JESENJI SVITAC; br. 20; god.III

2015

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić Adresa: KaraĎorĎeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana : Groţdje u Leliću Vinogradarske breskve tzv. šantelije:

Inspiraciju za Jesenji SVITAC dalo mi je Miholjsko leto koje sam sa suprugom Nadicom proveo radno u selu Leliću kod Valjeva, gde smo uţivali skupljajući plodove: šljiva, jabuka, krušaka, oraha, breskvi – šantelija, groţĎa poreklom iz Novog Pazara.....

Uvod: Cenzura potiče od latinske reči koja u prevod znači kontrolu. Kao pojam vezana je za diktatorske i autoritarne reţime , koji kontolišu medije i pojedince koji bi svojim delovanjem bili opasni po vlast. Njih drţe i drţali su pod kontrolom, i nisu im dozvoljavali da im se objavljuju tekstovi u novinama, romani, filmovi, pesme...Na našim prostorima u poslednjim decenijima najpoznatiji su po cenzurisanju svojih dela su filmski reditelji : Lazar Stojanović i Ţivojin Pavlović, od pisaca to su u novije vreme ţivi pisci kao što su Dobrilo Nenadić ( Dorotej), Ivan Ivanović ( Crveni kralj ) , Vidosav Stevanović ( Testament) od pesnika Gojko Đogo ( Vunena vrmena), Andrej Jelić – Mariokov. . Ono što je po meni bitna razlika u tehnologiji cenzure, što su Komunisti bili naivniji u proganjanju svojih neistolišljenika. Oni su njih javno proganjali i izvodli ih pred sud i tako im pravili reklamu. Sadašnji reţimi prema svojim neistomišljenicima nastupaju mnogo perfidnije. Jednostavno ih ignorišu kao de nepostoje.

Sadrţaj: Danilo Kiš : CENZURA ILI AUTOCENZURA Ivan Ivanović : KASINA Moji neobjavljeni tekstovi: ZLA SUDBINA ČITAOCA I PISCA SUDBINA JEDNE BRANE UZBUNJIVAČI ILI DUVAČI ZATVORSKA BEKSTVA VIDIMO SE U UTORAK Razgovor sa Zoranom Glušćevićem: O KAFKI Neobjavljeno pismo DANAS – u.

I urednicima POLITIKE. 1

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka promakne budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vrše svoju duţnost mirne savesti jer oni nisu cenzori, nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera: slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst. Ova naizgled demokratska mera jedan je od najciničnijih vidova prikrivanja cenzure. Ukoliko to nije ona kada se knjige ili tekstovi zabranjuju in extremis od strane sudskih organa – supstituta cenzure – a u ime javnog mnenja, tamo gde javnog mnenja nema.

CENZURA / AUTOCENZURA

Danilo Kiš: Cenzura/autocenzura. – [u:] Ţivot, literatura. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 14].

Objavljeno o 60. godišnjici piščevog roĎenja. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 97-102.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige odreĎene pasuse ili strofe. Ukoliko time nije uspeo da vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on će se posluţiti moralnom ucenom, i svoje strahove svaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je time prikrijete od javnosti – zavisi i njegova sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstveni cenzor, ili ćete uništiti jednu karijeru i jednu egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo objaviti vašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su se u njoj nalazila i takva mesta koja bi, da su objavljena, uništila i vas i njega.

U jeku poljskih dogaĎaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, ţeli reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to moţe da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke graĎane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno ţeli da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nuţnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nuţno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo drţave i vlasti nad graĎanima neće biti potrebno.

Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je meĎutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe sluţe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile.

Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniţenja i stida zbog kolaboracionizma.

Pošto je, dakle, proizvod nuţnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziĎenu, ukinutu. Stoga ona svoje postojanje ne priznaje i ţeli da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti)

2

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuĎim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tuţilac, sumnjičaviji i stroţi od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo "izmeĎu redova". Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrţi u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kaţnjiv.

se mogli izvesti dalekoseţni knjiţevnoistorijski i knjiţevnoteorijski zaključci, i ovim bi se merilom – preovlaĎivanja metafore – mogao protumačiti nastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj knjiţevnosti dvadesetih godina, na primer.

Autocenzura daje odreĎenu boju i ton toj avangardi. Piljnjakova i Babeljeva proza, poezija Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe sa autocenzurom izvukle su maksimalne knjiţevne efekte. Gorka i tragična pobeda.

Autocenzura je negativan naboj stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem, moţe da ukreše varnicu.

Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniţenja, metafore se raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzordvojnik da išta otkriva izmeĎu redova, tu sve piše crno na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je osloboĎenje od autocenzure i od poniţenja.

Onu koja će mu doći glave.)

Subjekt autocenzure je dvojnik pisca, dvojnik koji mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst in status nascendi, opominjući ga da ne počini kakvu ideološku nepodopštinu. I tom dvojnikucenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer roĎen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku.

Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili delo.

Cenzurisano ja, koje je dugo trpelo tiraniju straha, uzima pamflet kao osvetnički mač. I upravo ova pobeda nad sopstvenim dvojnikomcenzorom izjalovila je ne jednog pisca u emigraciji. Kao ţrtve dugogodišnje autocenzure, oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora koji deli umetnost od propagande; došlo je do onoga što Česlav Miloš naziva "suţavanje".

Tako taj dvojnik pisca uspeva na kraju da načne i kompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu koju cenzura nije uspela da skrši. Ne ţeleći da prizna svoje postojanje, autocenzura je sestra laţi, duhovna korupcija.

Kakav se iz svega moţe izvući zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura opasna mentalna manipulacija sa dalekoseţnim posledicama po literaturu i po ljudski duh.

Uspe li pisac da nadvlada radikalni potez samoponištenja, i da snagom talenta, koncentracije, hrabrosti i dovitljivosti nadmudri svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaće vidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je dvostruka pobeda: ne samo što je tekst, uprkos iskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego je tim lukavstvom, tim svoĎenjem ideje na metaforu (u etimološkom značenju prenošenja pravog smisla na figurativno), autocenzura skrenula misao u stilsku figuru, u polje poetika. Iz ovoga bi

Izvor: www.danilokis.org [Pročitano 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na meĎunarodnom skupu u organizaciji Federation for Human Right

3

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

КАСИНА Половином јануара 2015. године, живот ме намерачи да се сретнем с новинаром Банетом Бјелицом. Разлог је био тај да му поклоним књигу коју је професор Јовица Тркуља написао о мени, „Успон и пад Ивана Ивановића“. Бранислава (Банета) сам упознао још кад је он био полетарац у омладинским гласилима, а ја дисидент о коме је партијска директива била да је забрањено писати. На срећу, тадашња омладина није била баш послушна, па се у омладисној штампи могао поткрасти

проблемима око издавања својих романа, да би тек крајем деведесетих његова дела добила на значају и коначно био признат као значајан српски савремени писац. Дела : Романи : Црвени краљ (1972); Врема спорта и разоноде (1978); Аризани (1982); Живи песак – живо блато (1986); Нишки гамбит (1988); Југовац или Како ући у историју (1989); Фудбалска генерација (1990); Браћа Југовићи или Како изаћи из историје (1990); Уклети србијанац (1993); Војвода од Лесковца (1994); Црни дани Раке Драинца (1997); Драинац између четника и партизана (2003); Народна буна; Четници (роман у три књиге) (2006); Народна буна; Топличка држава (роман у три књиге) (2007); Портрет уметника у старости: роман без лажи (2007); Драинац (2011) Збирке новела: Икаров лет / Разговор са Лујом (1968); Новеле - мале (1997); Новеле - велике (1997); Како упокојити Драинца - Антрополошке новеле (2011) Драме: Црвени певац, црни рак (2001); Ниш на крсту: три драме из политичког живота Ниша [Удбаш; Црвени певац; Нишки трибунал] (2005) Збирка поезије; Читанка српске политичке поезије (са Маринком Арсићем Ивковим) Политички списи: Српска прича: четници и партизани; Нисам крив; Антиполитичар (2004); Дража Михаиловић на суду историје - есејрасправа (2012) Роман о њему: Драгољуб Тодоровић - Случај „Црвени краљ“: (осуда и изгон Ивана Ивановића) (2005) ; Јован Тркуља: Успон и пад Ивана Ивановића ( 2о15. )

Пише: Иван Ивановић, 1 књижевник 1

Иван Ивановић , књижевник , рођен је 19. децембра 1936. године у Нишу. Отац Божидар, Божа Ивановић, официр, погинуо му је уДругом светском рату борећи се у саставу Југословенске војске у Отаџбини Драгољуба Михаиловића, а мајка Миља била је учитељица у селу Житном Потоку у Пустој реци, одакле су Ивановићи и пореклом. Основну школу завршио је у Житном Потоку, гимназију у Прокупљу. Дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Десет година је радио као средњошколски професор књижевности у Александровцу и Куршумлији, а онда отпуштен из службе. После тога се преселио у Београд, где се бави писањем у виду професије. Настанком вишестраначја у Србији, постаје активни опозиционар као члан Демократске странке и активно учествује у свим протестима противМилошевића деведесетих година. Из Демократске странке се ишчланио 06. октобра 2000. године. Као члан Српског покрета обнове био је на дужности помоћника министра културе од 2004. до 2006. године. Књижевни рад: У литературу је ушао 1972. године романом Црвени краљ. Комунистичка власт је роман забранила, писца осудила на затвор и отпустила га с посла као морално и политички неподобног да васпитава омладину. Седамдесетих и осамдесетих година бива суочен са великим

4

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

неки инцидент. Тако је уредник једних омладинских новина (Младости?) дозволио свом приправнику да направи интервју са мном. Рецимо да је то било у кафани Касина, из текста који следи видеће се зашто пермутирам. Касније је Бане Бјелица написао два романа и једну збирку песама у којима није успео да сакрије свој таленат. Имао сам задовољство да их прочитам и да о њима говорим у необичном амбијенту мајсторске радионице Драгиша Крунића. Драгишу сам упознао у Јежу, писао је духовите текстове. Био је аутомеханичар, имао је радионицу у којој је поправљао аутомобиле државним уметницима. Они му плаћали књигама и сликама, па је његова радионица постала својеврстан музеј. Касније је написао лепу ТВ серију, ваљда се звала „Мајсторска радионица“, са незаборавним Зораном Радмиловићем у улози мајстора. Запамтио сам да је један роман Банета Бјелице говорио о одрастању у једном заједничком дворишту на периферији Београда, нешто као у чувеном филму Франсоа Трифоа, „400 удараца“. Други о предратној госпођи, образованој дами која је говорила неколико светских језика, којој су комунисти после рата доделили да ради у јавном клозету, да буде Баба Сера. Тад је Бане много обећавао, али се после негде загубио и није га било све до пада комунизма. Онда сам његово име сретао у таблоидима, што сам имао у виду кад сам га позвао да му скренем пажњу да још увек трајим, о чему Тркуљина књига убедљиво сведочи. „Где да се нађемо?“ - „Па у Касини, наравна ствар!“ Тај стари хотел (сазидан средином 19. века, у којем је 1918. године заседала Народна скупштина и игране представе Народног позоришта), много је значио

нама провинцијалцима кад смо дошли на студије у Београд. Ја сам у Београд приспео половином педесетих година и са станице узбрдном Балканском улицом дошао право у Касину да нешто поједем. Сећам се, октобар 1955, са још два три гимназијска другара путовао сам целе ноћи из Прокупља, да бих у Београд стигао ујутру, јер нисам имао где да преноћим. Они су ме одвели у Касину, у то време пролазну народну кафану, где је могло нешто да се поједе с ногу. Одатле сам отишао на Филозофски факултет да упишем Светску књижевност, јер су ми рекли да се ту учи за писца. Морао сам у току дана да завршим послове уписа и да поново путујем целе ноћи до Прокупља, како бих са извађеном пешачком картом наставио за Житни Поток. Отад је Касина ушла у мој живот.Ту сам се са другарима налазио, одатле ишао да гледам филмове, кад ми мајка пошаље новац частио себе руском салатом. Кад сам по изгону из завичаја, по други пут дошао у Београд, као писац почетник, опет ме је пут одвео у Касину, јер је ту била редакција Јежа, који је био моје прво књижевно прихватилиште. Прво сам ишао уредакцију, а после са Алеком Марјаном и другим јежевцима седео у подруму Касине (чувена Пивница) и оговарао комунистичку власт. Оно што се није могло у Редакцији могло се у Пивници; причали смо без аутоцензуре као да смо у Хајдпарку у Лондону а не у комунистичком резервату Титове Југославије. Слободно могу да кажем да је Пивница у Касини била важан опозициони центар, бар за нас одбачене писце поспрдно назване јежевцима. Причали смо, дакле, свашта, потписивали петиције против гушења слободе мишљења и писања од стране власти (петиционаши),

5

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

позиционирали се за време кад моји дођу на власт. Морам да кажем да сам се ја пазио колико сам могао и умео, јер сам знао да ме Удба прати. У јавности сам био на црном списку, у Удби у црном досијеу. Тај наук сам добио још од адвоката Срђе Поповића, који је бранио „Црвеног краља“ на суду. Кад сам му испричао како су ми у Куршумлији подметнули један емигрантски лист, саветовао ме је да се пазим, јер они се неће смирити док ти не сместе. Кад оставиш капут на чивилуку у кафани, обавезно претреси џепове, пре него га обучеш. Неће се смирити док те не стрпају у затвор. Ја сам се тога држао, петиције сам потписивао у групи, а индивидуално сам обитовао у литератури. Нисам имао шта да изгубим јер сам већ све изгубио. Само једном сам направио кикс који ме је одвео у београдску Удбу на саслушање. У време тзв. антибирократске револуције, у којој је српски комунистички челник Слободан Милошевић произведен у новог српског вожда, седели смо у Пивници, као и свих других дана, и расправљали о збивањима у Србији. То је било време буђења српског народа, кад су се друмовима Србије кретале масе тражећи да се ревитализује српско питање. Наиме, српска елита је обнародовала да је већински српски народ угрожен у Југославији од стране мањинских народа! Два Херцеговца: Вук Драшковић, који је заборавио своје козарачко коло и ружење генерала Драже Михаиловића; и Војислав Шешељ, пребег из Босне, који је одробијао свој захтев за детитоизацију и декардељизацију југословенског душтва, - нашла су се у центру српског народног покрета. Ми у Пивници смо се око тога поделили: једни су били да се подржи српски национализам, а други су у њему видели клицу рушења Југославије.

Морам да кажем да сам међу другима био и ја. Тога дана био је најављен велики митинг Срба са Косова пред Народном скупштином. Са Косова су пристигли Срби возовима, аутобусима, аутомобилима... да обнародују свеколиком Српству какав злочин над њима чине Албанци на Косову и у Метохији. Прилази нашем столу човек кога знам и не знам. (Не знам му име. Знам да му је отац био директор Рада.) Ваљда је био клокотриста или тако нешто. Паракњижевник! Пијан, као и увек. – Другови писци, обраћа нам се, сутра долази са Косова српски народ... Шта ћете ви да учините? Одједном ми је пало на памет да се нашалим. – Слушај, кажем, ја намеравам да се у име српских писаца обратим народу... Него, да ли би ти могао да ми донесеш једну столицу, да ме људи виде... Не само да ми није падалао на памет да држим говор, него сам био извадио карту за аутобус да идем у Житни Поток. Кад сам пошао кући (у Сремчицу) одједном су ми пришла два момка, као од брега одваљени, и заврнули ми руке на леђа. – Пођи с нама! Разуме се да се нисам опирао, где бих могао. Стрпали су ме у марицу, паркирану на врху Балканске улице, и одвезли иследнику у Градски СУП. Имао сам срећу да налетим на културног иследника, коме сам рекао да сам се само шалио. Нећу ни бити сутра у Београду, показао сам му купљену аутобуску карту.

– С тим се није шалити! – Али ме је пустио. Присетио сам се ове епизоде док сам ишао да се видим с Банетом Бјелицом. Улазим у Касину, као и увек, кад – на вратима стоји девојка у црној сукњи и белој блузи, не дозвољава ми да уђем у кафану! – Имате ли клупску карту! Какву карту, па ја у Касину 6

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

улазим већ пола века и нико ми досад није тражио улазницу. Зар се за кафану купује улазница! Карту сам куповао за бископ Козару, али тај биоскоп, као и сви други у Београду, одавно не ради. Кажем јој да треба у кафани да се нађем с једним новинаром. – Да ли сте резервисали сто? Како да резервишем, па тек је 9 сати, кафана је потпуно празна.

Марковић пише често у рубрици Погледи у Политици. Његове филмове гледам, његове текстове читам. (Издвајам филм „Тито и ја“) У општем времену колективног заноса и хистерије, успео је да сачува индивидуалност, како се некад говорило, да мисли својом главом. (Филм „Турнеја“) Једном сам га слушао на телевизији кад је говорио о црном таласу. Признао је да су црноталасовци били већи ствараоци од редитеља тзв. Прашке школе. Више од тога, рекао је да су се Пражани окористили прогоном црног таласа. Живојин Павловић, Александар Петровић... су већи ствараоци него што су Емир Кустурица и он... Али, то је тако, и у животу и у уметности, док једном не смркне, другом не сване. Колико се то разликује од самохвалисања Кустурице, који за себе каже да је син бога Диониса! Преносим делове Горановог текста из Политике, објављеног 16. јануара 2015. године. „Најкраћа дефиниција хорор жанра гласи: појединац против мрачне силе. То је, дакле, најстрашнија ситуација у којој се неко може наћи: сам, беспомоћан, притиснут нечим апсолутно надмоћним и опасним. Без наде у спас, окренут узалудном покушају очувања голе егзистенције. Без јасне представе одакле мрачна сила долази, да ли постоји и где се налази излаз. То спада у обавезне елементе жанра који има много поклоника у свету уметности, нарочито филма.

Загледао сам себе, пристојно сам обуче, не изгледам као вагабунд, нити разбојник. Више личим на угледног старог господина, каквих одавно нема у Србији! Помислио сам да је одгурнем, али иза ње су стајала два грмаља, налик на оне момке од пре двадесетак година, који су нас у Пивници прислушкивали, а после спроводили у СУП. Боже, да нису то њихови духови! На срећу, Бане Бјелица, који је већ седео у кафани, видео је шта ми се дешава и увео ме је у локал. Он је, као новинар, добио ту клупску карту. Објаснио ми је да је кафану купио некакав Пецони (појма немам шта то значи), као и бископе Козару, Звезду, Јадран... и телевизију Хепи. Нови власник је променио намену Касини, сад то није више народна кафана него екслузивни клуб у који могу да уђу само одабрани. Ја нисам одабран! Видео сам како је послао СМС поруку неком пријатељу: Највећем живом српском писцу су забранили да уђе у српску кафану! Сад ћу да позовем у помоћ филмског редитеља Горана Марковића да прокоментарише наша дешавања. Горан 7

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Једино што код нас хорор не представља уметничко дело, фикцију, већ стварност, свакодневицу. Овде се страва и ужас не приказују по биоскопима, него се живе. Страх је постао најјаче осећање код већине. Страх од сиромаштва, губитка достојанства, непријатељски настројених људи, опасности које вребају чим изађемо на улицу и онога шта ћемо затећи када се вратимо кући. Узрок нашем страху тешко је докучив и добро прикривен. На једној страни, имамо наводно добронамерну државу која нас, уз помоћ сталне пропаганде и бујица обећања, константно излаже све већим претњама. На другој страни, људи око нас постају све више зли, себични и агресивни. Утерани у ћорсокак, бране се како знају и умеју. Највише непријатељством. И самоизолацијом.“ Горан анализира филм Џона Карпентера „Напад на полицијску станицу бр. 13". „Једна група сасвим различитих људи, састављена од полицајаца запослених у станици, њихових колега који су се ту задесили, неколико криминалаца и једног случајног пролазника, бива опкољена од огромне и одлично наоружане уличне банде, спремне да их све побије, не марећи много ни за сопствене животе. Заточени људи се налазе у безизлазној ситуацији, без наде, осуђени на смрт. Притиснути уза зид, ови људи почињу да упознају њима до тада непознато осећање - солидарност. Локална полицајка, детектив који се ту случајно нашао и злогласни криминалац Наполеон Вилсон уједињују своје снаге и веру да могу победити мрачну силу, која долази споља, и успевају да се спасу! Оно што после ове страшне епизоде остаје, јесте, поред гомиле лешева на поду станице, сазнање да људи могу заједно да надјачају нешто што изгледа

несавладиво. Под условом да стекну поверење једних у друге и удруже своје наоко слабашне снаге.“ Горан наводи два примера самоорганизовања људи у нас. Ко су наши јунаци? адвокати и клинци који су заузели биоскоп Звезда. „После толико времена, једна група људи, адвокати, показали су да могу заједно издржати сва искушења која им намеће мрачна сила оличена у Министарству правде и ономе који, дакако, руководи свиме у овој земљи. Ма шта ми о њима мислили, адвокати су нас задивили истрајношћу, доследношћу и чврстином. Они су, као што сада воле да говоре тренери, показали карактер. Иду до краја, па шта буде. Узалудни су бедни покушаји министра правде да докаже како међу адвокатима „постоје они који желе да раде". Истина је супротна: у овој земљи постоје људи које не можете сломити застрашивањем. Што се биоскопа Звезда тиче, он је постао симбол. Та сала (тако слична нашим животима: напуштена, прашњава и закључана) постала је кључно место отпора једном безосећајном поретку ствари, примитивном схватању људских потреба, бахатом односу према осећајности. Звезда је, такође, покушај да се групица нејаких, са великим аргументима у срцу, супротстави мрачној сили. Да победи страх.“ На крају текста Горан се обраћа „нама старцима“, себи који не сме да уђе у биоскоп Звезда да приказује своје филмове, и мени који није успео да уђе у Касину своје младости. „Одувек сам се чудио старим људима који се плаше. Зар они, који заправо немају много тога да изгубе, не би требало да се најмање боје санкција, претњи и застрашивања? Зар некакав старац, пред свој блиски крај, не би требало да стане усправно и каже све што 8

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

је сазнао у своме дугом животу? Али, у стварности је другачије. Не плаше се млади, они који имају толико тога да изгубе, а опет стављају све то на коцку. Парадокс? Или није?“ Горан Марковић је снимио филмове и написао овај текст. И ја сам написао књиге и неке текстове. Па шта? Пецони је нова реалност а ми смо духови времена које је нестало. Његова је Касина, моје је паланачко гробље. Он је јунак наших дана а ја сам пропали писац и неуспели дисидент.

''Бернардијева соба'', и покушао да на књижевној вечери препричам њене делове. На измаку исте године објавио сам своју књигу: '' Затворска подморница'' и један примерак однео у Библиотеку. Исто као што сам ометан да искажем своје мишљење о ''Бернардијевој соби'', тако сам ове године доживео да ми се моја књига ''Затворска подморница'' на културан начин торпедује из библиотеке. Незахвалну улогу избацивача књиге на себе је преузела Радмила Ребека Драгутиновић Леман.

Пише : Жељко Љ. Крстић

Кренимо хронолошки у механизам цензуре: У библиотеци ваљевске чаршије на реци Колубари, 2012 године у марту месецу на младенце збило се Књижевно вече, у оквиру Дана града Ваљева . Гост вечери је био Слободан Тишма добитник НИН-ове награде за најбољу књигу : ''Бернардијева соба''. Како ред налаже у таквим приликама у библиотеку се сјатио крем Чаршије. То што већина није прочитала књигу, није ни битно. Знали су да их писац Тишма сигурно неће пропитивати и давати оцене. Довољно је да се појаве, седну и аплаудирају и сликају за локалне ТВ. Они ће то емотивати током целе недеље, што је свима битно. Књижевно веће би битно и директорки Библиотеке јер се ближио крај трећем мандату. Она ће уз помоћ поетесе Десанке Макимовић покушати да га продужи.

ЗЛА СУДБИНА ЧИТАОЦА И ПИСЦА

Spomenik Stevanu Filipoviću u Valjevu.

Звучи патетично рећи да је у Ваљеву велики грех самоинциjативно прочитати књигу, а још написати је третира се као – злочин. Мени се десило и једно и друго. Почетком 2012 г. прочитао сам књигу Слободана Тишме:

Само Књижевно вече би најављено са лепo одштампаним плакатом, где ставише малу Тишмину слику а већи део плаката, скоро трећинa 9

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

би у знаку слогана: '' Граду на дар.'' У левом ћошку црвеним словима ставише име и презиме уредника Ласла Блашковића ( у даљем тексту Блашко ) који је као директор Културног центра Новог Сада у оквиру едиције Џепни анаграм, објавио награђени роман. Све то даде Књижевној вечери, и пре него што се одржала, велики опште друштвени и државни значај. То вече се у ваљевској библиотеци по броју гостију, осећао свечарски тон.

Књижевно вече, већ како доликује отвори директорка библиотеке, која је истакла да је Писац рок музичар. ( податак који је писао на плакату ). Након тога реч је добио водитељ Књижевне вечери, који је испред себе држао неотварану књигу. Ја сам већ седео на кожној црвеној столици која је празна стајала између публике и стола где су седели гости. У руци сам држао већ споменути Културни додатак, из кога су вирили бели листови, исписани руком . Пред улазак гостију на тој столици је седела Јасмина кустос Муселимовог конака при Градском музеју.

Елем, гости стигоше из Дечије библиотеке преко пута Градске, где је Писац прозборио коју са тадашњом директорком Зорицом Миленковић ( у даљем тексту Директорка) у њеном кабинету. Када се неформални део завршио, Писац пређе семафор на зелено и дође у крцату библиотеку. Обучен у браон сомотски сако ,купљеном на рате, ,ја му потури на улазу Политикин културни додатак где на насловној страни би његова карикатура. Писац без речи ми даде аутограм. Од гужве нисам запазио , ко је коме дао оловку; ја Писцу, или је Писац имао оловку код себе. Биће да сам имао и хемијску код себе коју сам посудио Писцу.

Због даљине, нарaвно, нисам могли да прочитамо шта пише, на папирима испред уредника Блашка , мада су нa неким местима слова била подебљана. Реч након Водитеља, директоркиног кума, узе уредник Блашка испред кога су стајала три листа А -4 формата на коме је откуцан текст у Мicrosoft Word ( 2003 ili 2007 ) u slovima Times New Roman , veliĉine slova 12 ili 14, u boldu ) . Иза њега Писац уста и прочита свој, по себи најлепши део своје Књиге. Када Писац заврши читање наста пометња; мимо свих очеикивања и протокола ја се јавих за реч, обраћајући се директно Писцу. И ако је директорка изразила незадовољство, вероватно због нарушавања протокола, ја у лепом браон сакоу од сомота, купљеном на рате, успех у једном даху да препричам најупечатљивији део књиге, где је како сам се изразио, нашао веома лепо и животно приказани драмски обрт.

Гости уђоше у приземље библиотеке и седоше за сто које је ван Књижевних вечери радно место библиотекара. Писац скромно седе у средину. Крупан и здрав к'о дрен уредник Блашко седе са његове десне стране, до прозора. водитељ програма Бранко Лукић са ганц новом књигом писца, која није ни отварана, седе са његове леве стране.

10

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Водитељ програма Лукић Бранко , директоркин кум , иначе школовани драматург, ништа не рече.

оквире''. То му није баш пошло за руком, јер у жељи да ми опонира он је изнео податак из Тишмине књиге за који сам рекао, да није битан. Господин Тишма да би смирио страсти похвалио је Водитеља и мене , односно делове његове књиге, које смо обојица, сваки на свој начин приказали.

Поново сам се обратио Писцу, са молбом да прочитма написану компарацију две књиге, јер сам нашао сличности између: Писца Госта Слободана Тишму и Писца Чаршије Славена Радовановића , који није био присутан те вечери ни у публици. То је већ било превише за директору, која се спремила да скочи са свог места у Првом реду. Мој наступ, односно читање компарације, омогућио познати бивши Боксер из Чаршије Слободан Лазић- Цимер.

Водитељ даде реч '' за крај'' уреднику Блашкићу Ласлу, и постави му, искусно питање које нема везе са Књигом. Овај одговори. Таман, када су сви помислили да је крај, ја се поново јавих за реч. То је већ иритирало и глодура новопокренутих чаршијских новина, који је гласно негодовао. Обратих му му се речима: '' И, ти си цензор! ''Очито добро психички и физички спремљен за Књижевно вече, прочитах део Књиге која се односи на то- како се постиже Друштвени успех. У глумачком стилу, театрално са подизањем гласа у наглашавању битног истакнух реч:''ПАРЕ''. Након тога Књижевно вече се брзо заврши. Уредник позва још крупнијег са торбом да прода књиге Писца. Након неславног наступа у Библиотеци почех да завршавам своју књигу : '' Заттворска подморница''. ( 165 стр.). Када сам се вратио на посао чу '' шта се заправо десило у библиотеци''. Постојало је више верзија. По једној, блажој, ја као налактио на сто и држао ''банку'' 45 минута.

Како сам приметио , Цимер тренер Мате Парлова је зауставио директорку тако што је ставио своје руке, наравно без рукавица, на њена рамена. Након тога директорка Зорица је одустала. Приметивши њену спремност на скок упитао да ли можда не жели да позове полицију. Ипак, сам прочитао свој запис , који се , односио на болан сукоб појединца и околине која онога кога не признаје по својим мерилима, вечито покушава да дискредитује (прогласи лудим ) или протера. Након непредвиђеног излагања и наступа , водитељ Бранко Лукић је покуша да смири ситуацију и да Књижевно вече, врати '' у нормалне 11

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

По другој, правио сам НЕРЕД у библиотеци, јер нисам хтео, да седнем у публику, где му је место. Толико сам , кажу, био жустар у наступу да су ме покушали да одвоје од стола за кога сам се грчевито ухватио и рипао ногама ко коњ. Требао сам да ћутим. Пошто то нисам урадио, директорка библиотеке је позвала управника установе, где радим , дећ скоро две деценије.

баналнији. Тако и би новчано кажњен због разговора са псом- луталицом. Занимљиво је навести шта се за ове три године десило са актерима ове приче. Писац Слободан Тишма и даље живи повученим и мирним животом , како је и живео пре добијања награде. Уредник Ласло Блашковић је најпре смењен са места директора Културног ценгтра у Новом Саду. После појављивања у Политикином културном додатку, са редовном колумном и својом сликом, почетком године постао је В.Д. директора Народне библиотеке Србије у Београду. Директорка Библииотеке Зорица Милинковић је распоређена на Научно одељење ваљевске Библиотеке. Бранко Лукић је из ваљевске Културне заједнице прешао у Градску библиотеку. Упраник ваљевског Затвора Слободан Арсенијевић је отишао дефинитвивно у пензију у марту месецу 2015. Након тзв. ''Циљаног прегледа'', проглашен сам поново способним за посао затворског васпитача .

Како смо разумели бивша директорка је јавила сада већ бившем упранику затвора да је његов радник у библиотеци правио неред. Како смо разумели директорка je помислила да сам , у свом трећем јављању читао свој неки манифест, у коме је вређао неку Познату Личност из јавног и политичког живота. Она је самтрала да је требало да седим у публици у задњем реду , и да ћутим.. То што сам прочитао две књиге то је, испаде, већ његов проблем. Поготово кад сам још и написао књигу. Наиме , у мећувремену ја сам објавио монографију под називом: ЗАТВОРСКА ПОДМОРНИЦА. Пошто сам је ''циповао'' у Народној библиотеци Србије један примерак сам однео у градску Библиотеку и предао Радмили Драгутиновић Леман, која је узела књигу почетком 2013 године.

*************** Sasvim nenadano moja ZATVORSKA PODMORNICA je letos nakratko isplovila u Nišu. Naime 27.06.204 na Pravnom fakuleteu Univerziteta u Nišu, Emil Turković je odbranio svoj završni master rad. Mentor ovog obimnog istraţivaĉkog rada pod naslovom: RAD KAO OBLIK TRETMANA U PENITENCIJARNIM USTANOVAMA, bila je prof. Dr. Miomira Kostić. U svom radu na 113 strani Emil je navo deo iz moje ZATVORSKE PODMORNICE sa 5o strane, meĊu naslova - Karakteristike radnog iskustva :

Ипак нису одустајали од намере да ми изрекну казну. То се и деси. Казнише ме на основу чл. 266 став 16 Закона о извршењу кривичних санкција са тридесет одсто од плате на један месец, због нарушавања Угледа установе. Дисциплинска комисија не наведе прави разлог кажњавања, његов наступ у библиотеци, већ смислише што 12

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

OsuĊeni koji su boravili u VPDomu Kruševcu stekli su diplome iz livaĉkog zanata, postali vodoinstalateri, ili pak dobili diplome za pekara ili frizera. Oni koji nisu prošli domove uglavnom su se bavili graĊevinskim poslovima ; rad na mešalici, molerski radovi gletovanja, rigips… Oni iz ruralnih sredina sa starijim ĉlanovima porodice, radili za nadnicu na sezonskim poljoprivrednim poslovima: okopavanje kukuruza, ĉuvanju stoke, seĉi drva u šumi.

OsuĊeni iz romske populacije su se uglavnom bavili skupljanjem sekundarnih sirovina. Dok osuĊeni iz urbanih sredina kao glavno zanimanje navode, konobarisanje u nekom kafiću, ili rad u perionici auta. Jedan broj osuĊenika je pomagao svojim oĉevima u dovlaĉenju i prodaji robe sa kvantaške pijace ili u poljoprivrednim radovima. Manji broj je radio u igraonicma ili kao momak u ’’luna parkovima’’. Većina njih je brzo napuštala poslove zbog niskih primanja.

СУДБИНА ЈЕДНЕ БРАНЕ Да се једна лепа идеја, као што је изградња вештачке бране '' Стубо – Ровни '' , може претворити у своју ружну супротност, говоре дешавања у Ваљеву око ове грађевине , која се све више интензивирају са њеним завршетком и почеком пуњења које је легитимно одобрила и Скупштина овог града. Елем, које су прави узроци нарастања тензија, које потпирују поједине институције и појединци, запрaво никоме није јасно. Очито да је само миран почетак изграње бране пре неколико деценије везан за време тзв. соц. – реализама ( једнопартијског система) и договорне економије , a, фаза заврешетка је добрано ушла у време тзв. транцизије, коју прате начелно идеје либералног капитализма и политичког вишестраначја. Очито и да се хтело , управо због промене политичких и економских околности , завршетак Бране није могао да има мирану завршницу . Јер, реч је о капиталној инвестецији у коју је много уложено а очито да ће и онај ко буде газдовао са Браном, имати највише користи од ње. За сада су то Социјалисти, који чине већину у ваљевском Парламенту и који руководе новооснованим Ј.К.П. „ Колубара“, које газдује са Колубарским регионалним системом за водоснабдевање К.Р.С.В.. „ СтубоРовни“. Почетак изградње ове импонзантне камене грађевине као што смо рекли је био миран. Нико се тада није бунио. Ни Црква која је знала да ће бити потопљен

Brana Stubo – Rovni pre akumulacije. Жељко Љ. Крстић

13

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

стари манастир Грачаница. По најмање су негодовали сељаци и њихови наследници који су од Државе наплатили лепе своте новца на име експрописаног земљишта, које је потпало под нацрт будуће бране. Руке се трљали и директори бране у изградњи, и њихова деца..При крају изградње и пре почетка акумулације ваљевски новобогаташи су на „ невиђено“ почели изградњу викендица на котама које несу планиране за потопање. Истовремено са завршетком бране појавили су се „ забринути“ грађани наговештавајући катаклизмичне последице завршетка акумулације басена, које ће осетити и становници града Ваљева.

политичари који проблем са религијског аспекта пребацују на експертски терен. Улазећи у родитељски однос од последица напуњене бране, поједини политичари као да се нуде за неку од руководећих места у ноовоформираном Ј.К.П. „ Колубара“, које ће газдовати водом из језера ( бране).

Мени дешавања око бране „ Стубо – Ровни“ подсећају на расну краву музару , коју су сељаци држали и пазили све док је давала млеко. Онога тренутка када је престала да даје мелако ( новац) они су решили да је убију ( затпрају) .. Наиме, тек, када су се од бране сви наплатили и овајдили од њене изградње, појавили су се душебрижници да бране потапање бране. Ту су и поједини маргинализовани политичари који преко Бране покушавају да се одрже у политичком животу, позивајући се на струку и водоексперте.

Pogled na seosko dvorište u s. Leliću UZBUNJIVAČI ILI DUVAČI Nedavno je završen dugogodišnji sudski proces u tzv. aferi ’’ Indeks’’ u kome su pojedini profesori bili osumnjiĉeni za korupciju na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Sve se svelo na kraju na pitanje dobijanja akreditacije za rad ustanove od strane meritornih organa, koji su ĉitav problem poistovetili sa nedostatkom epruveta u laboratoriji jednog privatnog fakulteta. Sem moralnog posrnuća pedagoga onih koje uĉe studente o kriviĉnom pravu, u aferi je uoĉen i koruptivni mehanizam.

Pokazalo se da problem korupcije u nekoj ustanovi se ne moţe rešiti spolja, već preko insajdera -policijskog inspektora, koji je u ovom sluĉaju ubaĉen u redove profesora i

Како ствари стоје са почетком пуњења будуће акумулације Држава је показала озбиљне намере да започети посао приведе крају и брану напуни водом, до оптимумама. Бранитељи манастира Грачанице, полако губе битку да се он не потопи, што је боља опција него да се поруши. Иницијативу преузимију 14

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

posrednika radi razotkrivanja afere. Sliĉna se situacija desila i sa tzv. Putnom mafijom.

U njoj pojedinac koji je otkrio koruptivni model, prilikom napalte putarine, je ekspresno izgubio posao. S druge strane njegov kolega koji je otkriven da se bavio nezakonitim i kriminalnim radnjama je vraćen na posao. Ovog prvog, kada su pitali da li bi opet prijavio kraĊu, bez razmišljanja je odgovorio – negativno. ( Videti više u onlin ĉasopisu “Svitac“: Korupcija; novembar 2011.).

Ko su zapravo insajderi koje još popularno, nazivaju i duvaĉe u pištaljku.

Elem, „ insajderi su pošteni pojedinci zaposleni u javnim organizacijama, borci za istinu koji se ne mire sa surovim pravilima tzv. birokratske etike.’’: smatra profesor dr. Stevan Lilić sa Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta. , koji insajdera definiše kao ’’sluţbenika koji ima unutrašnja saznanja o nezakonitim aktivnostima koje se odvijaju unutar organizacije i o tome obaveštava javnost’’.

zakonskim, koje podrazumevaju kazne od novĉane , preko suspenzije pa sve do gubitka posla.

Dobri poznavaoci zatvorskih propisa navode da je Ustavni sud još 7. maja 2015: na 12. sednici odluĉio u predmetima ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata da Pravilnik o odreĊivanju, upotrebi i ĉuvanju drţavne, sluţbene i poslovne tajne u ustanovama za izdrţavanje kazne zatvora („Sluţbeni glasnik SRS“, broj 49/79), nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. “ Oni istiĉu da je :”Sud odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinaĉnog akta, odnosno radnje donete ili izvršene na osnovu odredaba navedenog Pravilnika. Sud je, u smislu ĉlana 58. stav 4. Zakona o Ustavnom sudu, odloţio objavljivanje ove Odluke u „Sluţbenom glasniku Republike Srbije“ za šest meseci od dana njenog donošenja. (predmet IUo-926/2012) “.

I tako za razliku od SDA gde je insajder zaštićen federalnim zakonom, i gde mu sledi nagrada od 15 do 30 odsto od vraćenog novca, kako navodi gospodin Šabić, kod nas se insajder kaţnjava sa 20 procentualnim iznosom od meseĉne plate na tri meseca, upravo kako se i potpisniku ovih redova desilo zbog bezazlenog i afirmativnog teksta o zatvorskim vapitaĉima objavljenom u ’’ Politici’’ još 2005 g. Ukoliko se ne desi disciplinsko kaţnjavanje, slede druge vrste nevidljivog maltretiranja: bojkot kolega, gubitak kancelarije, odnosno mobingovanjemaltretiranje, rasporedjivanje na neadekvatno radno mesto.Izbacivanje uz sluţbe. To se radi kontinuirano i dosledno sve dok ţrtva ne ''pukne'' i napusti

Ma koliko Rodoljub Šabić poverenik za informacije, navodeći svetska iskustva, smatra da postoji „ izuzetno visok doprinos insajdera u borbi protiv korupcije’’ ipak, u našoj praksi pozicija ’’duvaĉa u pištaljku ’’ je mnogo teţa. Jer, bitna odrednica birokratske organizacije pored tajnosti je hijerarhija , koja podrazumeva da o najbitnijim dešavanjima/problemima u nekoj ustanovi moţe govoriti samo prvi ĉovek, direktor, upravnik. Ĉak, ne moţe ni on bez saglasnosti nadleţnih i odgovornih u resornom Ministarstvu. Ko to pravilo prekrši biva izloţen sankcijama, kako moralnim ( ne priĉa se loše o ustanovi koja te ’lebom ’ rani) tako i onim mnogo teţim , 15

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

organizaciju. Insajder je totalno nazaštićen i u neravnopravnoj borbi ’’jedan protiv svih’’ i a priori osudjen na neuspeh. Jer ma kakva bila, tradicionalna ili moderna, birokratija je uvek jaĉa od pojedinca, i svakog insajdera koji joj se suprostavi vrlo lako pretvara u autsajder.

Dakle , biti autentiĉan insajder u jednoj korumpiranoj organizaciji nije lako . Najpre , u praksi je mnogo teško prepoznati autentiĉnog insajdera zastupnika javnog interesa, od laţnog insajdera koga instrumentalizuju unutrašnji centri moći da bi javnosti plasirao informacije koje ’’gazdama’’ odgovaraju.

Problem je u tome što se ta razlika moţe jedino videti i uoĉiti iz same organizacije, dok , oni koji to gledaju spolja ili sa strane, bez udubljivanja , tu bitnu razliku ne uoĉavaju, i njima praktiĉno ona ništa ne znaĉi. Poznato je da vrana vrani oĉi ne vadi. I ma koliko se mislilo da je veliĉina i snaga jedne organizacije, u postojanju auteniĉnog insajdera, koji će otvoreno priĉati o problemima ali i uspesima, praksa to demantuje. Polazi se od proste logike da o problemima ne treba priĉati ni u organizaciji, a pogotovu van nje. Na retkim sastancima se namerno-’’mudro’’ ćuti i ĉeka se prvi koji će da istrĉi-’’pukne’’ i da otvoreno iznese problem za koga svi znaju.

Onaj koji je progovorio smatra se za budalu, ili za nekog ko uzmenirava šefove, umišljene Bogove i narušava ’’prećutni konsenzus’’, koga su centri moći već ustanovili. Smatra se ,takodje, da ako se o neĉemu ćuti da to nije problem, i da je on tako zaboravljen - rešen.

U tu svrhu zaposleni u Upravi za izvršenje kriviĉnih sankcija, dakle zatvorima su nedavno potpisali Obaveštenje o pravima zaposlenih na osnovu Zakona o zaštiti uzbunjivaĉa. ( ĉl. 14.st.3 Zakona o zaštiti uzbunjivaĉa : Sl. Glasnik RS br.

128/2014) Intresentno je da seu ĉlanu 11 Zakona navodi da je : zabranjena zloupotreba uzbunjivaĉa. Zlouopotrebu uzbunjivaĉa vrši lice koje : dostavi informaciju za koju je znalo da nije istinita... ( Ko je taj ko odreĊuje istinu u jednoj Ustanovi ? Jer poznato je da jedna o jednoj istoj stvari ne postoji jedna istina. I da svako vidi ono što ţeli da vidi Pri svemu tome sliĉno kao i u pimeni Zakona o zlostavljanju na radu, postoji- ovlašćeno lice za prijem informacija i voĊenje postupka u vezi sa uzbunjivanjem. Praksa je pokazala da su to obiĉno osobe- najslabije karike u rukovodećem lancu, koje sa tom novom funkcijom pokrivaju nepoznavanje svog posla. Mi smo društvo koje je dugo godina, skrivalo probleme i plašilo se da ih otvara.

To je vremenom postala opšteprihvaćena praksa- filozofija u inistitucijama , koja je dovela do isĉašene logike po kojoj nije dobro rešavati prave probleme, već, ih treba stvarati -simulirati.. Tako je vremenom PROBLEM postao dobra roba na srpskom trţištu, a da bi se rešio treba ga PODMAZATI : potplatiti, kompenzirati, ĉastiti, izvesti na ruĉak, dati neki poklon.

Pojedinac- insajder koji pokuša legalno da reši bilo koji problem nailazi na zid konzervativizma, na kome piše : ’’ Nemoj dţaba !’’. Na ceni su uvek oni koji kriju probleme.

16

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

rekreaciju - na bazen ili u manastir.( sa vaspitaĉem).

Sem oragnizovanih i grupnih legalnih izlazaka postoje i individualnipojedinaĉni izlasci za osuĊene , koji su u okviru visokih tretmana ( poĉev od B- 2) dobili moućnost korišćenja vanzavodskih pogodnosti u mestu prebivališta, to jest odlazak roditeljskoj kući; na vikend, vanredno odsustvo, nagradno odsustvo, godišnji odmor. Zakonodavac je dakle , vodio raĉuna da osuĊenim licima pomogne da što lakše izdrţe zatvorsku kaznu, tako što će odlaziti kući na dopuste, kada se naĊu u visokim tretmanima. Praksa je pokazala da se dopusti veoma retko zloupotrebljavaju, odnosno da se osuĊeni uredno vraćaju u zatvore .

Na drugoj strani postoje ilegalni izlasci iz zatvora, koji se takoĊe mogu „realizovati“ organizovano u grupama i individualno- pojedinaĉno. Na ovu temu napravljeni su mnogobrojni filmovi. Jedan od najpoznatijih je stariji film „Papilon“ ( Leptir) , u kojoj je istaknuta sva upornost u ţelji za slobodom, koju je bilo nemoguće ostvariti . Da sva bekstva nisu ista pokazala je praksa a i mnogobrojni filmovi i serije na ovu temu. Tako, postoje samo pokušaji bekstva, kao naĉin da osuĊenik recimo sa skakanjem na zid skrene paţnju na sebe i alarmira svoju ugroţenost. MeĊutim, po zatvorski sistem su opasna ona organizovana bekstva u kojima po pravilu uĉestvuju i sluţbena lica. Odavno je poznata izreka , još za vrema hajduka u Srbiji izmeĊu dva Svetska rata, da pritvorenik ( recimo poznati valjevski hajduk Bojović ) nije pobegao , nego je pušten.

ZATVORSKA BEKSTVA OsuĊeno lice koje je na izdrţavanju kazne, ima ograniĉenu slobodu kretanja kako u samom zatvoru tako i van njega.

Poznato da iz zatvora osuĊeni mogu izaći legalno na kapiju, ili ilegalno pokušajem bekstva, uglavnom preko zatvorskog zida.

TakoĊe dobri poznavaoci zatvora, odavno su primetili neobiĉan trend, po kojem pojedini kriminalci sa slobode beţe u zatvor. ( beskućnici, narkomani i sl. ) Legalnih izlazaka ima bezbroj oni su predviĊeni zatvorskim Ustavom ZIK- som. ( Zakonom o izvršenju kriviĉnih sankcija.)

Dakle osuĊeni iz zavoda ( zatvora) mogu izaći u pratnji sluţbenog lica,: na radove van ustanove ( sa straţom ili majstorominstruktorom) na lekarski pregled ( sa sluţbom obezbeĊenja u marici ) na kulturnu manifestaciju- pozorišnu predstavu ili 17

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Pri svakom bekstvu osuĊeni uglavnom koriste slabosti foramalnog sistema.

Najslabija karika u formalnom sistemu moţe biti neko pohlepno sluţbeno lice, obiĉno straţar, kao sauĉesnik. MeĊutim dešavaju se situacije gde su straţari i ţrtve onih koji beţe. A postoje sluĉajevi da su ţrtve i sami osuĊeni koji su se uputili u avanturu. Ţrtve kidnapovanja prilikom bekstva mogu biti vaspitaĉi ili neko od rukovodica ( naĉelnika, direktor pogona ) , kao ucena za dobijanje sluţbenog automobila od strane uprave. U svim situacijama je reĉ o tzv. „ ljudskom faktoru“, koji je kako kaţu, zatajio.

Sem slabosti formalnog zatvorskog sistema, zatvorskom bekstvu na ruku mogu ići i vremensku uslovi, kao što su , recimo; magla, mrak i sliĉno. TakoĊe i obleĉenja samih osuĊenika u bele trenerke, mogu biti indicija da se sprema bekstvo. Kao oproban metod i naĉin bekstva pokazalo se skretanje paţnje na nešto ĉemu su svi posvećeni. Tako da bekstva se uglavnom dešavaju u vreme TV prenosa fudbalskih utakmica, kada su svi skoncetrisani na sportski dogaĊaj.

obrati dovoljno paţnje na vozaĉku kabinu, i bekstvo je uspelo.

Do bekstva moţe doći i ako se osuĊeni dograbe sluţbenog vozila, marica, traktora i i oruţja. Tako se dešava da osuĊenici straţare- komandire , koji su se opustili, zatvore u svoje ćelije. Uzmu od njih puške i kljuĉeve od kola i krenu u bekstvo.

Takva bektsva se obiĉno završavaju bezyspešno, jer kao po pravilu osuĊenik koji je preuzeo ne sebe ulogu vozaĉa, izgubi kontrolu i prevrne automobil...

Kao klasiĉan primer kojeg osuĊeni ĉesto koriste pri pokušaju bekstva to su tzv. zdravstveni problemi; recimo jaki bolovi koji se dosledno simuliraju. Tako osuĊeni moţe vešto da odglumi upalu slepog creva idući „ mic po mic „ do „ marice. „Ali kada stigne ipred Bolnice on odmah skaĉe i na zaprepašćenje straţara, poĉinje bekstvo. U takvim bekstvima osuĊeni imaju logistiĉku podršku od svojih drugara sa slobode, koji ih ĉekaju sa automobilom, odelom i parama.

Ipak, uvek je tu neki spretni i mladi staţar koji sustiţe osuĊenog foliranta , ukoliko poĉne da besomuĉno beţi.

TakoĊe, praksa je pokazala da zamena dolamica, recimo letnjih u zimske, moţe biti dobra prilika za pokušaj bekstva, pogotovu ako je već napravljen propust, u vidu iskopanog kanala koji vodi ispod zida.

U takvim trenucima samo se ĉeka prilika da se bekstvo desi, sa prvim sumrakom.

OsuĊeni za vreme preslavlaĉenja dolamica ulaze u kanal . Do prvog prebrojavanja oni su već izašli iz zatvora. OuĊeni kao bekstvo mogu da koriste i kamione koji su ušli u okvir zatvor. Tada se koristi nepaţnja vozaĉa i straţara i osuĊenik se skriva u ceredu koja stoji u vozaĉkoj kabini. Straţar na kapiji , ako je sam , dovoljno je da ne

Zanimljio je da sami osuĊeni veoma retko koriste elementarne nepogode ; zemljotrese, poplave i sl. za bektvo. Tada se dešavaju situacije da pojedini osuĊenici mogu biti junaci i spašavati druge osuĊene u popavama. Po nekom nepisanom pravilu osuĊeni elemantrne nepogode ne koriste za bekstva, jer se smatra da tu nema nikave hrabrosti .

Dakle od kako je sveta i veka pa i zatvora , biće i pokušaja bestva iz njih.

On su dakle dešavaju kao pojedinaĉni ĉin ili grupno - organizovani spektakl. Kao sauĉesnici u bekstvu, ĉešće mogu biti 18

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

zatvorski sluţbenici, uglavnom straţari, ali i ouĊenikovi drugari sa slobode, što je retkost.

delo, ili je jednostavno prekinulo alternativni naćin izdrţavanja kazne zatvora. Tako se zove jer umesto u zatvoru kazna se izdrţava u kućnim uslovima.

Kontrolu osuĊenog pod nanogicama sprovodi poverenik. Po opisu posla njegov posao je sliĉan poslu vaspitaĉa u zatvoru.

OsuĊenom sa nanogicama je u jasnom i preciznom programu od strane poverenika, drţavnog sluţbenika, odredjeno kada sme da izadje iz kuće i boravi na sveţem vazduhu. Ĉak moţe da ide na posao. Ipak ĉini se da sistem nošenja nanogica, ima dosta svojih slabosti. Pre svega kada korisnik ne ţeli više da ih nosi, a nemoćni roditelj pokušava da ga zadrţi. Ĉini se da sistem funkcioniše po principu prvog ţiranta iz banke na odobren kredit, koji je zaduţen da opominje duţnika.. U ovom sluĉaju prvi ţirant je otac ili neko od roditelja koji treba da saĉuva, obiĉno sina, da ne zloupotrebi pogodnost izdrţavanja kriviĉne kazne van zatvora.

MeĊutim u praksi se ĉesto dešavaju prave drame. To je moguće, jer nošenje nanogica podrazumeva samo kontrolu kretanja osuĊenog, ali ne i njegove ponašanje i aktivnosti, što je suludo?!! Da bi vam doĉarali kako to izgleda u praksi navešćemo jedan telefonski razgovor, voĊen jedne srede u veĉe.

Sva zatvorska bekstva su, zapravo , smešna jer osuĊenik koji se odvaţi da pobegne mora biti spreman za ţivot u ilegali, bez dokumenata, kao hajduk. TakoĊe nije zanamerljiva ĉinjenica da otpori postavljanju video nadzora u zatvorima najviše potiĉu od pripadnika sluţbe obezbeĊenja. Tvrdi se da video nadzor predstavlja vreĊanje liĉnog dostojanstva i intime.

PRIMENA NANOGICA U REALNOM ŢIVOTU:

Otac : Izvini što te zovem ovako kasno.

Nemam kome da se obratim. Sin mi je pod nanogicama. Ja i ţena sa mlaĊim sinom smo bili na moru. Kada smo se vratili moja majka a njegova baba kaţe da je u meĊu vremenu dovodio društvo i da su divljali.

Imam utisak da se uradio. Inaĉe on je poĉeo da koristi drogu još u srednjoj Umetniĉkoj školi. Tada je napravio i neku provalu za koju sada izdrţava kaznu, nošenjem

VIDIMO SE U UTORAK Svedocimo smo da se u medijima o alternativnim sankcijama kroz upotrebu nanogica za osuĊene koji kaznu izdrţavaju u kućnom pritvoru, priĉa kroz brojke i afirmativno. Retko kad će se proĉitati u novinama da je tokom nošenja nanogica osuĊeno lice izvršilo još jedno kriviĉno 19

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

nanogice. MeĊutim on je nedavno zbog drugog kriviĉnog dela, posedovanja marihunane, bio u pritvoru u CZ gde je upoznao nekog tipa iz Borĉe....

Posednja vest ( petak iza podneva) : Kako smo , nezvanicno saznali od oca osudjenog.

Njegov sin je rano jutros uhapšen u Beogradu kod Vukovog spomenika. On je sa drugom napustio Valjevo- vozom. Otac je naveo da je od strane poverenice dobio informaciju da ce sin biti u Valjevu u priijemnom odeljenju 17 dana u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu, gde će najverovatnije ostati na izdrzavanju I druge kazne. Otac je napokon odahnuo jer mu je sin u sistemu. Poverenica je izjavila da će osuĊenog videti, tek, u utorak.

Treće lice: Izvini da te pitam, da li si ti razveden sa njegovom majkom?

Otac: Jesam. Ja sam se nakon razvoda ponovo oţenio i dobio drugog sina. Svi ţivimo zajedno u kući sa mojom majkom.

Moj stariji sin nije u dobrim odnosima sa svojom majkom, koja se nije ponovo udavala.

Treće lice: Kako je na celukupnu situaciju regovala povrenica za alternativne sankcije?

MIŠLJENJE STRUKE. U jednom zatvoru je nezamislivo da zatvorski vaspitaĉ ne obavi razgovor sa osuĊenim , ako on to ţeli, pa makar gde da se nalazio: u samici, OPN-u, stacionaru....Izbegavanje razgovora od strane zatvorkog vaspitaĉa je profesionalni propust koji se disciplinski rigorozno sankcioniše. Iskusnim vaspitaĉima takav propust se ne moţe nikad desiti jer se nikada ne zna zbog ĉega osuĊenik traţi razgovor.

Moţe biti i banalna stvar ali i ozbiljna. U konkretnom sluĉaju poverenik je bio duţan da izaĊe na teren i obavi razgovor! Ĉini se da su i godine i ţivotno iskustvo veoma bitni. Stariji i porodiĉni osuĊenici su disciplinovaniji. Praksa je pokazala da osuĊeni koji na bilo koj naĉin imaju vezu sa drogom nemaju kapaciteta da nose nanogice. Oni su do sada najviše zloupotrebljavali zamenu zatvora.

Otac: Ja sam zvao poverenicu da joj kaţem da imam problem, koji ne mogu sam da rešim. Da sin hoće da pobegne iz kuće. On je to pokušao. Uzeo je torbu i otišao u vreme dozvoljene šetnje. Na sreću on se negde pre tri sata vratio. Ali non stop ponavlja kako mu je u CZ bilo kul. Kako je bila dobra ekipa. Poverenica mi je rekla da zajedno doĊemo tek za dva dana kod nje, u petak.

Treće lice: Da li si se raspitao da li u gradu ima neki psihijatar koji bi mogao pomoći?

Otac: Jesam, ali sam ĉuo da je ta ţena – psihijatar otišla sa svojim muţem , u inostranstvo.

Treće lice : Ĉujemo se, nadajmo se da će sve biti uredu.

Otac ( zove u ĉetvrtak kasno ): Sin mi je pobegao iz kuće. Izgleda da je otišao kod majke. Poverenica je rekla da saĉekamo jutro, moţda će se vratiti. Pa će onda obavestiti Beograd.

20

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

gojaznost... pr. Ţ.K. ) – navodi naš sagovornik gospodin Zoran Glušĉević u svojoj knjizi : „ Kafka ( krivica i kazna) koju je 1980 g. izdala beogradska kuća Slovo ljubve. Ţeljko Krstić: - Gospodine Gluščeviću u knjizi ste pokazali da ste upoznali Kafku sa svih aspekata, kao i njegove zdravstvene probleme. Koji je zapravo glavni Kafkin problem?

Zoran Glušĉević : - Franc Kafka spada u prokletnike našeg vemena u kojih se nesklad izmeĊu fiziĉkih i duhovnih svera liĉnosti uneo nemir .U savrenemenom ţivotu, a naroĉiti u telo, tako da je cela kreativna faza njegovog ţivota, do pred samu smrt protekla u oĉajniĉkim i neshvaćenim sudarima izmeĊu duha i tela.

RAZGOVOR O KAFKI ( STID – PREZIR – MRŢNJAAUTODESTRUKTIVNI PROCES)

Ţ.K. : Vaša glavna hipoteza je da je Kafka svojim negativnim odosom prema svom telu izazvao patološke procese u njenu. Hoćete nam taj proces objasniti?

Z.G.: - ....Telo „ima“ svoju svest. Ako mu pristupimo sa poverenjem, pouzdanjem i podsticanjem, ono će drugaĉije reagovati nego kad ga opsedamo svojom sumnjivišću, nepoverenjem, strahom i informisanošću...

Kafka je upravo tako postupao: njegovo telo je od poĉetka bilo ilzoţeno potcenjivanju, stidu, destruktivnim i agresivnim nasrtajima duha koji od njega, na osnovu nesrećnih analogija sa oĉevim telom, zahtevao više no što uroĊeni anatomski sklop mogao pruţiti.... Telo, opterećeno isĉekivnjem negativnog smera mora jednom da podlegne.

Ali K. se nije samo zaustavio samo na strahovanju; on se krajnje destruktivno odnosno prema njemu. Stavljao mu je bezbrojne zamerke, stalno ga kritiĉki

„ Opsednutost racionalnim duhom i odvojen prave druţbe sa telom, ĉovek više nama taĉnog informatora o potrebama i zahtevima svog tela; poruke tela ne stiţu na vreme ili ne dopiru u pravom obliku, saradnja izmedju tela i duha pretvorila se u antgonizam, bolesti tela danas više no ikada ranije potiĉu od kritiĉkih sutiacija u koje zapada duh, nije sluĉajno što se celokupna medicina sve više konstituiše kao psihosomatska nauka! Nezaštićeno i bezazleno telo danas je više no ikada izloţeno razornijim nasrtajima sopstvenog duha, tj. Onog dela naše svesti, racionalei potisnute , koji svoje nerešene probleme, uskraćivanja, neslobode, nezadovoljstva, inferiornosti i neuspešnosti prenosi na telo i izaziva pogubno dejstvima. ( dijabetes, hipertenzija, povećan krvni pritisak, 21

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Z.G.: ...Potĉinjavanje u stvari poĉiva na motivacionoj strukturi identifikacije.

Identifikacija je opravdavajući element stanja potĉinjenosti. Subjekat se idnetifikuje sa tlaĉiteljem, da bi mogao podneti tlaĉenje.

Na toj motivacionoj strukturi psihološki poĉiva svaki totalitrni sistem. Razdvojena liĉnost na mazohistiĉki objekat i sadistiĉki subjakt ugraĊeni je u sam sistem i tako objektivizirana; subjekt koji se nalazi u hijerarhiji tlaĉenja trpi tlaĉenje onih odozgo na taj naĉin što to kampenzuje tlaĉenje onih koji su na hijerarhijskoj lestvici ispod njega.

Drugim reĉima dato mu je da tlaĉi da bi sam mogao podneti tlaĉenje.

ispitivao, dok u njemu nije izazvao patološke procese. Telo je dakle, moralo popustiti, a svako popuuštanje, tj. Beţanje tela u bolest , duh je shvatio kao „dokaz“ da je bi u pavu, pa bi se još većim optuţbama nartao na telo, oduzimajući mu tak mogućnost , da se sabere i zaustavi u osipanju. Razume se tako nastaje zatvoreni krug CICULUS VICIOSUS iz kojeg nema drugog izlaska sem u progresiju bolesti i smrt, kao što je i bilo. Ţ. K: Čini se da je „kvaka“ svih Kafkinih problema leţi u odnosu sa ocem. Vi ste naveli , takoĎe da su Kafkine tri sestre, uspele da svaka na svoj način reši taj problem. Kafki odvajanje od oca nije pošlo za rukom. Šta se tu desilo?

Ţ.K. : Zašto identifikacija Jozefa Kafke sa njegovim ocem nije uspela?

Z.G. : - Kafka je imao neurotiĉan odnos sa ocem: „ Oĉeva liĉnost je bila dominantna .To je snaţna liĉnost koja je u sebi imala nešto od ĉvrstine i teţine, nesavitljivosti i moći onih ljudi koji nisu nikom dugovali za svoj uspon do materijalne moći i ugleda u društvu.. Sestre K. Su razliĉito delovale na oĉevo prisustvo, kroz tri modela ponašanja, koje je Kafka pokušao da primeni u svom ponašanju prema porodici ( ocu) : Potĉinjavanjem , bekstvom i suprostavljanjem... Kafka se zapleo u doţivotnu bezizlaznu borbu sa njim, u kojoj je posredno i neposredno satro sve svoje psihiĉke i fiziĉke snage.

Franc Kafka nije u sebi imao mnogo kafkijanskog, a otac je zahtevao neuporedivo više potpunu identifikaciju!

Usled nemogućnosti da odgovori preteranim zahtevima protivniom Francovoj prirodi, dolazi do trvenja, prebacivanja, prekoravanja, sudara, skrivene patnje: potĉinjavanje neime ne moţe da se izvrši jer je zato potrebno da i ona strana koja potĉinjava „ prihvati“ subjekat ( koji hoće da se potĉini) onakav kakav jeste! Kafka je bio isuviše senzibilan, introvertan, neotporan da bi se identifikovao sa ocem, koji je bio pava gromada od snage, volje i ţivotne energije.

Nije mogao na vreme pobeći, a kad je to uĉinio, vratio se još bolesniji no što je bilo u roditeljskoj kući... Strah od krivice spreĉio ga je da preduzme blagovremeno i efikasno bekstvo... Otvorena borba ima neuporedivo više izgleda da donosi pozitivan bilans po mentalno ( zdravlje) nego bilo koji oblik laviranja.

Ţ.K. Gospodine Gluščeviću Vi u vašoj knjizi i postavljate pitanje - Zašto Kafka nije našao izlaz iz jedne satiruće situacije, dok je to njegovim sestrama pošlo za rukom?

22

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

otvorila vrata autodestruktivnom procesu.

Dva presudna konflikta Kafkinog ţivota su vezana za stvaralaĉku i socijalnu sferu. U prvom sluĉaju problem je bio : pisac ili ĉinovnik! Drugi problem je bio: Vuk samotnjak ( sam) ili Simboliĉko biće ( sa drugim) . Kafka je naĉinio najgori izbor : ni sam , ni sa drugim! ... telo je posluţilo duhu kao sredstvo za samoodbranu. Kafki je bio potreban siguran , jak i ĉvrst alibi, jer je godinama otezao da veridbu pretvori u vanĉanje. Da bi zadrţao svoju slobodu, duh sebiĉno ţrtvuje telo: zdravom telu magijski je, silinom ţelje, najzad iznuĊeno oboljenje.

Kad je izbacio krv, Kafki je laknulo , bolesnik mora da se leĉi a ne da se ţeni.

Ţ.K. Navodite da su postojala dva ţivotna peroda J.Kafke. Recite nam nešto više o tim periodima , i koje su njihove najbitnije karakteristike?

Z.G.:....u prvom ţivotnom dobu :Kafka je u izvanrednoj fiziĉkoj kondiciji, on je odliĉan plivaĉ, otvoren je za sve utiske i radosti ţivota, uţiva u svemu, nema ni pomena o depresiji i melanholiji koje navode na pomiso na samoubistvo, neprekidno se nalazi u jednom ulaznom ili postojanjom vitalnom elanu koji obećava najbolje......U drugom ţivotnom dobu, slikaje potpuno izmenjena; pred nama je anksiozan, bolestan ĉovek, muĉen ţivotnim bilansom i bezizlaznošću, bolue od TBI , dobija napade staha i napade gušenja, verovatno i psihosomatskog ne samo tuberkuloznog karaktera, potpuno je frustriran, bez perspektive i optimizma, sav zaokupljen svojim jadima i nerešivim problemima, okrenut tamnoj strani ţivota, ponovo ozaren radošću tek na smiraju ţivota.

Ţ.K. Gospodine Gluščeviću navodite da je Kafka imao dva frustraciona odnosa: jedan je u vezi sa stvaranjem, drugi sa ocem.Kako ih je on rešio?

Z.G. : Kafka je ţiveo da bi pisao, ĉak je i svoju telesnu dobrobit ţrtvovao pisanju, pa ipak se na kraju odrekao gotovo svega što je napisao spalivši svoje rukopise i osudivši one na uništenje koji su bili kod Maksa Broda. Nezadovoljstvo , oĉajanje irazaraĉki bes izazvani su mogućnošću da kontinuirano i uspešno stvara u nemogućim usklovima, okrenu Kafkino gordo JA protiv napisanog.

Fristriranjau toku pisanja probraćuju se u negaciju napisanog: kao da je napisno krivo što mu pisanje stvara teškoće i što piše u teškim uslovima! Zaslepljen nihilistiĉkim besom , ne vidi koliko vredi obo što je napisano, pronalazi nedostatke onde gde je u stvari u pitanju novi prozni postupa koj on uvodi i najzad rukopise predaju uništenju ili zavoravu. .. Usled nemoći da se oslobodi svoje potĉinjenosti ocu, Kafka izliva bes na

Ţ.K.: Šta je zapravo Kafku slomilo u najboljim godinama njegovog ţivota?

Z.G. ...U osnovi svega je nagon za usavršavanjem , elementarna logiĉka operacija. U Kafkinom sluĉaju ostvarila se najgora kombinacija: identifikacija je bila bezuspešna, a rezultat poreĊena katastrofalan. Poredeći svoje telo sa oĉevim koje mu je bilo uzor, utrvĊeno je da mu je telo slabašno, jedno, neskladno, mršavo sa izduţenim ekstremitetima. Jedno reĉi – jad i beda. I poĉeo je da se stidi svog tela, da ga prikriva, da zazire od njega. Stid je prešao u prezir, a prezir u mrţnju; mrţnja je širom 23

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

većine u mikro zajednici. Dovoljno je dakle da se sva lica sloţe u tome da se u odnosu na neku pojavu ili problem, krivica ze jedno rešenje , stanje ili ĉak i samo postojanje stvari koja je u pitanju ima pripisati jednom odreĊenom licu, pa je to lice već samim usaglašavanjem uskog, ali tim odgovornijeg ( po svom sastavu kao i meĊuodnosima sa dotiĉnim licem na koje se svaljuje krivica ) kruga javnog mnenja krivo, bez obzira da li se ono takvim intimno oseća ( bar na poĉetku) i da li je svesno na na koji je naĉin krivicu prihvatio. Ono će tom pritisku većine podleći i na kraju će se osećati kao pravi krivac. Veoma je karakteristiĉno pritom i neobiĉno znaĉajno što se u svesti okrivljenog lica ne postavlja pitanje kako je ono i ĉime izazvalo krivicu koja je na njega svaljena nego samo da nije ono , na koji naĉin i u kojoj meri tu krivicu prihvatilo.

Znaĉi presuda pada nezavisno od mene, ja samo imam da je prihvatim.

telu, nada za to ne postoji racionalan razlog.

Da bi duh opravdao svoju nemoć pred ocem i doţivotnu zavisnost od njega, on pribegava i racionalnoj, metafiziĉkoj logici. Jedino u metafizici biološkog porekla Kafka moţe da naĊe opravdanje za to što na racinalnom planu nije uspeo da se osolobodi zavisnosti od oca. ( str. 30) Ţ.K. Ako smem da primetim Kafka je izmeĎu dve najjače ljudske emocije : Erosa i tanatosa , izabrao ovu drugu koja je značila njegovu uvertiru u smrt. Kako se to desilo? ....Tako što je Kafkin Tanatos dobio matalogiĉni podstrek iz neuspeha nesvesne i iracionalne borbe sa ocem. Logika koja je pothranjivala sve oblike autodestrukcije , koje Kafka nije morao biti svestan, glasila bi: oĉinstvo tela ja nisam traţio i ne mogu ni da ga izmenim frugaĉije do njegovim uništenjem. Ako Kafka nije mogao biti svestan ovim uništenjem pravog motiva, njegova svest je registrovala teţnju ka smrti. ...Telo je sad postalo prepreka duhu, tamnica u kojoj je duh zatoĉen. Bolest , najpre nesvesno sredstvo u ĉisto racionalne svrhe ( oslobaĊanje od devojke, status najviše gratifikacije u porodici, predah nuţan za pisanje) postaje na kraju racionalno sredstvo u ĉisto iracionalne svrhe ( spiritulazicija JA ) . Time je razaranje tela , da bi izbegao nihilistiĉki ishod , dobio najviše metafiziĉko – spiritualno opravdanje.

Ţ.K. Čitajući Kafkin „Proces“ moţem zaključiti da je reč o autobiografskom romanu. Da je u njemu Kafka zapravo opisao svoje prihavatanje krivice? ....Kafkin junak je toliko ogrezao u ţivotni ritam, neosetljivost i automatizam spoljnih i mehaniĉkih odnosa sa ljudima ( a to je krivica, ta moralno – humana neosetljivost, koju on nikada neće sagledati ) da krivicu traţi u domenu spoljnih odnosa, jer je on kao liĉnost sav u tom domenu i eksponiran. I te eksponiran tako rutinski, ali i oprezno – malograĊanski , da je u principu nemoguće, ĉak je unapred iskljuĉeno da on tu moţe uĉiniti neki ma i najsitniji prekršaj, a kamoli da poĉini neku veliku i stvarnu krivicu. I upravo ta njegova ljudska okrenutost

Ţ.K. Vi ste u Vašoj knjizi opisali model : Razvijanja osećanja krivice...

Z.A. Jesam ...za neurotizovanu savest presudan je koliĉinski princip, princip 24

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

iskljuĉivo spolja a ne iznutra jeste njegova jedina stvarna krivica, ali takve vrste krivica koja nije zapisana ni u kakvom kriviĉnom zakoniku i koju on, zbog prirode svoje liĉnosti nije nikako u mogućnosti da otkrije, jer je tu krivicu traţio , onoliko koliko je stigao da je traţi, samo na onoj strani gde jedino nije mogao naći, tamo gde ona jedino ne moţe da bude.“ ( str. 47)

stanicama. A, opet ako je neko spreĉen da ne moţe ni da gleda i da sluša ovu nadasve edukativnu i zanimljivu snimanu emisiju, moţe da proĉita o njoj u najnovijem tabloidu, pod istim naslovom. Dakle, nisam se iznenadio kada sam na trafici ugledao novi tabloid. Kao da me je grom iz vedra neba udario. Odmah sam kupio više primeraka. Kao omaĊijan ĉitao sam ga hodajući trotoarom. Ĉak nisam ni gledao na opasnosti, u vidu biciklista i izmeta od pasa koje gazde ne drţe na povocima. Posle par dana sam primetio da svi kupuju novi tabloid, a da sve ostale dnevne novine se vraćaju u remitendu. Nikakve isforsirane polemike u dnevnim novinama nisu mogle da potisnu znatiţeljne ĉitaoce da saznaju šta se dešava u kući Velikog brata.

Oni najpronicljiviji ĉitaoci su vrlo brzo zakljuĉili da izmeĊu dešavanja u Sultaniji i prostorijama Velikog brata, nema suštinske razlike...

Ţ.K. I ako nije ništa uradio, kao što ste reklio što je odreĎeno krivičnim zakonom Kafka prihata krivicu. Čini se da je vaša poruka: da je čovek kriv za sve što mu se negativno dešava. Da on svojim načinom razmišljnaj, postupcima je prihavata i ako nje zapravo nema. Zašto se dešava da čovek prihvata krivicu i ako nije kriv? ...“ Kriv si što nemaš individualnu snagu i volju, dovoljno samopoštovanja i hrabro sti da istraješ u prvobitnom autentiĉnom ponašanju od njih, umesto oni tebe, neoprekidno i uporno pozivaš na odgovorsnost ĉim su ti i najmanje okrnjili liĉni integritet da se od optuţenog pretvoriš u tuţioca. Pošto si , konaĉno prihvatanjem neĉijeg prava da se nad tobom otvori istraga, pretvorio sebe u objekat, onda je sve što tome usledi, samo je prirodna i neminovna posledica pasivnog stanja objekta, koje si dopustio da te dovedu. I to je tvoja krivica.“

Evo i dokaza. Analizom sadrţaja, najnovijeg broja tabloida ovećih dimenzija ( 50 cm x 100 cm ) moţe se uoĉiti da on ima sve rubrike kao i svaka „ normalna novina“. Mada su u V.B. te rubrike poreĊane po sledećem redosledu : Hronika, Politika, Društvo, Ekonomija, Sport i Kultura. Ono što smo uoĉili da u tabloidu dominiraju velike slike i naslovi. Samog teksta je veoma malo, što je u skladu sa tendencijom u pisanim medijima ; da jedna dobra fotografija više vredi ( govori) od svakog napisanog teksta. Na naslovnoj strani dominira veliki naslov: „ Rat mafije“ ispod kojeg se navodi da „ besne uliĉni obraĉuni“ i da se „ ubijaju i podmeću bombe zbog droge i drugova“. Kao antrfile u navedenom tekstu kao vest stoji da : „

Satira : VELIKI BRAT KAO TABLOID Sa navratnanos privatizacijom medija u Sultaniji paralelno se na svim televizijskim stanicama emituje „ Veliki brat“. Da gledaoci ne bi nešto propustili ovaj veoma gledani serijal se emituje i na svim radio 25

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

imenovati svog zamenika u SPS; „ Vulin ĉešlja laţne siromahe“.

Nakon osam godina policija je u novim uniformama“. Na velikoj naslovnoj strani ĉitam i sledeće pitekuresne naslove : „ Vojnik se sklinuo go i jurio devojke“.

Veliki brat je svoje štampano izdanje posvetio takoĊe bitnim dogaĊajima za egzistenciju ĉitave nacije, koji su navedeni u tekstovima pod naslovima: „ Atina Ferari kaĉi gole fotke po fejsbuku!“.; „ Anabela i i Rade krili vezu“, „ Raskinuli Dţidţa i Cecin brat Milan“, „ Švonja ostavila bebu i otišla sa muţem na Ibicu“...

Kljuĉne reĉi u navednim tekstovima su : Atina Ferari, Anabela, Dţidţa, Švonja....

Na stranama rubrike : „ Ekonomija“ tekstovi su posvećeni sledećim temama : „ Srpski kapitalizam“, „ Ţelezara u Smederevu našla kupca“, „Staklara nema pare za struju“. Ĉitaoci Velikog brata mogu saznati kako „ posle 175 godina ĉuvena fabrika zatvara vrata – Bip otišao u steĉaj“. Na strani posvećenoj ekonomiji i dve vesti, iz kojih se saznaje da je : „ Aca Lukas kupio dnevne novine „ Sport“.“ Kao i da je vlasnik koncerna Farmakom MB, : „ Bogićević dobio nanogicu“.“ Nanogicu je dobio i baletan koji je prebio svoju ţenu – glumicu“. Za sledeći broj najavaljen je tekst pod naslovom: „ Veće plate u budţetu iz 2016 ?“.

Treća po redu je rubrika „ Društvo“ u kojoj su tekstovi posvećeni aktuelnoj izbegliĉkoj krizi. Tako predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaţe : „ Nećemo silom na migrante!“; Ministar Vulin je precizan: „ Treba nam novĉana pomoć za migrante.“ . Ispod ova dva teksta sa fotografijama XXXL nevedenih politiĉara, navodi se : „ Apel da se u pregled migranata ukljuĉe specijalistiLekari opšte medicine ne mogu da prepoznaju neke bolesti!“. Osim forsiranja tema - izbgliĉke krize : „ Srbiji preti povratak hiljda izbeglica.“ , novi tabloid posvećuje paţnju i dešavanjima u našem obrazovnom sistemu. To su tri naslova: „ Đaĉki autobusi u bojama SNS?“; Stigao novi pravilnik o finansiranju – Veći rezovi u malim školama.“; Kao i tekst sa naslovom : „ Spremni za školu?“

Hronika je udarna rubrika u tablodu „ Veliki brat.“ U njoj dominira naslov: „ „Baba ide u zatvor jer je pretkukla komšinicu, ĉekićem po glavi, kojoj neće da plati 500.000?“ Tu su tekstovi sa sukobima ĉlanova porodice: „ Gazda sa sinom tukao gosta“, „ Horor majka“, „ Muţevi spreĉili tuĉe dve pevaĉice u hotelu u Turskoj.“, „ Ranjena braća i dalje na aparatima“, „ Pritvoreni deda i unuk zbog gajenja marihuane“. „ U izgubljenom koferu 400.000 evra.“ „ Porše izgoreo ispred obdaništa“. Kljuĉne reĉi: Baba, deda, otac,majka, sin, unuk, braća, muţevi, komšinice, kofer, Porše“

Iza „ Hronike“ ide rubrika „ Politika“ u kojoj se hrabro navodi da: „ Vlast pokazuje svoju niĉim ograniĉenu moć“ kao i da : „ Vrh DB-a negira umešanost u ubistvo S. Ć.“. Pored njih tu su i naslovi: „ Za rašĉišćavanje prošlosti nema volje“,, ; „ Popovićev SNP na izbornoj listi SNS“; „ Daĉić neće 26

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

Na stranama „Sporta“ dva velika teksta su posvećena dvojici fudbalera van terena. U jednom pod naslovom : „ Ko to vozi Banbija?“ se analizira crnka koja je do stadiona dovezla poznatog fudbalera reprezentacije T. U drugom , tekstu sa velikim slikama , novinar se posvetio ljubavnim jadima bivšeg fudbalera M.K. koji se ponovo zaljubio: „ Nova devojka mu preslikana bivša“. Primetili smo kao fleš vesti, informacije da su se naši košarkaši plasirali u polufinale: „ Rutinski do finala“ i da : „ Đoković pobeĊuje“ te da je : „ Španovićka oborila liĉni rekord“.

Tabloid „ Veliki brat“ kulturnu rubriku je svojim ĉitaocima ostavio za kraj.

Uz veliku sliku objavljen je intervju : „ Kraljica starleta na pesku“., Ispod povećeg razgovora o njenom ţivotu koji će ići u nastavcima u sledećih deset brojeva, navedena je vest o Kanskom fesivalu : „ Ko sve juri zlatnog lava“....Zanimljivo je da su u tabloidu svi tekstovi nepotpisani. TakoĊe se ne navodi adresa redakcije kao i ime glavnog i odgovorornog urednika, niti štamparija.. Sumnja se da su volontersku ulogu u ureĊivanju ovog tabloida preuzeli na sebe svi gloduri prestoniĉkih dnevnih i nedeljnih listova. Oni su to uĉinili kako bi saĉuvali svoje pozicije u sluĉaju gašenja svojih listova. Na kraju štampanog „ Velikog brata“ stoji i oglas o prodaji izdanja preko sindikata u Javnim preduzećima i drţavnim ustanovama. Dok će se jedan broj primeraka, kao obavezno štivo, deliti po osnovnim i srednjim školama Sultanije.

Jedno zapaţanje,

Gospodine Gluščevići, hvala Vam na ovom zanimljivom razgovoru.

Paţljivom analizom dve strane dodatka PRAVO DANAS od 18.03.2015. mogao sam zakljuĉiti da je moj tekst ( ili prvi

ili kako je Nevena Petrušić „spasila“ Ţeljka K. Tokom prošle nedelje primetio sam u Danas-u novu rubriku „Pravo“ i na e- mail poslao svoj tekst koji se odnosi na disciplinovanje vaspitaĉa u jednom domaćem zatvoru, u kojem opisujem naĉin pokretanja disciplinskih postupaka zatvorskim sluţbenicima. U sredu 18.03.2015. godine u rubrici Pravo je objavljen tekst koji se odnosi upravo na tu zatvorsku problematiku, pod naslovom :“ Zaposleni tuţili direktora za mobing“. Bio sam iznenaĊen što se moj tekst nije bar tog dana našao uz njega. Moje zaprepašćenje je bilo veće zašto tekst nije pušten i sledećeg dana. Pitate se zbog ĉega?

Najpre : U utorak sam se preko „obiĉnog telefona“ javio uredniku rubrike- gospodinu Aleksandru Roknići , koji me je traţio preko mobilnog , dok sam bio na poslu. Kao razlog javljanja g.-din Roknić je naveo to što planira da objavi moj tekst u nastavcima, pa mu treba moja slika. Ja sam u brzini poslao jednu sliku. Po naĉinu (raz)govora i traţenju slike, meni je sve slutilo da će tekst biti objavljen u sutrašnjem broju DANASa, ne znajući da će se pojaviti tekst u kojem se govori o Mobingu upravnika zatvora, kojeg su tuţila 114 radnika zatvora KPZ Beograd.

27

Svitac ; Oktobar ; 2015

CENZURA

njegov deo ) „ izbaĉen“ , jer se po prirodi stvari uklapao da bude objavljen pored teksta koji govori o mobingu upravnika zatvora u Padinskoj Skeli Milana Pavlovića.

U tekstu se nalazi poveća zatvorska slika koja je recimo mogla biti izostavljenja na uštrb prvog dela mog teksta.

Sada razmišljam, ako moj tekst nije pušten u sredu kada je imalo razloga zbog teksta koji govori o dešavanjima u P. Skeli, zašto je izostavljen sledećeg dana i kada je bilo razloga i povoda da se on pusti. Zašto je urednik u utorak traţio moju sliku ako nije planirao da pusti tekst u sredu? Koje su to sile delovale da se teskt ne naĊe u dodatku kad je bilo razlog za to ? Odnosno kada je postojao tekst iz zatvorske prakse koji potvrĊuje moje tvrdnje i upravo govori o naĉinima pokretnja disiplinskih postupaka protiv sluţbenih lica u našim domaćim zatvorima .

Tekst koji je mogao posluţiti „kao metla“ za izbacivanje mog teksta je „prentagnuti“ tekst o N. Petrušić, objavljen sa dve slike.

Inaĉe paţljivim ĉitanjem teksta koji se odnosi na poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, moţe se zakjuĉiti da je to zapravo samo jedna po formi sporedna novninarska vest u kojoj se navodi da je poverenica N. Petrušić podnela parlamentu svoj godišnji izveštaj.

Na kraju da upotrebim onu narodnu: „ Nikada se ne zna zbog ĉega je to dobro“.

Odnosno, moţda ima neki razlog zbog ĉega je tekst o Neveni Petrućić „izbacio“ moj autorski teskt ? Ili će biti da su nam izveštaji parlamentu bitnji od ţivota.

U isforsiranom tekstu je stavljena velika slika sa protesta LGBT-ia. Ako moj tekst o mobingu zatvorskih vaspitaĉa nije mogao biti objavljen na mesto slike na prvoj strani dodatka ne vidim razloga zašto svoje mesto nije našao na drugoj strani, recimo namesto slike LBIT-a. Tako bi ĉitaoci dobili potpuniju sliku o dešavanjima u našim zavorima, bez obzra što sam ja autor teksta.

PISMO UREDNICIMA ’’POLITIKE’’ Poštovani: Ljiljjo, Mirjana, Petre, Dragutine i Branislave Interesuje me zašto ni jedan moj tekst, koji uredno šaljem rubrikama Pogledi, Satirikon i Među nama, u poslednje vreme ne može da vidi svetlo dana. Kao i šta se dešava sa prikazom moje knjige Zatvorksa podmornica, koju je trebalo da napiše Slobodan Kljakić . Jedan svoj primerak sam dao gospodinu Kljakiću prilikom slučajnog susrreta na sajmu knjiga pre skoro dve godine. Znam da nisam najpismeniji i majpametniji. Ali ipak, neki tekstovi mislim da zavređuju da budu objavljeni u Vašem cenjenom listu.

TakoĊe ako nije izašao taj dan kada je u dodatku dominirala zatvorka problematika, onda zašto nije sutradan objavljen, kao prirodni nastava zapoĉete zatvorske problematike. Ja sam iz telefonskog razgovora obavljenim 19.03.2015. oko 15 ĉ. sa urednikom A. Roknićem, shvatio da će moji tekstovi jednog dana biti objavljeni ,i kako niko sa strane nije urgirao da oni ne budu objavljeni.

Srdaćan pozdrav.

Ţeljko Lj. Krstić, sociolog , satiriĉar, karikaturista

28

Svitac ; Oktobar ; 2015

Ovo ispod je moja autors ka karikat ura.

Koju niko nije hteo ( smeo) da objavi.

CENZURA

Mesecima su trububili o digitalizaciji, na koju smo mi Srbi ved odavno prikačeni. Jer svaki naš zaposleni čovek se oseda kao da je digitalizovan.

Po tom, ved oprobanom modelu, svaki zaposleni u državnoj službi je ved prikačen na sistem. S tom razlikom što je u svakom slučaju glavni vedi daljinac,a, za biranje kanala, kod šefa. Onaj manji sa kojim se pali i gasi televizor i eventualno pojačava ton, se nalazi kod upravnika ili direktora.

Tako da je proces diligatalizacije odavno uveden u naše ustanove samo što se on nekada podvodio pod parolu: „ Radio , neradio svira ti radio “.

Sada je na progarmu parola, koja se pamti: - Set of boks. Tako je i sa digitalizacijom. Ti možeš da radiš k’o konj, da emituješ odličnu sliku. Ali sve ti to pada u vodu jer šef očas posla može da te promeni na programu, odnosno da te rasporedi na neko drugo radno mesto. Dok ministar, direktor ili upravnik sa onim manjim daljinskim upravljačem može, kada hode, da te ugasi. Željko Lj. Krstić

29

A pored je satira koju sam poslao u Šabac na Ĉivija du 2015 g. u nadi da objavit i.