LETNJI SVITAC; avgust; broj 25; god. IV.

2016

Svitac

Letnji SVITAC

Urednik: Željko Lj. Krstić Adresa: Karađorđeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana : Fotografija iz kanjona reke Gradac

“ Narod treba da zna da su

praznici , a tako isto i molitvanje bogu u crkvi , ujdurma , majstorija , narodnih varalica i ugnjetača- mantijaša i vlasnika , spahija i drugih badavadžija.“ ( V. Pelagić) Sadržaj : UVOD:Noseći tekst u letnjem Svitcu je našeg poznatog književnika Ivana Iavanovića , kojem su našli ’brisača’ njegovog imena i prezimena čoveka TV voditelja koji ima isto prezime kao i ’’sakriveni ’’ knjževnik. On se u svom tekstu bavi tabu temom- državnih satiričara, kojih je uvek bilo i , kako stoje stvari i biće. Ja sam se u jednom svom tekstu bavio , takođe tabuiziranom temompravoslavlja. Odnsno njegovim nosiocima – sveštenstvu na čije je ponašanje skrenuo pažnju Vasa Pelagić. To sam potkrepio spisima iz 19 v. koje je u svojoj knjizi: ’’ Preci ponovo govore’’, naveo pok. Mirko Bojanić. Đavo mi nije dao mira da ne uletim u tešku i opasnu temu : odnosa ćirilce i latinice. Na kraju su tekstovi o Ljubi Popoviću , koji je umro u 82 godini a sahranjen u Valjevu.

SOCIOLOGIJA RELIGIJE SVETOVNO TROJSTVOAktelizacija Vase Pelagića Odnos : ĆIRICE I LATINICE Ivan Ivanović, književnik ДРЖАВНИ САТИРИЧАРИ И ИНИ IN MEMORIAM LjUBA POPOVIĆ – slikar Ljubino sunce se ugasilo Fotografije sa sahrane Ljube Popovića na Boričevcu.

Ljuba sahranjen na Magdaleninom grobu 1

Svitac

Letnji SVITAC

teksta , aktuelnog i danas, objavljenog pod nazivom: “ Praznici sadašnji štetni su za zenljoradnike i druge privatnike” . Dakle, reč je o četvrtom izdanju “ Narodnog učitelja” čiji je predgovor Vasa Pelagić potpisao , “ na novu 1893 godine u Beogradu”. Knjiga “Narodni učitelj” je jedna od najčitanijih i najprodavanijih knjiga u Srba sa vise od deset izdanja.

SOCIOLOGIJA RELIGIJE

SVETOVNO TROJSTVO

Uz pomoć profesora knjževnosti Mirka Bojanića , koji je proučavao istoriografsku građu iz 19 v. možemo saznati kako su se u valjevskom kraju tretirali sveštenici i kakv su položaj imali. Profesor Mirko Bojanić u svojoj knjzi: ’’Preci ponovo govore’’ ( Valjevo; 2005) se bavi prošlošću valjevskog kraja u periodu 19 veka, u vremenu u kojem je živeo Vaso Pelagić. Profesor u posebnom odeljku „ Popovi“ navodi slučaj dvojice popova koji su službovali u tadašnjoj crkvi , a sada manastiru Ćelijama kod Valjeva i koji su se više bavili ovozemaljskim poslovima nego službom u crkvi. Narod je zamerao : „ ..popovima Petru ( Timotiću) , rodom iz Stuba, i Stefanu ( Jovanoviću – Geraničiću) , rodom iz Zemuna, koji je za sebe podigao kuću u selu Dračiću, kupovao zemlju i biće u velikim nesporazumima sa meštanima: nisu mu dali da koristi šumu! I Pop Petar se priklanjao mirskim poslovima: kupovina zemlje, roda šljiva i sl. Voleo je da daje novac „ na vajdu“ i posle se sudio sa dužnicima“. ( M. Bojanić; 2005; 79) .

Vasa Pelagić ( 1838 - 1899 ) U posledenju dve decenije i više u Srbiji se širi pravoslavni fanatizam koji se očituje u jačanju svešteničkog kadra i zabrani fizičkog rada za vreme tobož nekih crkvenih praznika. Da se na taj dan ne radi, zagovara se uglavnom na obodima ne malih srpskih gradova. A njegovi zagovornici su , obično, penzioneri, odnosno strariji ljudi koji dok su bili mlađi , o tome nisu razmišljali niti poštovali sada njima bitne crkvene praznike koje su navedene u zvaničnom kalendaru Srpske pravoslavne crkve. Taman kada sam poželeo da nešto napišem na ovu temu, pronašao sam znamenitu knjigu Vase Pelagića i njegov daleko poznat : “ Narodni učitelj.”

Zanimljivo je , takođe, da mi je pomenutu knjigu PDF poslao prijatelj preko Facebooka. Međutim kada sam uporedio njegovo izdanje “ Narodnog učitelja” i izdanje koje se nalazi u porodičnoj biblioteci uočio sam bitnu razliku. Naime u PDF – u, sa daleko manjim brojem strana, nema

U istoj knjizi profesor Bojanić u jednom delu navodi spise koji se odnose na svešteničke plate, i koje se nisu povećavale od 1818 g. Kanjaz ( Miloš Obenović pr. Ž.K. ) u dopisu nalaže da se plate sveštenstvu povise jer se ’’ novac od ono doba, dvoinom i troinom povisio i 2

Svitac

Letnji SVITAC

skupoća nesrazmerno postala... tako bi se i otmeni ljudi za sveštenstvo grabili’’. Uz to Knjaz pored svešteniške plate odredjuje i cenovnik ’’ svešteničkih usluga’’ , tako da znamenje staje 20 para, za krštenje - čarape i od kuma šta da uz to; veliko opelo od imućnih 12 groša; veliko opelo od siromaha 6 groša; velik opelo od neimući da ništa neuzme; opelo dee do sedam godina 3 groša; jeloisveštenje od imući 9 groša; jeloisveštenje od siromaha 4 groša; Vasilijevu molitvu 4 groša; malu molitvu 2 groša, vodosveštenje 20 para; kolač i prekid svečara 1 groš; vančanje sa arhijerejom 5 groša ( od kojih arhijereju 3 groša a svešteniku 2 groša) .“

praznici i sveci, to može lako da se uvidi svaki razuman čovek i dobar domaćin. Ali ipak sluge boga i oltara napunili su kalendar sa “ lakim”( boldirana crna slova ) i “ teškim” “ svetiteljjima”.( tzv. crvena slova.)

Na dan nekih lakih svetitelja nesme se raditi, kao što se dan velikih svetaca praznuje - neradom. Vaso Pelagić veli : “ Po volji i računu mantijaša, majka crkva ima puno preko godine takvih praznika, koji se ne samo po jedan , nego i po dva dana praznuju, svetkuju: Uskrs, Trojičin dan, Božić, Petrov I Pavlov dan. “ Pelagić razmišljajući racionalno i ekonomski opravdano , još tada je uočavo da su izmišljeni praznici na koje se ne radi : “ posve škodljivi u letnje i prolećne dane, jer tad se rade prešni poslovi, koji se ne mogu prekidati i odlagati , nego ih treba prešno u svoje vreme srediti; jer drugačije propadaju ili gube svoju vrednost.” ( Pelagić; 1970, 796-797) U nepisanim zabranama Pelagić je s pravom video narodne neprijatelje, koje guše incijativu i sputavaju rad pod plaštom verskih praznika, koji se ne odnose na krsnu slavu, Božić, Uskrs. Oni su naročito zastupljeni leti , jer pored “ crvenih slova” : Jovanjdana, Ivanjdana, Spasovdan, Trojice ( crveno slovo koje se slavi tri dana u sred leta u mesecu junu ), Ilindana,( “ Posle Ilije sunce milije”. – verovanje da se topli dani menjaju u hladnije ).

Petrovdana, Mioljdana, Nikojdana Preobraženja, Krstovdana, postoje zabrane rada, kada je : “ treskovita sreda” , “ pobusni ponedeljak” , “Blaga Marija”,” Ognjena Marija”, “Blažena Olga”. ( videti : Crkveni kalendar 2016 ; Izdanje: Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve). Na pitanje

Tako ispade da sem učestalih praznovanja verskih praznika u Srbiji, mnogi ostaci vezani za ponašanje sveštenstva su ostali aktuelni i dan danas.

Tako mnogi zameraju sveštenicima pa I vladikama na skupo opremljenim dvorima i skupim autima koje voze. Problem svešteničkih plata je aktuelan u Srbiji i posle dva veka. Kao zagovrnik zdravog razuma Vaso Pelagić navodi :” Koliku i kakvu golemu štetu donose narodu sadašnji 3

Svitac

Letnji SVITAC

poznanici, da li joj muž danas ( “ Blaga Marija” ) radi, ona je emotivno odgovorila : “ Moj muž nije Turčin već je Srbin!!!” Istog dana majstori su u komšiluku menjali krov na kući. Postoje pravoslavni vernici koji su ponašaju kao “ veći vernici od pape” pa zagovarju da ne treba raditi kada je svaki crkveni praznik, pa i ako u verskom kalendaru nije obležen “ crvenim slovom” već „pojačanim.” To su uglavnom novokomponovani vernici koji u vreme komunizma nisu znali ni za jedan verski praznik niti su odlazili u crkvu.

Kod nas ima još jedna nelogičnost, koja je opštešrihvaćena, a odnosi se na situaciju u kojoj je fizički rad za vreme verskog praznika, dozvoljen u privatnom ili dravnom preduzeću a nije dozvoljen kod kuće. Vasa Pelagić je izričit u poimanju rada, on kaže: “ ..” treba raditi svaki dan kad poslovi rada potrebuju. To što rekosmo za svece, važi i za sve takozvane državne svtkovine. Kome je za paradiranje u radne dane, neka to čini , ne smetajući ni varošaninu ni seljaku da svoje poslove radi , ne gledajući na te svetkovine. Ko to zabranjuje narodu , on je neprijatelj narodnom privrednom napretku, na njemu leži ceo opstanak naroda I ljudstva. “.

Odmah zatim Pelagić je veoma oštar u nalaženju krivaca koji zabranjuju rad tokom praznika: “ Narod treba da zna da su praznici , a tako isto i molitvanje bogu u crkvi , ujdurma , majstorija , narodnih varalica i ugnjetača- mantijaša i vlasnika , spahija i drugih badavadžija. ( Pelagić; str.

1970; 798 ) Dakle, Pelagić kao svršeni bogolov, nije protiv vere molitve, ali da je očito protiv crkve kao institucije. On kao da je

predvideo da će se Crkva približiti Državi , i da će sveštenici I veroučitelji, praktično, sa primanjem plate i penzije, postati držvani službenici. Pelagić je još pre stopedeset dogodina uočio spoj krupnih kapitalista i vrhovnika crkve, koja je u nekim partijaršijama postala očigledana, jer neke vladike ne žive u crkvenim dvorima već u zgradama koje su podigli veleposednici: “ Iz svega, dakle, vidimo da praznici, a tako i molitve i bogomolje popovske nisu uredbe i naredbe boga pravde i istine, nego to su mantijaške i vlasničke izmišljotine; jer to je bio način da se narod održi u gluposti i pokornosti, da nema kad razmišljati o svom zlom stanju , jer posle razmišljanja i ispitivanja, odmah dolaze pred oči i uzroci otkuda to zlo dolazi, pa kad se obadvoje preliju u svest osvete, narod podiže bunu i stamanjuje onog ko je uzrok njegovoj nevolji”.

Ako je praznoverije (ne)promenljiva konstanta koja je ponovo aktuelna kod dela Srba, onda možemo zamisliti koliko su neki mediji doprineli cementiranju, odnosa crkve i krupnog kapitala koje uz pomoć politike, u Srbiji predstavljaju neraskidivo - sveto trojstvo.

Sa suspendovanjem marksističke ideologije koja je bila glavno vezivno tkivo jugoslovennskog, pa samim tim i srpskog društva, s početka devedesetih pojavilo se pravoslavlje kao alternativa.

Jedni koji su znali ’’Oče naš’’ , pretežno ljudi sa sela, tu bitnu razliku nisu ni osetili.

Taj prelazak iz jedne ’ideologije’ u drugu, najviše se osetio u gradovima, i kao što biva otišao u svoju drugu krajnost. Tako su slave postale gozbe koje traju po tri dana.

One su postale kao statusni simbol domaćina, na kojima se iznosi ogromna 4

Svitac

Letnji SVITAC

količina hrane i pića. Osim slava počelo se sa preterivanjima i odlascima na groblje gde se takodje iznosi hrana. Tako da su gradska groblja vremenom postala narodne kuhinje za beskućnike ali i profesionalne skuplajče hrane, koje to čine i dok su posetioci na grobljima svojih bližnjih. U primeni pravoslavlja počelo se da se preteruje i sa ritualima, načinima krštenja, zabrađivanjem žena i sl. Pravoslavlje pored svog ritualnog aspekta, ništa nije učinilo da se približi vernicima u svojoj suštini. Sveštenici umesto da su postali edukatori i dalje pevaju nerazumne molitve prilikom osveštanja vodice ili podizanja slave. Uz sve to sveštenici se pojavljuju sa svojim nedefinisanim cenovnicima, po principu, daj koliko daš. Najaktivniji su za vreme Uskrsa kada se čita vodica i kada svako domaćinstvo daje po jednu crvenu. Pored Uskrsa sveštenici kod imućnijih pravoslavaca dolaze u stan ili u kuću da lome kolač sa domaćinom, što se plaća.

I ako je u Drugom svetskom ratu uloga političkih komesara u partizanskim jedinicam bila u jačanju morala, u srpskom društvu 21 veka uloga pravoslavnog sveštenstva nije baš najasnija. Da li su oni tu da se obogate pored naroda ili da ga , ako ničim drugim, svojim ličnim primerom nečim poduče- edukuju . Plaši me da se pojedini sveštenici, svojim neprimerenim ponašanjem, polako vraćaju u onu priču o popovima iz Ćelija, iz 19 v. koji su više bili van crkve i u biznisima.

Ko je bio Vasa Pelagić?

Vasa Pelagić se rodio 1838 god. u Gornjem Žabaru ( Bosanska Posavina ( u seoskoj porodici. U Beogradu je završio dva razreda gimnazije i bogosloviju.Po povratku iz Rusije Pelagić je nastojao da pomogne otvaranju srpskih osnovnih škola u srpskim krajevima pod turskom vlašću ( Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini) i viših škola ( bogoslaovija) u Prizrenu, Banja Luci i Mostaru. Njegovom inicijativom otvorena je realka u Brčkom i bogoslovija u Banja Luci 1866 god. ( čiji je bio upravnik) . .Oktobra 1869 godine interniran je u KJUTAJ, TURSKI GRADIĆ U MALOJ AZIJI, odakle je tek posle godinu dana izgnanastva ( ZA KOJE JE VREME INTENZIVNO PISAO) ..USPEO DA POBEGNE I DA SE PRVIH DANA MARTA 1871 god. ruskim brodom „ Taman“ prebaci u Odesu...Po povratku u Srbiju ( Beograd) gde je toplo primljen , ali je zbog . „ oštrog kritičkog pisanja o srpskom vladajućem režimu ( koji ne dozvoljava slobodu štampe, udruživanja i govora) i odlučnog političkog opozicionarstva, proteran iz Srbije..Posle 5

Svitac

Letnji SVITAC

boravka u Novom Sadu, Češkoj, Vinkovicima ( gde je dopao zatvora) , Ptuju, Trstu, Gracu, Beču ( selo Drnbaku( , Ciriha, oktobra 1874 . Pelagić se ponovo vraća u Beograd, što mu nije bilo dozvoljeno , tako da je „ uhapšen i bio u zatvoru nekoliko meseci“, Posle definitivne zabrane od strane austorugarskih vlasti da boravi u Bosni , od 1878. Pelagić pokušava da se stacionira u Novom Sadu i Beogradu. Od 1890. slede progoni i hapšenja, pa i smeštaj u duševnu bolnicu. Napokon 1890 god. Narodna skupština Srbije mu je omogućila boravak u Srbiji, nakon narodnih protesta u mnogim gradovima Srbije: Beogradu, Nišu, Ivanjici, Šapcu, Gornjem Milanovcu, Užičkoj Požegi...Od tada pa do smrti Pelagić je živeo pod stalnim knutom policije i crkvene inkvizicije : marta 1893 god. – na zahtev poglavara SPC mitropolita Mihaila, proglašen je ludim i srtrpan u ludnicu , odakle je posle tri nedelje izbavljen AKCIJOM

SVOJIH

)

Жељко Љ. Крстић СУПАРНИЦЕ ИЛИ СЕСТРИЦЕ У последњој деценији , а можда и раније у нашем друштву се актуелизовао проблем употребе писма. Питање : ћирилца и латиница, се повремено инструментализује од стране дневне политике јер само друштво које у свим својим сегментима, почев од трговине до науке, не трпи наметнути дуализам. Наш познати психолог др. Никола Рот се својевремено са колегом др. Алексадром Костићем на Филозофском факултету, бавио истраживањем читљивости ћирилице и латинице. Они су уз помоћ студената психологије у првој половини осамдесетих , спровели експеримент – огледе у којима су вршили упоређивања чотаности ћирилице и латинице штампаних речи и реченица.“

ODUŠEVLJENIH

PRISTALICA.

Februara 1893 god. javno je raščinjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, a polovinom 1896 godine je optužen i osuđen zbog knjige: „ Ko je prestupnik i buntovnik i ko ruši red i mir, imanje i moral, veru i familiju“. U zatvoru je proveo nekoliko meseci, da bi se posle kraćeg boravka na slobodi ponovo našao u tamnici u Požarevcu gde je- bolestan i iscrpljen- završio svoj život. Umro je 25. januara 1899. godine.

Dr. Vladeta M. Tešić, predgovor četvrtom izdanju„Pelagićev narodni učitelj“; Sloboda“ ; Beograd; 1970; str. XiX-XXIII

6

Svitac

Letnji SVITAC

U spomenutom istraživanju profesr Rot je došao do sledećih rezultata, koja se pre svega tiču razlike u brzini čitanja malih i velkikih, latiničnih ili ćiriličnih slova. Tako on navodi da od 26 različitih znakova 15 je ćiriličkih slova koja se brže uočavaju od latiničnih – у, ђ, њ, џ, љ, г, ж, ш, п, и, м, д, ћ, б, а šest latiničnih- r, č, n, z, f, k. Kod velikih štampanih slova , za 10 su pokazala latinična slova čitljivijim od ćiriličnih – S, U, Z, I, N, D, I, R, V, Ć. , a trri ćirilična slova brže suuočena- Љ, Ц, П. U navedenom istraživanju , sva latinična i ćirilična slova svrstana su, prema rangu čitljivosti u tri grupe. U prvu grupu najčitljivijih malih štampanih slova ušlo je deset ( 10) ćiriličnih ( љ, ж, ш, њ, т, к, и, ц, м, п, ) i četiri latinička ( k, i, č, s) i dva zajednička za oba alfabeta ( o,j, ) . U grupi najmanje čitljivih slova bilo je deset latiničnih ( č,d, v, l, h, dž, u, g, đ, h) . dva ćirilična slova ( в, и б. ) ...Od velikih štampanih slova najčitljivija su bila dva ćirilična ( Ш, Л) . šest latiničnih ( Š. L. S. R, Z, V. ) i sedam zajedničkih ( а, е, о, м, к, т, п). Međutim najmanje čitljiivih je bilo deset ćiriličnih slova ( Ћ, Б, И, Ђ, З, Ф, Џ, У, И, Х ) , tri latinička ( Dž,Lj, G.) i tri koja se nalaze u oba pisma ( Б, Х и Ц) ...Na osnovu analize grafičkih odlika, navodi profesor Rot, može se zaključiti o grafičkoj čitljivosti koje doprinose manjoj ili većoj čitljivosti Za najčitljivija slova to su pre svega prve, i posebno vertikalne linije i uz wih vazani pravi i oštri uglovi ( ш, т, L, Z, ) , zatim bočni ili dijakritički dodaci ( љ, њ, Š, Č) te osobenosti i izrazitosti grafema ( ж, S, R, V ) . Identifikovanje slova otežavaju; zaobljenosti linija ( d, б, Ф, В ) ,grafemska složenost ( д, џ, љ, њ ) sličnost sa drugim

slovima ( d –đ, Ђ – Ћ) ( „ Слово љубве“ ; НИН; год.; 1994; стр. 30. ) Др. Рот је у тексту , поред осталог истакао :- да је то питање : ћирилца или латиница, надамо се решено. Он је дакле ипак изразио одређену дозу опреза , као да је предосећао или знао да ће оно поново испливати као нерешена ствар. Поборници ћирилице, не без разлога наводе да је то веома битно и „ болно питање“ које има везе са идентитетом српског народа. Чак су се формила и друштва за очување ћирилице у Србији и Републици Српкској, којa чине најкомепентетнији српски лингвинисти, академици и професори универзитета . Други , опет сматрају да не виде битну разлику измеђиу ћирлице и латинице. Она за њих има подједнаку важност и употребну вредност. Прагматичари, веле, да је латиница употребљивија време компјутеризације и глобализације, када је енглеаски језик, који се заснва на латиничним словима, постао универзалан. Њега је немогуће писати ћириличним словима. Такође и на многобројним претраживачимаинтернету преовлађује латиница. Има их и на ћирилици, али и њих је веома мало. Дакле, питање употребе писма на једној страни је идентитеско питање , а на другој имамо применљивост у свакодневном животу , поврмено добија и дневно политичку конотацију. Спадам у генерацију рођену шездесетих година, која је се образовала на оба писма. Нисмо ни размишљали о том питању. Оно за нас није било битно . Рецимо када смо куповали грамофонске 7

Svitac

Letnji SVITAC

плоче, на којима је била наснимана ,рок музика, више смо размишљали да ли су добре песме - „ ствари“ на њој. То што су омоти како домаћих тако и страних рок група били, углавном, исписани латиничним словима, није никоме сметало. Чак би било чудо, практично немогуће да буду исписане на ћирилици када је реч о страним групама уз које смо одрстали: Led Ceppelin“ „ Deep purple“ , „ Queen“, „ AC /DC“, „Blаck Sabath“ ,“ Uriah Heep“, „Motörhead“...Истовремено плоче певача тзв. народне музике су увек биле исписане - ћириличним словима.

латинично ( A, B, V) . Тако се може десити забуна, на коју сам указивао, да се помешају осуђени који се налазе у најнижем третману – В ( ћирилично) са осуђеним који је категорисан у средњи третман- В ( латинично ) Разлика између ова два третмана је огромна, јер средњи третман подразумева коришћење ванзаводских погодности. Док, је В – затворен третман не подразумева изласке. Тaко је и са рекламамa на фирмама, којих је у доба социјализма било знатно мање јер није постојала тржишна привреда нити конкуренција. Са ове дистанце, могло се приметити да су старе фирме,своје називе, пре Другог светског рата у Србији , искључиво исписивали - ћириличним словима. То се односило , махом, на занатске рање,попут, кројача, сарача, вуновлачара, кафеџија... Пре и после Другог светског рата , са „ српскохрватским '' језиком дошло је до изједњачавања натписа на реклама, али и етикетама на производима, као и на званичним именима предузећа. „Jugoplasika “ из Сплита је била фабрика пластичних производа али истовремено и чувени кошаркашки тим. Своје латиничне рекламе са квалитеним производима, ципелама су имали и словенички: „ Peko“ из Тржича,“ Alpina“., „ Planika“ , из области текстила „ Мura“ из Муске Соботе. С друге стране ћирилично су се обележавале трикотаже из Македоније: „ Тетекс“ из Тетова, „ 1. Мај. „ из Пирота, „ и као тадашњи лидери : „ Беко“ и „ „Клуз''. Квалитетне словеначке скије су имале ознаку“ ELAN“ и многи од нас су научили да се

Reklama u Sinđelićevoj ulici u Valjevu Употреба оба писма, однсно редослед слова у свакодневном животу може правити забуну. Тако радећи као затворски вааспитач уочио сам да осуђеничке ознаке третмана ( А, Б, В ) могу стварати проблеме ако се пишу 8

Svitac

Letnji SVITAC

скијају на њима,.Седамдесетих и осамдесетих већина потрошача није обраћала пажњу што је „ Ваљевско пиво“ писано на ћирилици, а „ Zlatorog“ који се производио у Марибору, на латиници.

Очито да је ћирица карактеристична за руралну Србију док је латиница , претежно присутна у урбаним градским подручијима. Мени се чини да је то и логично. Пре свега , често се говори да у Србији, и даље има прилично велики број неписмених или полуписмених. По тој логици они не корите латиницу. Др. Рот у свом тексту наводи да ми приликом читања : „ ..не читамо слово по слово него препознајемо речи као целовите фигуре ...“ ( НИН; 1984) Присуство ћирилице код интектуалаца има сасвим други значај. Они преко употребе ћирилице желе да покажу своје родољубље.Дакле, употреба латиничног писма има везе и са практичним , животним стварима. Неке професије, као што је здравство почивају и заснивају се на латиници, на којој се пишу, дијагнозе, рописују лекови пацијетима. Сматрам да је далеко битније колико смо писмени и имамо ( са) знања, него којим

У једном тренутку ваљевске фирме, у бившој Југославији, са јаким извозни програмом , као што су „ Elind“ , Krušik “ , „ Ferum “ , су имали латинична слова у својим називима. Као пракса то је остало и са приватизацијом. Тако да многе приватне фирме, које рецимо раде ПВЦ и АЛУ столарију су своје називе исписале латинично : „Linija“ , „ MD. Пољопривредне апотеке су углавном исписане ћирилично, док класичне апотеке за грађанство – латиницом.

9

Svitac

Letnji SVITAC

се писмом служимо. Уколико будемо инситирали на једнобразности, па и кроз употребу писма, осакатићемо себе и читаво друштво. Јер богатсво и напредак једног друштва управо се засниава на различитостима, а не једнобразностима. Мени човек који користи само једно писмо личи на једнооког човек.

Није да комунисти нису неговали сатиру, чак су је дигли на државни ниво. Они који су се јавили после Бранка били су проглашени државним сатиричарима, Партија их је подстрекавала да критикују негативне појаве у друштву, али да не дирају Вођу. Јер, са извора тече бистра вода, ови доле је замуте. Тако су произведени Душан Радовић, Владимир Булатовић Виб, Брана Црнчевић, Душан Мандић... и ини. Они су одабрани као најталентованији да фингирају друштвену критику а да то властима не шкоди. Рекао сам да су ренесансни дворови имали дворске будале којима је било дозвољено да нападају чак и владаоце. Нови дворски забављачи нису добили ту привилегију, јер комунистички владаоци су били недодириви, али су добили одорење да нападају оне који су пали. Како је само Пјер Крижанић карикирао Драгољуба Јовановића кога је Тито послао на робију!

Rastko Zakić ( 1942. – 2014. ) ДРЖАВНИ САТИРИЧАРИ И ИНИ

Није да комунистичка држава није умела да награди своје дворске сатиричаре. Душан Радовић је добио тада највишу зграду у Београду да са њеног врха буди Београд и укаже на „криве куле које треба чим прије исправити“. Иначе, био је мудар писац, умео је вешто да срочи досетку и поентира је у виду афоризма или епиграма. (Отприлике као Матија Бећковић данас!) Друштво му се одужило тако што му је посмртно доделило дечје вртиће, школе, улицу. Виб је добио Политику да се окоми на бирократију која ставља клип у точкове нашег пута у социјализам. Пита билтен билтена / Колико си данас произвео

1. На гробу Растка Закића рекао сам да је послератна српска сатира почела са њим. При том сам имао у виду чињеницу да је он био први сатиричар кога су власти гониле. Истина, пре њега су закачиле и Бранка Ћопића због „Јеретичке приче“. Чак је лично вођа југословенских комуниста и југословенске државе, Јосип Броз Тито, означио Бранка Ћопића као јеретика и запретио му одмаздом ако се не поправи. Бранко је ову претњу озбиљно схватио и гледао је да се што мање замери. Ствар се завршила тако што је то испао обрачун у оквиру комунистичке породице.

10

Svitac

Letnji SVITAC

кретена! Душан Мандић је као пуковник добио Народну армију да негује војнички хумор, а кад је умро Душко Радовић попео се на 24. спрат Београђанке и одозго пласирао неке лепе приче. Брана Црнчевић је био прича за себе. Он није само забављао, умео је да служи. Добио је Јеж да се носи са Хрватима, са ВУСом, око којег су се концентрисали хрватски националисти. Усташе се љуте на вусташе / А вусташе на ноге усташе! А кад су избили ратови, ето га на челу исељеничке Матице да скупља добровољне прилоге за Милошевићеве ратове. Само што су то радили и други, па су Хрвати инсталирали усташку државу, а Срби нису умели четничку.

афоризмом: Тек кад нам је умро тата / Схватили смо дас нам је ј.... мајку! Књига је одмах забрањена и унуштена, а Закић се извукао кривичног гоњења, јер је могао да се брани да се афоризам односи на његову породицу. Да би показао да се поправио, Закић је поново штампао књигу, са измењеним тим афоризмом: Тек кад нам је умро тата / Схватили смо да нам није ј..... мајку! Свеједно, књига је опет забрањена. Још сам рекао да се нова српска сатира, која је започела са Растком Закићем, завршила са Бапсијем. Тад сам о Бапсију знао само то да је изашао са афоризмом о новом српском Вођи (Слободану Милошевићу), кога је саветовао да се попне на највишу српску зграду, Београђанку, и учини мали корак за себе, а велики за Србију. Неко ми је рекао да је Бапси због тога добио затвор, ја сам пермутовао да је то било у Соко Бањи. Сад знам да је тај Бобан Милетић Бапси из Књажевца и да је затвор добио у том граду.

Тек је Растко Закић са својом сатиром ударио комунистички ситем у главу, односно ставио је на љуту рану љуту траву. Одмах је овенчан забраном књиге, а после их је било још шест. Вероватно је Растко Закић био светски рекордер по забрањеним књигама. Кажем, Закић се усудио да удари на Вођу, као Радоје Домановић. Кад је Јосип Броз Тито умро (многи су веровали да се то никад неће десити!), готово сви наши писци пожурили су да му напишу некролог. Чини ми се да је Јовица Тркуља написао негде да је било више од 150 таквих књига! (Колико је било и светских државника на његовој сахрани!) Ниједан Владалац у историји није добио толико панегирика колико југословенски диктатор. (Упућујем на „Антологију српске удворичке поезије“ Маринка Арсића Ивкова.) Е, у тој еуфорији, Растко Закић икзлази са својим

11

Svitac

Letnji SVITAC

У међувремену је било много сатиричара (афористичара), у Србији је завладала права епидемија те пошасти. Као свака зараза, добила је свог лекара у лику Витомира Теофиловића, који нам је у Адреси задао тежак ударац, издавши нас као Вук Бранковић кнеза Лазара на Косову (по народној поезији, не по историји). (Види моју узгредницу „Дон Вито Корлеоне“ на почетку ове књиге.) Чак је један афористичар (Александар Баљак) добио високо звање државног уметника (у виду националне пензије).

Рођен сам 11.11. 1965. године у Књажевцу, рано детињство провео у селу Лепена из кога је и покојни министар полиције Зоран Соколовић, а од своје девете године живим у Књажевцу. Завршио сам средњу машинску школу која је гарантовала лепу перспективу и одмах запослење у фабрици ИМТ ... тако је барем то изгледало крајем осамдесетих година прошлог века ... па касније уз рад дошколовавање... и такооо... Бавио сам се и фудбалом, био сам голман локалног ФК Тимочанин из Књажевца, а касније и свих нижеразредних књажевачких клубова, а и неких из Тимочке крајине: ФК Кристал из Зајечара и ФК Ртањ из Бољевца. Ожењен сам и имам троје деце : Милицу (26), Јовану(22) и Душана (19). Данас сам незапослен.

После Бапсија јавио се још један сличан тип, Жељко Крстић из Ваљева. И њега су осудили на одстрел у Ваљеву, као Бапсија у Књажевцу. Ова моја узгредница је прича о та два сатиричара, који у њој говоре њима самима, односно њихова писма су садржина моје приче.

Што се тиче мог књижевног стваралаштва и рада на родољубивом плану, стварно ми није јасно од када су комунистичке службе (нерасформиране и дан данас) показале интересовање за мене (ако се икада буду отвориле архиве одлучио сам нећу да идем да их читам да се не разочарам у људе који су ми били блиски ... јер мали милион пута се показало да су управо такви углавном и били цинкароши ... нека свако од нас живи са тим) - можда још из војске 1984. и 85, јер имају они те профајлере који имају њух као полицијски пас да нањуше доброг човека, Србина, и дозлабога лошег комунисту (за ово прво нисам сигуран - баш, али за ово друго гарантујем - главом). Можда касније 1990. године, када сам са још пар истомишљеника направио Општински одбор СПО-а у Књажевцу, а био сам и

2. Дакле, Бобан Милетић Бапси је из Књажевца, где „живи и ствара“. Ево његове приче. Поштвани господине Ивановићу , Ево, као што сам вам обећао да напишем нешто мало више о себи :

12

Svitac

Letnji SVITAC

редовни сарадник култне емисије ТУП ТУП легендарног Минимакса у преко триста емисија од чини ми се 1.100 и нешто ...

плоче - за које су се накнадно сетили, или су их из Београда подсетили ... већ 14. јануара после подне извели су ме пред истражног судију који ми је одредио једномесечни притвор. Ја сам на саслушању признао да сам ја аутор књиге ... то је по мишљењу адвоката било довољно за пуштање на слободу (узгред буди речено, саслушаван сам без адвоката, а о овом мишљењу говорим - то су касније на суђењу истицали адвокати) и провео сам 20 дана у притвору. Бележим да су ме браниле неке домаће невладине организације (које су итекако злоупотребљавале мој случај не да би мене бранили - него да би Милошевића љагали), као и инострани ПЕН центри, (мислим да је на крају притиснут од колега из иностранства и Предраг Палавестра тада потписао петицију у име СРПСКОГ ПЕН ЦЕНТРА). За то време је Удружење књижевника Србије "мудро" ћутало - и не само тада, већ и за време срамног суђења и пресуђивања. У моју корист су се побунили неки АФОРИСТИЧАРИ - и на томе ћу им вечно бити захвалан .

Што се тиче књига, пре хапшене "СРБИЈО , МАЈКО , ПЛАЧИ", објавио сам 1993. године "КЊИГУ О ЏУНГЛИ", а после, 1999. "СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ" и 2006 . "ГОВЊИВА МОТКА" . Имам сада материјала и за нову књигу, знам јој и наслов "РЕВОЛУЦИЈА ЈЕБЕ СВОЈУ ДЕЦУ" - запело је око финансија ... али наћи ће се ... није ишло лако ни са претходним . Да се вратимо на хапшење и хапшену књигу "СРБИЈО, МАЈКО, ПЛАЧИ" : Објавио сам је у мају 1997. године и нисам радио промоцију, јер сам био планирао за јесен исте године, али тираж од 250 примерака сам већ био испоклањао ... па сам у јесен 1998. године смогао снаге и финансије и уз малу помоћ пријатеља доштампао још 250 примерака и у ДОМУ КУЛТУРЕ закупио салу (нису ми је дали бесплатно - то им је касније спасло радна места, а можда и слободу, да не кажем и главе ) и направио фино књижевно вече - јер није то била само промоција моје књиге већ сам био позвао своје колеге афористичаре из Зајечара, Свљига, Ниша ... око стотинак мојих суграђана је стварно уживало те вечери ... и онда на православну Нову годину увече долазе по мене , заплењују књиге које су успели да нађу, сутрадан су се тек сетили да још проњушкају (наравно у мом присуству са лисицама јер ноћ сам био провео у згради полиције у Књажевцу), али нашли су само ОФСЕТ

Касније, после безброј рочишта, осуђен сам 9. јуна 2000. године на 5 месеци затвора. На пресуду смо се сви жалили, и тужилац и адвокати и ја ... сви смо тражили да се казна повећа... Врховни суд Србије је вратио предмет на поновно суђење, али до њега није ни дошло, јер ми је доктор права Коштуница тотално противравно потписао амнестију - која се не даје неосуђеним (правоснажно) лицима. То је уствари била једна збирна амнестија, када смо се у истом кошу нашли АЛБАНСКИ ТЕРОРИСТИ, 13

Svitac

Letnji SVITAC

РЕЗЕРВИСТИ КОЈИ СУ ИЗБЕГАВАЛИ РАТИШТЕ И ЈА .

Е, видите, драги господине Ивановићу, све они то не знају када ме чак и горе и подмуклије од судије који ме је осудио, Верољуба Цветковића (који данас суди у Апелационом суду у Београду, а био је од 2005. до 2010. до "реформе" и у Врховном суду Србије) нападају... али нека, једино што знам, а то ми је после једног од рочишта док смо седели у једној кафани у Зајечару рекао тада дописник Вечерњих новости, (сада је у пензији)

Што се тиче неке фаме да сам вулгаран, приучени афористичар и још неких других квалификација ... које нажалост углавном долазе од колега афористичара ... чујем их, али штоно кажу „не хајем“, из једног врло простог разлога - никада ни са чим нисам увредио ниједног свог колегу афористичара (ако неко пронађе такву изјаву у ери ових модерних технологија - када све остаје записано на Google-у , или пак се јави један, али само један, колега афористичар да сам нешто лоше говорио о њему, или његовом стваралаштву ... сам ћу да себи исечем десну руку и језик насред Теразија). Мислим да неки од њих (не сви) нападајући мене нападају уствари своју КУКАВИЧЈУ страну. Има ту подоста и љубоморе, јер ето ја сам хапшен, а они нису... а не знају да бих дао сву своју популарност (јер када вас Google препознаје, хтели не хтели сте популарни - ПЛАНЕТРАНО ) да вратим у живот моју мајку Савицу која је преминула 28. децембра 1999. године за време првог рочишта - не у судници, али од секирације како ће проћи суђење ... знам да сам грешан (и то не могу прежалити никада) што сам јој одузео ту радост да ужива док јој расту унучићи, да гледа њихове мале и велике матуре, одрастање, заљубљивања , упис на факултете и завршетак (најстарија ћерка Милица је завршила Филолошки факултет француски и ради у једном њиховом кол центру у Београду). Опрости ми Боже, а мајка ће ми већ опростити ...

Зоран Цвјетичанин, покушаћу да што верније пренесем његове речи : "Бапси, као млад новинар пратио сам једно слично суђење Гојку Ђогу... нећу да улазим у то ко је од вас двојице бољи писац, нисте по мом укусу ни један ни други ... али могу да ти признам да се је он на свом суђењу понео као девојчица ... а теби могу да пружим руку... јер да је се он понашао барем ПЕТИНУ као што се ти данас понашаш не би дошло до суђења теби ... а могу да се кладим и у живот да после тебе и твог случаја и суђења ниједној више власти у Србији неће пасти на памет на хапси и суди писцима " ... ПРОРОЧКИ, НЕМА ШТА... ВРЕМЕ ДО ДАНАС ЈЕ ПОКАЗАЛО ДА ЈЕ БИО У ПРАВУ, А 9. ЈУНА БИЋЕ 15 ГОДИНА КАКО СЕ ТО НИЈЕ ДЕСИЛО - ФИН ЈУБИЛЕЈ... ЈА СЕ ИСКРЕНО НАДАМ ДА ЈЕ БИО У ПРАВУ НЕ ЗА 15, НЕ ЗА 20, НЕ ЗА 30, НЕ ЗА СТО ГОДИНА ... ДА ЈЕ БИО У ПРАВУ ЗА ВЈЕКИ ВЈЕКОВ ... Ето, таман да више ништа нисам постигао и да не постигнем у животу 14

Svitac

Letnji SVITAC

вредело је живети, вредело се борити, вредело је непоклекнути !

Мислим да ће Бапси ући у историју по беспоштедној критици Слободана Милошевића, српског лидера који се у време Бапсијеве младости наметнуо као нови српски Вожд. Као што се Домановић био окомио на краља Александра Обреновића, тако се Бапси окомио на Слободана Милошевића. Бапсијева књига, са изванредним насловом, „Србијо, мајко, плачи“, у ствари је његов „Вођа“.

Шта ја да додам овој узбудљивој причи прогнаног писца? Писац поговора за његову књигу „Говњива мотка“, и сам сатиричар и карикатуриста, Зоран Матић Мазос, овако је представио Бапсија: „Он пише језиком разумљивим за сваког, на улици, пијаци, у кафани. Уствари, он само преноси јаде и беду транзиције, народа са којим живи и дели сличну судбину. Ослушкује свој народ и на неки начин га преписује.“ Другим речима, Бапсијеви афоризми нису „књижевни“, „салонски“, „стандарни“. Они су „народни“, „улични“, „вулгарни“. У овоме има истине.

Мени је Бапси још интересантнији као писац епиграма. Епиграм је виши облик афоризма. Могуће је да је Бапси оперисан од регула, али његови епиграми су за памћење, као сатиричне песме Растка Закића. Наводим само неке стихове: Мили Боже шта ли смо ти криви / Тито мртав влада, а ми једва живи.(...) Друже Тито, наше росно цвеће, /кад си умро, плако сам од среће. (Бапсијева сатира на удворичке песнике, станаре Маринкове (Маринко Арсић Ивков) „Антологије српске удворичке поезије“, у којој станује не врху Београђанке и Душан Радовић, најпопуларнији српски нови сатиричар.

Кад сам рекао да се са Бапсијем српски афоризам завршава, мислио сам на то да даље нема куда да иде. Псовка је последње средство одбране понижених и увређених. У том смислу, Бапси ме подсећа на Видосава Стевановића и Милисава Савића из млађих дана. Они су вулгарношћу рушили мит титоизма о радницима као друштвеној авангарди. Можда је право питање да ли је псовка у служби естетике, али афористичари имају свога теоретичара Виту Теофиловића, па је то питање за њега.

Затим Бапси прелази на новог Тита, Слободана Милошавића. Вођа можда мисли да је нови Јоже, / али нека знаде: „Србија се умирит не може“. (...) Милошевићу прижељкује да му се деси исто што и Чаушеску! Само да знаш Милошеску, / проћи ћеш горе него Чаушеску. Бапси прети новим Николом Кавајом (неуспелим атентатором на Тита). Каваја је хтео да убије Броза, али није му се дало. Нека покуша са данашњим вођом, можда ће бити боље среће.

Ја бих само подсетио на америчког рокера Лени Бруса, који је својим вулгарним концертима рушио мит о америчком сну. Не ради ли то исто Бапси? (Узгред, у нас је у почетку то чинио Бора Чорба, али је касније отишао у јевтини национализам.) Неко је рекао Где је Бапси, ту се хапси!

15

Svitac

Letnji SVITAC

Бапси детектује Вођину жену Миру Марковић, као нову краљицу Драгу. Ако Мира не прође ко Драга, Србија ће отићи бестрага. Пита се да ли ће се поновити 1903? Да ли ће се поновити мај 1903? / Ја се надам да хоће, а ОНИ да неће. (...) Сад нам само Апис фали, / да будемо велики, а не овако мали. (...) За скраћење српских мука / опет треба „Црна рука“.

горег да нађе. Земљо моја мила, / води те Гондзила. Све у свему, мислим да је Бобан Милетић Бапси упропастио Слободана Милошевића исто колико Змај кнеза Михаила. Зато сам рекао да се са Бапсијем српски афоризам завршио.

3. За Жељка Крстића из Ваљева доскора нисам знао. Онда ми се он јавио једним писмом преко Фејсбука да ми каже да електронски издаје часопис Свитац и да ми затражи прилог за њега. Тема је цензура, нашао је један Кишов теоријски текст на ту тему. Мене је позвао из два разлога: што сам као писац највише страдао од те комунистичке цензуре и што је мој толико нападани роман „Црвени краљ“ битно утицао на његов живот.

Бапси добро зна који је ризик бити сатиричар. Пишем против вође свашта, / мада знам да тај не прашта. (...) Постала је и моја судба / да ме стално прати УДБа. Сатиричар не жели да буде комунистанационалиста. Кад комунисти српство бране, / најбоље да стојиш са стране. (...) Браћо Срби, на срамоту нашу, / црвени опет чврсто јашу. Као и Домановић, и Бапси критикује народ који не уме да узме говњиву мотку и пошаље комунисте на ђубриште историје. Оштро замера колегама писцима што се не буне против нових дахија. Теслин народ сад у мраку живи, / али нису зато комунисти криви, / криви су, уствари, афористичари. Уосталом, данас се лако постаје афористичар. Данас може свака шушумига / да објави четири или пет књига, / а још, брале, ако добро плати / академиком морате је звати.

Наиме, као одличан ђак средњошколског центра у Ваљеву, добио је на крају четвртог разреда на поклон за „одлично учење и примерно владање“ тад ослобођеног „Црвеног краља“, Бигзово џепно издање. Читање ове књиге му је определило животни позив и одвело га на студије социологије. Одлучио је да истражује друштво, као што сам ја то учинио у „Црвеном краљу“. По завршетку студија се запослио у Васпитно-поправном дому за малолетнике у родном Ваљеву. Ту су настали његови проблеми, који су га одвели у сатиру.

Иако је то обећао, Бапси не може да стоји по страни. Његов антикомунизам је дефинитиван. Док год дише, док год трајем, / комунисте не признајем. (...) Не дам да банда / буде авангарда. Као и Домановић, пита Бога Што нам за Вођу посла овога. Бог се правда да није могао 16

Svitac

Letnji SVITAC

Разуме се да сам одмах прихватио сарадњу за Свитац. Подржавам сваку самоиницијативу и борбу за човеково право (Драинац). Свидео ми се и наслов часописа, Свитац. (Светлац, свитац, летњи инсект који светли у мраку. И светлаци, лета знаци, већ почињу да се пале! – Десанка Максимовић.) Симболично, у мраку данашњице само свитац може да светли.

на Mладенце збило се Књижевно вече, у оквиру Дана града Ваљева. Гост вечери је био Слободан Тишма добитник НИН-ове награде за најбољу књигу ''Бернардијева соба''. Како ред налаже у таквим приликама, у Библиотеку се сјатио крем Чаршије. То што већина није прочитала књигу, није ни битно. Знали су да их писац Тишма сигурно неће пропитивати и давати оцене. Довољно је да се појаве, седну и аплаудирају и сликају за локалну ТВ. Она ће то емотивати током целе недеље, што је свима важно. Књижевно вече је било битно и директорки Библиотеке, јер се ближио крај њеном трећем мандату. Она ће уз помоћ поетесе Десанке Макимовић покушати да га продужи.

Тако је настала преписка између мене и ваљевског социолога. Доносим два његова писма, у ствари две сатире.

ПРВА ПРИЧА Звучи патетично рећи да је у Ваљеву велики грех самоинциjативно прочитати књигу, а још написати је - третира се као – злочин. Мени се десило и једно и друго. Почетком 2012. г. прочитао сам књигу Слободана Тишме: ''Бернардијева соба'', и покушао да на књижевној вечери препричам њене делове. На измаку исте године објавио сам своју књигу ''Затворска подморница'' и један примерак однео у Библиотеку. Исто као што сам ометан да искажем своје мишљење о ''Бернардијевој соби'', тако сам ове године доживео да ми се моја књига ''Затворска подморница'' на културан начин торпедује из библиотеке. Незахвалну улогу избацивача књиге на себе је преузела Радмила Ребека Драгутиновић Леман. Кренимо хронолошки у механизам цензуре.

Идејно решење корица:Катарина Крстић https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5108/b def:Content/download

У библиотеци ваљевске чаршије на реци Колубари, 2012. године у марту месецу 17

Svitac

Letnji SVITAC

Само Књижевно вече би најављено са лепo одштампаним плакатом, где ставише малу Тишмину слику, а већи део плаката, скоро трећинa остатка плаката се односила на Град.

к'о дрен, уредник Блашко седе са његове десне стране, до прозора. Водитељ програма Бранко Лукић, са ганц новом књигом писца, која није ни отварана, седе са његове леве стране.

Вече би у знаку слогана: ''Граду на дар.'' У левом ћошку црвеним словима ставише име и презиме уредника Ласла Блашковића (у даљем тексту Блашко), који је као директор Културног центра Новог Сада у оквиру едиције Џепни анаграм, објавио награђени роман. Све то даде Књижевној вечери, и пре него што се одржала, велики опште друштвени и државни значај. Те вечери се у ваљевској Библиотеци по броју гостију осећао свечарски тон.

Књижевно вече, већ како доликује, отвори директорка библиотеке, која је истакла да је Писац рок музичар (податак који је писао на плакату). Након тога реч је добио водитељ Књижевне вечери, који је испред себе држао неотварану књигу. Ја сам већ седео на кожној црвеној столици која је празна стајала између публике и стола где су седели гости. У руци сам држао већ споменути Културни додатак, из кога су вирили бели листови, исписани руком. Пред улазак гостију на тој столици је седела Јасмина, кустос Муселимовог конака при Градском музеју.

Елем, гости стигоше из Дечје библиотеке преко пута Градске, где је Писац прозборио коју са тадашњом директорком Зорицом Миленковић (у даљем тексту Директорка) у њеном кабинету. Када се неформални део завршио, Писац пређе семафор на зелено и дође у крцату библиотеку.

Због даљине, нарaвно, нисам могао да прочитамо шта пише, на папирима испред уредника Блашка, мада су нa неким местима слова била подебљана. Реч након Водитеља, директоркиног кума, узе уредник Блашкo испред кога су стајала три листа А -4 формата на којима је био откуцан текст. Иза њега Писац уста и прочита свој, по себи најлепши део своје Књиге. Када Писац заврши читање, наста пометња; мимо свих очекивања и протокола, ја се јавих за реч, обраћајући се директно Писцу. И ако је директорка изразила незадовољство, вероватно због нарушавања протокола, ја у лепом браон сакоу од сомота успех у једном даху да препричам најупечатљивији део књиге, где је како, сам се изразио, Писац нашао

Обучен у браон сомотском сакоу, купљеном на рате, ја му потурих на улазу Политикин културни додатак, где на насловној страни би његова карикатура. Писац ми даде без речи аутограм. Од гужве нисам запазио, ко је коме дао оловку; ја Писцу, или је Писац имао оловку код себе. Биће да сам имао и хемијску код себе коју сам посудио Писцу. Гости уђоше у приземље библиотеке и седоше за сто, који је ван Књижевних вечери радно место библиотекара. Писац скромно седе у средину. Крупан и здрав 18

Svitac

Letnji SVITAC

веома лепо и животно приказани драмски обрт. Водитељ програма Лукић Бранко, директоркин кум, иначе школовани драматург, ништа не рече.

смо обојица, сваки на свој начин, приказали. Водитељ даде реч ''за крај'' уреднику Блашковићу Ласлу, и постави му, искусно питање које нема везе са Књигом. Овај одговори. Таман, када су сви помислили да је крај, ја се поново јавих за реч. То је већ иритирало и глодура новопокренутих чаршијских новина, који је гласно негодовао. Обратих му му се речима: ''И, ти си цензор!'' Очито добро психички и физички спремљен за Књижевно вече, прочитах део Књиге која се односи на то како се постиже Друштвени успех. У глумачком стилу, театрално са подизањем гласа у наглашавању битног истакнух реч: ''ПАРЕ''. Након тога Књижевно вече се брзо заврши. Уредник позва још крупнијег човека од себе са торбом да продаје књиге Писца.

Поново сам се обратио Писцу, са молбом да прочитма написану компарацију две књиге, јер сам нашао сличности, између: Писца, госта, Слободана Тишме и Писца Чаршије Славена Радовановића, који није био присутан те вечери ни у публици. То је већ било превише за директору, која се спремила да скочи са свог места у првом реду. Мој наступ, односно читање компарације, омогућио је познати бивши боксер из Чаршије Слободан Лазић- Цимер. Како сам приметио, Цимер, тренер Мате Парлова, зауставио је директорку тако што је ставио своје руке, наравно без рукавица, на њена рамена. Након тога директорка Зорица је одустала. Приметивши њену спремност на скок, упитао сам да ли можда не жели да позове полицију. Ипак, прочитао сам свој запис, који се односио на болан сукоб појединца и околине која онога кога не признаје по својим мерилима, вечито покушава да дискредитује, прогласи лудим или протера.

Након неславног наступа у Библиотеци седох да завршавам своју књигу „Затворска подморница'' (165 стр.). https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5108/b def:Content/download Када сам се вратио на посао чух ''шта се заправо десило у библиотеци''. Постојало је више верзија. По једној, блажој, ја сам се као налактио на сто и држао ''банку'' 45 минута. По другој, правио сам НЕРЕД у библиотеци, јер нисам хтео да седнем у публику, где ми је место. Толико сам, кажу, био жустар у наступу да су ме покушали да одвоје од стола за који сам се грчевито ухватио и „ритао ногама ко коњ“. Требао сам да ћутим. Пошто то нисам урадио, директорка библиотеке је позвала

Након мог непредвиђеног излагања и наступа, водитељ Бранко Лукић је покушао да смири ситуацију и да Књижевно вече, врати ''у нормалне оквире''. То му није баш пошло за руком, јер у жељи да ми опонира, он је изнео податак из Тишмине књиге за који сам рекао да није битан. Господин Тишма, да би смирио страсти, похвалио је Водитеља и мене, односно делове своје књиге, које 19

Svitac

Letnji SVITAC

управника установе, где радим већ скоро две деценије.

Занимљиво је навести шта се за ове три године десило са актерима ове приче. Писац Слободан Тишма и даље живи повученим и мирним животом, како је и живео пре добијања награде. Уредник Ласло Блашковић је најпре смењен са места директора Културног центра у Новом Саду. После појављивања у Политикином културном додатку, са редовном колумном и својом сликом, почетком године постао је В.Д. директора Народне библиотеке Србије у Београду. Директорка Библииотеке Зорица Милинковић је распоређена на Научно одељење ваљевске Библиотеке. Бранко Лукић је из ваљевске Културне заједнице прешао у Градску библиотеку. Упраник ваљевског Затвора Слободан Арсенијевић је отишао дефинитвивно у пензију у марту месецу 2015. Након тзв. ''циљаног прегледа'', проглашен сам поново способним за посао затворског васпитача.

Како смо разумели, бивша директорка је јавила сада већ бившем упранику затвора да је његов радник у библиотеци правио неред. Како смо разумели, директорка je помислила да сам, у свом трећем јављању, читао неки свој манифест, у којем сам вређао неку Познату Личност из јавног и политичког живота. Она је сматрала да је требало да седим у публици у задњем реду и да ћутим. Поготово што сам још и написао књигу. Наиме, у међувремену, ја сам објавио монографију под називом: ЗАТВОРСКА ПОДМОРНИЦА. Пошто сам је ''циповао'' у Народној библиотеци Србије, један примерак сам однео у градску Библиотеку и предао Радмили Драгутиновић Леман, која је узела књигу почетком 2013. године. Ипак нису одустајали од намере да ми на радном мест изрекну казну. То се и деси. Казнише ме на основу чл. 266 став 16 Закона о извршењу кривичних санкција са тридесет одсто од плате на један месец, због нарушавања угледа Установе. Дисциплинска комисија не наведе прави разлог кажњавања, мој наступ у библиотеци, већ смислише нешто баналнији. Тако сам кажњен због разговора са псом-луталицом, приликом чекања радничког аутобуса.

https://issuu.com/zeljk/docs/profesionalna_e gzekucija ************** Иако не познајем ваљевске прилике, јасно ми је да је читав проблем настао што је Жељко Крстић увео у промоцију (добитника НИН-ове награде ? Ж.К. ) ваљевског писца Славена Радовановића, који „у граду на Колубари“ важи за најнеомиљенијег писца, као што његов регионални колега Радован Бели Марковић, директор Библиотеке у Лајковцу, која му је објавила САБРАНА ДЕЛА (рецимо у 13 књига?), важи за

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pra vo_danas/smanjena_plata_jer_je_razgova rao_sa_psom_lutalicom_.1118.html?news _id=299340

20

Svitac

Letnji SVITAC

најомиљенијег. На промоцију тих дела Нобеловца из Лајковца у ваљевској Библиотеци, дошао је лично Добрица Ћосић, за кога је историчар Предраг Марковић рекао да спада у „три највећа достигнућа српске књижевности: Народна поезија, Његош и Добрица Ћосић“. Разуме се да таквима као што је социолог Жељко Крстића није место уз ову ватру на којој се греју Нобеловци. А нова српска политичка мисао каже да је Радован Бели Марковић комуниста, јуловац, социјалиста, а Славен Радовановић анти свега тога.

А.Ч. је у међувремену постао селектор свих Српских сатиричара који одређује поједице који ће учествовати на сатиричним манифестацијама. Тражим Ваш коментар. И прилог за пролећни Свитац.

Господине Крстићу Ово је врло интересантно. Као што су разни диктатори имали своје дворске будале, тако демократски вођи имају своје сатиричаре. Тако се симулира демократија.

ДРУГА ПРИЧА

СУСРЕТ С ПРЕДСЕДНИКОМ

Господине Ивановићу,

Удаље ме са посла прошлог месеца. Почнем да се окрећем око себе, тражећи најмоћнијег човека кога познајем. Прочитам да је Слободан Симић постао председник Београдског круга афорситичара и сатиричара. Успут прочитам његову сатиру где спомиње реновирање стана и мајсторе. Пошто сам увек у животу био буквалиста, ја поверујем у ту његову причу. Реших да га пронађем, шатро да га питам за мајсторе, а у ствари знам зашто ми треба. Кренем у потеру. Прво га сачекам испред Завода за ментално здравље у Палмотићевој. Кажу да је отишао возом за Ужице. Седнем на аутобус за Ваљево, па трк на железничку станицу. У међувремену напишем велики транспарент : Слобо Симићу, ако си у возу, јави се, или изађи из њега!

Јутрос сам пук’о кад сам видео да су Александру Чотрићу објавили сатире и у Политици и Вечерњим новостима у истом дану. Да ли сам острашћен или реалан ако мислим да власт и сатиричаре контролише и цензурише преко овог човека? Да сам А.Ч. имао бих објављене сатире у Вечерњаку, Политици и Етни и помислио бих да то што сам написао заиста вреди и да није у вези са посланичким имунитетом. У једној држави власт је решила проблем са сатиричарима тако што је само једном човеку дала могућност да објављује сатире и за то му дала посланичку плату, и могућност да се храни у скупштинском ресторану.

21

Svitac

Letnji SVITAC

Наиђе воз за Ужице. Ја дигох оној транспарент, још и вичем. Али ништа. Воз стаде, пар путника изађе. Железничар дуну у пиштаљуку и воз крену ка Ужицу.

Петар Лазић. Низ Ресавску Оља Бећковић носи свој интервју за НИН, држећи велики трансперент са својом сликом, како би је препознали. Додуше, носи Рејбанке. Видех Зозона и Славишу Лекића, са својом књигом коју је сам написао, па је и сам продаје са аутограмом.

Сетих се да смо осамдестих година организовано преко школе, ишли на исту станицу на дочек председнику Титу. И тада су се носили велики транспаренти.

Кад сам већ дигао руке од чекања Председника, приметим Слободана и Карла, како иду према мени. Станем испред њих и обратим се обојици. Представим се и кажем ко сам. Карло скину наочаре за сунце. Слоба ме заобиђе и рече у ходу да дођем у десет сати у Палмотићеву да попричамо.

Опет се вратим у Београд. Сконтам да Слоби Симићу сатира излази средом у Данасу. Можда свраћа тамо, уторком пред вече, чекајући ноћног уредника Данаса Божу Андрејића. Одем испред ресторана Ловац, јер ту мора проћи. Ма јок, нема човека са брадом. Има их са брадом, али обично су ћелави и здепасти. Али повишег, са брадом, па још и са косом - ја тог дана не видех. Чак сам и Зорана Пановића видео. Али баш су га тај дан сменили. Иде са земљаком Светиславом Басаром.

********************

Чудо да Жељко Крстић није видео теоретичара афоризма Виту Теофиловића. Он ти је сад важан фактор, председник Политикиног жирија за доделу Вибове награде. Свакако да сваки дан иде у Политику, у пратњи чопора афористичара, који се боре за Виба. Треба бити добар са Витом, мада то кошта, Вита воли пиво, научио је на њега још док је радио у Задужбини Милоша Црњанског у Народној библиотеци. Али, претпостављам да је Политикин ресторан јевтин, мада не колико онај у Народној скупштини у којем абонира Александар Чотрић.

Мора да се Председник виђа са Карлом и екипом око Политике. Следећег дана станем испред улаза у Радио Београд. Видим Вању Булића, носи неку сатиру о Близанцима на ноши, која је објављена у свим дневним и сатиричним листовима. Однекуд изби Нинус Несторовић, у жутим ципелама број 47 или 48. Носи своје књиге афоризама у коферу. Из Косовске испаде сатиричар - политичар Александар Чотрић, без кравате, са неким ордењем. Сигурно иде из скупштинског ресторана. Прође поред Воје Жанетића, који носи текст у Вечерње новости. Иза њега ужурбано се креће и Бобић & Мојсиловић. Они као да се не познају. Утом из радија изби

Вита је добар човек, има разумевања за прогоњене. Као Вибовац, верујем да долази у додир са највишим државним врхом, који га је вероватно и поставио за тако важног арбитра.

22

Svitac

Letnji SVITAC

Господине Крстићу, не сумњам да ће Вита да има разумевања за Вас, само немојте му рећи да сам Вас ја препоручио. Јер, у том случају неће хтети да чује за Вас.

članovi porodice. Nadao se da će se oporaviti. Nažalost, nije izdržao.

- Kad bi Gospod Bog postojao, sišao s neba i rekao: "Ljubomire, bio si fenomenalan, pošten i ispravan građanin, od danas ćeš ponovo imati 20 godina i živećeš još jedan život", ja bih mu zahvalio, ali to ne bih prihvatio. Ne bih mogao da živim u ovom svetu koji više nije moj. Niti ga dobro vidim, niti ga dobro poznajem - poručio je, u jednom svom intervjuu za "Novosti" veliki srpski slikar, spajajući, tako, na najbolji način, svoje nazore, strepnje i pogled na vreme u kome živimo.

Slika : Ljuba Popović

Umeo je Ljuba da kaže da nam se planeta sveti, da je 20. vek samo načeo čovečanstvo i da je ovaj, 21, još gori, jer čovek sam seče granu na kojoj sedi. Govorio je da tehnika, polako, ali sigurno, uništava ljudsko biće i njegovu kreativnost. Za novu civilizaciju i nove senzibilitete - isticao je - umetnost više nije važna.

Ljuba Popović ( 1934. – 2016.)

IN MEMORIAM

Ljubino sunce se ugasilo ( Večernje novosti ) G. ČVOROVIĆ D. MATOVIĆ | 12. avgust 2016. 09:52 > 20:23 | Komentara: 2

- Sunce nas ne pita koliko će da nas greje reči su kojima je Ljuba Popović pokušavao da skrene pažnju čoveku koliko je, u isto vreme, i bitan, ali i mali.

Slikar Ljubomir Popović preminuo u Beogradu u 82. godini. Jednako popularan u Srbiji i Francuskoj. Nadao se oporavku

Dado Đurić,Vladimir Veličković,Branka Bogavac sa Popovićem

Slike Ljubomira Ljube Popovića (19342016) sa poslednjeg letovanja ostale su nezavršene. Životni put velikog slikara okončan je u četvrtak uveče u bolnici "Dragiša Mišović". Popoviću je početkom jula pozlilo na odmoru u mestu Kseropotam u blizini Atosa, odakle je hitno prebačen najpre u bolnicu u grčkom Poligirisu, a zatim u Beograd. Dok je bio na intenzivnoj nezi dozvoljavao je da ga posećuju samo

Umetnik, koji je danas jednako slavan u Srbiji kao u Francuskoj, potekao je iz malo poznatog mesta kod Tuzle. Tamo je kao dečak slušao zagonetne priče o duhovima, koje su mu raspirivale maštu. Sve se to urezalo u umetnikovo pamćenje i formiralo njegov svet. Kasnije je taj svet bojama pretočio na platno.

23

Svitac

Letnji SVITAC

Pred sam početak rata sa svojima se preselio u Valjevo. Zavoleo je ovaj grad i uvek mu se vraćao. Pričao je da je u njemu naučio da psuje, voli žene, stripove i filmove. Od rane mladosti bio je zaokupljen filmom, koji ga je još više vodio u bezgranične svetove mašte.

Kao gimnazijalac islikavao je plakate da bi dobio besplatne ulaznice za bioskop.

je nastavio u klasi slikara Marka Čelebonovića, koji je razumeo Ljubinu originalnost. Prijateljstvo sa Dadom Đurićem i Leonidom Šejkom, koji su u krugu Mediale nastojali da stvore novi svet slike, za Popovića je bilo dragoceno.

Opisujući Popovićeve beogradske dane, brojni hroničari govore o neobičnom životu koji je vodio. Stanovao je u kupoli jednog potkrovlja zgrade blizu železničke stanice, a cela ta nerazumljiva atmosfera, koja je ličila na nadrealne filmove, nagovestila je posebnu pojavu u našoj posleratnoj umetnosti.

Popović je osetio da mesto svom slikarstvu ne treba da traži u našim prostorima, pa ga je od 1963. našao u Parizu. Počelo je njegovo osvajanje prestonice umetnosti. Ubrzo je bio primećen. Iz Beograda je poneo jedan neobičan i originalan slikarski svet ponikao iz naše mitologije i svakodnevice, koji je Francuzima delovao kao osveženje.

SAHRANA U VALjEVU LjUBA Popović biće sahranjen u utorak u Valjevu ili u okolini grada na Kolubari. Nadali smo se, priželjkivali, da će biti bolje.

Nije dugo bolovao. Bio je vezan za Valjevo, za Modernu galeriju, u kojoj čuvamo mnoga njegova dela. Posle Ljubinog odlaska imaćemo veliku prazninu, ali ćemo pokušati da ostvarimo njegove zamisli - kaže Dušan Jovanović, direktor Moderne galerije.

Njegovo slikarstvo okvalifikovano je vrlo često i olako kao "fantastično", ali podrobnijom analizom otkriva svu svoju složenost i dubinu. Slike su ispunjene čudesnim nestvarnim bićima, očima koje posmatraju iz prikrajka, vampirušama i androidima koji borave u isprepletanom mnoštvu neobičnih predmeta, rastinja i arhitekture, zajedno - a jedni drugima nepoznat

.........................................

U Beograd je otišao 1954. da se posveti slikarstvu. Upisao je Akademiju primenjenih umetnosti, ali je bio nedovoljno prilagodljiv za tadašnje krute školske programe, koji su sputavali njegovu stvaralačku prirodu.

Njegovu dilemu razrešio je profesor Ivan Tabaković savetom da pređe na Akademiju likovne umetnosti, što je on i učinio. Studije

Želeo je Ljuba da se na jednom mestu poređaju sve njegove slike i da kroz njih posmatrač vidi prisustvo bića koje je živelo na planeti Zemlji, a da se energija, sa tih slika, koju je mesecima prenosio na svaku od njih, s platna vrati kao opomena u ovom milimikronskom delu kosmosa, da ljudi 24

Svitac

Letnji SVITAC

znaju da imaju samo jedan život i da on treba da bude posvećen suštinskim pitanjima.

NAJVEĆA NAGRADA - ODBIJAM da primam nagrade. Odbio sam svojevremeno i francusku Legiju časti, koju mi je dodelio ministar kulture Fransoa Leotar. Moje najveće nagrade su što se moja slika "Mesečarka" nalazi u najvećoj svetskoj kolekciji nadrealističkih slika kod Danijela Filipakija u Njujorku, što je moj veliki format ušao u "Istoriju simbolizma" u izdanju "Tašena" i što sam prvi slikar sa teritorije bivše Jugoslavije kom je u Francuskoj, 1970. objavljena monografija.

Van pameti je davati nagrade slikarima.

Normalno je davati nagrade piscima, rediteljima, jer to čini da budu bolje primljeni u narodu - često je govorio Ljuba Popović.

Govornik na sahrani: Dušan Mihailović ......................................................................

....................................................................... Прво што ми је запарало очи јесте информација да иза сахране стоји: '' Градска управа за локални развој, привредну, урбанизам и комуналне послове''. Неће ми бити јасно зашто , просто није наведено- Град Ваљево. Такође у одређивању места сахране, било је нагађања где ће Љуба бити сахрањен. По једнима , на основу његове жеље, сликара је требало сахранити у порти старе Ваљевске цркве. Испоставило се да је место сахране нађено на месној заједници ''Брђани''. И овде ми не иде у главу зашто се морало наводити префикс ''месна заједница'' која важи за најнижу организациону јединицу у хијерархији локалне самоуправе, без потребе.

СПОМЕНИК ЉУБИ НА МАГДAЛEНИНОМ ШАНЦУ Иако нисам лично познавао великог и светски признатог сликара Љубу Поповића, који је од 1963 год. живео у Паризу, помно сам пратио дешавања у вези његове сахране, почев од дана објављивања смрти па све до сахране на брду Боричевцу, које се налази на западној страни града на Колубари. Оно што ми је прво засметало у новинарским извештајима то је непотребан бирокраски језик, којим се ваљда хтело показати да иза великог сликара стоји цела држава и то почев од САНУ-а па све до месне заједнице Брђани.

25

Svitac

Letnji SVITAC

Новинар Напреда дописник Политике из Ваљева Слободан Ћирић је најбоље објаснио да се ради о брду Кличевцу које се налази на територији Брђана. Овде стижемо до Ваљевских топонима који су веома богати и колоритни. Тако поред Кличевца, Ваљево је опасано брдима као што су Попаре, Видрак, Боричевац , Крушик, али и ромским насељима: Баиром, Росуљама, Дивљем брду .

Zvezde.Samom činu sahrane , na proplanku iznad novoigrađene osnovne škole, pored lokalnih političara , pretežno iz SPS-a i bivše Nove demokratije, prisustovalo je stotinak ljudi od kojih je većina bila van Valjeva. Među prisutnima bili su akademik Matija Bećković, džez muzičar Jovan Maljoković, novinar NIN-a Dragan Jovanović, neuropsihijatar Časlav Hadži Nikolić sa svojom suprugom.

Gosti su nakon čina sahrane i polaganja venaca na grob poznatom slikaru , sišli kolima u centar grada u restoran Zlatibor gde su u tri sofre održali tzv.

Tajnu večeru. Svojim slabim prisustvom na sahrani velikanu Ljubi Popoviću valjevci su pokazali da još nisu svesni njegove veličine i značaja u Svetu.Oni koji nisu došli neće moći naći izgovor u lošem vremenu.

Оно што ме посебно у свему обрадовало је што се по мени пронашло најбоље место за сахрану сликарац Љубе Поповића. Реч је дакле о прелепом пропланку који се у народу зове – Магдаленин шанац. Тако поред споменика Стевану Филиповићу, који је подигнут на јужној страни на месту некадашњег гробља, Ваљевци су добили још једно место за шетњу, где је сахрањен Љуба Поповић, коме би требало подићи леп споменик. Жељко Љ. Крстић : VEST Dana16. avgusta oko 15 časova na valjevskom brdu Boričevac , po pravoslavnim običajima, uz prisustvo članova uže prodice i stotinak ljudi sahranjen je naš poznati slikar Ljuba Popović. Na samom grobu govorio je gospodin Dušan Mihailović. Na komemorativnom skupu koji je u 12 časova održan u gradskom Centru za kulturu , gde je bilo više građanstva, govorili su Vladimir Kostić predsednik SANU , Vojislav Andrić direktor Valjevske gimnazije, slikar Milan Tucović, Ivan Ćurković bivši golman Partizana i Dušan Savić nekadašnji golgeter Crvene

Ljuba Popović sahranjen na Magdaleninom šancu

1

Svitac

Letnji SVITAC

FOTOGRAFIJE SA SAHRANE LJUBE POPOVIĆA ( 16. Avgusta 2016 god. )

2

Svitac

Letnji SVITAC

1

Svitac

Letnji SVITAC

2