um prosejavao mogućnosti, a telo već radilo ono što će njegov mozak na kraju odlučiti. Vulion je krenuo na Karlu. Ne bi seo na autobus, što znači da je, nekako, nabavio novi automobil. Lukas je imao radio.

Pozvaće sentpolsku policiju i neko će za tri-četiri minuta već biti u Karlinom stanu. Toliko će trebati pandurima da shvate šta im govori, da se okupe i odu do njenog skladišta.

A Lukas je bio udaljen svega deset kilometara. Može auto-putem skroz do tamo. Porše bi mogao da stigne tamo za pet, najviše šest minuta. Da li bi je ti dodatni minuti ubili? Ako ne bi, mogao bi da izvede svoj coup.

Uskočio je u porše, upalio ga i nagazio papučicu za gas, proklizao na prvom skretanju, prošao kroz drugo brzinom od 70 km na sat, usporio na 80 kad je stigao do uključenja na auto-put. Na rampi ispred njega nalazila se honda sivik, a Lukas je spustio dva točka na travu i prozujao mimo honde brzinom od 110 kilometara na sat, krajičkom oka registrujući preplašeno lice drugog vozača. Išao je brzinom od 135 dok je silazio niz prilaz, pa je nagazio 286

papučicu za gas do daske, a brzinometar je bez oklevanja poskočio na 160, pa 175, 190. Održavao je tu brzinu, obilazeći kola na auto-putu, a isključenja su letela pored kao otkucaji srca.

Dva minuta. Leksingtonska avenija. Tri minuta. Dejl. Tri minuta i dvadeset sekundi. Sjurio se niz isključenje za Desetu ulicu, prebacio u niži stepen prenosa, mašina je zaurlala kroz prvu raskrsnicu, a skladište se pojavilo na vidiku ispred njega. Ostavio je kola na ulici, uzeo sportsku torbu u kojoj je stajao pištolj s prigušivačem ispod sedišta i potrčao prema bočnim vratima Karline zgrade.

Dok je prilazio, pojavio se domar s ključevima u ruci. „Ne!“, povikao je Lukas, a domar je zastao. Lukas je zavukao ruku u džep košulje, našao službenu legitimaciju pa mahnuo njome domaru ispred nosa dok je prolazio kroz vrata. „Ostani ovde!“, rekao je domaru, koji je i sam stajao u mestu otvorenih usta. „Nekoliko pandura iz Sent Pola doći će ovamo, a ti ih odvedi gore liftom! Čekaj ih ovde, razumeš?“ Domar je klimnuo glavom. „Čekam ovde“, kazao je. „Dobro.“ Lukas ga je potapšao po ramenu pa pojurio uz stepenište.

Karlina vrata sad imaju kvalitetnije brave, mislio je dok je zadihano prelazio poslednjih nekoliko stepenika, ali sama vrata su i dalje bila šugava.

Nije imao vremena da misli o tome, zaista. Isuse Hriste, ako Besni Pas nije tu, ovo će biti velika blamaža. Pohitao je niz hodnik do njenih vrata, video svetlost ispod. Spustio je torbu na pod, zakoračio unazad pa šutnuo vrata. Uleteo je u sobu stežući pištolj obema rukama.

Karlin atelje je bio prazan.

287

34

S leve strane začuo se jedva čujan zvuk, nalik na mačji skok s police za knjige.

Ali to nije bila nikakva mačka. Lukas se munjevito okrenuo na peti i uperio pištolj. Tamo se nalazila mračna sobica, nalik na pećinu. Stenjanje. Zakoračio je napred. Nije mogao da vidi šta je to. Zakoračio je ponovo i dalje nije ništa mogao da vidi. Još jedan korak, tri stope dalje od vrata. Beličasti oblik, vezan, izvijen, na krevetu, ponovo stenjanje, ništa drugo…

Još jedan korak, i odjednom se tu stvorio Vulion, očiju izbečenih i tvrdih kao kuvana jaja, s čupavim žutim rukavicama na rukama, i nekakvom cevi u jednoj ruci, a cev se spuštala kroz vazduh. Lukas se pomerio tri pedlja, koliko mu je bilo potrebno da opali, ali ga je cev mlatnula po nadlanici i pištolj je odleteo na pod. Lukas je osetio kako mu kosti desne šake pucaju, zato je levom odgurnuo cev u stranu, ali se Vulionova druga ruka podizala u dugom i širokom zamahu, a nož u njoj se presijavao kao kratki mač. Leteo je pravo ka Lukasovoj utrobi. Lukas se izmakao u stranu i odbio napad slomljenom šakom.

Osetio je kako mu se šaka savija i vrisnuo, ali je sečivo prošlo pored njega, ispod pazuha. Tad je levicom ščepao Vulionovu ruku u kojoj je ovaj držao nož i zabio mu desni lakat u očnu duplju. Udarac je odbacio Vuliona unazad pa su se zajedno oteturali u spavaću sobicu. Vulion je izgubio ravnotežu kad je naleteo na krevet, tako da su zajedno pali na Karlu. Lukas ga je podlakticom udario u lice jednom, dvaput, triput, a bol iz slomljene šake mu je kao munja sevao mozgom.

A onda je Vulion stao. Lukas mu je zatim uvrnuo ruku s nožem, i sečivo je pao na pod. Vulion je bio ošamućen, ali ne i onesvešćen. Lukas ga je udario dva puta levicom po uvu, a zatim ga svukao s Karle u uzani prostor između kreveta i zida i kleknuo mu na grudi i ramena. „Mamicu ti jebem!“, prostenjao je Lukas. Dah mu je bio isprekidan, a glas hrapav. Zdravom rukom je posegao u džep i izvadio privezak za ključeve. S priveska je visio minijaturni nož marke Tekna. Izvukao je nožić iz plastične korice i nežno prislonio oštricu ispod lepljive trake koja je obavijala Karlinu 288

glavu. Kad joj je izvadio uložak iz usta, usisala je vazduh kroz zube, a zatim zacvilela; bio je to životinjski krik, nalik na zečji. Bila je živa. „Povredio si me!“, zaječao je Vulion ispod Lukasovih kolena. „Povređen sam!“ „Začepi, mamicu ti jebem!“, reče mu Lukas. Udario ga je opet levom pesnicom u glavu, a Vulion se zgrčio i ponovo zaječao.

Lukas se sagnuo napred i presekao traku koja je vezivala Karline ruke za krevet, a zatim joj je oslobodio noge. „To sam ja, Lukas“, rekao je blizu njenog uva. „Bićeš dobro. Hitna pomoć je na putu, samo ostani ovde.“ Pomerio se od kreveta, zgrabio Vuliona za kragnu košulje i bukvalno ga podigao s poda, a zatim napola odveo, a napola odvukao u atelje. Lukasov pištolj ležao je na podu pored zida. Zamahom noge, počistio je Vulionove noge i spustio mu gornji deo tela na pod, ali štiteći mu glavu. Nije želeo da ga onesvesti. Vulion se srušio kao krpena lutka.

Dok je Vulion ležao na podu, Lukas je pokupio svoj pištolj i na brzinu unatraške izašao u hodnik, uzeo sportsku torbu i uneo je u stan. Stopalom je zatvorio vrata.

Vulion je, ležeći na stomaku, šakama prekrio uši. „Diži se!“, reče mu Lukas. Vulion nije reagovao, a Lukas ga je šutnuo u kuk. „Diži se! Ustaj!“ Vulion se na jedvite jade pridigao, ponovo pao na stomak, a zatim se osovio na koleno. Krv mu se slivala iz nosa u usta. Zenica jednog oka bila mu je proširena, drugo oko zatvoreno, a tkivo oko očne duplje krvavo i natečeno. „Diži se na noge, seronjo, ili ću te nasmrt išutirati, tako mi Hrista!“ Vulion ga je posmatrao najbolje što je mogao, i dalje ošamućen. S tegobnim uzdahom, osovio se na noge i zaljuljao. „Sad se udalji! Pet koraka!“ Lukas mu je uperio pištolj u grudi. Vulion je oprezno zakoračio unazad, ali je izgledao kao da se polako oporavlja. „Sad stani tu!“, reče mu Lukas zakoračivši prema telefonu. „Znao sam za prismotru“, reče Vulion kroz polomljene zube. „Shvatio sam to pre desetak minuta!“, odbrusi Lukas. Napravio je gest levicom. „Da li ti je ruka slomljena?“ „Zaveži!“, reče mu Lukas. Podigao je slušalicu. „Jesi li me namerno namamio ovamo? U dosluhu sa svojom prijateljicom?

Kao što si to uradio s Makgauanovom?“ „Ne ovog puta. Makgauanova, doduše, jeste bila mamac“, odgovori Lukas.

289

„Ti si gori od mene, na neki način“, reče Vulion. Krv mu je curila niz bradu. Ponovo se zanjihao pa se uhvatio za Karlinu sudoperu da povrati ravnotežu. „Ja sam uzimao žene koje su bile… žetoni. Ti si smestio prijateljici.

Da imam prijateljicu, nikad to ne bih uradio.“ „Kao što sam rekao novinarima, i nisi baš neki igrač“, tiho izgovori Lukas, glasom jedva jačim od šapata. „To ćemo tek da vidimo“, reče Besni Pas. Vraćala mu se snaga, a Lukas je i protiv volje bio impresioniran. „Imam odbranu. Nećete moći da dokažete nijedno ubistvo. Na kraju krajeva, nisam ubio gospođicu Ruiz. A primetićeš da je moj metod ovog puta drugačiji. Nećete naći poruku. Nameravao sam da je napravim ovde, posle. Ako dođe do suđenja, braniču se neuračunljivošću.

Nekoliko godina u državnoj bolnici i eto me na slobodi. A čak i ako dođe do najgoreg, i osude me za ubistvo s predumišljajem, to je samo osamnaest godina u Stilvoteru. Mogu to da podnesem.“ Lukas je klimnuo glavom. „Palo mi je to na pamet. Osećao bih se kao da sam izgubio ako odeš s glavom na ramenima. To stvarno ne bih mogao da podnesem. Ne sa inferiornijim igračem.“ „Šta?“ Lukas ga je ignorisao. Zavukao je šaku u džep pantalona i izvadio metak kalibra 9 mm. Pažljivo držeći Vuliona na oku, stegao je pištolj ispod miške i izvukao šaržer iz drške. To je bio trenutak kad će Vulion stupiti u akciju, ako je nameravao, ali nije; stajao je u mestu, potpuno zbunjen, gledajući kako Lukas ubacuje manevarski metak u šaržer, vraća šaržer na mesto pa repetira pištolj. „Šta to radiš?“, upitao ga je Vulion. Nešto se događalo. Nešto loše. „Prvo ću pozvati policajce“, reče Lukas. Prišao je Karlinom telefonu na zidu i okrenuo 911. Kad je dobio dispečera, predstavio se i zatražio kola hitne pomoći i pojačanje. Dispečer mu je rekao da ostane na vezi, a Lukas je rekao da hoće. To je bila standardna procedura. Ostavio je slušalicu da landara s aparata pa se udaljio od zida.

Vulion ga je i dalje posmatrao mršteći se. Kad se Lukas udaljio od telefona, Besni Pas se odmakao od sudopere. Lukas je uperio pištolj u plafon, opalio jedanput, pogledom isprativši izbačenu čauru, a Besni Pas je nevoljno razrogačio oči od oštrog praska. I dalje nije reagovao kad je Lukas ispalio još dva hica. Prvi je pogodio Vuliona u desno plućno krilo, a drugi u levo.

Tri pucnja bila su u brzom muzičkom ritmu, beng; beng-beng.

Vulion se zaneo unazad korak-dva, a zatim pao, pljesnuvši kao proštac, kao da su mu se sve kosti u telu istopile. Otvorio je usta nekoliko puta, kao riba na suvom, pa se izvrnuo na leđa. Hici su bili smrtonosni, ali ne previše dobri;

290

maltene potpuno neprecizni. Trebalo je da simulira žučnu pucnjavu. Lukas je prišao da pogleda čoveka na samrti. „Šta se desilo?“ Glas je mogao pripadati i nekoj životinji. Lukas se okrenuo i video Karlu na vratima spavaće sobe. Više nije krvarila, ali bila je baš izubijana; nos joj je bio slomljen, lice isečeno. Doteturala se do Lukasa. „Moraš da se vratiš i legneš“, reče joj Lukas.

Svedok bi mogao sve da upropasti. „Čekaj!“, kazala je uhvativši ga za ruku. Pogledala je u Vuliona. „Je li mrtav?“ „Aha. Gotov je.“ Ali Vulion nije bio skroz gotov. Oči su mu se jedva primetno pomerile prema tamnokosoj ženi iznad njega, a mlazić krvi mu je procurio iz ugla usta kad su mu se usne zgrčile i otvorile. „Mama?“, upitao je. „Šta?“, izustila je Karla. Vulionove noge se zgrčiše. „Zaboravi“, reče Lukas. Poveo ju je prema spavaćoj sobi i gurnuo na krevet. „Ostani ovde. Povređena si.“ Ćutke je klimnula glavom pa pustila da joj telo klone na posteljinu.

Skoro da više nije bilo vremena. Sentpolski panduri stići će svake sekunde. Brzo je izašao iz sobe pa prišao Vulionu. Vulion je bio mrtav. Lukas je klimnuo glavom, uzeo sportsku torbu i izvadio pištolj s prigušivačem. Smestio ga je u Vulionovu ruku u rukavici, uperio ka Karlinoj polici sa knjigama iz umetnosti pa pritisnuo okidač. Čulo se samo puč i pop kad je tane pogodilo sedam centimetara debelu Enciklopediju francuskog impresionizma. Lukas je skinuo prigušivač s cevi, pa položio oružje na pod nekoliko stopa dalje od Vulionove ispružene ruke. Osvrnuo se oko sebe, našao čauru ćorka koji je ispalio pa je strpao u džep.

Liftovi su se pokrenuli i Lukas je počeo da rasklapa prigušivač dok je pregledao mesto zločina.

Na Vulionovoj rukavici biće ostatak baruta i nitrita, kao i na njegovom golom zglobu, rukavu kaputa i licu. Tane u polici za knjige, ako se uopšte bude moglo izvaditi, poklapaće se s probnim pucnjevima iz smit i vesona na podu pored Vulionovog tela. Smit i veson i Lukasov P-7 bili su oba kalibra 9 mm, tako da će to objasniti to što su pucnji zvučali isto na Lukasovom telefonskom pozivu, koji se po službenoj dužnosti snima. Takođe, pucnjevi su usledili tako brzo jedni za drugim da niko neće posumnjati da je pucao u nužnoj samoodbrani.

291

Držače vodu, pomislio je zadovoljno. Moraće, doduše, malo da poradi na priči. Vulion i on borili su se u spavaćoj sobi. Izvukao je Vuliona napolje, ne želeći da ugrozi Karlu, a Vulion je ispred sobe potegao skriveni pištolj, zadenut za pojas. To bi trebalo da odradi posao. Ionako niko neće želeti da zna previše, u svakom slučaju.

Otišao je do prozora, otvorio ga pa izbacio napolje dva velika plastična parčeta prigušivača. Samo još uličnog đubreta. Izolaciju i unutrašnju cev ubacio je u Karlinu zalihu materijala za tkanje. Uzeće ih kasnije i otarasiće ih se.

Vratio je pištolj u futrolu i otišao u Karlinu spavaću sobu. Nepokretno je ležala na krevetu, ali su joj se grudi ritmično podizale i spuštale. „Ja sam, Lukas“, rekao joj je stiskajući joj nogu nepovređenom rukom. „Sve će biti u redu.“ Čuo je kako prvi sentpolski pandur ulazi u sobu, pa je povikao: „Ovde smo pozadi! Lukas Davenport iz Policijske uprave Mineapolisa, treba nam hitna medicinska pomoć…“ Dok je vikao, kroz misli mu je sevnulo Vulionovo zabezeknuto umiruće lice.

Pomislio je: „Šesti.“

292

35

Dva dana posle Božića, sa šakom još u gipsu posle operacije, Lukas je šetao kroz prazan studentski grad, kroz mećavu, prema kancelariji El Kruger u Dvorani Debelog Alberta. Njena kancelarija nalazila se na trećem spratu.

Pošao je uz izlizane betonske stepenice, otkopčavaj ući zimsku jaknu i čisteći sneg s ramena dok se peo. Hodnik trećeg sprata bio je u mraku. Na suprotnom kraju, kroz peskirano staklo na vratima kancelarije, dopiralo je svetlo. Koraci su mu odzvanjali dok je išao hodnikom. Pokucao je. „Uđi, Lukase!“ Otvorio je vrata. El je čitala u naslonjači bočno od radnog stola, licem okrenuta prema kauču. S jeftinog muzičkog uređaja dopirala je Velika kijevska kapija iz Slika sa izložbe. Lukas joj je pružio paketić koji je nosio u džepu jakne. „Poklon?“ Radosno se nasmešila, odmeravajući težinu paketića u ruci, a lice joj se ozarilo. „Nadam se da te nije mnogo koštao.“ Lukas je okačio zimsku jaknu na čiviluk pa seo na kauč. „Pravo da ti kažem, koštao me je kao Svetog Petra kajgana.“ Njen osmeh je malo izbledeo. „Znaš da sam se zavetovala na siromaštvo?“ „To te neće učiniti ništa bogatijom“, rekao joj je. „A i ako ga ikad prodaš, doći ću ovamo i zadaviću te.“ „Ah. U tom slučaju…“ Odmahnula je glavom i počela da razmotava ukrasni papir. „Moj najveći problem, uzrok mog najvećeg greha, jeste radoznalost.“ „Nikad neću razumeti crkvu“, reče Lukas. Časna sestra otvorila je crvenu kutijicu i izvadila zlatni medaljon na dugačkom zlatnom lančiću. „Lukase!“, kazala je. „Pročitaj“, kazao joj je.

Okrenula ga je u ruci i pročitala: „Agnus Dei: qui tollis peccata mundi, miserere nobis… Pa to je iz liturgije. Jaganjče Božji, koji oduzimaš grehove sveta, smiluj nam se.“ „To je svakako dovoljno pobožno.“ Uzdahnula je. „A ipak je od zlata.“ „Pa, nosi ga s prezirom. Kad počne da ti se dopada, pošalji ga Majci Terezi.

293

Nasmejala se. „Majci Terezi“, ponovila je. Opet je pogledala u medaljon, još pomnije, a onda upitala: „A šta je ovo? Na drugoj strani.“ „Manji natpis.“ „Slova su tako sitna.“ Odmakla ga je trideset centimetara od nosa, pa začkiljila.

Svaka nužda zakon menja, Kao što Sveti Avgustin reče, I tako Besni Pas na zemlju pade, Uz pomoć mudre monahinje mlade.

Zagrcnula se, a zatim zabacila glavu unazad i grohotom se nasmejala. „Pa ovo je grozno!“, izgovorila je konačno. „Avgustin se prevrće u grobu.“ „Pa nije baš toliko loše“, reče Lukas blago ledenim glasom. „Štaviše…“ „Lukase, užasno je!“ Ponovo je prasnula u smeh, a na kraju je i Lukas počeo da se smeje s njom. Kad je prestala, obrisala je suze iz očiju i rekla: „Zauvek ću ga čuvati. Ne znam samo šta će moje sestre pomisliti kad ga pronađu na mom telu…“ „Neka ga one onda pošalju Majci Terezi“, sugerisao je Lukas.

Razgovarali su kao stari prijatelji: o lažnom padanju u nesvest na molitvama posle škole, o dečaku koji je u četvrtom razredu priznao da ne veruje u Boga.

Zvao se Džin, to je bilo sve čega su mogli da se sete. „Jesi li dobro?“, upitala ga je posle nekog vremena. „Mislim da jesam.“ „A tvoja veza…“ „Fino napreduje, hvala na pitanju. Želim da se venčam s njom, a ona neće.“ „Zvanično, zgrožena sam. Nezvanično, rekla bih da je ona veoma inteligentna žena. Ti si definitivno partija visokog rizika… Šta je s Karlom Ruiz?“ „Otišla je u Čikago. Ima novog prijatelja.“ „A njeni košmari?“ „Pogoršavaju se.“ „O, ne.“ „Ide redovno kod psihijatra.“ A još kasnije.

294

„Nemaš nikakvu grizu savesti zbog smrti Luisa Vuliona?“ „Ne. Da li bi trebalo?“ „Čude me samo okolnosti“, kazala je.

Lukas je razmišljao nekoliko trenutaka. „El, ako zaista želiš da znaš, sve ću ti ispričati.“ Bio je red na nju da razmisli. Okrenula se prema velikom prozoru, crna silueta ocrtana naspram belila snega koji je udarao u staklo.

Na kraju je zavrtela glavom, a on je primetio da steže medaljon. „Ne. Ne želim da znam. Nisam ispovednik. Moliću se za tebe i Luisa Vuliona. A što se tiče znanja šta se zaista dogodilo…“ Okrenula se nazad prema njemu, s jedva primetnim turobnim osmehom na licu. „… zadovoljiću se time da ostanem mudra monahinja.“

295

O AUTORU

Džon Sandford je pseudonim novinara Džona Kampa, dobitnika Pulicerove nagrade. On je pisac serijala Lov, romana o Kidu, kao i knjiga The Night Crew, Dead Watch, Dark of the Moon, Heat Lightning i Rough Country. Živi u Minesoti.

296