+
2016
Svitac, decembar 2016.
SVITAC ZIMA
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Urednik: Željko Lj. Krstić Adresa: Karađorđeva 84. 14.ooo Valjevo, Srbija. Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana: Početak zime Foto : Miroslav Jeremić
Ljudima je lakše da urade nešto online što offline nikada ne bi uradili. Žarko Ptiček Sadržaj: GRANICE ONLINE SLOBODE
Novak Đoković, teniser koji ne sme da izgubi.
PRIČA- KOMA BUKVAR AUTORITARNOSTI RAZGOVOR SA RADOMIROM KONSTANTINOVIĆEM MUDERIS I SOFTA HLEBA I IGARA TRI TRAGEDIJE ČITULJE- in memorijam TADIJA LEGENDA O PETRU BOROTI GRBOVI FUDBALSKIH TIMOVA
1.
UVOD :
U ovom broju sam objavio sve svoje tekstove i priloge koje sam pisao poslednjih meseci, na izmaku ove teške godine. Od svih redakcija jedino je Politika objavila priču : KOMA. Sve ostale priče, tekstovi i izmišljeni razgovor sa filozofom Radomirom Konstantinović nisu objavljivani. Drugi deo SVITCA posvećujem fudbalu i svemu onome što sa sobom dobro i loše nosi.
Svitac, decembar 2016.
REVOLUCIJA 2016. GRANICE ONLINE SLOBODE Žarko Ptiček je u svom predavanju istakao, ono što mnogi korisnici interneta zaboravlljaju, a to je da : „ SVE VAŠE ONLINE RADNJE IMAJU OFFLINE POSLEDICE“. On je naveo primer, po kojem bi nedozvoljeni upad na neki zvaničan sajt, podosetio na ponašanje, slično onome u koje bi neko ušao nedozvoljeno u nečiju kancelariju i inervenisao po dokumentaciji... Priček smatra da je ljudima lakše da urade nešto online što ofline , nikada ne bi uradili. Žarko Ptiček TEMA PREDAVANJA KOJE JE Žarko Ptiček održao 03. decembra 2016. u valjevskom ART holu Kuturnog centra , kao jedan od nekoliko preavača u okviru konferencije REVOLUCIJA 2016. Pred zaintersovanom publikom Ptiček je održao zaniljivo predavanje koje je podsećalo na čas iz Ustava i prava građana. Grafičkim prikazom peščanika, Ptiček je prisutnoj publici pokazao da se u gornjem delu zamišljenog peščanika, nalaze prirodni zakoni, po sredini je Ustav kao najveći pravni akt jedne zemlje dok se ispod ustava nalaze zakoni i ostali pravni akti koji iz njih proističu. Dakle, sloboda je ograničena pavnim aktima, kao što su Ustav, zakoni i ostali pravn akti, smatra konsultant Žarko Ptiček, iz Privredne komore Srbije.
2.
Gospodin Ptiček je naveo nekoliko članova iz Krivičnog zakonika republike Srbije, ako što je čl. 170 koji se odnosi na uvrede , jer ako iznesete neozbiljnnu kritiku i time uvredite druge bićete kažjnjeni. Istovremeno ono što je zdrava kritika, kao što je novinarski tekst, naučni rad ne može biti kažnjeno..Zato je bitno da u svojim glavama imamo ograničenja koja se odnose na krivična dela : pretnje, iznudu, vređanje , i sve to ljudi rade on line. Kao ozbiljno krivično delo Ptiček je naveo i vređanje države Srbije , pri čemu se tri člana KZ odnose na vređanje države, njenu zastavu, himnu. ( čl. 173, 174 i 175 ) Na kraju , Ptiček je skrenuo pažnju na jednu teritorijalnu posebnost, odnosno da ne možemo da iuzađemo iz granica repulike Srbije ni online...!?
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
Željko Lj. Krstić KOMA U komi sam bio tri dana. Ležao sam nepomičan u šok sobi. Kad sam se probudio video sam ispred sebe ljude i žene u raznobojnim mantilima. Zaključio sam da se nalazim u bolnici, u prostoru gde pre nisam bio. Prišla mi je mlada dežurna doktorka i rekla da su me pre tri dana dovezli u besvesnom stanju. Kako joj je rečeno prilikom vožje bicikla po gradu, na mene je naleteo vozač sa nekim velikim autom i bacio me Pao sam na glavu. Vozač je naravno pobegao. Imao sam sreće što sam ostao živ. Nakon doktokinog odlaska upro sam glavu u plafon i počeo da razmiljam o sebi. Osetio sam da su mi svi organi uredu i da mi prsti rade i na rukama i nogama. Malo sam odahnuo. Jedino što mi je bio problem, što nisam mogao da se setim – sebe. Pokušavao sam da se prisetim šta sam radio, sa kim sam se družio, ko mi je žena. Da li imamo decu. Ničega se nisam setio. Pozvao sam rukom doktorku, i rekao da mi se čini da sam izgubio prošlost. Ona je, čini mi se napravila nekakvu grimasu kao osmeh, rekavši da to ništa nije strašno. I da se to u takvim situacijam dešava. Ipak, postoji mogućnost da uz pomoć svog okruženja i nekih materijalnih stvari, uspete da rekonstruišete prošlost i da je sklopite svoj prethodni život u mozaik. Iz bolnice sam došao u svoj stan. Vidim da je lepo opremljen sa ukusom. I da tu ima ženske ruke, koja vodi računa o svemu. Seo sam u fotelju i počeo da razgledam predmete oko sebe. Na policama sam vidio puno knjiga, iz oblasti sociologije, psihologije , istorije. Ali i neke zanimljive romane. Ispod televizora primetih vizit kartu, kojoj je velikom slovima pisalo ime agencije za nekretnine. 3.
SVITAC, decembar 2016
Na njoj je pisalo isto ono ime i prezime, koje je stajalo na otpusnoj listi iz bolnice. Okrenuo sam broj i pitao da li radi u toj agenciji za nekretnine čovek pod mojim imenom i prezimenom. S druge strane mi se javi mladolik ženski glas. Ona mi ljubazno reče da je, koliko se ona seća, na ovom mestu nekada postojala agencija za nekretnine, pre oko dvadeset godina. Sada je ovde odavno protetska stomatološka ordinacijaizdeklamova ženski mazni glas. Tako sam došao do prve kockice u rekonstrukciji mog proteklog života, koji mi se izbrisao iz sećanja. Uzeo sam telefonski imenik i počeo da ga listam. Prvo što sam primetio to su bile novinarske redakcije.’’Borbe”, “NIN”-a ’’Radio Jugoslavije’’. Pozvao sam sve tri . Na drugoj strani su mi rekli da je redakcija “Borbe” ugašena daven 1993 godine i da su se njeni novinari, uglavnom, razbežali po redakcijama :”Blic”-a i “Danas”-a. Kada sam okrenuo redakciju NIN-a saznah da je redakcija na novoj adresi, sa nekim novim novinarima. Stari novinari NIN-a su napustili redakciju. Neki su otišli u penziju, neki su pomrli a neki su počeli da pišu romane. Slično je bilo kada sam pozvao telefonski broj „Radio Jugoslavije”. Dobio sam odgovor da je redakcija ugašena, kada i “Tanjug” nakon što je promenila naziv u “Radio Srbija”. U svom telefonskom imeniku sam našao i broj telefona beogradske Zubotehničke škole. Dobio sam objašnjenje da je škola preseljena na Severni bulevar u neku zgradu osnovne škole. A da se u zgradi u Fabrisovoj ulici sada nalazi neka državna ustanov za udžbenike, na čijem se čelu nalazi jedan sociolog. Slično je bilo kada sam okrenuo telefone beogradskog špediterskog preduzeća ’’Tranšpeda’’ čija se direkcija nalazila u ulici Kralja Petra. Rečeno mi je da sam dobio jednog kablovkog provajdera i da ako hoću, mogu
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
da se priključim na internet ali i na fiksni telefon.Oni mogu da mi pošalju ekipu na adresu. Okrenuo sam i špedititersku firmu koja se nalazila u Valjevu. Na taj broj niko mi se nije javio i pored nekoliko poziva. Najveće iznenadjenje sam doživeo kada sam okrenuo broj jedne porodice iz Novog Pazara. Dubok muški glas mi je objasnio da je on od njih kupio kuće i da su se svi odselili za Beograd. Kako sam saznao oni su u jednom stanu a njihov sin sa porodicom u drugom stanu. Sin im radi u nekoj špediterskoj firmi a oni su penzioneri. Ćerka im je zubarka i živi sa mužem u Valjevu. Imaju jednu ćerku. Nisam mogao da verujem da nikog nisam našao na staroj adresi. Uhvati me panika. Zar je moguće da ništa nije kao što je bilo. Da se ljudi pomeraju tako brzo sa svojih poslova, i iz mesta gde žive. Zar je moguće da smo svi postali migranti u svojoj zemlji!? U takvom stanju primetih veći broj telefonskih brojeva jedne zatvorske ustanove u kojoj sam, očito, boravio. Ti brojevi su bili istaknuti tako što sam ih,verovatno, svojevremeno zalepio na korice telefonskog imenika. Na tom isečenom i zalepljenom papiru su bili brojevi zatvorskog upravnika, njegovog zamenika, centrale, dežurane...Sada me još više uhvatila panika. Nisam se mogao setiti da li sam u tom jedinom zatvoru bio osuđenik ili radio kao – činovnik!? Najduži broj u telefonskom imeniku me je opomenuo da imam nekog u inostranstvu. Okrenuh broj. Javi se telefonska sekretarica na nekom, meni stranom jeziku. Pošto nisam ništa razumeo, nakon isteka zvučnog signala rekoh svoje ime i prezime u slušalicu. Posle nekoliko sati javi se muški glas i predstavi se kao moj rodjeni brat.
4.
SVITAC, decembar 2016
Nakon tih silnih telefonskih poziva počeo sam da rekonstruišem svoj život, pre komatoznog statnja, razgledanjem foto albuma, koje sam našao, na meni do tada nepoznatom mestu. Uočio sam da su slike iz detinjstva rađene u crno beloj tehnici. Vidim sebe pored neke seoske škole. Najveći čovek iza đaka mora da je moj pokojni otac. Majku nešto nisam ni primećivao. Verovatno nije volela da se fotografiše. Na onim retkim fotografijama primećujem njen lep osmeh i oštar pogled. I otac je bio lep kada se smejao, na fotografijama. Vidim da je bio u školi rezervnih oficira u Bileći. Naiđem na babe sa šarenim maramama na glavama. Negde do IV razreda osnovne škole, dakle do 1974 g. fotografije razreda sa kojima sam učio su bile crno-bele. Izuzetak su crno- bele fotografije sa mog ispraćaja u vojsku. Na njima, puno meni dragih ljudi, tadašnjih devojaka i momaka, koje sam u životu, kasnije, retko sretao, a kamo li se družio. Iz vojske imam par lepih fotografija od kojih su jedne u boji a druge crno – bele. Posle vojske opet crno bele fotografije sa početka studiranja u Beogradu. Sa Kalemegdana. Par slika sa svadbe mog školskog druga.. Pa opet slike u boji sa jednog studetskog dočeka nove godine u stanu kod mog kolege Grka, koji je stanovao u tzv. ’Televizorkama’ na Novom Beogradu. Serija slika sa apsolventske ekskurzije iz Praga, kao da me vrati u stvarnost. Bili smo homogena ekipa na Filozofskom fakultetu, koja je uspela sama sebi da organizuje ekskurziju. Sećam se da smo nas četvorica i u odlasku i u povratku sedeli u ‘šaragama’. Tako je izgleda, kasnije bilo i u životu. Neki su se izborili za udobnija mesta, iz kojih nije niko mogao da ih pomeri. Na našu molbu prilikom povratka iz Praga, da se zamenimo, nisu pristajali.
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Vidim da sam se oženio. Gledam slike sa svadbe ispred opštine Čukarica, dakle u Beogradu. Svadba u ‘’Miloševom konaku’’. Naiđoh na najveći broj albuma koji se odnose na , očito, moju lepu ćerku. Kao i svi roditelji, slikali smo je bukvalno od kako je izašla iz bolnice ’’ Dragiša Mišović’’, pa kad je krenula u vrtić, pa u osnovno školu, pa slike sa polaska ne ekskurzije, pa slike sa male i velike mature. Pa slike ispred lepe kuće na Banovom Brdu. Pa slike ispred kuće u centru Valjeva .Pa ispred zgrade u istoj ulici Karađorđevoj. Izgleda da sam sa svojom suprugom i
detetom vodio nomadski život, uglavnom na uličnim “ parnim brojevima”. . Gledajući sebe, primetih da sam sa godinama rapidno ćelavio. Proces je krenuo , kako se sećam posle vojkse. Vidim da do trideset pete nisam imao ni jednu sedu na glavi..U gledanju fotografija prekinu me kratko zvono, koje nisam do tada čuo.. Izađem do vrata. NA vratima se pojavi prelapa plavuša, koja me poljubi, uz reči : Gde si srećo moja!Meni se pamćenje povrati, upitah-gde je naša ćerka?.Na faksu- reče ona.Meni kao da pade težak kamen sa srca. Poljubih je.
------------------------------------------------------
----------------------------------------
BUKVAR AUTORITARNOSTI AUTORITARNOST ( lat. Auctoritas – ugled) podredjivanje ideji autoriteta ili autoritetu neke osobe. Najčešće označavaju sistem jake državne vlasti , po pravilu u rukama jedne ličnosti ili manje grupe ljudi. Autoritarna ličnost je orjentisana na poslušnost u institucionalnoj hijerarhiji prema ’’gore’’ i beskrupuloznosti prema ’’dole’’. Bezrezervno se potčinjava autoritetu, vodji, instituciji vlasti , a ispoljava zastrašujuću agresivnost prema protivniku i suparniku. Netrpeljiva je prema drugačijem mišljenjima, nesigurna u nedefinisanim situacijama, sklona sistemu dogmatskog mišljenja ’’crno- belo’’ . Radikalnom pragmatizmu podredjuje sve moralne kriterijume. Takve ličnosti lako postaju predmet insitucionalne manipulacije i pogodan su instrument nasilja u totalitarnim sistemima i ratnim situacijama. ( Milo Bošković , ’’Kriminološki leksikon ’’, str. 28, 1999 g. Novi Sad ). 5.
POSLUŠAN JE ONAJ KOJI RADI PO NAREDBI ZA DRUGOGA VREDAN JE ONAJ KO JE TAKAV ,JER TO ŽELI A DA MU SE NE NAREDI. R. Bojanović : ’’AUTENTIČNA I NEAUTENTIČNA LIČNOST ’’, Prosveta, Beograd,
autoritarna DRUŠTVA, u njima je mišljanje subverzivni čin. Kradja se tretira kao prestup , a slobodno mišljenje najveća opasnost za društvo. ...Negiranje individualnosti uslov je opstanka autoritarnog društva . Autoritarna društva polaze od nejednake raspodele materijalnih i društvenih dobara i nejednake raspodele moći. autoritarne DRUŠTVENE SNAGE , razvijaju antidemokraske vrednosti, pre svega konformizam i suzbijanje kritičkog mišljenja, osudama i naravno nasiljem. Anti- demokrata agresino
Željko Lj. Krstić
reaguje na slobodno različitog gledišta.
6.
DOLAZAK ZIME
ispoljavanje
Autoritarni SISTEMI nastoje da manipulišu pojedincem i da ga kontrolišu, usmeravaju , modeluju. Oni su paranoidni sistemi koji prenose paranoidno mišljenje na članove društva. S obzirom da neprekidno vrše represiju, počinju jednog dana da ispoljavaju nesigurnost. Represivni sitemi indukuju paranoidnost kod članova društva zbog toga što realno ugrožavaju njihovu egzistenciju. Paranoja je neizbežna tehnika održavanja autoritarnog sistema. Oni neprekidno ukazuju na postojanje neprijatelja kako bi paralisali bunt i stvorili atmosferu koja je pogodna za sprovodjenje represije. autoritarni REŽIM, razvija kod mnogih ljudi osećanje krivice –što neprekidno moralno prispituje postupke pojediaca i anatemiše one koji odstupaju ...Zato što se čoveku u autoritarnom režimu olako sudi za mišljenje, zato što olako poziva na odgovorost, veliki broj ljudi doživljava kao pretnju. Autoritarni režimi nastoje da prikriju svaku pojedinačnu neprijatnu informaciju i isto tako da doteraju svaku informaciju koja je značajna za sliku o režimu..Potpuno zatvoren sistem, predstavlja hipertrofiju prakse današnjih autoritarnih režima. Njihove vodje nastoje da ućutkaju sve neprijatne informacije i da spreče kontakt s idejama koje nisu u skladu sa vladajućom doktrinom.
SVITAC, decembar 2016
autoritarna VLAST autiritarni VODJA autoritarne VLADE kroz čitavu svoju istoriju su bile ANTINTELEKTUALNE.,- protiv kritičkih intelktualaca. One ili aktiviraju postojeći potencijal straha ili izazivaju strah nezavisno od ličnih predispozicija. Koriste strah radi očuvanja ražima. Autoritarne vlade najčešće postepeno osvajaju društveni prostor. Ali veliki broj ljudi nije spreman na otpor čak kada on nužno ne nosi rizik. Psivnos i držanje po strani doprinosi razvoju tiranije koju sprovodi autoritarna vlada, ili autoritarni rukovodilac... Autoritaran BIROKRATIJA nastoji da isproba mnoštvo načina da motiviše, zapravo da ubedi radnika da poveća efikasnost, ali nikako ne uspeva da se nose sa radom na granici prihvatljivog – to je tihi štrajk , onaj oblik otpora koji je teško ugušiti. autoritarni RUKOVODILAC, submisivnije osobe su u autoritarnoj grupi osećaju sigurnije zbog toga što autoritarni rukovodilac detaljno programira njihove aktivnost i često se ponaša prema njima zaštitnički, ukoliko slede njegove instrukcije. autoritarno RUKOVODJENJE, je neprimereno ljudskoj prirodi.Prosečan radnik iskazuje potrebu za samoostvarenjem, za osmišljavanjem rada i za kreativnošću, što su sve simptomi autentičnog ponašanja. autoritarni MANIPULATORI , smatraju da modelovan i osiromašen pojedinac može biti efikasan u procesu rada. Oni nastoje da kontrolišu svaku
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
informaciju, pa čak i svaki pokret i svaku misao članova društva, verujući da je to svakako put ka ovladavanju jedinkom.Manipulatori veruju da promena pojedinih delova ličnosti vodi promeni celokupne ličnosti...Oni se drže čvrsto svojih uverenja i jedinku posmatraju kao polipa sa sa hiljadu krakova, kao biće bez suštine. Friziraju informacije da bi neprekidno održavali željenu sliku sistema. Oni nastoje da svaka njihova informacija bude prihvaćena .Oni ne računaju sa sposobnošću pojedinca da uporedjuje informacije , ili da ih procenjuje sa stanovišta opštih vrednosti.Strah je svakako jedan od aduta autoritarnih manipulatora. U potpuno zatvorenom sistemu ljudi su zamorčad autoritarnih manipulatora i to zamorčad koja nema mogućnost izbora. Ideja sa potpuno zatvorenim sistemom , izražava sklonost autoritarnih manipulatora ka nasilju nad ljudskom prirodom. Auoritarni UBEDJIVAČI nastoji da u ljude usade ljubav prema autoritarnom sistemu , koji je destruktivan , jer ugrožava osnovne uslove njegove egzistencije. autoritarne LIČNOSTI , kao nosioce autoritarnog režima karakteriše : AGRESIVNOST I DESTRUKTIVNOST .Agresivnost je bitna odlika primitivnih ličnosti. Logika sputavanja, vodi nagomilavanju agresije.
7.
SVITAC, decembar 2016
Iskutvo pokazuje da onaj ko nije sposoban da razume i prihvati mnoge ideje ne ostaje ravnodušan već agresivan. Za njega je nerazumevanje ideje dovoljan razlog za napad na ideju. Autoritarane ličnosti je teško shvatiti ako ne uzmemo u obzir njihovu težnju da usmeravaju, kontrolišu i utiču na ljude, kao i da modeluju ljudsku prirodu..Ove osobe gledaju na ljudsku prirodu kao na amorfnu masu, jer je ona prijemčiva na uticaje i lako je sa njom manipulisati. One su vodjene težnjom da ograniče mogućnost izražavanja pojedinca , i možda da ljudsku materiju svedu na najmanju zajedničku meru. autoritarni PRINCIP , je u osnovi društvene organizacije većine društava, što znači da manjina ima presudnu moć u procesu odlučivanja. Intelektualci sa AUTORITARNOM STRUKTUROM LIČNOSTI nastoje da ograniče mišljenja kao oblik ispoljavanja mnoštva društvenih interesa. Nosioci AUTORITARNOG REŽIMA, Nosioci AUTORITARNIH ODNOSA, nisu voljni da čina kompromise. Oni problem rivalstva u materijalnom ili duhovnom pogledu rešavaju ratom do istrebljenja ili bar otežavanjem egzistencije onima ’’koji su na drugoj strani’’. Jedina logika koja ih vodi jeste logika održavanja vlastite premoći ili premoći ’’poslodavca’’. Autoritarna SVEST ne računa s integrativnim odlikama pojedinca. , smatra se da ljudska ličnost nema
Željko Lj. Krstić
8.
DOLAZAK ZIME
snažna integrativna svojstva , pa je zato podložna spoljašnjim utiscima. U autoritarnoj svesti postoji ideja da strah može da učini da počnemo da verujemo u ono u šta inače ne bismo verovali i da strah igra odredjenu ulogu u oblikovanju jedinki. Strah izaziva konformističko ponašanje kod mnogih ljudi. U autoritarnoj svesti prisutna je pretpostavka da u potpuno zatvorenom društvu, u kome su potisnuti svi drugačiji načini življenja i mišljenja , je lakše zadobiti lojalnost gradjana i isto tako modelovati ljudsku prirodu. ( peticija , fenomen ’’Sneško Belić’’) autoritarna KLIMA, je povezana sa nizom neurotskih simptoma, kao što su strah, anksioznost, osećanje krivice, agresivnost.Autoritaran klima je patološki fnomen .Ona svodi uslove ljudske egzistencije na minimalni nivo, gajeći umesto razvojnih potreba, rivalitet medju članovima društva, aktivirajući agresiju i neprijateljstvo, i izazivajući odbrambene reakcije, uključujući agresiju, radi zaštite osnovnih uslova egzistencije. Regresivnost autoritarne klime ogleda se u svodjenju izražavanja pojedinaca na najmanji nivo, u zastrašivanju i obeshrabrivanju kao i manipulisanju egzistencijalnim potrebama pojedinaca tako da je on neprekidno zastrašen i zabrinut. .. autoritarna DRUŠTVENA KLIMA, nju definiše potpuna dominacija odredjenog gledišta, što znači i netrpeljiv odnos prema svim drugim gledištima.
SVITAC, decembar 2016
Proganjanje neistomišljenika u njoj, ima svrhu očuvanja ideološkog monopola vladajuće elite i njihovog monoplola.
autoritarni ODNOSI, u nekim okolnostima ljudi masovno toletišu i prihvataju autoritrne odnose. Koliko je ljudi spremno da se odupre autoritarnim odnosima na radu , na primer banalnom slučaju maltretiranja pojedinaca od strane šefa ( mobing ) , nužno moramo odgvoriti da je na to spremna manjina.Većina je pasivna jer je upalešena da ne ugrozi svoj položaj. Ali malo je oponenata autoritarnim rukovodiocima. Aut. odnsima su sklone osobe koje su interiorizovale principe ( poštovanje autoriteta, hijerarhija u ljudskim odnosima i drugo). Većina ljudi prihvata ili toleriše aut. odnose samo u odredjenim uslovima i to redovno onda kada postoji pritisak , kada neprihvatanje autoritarnih odnosa dovodi u pitanje njihove egzistencijalne potrebe. Većina ljudi nije sklona aut. odnosima. Jer da je sklona ne bi bili potrebni teror, prisila, manipulacija, demagogija, indokrinacija..Oni kojine prihvatju autoritarne odnose nastoje zapravo , da poboljšaju životni prostor za sve članove društva. autoritarni CENTRI, u sve većoj meri nastoje da imaju kontrolu nad ljudskim ponašanjem i čak mišljenjem. autoritarno JEZGRO autoritarne PRESIJE, prihvatanje društvenog oblikovanja ponašanja, posebno kontrole i presije, nudi izvesu sigurnost , koja dolazi , pre
Željko Lj. Krstić
9.
DOLAZAK ZIME
svega otuda što u dobroj meri rešava probleme egzistencije . Autoritarna presija izaziva paranoidnu reakciju kod izvesnih osoba. Logični ishodi presije su povlačenje jedinke iz društvenog polja u vlastiti svet, patološki poremećaj i autodestrukcija. AUTODESTRUKCIJA se očekuje kod onih osoba koje ne trpe presije na slobodno izražavanje , posebno kada one dostignu toliki nivo da je doveden u pitanje njihov opstanak kao slobodnih nezavisnih bića. Autodestrukcija je čin nepristajanja na uslove koji ljudsku egzistenciju degradiraju ispod podnošljivih granica. Povećanje autoritarnog PRITISKA nužno ima za posledicu sve veće udaljavanje pojedinca od sistema , znači i sve manju motivisanost da se angažuje za sistem. Pritisak na izražavanje ličnog mišljenja i ukidanje mogućnosti da pojedinac planira svoj život predstavlja udar na lični integritet. POBUNA može biti ishod dugotrjne presije. Autoritarni EGZEKUTOR ,ima stravičnu dozu narcizma, jer on želi priznaje i prihvatanje čak i od svoje žrtve. Narcizam je izvor netrpeljivosti. Narcističke ličnosti nisu prevladale ono infantilno uverenje da su centar sveta, onaj infantilni egoizam kome je svojstveno verovanje da je čitav svet njihov supranik. Samo one morju uspeti, druge ne smeju, jer uspeh drugih kao da ograničava mogućnost njihovog vlasitog uspeha.
SVITAC, decembar 2016
Narcistička osoba želi za sebe sva priznanja , a ako bi ih još neko dobio, to bi ugrozilo njeno intimno verovanje da je ona jedina svetlost. Zato ona više ulaže napora u obezvredjivanju drugih stvralaca i njihovih ideja nego u svoje delo. Uspeh drugih ona doživljava bolno i zato sve čini kako bi ga obezvredila i umanjila.
ANTIDEMOKRATSKA LIČNOST , odlikuje REPRESIVAN ODNOS prema onim ljudima čija se mišljenja razlikuju od njenih , koja se ne uklapaju u jednostavne misaone šeme antidemokrata. Ona želi da OGRANIČI, OSUDI, KAŽNJAVA nistomišljenike. Anti. demokrata čitav život organizuje oko nekoliko čvrstih princima i klone se svega onoga što bi moglo da predje njihove okvire. Antidemokrata AGRESIVNO reaguje na slobodno ispoljavanje različitih gledište. BORBA MIŠLJENJA je pretnja njegovoj sigurnosti , demokratske slobode realno ugrožavaju psihološku stabilnost antidemokrata. Borba mišljenja uvek nosi mogućnost izmene društvenih odnosa, znači i pozicije onih koji imaju povlašten položaj u društvu. ENERGETSKO JEZGRO NETRPELJIVOSTI sada je u sukobu interesa , što je najčešći razlog za surov odnos prema neistomišljenicima.
’’Autoritarna ličnost je ona ličnost koja ima potrebu za hijerahijom autoriteta, u kojoj će i ona imati ne samo sebi nadredjene , već i podredjene . tj. u kojoj će
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
ona ispoljavati neku vrstu moći u odnosu na druge. Ona obožava komandu i komandovanje. Ona se plaši moći ali i žudi za njom. ONA OSEĆA POTREBU DA BUDE VOLJENA I VODJENA, ALI I SILNU ŽELJU DA VODI , DA KONTROLIŠE DRUGE, DA USMERAVA NJIHOVU SUDBINU, DA IH PRINUDI NA ODREDJENO PONAŠANJE. Što je autoritarnija ličnost , to je verovatnije da će ona nastojati da se priključi ne onoj grupi za koju smatra da se njena norma, vrednost i ideologija slažu sa ličnim očekivanjima, već pre svega grupi koja je moćna( ili moćnim pojedincima)ili ima izgleda da postane moćna.Nemajući snage u sebi , oni se nalaze u snažnoj grupi.Autoritarne ličnosti nemaju poverenje u sebe i, baš zato ’’padaju pod’’ uticaj drugih; oni ne traže smisao svog života , već ga preuzimju od drugih i tako žive njihov a ne svoj život. Ona radije ide za tudjim rečima nego za svojim mislima.Oni se brzo naviknu da misle tudjim glavama , kao što bi se navikli da koračaju tudjim nogama ili da se voze u tudjim KOLIMA .’’.’’Ribari ljudskih duša’’. Djuro Šušnjić.
SVITAC, decembar 2016
Devet karakteristika autoritarne ličnosti koje se ispituju F skalom :
1. Konvencionalizam – koji se manifestuje u prihvatanju vrednosti i standarda srednje klase i u njihovom rigidnom održavanju. Manifestuje se u prihvatanju takvih tvrdnji kao što su : pokoravanje i poštovanje autoriteta jeste vrlina koju dete treba da usvoji. 2. Autoritativna submisivnost – koja se manifestuje u nekritičnom stavu prema idealizovanim autoritetima grupe.. 3. Agresivnost – koja se ispoljava u tendenciji da se oštro reaguje prema ljudima koji krše konvencionalne vrednosti , u zalaganju da se oni kazne, prezru i odbace. Manifestuje se u prihvatanju tvrdnji : potreban je stroga disciplina, svaki prestup i devijaciju treba oštro kazniti. 4. Antiintraceptivnost – suprostavljanje svemu subjektivnom i imaginativnom , odbijanje bavljenja psihičkim životom i vlastitim doživljajima: Tvrdnja : čovekove privatne preokupacije treba da ostanu njegova lična stvar.
Autoritarna ličnost II - N. Rot (’’Osnovi socijalne psihologije ’’, ZUNS, str. 310311, Beograd). 10.
5. Poštovanje vlasti i pozitivan odnos prema njoj - identifikovanje sa onima koji imaju moć, naglašavanje strogosti. Tvrdnja : ono što nam treba to je disciplina. 6. Destruktivnost i cinizam – osbacivanje humanosti ,
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
potcenjivanje humanih vrednosti. Tvrdnja : kakva god bila ljudska priroda , biće uvek ratova i konflikata. 7. Često korišćenje mehanizma projekcije – projektovanje u spoljni svet vlastitih nesvesnih impulsa , sklonost da se u svetu zbivaju tajne opasne stvari ( tajne spletke i planovi).
SVITAC, decembar 2016
8. Rigidnost mišljenja i postojanje praznoverica i stereotipija – sklonost da se misli u rigidnim kategorijama i verovanje u mistične uzroke sudbine pojedinca. 9. Preterano interesovanje z a seksualne nastranosti – njihovo oštro osudjivanje ali često pominjanje – lažno moralisanje. ----------------------------------------------------
------------------------------------------------------
Izmišljen razgovor sa Radomirom Konstantinovićem; vodio sociolog Željko Lj. Krstić
SUROVA TIRANIJA PALANKE 11. Gospodine Konstantinoviću u Vašoj knjizi ste napisali da je : Palanački duh je duh
jedno – obraznosti pe svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme.“ ( str. 9-10.) Nama se čini da je on naročito aktivan u vreme slava u Palanci koje su postale provorazredni društveni , i za mnoge jedini događaj. Ljudi se u Palanci mere po broju slava na koje su bili u toku jednog dana. Oni se u tome takmiče. Oni koji ne idu ni na jednu slavu, po merilima Palanke nisu društveno – priznate osobe. Tako je i sa drugim običajima koji se moraju praviti po klišeima Planke da bih se njen duh zadovoljio. Svadbe moraju biti megalomanske sa velikim brojem gostiju. Tu su i sahrane koje se završavaju tzv. Tajnim večerama, koje je nametnuo duh Palanke. Oni koji ne idu na obedovanje posle nečijeg upokojena smatraju se za izdajnika i za nekog ko se pravi pametan. Palanački duh je prisutan i u čituljama. Jer, u jednoj Planci ako se neko ko je preminuo, ne objavi u Gradskom listu, ta smrt mu se ne priznaje. Mnogi kupuje te novine ne da se informišu već da vide umrle. Duh palanke je nametnuo i kao veliku svetkovinu , obeležvanje punoletsva neke devojke. Svojevremeno, dok su momci išli u vojksu
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
to je bio pandam. Sada su mladići ostali bez svoje svetkovine. Slično je i sa velikim automobilima koji su postali, gotovo obaveza da se voze.Jedan moj prijatelj mi još tokom studija, dakle pre trideset godina rekao : „ U Palanci možeš da budeš šta hoćeš. Ali, na koje te mesto ona postavi tu ćeš biti bez obzira na sve tvoje sposobnosti i dostignuća“.
SVITAC, decembar 2016
Gospodine Konstatinoviću koji su po Vama glavna obeležija palanačkog duha ?
Oni u Prestonici gube svoju palanačku ličnost, koja je od njih stvorila Planaka, a ne koju realno imaju o sebi. Rekao bih da su u tom smislu žrtve neki mladi ljudi koji, zahvaljujući svojim priznatim roditeljima nešto predstavljaju u Palanci. Oni kada napuste Palanku i odu u Prestonicu su izgubljni jer ih tamo niko ne poznaje. Ali, u istoj toj Prestonici, koja je milionska, čini se da postoji Palanački duh ? Palanački duh je pogled na život kojeg čovek nosi u sebi bez obzira ge živi?
„Pre nego što Vam odgorim na postavljeno pitanje, da kažem da mi se sviđa misao Vašeg prijatelja, koji je izgleda na vreme osetio duh palanke. Ipak , da Vam kažem „ Palanački duh ...mora da se shvati kao jedan delatan duh...on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciju suprostavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da supostavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim ....ne sme da bude preobražaja dakle ne sme da bude rada, potebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost.
„ Palančanin , međutim, verniji je palanci nego samom sebi...On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednog iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je stav i jedan stil. Palanaštvo je nagonsko – odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog ( ili oličenog) u tom stilu. Veliki „svet“ je svet koji množinom mogućnosti ( stilova) oponira ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jednobraznost.“
Pasivnost je takođe izbor volje a njen jezik ( neradom, pasivnošću, nepreduzimljivošću...) takođe je jezik voljenog opredeljenja.“ Čega se palančanin plaši. Postoje ljudi u Palanci koj kažu da mrze Prestonicu. Meni se čini da se oni plaše Prestonice i odvajnaja od Palanke za koju su vezani „ pupčanom vrpcom“. 12.
Da li se u Palanci može biti individulala odnosno samostalna ličnost kako Vi kažete?
„ Svetu palanke, važnije je držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno, ma u kom pravcu, nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta“, kao čiste negacije palanke, odakle obaćenje stilske
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
polivalencije, a ova polivalencija je za palanački duh čisto otlotvorenje kakafonije – muzika samog pakla.“ Gospodine Konstantinoviću često se mogu videti ljudi u Palanci kako se čudno ponašaju. Tako kao što su deca nekada skupljala sličice fudbalera, tako sada i odrasli palančani drže svežanj para u ruci kada nešto plaćaju. Pored pokazivanja da imaju pare ,zar i u tom ponašanju nema nešto infantilno. Takođe kada je reč o pozdravu. U palanci se ljudi poznaju, i može se desti da jedan drugog u prolazu rukom udare po leđima, kao znak superiornog pozdrava? „ Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrtscu kolektvne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opšteg. On ima utisak produženog detinjsvta, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačko duhu a ne biti u infntilizmu. Palanački duh, kao duh nad – ja, kao kolektivne volje koja nas je uzele pod svoje, koje nas štiti od svega, a pre svega od nas samih – on iznudjuje taj infantilizam kao zaštitnički“ Vi smatrate da je rutnski žitvot u Palanci glavni protivnik stvaralačkom duhu? „Da, „ život je rutinski, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina, predvđen onom rutinom koja je došla do spasonosnih obrazaca. Nema prljavštine jer nema stvarne radionice obazaca, one u kojoj bi se tek obrazac stvarao. 13.
SVITAC, decembar 2016
Svako stvaralaštvo je prljavo, zato što je tek traženje ( nenađenog ) obrasca. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti , tako da bismo o rutini smeli govoriti , pre svega , kao o čistotj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. „ Poznato je da u malim mestima kao što je Palanka svako o svakom zna. Skoro da se zna šta ko jede. Gde i skim spava. Kako se pojedinac može sačuvati , od kako ste rekli – tiranije palanke ? „Tiranija palanke je tirnija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutnosti javnosti i javnost svega..nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu i ide sve do nepriznavanja. Podsmeh fiičkoj mani ma koje vrste uvek spremno čeka u palanci, ali i opšti podsmeh na kakvoj odluci , po kojojse pojedinac razlikuje od drugih. Ni jedna odlika se ne priznaje , ona kako je izražena; nekim događajem, kroz koji je prošao nesretni pojedinac ili nekom njegovom naročito sklonošću. ..Ljudima se nadevaju imana ( nadimci pr.Ž.K. ) upravo po toj njihovoj odlici , čime se ta odlika ističe, ali ne da bi bila poštovana i uvažena već da bi bila ismejanai uvek na neki način na oku palanke, koje sve pamti , ništa ne propušta i ništa ne ostavlja nezabeleženo..“ Nadimci u Palanci su stvarno kioloritni i surovi. Ipak Vi ste gospodine Konstantinoviću, uočili da se u Palanci lako postaje objekat, ali i to da ona pojedincu koji štrči ne prašta ništa, pa ni grešku ? „Pojedinac , izvrgnut na milost i nemilost ovom duhu uopštavanja i podsmeha svemu
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
što je izrazito pojedinačno sa beskrajnom mržnjom na svaku različitost, pa makar ona bila i čista „greška“ , ovde se u težnji ka jednoobraznosti greška ne priznaje, između greške i greha nema razlike, taj pojediinac teži da se poistoveti sa samim duhom palanke, da bude čisto njihovo oličenje upravo progonstvom svega pojedinačnog – izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha planake i spaso se tako da od sudbine njenog objekta.“ Hoćete nam, za kraj, reći nešto o „pamfletizmu“, i kakav je odnos Palanke prema istini?
SVITAC, decembar 2016
„Osnovno svojstvo pamfletizma, svojstvo obračuna u ime poznate, već date istine. Pamfletizam ne traži istinu jer je „ima“. On nije filozofski , duh okrenut nepoznatoj istini, već duh apriorizma, koji poseduje istinu. Pamfletizam je uvek apriorizam i on ne postavlja istinu u pitanje već imajući tu istinu ako apriorrnu njenu, postavlja pitanj samo o zadovoljenju te istine, o stepenu i načinu tog zadovoljenja. On je uvk borac u ime određene istine, njen izvršilac. On se ne pita za istinu već vojuje za nju.“ Izvor: Radomir Konstantinovic : „ Filozofija palanke“; Nolit; 1991; Beograd
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
MUDERIS I SOFTA Prihvatio sam se teške i opasne rabote; na koju me niko nije naterao , da uporedim dva čoveka poreklom iz Bosne koja su obeležila, svako, na svoj način beogradski kulturni život. Reč je o novinarama i piscima : pokojnom Ejubu Štitkovcu i mnogo mlađem Muharemu Bazdulju. 1 Smatram da je 1
Muharem Bazdulj je bosanskohercegovački novinar, prevodilac i književnik. Rođen je u Travniku, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu engleski jezik i englesku i američku književnost. Književne i publicističke tekstove objavljuje u časopisima i listovima: Abraham, Dani, Iza, Lica, Oslobođenje (Sarajevo); Kolaps (Mostar); Divan (Travnik); Reporter (Beograd–Banjaluka); Vreme (Beograd); Feral Tribune (Split); Novi Omanut, Pontes, Zarez (Zagreb); Bal Canis (Ljubljana); Forum, Naše Pismo (Skopje); World Press Review (New York). Član je uredništva časopisa za teoriju, kulturu i vizualne umjetnosti Tvrđa (Zagreb).
14.
gospodin Ejub Štitkovac, kao vrsni novinar bio utemeljen u beogradsku intelektualnu elitu. Muharem Bazdulj, čini mi se,da je instaliran, kao edukator iz oblasti političke sociologije. Očito kao dobar verbalni žongler i manipulator, koji je u poslednjih par godina isforsiran u prestoničkim medijima. Bazdulj spada u onu vrstu ljudi, ’koja ume lepo da priča ali pri tome da ništa ne kaže.’ Dobar je prijatelj sa rediteljem Emirom Kusturicom. On je, što bi se reklo, običnim rečima , ’’načitan’’ ali u svojim tekstovima i televizijskim nastupima ’boluje’ od korišćenja neobičnih reči ( veltešaung – pogled na svet) . Bazdulj je dobar glumac.
Knjige su mu prevedene i objavljene i na njemačkom, engleskom te poljskom jeziku, a priče i eseji na još desetak jezika.[1] Prevodio je eseje Paula Austera i Salmana Rushdiea te poeziju Josifa Brodskog, Philipa Larkina, Williama Butlera Yeatsa i Richarda Wilbura. [2]
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
Ejub Štitkovac Koliko sam ’’pratio’’ Ejuba Štitkovca , ( levo na slici ) jer smo se kretali krajem osamdesetih i početkom devedesetih po istim redakcijama : ’’Borbe’’ i ’’Radio Jugoslavije’’, bio je dobar poznavalac religije, kako islama tako i hrišćanstva ( katoličanstva, pravoslavlja pa i bogumilstva, koji je na našim prostorima i dalje tabutema.) Rado sam ga čitao. Ejuba je na komemoraciji 2006 god. je najbolje opisao njegov kolega, Nenand Briski: ’’ Nikada nisam uspeo da otkrijem senku ili trag mrzovolje u njegovom odnosu prema sredini koju je izabrao kao svoju. Nikada u Ejubu nije bilo mržnje, iako mu nije moglo biti svejedno za poruke na vratima, a još manje za sravnjenu Žepu i sve žrtve u njoj.’’
Muharem Bazdulj 15.
SVITAC, decembar 2016
‘’Vi ste se, kao rođeni Travničanin, doselili u Beograd, a niste ostali u Sarajevu ili otišli u Zagreb. Zašto je vaš izbor bio srpska prestonica?’’ bilo je pitanje novinara ’Blica na koje Muharem Bazdulj ( levo na slici ) odgovario : - Ja sam studirao u Sarajevu i živeo tamo godinama nakon studija. Takođe, devedesetih sam nekoliko meseci živeo u Zagrebu. Objavio sam neke knjige i u Sarajevu i u Zagrebu. Nakon što sam početkom dvehiljaditih počeo češće da dolazim u Beograd i da pišem za beogradske medije i objavljujem knjige kod beogradskih izdavača, a naročito nakon što sam osetio ritam grada i krenuo intenzivnije da se družim s nekim ljudima, jednostavno mi se ukazalo da mi je mesto ovde. Tu se najprijatnije osećam. To je najveći grad u kome se govori moj jezik, tu živi najveći broj ljudi koji voli da čita ono što napišem.’ ’ (Ratka Pivlajanina :’Blic’ od 12. 07. 2015 ).
Godinu dana kasnije s početka novembra 2016 g. u interviju koji je dao Ani Otaševič, urednici politikinog Kulturnog dodatka, Bazdulj ne krije da živi u Palmotićevoj ulici u Beogradu. On kao da želo da se poistoveti sa dvojicom velikana- književnika koji su živeli istoj ulici : Milovanom Đilasom i Danilom Kišom. Meharema Bazdulja je izgleda najbolje ’provalio’ novinar iz Zagreba Ivan Ivanić koji o tekstu "Hronika najavljene praznine" objavljenom u "Vremenu" (broj 1244. od 6. novembra,) povodom godišnjice smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića:- Temelj podvale – makar novinar Vremena u tu svrhu uvlačio malu vojsku mislilaca od formata, gdje su svoje mjesto našli i Ortega y Gasset i Goethe – namijenjen je podinteligentnima. Ejub Štitkovac je napisao roman ’’ Zlovrh’’ ( Dan Graf; 2005) koji je posvetio svojoj Žepi gde je odrastao i svojim ljudima sa kojima je živeo. Čini se da u roman ima
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
dosta i autobiografskog, pogotovu kada je reč o pobuni u medresi, koju je Ejub i završio, i gde je očito bio skon revolucionarnim zanosu, shvativši da mu medresa ne daje široko obrazovanje kome je težio i postigao. U romanu u dijalogu između sina Hilma i oca Abdulrrahmana i , prilikom sukoba izmedju softi ( učenika ) i muderisa ( profesora verske škole) stoji rečenica – konstatacija: ’’Riječit i pametan momak. Nikad neće biti hodža’’. Kroz reči izvesnog Kula, Ejub kao da piše o sadašnjoj situaciji na nekim našim fakultetima:’’ Profesor koji za trideset ili četrdeset godina provedenih u Medresi nije mapisao knjigu o onome što predaje ne zaslužuje da sedi za katedrom.’’ U svom romanu Ejub dotiče i večiti fenomen nepotizma, navodeći mladu profesorku koja ne ume da im predaje ključne predmete. - Ali ona je ćerka vrhovnog poglavara. Kao u filmu : ’’ Društvo mrtvih pesnika’’ i u ovoj konzervativnoj ustanovi je postojao muderis Đoza: ’’ Uči nas da razmišljamo. Zbog toga ga cjenimo. Nije mudrost učiti ajete napamet već shvatiti njihovo značenje. Ne slažu se mnogi sa Đozom, mrze ga zato što govori da je lakše učiti hatme, nego živima tumačiti Kur’an na ovovremenski način.’’ ( E. Štitkovac;2005; 64- 67) Evo kako, neki čitaoci Politike, koji su uglavnom oduševljeni tesktovima M. Bazdulja reaguju na njegove tekstove, čije komentare prenosimo u originalu , bez ikakvih ispravki ili intervencija : 16.
SVITAC, decembar 2016
,,Odlican tekst uvazenog novinara I pisca sa jasnom porukom da je u Srbiji,ali i u celom svetu vecina ljudi siromasna,potlacena,eksploatisana ,ponizena ...da se bori za goli zivot.Na tim ljudima vlast sprovodi strogocu a malo je onih koje ti ubogi ljudi interesuju,koji bi se borili za pravdu i jednakost.Zato siromasni,oni koji se nisu "snasli" u svetu prevaranata,lazova i neljudi oberu bostan.I zato je svetu i Srbiji potreban novi manifest - protest ne miliona,vec milijardi ljudi sa proglasom u kome ce potlaceni,oni koji pune dzepove bogatih i prezivljavaju kao marva zapevati:Ustajte prezreni na svetu,vi koje mori glad...’’ ( Ljubica, Ko je obrao bostan, 07.07.2016.) Izvjesni citaoci napisase u svojim komentarima da je Bazdulj presao iz "Oslobodjenja" u "Politiku".Nemam blage veze da li je to istina, ali treba reci citaocima da i u novinarstvu kao i u fudbalu oduvijek postoji "mercato"! Nema nikakvog 'prelaznog roka' kao u fudbalu. Vazda mozes preci u neki drugi dnevnik koja te trazi i, koji novinaru, recimo otvoreno, nudi bolje uslove za rad i zivot svakodnevni. Ako se ovaj novinarski "transfer" i desio nije nista cudno. Nije malo fudbalera koji su nekad, onda kad se u "jugosferi" igrao pravi fudbal, presli iz FK "Sarajevo" u "SD Crvena zvezda". A sto se tice Bazduljeve kolumne "Covjek koji je ubio Libertija Valansa", koja se kako vidim mnogim 'postovcima' ne svidja, reci cu nesto a da necu ponovo otkriti Ameriku. Ne moze svaki novinarski tekst biti dobar. Nemoguce. Ili kako bi mi rekao pokojni urednik "Slobodne Dalmacije" Josko Franceski : "Sjor, Telebak, jedan tekst je dobar, a slijedeci vec nije!" Astigospe! (Djordje Telebak, novinar, Pariz)
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
Na tekst ,, Mermerna panika’’ objavljen u Pogledima – Politika , 01.09.2016 stoji 52 komentara. Uglavnom, kao I uvek čitaoci su oduševljeni Bazduljevim tetstovima. Primećuje da je izmedju dva čitaoca, izvesnog Dragna I Koleta , došlo do oprečnih stavova. Dragan se o tekstu izjasnio negativno I dobio 18 pobornika, dok ga je Kole ‘’pokopao’’ I dobio 29 ‘’preporuka’’. ,,Muharem podržava ekonomsku saradnju sa Kazahstanom o kojoj ne zna ništa, pa izgleda da veruje šifrovanim i neproverljivim porukama vlasti o značaju te saradnje. Kakve zaista veze ima teritorija neke države sa značajem nekog pesnika? Upravo takvim stavom Bazdulj je primenio ono što navodno kritikuje kod drugih: provinciljalnu svest koja je "zasenjena" fizičkom veličinom. Na kraju, Bazdulj je podmetnuo stavove o nekakvom orijentalističko-rasističkom nipodaštavanju. Zašto nije naveo ko je primenio rasizam u kritici spomenika Žabajevu i na kom mestu? Sve ove nekorektnosti začinjene klasičnim diskursom "kafanskog intelektualca" koji voli da prepričava lične anegdote. Neuk tekst’’. ( Dragan ) Na isti tekst, sasvim drugačija reakcija: ,, Svaka cast Muhareme. A Draganu porucujem da predje na neke lakse, zabavnije tekstove ima ih po zutarama u izobilju. Ocigledno nije nista razumeo.’’ ( Kole )
17.
SVITAC, decembar 2016
Kakvo horsko komentarisanje..Kao da je ista ruka pisala, ili se prepisivalo.. Jedan od nacina da znas da si u pravu, je da ovde nisi u vecini..BS hrabrost ne ponedostaje, jer u srbiji je bitno biti na liniji, pa neka vam je sa srecom linijasi, na pravom ste mestu. ( Nikola Nesic, 1.02.2015. regovanje na tekst ,,Biljana greške beleše ’’, , Bazduljeva prepiska sa Srbljanović Biljanom. Kako god, u našoj intelektualnoj nomenklaturi gospodin Ejub Štitkovac je profesor (muderis) za mlađeg kolegu Muharema Bazdulja , koji , ako želi, može mu biti samo učenik ( softa). ……………………………………………
KADA NEMA POSLA I PARA ONDA IMA HLEBA I IGARA Rekao bih i koju reč o (zlo)upotrebi sportista u političke svrhe. Od kako je izmišljeno penjanje na balkon dvora Milana Obrenovića gde se nalazi Skupština grada Beograda, prestao sam da pratim sport. Možda je to bilo i ranije od one godine kada smo u fudbalu na čelu sa Ivicom Osimom mogli da postanemo prvaci Sveta. Mnoge zlatne, srebrne i bronzane medalje naših košarkaša, odbojkaša, vaterpolista, košarkašica, odbojkašica su se istopile u mnogobrojnim političkim igrarijama na pomenutom balkonu i poslale opšte mesto u podizanju kolektivnog ega nacije. Kada nema posla i para onada ima ’’ hleba i
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
igara’’. Vlast kao da nije prepoznala u odbrani Obrenovca spremnost omladine da učestvuje u radnim akcijama i nekom srpskom Nju dilu, gde bi se angažovao veliki broj mladih ljudi na izgradnji kapitalnih objekata... Očito da je lakše raspevati naciju preko raznih emisija na TV programima gde se biraju naljbolji pevači i pevačice Srbije. O bljutavoj ’Farmi’ mislim da je izlišno govoriti. Ona je postala jeftini trik i prizemna zamena za igrane televizijske serije sa profesionalnim glumcima. Onima kojima je bitno da ispune program isplati se da zatvore desetak faca i da ih snimaju kako se biju, pljuju, svađaju... I na kraju kao spasilac potonuća čitave nacije pojavljuje se fenomen Novak Djoković. Čovek koji je sve postigao zahvajuljući svojoj porodici i sebi. Onda se neko od političara dosetio da mu i spomenik treba podići. Novak je fenomen. Uspeo je da postane prvi u čudnom sistemu , gde se juri sopstvena senka. U svemu tome on je postao magnet za čitavu naciju. Mnogi, koji nisu nikada držali reket za veliki tenis u rukama, postali su strastveni navijači Đokovića. On je mnogima došao kao uteha za svoje sopstvene životne poraze i promašaje. Gledajući Djokovića kako lako pobedjuje i niže pobede za pobedom, većina Srba je pomislila da i ona pobedjuje, sedeći satima ispred TV aparata i gledajući vižljavog momka koji se na kraju potpisuje na TV kamere. 18.
SVITAC, decembar 2016
Umesto – dobro jutro u Srbiij je postalo normalno pitanje - Šta je noćas Đokovič uradio? Tako smo nekada do kasno u noć čekali boksere- Mate Parlova i druge da ispretimo meč. Reč je o politici koja je , kako se obično kaže ušla, odavno u sve pore života pa i u sport. Drugo, medilji pogotovo televizija su i dalje moćni. Ljudima izgleda lakše da sede ispred TV aparata i gledaju prenose sportskih takmičenja. U njima se očekuje da se neće desiti ništa ružno. I zato je to jedan od razloga zašto se sport toliko prati, bilo da je reč o kolektivnom ili individualnom. Godinama nas sa TV aparta bomarduju sa raznim terminima: izbeglice, sankcije, prognana lica, sada su tu migranti. Svaka od navedenih reči proizvodi – tugu. Slično je i sa imenima političara, pogotovu stranih. Neki od njih su postali komični na našem govornom području. Tako imamo jednog Guzenbauera, pa Kurca sad smo dobili i Skota. Njihova prezimenu služe pisanim medijima za atraktivne naslove. Dakle, sa svih strana smo bombardovani lošim i tužnim vestima. Sport pa i sam Novak Đoković nam dodju u kao ’melem na ljute rate’ , odnosno uteha za sve naše životne, promašaje, patnje, zablude, izneverena očekivanja, ------------------------------------------------------
TRI TRAGEDIJE U poslednjih trideset godina sa leve i desne strane reke Kolubare, deslile su se tri tragedije po skoro istovetnom modelu, u kojem su se desila ubistva s oružjem i to: lovačkom puškom, bombom i pištoljem. Sva
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
ubistva su se desila na javnim mestima; prvo ispred kafića, drugo u blizini diskoteke a treći u ’’obezbeđenom ugostiteljskom objektu’’ U sva tri slučaja do ubistva je došlo, u večernjim časovima, pri čemu je jedna strana u sukobu bila uvređena, posramljena ili osujećena u svojim namerama da udje u prostor na svoju ruku bez dozvole obezbedjenja. Početkom osamdesetih u čuvenom Tešnjaru ispred poznatog kafića’’ 32’’ malolentni S.S. je otišao po lovačku pušku jer ga je , malo stariji Valjevac posramio tako što ga je nogom udario u zadnjicu. S.S. mu to nije oprostio, već je otišao u roditeljsku kuću uzeo pušku i pucao u čoveka, koga se retko ko seća. Maloletniku S.S. je izrečena vaspitna mera upućenja u vaspitno popravni dom u Kruševac, gde je proveo par godina. Sada vodi miran porodični život. Otac, poznati Valjevski kafedžija je izgubio život u Parizu po nerazjašnjenim okolnostima. Drugi dogadjaj se desio početkom devedestih, kada je Ž.M. došao u sukob sa dvojicom inspektora valjevskog MUP-a u diskoteci koja se nalazila u ulici Kneza Miloša. Sva sreća, ako se tako uopšte može reći, što je do sukoba došlo na stotinu metara od pune diskoteke. 19.
SVITAC, decembar 2016
Mladi Ž.M. je aktivirao bombu i tako ubio sebe i tada dva nešto malo starija inspektora. Najnoviji događaj ubistva D.D. kojeg su mediji predstavili kao člana obezbeđenja jednog ugostiteljskog objekta koji se nalazi u istoj onoj ulici u kojoj su poginula tri mlada života od bombe. Između ova dva tragična događaja nalazi se lepa fontana sa satom. Ona kao da opominje da se nešto čudno dešava u ovom gradu, sa tragedijama u skoro pravilnim vremenskim razmacima, na svakih desetak godina. Pouka iz svega kao da nema! U trećoj tragediji za razliku od prve dve, koje su se desile ispred kafića i diskoteke, pominju se neki novi termini, u odnosu na osamdesete i devedesete :’’ brate’’, ’’obezbeđenje’’, ’’navijači’’, ’teretana’. U čituljama koje su preplavile jedini gradski list, od mladog D.D. u se oprostili , kao što je i normalno, roditelji, braća, drugari iz kraja ali i poznate navijačke grupe. Neki od njih su uzeli pravdu u svoje ruke i ruinirali stan napadača S.N. pri čemu su istukli negovu majku N. Otac S.N. je svojevremeno bio na izdržavanju kazne zbog krivičnog – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u kojem je jedno lice izgubilo život. Roditelji S.N su razvedeni. Otac ubijenog D.D. je izjavio da je je njego sin navijač a ne pripadnik huligana.
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Jedna od njih sliku pokojnog D.D. potpisuje sa parolom: ’’ Ko sme , taj može, ko ne zna za strah taj ide napred’’. Ovim, kao da potvrđuju teoriju čuvenog Gustava La Bona, koji je tvrdio da se pojedinac u grupi oseća mnogo jače nego kad je sam. Na vrhu čitulje objavljne na celoj strani stoji narodna poslovica:’’ Grom udara u visoke jele, a u korov neće i koprive ’’. U trećoj drug navodi:’’Hvala što si nas čuvao , i izvini što mi nismo čuvali tebe’’. Nadimci iz čitulja govore da Valjevo dugo neće biti miran grad, pored onih sa nadimcima : ’’ Haker, Budala, Pizdek, Fulda, Grga, Krlja,Koks, Krba, Kidi , Laki, Rki, Big, Lobanja.... Omladinci F.K. Budućnost iz Valjeva osamdesetih godina IN MEMORIAM ------------------------------------------------------
Milan Tadić - Tadija ( 1964.-2016.) 20.
Čitulje su odavno postale predmet istraživača, jer predstavljaju ogledalo jednog društva, pa i našeg. Uvek je oštro oko čitalaca moglo da zapazi ono što je štrčalo. Moglo je su to biti prevelike funkcije koje je pokojnik obavljao ali i titule, koje idu uz nekog čijoj je ožaloščenoj porodici bilo veoma stalo da se one navedu.Vremenom čitulje koje se daju pokojniku, mogu biti klasifikovane na one kulturne u kojima postoji mera i ukus onih koji se opraštaju. Problem nastaje kada čitulja postaje reklama za pojedince ili pojediine firme ili kafanice. Kao što mi jedan moj prijatelj ispriča vic, po kome Piroćanac u istom oglasu navodi da prodaje bicikl i da mu je umro tatko. Tako da i ove naše čitulje, koje su predmet našeg istraživanja, u jedinom gradskom listu objavljene povodom
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
tragične smrti jednog od najboljih fidbalera. U većini čitulja preminuli je u drugom planu , jer su ’’ožalošćeni’’ iskoristili umrlicu da se reklamiraju. Tako da u jednoj umrlici se potpisala braća koja drže poznatu kafanu kod Pivare, pa jedan taksista. Jedna umrlica predstavlja reklamu za čitav spektar privatnika: dva advokata, tri kafea, jedan butik, pekaru. ...U posebne dve plakate posvećene fudbaleru Milanu Tadić – Tadiji koji je osamdesetih godina
SVITAC, decembar 2016
bio i kapiten olimpijski reprezentacije Jugoslavije, potipsali su se jedan salon, sa svojim radnicama i jedna poznata kafana. Ružno, žalosno i tužno da pojedinci koji učestvuju u plaćanju nečije čitulje navode svoje profesije, imena svojih kafana, salona, i ostalih trgovina. Za primer su one druge , retke, čitulje sa par reči gde pojedinci iznose istinsku tugu za preminulim.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Septembar, 2016.
Legenda o Petru Boroti Sa Borotom zabave nije nedostajalo. Bio je šoumen kakvih je malo istrčavalo na travnjake i stajalo među stativama. Piše: Miroslav Filipović Među pričama kojih sam se naslušao tijekom godina nakon obiteljskih ručkova bila je i anegdota sa jedne nogometne utakmice odigrane u Osijeku. Rođaci i znanci koji su joj uživo svjedočili, uvijek bi je prepričavali jednako svježe i živo kao da se dogodila prošle, a ne neke tamo davne nedjelje u drugoj polovici sedamdesetih. 21.
Toga dana Osijek je ugostio Partizan. Beogradski klub, koji je te sezone osvojio naslov prvaka, dominirao je većinu vremena, pa se utakmica uglavnom igrala na Osijekovoj polovici terena. Na onoj drugoj, Partizanov golman Petar Borota dosađivao se među svojim vratnicama. U neko gluho doba utakmice, dok su crno-bijeli opsjedali gol domaćina, odnekud s tribina zaurlao je jedan domaći mangup: „Peeeeroooo!“ Borota se lijeno okrenuo prema dijelu tribine s koje je dopro glas, a onaj koji ga je iz sveg grla dozvao tada mu je jednako glasno opsovao mater. Stadionom se razvalio smijeh. I Borota se, kazivali su oni znanci i rođaci, kiselo nasmijao. Desetak minuta kasnije, isti prizor: Partizan napada, Osijek se brani, Borota lovi zjake, a s tribina opet viče onaj isti: „Peeeeroooo!“. Kao na ponovljenoj snimci, Borota se opet
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
okrenuo gnjavatoru, a ovaj ga je opet počastio istom psovkom. Smijeh se još jednom razmilio stadionom, a i Borota se opet nasmijao. Oni rođaci i znanci tvrdili su da se isti prizor ponovio još nekoliko puta do kraja utakmice. I da se Borota uvijek odazvao sa smiješkom onoj budali koja bi ga iznova opsovala. Čak i ako je spomenutoj anegdoti vremenom ponešto dodano, vjerujem da je Petar Borota, junak ove priče, doista prostodušno pristao na predstavu onog bezobraznika s tribina. Pretpostavljam da je vjerovao kako nogomet i nije drugo nego pučka predstava u kojoj zabaviti publiku vrijedi više od same igre i rezultata. A s Borotom zabave nije nedostajalo. Bio je šoumen kakvih je malo istrčavalo na travnjake i stajalo među vratnicama.
Odgovor iz Chelseaja Kada je osamljen i zaboravljen početkom 2010. preminuo u Genovi u 58. godini života, većina Boroti ispisanih nekrologa vrtjela se baš oko te (ne)slavne zgode. Onda je neki novinar iz ovih krajeva nazvao u sjedište Chelseaja ne bi li mu ondje potvrdili priču o „odlasku po kačket“ i eventualno ustupili snimku ili fotografiju tog događaja koje se, zapravo, nikada i nigdje nisu mogle vidjeti. Ondje rekoše ne samo da nemaju ikakav zapis o tome, već da se tog događaja ni najstariji ljudi u klubu ne sjećaju. Bit će da je i ta priča izrasla iz nekog Borotinog „zezanja“. 22.
SVITAC, decembar 2016
Za golmane se zna reći da su čudaci, pomalo i luđaci, koji često bezglavo jure po loptu makar dohvatili i krampon nečije kopačke ili svojski zviznuli glavom o tuđe koljeno. Osim toga, golmanska je sudbina crnobijela. Za njih nema sredine. Slavljeni su kada brane nemoguće, proklinjani čim prime gol, čak i kada im ne ide na dušu. Igrajući na poziciji šoumena Golman je sam samcat među stativama, onaj koji drži „mrtvu stražu“. On jest „broj jedan“, ali samo na dresu. Napadači pobiru slavu i kad zabijaju „otpatke“, dok je čuvari mreže uživaju tek kada čudesno interveniraju. A sve primljene pogotke statistika uredno upisuje na njihov konto. Valjda ih je zato, naspram vrsnih napadača i profinjenih razigravača, mnogo manje na listi slavnih. Borotu, pak, prati jedna za golmana posve apsurdna stvar. Ne pamtimo ga po fantastičnim obranama (kojih nije manjkalo) nego po pacerski primljenim golovima. O njemu je ispričano toliko neobičnih priča od kojih su mnoge iz fakta prerasle u fikciju. Recimo, ona koja je odavno prerasla u mit i kaže da je u dresu londonskog Chelseaja na nekoj utakmici s lakoćom obranio penal da bi zatim, skupa s dograbljenom loptom, ušetao u gol po kačket koji mu je prilikom obrane pao s glave. Sudac je, kažu, strogo poštujući pravila igre bez krzmanja dosudio pogodak. Oko te zgode isplela se čitava mreža kulturoloških referenci. Dospjela je i na film, kao epizoda kojom kulminira radnja čuvene srpske komedije „Kad porastem biću Kengur“. No, kao i mnoštvo drugih urbanih legendi, i ova je na klimavim nogama. Premda izvrstan golman, atletskih predispozicija i akrobatskih sposobnosti,
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
Borota je u nogometu najviše uživao igrajući na poziciji šoumena. Među prvima je, možda i prvi, istrčavao s loptom iz svoga šesnaesterca duboko u protivnički dio terena. Igrao bi „trećeg beka“, upuštao se u nerazumne driblinge, bravuroznim paradama skidao „neuhvatljive“ zicere, ali i primao golove kakve bi i djeca obranila. Ponekad bi se, razljućen sudačkom odlukom, popeo na prečku gola i demonstrativno odbijao sići. Trenerima i suigračima kidao bi živce lupkajući loptom o stativu prije ispucavanja. Igrači poput njega, kojima je užitak mangupskog nadigravanja bio ispred čelične discipline i robovanja taktičkim zamislima trenera, uvijek su se brojali na prste. Navijači su ga obožavali, naročito one tri sezone igranja za Chelsea, od 1979. do 1982. godine. Nažalost, nakon odlaska iz londonskog kluba, premda u naponu snage, nikada više nije odigrao ozbiljniju sezonu. Do 1986. kada je okačio rukavice o klin, povlačio se po nekoliko portugalskih klubova skupivši u svima jedva dvadesetak nastupa. Romantičari i gladijatori A za onaj gol kojim je ostao „obilježen“ i čija snimka postoji, a koji mu je piljarski, a ne pikarski uvalio „Zvezdaš“ Miloš Šestić u „večitom derbiju“ 1978., može se reći da je razdvojio ovdašnju nogometnu povijest na vrijeme u kojem se romantičarski nadigravalo i ono u kojem je nogomet postao gladijatorskom borbom fokusiranom samo na konačni rezultat.
23.
SVITAC, decembar 2016
Za ne koji ne znaju, dobivši udarac pri jednom skoku za loptom na toj utakmici, Borota je bio uvjeren da je sudac svirao faul u njegovu korist. Dok je namještao loptu za nedosuđeni slobodni udarac, Šestić mu je, skontavši njegov previd, prefrigano pritrčao i gurnuo loptu u mrežu. Boroti se isto dogodilo i par mjeseci ranije kada je, jednako neviteški, Borotinu naivnu vjeru u pravdu (i svoje uši) naplatio igrač dresdenskog Dynama zabivši gol koji je koštao Partizana ispadanja iz Kupa UEFA. Jedinu titulu prvaka u karijeri Borota je osvojio s Partizanom u sezoni 1977/78. primivši rekordno malo golova, tek 19, da bi potom otišao u tada drugoligaški Chelsea gdje je već iduće sezone proglašen najboljim igračem kluba koji tada nije bio ni sjena ovom današnjem. Engleska liga tih godina nije bila izlog skupih nogu, egocentričnih trenera i ekstrabogatih vlasnika klubova. Bilo je to sivo doba društvenih krajnosti, anarhoidnog punka i konzervativnog tačerizma, usred kojeg se Borota obreo kao vanzemaljac: razbarušen, otkačen, hirovit, samouvjeren.
Umjetnik, boem, prijatelj Bio je umjetnik, ali ne pozerski već pravi, boemski. Slikarstvom se bavio usporedo s nogometnom karijerom. Kažu, također, da je izluđivao klupske cimere kada bi u hotelskim sobama po cijele noći slikao, usput oslikavajući i njihova stopala.Svima se obraćao s „kume“ i svi su mu bili prijatelji. I svaki od njih sigurno zna barem još jednu neispričanu anegdotu o njemu. Njegovao je imidž kakav će golmani usvojiti tek godinama kasnije – minival, dres kratkih rukava, gaće do koljena... A s navijačima,
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
koji su ondje bili načičkani na tribinama jedva koji metar od terena, razvio je gotovo pobratimski odnos. Junak svojih dana Od zanimljivih epizoda u Borotinom životu dalo bi se snimiti ne film nego čitavu seriju. U Beogradu bi, kažu, na treninge dojurio starim neregistriranim Citroenom, dok bi za njim stizala i milicija ganjajući ga zbog prebrze vožnje. Po završetku burne igračke karijere, sustigle su ga nevolje. Sav se posvetio slikarstvu. U Beogradu je održao i nekoliko izložbi, a onda je bio uhićen pod sumnjom da je organizirao krađu nekoliko slika čuvenog srpskog slikara Paje Jovanovića. Zbog toga je odležao nekoliko mjeseci u zatvoru, iako njegovi bližnji tvrde da je bio nedužna žrtva i da su mu ukradene slike bile donesene na procjenu. Potom je nestao iz fokusa ovdašnje javnosti. Odselio je u Italiju živeći ondje skromno i, navodno, bez potrebnih dokumenata, baveći se jedinim što mu je preostalo – slikanjem. Živeći u međuvremenu tek u anegdotama, Borota je zapravo potonuo u zaborav oživjevši tek nakon smrti.Onako kako to s nesretnim legendama biva. Fudbaleri F.K. Partizana krajem 70-tih.
24.
SVITAC, decembar 2016
Željko Lj. Krstić
25.
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
SVITAC, decembar 2016
Željko Lj. Krstić
DOLAZAK ZIME
.
SVITAC, decembar 2016