AGENCIJA ZA REŠAVANJE PROBLEMA Agencija za rešavanje probema, (A.Z.R.P.) u jednom prestoniĉkom dnevnom listu, preko cele strane je objavila konkurs za prijem u radni odnos svih svojih budućih zaposlenih. Za razliku od uobiĉajenog konkursa u kojem se navode opšti uslovi za svakog kanditata, ovaj konkurs je imao jednu svoju posebnost. Naime za svako radno mesto u ovoj novoj Agenciji, budući zaposleni morao je da ima sliĉnost sa nekom od ţivotinja iz sveta sisara, vodozemaca i gmizavaca. Sa ovim specijalnim zahtevom htelo se ići na suţavanje kruga potencijalnih kandidata, jer se pretpostavlja da bi se javio veliki broj struĉnjaka. U konkusu su na osnovu sistematizacije radnih mesta navedene sve pozicije u novoj Agenciji, poĉev od direktora i njegovih pomoćnika, odnosno tri šefa odseka, koji su bili zaduţeni za razliĉite oblasti. Tako, jedan zamemenik bi bio zaduţen za rešavanje porodiĉnih problema. Drugi za probleme na radu (poslu) takozvani mobing. Dok bi treći bio zaduţen za rešavanje problema u slobodnom vremenu, odnosno odlazak u kockarnice, što je postala masovnost. Konkurs pored navedenih rukovodećih pozicija, podrazumeva angaţovanje i pomoćnog osoblja: sekretarica, vozaĉa, ĉuvara, kafe kuvarica... Posebna paţnja bi se poklonila i novom radnom mestu PIARA nove Agencije za rešavanje problema.
1
Treba li reći da je u meĊuvremenu već bio uraĊen zaštitni znak - memarundum Agencije (A.Z.R.P.) sajt, peĉat, statut, sistematizacija radnih mesta kao i poslovne prostorije, na atraktivnoj lokaciji, koja se nalazila izmeĊu predstavnika vlasti, graĊana i medija. Tako je direktor agencije morao pored opštih uslova; ĉlana vladajuće pratije, završenog bilo kog fakulteta, znaĉi i privatnog, morao da ima osobine koje poseduje "Zmijski car ili udav" (king snake). Njegov zamenik bi bio biran po sliĉnosti na "Biĉ – zmiju" (coach whip snake) dugaĉku neotrovnu zmiju istanjenog repa i krljušti koja liĉi na upleteno uţe. IzmeĊu njih dvojice je zamišljena pozicija osobe zaduţene za davanje zvaniĉnih izvajva javnosti - Piara. Ona bi se traţila meĊu onima koje imaju osobine "Kokošarke" (black chiken snaker) neotrovne zmije koja jede kokoši, kod nas zvane – guz. Posebna paţnja bi bila posvećena njihovim vozaĉima, koji bi bili birani meĊu vodozemcima, i to jedan bi trebao da ima karakteristike: "Blatnog šteneta" jednog od velikih ameriĉkih daţdevnjaka, i koji bi vozio smo ameriĉke automobile. Dok drugi vozaĉ: "Pakleni crv" (hellbender) bi bio zaduţen za sve vrste prevoznih sredstava poĉev od rolera, bicikli, motora, viljuškara, skutera, motora, ĉamaca, zmajeva, palaglajdera, bagera, tenkova, kamiona, aviona... Kandidati za kafe kuvaricu u Agenciji bi se takoĊe traţili meĊu ţenama koje bi podsećale na vodozemce - "Unjkavice" (firebellied toad) vrstu istoĉnoevropske ţabe ĉiji je trbuh prošaran crvenim i narandţastim mrljama. Ĉuvari - portiri bi morali takoĊe da imaju svoje specifiĉnosti. Oni bi se nalazili meĊu onima koji bi imali sliĉnosti sa ribama i to posebnim vrstama, kao što je "Elektriĉni som" (elecrtic cattish). Za noćnog portira bi se našao kandidat koji bi imao osbine "Morske zmijuljice” ili lampeda (lamprey). MeĊu kandidatima za portira, sistmatizacijom radnih mesta predviĊen je i neko ko ima osobine "Kojota" ili "Prerisjkog vuka" (vrsta malog ţućkastosmeĊeg vuka koji ţivi samo u zapadnim delovima Severne Amerike"). Na poĉetku već smo istakli da postoji potreba za dva direktora, ali i dva kandidata za šefa odseka: jednog koji bi se bavio rešavanjem porodičnih problema, a drugi odsek bi se bavio rešavanjem problema zaposlenih, takozvanim mobingom. Za šefa Odeska za rešavanje porodiĉnih problema kandidat bi morao da ima sliĉnosti sa "Zveĉarkom", dok njegov kolega šef Odseka za rešavanje radnih sporova bi morao da ima osobine "Mambe" (maba) jedne od najopasnijih ameriĉkih otrovnica smrtonosnog ujeda. Istovremeno "Mamba" bi bila i predsednik Komisije za disciplinke postupke protiv zaposlenih u Agenciji, koja bi sluĉajeve kaţnjavanja rešavala na licu mesta i po kratkom postupku, bez prava ţalbe onog protiv kojeg je pokrenut disciplinski postupak. Šef odseka za rešavanje problema u slobodnom vremenu bi se našao meĊu onima koji podsećaju na "Pojas ribu" (ribbon fish).
2
MeĊu kandidatima koji su nabitnije za finkcionisanje ove agencije, od velikog znaĉaja su sekretarice. One će biti traţene meĊu osobama koje imaju osobine kornjaĉa i to: sekretarica direktora Agencije bi podsećala na "Kornjaĉu dijamantskih leĊa" (diamondback). Sekretarice šefova odeska bi bile traţene meĊu: "Koţastom kornjaĉom" (leather back), "Kornjaĉa – aligator" (alligator snapper) i "Glavata kornjaĉa ili kareta (loggerhead). Glavna sekretrica šefica svih sekretarica bi bila birana meĊu "Obiĉnim kornjaĉama koje ujedaju" (common snapper). U konkursu je navedeno da bi se on sproveo u dva dela. Prvi deo bi se satojao od ispitivanja psiho-fiziĉkih sposobnosti kandidata, dok drugi deo bi se odnosio na Komisijsku procenu u sliĉnosti sa navedenim sisarima, vodozemcima i gmizavcima. Ona bi se ralizovala u tajnosti pred kompetentnom Komisijom. Poslednja vest: I ma koliko se zvaniĉno tvrdilo da je nova Agencija postavljena na zdravim osnovama - struĉnosti, nezvaniĉno smo saznali da su u novu Agenciju za rešavanje problema ušli predstavnici svih parlemetntarnih poliĉkih partija, bilo da su na vlasti ili opoziciji. Tako je ispalo da je Agencija rešila probleme - njima.
3
GUMENJAŠI ILI PIROĆANI Dokoni seljaci u gumenjašima sa odseĉenim kaišĉićima su sedeli ispred prodavnice, na praznim, okrenutim gajbama i ispijali pivo iz plastiĉnih flaša "raketa" sa etiketom "Rogonje". Na desetak metara od njih je sedeo sluţbenik Mesne kancelarije. Gledali su ga kroz uvek otvoren prozor. To je bio naoĉit sredoveĉan muškarac koji je dolazio na posao na vreme u ĉistoj i ispeglanoj košulji i uvek drugoj kravati. Priĉalo se da je završio "nekakvu sociologiju" i da se posle bezusepšnog pokušaja u prestonici skrastio u selu L. Na svom radnom mestu je izdavao uverenja o drţavljanstvu, izvode iz matiĉnih knjiga roĊenih ali i umrlih (koje je nosio podnosiocima na noge). Sem toga obavljao je i poslove matiĉara prilikom venĉanja, gde su mu mladenci dolazili, pre odlaska u crkvu. Van posla znao je da pomogne ako zatreba sa svojim kolima. Ako se neko povredi ili neko dete dobije temperaturu, vozio ga je bez ikakve nadoknade u gradski dom zdravlja ili bolnicu. Umeo je da se naĊe i pomogne trudnicama. Ipak, seljaci ga nisu prihvatili kao svoga. Izgledalo im je ĉudno. Nije imao obiĉaj da sedne sa njima ispred prodavnice. Nerviralo ih je to što je svaki dan oblaĉio drugu košulju i menjao kravate. I ako je znao da ih ĉasti, nisu ga prihvatili. On je to osetio. Ali bogami i ĉuo. Krenulo je najpre blagim signalima. Kada je prolazio pored njih, neki od seljaka koji je sedeo na gajbi znao je jako da podrigne. Onaj drugi je znao da prdne. Jedan se toliko napeo da se uneredio u gaće koje je posle par meseci nošenja morao da baci. Posle se taj javno hvalio da je išao bez gaća. A vremenom poĉeli su da ga pozivaju na telefon preko mobilnog i da mu rokću u slušalicu. Jadni ĉovek, na zvono telefona je dizao slušalicu i sa druge strane je slušao ciĉanje i roktanje, kao kod pravih svinja. Spuštao je slušalicu i istovremeno ĉuo grohoti smeh prisutnih seljaka ispred prodavnice. Toliko su se zarazno smejali da su se hvatali za stomake, i prevrtali po zemlji. Nije mogao da proceni ko mu rokće, ali bilo bi suludo istraţivati. Jednostavno je osećao da ga ti ljudi ne prihvataju i da ga jednostavno - mrze. I što je on bivao sve bolji prema njima, pogotovu njihovoj deci, oni, njihovi roditelji su bili sve gori prema njemu. Kad god je neko došao da ga zamoli da pomogne detetu oko škole, ako nešto zapne iz nekog predmeta, pomagao je bez reĉi. Mada je znao da to nije pedagoški, poĉeo je da piše deci domaće zadatke. Deca su bila sretna i razdragano su dolazila iz škole da prijave još jednu peticu za lepo napisani sastav. Neko je to iskoristio i prijavio sluţbenika Mesne kancelarije njegovim pretpostavljenim. Ovi ne budu lenji, pokrenu disciplinski postupak za "teţu povredu radnih duţnosti jer je tokom radnog vremena pisao deĉije sastave koje je naplaćivao". Zalud se ĉovek na disciplinskoj komisiji branio da je to radio iz ĉistog zadovoljstva, da bi pomagao deci. Nisu mu poverovali. Dobio je novĉanu kaznu. Kada se vratio u selo na vratima kancelarije ga je saĉekala PETICIJA na kojoj je traţena njegova ostavka. MeĊu potpisanima je uoĉio i Ċake kojima je pomagao. Zatvorio je kancelariju, pokupio svoje liĉne stvari, otišao ispred prodavnice, seo na okrenutu gajbu i naruĉio jedno 'ladno pivo. Poĉeo je da razmišlja o piroćanima.
4
5
SULTANIJA
Maks Veber i Karl Marks gledali preko satelita neku, njima stranu, zabavnu emisuju u kojoj je gost veĉeri bio sportski novinar u penziji. U jednom trenutku Veber poskoĉi od radosti, jer ga gost emisije u nekom ĉudnom rapoloţenju spomenu, pa ĉak i citira jednu njegovu misao. On cimnu Marksa koji je kunjao u dubokoj fotelji (Engels je već otišao da spava), pa mu reĉe: "Vidiš Karl, tebe i Fridriha niko više ne spominje. Mora da ste nešto gadno omanuli kada ste verovali u revoluciju praznih radniĉkih stomaka." Marks pogleda Vebera preko naoĉara, promrlja sam sebi nešto u bradu i nastavi da kunja. Veber upade u euforiju i reši da obiĊe drţavu gde ga citiraju u zabavnim emisijama. Dobi dozvolu od sv. Petra i krenu na put. Kad se spuštao primeti izdaleka da ga ta drţava podseća na bananu. U toj neobiĉnoj zemlji je, prvo što je primetio da svi stanovnici gledaju turske serije. Po tome mu pade na pamet da je reĉ o njegovoj Sultaniji. Na ulici je primetio veliki broj ljudi i ţena koji nose plave uniforme. TakoĊe u parkovima vide puno sveta kako sedi po klupicama. Rekoše mu da su to penzioneri u Sultaniji, kojih ima u velikom broju. Veber primeti, da meĊu penzionerima ima dosta ljudi u najboljim godinama za radnu aktivnost. Kada je ušao u prvu Ustanovu primetio je veliku guţvu u njoj. Ĉinovnici su sedeli po hodnicima. Kancelarije su bile prepune, a u njima radni stolovi na sprat. U jednoj kancelariji Veber ugleda ĉoveka na lusteru. Rekoše mu da je to penzioner koji se vratio na posao, i pošto je neko drugi seo za njegov sto, on se zakaĉio za luster. U Sultaniji su mu opisali da su oni bukvalno shvatli njegovo zauzimanje za ĉinovike, pa su zabranili otpuštanje. Kako koja partija doĊe na vlast, ona zapošljava svoje kadrove a oni predhodno primljeni ostaju. Tako da mnogi sede kod kuće i primaju platu.
6
ĈORORO DIPLOMA: Obeleţeno Lice tokom jednog spontanog razgovora, i evociranja školske prošlosti, koje se nije svelo na traĉarenje, već studiozno obrazlaganje ĉinjenica, doĊe do saznanja da je on, zapravo, Višu školu završio mnogo pre nego što je mislio. Naime, pošto se ispostavilo da je njegova generacija završila IV razred O.Š. u sadašnjoj zgradi Više poslovne škole, on sebi napisa diplomu. NaĊe knjigu sa kojom ga je za odliĉan uspeh nagradilo Nasatavniĉko veće O.Š., davne, 1976 g. Usput je našao knjigu, slikovnicu "Zoranov konjić" koju je dobio za odliĉan uspeh u I razredu O.Š. Slikovnica je sa druge strane imala "Bongove prijatelje". U obe priĉe O.L. je našao pouku. Pogotovo za Zorana, koji je morao sve domaće zadatke da posvršava, da bi se na kraju poigrao sa konjićem. Kad se malo zamisli O.L. uoĉi da ga fenomen Zoranovog konjića prati kroz ĉitav ţivot. Samo što je sada umesto konjića, nagrada - plata. Ali vratimo se diplomi. Pošto napravi "diplomu" kao dokaz da je uĉio u zgradi Više škole, kopira ĉetvrtasti veliki peĉat za odiĉan uspeh u niţim razredima O.Š. i odnese pravniku da je priloţi u personalni dosije. Kada pravnik vide diplomu, skoĉi od ushićenja i viknu: "Pa i ja sam pre tebe uĉio u istoj zgradi. Znaĉi i ja sam završio Višu školu, pre vremena"…
7
MASTER: Prilikom izvlaĉenja personalnih dosijea, sluĉajno ispade jedan, veoma stari, koji se sam otvori. Na opšte iznenaĊenje ispade diploma, vlasnika personalnog dosijea koji već 40 godina radi u ustanovi, na veoma odgovornim funkcijama. O.L. i Pravnik se pogledaše, jer na diplomi je pisalo da je "Struĉnjak" završio Višu školu. To niko nije mogao da veruje jer je "Struĉnjak" godinama vaţio za najsposobnijeg ĉoveka u Sluţbi, koju je "nosio na svojim leĊima." Ĉak su ga jedne godine vratili iz penzije jer nisu mogli da naĊu boljeg, pardon, adekvatnijeg. O.L. se seti dogaĊaja kada mu je "Struĉnjak" bio rukovodilac i kada je poĉeo da radi. On mu je tada iz nepoverenja traţio original diplomu na uvid. Pošto su se nekada izdavale velike diplome, O.L. je morao da angaţuje taksi da je preveze. Ĉak su je, kako se seća, ĉetiri jaka mladića od kapije nosila "Struĉnjaku" na uvid, koji je samo klimnuo glavom u znak odobravanja. Kasnije O.L. nisu priznali ni da je profesor. Ĉak je jedan kolega hteo da ga bije motkom jer mu O.L. nije fiziĉki liĉio na profesora. "Struĉnjak", to ne bi bio kada ne bi rešio svak problem, koji se naravno tiĉe njegove pozicije. Sekretarica Glavnog Urednika je obavestila da je "Struĉnjak" doneo svoju diplomu – mastera. Ako je on master onda O.L. osta kalabaster. ĈORORO: Kao što je Arhimed viknuo "Eureka", tako je i O.L. posle dvanaest godina pronašao reĉ koja sve govori: " Ĉororo". Našao je u jednoj romskoj pesmi, gde se pominju reĉi "Ĉororo" i "Ĉokano", što u prevodu znaĉi Vampir. Pošto nije hteo da se petlja sa Vampirima O.L. uze samo reĉ "Ĉororo" koja znaĉi – siromah. Pevao je gde stigne: u radniĉkom autobusu, u upravnoj zgradi i na spratu i u prizemlju, u svojoj kancelariji… Niko nije shvatio znaĉenje pesme "Ĉororo", već su se k’o miši svi krili… Neko se seti da O.L. prijavi Nevladinoj orgnizaciji, koja se bavi ljudskim pravima, jer su shvatili da se ta reĉ odnosi na romsku manjinu. Uzalud je O.L. objašnjavao da Ĉororo znaĉi Siromah, i da to nije Kriviĉna radnja koja se sankciniše. Niko nije hteo ni da ĉuje da je reĉ Ĉor - Lopov. Izgleda da većina To doţivljavaju kao vrhunsko umeće.
8
9
SAJT KOJI PRODAJE DRVA Cvrkuće devojĉe na jutarnjem televizijskom programu kako se na jednom sajtu mogu naći cene jeftinih drva, ali ih gledaocima ne saopštava. Radojka i Milisav se pretvorili u uho i gledaju u ekran do pola prekrivenog vezenom šustikom priĉvršćenom staklenom vazom. Radojka kad ĉu za jeftina drva vrisnu kao da se posekla na noţ. Milisavu spadoše naoĉari sa nosa. Radojka ga prekorno pogleda iskosa i povika: - Trĉi u školu, bog te neubio, da pitaš uĉiteljicu šta je to sajt koji prodaje jeftino drva!!! Milisav se obuĉe, stavi zimsku šajkaĉu na glavu uze štap i krenu u školu, gde su ĉasovi uveliko poĉeli. Pošto nije mogao da saĉeka odmor uĊe na ĉas i sa vrata reĉe: - Uĉiteljice, poslala me moja Radojka da pitam šta je to sajt koji prodaje jeftino drva? Uĉiteljica još nije došla sebi zašto je Milisav prekinuo ĉas, a već je iz prve klupe ustao Ċak i poĉeo da deklamuje: - Deda Milisave, taj sajt je jedna šarena strana koju će te naći na internetu, ako se ulogujete na njega pod uslovom da imate pasvord i lozinku, koju vi samo znate. Milisav se brecnu: - Šta mi to dijete napriĉa, od svega sam razumeo za lozinku koju sam morao da znam kada sam bio u vojsci na straţi. Zapamtio sam je za ceo ţivot. Sad bih je ja rekao da me pitaš. Uĉitaljica doĊe malo sebi i pred Ċacima poĉe da objašnjava deda Milisavu: - Da bi došli do tog sajta preko koga se prodaju drva, vi morate kupiti kompjuter ili lap-top. Neko taj lap-top zove i nout-buk, zato što liĉi na veliku knjigu. Potom morate otići u poštu i prikljuĉiti se na internet. Kada se prikljuĉite na internet onda moţete na lap-topu da ĉitate novine, slušate muziku, gledate filmove. TakoĊe moţete da pronaĊete i taj sajt na kojem se prodaju drva. Pretplata za internet je otprilike kao jedan kubik drva. - Au, uĉiteljice šta mi sve napriĉa - huknu Misav i obrisa se maramom po glavi, i nastavi: - Od svega ja sam vas razumeo da treba da kupim nekakv top kako bi pronašao taj vaš šareni sajt na kome se prodaju jeftina drva. E, pošto mi top u kući ne treba ja ću pre iseći svoju šumu nego što ću traţiti taj prokleti sajt! DoviĊena deco - reĉe Milisav i ode.
10
CRNA MACA Ljutiša je danas bio kod kuma na slavi. Popio je jednu ljutu rakijicu pre ruĉka i par piva uz garnirano peĉenje: pola svinjsko a pola jagnjeće. Pred polazak, na posao, u noćnu smenu, presekao je piće sa jednom duplom kafom, koju mu je kuma specijalno skuvala i sipala u svoju šolju. Seo je svoj auto koji danima nije stigao da opere. Jedva ga je upalio. Sreća što je bio parkiran na nizbrdici, inaĉe bi ga morali svi gurati. Pošto je kasnio dodao je gas kroz naseljeno mesto. Uĉini mu se da je najbrţe prošao pored jedne škole, uprkos leţećem policajcu. Zaboravio je da veţe sigurnosni pojas. Uostalom i da se setio ne bi uspeo da ga postavi oko sebe jer mu se automatik za ispuštanje pojasa zaglavio. ProĊe mu kroz glavu da je kod kuma zaboravio novĉanik sa svim dokumentima: liĉnom kartom, vozaĉkom i saobraćajnom dozvolom. U jednoj pregradi novaĉnika, krijući od supruge, drţao je nešto novca za zabavu, odnosno odlazak u kockarnicu na poker aparate.
11
Uplaši se prvog mraka i seti se da mu stop svetla ne rade. Onaj majstor što ga poznaje samo nešto izmišlja i odlaţe popravku. Oseti da mu je nešto ţivo potpalo pod zadnji desni toĉak. Pogleda na retrovizor i vide da je zakaĉio crnu macu, koja mu mahnu repom. Ulete na prking i zaustavi auto zahvaljujući strmini ispod pruge. Da nije nje ne bi se ni zaustavio jer mu koĉnice odavno ne rade. Istrĉa iz kola, stavi belu kapu na glavu i opasa beli opasaĉ oko sebe. Na ulazu u policijsku stanicu srete koleginicu sa kojom će noćas raditi.
ODELO I KRAVATA SUMNJIVOG LICA Obeleţeno Lice ranije usta, skuva kafu za sebe i suprugu, ostavi novac za uţinu detetu, obri se sa trostrukim ţiletom a potom istušira. Nakon toga namaza izbrijano lice losionom, stavi dnevnu kremu na lice i osveţi podmišku. Na ĉistu atlet belu majcu, obuĉe belu košulju, a na ĉist donji veš, pantalone ispeglane na ivicu. Uz odgovarajuću kravatu, nazu izglancane cipele. Preko obuĉe sako i kaput. Pri izlasku iz kuće stavi na glavu odgovarajuću ĉojanu kapu. Dok hitaše ulicom na posao u drţavnu sluţbu, primeti na sebi zadivljujuće poglede svojih sugraĊana. Lepo mu se javljaše. To mu popravi samopouzdanje. Ponavlja u sebi, poznatu izreku: "Odelo ne ĉini ĉoveka ali ga ĉini ĉovekom".
12
U takvom raspoloţenju saĉeka radniĉki autobus, u kome ga doĉekaše kolege. Odmah po ulasku u autobus doţive grohotni smeh pojedinih kolega ali i dobacivanje: "Vidi ga obuk'o se k'o preprodavac stoke". Po dolasku na posao, O.L. prvo otvori prozor da osveţi kancelariju. Potom upali osveţavajući štapić sa mirisom juţnog voća i zali cveće. Primeti kroz prozor da ga grupa kolega ĉudno gleda, podgurkujući se uz grohotan smeh. Vrati pogled na cveće, japanske ljubiĉice, i primeti da su i usred zime poĉele da lepo cvetaju. Ali i dalje mu nije bilo jasno zašto se kolege smeju. Krenu u restoran društvene ishrane, kako sluţbeniĉki restoran, već po navici zovu. Usput vide kako pojedine kolege koje jedu van restorana, spuštajuju tanjire nakon obroka na zemlju koje oblizuju kuĉići, i, na koje niko ne reaguje. Jednom od kolega reĉe da ne bi bilo pametno da to radi, jer se zbog toga mogu svi zaraziti, i, da ne postoji voda koja će takav tanjir da opere. Kolege koje su upravo jele iz tanjira, poĉeše da se grohotom smeju, i da bi pokazali da su u pravu, prazne tanjire ponovo baciše na zemlju. Na povratku sa doruĉka srete ga Glavni Urednik i opomenu ga što nosi kravatu, rekavši da kravatu samo ON ima pravo da nosi. Kada Obeleţeno Lice poĉe da se pravda, glavni ga ekspresno disciplinski kazni sa 20 odsto od plate, koju su odmah naplatili. Seti da je već godinama u Ustanovi i da bi zbog vernosti i odanosti Ustanovi trebalo da bude nagraĊen a ne kaţnjen. Seti se onog univerzalnog principa po kome je napad najbolja odbrana. Ali od ĉega se brane nije mu bilo jasno. Odmah napisa predlog Glavnom da mu dodele jubilarni sat. Nije dugo ĉekao odgovor. Stiglo je vozilo sa rotacionim svetlom. Sa novim odelom i kravatom ubaciše O.L. u sanitet i oko ruku, umesto jubilarnog sata staviše lisice. U specijalizovanoj Ustanovi, svi koji ga videše sa novim odelom, lepom kravatom i izglancanim cipelama, lisicama na rukama, prsnuše u smeh.
13
14
UPUTSTVO U jednoj našoj domaćoj ustanovi, sa duţom tradicijom zaposleni dugo godina nisu poštovali red. Išli su na sahrane i svadbe kolegama ko je i kako hteo. Raĉunali su: ako sam za ţivota bio dobar s nekim, red je da mu i idem na sahranu bez pitanja svog šefa. MeĊutim, novo i mlado po staţu, poletno rukovodstvo, na ĉelu sa starim direktorom, poĉelo je da izmišlja neka nova njihova pravila. Tako su pored ostalog doneli i Uputstvo za odlaske na sahrane i svadbe. Da ne bi trošili 'artiju, u cilju racionalizacije, oni su Boţe me oprosti, napisali Uputstvo o jednom trošku. Tako da se više nije moglo ići na neĉije venĉanje i upokojenje o svom ćefu. Za svadbe se pravio najpre spisak i to ne po poznanstvu sa mladom ili mladoţenjom već po rangu u firmi. Na prvom mestu su išli naĉelici, iza njih šefovi pa ostala raja, saradnici. Spisak sa budućim svatovima bi se nosio kod šefa na proveru. Ukoliko bi se sluĉajno našao, neki nepoţeljan, on je odma' leteo sa spiska uz obrazloţenje šefa: "Ovaj nije naš"! TakoĊe u Uputstvu je do detalja opisano: gde, ko i kako sedi na svadbi, kako se veseli i naruĉuje muziku. Obiĉan radnik, tako, nema pravo da se veseli, peva pesmu i naruĉuje muziku. Ukoliko se veseli ima se kazniti 20 odsto od plate na tri meseca. Ukoliko pak zapeva kazna je deset odsto veća. A ako sluĉajno naruĉi muziku i zaigra kolo, a da predhodno nije uplatio šefu, kazna je pedeset odsto. TakoĊe, bez dozvole svog šefa ne sme se slikati, ni sa mladencima. Ustvari i na takvom javnom mestu, kao što je svadba ustanova mora da ostavi utisak i da se vidi ko je glavni u njoj. Sliĉno je i sa sahranama. S tom razlikom što se pored spiska zaposlenih koji idu na sahranu, obavezno direktoru nosi i posmrtni govor. On ga mora proĉitati i odobriti. Ako treba nešto i ubaciti a opasna mesta iz nekrologa i izbaciti. Najbitnije u svemu, pa ĉak i od samog pokojnika, ko će ĉitati, obiĉno, pripremljen govor. To mora biti neko ko je perspektivan, na koga ustanova u svojoj budućnosti raĉuna i koji će doprineti svom prosperitetu. Onaj koji ĉita obiĉno nije poznavao pokojnika za ţivota. To nije bitno. Bitno je da je njega direktor odredio. A onaj što je moţda bio spreman i da napiše i da proĉita, taj nije po meri direktora. On moţda neće biti ni na spisku pozvanih. Jer takav je koĉniĉar i glavni neprijatelj naše ustanove. Šta ako, ne daj Boţe nekrolog iskoristi protiv direktora i poltrona, koje ni pokojnik nije voleo?!
15
MUHOLOVKA Posle povratka sa godišnjeg odmora, primetio sam da su se u mojoj kancelariji skupile neke sitne muve. Nisam znao kako da ih se rešim. Kupio sam, na predlog supruge, lepljivu traku. Izgledala je kao lovaĉki patron na kome je pisalo: muholovka. Sutradan sam je postavio na luster u obliku spirale, koja je poĉela da visi. Prvog jutra posle postavljanja primetio sam samo jednu muvu kako se upecala. Nisam bio zadovoljan. Pustio sam malo jaĉe muziku sa radija, koja me je opuštala. U jednom sam trenutku pomislio da muholovka nema efekta. Hteo sam da je skinem. Ali sam se brzo predomislio, jer mi nije smetala. A muva je i dalje bilo. Za par dana, kada sam prestao da brojim muve, primetio sam da im se broj uvećao. U jednom momentu na muholovci sam primetio osu, kako se muĉi i pokušava da se oslobodi. Ţeleo sam da joj pomognem. Video sam da su joj oba krila i zadnji trup, zalepljeni. Uhvatio sam je za jedno krilo i primetio da neću uspeti. Nešto kasnije sam, ne razmišljajući, pokušao osu da spasem, energiĉnim trzajem. Uspeh je bio poloviĉan. Naime i ako sam uspeo da oslobodim osu, na lepljivoj traci su ostala oba krila i trup. Spustio sam je na štampaĉ. Naišao je mlaĊi ĉovek i, bez razmišljanja je bacio kroz prozor. Nisam je posle viĊao…
16
OSA Od kako znam za sebe ja sam se muĉila. Imala sam teško detinjstvo. Letela sam i gola i bosa. Skupljala sam hranu, sa cveta na cvet. Kada sam ušla u neke godine nisam više ni birala pašu. Oslabila su mi i ĉula mirisa i vida. Toga dana sam uletela u neĉiju, lepo ureĊenu kancelariju, kroz prozor. Letela sam po kancelariji koja je imala plave zidove i tamno plav tepih. Tavanica je bila okreĉena u belo. Po zidovima su bile okaĉene lepe slike. Na radiju se ĉula glasna muzika. Opustila sam se. U trenutku kada mi je bilo najlepše, ja sam se upecala na neku lepljivu traku koja je stajala okaĉena na luster. Nisam je ni primetila. Osetila sam se bespomoćno. Najpre sam osetila da su mi se oba krila zalepila, a kasnije sam osetila da ne mogu pomerati zadnji trup, jer se i on zalepio. Uĉinilo mi se da jedan ĉovek imao ţelju da pomogne. Pokušao je da me odlepi tako što me uhvatio za jedno krilo. Ja sam se i dalje bezuspešno borila. U jednom trenutku sam osetila da je uspeo jakim trzajem da me skine sa lepljive trake. Nije mi bilo spasa. Na traci su ostala oba moja krila i zadnji trup. Osetila sam ravnu površinu. Naišao je mlaĊi ĉovek i izbacio me kroz prozor….
17
KUGLICE U FLIPERU Na poĉetku svoje sportske karijere nisam znala ni ko sam ni šta sam. Mislila sam da sam igraĉ, ali je vreme pokazalo da sam samo obiĉni sportski rekvizit u jednom fliper aparatu koji mladima, godinama sluţi za zabavu. Takom ĉertresetih godina igra je bila zabranjena u Americi, jer su je smatrali kockom. Igrala se u Harlemu i ostalim getima. Nas pet–šest koleginica su izbacivali na neki ravan prostor preko neke jake opruge. Mi smo se, kada nas odapnu, mimoilazile i udarale u neke plastiĉne peĉurke koje su na naš dodir vrištale i svetlile. Na poĉetku smo se fino zabavljali. Nije nam bilo teško da letimo po tom aparatu k'o muve bez glave. U meĊuvremenu ja sam postala nagradna kuglica. Bilo nam je zanimljivo da kroz staklo gledamo ljude koji su se ĉesto manjali i ubacivali nekakve ţetone u aparat. Kada smo prolazili mimo peĉuraka ti ljudi, uglavnom mladići, su bili mrzovoljni. Znali su da lupe o staklo. A kada smo se sudarali sa peĉurkama oni su bili radosni. Njihova lica su bila ozarena. Bilo je tu i dobrih ali agresivnih igraĉa, koji su znali da nas doĉekaju na peraja (flipers) i da nas vrate u igru. Igraĉi su koristili svakave cake: štop, prebac, ĉupanje, gurkanje. Što su bili samo vešti naĉini da igraĉ osvoji nagradnu kuglicu (exstra ball) ) ili igru (specijal). Nas kuglice su najviše nervirali oni koji su drţali cigarete na staklu, i tukli nogama i rukama po aparatu. Ali i i tu se pronašlo rešenje, jer da bi vlasnici aparata primirili nemirne igraĉe, koji su guranjem, lupanjem pokušavali da postignu što bolji rezultat, uveden je TILT. Preterana agresija i pomeranja mašine dovodili su do prekida igre i iskljuĉivanja. Najstariji oblik Tilta je bio koncipiran tako što je jedan konus visio usred prstena, kada bi se pomerala mašina i kada bi dotakao prsten, konus bi prekidao igru, kaţnjavajući nestašnog igraĉa, spasavajući nas i gazdu od troškova za popravke. TILT treba uvesti u naše firme kao sistem zaštite radnika od osionih šefova koji maltretiraju kad stignu. Pri jednom remontu majstor koji je skinuo staklo poĉeo je da nas psuje, jer smo se zaglavile. Tada sam prvi put ĉula ko sam i šta sam. Da nam nije opsovao majku ni do danas ne bih znala ĉemu sluţim. Dakle, ja sam obiĉna metalna kuglica u fliper aparatu, napravljena nekih ĉetrdestih godina prošlog veka, koju putem, takoĊe metalne i jake opruge ubacuju u igru. Cilj igre je da onom koji je kupio ţeton, dakle platio igru, osvojim što više bodova, na naĉin da se mi što više puta sudarimo i sa bezobraznim, drskim i samouverenim plasitiĉnim peĉurkama, koje samo znaju da se smeju i vrište. Naši najveći neprijatelji su zapravo peraja, koja su u nekim mašinama bila postavljena na tri mesta. Oni su ti koji nas maltretiraju i vraćaju u igru. Mi smo najsretnije kada ih izbegnemo. Naš posao je krajnje nezahvalan i traje sve dok se kompletna mašina ne pokvari i otera na otpad. Sve do tada mi smo ispod stakla, kada smo u igri, ili u tunelu - kada smo na odmoru, odnosno kada se u mašine ne stavljaju ţetoni koji našem gazdi daju novac a igraĉu bodove. Mi našeg gazdu ništa
18
ne koštamo. On za nas praktiĉno i ne zna da postojimo. On vidi samo aparat i novac. Samo mu je to bitno. Ono što je nama preostalo je da same napravimo strategiju kako da se saĉuvamo od dobrih ali agresivnih igraĉa. Dakle, nama je cilj ako nas već ubace u igru, za koju nismo uvek i raspoloţene ili smo se umorili od nje da proĊemo po sredini aparata i ne zakaĉimo ni jednu peĉurku ni one peraje što nas ceo ţivot maltretiraju. Tada nam ne moţe niko ništa. Dobri igraĉi znaju da je zlatno pravilo igranja flipera da igraĉ, preko nas kontroliše fliper i igru, a ne fliper njega. U poslednje vreme u aparate ubacuju neke laţne kuglice. Za njih govore da su završile nekakve privatne fakultete. Vidim da su glupe za osvajanje bodova, ali nisu za sebe. I tako smotane i priglupe njih ubacuju u igru da bi ih primili u Evropu.
19
20
ODVIKAVANJE OD VLASTI Odavno je poznato da rukovodioci vrlo traumatiĉno doţivljavaju odlazak u penziju od obiĉnih smrtnika. To je teţak prekid posla koji podrazumeva da nisi više u centru paţnje, da se za sve pitaš pa i za najmanju sitnicu. Da ništa ne moţe da se reši bez tebe. Da te voze i odvoze gde ţeliš. Da svi skaĉu kada prolaziš. Da te pitaju za tvoje zdravlje i tvojih najbliţih. Da moţeš šta ’oćeš i kolio moţeš. Da ti sve ĉine na ruku i na tvoj ego, koji ne sme da se poljulja. I jednog dana, kada se najmanje nadaš, doĊe kraj jedne karijere. Napravi se oproštajeni koktel. Na njemu, obiĉno budući naslednik ili naslednica odrţi govor. To je poslednji aplauz koji dobiješ. Odeš kući i već prvog dana ti nije dobro... Shvatiš da si oboleo od zavisnosti od vlasti. E, da se ne bi nagli prekidi dešavali, nadleţni su se dosetili da formiraju Rehabilicioni centar za bivše rukovodice; direktore bolnica, škola, bibllioteka, predsednike sudova, komora i upravnike zatvora, odmarališta. Dakle, to su svi oni koji su zaboravili šta je ralan ţivot. Svi oni već prvog dana bi ulazili u program koji bi trajao najmanje šest meseci. Po tom programu, svi rukovodioci bi i dalje odlazili na svoja radna mesta, koji bi podrazumevo simulaciju njihovih bivših kancelarija i sluţbenih automobila. Da bi program bio što uspešniji u njemu bi uĉestvovale bivša sekretarica i bivši vozaĉ. Kancelarija bi bila napravljena po uzoru na onu pravu... Cilj rehabilitacije bi bio da se pojedinac izleči od vršenja vlasti. Tako bi bivši rukovodioci svakog jutra sa svojim vozaĉima dolazili u simulirane kancelarije. Odmah bi naruĉivali kafe od svojih sekretarica, i izdavali im naredbe koga treba da pozovu. TakoĊe u odreĊeno vreme bi se simulirali i sastanci, tzv. kolegijumi na kojima bi uĉestvovali svi već bivši direktori, upravnici, naĉelnici, šefovi. Ti sastanci bi se svakodnevno odrţavali. Na svakom sledećem bi se menjao presedavajući. Svako od njih bi priĉao svoju radnu biografiju i ogroman doprinos svojoj ustanovi kojom je uspešno rukovodio, i ostavio svoje naslednike. Posle toga igrao bi se jamb, šah, magarac, domine i sl. Ţene bi mogle da heklaju i vezu. Nakon društvenih igara bivši rukovdioci bi se ponovo vratili osnaţivanju svoje poljuljane liĉnosti. U tu svrhu bi se organizovali simulirani pozivi iz Ministarstva. Naime, u toj igri resorni ministar bi navodno traţio tog i tog upravnika. Ovaj bi ozareno prilazio crvenom telefonu. Sa prvim reĉima u simuliranom pozivu poĉeo bi da se luĉi hormon sreće - dopamin.
21
Na kraju bi se svi prisutni pohvatali za ruke i poĉeli da pevaju: - Ringe, ringe Raja, doš’o ĉika Paja i doneo jaja. Jedno jaje muć a sva deca ĉuĉ!!!! Ko ne bi stigao da ĉuĉne na vreme, bio bi kaţnjavan i do kraja meseca ne bi dolazio u rehabilitacioni centar za odvikavanje od vlasti.
PA ZADENI Ispeci pa reci, na vreme da ne zagori ali ne i prerano, da ti ne bude ţivo (krivo). Ima ljudi i ţena koji se godinama kriju iza maski. Njih otkrivaju smešne cipele koje nose. U dobru se ne ponesi a u zlu se ne ponizi, zato nemoj dozvoliti da ti po vrućem limu, gola zadnjica klizi. Kod sirotinje na ĉast, a kod bogataša na glas. Zato nemojte ostajati u kući, jer gosti mogu banuti svakog ĉasa. Iako Krivu Drinu niko ne ispravi, u ovom poslu, nikada nema nezaposlenih. Ĉizma glavu ĉuva, šubara je kvari. Zato kada nešto kupuješ stavi naoĉari. Veći je greh znati a ćutati, nego lagati. Jer, lagati mogu svi a znati samo poneki.
22
23
PREDSEDNIK Utakmica stoleća naše fudbalske reprezentacije pala mi je taĉno izmeĊu dve Skupštine, koje su mogle biti sudbinske u mom ţivotu. Sluĉajno ili ne, tek obe su sazvane da bi se izabrao novi Predsednik. Elem, u ĉetvrtak dan pre, takoĊe, sudbinske utakmice, sazvana je Skupština stanara "moje" zgrade koja ima samo dva, glavna, ulaza. Na dnevnom redu je bila samo jedna taĉka: izbor novog Predsednika i njegovog zamenika. Pošto se u našoj zgradi Predsednici biraju po principu rotacije, shvatio sam da se novi bira s mog - ulaza. Dosadašnji predsednik, gospodin u plavoj Uniformi je na, njegovom, ulazu zaveo red. Mi sa našeg ulaza smo se raspustili u demokratiji koja je prerasla u svojevrsnu anarhiju… Pošto nisam bio na Skupštini koja se odrţavala u zajedniĉkim prostorijama, dobroćudni poštar sa jakim brcima, mi saopšti da je "bilo malo naroda." Iskusniji prosedi komšija mi reĉe da je on planirao da mene predloţi za Predsednika. Odgovorih da sam hteo da prisustvujem Skupštini, ali da nisam mogao da preĊem preko ogromne bare, koja se stvorila zimus na ćošku zgrade. Pozvao sam taksi i krenuo zaobilazno. Upali smo u neke radove na putu, tako sam stigao – kasno… U meĊuvremenu sam već dobio poziv da prisustvujem Skupštini svog esnafa u prestonici. Kaţu u pismu, na istom mestu kao i prošle godine, samo što se ove godine bira novi Predsednik. Skupština je u subotu i poĉinje u 11:30. Dakle, dan posle " sudbinske" utakmice naše fudbalske reprezentacije, sazvana je Skupština udruţenja mog esnafa. ProĊe mi ĉudna misao da je poĉetak Skupštine odloţen zbog mene. Znaju, kaţem sam sebi, da ţivim u unutrašnjosti pa pomerili poĉetak. Mora da planiraju da me izaberu za Predsednika esnafa. Sa tim mislima legnem malo ranije. Pripremim sveĉano odelo, nove cipele i kravatu. U jednom trenutku, uĉini mi se da zvoni telefon. Dignem slušalicu. Ĉujem umilni ţenski glas koji me obaveštava da sam izabran za Predsednika udruţenja. Još, me pita na koju adresu i u koji grad da pošalju auto po mene. Taman kada sam poĉeo da diktiram adresu, ĉujem glas svoje ţene: - Hoćeš kafu? Probudim se i shvatim da sam u mojoj zgradi ĉiji nisam Predsednik.
24
25
MUKE DEDA MRAZA Na ulaz jedne zgrade doĊe Deda Mraz da podeli novogodišnje paketiće za decu. Parkira sanke ispred ulaza, na obeleţenom parking mestu, kako ne bi imao problema. To je bio starovremeni Deda Mraz, koji je rešio da zaradi od roditelja dece koji još veruju u ĉiku koji donosi paketiće za Novu godinu, ako su dobra. Elem, nakon kratkotrajnog boravka u pomenutom ulazu, Deda Mraz shvati da on nema šta tu da traţi, jer su tu stanovali uglavnom neki stari i mrzovoljni ljudi. Dece nije bilo. Taman kada je zakoraĉio da izaĊe iz Zgrade, zamoli ga jedan sredoveĉni gospodin, da ako je već tu da prikupi pare za stepenišno svetlo, jer to niko od vlasnika stanova ne ţeli da radi. Deda Mraz bi zateĉen, jer je ţurio na sledeći ulaz iste zgrade, ali olako se prihvati zadatka. Zakuca na vrata svih dvadeset stanova. Pola nije htelo da mu otvori vrata, a ona druga polovina se pravdala da nema pare. Deda Mraz ne gubeći vreme izaĊe iz zgrade i posvetii se svom pravom poslu, deljenju novogodišnjih paketića deci, odnosno prodaji njihovim roditeljima. Posao bi naporan ali i lep jer je u odnosu na prošlu godinu materijalno bolje prošao. To je praktiĉno bio posao u sivoj ekonomiji, jer nije plaćao nikakvu taksu niti porez za tu svoju animatorsku delatnost. Bože mi oprosti Deda Mraz je radio po principu sveštenika koji dolazi u stan da sveti vodicu za Uskrs i lomi kolač za slavu. Pa ako oni ne plaćaju PDV-e i ne izdaju raĉun, tako mogu i ja, pomisli ovaj naš Deda Mraz. Ĉak nosimo i sliĉne uniforme. Oni crne haljine a mi crvene uniforme. U takvom razmišljanju tamo negde iza Boţića pojavi mu se policija u kući. Deda Mraz je bio u garaţi i popravljao sanke kako bi mogao da ih koristi i pred narednu Novu godinu. Ubrzo sazna da je protiv njega podignuto nekoliko kriviĉnih prijava po više osnova, ĉlanova. Naime, vlasnici stanova iz one zgrade u kojoj su ga zamolili da prikupi pare su ga prijavili da je uzeo sav novac od njih i da ga je potrošio, a da nije uplatio dug za stepenišno svetlo. Kao dokaz priloţili su uplatnicu EPS–a koja nije popunjenja, već je bila baĉena u kantu za smeće. Konkurencija, dakle nevladino udruţenje "Deda Mraz", ga je prijavilo da je on svoj posao obavljao ilegalno i da se nije prijavio projekat nadleţnima radi dobijanja privremene dozvole za animatorski i edukatorski rad sa mladima. Tako da su mu po vaţećem Kriviĉnom zakoniku prikaĉili optuţbe za više izvršenih kriviĉnih (ne)dela: zloupotrebu sluţbenog poloţaja, laţno predstavljanje kao i prevaru malolentnih lica i njihovih roditelja koje je dovodio u zabludu. Na sudu su imali razumevanja za Deda Mraza, jer mu je ovo prvi kriviĉni postupak tako da su mu odredili boravak u kućnom pritvoru sa nanogicom uz elektronsko praćenje njegovog kretanja. Dobio je poverenika kome se javljao, i pravo da tokom dana iz kuće izaĊe na tri sata.
26
Tokom nošenja nanogice Deda Mraz nije plaćao struju niti telefon, tako da su mu ovi iz EPS-a došli i iskljuĉili el. energiju. Zbog tehniĉkih nedostataka Deda Mrazu su kaznu elektronskog nadzora, zamenili sa izdrţavanjem zatvorske kazne. Odveden je u zatvor gde su ga odmah doĉekali drugi osuĊenici, sa pitanjem zbog ĉega je "pao". Kada je pokušao da objasni da je sve ovo jedna velika zabluda, svi su mu se smejali. Pojedinci su mu ĉak i ĉestitali kako se setio da lako pokupi pare za stepenišno svetlo. Upravnik ga je angaţovao za Svetosavsku akademiju.
KAFANA ĈETIRI METKA Kod nas se neretko kaţe da se sve bitne stvari rešavaju u kafani. Ja do skora u to nisam verovao. Velim imamo mi institucije, koje su zaduţene za razne oblasti. Zna se gde je bolnica, škola, sud, obdanište... Odeš, brate, pa završiš posao. Ma ne budi naivan, priĉa mi komšija Pera. I nastavlja svoju neverovatnu priĉu. Naime, ĉuo on kako jedna specijalizovana medicinska ustanova, koja se bavi pored ostalog 27
procenom radne sposobnosti, da bi se rasteretila pritisaka iz unutrašnjosti, primenila novi metod rada. Naime, ona je za one sa sedmim stepenom struĉnosti, kojih je u nas manje, i dalje nastavila da radi i da ih procenjuje - plašeći se njihove manipulacije. MeĊutim za one sa srednjom struĉnom spremom, osnovnom školom, pa i sa nezvršenom O.Š. ona je angaţovala renomirane kafane na ulazu u prestonicu sa svih strana sveta. Na ĉuvenoj Ibarskoj magistrali je angaţovala jednog konobara u kafani Četiri metka. Minimalni uslov da u kafani postoje WC, parking i jedan sto sa stolicom. Tako priĉa moj komšija, ulazi ĉovek u kafanu Četiri metka i pita da li moţe da dobije ocenu radne sposobnosti. Konobar stoji ispred mega postera, dosadašnjeg kriminalca koji je preko noći postao slikar i pisac. Mudro ćuti, ali potvrdno klima glavom. Daje mu jednu kilsku teglu i pokazuje mu u pravcu WC-a. Ĉovek uze teglu i uĊe u WC. Napuni je do vrha, zatvori poklopcem, napisa svoje ime i prezime na nalepnicu. Tako napunjenu teglu sa etiketom ostavi na policu. Kada se vrati, konobar dade znak da izaĊu na parking ispred kafane. Stadoše jedan pored drugog. Konobar ĉuĉnu i rukama se uhvati kao za neki volan. Ovaj pored njega poĉe da ga prati. Kao da upali auto i paĉećim korakom krenuše unazad. Radnju rikverca ponoviše desetak puta. Konobar potom kao ugasi auto, ispravi se i uĊe u kafanu. Ovaj moj nastavi i dalje da ĉuĉi, ali kada vide da je to nepotrebno usta i on i uĊe u kafanu. Usput se seti da nije ugasio auto, pa se vrati, štosa radi, kao da ga ugasi. Ĉak ga malo pogura, i kao stavi kamen pod sva ĉetir toĉka. Na stolu ga je već ĉekao test, sa tridesetak pitanja, koji je bio zatvorenog tipa. Naime, bilo je dovoljno da se ponuĊeni odgovori zaokruţe. Za desetak minuta on završi testiranje. Konobar uze test, stavi naoĉare na vrh nosa i poĉe da proverava odgovore preko već postojećeg šablona. Sabra bodove, ode da promućka teglu u WC-u, poĉeša se malo po glavi sa pogledom na praking. Uze olovku, zabi je u uvo da se poĉeše, i zapisa ocenu radne sposobnosti. Papir stavi u zatvoreni koverat. Naš junak dade novac i dobi priznanicu za obavljen pregled u kafani... U tom trenutku se parkira dţip ispred kafane. Iz njega izaĊe momak sa postera i sa pratiocima uĊe u kafanu. Svi prisutni polegaše na pod. On se grohotom nasmeja i sede ispred štafelaja.
28
29
SVI NAŠI PEŠĈANI SATOVI Naši politiĉki menadţeri su izmislili novi pešĉani sat kojim se prikriva ogromna nesrazmera izmeĊu viška i manjka kvalitativnih osobina zaposlenih. On pokazuje tehnološke viškove u drţavnim ustanovama, tzv. administraciji. Jedan deo pešĉanog sata se odnosi na manjak: struĉnosti, kompetencije, objektivnog ocenjivanja saradnika, profesionalnosti, altruizma, znanja, iskustva, odgovornosti, istine, poštenja.. Drugi deo pešĉanog sata meri višak: slobodnog vremena, poltronstva, neprofesionalnosti, neznanja, neodgovornosti, egoizma, nepoštenja, laţi, subjektivnog ocenjivanja saradnika od strane osionih šefova. Pošto naše ustanove funkcionišu po principu pešĉanog sata, nikad se ne zna kada je pesak u delu sata koji se odnosi na manjak ili u delu koji se odnosi na višak kvalitativnih osobina zaposlenih. Zato se u našim drţavnim ustanovama ne uoĉava razlika izmeĊu radnika i neradnika. Jer kad neka Nevladina organizacija sprovede obilazak neke naše ustanove (monitoring) rukovodioci brzo okrenu sat na manjak kvalitativnih osobina zaposlenih. Pesak na manjku pešĉanog sata stoji taman toliko koliko posetioci borave u ustanovi... Kada odu sat se sam okrene na višak kvalitativnih osobina zaposlenih i tako stoji do sledećeg obilaska. Inaĉe dobri poznavaoci naše administracije se sigurno sećaju da je u prošlosti bilo sliĉnih pešĉanih satova. Jedni su se odnosili na saveznu i republiĉku administraciju, koja se vremenom prelivala iz jednog dela u drugi, dok na kraju nije postali jedna – rapubliĉka. Mada je tu i gradska administracija, kao alternativa bivšoj saveznoj. Ona ispod sebe ima i opštinske administracije koje se spuštaju sve do seoske mesne kancelarije, koja je bitna. TakoĊe postojao je pešĉani sat koji se odnosio na zaposlene u privredi i vanprivredi. Godinama su oni bili u srazmerni, dok u jednom ĉasu pesak u delu vanprirede nije poĉeo da se više puni i samim tim preteţe. U jednom trenutku je ostao na toj strani. Deo u privredi je ostao skoro prazan, sa ponekim steĉajnim upravnikom. Dok je dobar deo prešao u privatni sektor koji nije transparentan. Nije ni drţavna administracija monolitna, kako se ĉini. I ona se osipa i preliva u neke egzotiĉnije pešĉane sa(j)tove, koji imaju ĉudne nazive i lepe devizne plate.
30
LAMPICA Nekoliko puta godišnje iz Prestonice u jedan grad u Unutrašnjosti (tamo negde kod debelog creva!!!) dolazi Komisija koja daje pravo na materijalnu nadoknadu na ime, u narodu poznate kao, TuĊe nege i pomoći. Komisiju ĉine visok proćelav muškarac sa sveţnjem kljuĉeva i mlada plavušica, koja otvara vrata. Ispred njih se pojavljuju teški bolesnici. U zgradu Penzionog njih dovoze sanitetima, na nosilima, u kolicima, na štakama. Svi pacijenti dolaze u taĉno vreme sa uredno primeljenim pozivom, u beloj koverti na kojoj su udareni mnogobrojni peĉati. Plavuša otvara vrata i proziva. Pacijenti, obiĉno uz tuĊu pomoć izlazi ispred komisije, odnono stasitog muškarca u civilu sa kaubojskim ĉizmama na špic, i treba li reći, u farmerkama. Taj isti muškarac, sa brojanicom na jednoj ruci, spretno na svom sveţnju kljuĉeva (na kome se nalaze kljuĉevi od auta, stana i notkorez) pronalazi baterijsku lampicu. Sa njom, koja se za nekih stotinak dinara moţe kupiti u svakoj kineskoj radnji, on vrši pregled usne duplje i ušiju svojim pacijetima. Po neki put se desi da mu kljuĉ od auta ili notkorez upadne nekom pacijenut u usta. On nastavlja samouvereno pregled kao da se ništa strašno nije desilo. Plavušica se smeška. Oĉito da je on na ovaj naĉin zabavlja. U jednom momentu visok imuškarac se saginje i udara pacijenta u koleno. U tom trenutku, kao kod debelog vulkanizera mu se vide donja leĊa i tanga muške gaće. Plavušica pritrĉava, šatro da nešto pomogne. Pacijent sa otvorenim ustima izlazi u hodnik. IznenaĊena i preneraţena rodbina se raspituje, za ishod pregleda. U tom trenutku se pribliţava ţena koja nudi kompletnu uslugu. Za jednu "crvenu" ona kaţe da moţe, putem specijalne metode, dati taĉnu dijagnozu i utvrditi šta je uzrok jakih bolova. Rodbina obiĉno prihvata ovaj poziv i odlazi u podrumske prostorije u zgradu koje se nalazi preko puta... Za par nedelja stiţe pismeni odgovor da je Komisija utvrdila da podnosiocu zahteva ne pripada pravo (novac) na ime tuĊe nege i pomoći. Plavuša i dugajlija za to vreme gostuju u drugom gradu u unutrašnjosti, uz lep provod, dnevnice i lampicu.
31
MRLJA Nekad sam bila samo mala, obiĉna mrlja na košulji, suknji, pantalonama, sakou…Svi su me potcenjivali. Ĉak su mnogi prevaranti zaraĊivali na meni. UbeĊivali su narod da imaju neka sredstva za moje skidanje. Posle su poĉeli da prave i reklame. Dobro je da sam ţivu glavu izvukla od tolike halabuke i moje satanizacije. Uspela sam da proširim svoje polje delovanja. Postala sam naftna mrlja na reci i na moru. U mnogim svetskim medijima sam postala udarna vest. Ljudi su poĉeli da me se plaše. Te pojavila se naftna mrlja, te ide prema nekom gradu... Tako sam vremenom poĉela da stiĉem ogromnu medijsku popularnost. Ipak od svega mi je najdraţe, moje, mesto u neĉijoj karijeri. Za to još nisu pronašli ni jedno efikasno sredstvo za moju neutralizaciju. Tu mogu biti raznolika. Recimo da je neki politiĉar piškio u krevet kada je bio mali. Ili da nije završio ni osnovnu školu. Da ne zna raĉun ili sva slova da piše. Velika sam mrlja ako je neko bio u zatvoru, zbog kraĊe ili prevare. Samo u jednoj drţavi pokušavaju da me sakriju. Ali neće moći, neću se predati. Ja sam, bre, mrlja!
32
33
34
SPOMENIK SA RUŢOM Pošto se primetilo da je atraktivan za mladiće kojima on doĊe kao neka vrsta liĉne karte u plodnoj kriminalnoj karijeri, rukovodstvo zatvora u unutrašnjosti koje prevaspitava mladeţ došlo je na spasonosnu ideju u smislu svog brenda - zaštitnog znaka. Rešili su da podignu spomenik po svom najpoznatijem štićeniku, koji je bio u zatvoru poĉetkom sedamdesetih godina prošlog veka. Naime, prilikom svog trećeg odlaska u penziju jedan bivši vaspitaĉ i visoki zatvorski rukovodilac predloţi da se u zatvoru postavi spomenik Markanu. Nekad je taj osuĎenik bio javna ličnost; krimos, voĎa navijača i paravojne formacije pa i narodni poslanik. Bio je stah i trepet u prestonici. Pomenuti vaspitaĉ napisa i knjigu o zatvoru, u kojoj navede da je najbitniji dogaĊaj u zatvoru što je Markan izdrţavao kaznu maloletniĉkog zatvora. Da bi se drugi regrutovali i bili na njegovom putu bilo je potrebno tu ideju materijalizovati. Zato je ideja spomenika bila najprihvatljivija. Vrlo brzo je raspisan konkurs, na kojem je pobedio takoĊe jedan bivši vaspitaĉ. On je i liĉno poznavao najpoznatijeg osuĊenika u Ex Jugoslaviji, uradio ga je u prirodnoj veliĉnini u vojnoj uniformi I sv. rata. Postavka spomenika pade sa završetkom adaptacije zatvora. Spomenik staviše na sredinu osuĊeniĉkog šetališta tzv. kruga. Postaviše jaku rasvetu da svetli u mraku i da mladima bude svetionik u ţivotu. Na njegovo ostvaranje doĊoše liĉnosti iz sveta estrade, sporta, politike, tzv. elite koja je svojim donacijama i besplatnim koncertima donirala njegovu izgradnju. Tako je maloletniĉki zatvor dobio svoj zaštitni znak u vidu Spomenika sa ruţom, na ĉijem otkrivanju neko od prisutnih predloţi da se zvaniĉni naziv promeni u "Markanov zatvor". Svi prisutni su jednodušno prihvatili predlog koji se odmah odštampao u Sluţbenom glasniku... Ali da bi se došlo do tako vrednog i znamenitog Spomenika, bilo je potrebno uloţiti mnogo truda. Zatvorski rukovodioci su godinama gradili model rada sa osuĎenima tako što su favorizovali i nagraĊivali one koji su kriminalno opredeljeni. One dobre - prosocijale su kažnjavali: Tako da i oni koji su došli neiskvareni i kiminalno neinficirani morali su, po izlasku iz ovog maloleniĉkog zatvora, postati već regrutovani kriminaci. Za to su dobijali velike šarene diplome koje su overavane sa velikim peĉatima i potpisima tzv. struĉnog tima. Rukovodioci su uporno istrajavali na svojoj kvaziprosocijlnoj opredeljenosti. Naravno oni to nisu smeli javno da kaţu i priznaju, ali su to svojim konceptom rada pokazivali svakodnevno. Oni retko dobri, su zatvarani zajedno sa kriminalno inficiranim. Za par dana i ti mladi koji su hteli da budu dobri postojali su loši ljudi, ali dobri kriminalci. OsuĊeni su kaţnjavani ako su zateĉeni da ĉitaju knjige, a nagraĊivani ako su kod sebe imali bodeţe, mobilne telefone. Ni jedna zvaniĉna inspekcija nije mogla da primeti ni jedan propust u radu zatvora. Ĉak su i javno pohvaljivani. Gledali su se papiri. Sami osuĊenici nikome nisu bili bitni.
35
Prlilkom izlaska iz zatvora pred komisijom koju su ĉinili svi predstvanici sluţbi osuĊeni su propitivani iz oblasti: nasilništva, reketiraja, nerviranja, provociranja, ali i udaranja metalnom štanglom u glavu tzv. štangliranja i ubadanja metalnim predmetom... U tome su im pomagali i svi zaposleni u zatvoru, u nalaţanju ţrtve koju je trebalo maltretirati i tako veţbati svoju kriminalnu opredeljenost i doslednost. Meta je mogla da bude kako neko osuĊeno tako i zaposleno lice, bivši vaspitaĉ, koji se ne pridrţava nepisanih uputstava o formiranju kriminalaca.
TELEFONIRANJE PREDSEDNIKA Visok, lepo obuĉen muškarac se energiĉno i u prolazu prema svom kabinetu obrati svojoj napirlitanoj i skockanoj sekretarici: - Okreni mi Predsednika!!!! Ova, u strahu da ne pogreši, poĉe brzo da okreće povelik broj, koji joj je stajao ispod pribora za odrţavanje noktiju. Na drugoj strani se javi ţenski glas: - poţaluйsta? Pošto vide da je pogrešila, sekretarica u strahu da joj ne spusti slušalicu doseti se da pita kako je vreme u Moskvi, i da eto, prva svojoj koleginici ĉestita Novu godinu. Ova se obradova, pa reĉe da uzvraća sa pozdravima, i da će pogledati još jednom sa svojim šefom da vidi oko Juţnog toka: - Moţda, ipak, neke teroretske šanse postoje. Ja ću, mila, šefa o svemu detaljno izvestiti. Kada završi razgovor sekretarica otrĉa svom šefu i reĉe da je greškom okrenula broj nama prijateljske zemlje i da se lepo ispriĉala sa koleginicom. Sredoveĉni muškarac se uhvati za naoĉare i okrenu drţavnu novinsku agenciju, da se pohvali kako je obavio telefonski razgovor sa Predsednikom.
36
DOLAZAK MINISTRA U jednom omanjem zatvoru u unutrašanjosti svi ţive za jedan dan u godini, kada se proslavlja godišnjica njegovog postojanja. Tada se zatvor sreĊuje i doteruje. Kao i svake godine organizuje se, skoro isti tzv. kulturno–umetniĉki program. Na sam dan svi oĉekuju goste iz Ministarstva. Strepi se da li će se ministar odazvati pozivu. Nepoţeljni dobijaju slobodan dan. Tako je bilo i ove godine. Ĉak je tradicionalno odštamapan zatvorski list u kojem je najavljuje dolazak ministra. Iako je sve preduzeto, sem upravnikovog školskog druga sa fakulteta i PI-arice niko se nije pojavio. Bili su predstavnici crkve, ali bez vladike. Nešto ni domaći novinari se nisu odazvali. Slikao je i zaposleni, kome to nije teško palo, jer svake godine radi isto. Ĉovek se navikao. Ipak, program je kakotako, odrţan bez incidenata. Dodeljene su nagrade svojima. Sutradan upravnik zatvora sede zavaljeno u svoju fotelju i potišteno poĉe da razmišlja zašto se ministar nije pojavio. Moţda će ga smeniti, pomisli. Pade mu na pamet spasonosna ideja. Pozva zapovednika i u poverenju mu naredi da organizuje bekstvo par osuĊenika, ali da o tome nikome ništa ne govori. Neka naĊu dva osuĊenika i neka ih dobro iznerviraju, ali bez pucnjave. Ipak, tog dana sevnuše puške. Upravnik pomisli da je napadnut zatvor spolja. MeĊutim, ubrzo mu deţurni nadzornik saopšti da su brzom intervencijom, njegove smene, dva osuĊenika savladana u pokušaju bekstva, Jedan je ranjen u nogu i nalazi se van ţivotne opasnosti.... U jednom trenutku u zatvor pod rotacijom uĊe crna limuzina. Iz nje izaĊe ministar. Upravnika kao da je sunce ogrejalo, kada ga je video. Pomisli da ga do Nove godine neće dirati. Ministar i upravnik se izljubiše i odoše u kancelariju. Ubrzo se u medijima pojavi zvaniĉno saopštenje o pokušaju bekstva iz zatvora. Neko predloţi orden upravniku za hrabrost i spreĉeno bekstvo.
37
38
VELIKI BRAT KAO TABLOID Sa navratnanos privatizacijom medija u Sultaniji paralelno se na svim televizijskim stanicama emituje "Veliki brat". Da gledaoci ne bi nešto propustili ovaj veoma gledani serijal se emituje i na svim radio stanicama. A, opet ako je neko spreĉen da ne moţe ni da gleda i da sluša ovu nadasve edukativnu i zanimljivu snimanu emisiju, moţe da proĉita o njoj u najnovijem tabloidu, pod istim naslovom. Dakle, nisam se iznenadio kada sam na trafici ugledao novi tabloid. Kao da me je grom iz vedra neba udario. Odmah sam kupio više primeraka. Kao omaĊijan ĉitao sam ga hodajući trotoarom. Ĉak nisam ni gledao na opasnosti, u vidu biciklista i izmeta od pasa koje gazde ne drţe na povocima. Posle par dana sam primetio da svi kupuju novi tabloid, a da sve ostale dnevne novine se vraćaju u remitendu. Nikakve isforsirane polemike u dnevnim novinama nisu mogle da potisnu znatiţeljne ĉitaoce da saznaju šta se dešava u kući Velikog brata. Oni najpronicljiviji ĉitaoci su vrlo brzo zakljuĉili da izmeĊu dešavanja u Sultaniji i prostorijama Velikog brata, nema suštinske razlike... Evo i dokaza. Analizom sadrţaja, najnovijeg broja tabloida ovećih dimenzija (50 cm x 100 cm) moţe se uoĉiti da on ima sve rubrike kao i svaka "normalna novina". Mada su u V.B. te rubrike poreĊane po sledećem redosledu: Hronika, Politika, Društvo, Ekonomija, Sport i Kultura. Ono što smo uoĉili da u tabloidu dominiraju velike slike i naslovi. Samog teksta je veoma malo, što je u skladu sa tendencijom u pisanim medijima; da jedna dobra fotografija više vredi (govori) od svakog napisanog teksta. Na naslovnoj strani dominira veliki naslov: "Rat mafije" ispod kojeg se navodi da "besne uliĉni obraĉuni" i da se "ubijaju i podmeću bombe zbog droge i drugova". Kao antrfile u navedenom tekstu kao vest stoji da: "Nakon osam godina policija je u novim uniformama". Na velikoj naslovnoj strani ĉitam i sledeće pitekuresne naslove: "Vojnik se sklinuo go i jurio devojke". Veliki brat je svoje štampano izdanje posvetio takoĊe bitnim dogaĊajima za egzistenciju ĉitave nacije, koji su navedeni u tekstovima pod naslovima: "Atina Ferari kaĉi gole fotke po fejsbuku!"; "Anabela i Rade krili vezu", "Raskinuli Dţidţa i Cecin brat Milan", "Švonja ostavila bebu i otišla sa muţem na Ibicu"... Kljuĉne reĉi u navednim tekstovima su: Atina Ferari, Anabela, Dţidţa, Švonja... Hronika je udarna rubrika u tablodu "Veliki brat." U njoj dominira naslov: "Baba ide u zatvor jer je pretukla komšinicu, ĉekićem po glavi, kojoj neće da plati 500.000?" Tu su tekstovi sa sukobima ĉlanova porodice: "Gazda sa sinom tukao gosta", "Horor majka", "Muţevi spreĉili tuĉe dve pevaĉice u hotelu u Turskoj", "Ranjena braća i dalje na aparatima", "Pritvoreni deda i unuk zbog gajenja marihuane", "U izgubljenom koferu 400.000 evra" "Porše izgoreo ispred obdaništa". Kljuĉne reĉi: Baba, deda, otac, majka, sin, unuk, braća, muţevi, komšinice, kofer, Porše. Iza "Hronike" ide rubrika "Politika" u kojoj se hrabro navodi da: "Vlast pokazuje svoju niĉim ograniĉenu moć" kao i da: "Vrh DB-a negira umešanost u ubistvo S.
39
Ć.". Pored njih tu su i naslovi: "Za rašĉišćavanje prošlosti nema volje"; "Popovićev SNP na izbornoj listi SNS"; "Daĉić neće imenovati svog zamenika u SPS; "Vulin ĉešlja laţne siromahe". Na stranama rubrike "Ekonomija" tekstovi su posvećeni sledećim temama: "Srpski kapitalizam", "Ţelezara u Smederevu našla kupca", "Staklara nema pare za struju". Ĉitaoci Velikog brata mogu saznati kako "posle 175 godina ĉuvena fabrika zatvara vrata – Bip otišao u steĉaj". Na strani posvećenoj ekonomiji i dve vesti, iz kojih se saznaje da je: "Aca Lukas kupio dnevne novine "Sport". Kao i da je vlasnik koncerna Farmakom MB: "B. dobio nanogicu", "Nanogicu je dobio i baletan koji je prebio svoju ţenu – glumicu". Za sledeći broj najavaljen je tekst pod naslovom: "Veće plate u budţetu iz 2016?". Treća po redu je rubrika "Društvo" u kojoj su tekstovi posvećeni aktuelnoj izbegliĉkoj krizi. Tako predsednik Srbije kaţe: "Nećemo silom na migrante!"; Ministar V. je precizan: "Treba nam novĉana pomoć za migrante". Ispod ova dva teksta sa fotografijama XXXL nevedenih politiĉara, navodi se: "Apel da se u pregled migranata ukljuĉe specijalisti - Lekari opšte medicine ne mogu da prepoznaju neke bolesti!". Osim forsiranja tema - izbgliĉke krize "Srbiji preti povratak hiljda izbeglica", novi tabloid posvećuje paţnju i dešavanjima u našem obrazovnom sistemu. To su tri naslova: "Đaĉki autobusi u bojama SNS?"; Stigao novi pravilnik o finansiranju – Veći rezovi u malim školama"; Kao i tekst sa naslovom "Spremni za školu?". Na stranama "Sporta" dva velika teksta su posvećena dvojici fudbalera van terena.
U jednom pod naslovom "Ko to vozi Banbija?" se analizira crnka koja je do stadiona dovezla poznatog fudbalera reprezentacije T. U drugom, tekstu sa velikim slikama, novinar se posvetio ljubavnim jadima bivšeg fudbalera M.K. koji se ponovo zaljubio: "Nova devojka mu preslikana bivša". Primetili smo kao fleš vesti, informacije da su se naši košarkaši plasirali u polufinale: "Rutinski do finala" i da "Đoković pobeĊuje" te da je "Španovićka oborila liĉni rekord". Tabloid "Veliki brat" kulturnu rubriku je svojim ĉitaocima ostavio za kraj. Uz veliku sliku objavljen je intervju "Kraljica starleta na pesku". Ispod povećeg razgovora o njenom ţivotu koji će ići u nastavcima u sledećih deset brojeva, navedena je vest o Kanskom fesivalu "Ko sve juri zlatnog lava"... Zanimljivo je da su u tabloidu svi tekstovi nepotpisani. TakoĊe se ne navodi adresa redakcije kao i ime glavnog i odgovorornog urednika, niti štamparija. Sumnja se da su volontersku ulogu u ureĊivanju ovog tabloida preuzeli na sebe svi gloduri prestoniĉkih dnevnih i nedeljnih listova. Oni su to uĉinili kako bi saĉuvali svoje pozicije u sluĉaju gašenja svojih listova. Na kraju štampanog "Velikog brata" stoji i oglas o prodaji izdanja preko sindikata u Javnim preduzećima i drţavnim ustanovama. Dok će se jedan broj primeraka, kao obavezno štivo, deliti po osnovnim i srednjim školama Sultanije.
40
41