Svitac decembar 2013. by Željko Krstić

2013

SVITAC

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić

SVITAC - onlajn bilten

Adresa: KaraĊorĊeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

decembar 2013.

Kontakt : zekando@gmail.com

broj 4.

Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana : Miroslav Jeremić У политици – више им лежало да су опозиција. И живот према њима био и остао такав. М. Бојанић о Лелићанима.

Crkva u Leliću zaduţbina sv. Nikolaja sa spomen – kapelom ratnicima iz I sv. rata

Sadrţaj: Uvodnik

O LELIĆU

Decembarski broj Svica posvećujem selu Leliću, mestu mojih predaka. Veliki izazov ali i obaveza da se uradi korektno i lepo... Dva manastira : Ćelije i Lelić; tri bivše vladike: Nikolaj, Jovan Velimirović i Artemije Radosavljević; i dosta umnih i pismenih ljudi su mi u tome pomogli. Pre svih pok. Lj. Pavlović, Mirko Bojanić i Sveta Jokić svojim pisanim tragovima, ali i usmeni pripovedaĉi pok. Ţivorad i Jova Krstić i Svetozar Cveja Krstić. Od pisanih tragova su mi od pomoći bili radovi pok. psihologa Tome Đurića, monografija pok. Berka Savića i knjiga o Manastiru Ćelije – Atanasija Jevtića.

SPOMENIK KOJI GOVORI KRALJEVO SELO CVEJA CUNGALO PRVI SVETSKI RAT TEŠNJARSKI TEŠAN MAGARAC MIŠKO PESME OBRADA GAVRIĆA ZAVEN VAN HAZARJAN 1

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Jovanović ( 1785-1884) iz Lelića, ( koji je bio naĉelnik Podgorskog sreza pr. Ţ.K. ) ( Jevtić A. ; 1985; 13) . Nastanak manastira: „ Narodno predanje vezuje za ovaj manastir za doba kralja Dragutina, koji je od 1282. do 1316. upravljao ovim krajevima kao „ Sremski kralj“ sa sedištem u Debrcu...Izgleda da je ova crkva bila vrlo mala, pa je zbog toga dobila ime Ćelija ( kelija)..ako podizanje Ćelija nije bilo u vreme kralja Dragutina, onda je to bilo nesumljivo u vreme despota Stefana Lazarevića ( 1389-1427) za ĉije vreme se desio procvat zapadne Srbije i Valjeva.“ ( Jevtić A. ; 1985; 30)

Manastir Ćelije"; Atanasije Jevtić; Manastir Ćelije kod Valjeva; Valjevo; 1985., str. 112; mek povez. Manastir Ćelije "Manastir koji se nalazi na levoj obali rijeke Gradac, na 6 km. Jugozapadno od Valjeva, pripada ataru sela Lelića. Lelić je selo u zapadnoj Srbiji, na granic i stare Maĉve, juţno od Valjeva, u brdima prema planini Povlenu. Sva okolina manastira uĉinila je sam manastir skriveni i izdaleka nevidljivim. Manastir se ne vidi sve dok se poĉne silaziti u kotlinu u kojoj se nalazi , tj. dok ne doĊe u njegovu neposrednu blizinu. ( Jevtić A. ; 1985; 8) U porti se nalazi zvonik i nekoliko starih grobova, meĊu kojima i grob vojvode Ilije Birĉanina . ( kojeg su Turci posekli 1804. sa Aleksom Nenadovićem) kao i grob Justina Popovića ( 1894 -1979 ). Tu je sahranjen i valjevski kapetan Antonije

Prvi zapisi : „ U turskom popisu iz 1560 g. beleţi se manastir Bogopolje ( ili Bogomolja) kraj sela Lelića u valjevskoj nahiji. ..Postoji pisani podatak iz 1720 g. preko nekog Milutina koji je manastiru poklonio bašĉu i podrum. ( Jevtić A. ; 1985; 31) O imenu sela Lelić Posle prvog neuspelog rata za oslobaĊanje hrišćana od Turaka voĊenog izumeĊu Austrije i Turske 1688 -1690. usledila je seoba Srba u Austriju pod Arsenijem Ĉarnojevićem, Pećkim patrijarhom 1690g... Za vreme II rata izmeĊu 2

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

1999) ; grupa autora, navodi da : „ Izgleda, dakle, da je izvorni oblik imena glasio Lelići. Po proreklu, to je prezime stanovnika , nazvanih po poretku – nekoj , ili nekom –Leli...U Mazurskoj ( Poljska ) kod grada Plocka ima selo Lelice, pomenuto prvi put, ĉije ime , uzimajući u obzir glasnovne zakonitosti poljskog jezika u potpunosti podudara sa srpskim Lelići. Kada god i po kome god da je ime roda Lelići nastalo , na selo kraj Valjeva izleda da se prenelo u prvim godinama turske vlasti- izmeĊu 1528. i 1536. – kada su tu njegovi nosioci naselili u staro, još srednjovekovno selo, ĉiji nam je naziv u ovom trenutku tek delimiĉno poznat. Da li su se doselili iz Uţiĉkih Lelića, koji su pod tim imenom pominju već 1476, kada su bili pod Vlasima ...Po tradiciji koju je zabeleţio Lj. Pavlović ime selu je došlo od prvih doseljenih porodica , koje su se zvale Lelići...Tek pred kraj XVII v. Kada su selo opustelo , iselivši se u ravnije delove valjevskog kraja1 ili u Srem, napustili raniji stanovnici; onda su se za Zarićima doslelili i tri brata Marijan, Milorad i David Lelić , ili iz mesta Lelića uţiĉkog ili iz Banjana u Crnoj Gori“. ( Loma A.; 1999; 21-22)

Austrije i Turske 1717 ( 1718 ) i poţarevaĉkog mira deo Srbije ( u Valjevska episkopija) pripala je Austriji,, jer su Srbi uĉestvovali i na strani Austrougrske..Kada je propao pomenuti rat i Austrija krenula u III rat protiv Turske 1737. Srbi su se ponovo pridruţili austrijskoj vojsci. Ispoĉetka su prodrli sve do Kosova, no uskoro Austrija pretrpi poraz i poĉne povlaĉenje na sever do Save i Dunava. Tada dolazi ona druga seoba Srbalja pod patrijarhom Arsenijem IV Šakabentom i onaj strašni pokolj nevinih hiljada porodica srpskih. ... „ Taj krvavi dogaĊaj desio se , po opštoj saglasnosti istoriĉara i predanja, u jednoj kotlini izmeĊu valjevskih brda 1739 g. Ne zna se taĉno gde ali predanje govori da je to bilo baš u ovom selu Leliću. Episkop Jovan Velimirović rodom iz Lelića, smatrao je da su „ Turci iz Uţica i Bosne pristigli srpsku nejaĉ baš za vreme odmora u kotlini Gradca, naviše manastira Ćelija.. poklali po predanju oko 16000 srpske nejaĉi, ţena i starina. Jedan deo se spasao beţeći kroz gustu šumu u Srem. Oĉajni lelek majke i deĉice, moţda je doneo ime ovom selu Lelić, koje se negde zove Lelich“. ( Jevtić A. ; 1985; 31) Zanimljivo je da dobar poznavalac Lelića poĉ. Profesor Mirko Bojanić odbija ovo narodno predanje kao neosnovano za dobijanje imana Lelić . Dok akademik Aleksandar Loma u monografiji Manastrira sv. Nikolaja (

Zaniljivo je da u ubskom kraju u selu Trliću postoji jedan zaseok u kome ţivi familija koja nosi prezime Lelićanin. Znaju da su saĉuvali prezime po selu Leliću iz kojeg su se iselili, ali taĉan datum kada se to deslo ne znaju da kaţu. Ovaj podatak sam saznao od Milete Lelićanina, pred slavu Miholjdan 2009 g.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

tome, stradale je najviše raja. I Nemci i Turci su, kao po nekom prećutnom dogovoru, vraćali svoje zarobljenike, dok na „ Raju“ odnosno na „ Race“ , niko nije obraćao paţnju; ona je u oba sluĉaja trpela i stradala. „( Jevtić A. ; 1985; 41) No, najveće stradanje srpskog naroda valjevskog kraja i njegovih svetih manastira i crkava, nastalo je dolaskom paše Bušatlije iz Skadra sa Arnautima, negde poĉetkom 1971. Strahovita rušenja i paljenja, pljaĉki i pustoš ostavljali su iza sebe Arnauti. Tada je zapaljen i manastir Ćelije, zajedno sa 15 crkava i manastira u valjevskom kraju..Ovaj za Srbe krvavi i bezplodni rat Austrija i Turska su primirile mirom u Svistovu 1791 g. Srbi su ostavljeni na milost i nemilost Turcima. Hatišerif iz 1973 g. mije Srbima obezbeĊivao sigurnost, jer za samovolju janiĉara nije vredeo nikakav zakon. Jedino je spasavao i štitio Srbe dobri mitropolit Metodije, poreklom Grk, koji je stolovao u Beogradu, od 1971 do 1801. (Jevtić A. ; 1985; 43)

Manastir Ćelije za vreme Koĉine krajine „ Dolaskom 1788. nastupaju sudbonosni dani za manastir Ćelije. Te godine krenuše beĉki Ćesar i sveruska Carica u rat protiv turskog sultana Abdul Amida da oslobode Balkan. Svaki od tih ratova uvek je podizao i Srbe na borbu protiv Turaka. Tako je sada došlo do ĉuvenog ustanka Srba pod komandom Koĉom AnĊelkovićem ( Koĉom kapetanom) poznatog pod imenom . „ Koĉina krajina“. 2 Ĉim je Austrija 1788. napala i zauzela Šabac, odmah su i Srbi u beogradskom pašaluku poĉeli ustajati protiv Turaka..Austrijska vojska je tokom 1788. lako zauzela Šabac, Beograd, Smederevo, Gradišku. U valjevskoj nahiji još uvek gospodare Turci, ali je narod sa duhovnicima poĉeo da se seli u Srem. Oni nisu smeli da ĉekaju tursku vojsku koja je dolazila od Uţica. U zimu 1788-89. neki knezovi pozvaše viĊene ljude na dogovor u Lelić. Turci su obećali da će ukinuti haraĉ, a Srbi su prestali da se iseljavaju. ( Jevtić A. ; 1985; 3839) Prvo spaljivalnje manastira Ćelija „ U Srbiji je , tokom, 1790-91. ratna sreća bila promenljiva. No u svemu 2

Da se istorija na ovima prostorima ponavlja, i ovaj naziv „ Koĉina krajina“ me podeća na „ Titovu republiku“ iz novije istorije, odnonsno s poĉetka II svetskog rata .

Novi hram u manastiru Ćelije. 4

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Ustaniĉka bolnica –Manastir ćelije u karaĊorĊevoj Srbiji

novo kube i na onako malu crkvicu, dozidan je veliki pritvor – priprata, koji i do danas stoji...Crkvu u manastiru Ćelijama obnovili su bogati graĊani grada Valjeva, poreklom Jermeni.3 Po ţelji ktitora Jermena napravljeno je bilo oštro kube jermenskog stila, a u skladu sa šiljstim krovom oltarskog dela crkve. Ovo šilljato kub izmeĊu I i II sv. rata ( 1936) je prepravljeno tako se dobio današnji izgled kupolastog kubeta. Srbi se ponovo u II ustanku 1815 g. pod voĊstvom Miloša Obrenovića, oslobaĊaju, i Ćelije nastvljaju svoj postepeni oporavak od vekovnih rana agarjanskih.“ (Jevtić A. ; 1985; 48 -49)

„ U vremenu od 1804 do 1813 g. u manastiru ćelijama nalazila se vojna bolnica KaraĊoĊevog doba. Manastirski konaci i sve sporeden zgrade, i uz to doraĊene barake, bile su popunjene krevetima i bolesnicima pa bolniĉarima...Duţnost glavnog lekara – „vidara“ vršio je ĐorĊe Jezdić – Topal iz sela Brangovića. On i njegov sin su uspešno leĉili rane, ulome, prelome i uganuća. Lj. Popović navodi da su ĐorĊe i Ninko dugo ţiveli i kroz ceo ţivot dobro ĉinili bez ikakve koristi materijalne za sebe. ..Ova ustaniĉka bolnica ostala je u manastiru Ćelijama sve do pada KaraĊorĊeve srbije 1813 g.“ (Jevtić A. ; 1985; 47)

Dionisije – pretvaranje manastira u crkvu Za starešinu manastira Ćelije 1811 g. došao je iguman Dionisije iz susednog sela Petnice. Ostalo je sve do 1873 g. kada je manastir Ćelije pretvoren u svetovnu crkvu. Tako je Dionisije bi poslednji kaluĊer , sve dok 1928 g. Ćelije nisu postale ponovo manastir . „( ţenski ).... U vreme Dionisija u manstiru Ćelijama otvorena je jedna od prvih osnovnih škola u obrenovićevskoj Srbiji. (Jevtić A. ; 1985; 51-53)

Paljenje manastira i jermensko kube „ U vreme igumana Filimona 1810 g. desilo se drugo rušenje i paljenje manastria Ćelije. O tome piše Joakim Vujić u svom „ Putešestvije po Srbiji“. Dok Atanasije Jevtić navodi da je te godine Turska vojska pljaĉkala valjevski kraj. ( o ĉemu piše i Konstanin Nenadović) . Ova vojska je manastiru ćelijama nanela teške rane. Tom prilikom je srušeno kube ćelijske crkve, izoreo krov od šindre i spaljen ceo ikonostas.. Joakim Vujić a i Nikolaj Velimirović, po usmenom predanju, navode da je 1811 g. manastir bio obnovljen: podignuto je

U Valjevu ţive potomci valjevskih Jeremena i to porodice : Baronijan i Tehlrijan - Marković. Po reĉima dr. Zaven Van Hazarjana njegov pradeda Hadţadur Marković je bio ktitor manastira Ćelije.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Valjevska crkva

Justin Popović ( 1884-1979)

Sa dobijanjem svoje crkve Valjevo je prestalo biti ćelijska parohija. Manastir Ćelije je imao tri parohije: lelićsku ( ili ćelijsku) , draĉićku i valjevsku...Posle odvajanja, Valjevo dobija 1884 g. svoju veliku crkvu koja i dan danas postoji. Izrgadnji velike crkve prethodila je izgradnja kapele 1816 g. u blizini nekadašnjeg dvora gospodara Jevrema Obrenovića ( u današnjem Tešnjaru) . Kapela je uraĊena na inicijativu igumana Dionisija, koji se nakon svega vratio u selo Petnicu.

Posle otpuštanja sa Univerziteta krajem II svetskog rata sa grupom profesora , Ava Justin je ţiveo po manastirima u Srbiji. Od 28. maja 1948 g. pa do kraja ţivota Justin Popović je ţiveo u Ćelijama. Glavni plod njegovog dugogodišnjeg rada u manastiru Ćelijama jeste prevoĊenje, pisanje i satavljanje : „ Ţitija svetih“ u 12 obimnih tomova. Monahinja Glikerija 1962 g. postaje upravitelj manastira. A 1967 g. od episkopa Jovana, dobija naprsni krst i igumanski ĉin. „ (Jevtić A. ; 1985; 81)

Ponovo manastir „ Poslednji paroh ćelijski , pred pretvaranje Ćelija ponovo u manastir , bio je Vojislav Lj. Stepanović ( 1899 -1979) . On je došao u crkvu ćelijsku 28.08.1924. i ostao do 1928 ( 1929) , kada je osvećena novopodignuta crkva u Leliću, on je prešao u nju; a kasnije 1936 postavljen za valjevskog paroh, sve do penzionisanja 1959. ( monogradija : Manastir sv. Nikolaja; grupa autora; Berko Savić; 1999; 96) Odlukom Sv. Arhijerijskog sabora Ćelije su pretvorene u manastir 1928 g., posle skoro sto godina. postale su ţenski manastir . Došla je monahinja Apolonija Jokić sa šest sestara iz manastira Tronoše. Posle nje igumanija je bila Sara. Ona je uticala da se Justin Popović pojavi u Ćelijama. Tako što ga je sluĉajno srela 1948g. u Beogradu.

Sv. Justin Popović – Ćelijski.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

besmrtnosti u besmrtnost, iz veĉnosti u veĉnost!. . .

ISPOVEST SRNA U IZGUBLjENOM RAJU

A sada? - Mrak je popao sve moje oĉi. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi poţar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: veĉna ţrtva paljenica na vasionskom ţrtveniku tuge. A vasionski ţrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumraĉna planeta. . .

piše: Justin Popović Srna sam. U vasioni ja sam ĉulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tuţno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam ĉulo tuge. Ţivim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće ĉim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potoĉić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge preraĊuje se u bledu i plaviĉastu.

Moje srce je nepristupaĉno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupaĉno za radost. Da li je svako srce - nepristupaĉno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li ĉime su sve opkoljena vaša srca? Moje sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuĉe iz njih, da izaĊe iz njih. Sve ĉega se dohvati meko je kao voda. Zato su oĉi zamagljene od suza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom,presićena ĉemerom. J a usplahireno budim srce svoje od

Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tuţno u svetu ona neodoljivo privlaĉi i slaţe u mome srcu. Zato sam tuţnija od svih stvorenja. I imam suze za svaĉiji bol. . . Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tuţnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, kljuĉa bol, pustoši smrt! Kakav osuĊeniĉki dar!. . . Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ruţni! A ruţni ste od zla. Jer samo zlo naruţi lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova. . . Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja - rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, viĉem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beţi od mene, tuţne i setne. . .

neshvatljivog, i sagledale nesagledanog? Kraj tuge, neko je razlio u meni, i obesmrtio, i ovekoveĉio nešto što je trajno kao besmrtnost i ogromno kao veĉnost. To je instinkt ljubavi. U njemu ima neĉeg svemoćnog i neodoljivog. On se razliva kroz sva moja osećanja, kroz sve moje misli, i vlada svecelim mojim bićem. Kao malo, majušno ostrvce, tako je biće moje, a oko njega se beskrajno preteţe, razliva i preliva ona - zagonetka moje duše: ljubav. Ma kuda krenula po svome biću, svuda naiĊem na nju. To je nešto svuda prisutno u meni, ali i najprisnije. U meni: ja jesam, ravno je sa: ja volim. Ljubavlju jesam ono što jesam. Biti, postojati za mene je isto što i voleti, ljubiti. I zar moţe biti bića bez ljubavi? Za takvo biće ne zna moje srnino srce.Ne vreĊajte ljubav u meni. Jer vreĊate moju jedinu besmrtnost i moju jedinu veĉnost. A usto, moju jedinu besmrtnu i veĉnu vrednost. Jer šta je vrednost, ako ne ono što je besmrtno i veĉno? A ja sam samo ljubavlju besmrtna i veĉna. To mi je sve. Ja time i osećam, i mislim, i gledam, i ĉujem, i vidim, i znam, i ţivim, i besmrtujem. Kad kaţem: volim - ja time obuhvatam sve svoje besmrtne misli, sva svoja besmrtna osećanja, sve svoje besmrtne ĉeţnje, sve svoje besmrtne ţivote. Sa tim - ja sam iznad svih smrti i iznad svih nebića, ja: srna srebrnasta, srna neţna, srna usplahirena…..

Srna sam. Ali ĉime? - Ne znam. Vidim, ali kako, i to ne razumem. Ţivim, ali šta je to ţivot, ne shvatam. Volim, ali šta je to ljubav, ne pojimam. Patim, ali kako u meni niĉe, raste i sazreva patnja, to nikako ne razumem. Uopšte, vrlo malo razumem od onoga što je u meni i oko mene. I ţivot, i ljubav, i patnja, sve je to šire i dublje i beskrajnije od moga znanja i razumevanja i shvatanja. Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi. Sve nešto neshvatljivo i neobiĉno gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oĉi, da li su zato krupne, da bi što više smestile 8

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

О ЛЕЛИЋУ : О Лелићанину „ У лелићанина никад исте и никад довршене мисли. Нико као он не враћа се у таквим тренуцима несталим прецима, са сузом, и хвалом, и псoвком: што му се лакше и корисније учини...Са прецима, леже, устаје, замишља их на некадашњимм путевима и пословима, највећим и најобичнијим, шта су све издржали издурали, посни и већином усукани као кудељно повесмо, жилави и помало дремовни. Такви у и на мртвачком лежају, кад се чини да ће за часак устати да кажу нешто што су заборавили, а много је важно.“ ( М. Бојанић; 2004; 8-9) . „ Не знаш шта му је у глави оног тренутка кад си га смотрио: прошлост, садашњост или будућност...Да га нису збунио у неразумљивој садашњој рачуници у којој тражи излаз за размештање пристиглих терета, који му и други товаре на леђа и он омора да носи, нема куд, а преголеми су за његове кости, руке и разум... Ако га је прегазила грдна невоља и немо посматра тумарање натовареног врата ( помогао би му, али како ), то је Лелићанин сто посто , тврђи од камена, ослоњен на свој крст и подвиге зноја и посртања, али ће да издржи. ..Не жели да празном причом да изазива притајену несрећу, јер јој се никад не могу

Мирко С. Бојанић ( 1939 – 2012) Птица Лелића; Глас црквеВаљево; 2004; стр. 31; мек повез. У овој малој свешчици на тридесетак страница, налазимо душу Лелића коју је најбоље осетио и описао Мирко Бојанић: „ Лелић као целовито и недељиво царство земаљско, живи, слави, трпи и сања и умире на површини од 1554 ха, 52 ара и 54 м 2 дижући се до надморске висине до 261м. ( манастир Ћелије) 404 м ( задужбина владике Никола) до 546 м. ( брдо Марковац) .“ ( М. Бојанић; 2004; 3-4) .

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

сагледати размере и последице. Зна она некада да се врати, да приупита погани језик и онда резне жестоко, да у часу обневидиш и не слутиш које је доба дана, ни где си. Пре тога, када је она била због нечега болећива, само је прстом мрднула, опоменула. Паметан је схватио је и управљао се, без сувишног запиткивања. ( М. Бојанић; 2004; 817)

водонашо нема...Те дивне и драге некадашње водоноше , непосвећене мученице, колико су само воде пренеле са Љутенца ( чесме код школе пр. Ж.К. ) , Бошњачких потока, кад се захватало и журило кући ...Мук у настајале када суша зацари па вода тек приметно цури и мора сатима да се чека на ред. И деца су мобилисана да дежурају. Оне би донеле судове и остављале...Доћи ће кад процене да су напуњени. На врх ведрица би стављале свеж лист багрема или другог дрвећа, да се вода мање пљуска и просипа, јер је свака кап драгоцена....О безводници и велике књиге и приче могу да се створе. Имућни људи су правили су резервоаре и са кровова прихватали кишницу која се на посебан напречишћавала.

О безводици „ Да ли су игде, као у Лелићу, суше спуштале страшну мору на лица, очи и покрете људи? Кукуруз се усукивао, воће пре времена опадало, лист жутео, земља пуцала. Воде је било код појединаца, у нешто већим барама, ископаним у сеновитом делу имања. Приступ другима до баре, углавном , није био довољан, поготову, ако се крај суше назирао, а вода опадала испод критичне границе. Пила је стока, али више сунце и земља. ..Понеко је копао бунар у који се посебном јарком са падина узвишице или пута скретала и прихватала површинска вода за време за време обилнијих киша. Није била за пиће. Али се и пила… У новијим деценијама није тако. Кроз водоводне цеви појурила вода испод планине, али и друге невоље ; често је нема. 4 А и старих

Кућа у Лелићу са резервоаром. напредном домаћинству у Бојанићима помоћу бушилица пронађена је вода на дубини од 150 м. Тако да је теорија о безводноси лелића пала у воду. Остало је да се види како доћи до воде, на којој се Лелић налази. Ту је у перпективи и могућност на прикључка на брану Ровни.

Решење за безводницу у Лелићу је ипак на видику. У порти лелићке Цркве се налази извор који је пронађен у дубини. Такође у једном

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

И стока је патила, поготову крупна. У пресушеним барама није било ни капи. Ко је имао грло више, терало је до Градца или на Лекића језеро у Стрмној Гори. Морало се и преседало је. И чобанима, и кравама и воловима. ..Неко је са марвом делио оно што је донео кућне потребе. ( Повлен; тзв. Кукаљска вода, пр. Ж.К.) Они сви који су напуштали Лелић били су мајстори свих заната, официри високог ранга за службе на земљи, мору и ваздуху, просветни радници од учитеља до професора, свештеници, монаси, епископи, један светац, инжењери, лекари, економисти, правници... ( М. Бојанић; 2004; 21- 28 )..

TRI VLADIKE Najiscrpnije biografije o lelićkim Velikodostojnicima napisao je Velibor Berko Savić u mnografiji MANASTIR SV. NIKOLAJA Lelić ojavljenoj 1999 g. Dok u knjizi PRECI PONOVO GOVORE, autora Mirka Bojanića nalazimo podatke o lelićkim vladikama iz njihovog radnog detinjstva: Nikolaju i Jovanu Velimiroviću kao i o Artemiju Radosavljeviću. NIKOLAJ

U poglavlju o Velimirovićima Mirko Bojanić navodi najpre podatke, o Nikoli Vеlimiroviću ( 23. 12. 1880.) , koji je zapravo budući vladika Nikolaj, Dragomirov sin. : „ Srećno roĊenje je bilo na Tucindan, a krštenje 17. januara. ..Osnovnu školu je završio u Ćelijama kod uĉitelja Mihaila Stupаrevića, šest razreda gimnazije u Valjevu a zatim bogosloviju Beogradu. U septembru 1902 g. postavljen je za zastupnika uĉitelja ĉetiri razreda osnovne škole u Draĉiću ..Posle provedene školske

I knjiga autora Mirka S. Bojanića 11

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

godine Nikola je premešten u Leskovice gde je ostao do 1905 g. kaо uĉitelj za drugi, treći i ĉetvrti razred. Uĉiteljska plata bila je 600 din. Godišnje, a za jedno uverenje o postaljenju morao da plati 12 dinara..“ Mirko Bojanić se bavio ranim detinjstvom u kome navоdi da je Nikola ĉuvao ovce, ali imao i neprijatnost, jer ga je oteo hajduk Mihailo Birĉanin iz sela Sedlara. Po priĉi hajduk je od Nikolinog oca traţio od sto do pet stotina dukata . Deda Aleksa i otac Dragomir skupli su deo sume ...Zbog svega toga Nikolа je hteo: „ biti vojnik i nositi oruţije“ . MeĊutim, nije primljen u vojnu školu jer je bio fiziĉki slabašan. Nikola , veli Mirko, ni posle završene bogoslovije, nije bio siguran kud će. Moţe da bude uĉitelj ili sveštenik, a vreme je bilo i za ţenidbu. Postojala je prilika i uzajmna ljubav: Lenka a zvali su je Radojka roĊena 15.12.19886 g. ( Bojanić M. ; 2005; 48-50) Velibor Berko Savić prati Nikoja kroz ceo ţivot: „ Od 1904 g. do 1909. studirao je u Bernu, Nemaĉkoj, Engleskoj i Rusiju. Imao je tri doktorata: doktorsku tezu je odbranio na Teološkom fakultetu u Bernu, a doktorat iz filozofije : „ Filozofija Berklija“ odbranio je u Ţenevi, kao i još jedan doktorat iz teologije na Univerzitetu u Glazgovu. Po povratku u Srbiju zamonašio se i dobio ime Nikolaj i odmah je postavljen za profesora Bogoslovije „ Sv. Sava“ u Beogradu, na kojoj je predavo: filozofiju, psihologiju,

logiku i istoriju, i strane jezike..Proĉuo se kao sjajan mislilac, besednik i pisac...U tragiĉne dane Prvog svetskog rata srpska vlada ga šalje u Englesku i Ameriku u diplomatsku misiju i sa ciljem da neutrališe antisrpsku propagandu, koju je besomuĉno vodila austrougarska monarhija. Zalago se za jugoslovensku ideju tzv. Panslavizam, koje se docnije odrekao....Za episkopa ţiĉkog izabran je 1919 g. , a ubrzo za episkopa ohridskog, ĉijoj je eparhiji kasnije pridodat i Bitolj. Posle ukidanja Ohridske eparhije premešten je u Bitolj za episkopa ohridskobitoljskog ( 1930-1934) .. Za episkopa ţiĉkog ponovo je postavljen 1934 , na kom poloţaju je ostao do kraja 1940, odnosno do poĉetka II svetskog rata. Kao protivnik Konkordata ( 19301934) , pokrenuo je ĉitavu kampanju rimo katoliĉke crkve, koja je pokušala da ga potisne iz srpske i svetske javnosti. Zbog direktnog uĉešća i odobravanja narodnog protesta protiv Trojnog pakta, i ĉuvenog Patrijahovog proglasa kojeg je Nikolaj napisao: po liĉnoj naredbi Hitlera uhapšen je i zatoĉen u manastiru Ljubostinju. Odatle je prebaĉen u manastir Vojlovicu, u kojem je ostao do septembra 1944. Kada je sproveden u zlogasni logor Dahau, zajedno sa patrijarhom srpskim Gavrilom Doţićem. Konaĉno osloboĊenje iz ropstva doĉekali su 8 maja 1945 g. Jedno vreme je bio u Londonu a potom proteran u Ameriku. Radio je 12

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

маја 1991, а одатле у родно место Лелић“. Према утврђеном протоколу мошти владике Николаја су биле изложене у манастиру Жичи до недеље, 12. маја. ..Дочек у Лелићу , одржан на дан 12. маја 1991. , био је величанствен и незабележен у историји цркве за послењих 50 г. Свету литургију служили су патријар Павле, и велики број владика , свештеника и монаха из манастира широм Србије. Црквена порта је била премала да прими преко 20.000 људи. ( Савић Б.; Монографија; 1999; 79-80).

kao profesor pravoslavnih bogoslovija u Bogosloviji „ Sv. Sava „ u Livertilu. Upokojio se u ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji , 18. marta 1956 g. u kojem je bio profesor i rektor Ruske bogoslovije.’’ ( Savić B.; 199; 85-87). ПРЕНОС МОШТИЈУ Берко Савић у монографији наводи : .“ Оно што својевремено није пошло за руком владици Јовану, синовцу владике Николаја, припало је у част другом синовцу, судији Вишег привредног суда у Београду Тиосаву Велимировићу. Он се обрати Савезном секретаријату за здравство , борачко питања и социјалну политику. Надлежни државни орган је издао одобрење 6. марта 1991 г. Истог дана је обавештен и генерални Конзулат СФРЈ у Чикагу и даје сагаласност да се изда спроводница о преношењу посмртних остатака вл. Жичког Николаја Велимировића из манстира Св. Саве у Либвертилу, ( Илиноис). У село Лелић код Ваљева. Остали део овог подухвата, нимало лаког, обавио је свети архијерејски синод СПЦ. Одлуком Светог синоида од 14. марта је решено је „ да се ексхуманација моштију блаженоупокојеног епископа жичког Николаја, спроведе тако што ће се мошти :“ допратити из Либвертила у Манастир Жичу , 4. 13

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

podršku nacionalistiĉkih organizacija u dijaspori. Neke izdavaĉke kuće npr. ljotićevska "Iskra" sa sedištem u Minhenu - objavljivale su Velimirovićeve radove tokom 1960tih i 1970-tih godina. Sredinom 1980-ih godina, zapoĉinje proces rehabilitacije Nikolaja Velimirovića u Šabaĉkovaljevskoj eparhiji, gde je episkop bio Jovan Velimirović, njegov sinovac.[23] Nacionalistiĉka struja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je smatrala Velimirovićevu rehabilitaciju naĉinom da se srpsko nacionalno biće „proĉisti od sablasti komunizma“.[10] Kljuĉni dogaĊaj u popularizaciji Velimirovićevog kulta dogodio se na 31. godišnjicu episkopove smrti u martu 1987. godine, kada su sveštenici Šabaĉkovaljevske eparhije - predvoĊeni episkopima Jovanom Velimirovićem i Amfilohijem Radovićem nezvaniĉno kanonizovali Nikolaja i proglasili 18. mart, dan njegove smrti, verskim praznikom u ovoj eparhiji. Godinu dana kasnije komisija koja je imala zadatak da istraţi pitanje Velimirovićeve svetosti, predvoĊena novoizabranim patrijarhom Pavlom, odbacila je zahtev za kanonizaciju. Patrijarh Pavle je pozvao na strpljenje i upozorio da s odlukom "ne bi trebalo ţuriti", "ni stvar forsirati".[2]

Манастир Лелић „ Одлуком владике Лаврентија број Е. 159. Од 7 фебруара 1996. За старешину манастира Каона и Лелић постављен је игуман Милутин ( након поделе шабачковаљевске епархије Милутин је постао ваљевски Владика п.р. Ж.К. ) а за намесника манастира Лелић јеромонах Доротеј Форснер. На предлог владике Лаврентија који је на основу чл. 30 Устава српске православне цркве основао манатир у Лелићу , Свети архијерејски синод , је на седници од 11. маја 1966 г. : „ задужбину блаженопочившег епископа Николаја ( Велимировића ) претворио у манастир под називом Манастир Лелић.“ ( Савић Б.; Монографија; 1999; 81-82). Rehabilitacija i kanonizacija Nikolajevo zaveštanje potajno je odrţavao u ţivotu mali krug njegovih vatrenih pobornika s margina Srpske pravoslavne crkve okupljenih oko Velimirovićevog bivšeg saradnika i Ċaka, disidenta monaha oca Justina Popovića. MeĊu Velimirovićevim sledbenicima u crkvi su, pored Justina bila i ĉetiri i njegova Ċaka, Atanasije Jevtić, Artemije Radosavljević, Amfilohije Radović i Irinej Bulović, kao i Nikolajev sinovac Jovan Velimirović.[10] Velimirović je imao

Mošti vladike Nikolaja prenete su u Srbiju 12. maja 1991. godine, u danima kada je otpoĉinjao rat na teritoriji bivše Jugoslavije.[24] Njegovi 14

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić, gde je sahranjen u crkvi, koja je njegova zaduţbina.19. maja 2003. godine Sveti arhijerejski sabor SPC "jednodušnom jednoglasnom saborskom odlukom" kanonizuje Nikolaja Velimirovića za sveca,5 ĉime je krunisan proces njegove rehabilitacije i sakralizacije. Sveĉana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vraĉaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabaĉkovaljevski Lavrentije je svoju zaduţbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja".

ARTEMIJE „ Marko Radosavljević ( 1935) u monaštvu vladika Artemije, Veselinov i Kosanin sin, neţan i omanjeg rasta, posle završetka ĉetiri razreda osnovne škole u Leliću ostao kod kuće, jer otac nije imao uslove da ga školuje. Sluĉaj, koji u ţivotu ĉesto odigra iznenadnu i znaĉajnu ulogu,

Velimirović je tokom 2000-ih postao jedna od najuvaţenijih crkvenih liĉnosti u Srbiji. U verskim krugovima, Velimirovića po vaţnosti redovno porede sa svetim Jovanom Krstiteljom i svetim Jovanom Zlatoustim. U crkvenoj literaturi se stalno ponavljaju reĉi Justina Popovića koji ga smatra 'trinaestim apostolom', 'svetim srpskim jevanĊelistom' i 'najvećim Srbinom posle svetog Save. sh.wikipedia.org/wiki/Nikolaj_Velimir ović

htede, ĉak posle tri godine, da kod mesnog sveštenika ĐorĊa Koldţića doĊe njegova sestra Draga Atanacković, tada profesor francuskog jezika u Valjevskoj gimnaziji. Kod crkve se zadese i Marko i otac Veselin. Draga kad saznade neveselu Markovu sudbinu, blago prekori oca da mu dete nije ni za kakve seljaĉke poslove, već ga upiše u gimnaziju, a za izdrţavanje će se nekako snaći. I tako se Marko naĊe u školi. U svakom sluĉaju bio je dobar

Jedna od stvari koje su pojedincima bili argument za nedodeljivanje statusa sveca je to što je za ţivota vladika Velimorovć bio strastven ljubitelj duvana.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Ċak. ( Bojanić M. ; 2005; 30) Berko Savić školovnje podrobnije opisuje: „ Osnovnu školu uĉio je u rodnom mestu, niţu gimnaziju u Valjevu a Bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Zamonašio se 20 novembra 1960 g. u manstiru Ćelije po završetku bogoslovije i na blagoslov Episkopa šabaĉkovaljevskog Jovana. Iste godine upisuje se na Bogoslovski fakultet u Beogradu koji završava 1964 g. Iste godine Sveti arhijerejski sinod ga je postavio za suplenta u Bogosloviji Sveta Tri Jerarha u manastiru Krki. Gde ostaje do 1966 . Vreme od 1968. do 1976. Provodi u Grĉkoj, gde je uspešno završio postdiplomske studije i doktorirao na Atinskom bogoslovskom fakultetu. U meĊuvremenu je boravio u Parizu, na akademiji Svetog Sergija. Po povratku u Jugoslaviju postavljen je za suplenta Bogoslovije Svetog Kirila i Metohija u Prizrenu. Posle jednogodišnjeg rada u ovoj školi, a nakon 18 godina monaštva, po sopstvenoj ţelji povuĉen je u manastir Crna reka kod Novog Pazara, gde je proveo narednih 11 godina, radeći na njegovoj duhovnoj i materijalnoj obnovi. Na predlog patrijarha Pavla dodeljen mu je ĉin arhimandrida a na zasedanju Sveti arijerejski sinod, na svom redovnom zasedanju od 23. мaja 1991. Izabrao ga je za episkopa Eparhije raškoprizrenske, sa sedištem u Prizrenu...

Episkop Prilikom posete potpredsednika Sjedinjenih Drţava, Dţoa Bajdena, episkop Artemije nije dao blagoslov za Bajdenovu posetu manastiru Visoki Deĉani, izdajući oštro sroĉeno saopštenje naslovljeno „Dečani i Bondstil — najpre Tadić sada Bajden“, ali je Sveti arhijerejski sabor SPC tu odluku poništio i izrazio ţaljenje zbog nje. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je 13. februara 2010. privremeno razrešio episkopa Artemija od upravljanja Raško-prizrenskom eparhijom. Razlog je bio ispitivanje finansijskomaterijalnog voĊenja poslova te eparhije. Administrator eparhije je postao umirovljeni episkop zahumsko-hercegovaĉki i primorski Atanasije . Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je na redovnom prolećnom zasedanju 2010. godine razrešio i umirovio episkopa Artemija. Episkop Artemije je zadrţao vladiĉanski i arhijerejski ĉin, ali bez prava upravljanja eparhijom. Od subote 26. juna 2010. ţivio je u manastiru Šišatovac na Fruškoj gori. Odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve od 19. novembra 2010, oduzet mu je episkopski ĉin, i vraćen je u ĉin obiĉnog monaha, s obrazloţenjem da je zajedno sa svojim sledbenicima „krajnje nerazumnim postupkom stupio je na put otvorenog raskola i ustao na saborno jedinstvo Srpske pravoslavne crkve“. Uprkos tome što 16

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

mu je oduzet episkopski ĉin, monah Artemije se predstavlja kao „episkop raško-prizrenski u egzilu“, oblaĉi vladiĉanske odeţde i „sluţi“ arhijerejsku liturgiju zajedno sa svojim pristalicama u tzv. Crkvi Svetog Jovana u šumadijskom selu Ljuljaci.Izvor:sh.wikipedia.org/wiki/Arte

Andrej starešina manastira Rakovica. Iste godine 26. februara patrijarh Vikentije rukopoloţio ga je u ĉin arhimnadrida. Odmah potom Sveti arhijerejski sinod izabrao ga je za rektora Bogoslovije „ Sv. Sava“, na kojem poloţaju je ostao sve do 13. juna 1960 g. , kada je izabran za episkopa Šabaĉkovaljevske eparhije. Hirontonisan je u Sremskim Karlovcima 6. i 7. Avgusta 1960 g. u kojem je uĉestvovao patrijar German i episkopi. Kao šabaĉkovaljevski episkop bio je 30 godina. Za to vreme je podigao 17 novih crkava i 150 parohijskih domova; rukopoloţio je 112 sveštenika. Upokojio se u Gospodu 28 marta 1989 g. Njegovi zemni ostaci poloţeni su u u spomen kapelu porodice Velimirović u rodnom Leliću. ( Savić B.; 1999; 88)

mije_Radosavljević

JOVAN

Jovan Velimirović ( 1912 – 1989. ) , je treći lelićki vladika, sin Dušana koji je poginuo u Prvom svetskom ratu na Guĉevu 1914 g. Jovan je od 1960 g. do smrti bio episkop šabaĉkovaljevski. Osnovnu školu je uĉio u Leliću, niţu gimnaziju u Valjevu i Ohridu, bogosloviju u Bitolju, a Bogoslovski fakultet završio u Beogradu 1936. Do rata bio je suplent, odnosno profesor bogoslovije u Bitolju. Od 1926. stalno je uz strica Nikolaja koji je 1944. intreniran u logor Dahau. Posle rata je profesor i rektor Bogoslovije „ Sveti Sava“ u Beogradu. Zamonašio se 1952. Velibor Berko Savić navodi : „ Zamonašio ga je arhimandrit dr. 17

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Manastir S. Nikolaja – Lelić; 1999; grupa autora ; dr. Aleksandar Loma, Ljubomir Pavlović, Dragan Stamenić; Velibor Berko Savić; Lelić;

i glad. I pored seljaka koji su prevlaĉili materijal, kamen – sigu iz kanjona reke Gradac, bilo je finasijskih teškoća. Novac je ĉesto nedostajao a majstori su se bunili za isplatu: (Monografija; 1999; 23. )

GRADNJA CRKVE U LELIĆU Crkva u Leliću se gradila od 1927 g. do 1931. Paralelno sa crkvom poĉela je gradnja zvonika i trema, koji je vremenom prerastao u prelepi konak koji je završen 1992. Pored Nikolaja Velimirovića u izgradnju crkve a kasnije i konaka, imali su lelićki sveštenici, pre svih paroh ćelijske crkve prota Vojislav Stepanović, koji je pokrenuo inicijativu za njenu gradnju sa pismenim obraćanjem vladici Nikolaju koji je tada bio episkop Ohridski. Poĉetkom aprila 1927 g. vladika Nikolaj obaveštava protu Stepanovića, da je uspeo da dobije odobrenje od episkopa Šabaĉkog, da se moţe u Leliću, graditi crkva- kapela. ( videti; Monografija; 1999; 23) Plan za crkvu nije raĊen , već je vladika Nikolaj dao da se prekopira plan crkvice na Ohridskom jezeru, podignute u 14 v. Predsednik Crkvenog odbora je bio prota Stepanović a podizanje hrama je „ palo u vreme preterano sušnih godina 1927. i 1928. kad je u bezvodnom Leliću i ostalim selima, podno planine Povlen, nastupila beda

Od zvonare do konaka Zapadno na par koraka od hrama 1929 g. poĉela je gradnja zvonare,6 koja je kasnije prerasla uz pripadajuću trpezariju u pravi konak , ĉija je gradnja trajala preko šezdeset godina. Naime, u jeku gradnje Crkve Nikolaj je u Lelić poslao neke makedonce da zidaju narodnu trpezariju. Ona se podiţe do same zvonare. Posao nije završen. Trpezarija je bila završena dopola. Rad na trpezariji je nastavio posle dvadesetpet (25) godina sveštenik Ţivko Todorović u saradnji sa Crkvenim odborom. Tadašnje vlasti mu nisu bile naklonjene. O. Ţivko je poĉeo sa grdnjom sprata, po projektu arhitekte Miloš Miše Simića iz Valjeva, koji je jedini smeo da prihvati da radi nacrt.. Posle skidanja krova koji je bio na jednu vodu , izidana je betonska ploĉa tipa Avramenko. Zbog ovog graĊenja sveštenik Ţivko je bio u zatvoru 15 dana Na predlog sveštenika Dragana 6

Na gradnji zvonare bio je zaduţen majstor Spasa Kostić ĉije se ideje nisu svidele vladici Nikolaju Velimiroviću.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

изградњу, нису уписани.7“ (М. Госпавић , 2008; 62-63) На спомен – капели у порти лелићке цркве, урађеној као минијатура задужбине Николаја Велимировића, је уклесано две стотине девет имена и презимена ратника из подповленских села: Лесковица, Сушице, Лелића и Богатића. Они су изгинули у Првом светском рату у биткама на Куманову, Колубари,Церу, Кајмакчалану; изнемогл и остали на планинским масивима Албаније или у Плавој гробници. Улаз у капелу која се отвара сваке године на Видовдан- 28. јуна, када се даје парастос, се налази на западној страни, према родној кући св. Николаја. Дрвена масивна врата, на левом крилу имају грб са четири оцила а на десном крилу је такође од дрвета изграћен грб Краљевине Југославије.( укомпонован од три грба: Срба, Хрвата и Словенаца). Изнад њих је мермерна плоча на коју је позлађеним ћириличним словима уклесано: „ Непобедивим див јунацима палим за слободу и уједињење своје отаџбине 1912-1918 .Овај споменик захвалности подиже уз велику помоћ Њ.в. краља Александра I захвални сродници палих јунака 1933.“ На врху левог овалног мермерног стуба је уклесано : „ Крф“ а на изнад десног стуба пише : „ Видо“. Топоними који симболизују предах ратничких мука… На јужној страни спомен – капеле налазе се имена и презимена ратника, која су погинула на Куманову . Овај топоним је уклесан и опасан зеленим ловоровим венцем. Лаво изнад стуба уклесан је датум косовског боја – 1389г. а десно 1912 г. почетак Балканских ратова. На мермерној плочи на тој страни наведени

Aleksića, crkveni odbor je odluĉio da podigne još jedan sprat. Radovi zapoĉeti u junu mesecu 1992 g. bili su završeni na Preobraţenje iste godine. ( Monografija; 1999; 37) .

Милорад Госпавић, „ Село Богатић – ваљевски“;Ваљево; 2008; самиздат; Ваљевопринт; 3оо страна ;тврд повез.

СПОМЕНИК КОЈИ ГОВОРИ Милорад Госпавић, у својој књизи у посебном тексту Ратници, наводи да је споменик, урађен по идеји учитеља Бранимира Поповића. Средства за изградњу споменика давале су породице изгинулих ратника, по сто 100 динара. Иначе споменик је коштао 33.000 дина., а краљ Петар I Крађорђевић је приложио 15.000 дин. Главни мајстор је био Радомир Андрић из села Осладића.. Нажалост, имена ратника од сродника који нису имали новац за

У монографији аутора Велибора Берка Савића МАНАСТИР СВ. НИКОЛАЈА Лелић објављеној 1999 г. у тексту СПОМЕН- ПЛОЧА у којем се пописана имена изгинулих у свим ратовима.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

су ратници из села Сушице: Арсеновићи, Васиљевићи, Јовановићи, Новаковићи, Павловићи, Перишићи, Ребићи, Селаковићи, Стојановићи, Тешићи. Најбројнији су Васиљевићи и Селаковићи са четири ратника. Испод села Лесковица су наведени : Андрићи, Антонијевићи, Божићи, Вилотијевићи, Илићи, Јаковљевићи, Јовановићи, Кушаковићи, Кулинчевићи, Кушаковићи, Лазаревићи, Марковићи, Максимовићи, Милетићи, Миловановићи, Мирковићи, Обрадовићи, Остојићи, Павловићи, Радовићи,Савићи, Спасићи, Спасојевићи, Тешићи, Трипковићи, Ћебићи… Најбројнији су Јаковљевићи , шест ратника. На истој белој мермерној плочи су наведени изгинули из села Богатића: Антонијевићи, Госпавићи, Матићи, Јанковићи, Митровићи и Стевановићи… На северној страни капеле која је окренута према Цркви , на врху у зеленом ловором венцу је уклесано : „ Кајмакчалан“. На левом стубу , у врху на левом ћошку уклесан је датум 1918, уоквирена позлаћеним словима реч - сунце , као симболом завршетка Првог светског рата. На десном стубу у врху је уклесано црним словима – трње , као симбол почетка рата у коме је изгинуло 370000 српских војника. На белој мермерној плочи, истих димензија као и она која је са доње стране, уклесана су имена погинулих ратника из села Лелића: Бојанићи, Велимировићи, Давидовићи, Зарићи, Илићи, Јанковићи, Крстићи, Матићи, Миловановићи, Мишковићи, Недићи, Николићи, Остојићи, Радовановићи, Радојчићи, Радосављевићи, Ракићи, Ристивојевићи, Табићи… Највише је погинулих Мишковића -9; Радосављевића по 6; Остојића и Радојчића – 5; Велимировића и Матића по 4; Табића 3; Крстића и Давидовића по два, остали су имали по једног. На истој плочи су

наведени изгинули ратници из села Стрмне Горе: Илићи, Јовановићи, Лекићи, Романовићи по 4 и Филиповићи .

Спомен капела : залеђе окренуту ка путу. На спомен – капели окренутом према путу , налазе се две мермерне плоче, са списком изгинулих на Солунском фронту. На десној плочи испод имена поручника Илије Госпавића, командира 1. чете 2. батаљона 5. пешадијског пука. По речима господина Госпавића : '' У борбама на Солунском фронту истакао се својом храброшћу. Његовој јединици додељивани су напорни и деликатни задаци. Један од њих био је да освоји врх Кајмакчалана , коту 2525. ( која се током двогодишњег бомбардовања смањила за четири метра пр. Ж.К ) . Погинуо је храбро у борби 13. септембра 1916 г. у жељи да помогне трећој чети његовог батаљона, која је била угрожена снажним нападом противника. '' ( исто, М. Госпавић; 128129) . 20

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Тога дана у освајању коте на Кајмакчалану су страдали и његови земљаци – ратници уклесани црним словима испод позлађеног крста: Отац и син Драго и Живко Крстић из Лелића, као и Савићи ( 2) , Тимотић, Ћебић, Јанковић, Петровић, Матић, Арсенијевић, Николић, Максимовић, Спасојевићи ( 3), Мишковић, Перишић, Селаковић, Радосављевић, Марковић, Симић, Митровић, Томић, Јанковић, Станковић, Илић, Маријановићи ( 2) , Давидовићи ( 2). На другој мермерној плоши, испод позаћеног уклесаног крста су војници изгинули под командом капетана Илије Тодорића : Митровић, Ђуровић, Селаковић, Ћебић, Маријановић, Симић, Мишковић, Мишић, Ђокић, Матић, Радосављевић ( 4) , Митровић, Пантелић, Годић, Милетић, Остојић, Симић, Митровић, Андрић, Бесеровац, Лекић…. Иначе око капеле се налази пет камених стубова и десетак гвоздених стубова, повезаних великим четвороугаоним ланцима. На улазу на плато капеле ,са десне стране је пободен метални стругач за скидање лелићског блата. 8 Први ратник који је уклесан испод поручника Госпавића, као што смо навели је Драгутин Лазара Крстић, и његов син Живко. После велике мобилизацији са децом је остала његова жена Милица која је живела до 1941 г. Она је одгајила у великој немаштини преостала четири сина: Јована, Тешана, Богосава и Живорада. Јован и Богосав су се одселили из Лелића . Тешан рођен 1909 г. је био вуновлачарски радник у ваљевском Тешњару, код газде Ранка Селаковића. После преране смрти у својој 40- тој

години њега је заменио рођени брат Богосав, који је живео у Попучкама. Јован је био железничар и живео је у селу Рубребреза код Лајковца. Најдуже је живео Живорад рођ. 1906 г. а преминуо је 1975 г. Од школе је имао 4 разреда основне школе и два разреда Гимназије. Свирао је гусле и волео историју . Знао је све податке везано за Балканске ратове и Први светски рат . Вероватно је као писмен сељак водио свој мајку Милицу да јој чита имена погинулих , на споменику. Као основац сам годинама пролазио поред споменика о коме се слабо говорило. Званична тадашња политика и историја која се проучавала у школама није давала на значају Првом светском рату и Солунском фронту. Тако сам као потомак солунских бораца, годинама пролазио поред споменика док нисам напокон пришао и боље га загледао. Грађен с љубаву и мером сведочи о страшном догађају у коме је српски сељак у опанцима кренуо у рат и вратио се.

Никола Колџић један од синова проте Колџића ми је рекао да се на поду налазе чауре са Кајмакчалана. Он је најбоље познавао овај споменик је се као дете играо поред њега.

Традиција : славска свећа

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

kulturno zabavljati i predloţio da spremamo komad ’’ Hajduk Stanko’’. Oni su sve to prihvatili sa velikim oduševljenjem , viĉući hoćemo ’’uĉo’’ sve će mo te slušati. Pored otresitih seljaka, bilo je tu i nekoliko studenata i pismenih ljudi. Ja sam im objasnio da je komad veliki i da treba 35 lica, a medju njima i devojaka... Sve su prihvatili! Ja sam im onda objasnio kakav je to komad i šta treba da se radi , pa upoznao kakva treba da izgleda pojedina liĉnost i šta treba da radi. Kad smo došli do uloge ’’Deve vodeniĉara’’, svi su povikali da je za tu ulogu najbolji Ţivorad Krstić. To je bio stariji seljak, radio je kao putar, tj. odrţavao je put prema Valjevu ili Leskovicama . ( Ĉuveni Pujićevci, koji su radili za preduzimaĉa Pujića pr. Ţ.K.) Ja sam video starijeg ĉoveka ali iz razgovora vrlo otresitog i razumnog. Po njegovom izlaganju kroz ţivot je teško prolazio ali je uvek izlazio na kraj. Video sam da ga i seljaci poštuju i cene. Znao je lepo i da priĉa šale, dosetke..Njegova uloga je bila velika i po sadrţaju i rešenju samog komada. Ulogu je brzo nauĉio a dešavalo se da je i on sam dodavao poneku svoju reĉ, pa ĉak i reĉenicu, koja se potpuno uklapala u komad. Ĉika Deva je bio stub komada i glavni protagonista, on je bio ’’duša’’ ĉitavog komada i za sve probleme je mogao da najde rešenje,zato su ga svi voleli i slušali. Najveće aplauze na otvorenoj sceni je dobijao ’’ Deva’’. Gostovali smo u Mionici, Stavama i drugim selima

KRALJEVO SELO

„ Zovem se Svetislav – Sveta Jokić , prof. ekonomske škole u penziji.Moje sećanje i kazivanje o poĉ. Ţivoradu Krstiću, zvanog ’’Deva’’9: Da bi bilo sve jasnije da poĉnem iz ’’poĉetka’’...U Lelić sam došao na sluţbu iz sela Nikoljaĉe, gde sam bio na radu od 48 do 1955 god. Po dolasku u Valjevu da bih primio rešenje, obratio mi se poĉ. Krstivoje Milatović, koji je bio naĉelnik za prosvetu u Valjevu reĉima:’’ Pazi mladiću, koji ideš na sluţbu u ’’kraljevo selo’’. Ja sam odgovorio :’’Ne, ja idem u Lelić’’. On će :’’Jeste Lelić, ali se to selo zove Kraljevo selo , jer su iz njega potekli : Nikolaj Velimirović- vladika, Neško Nedićkomandant ĉetnika. Za vreme okupacije pola sela se sakrilo a pola je beţalo iz jedinica sa fronta. ’’Kao mladog ĉoveka ovo me malo ’’zabrinulo’’, ali šta vredi ! Ima da se radi pa šta bude!..Zato sam , ĉim sam stupio na duţnost , sazvao celo selo u školu i saopštio im šta mi je saopšteno u Valjevu ! Bilo je malo negodovanja, ali ja sam im saopštio šta nameravam da radim,i da list knjige mora da se prevrne. Rekao sam im da pored rada u školi , moramo se posvetiti i drugim planovima, a kao glavno je : ’’Zima ide, duge su noći , šta da se radi? Rakao sam im da se moramo malo i 9

Ime je dobio po glavnoj ulozi ,koju je igrao u pozorišnoj predstavi uradjenoj po poznatom komadu ’’Hajduk Stanko’’ od Janka Veselinovića.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Pesma Krstić Ţivorada: PRVI SVETSKI RAT 1914-1918 g.

valjevskog kraja.Uvek je bio najbolji ! Znao je da uz gusle svira ( gudi) pevajući stare borbene i hajduĉke pesme ! To nam je pokazao, kad smo u Mionici posle završene predstave, morali u sali da ĉekamo do 6 ujutro, da bi krenuli pešice di Divaca i stigli na voz, koji ide u Valjevo u 8 h. Takvog ĉoveka kao što je bio Deva , kroz moj ţivot i rad za 50 godina, od kada se ovo dogadjalo nisam našao. On je bio glavni pokretaĉ gde treba da se ide i daje predstava. One devojke koje su igrale u komadu je hrabrio i uĉio kako se treba ponašati , a bilo je 6 ţenskih uloga. Iz poštovanja prema meni kada sam premešten u Gornju Toplicu, za Dan moje škole, doveo je osam glumaca i dve devojke kao goste za našu proslavu i ja sam ih sve predstavio uveĉe publici. Još jednom da ponovim da meštani Lelića - Kraljevog sela , kako su ga komunisti zvali u to vreme , dokazali su da se snadju u novim uslovima ţivota, a glavni je pokretaĉ bio Ţivorad Krstić , zvani Deva, nije njega mogao niko nadgovoriti, on je uvek polako , ali sigurno sve nadgovorio i dokazao kako treba sa narodom raditi...Eto toliko sa moje strane...Davno je bilo pa se ponešto i zaboravilo .. U Valjevu, Sveta Jokić, penz. 2000

Gusle Krstić Ţivorada Deve Boţe mili ĉuda velikoga Boţe od zla saĉuvaj svakoga dvadesetog nesrećnog stoleća ĉetrnaestog bejaše proleća. Diţe vojsku care Austrije od zloglasne švapske dinastije stari ćesar ĉuven Krvopija kome smeta malena Srbija. Kaţu vojska petsto hiljad broji na ĉelu joj Franc Ferdinand stoji vojsku šalje u tu Bosnu tuţnu a nameru je imao je ruţnu. On je šalje sinćim na manevre a skrivaše paklene namere da upadne u zamlju Srbiju da joj spremi groznu pogibiju. Da pregazi ovu zemlju malu Šumadiju i svu Maĉvu ravnu ali u tom beše sreće loše ispuniti ţelje nemogoše. Jer im Princip zada smrtne muke pade Ferdo od njegove ruke od dva metka, revolvera mala dva ţivota veĉno su zaspala.

Napomena : Neka Mirko Bojanić ovo pročita i ispravi pravopisne greške.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

I ţena mu što s’vozila s’njime pade zamlji k’o cvetak od zime mrtva pade pored svoga druga te su Švapsku sad obuze tuga. Sad nastade trka na Balkanu jedno jutro u zoricu ranu zagrmeše puške i topovi jer su Švabe odavno gotovi. Da Srbiji spreme grozni jada sad će jadna Srbija da strada, lakom Švaba na krajeve tudje preko Maĉve u Srbiju udje. Al mu sreće nije verna bila Srbin mu je salomio krila, na Ceru je ljuto nastradao i Srbijom nije zavladao. Izbegoše Švabe i MaĊari pa stradaše zulumćari stari, što ostade pobeţe bez traga tako bije Srbadija draga. Tu general Stepanović Stepo u borbama proslavi se lepo osvetl'o je obraz srpskog roda za junaštvo postade vojvoda. Posle boja i ovake kiše nesmedoše u Srbiju više jer bejadu zadobili straha od srpskoga olova i praha. Znaju kakvi s’ Srbi megdandţije sećaju se carske pogibije tu je Švabi salomljeno krilo a Srbiju odanulo bilo. Šestog leta jedne mraĉne noći dobi Švabo još više nadmoći pa svom snagom iz Bosne navali na Guĉevu ofanzivu dali. Silnu vojsku opet Ćesar krenu na Srbiju i slobodu njenu hiljadama topova i kara ţelja im se povratrila stara.

Da ostvari tu nameru davnu da pregazi srbadiju slavnu po drugi put sad predjoše Savu otvoriše ofanzivu pravu. Svake noći i svakoga dana srbadiji zadavaše rana ravnu Maĉvu opet zauzeše mnogu zemlju osvojiše beše. Okruga su ĉetiri zadobili u Uţicu barjak razavili osvojiše i Valjevo grada i Beograd dopao je jada. Kad dodoše do Kosmaja polja dade sreća i Boţija volja pa sad stiţe Mrkonjiću Pera u kom beše ĉvrsta srpska vera. Vojsku hrabri sa puškom u ruci ne beţ’ deco nego puškom tuci Kralj i vladar pred vama je stari neka gone k’o za srpstvo mari. Hrabra vojska kad ugleda Kralja svak oseti da mrijeti valja za vladara koji ĉuda stvara za heroja koji nema para. Tu svi sloţno boga pomenuše pak slobodno na juriš krenuše udariše na dušmane klete da povrate krajeve otete. Ĉekaj Švabo oĉekaj Madţare da viš’ Srbe megdandţije stare kako bije Srbinsko oruţije aramiju što dira u tudje. Topom biju dušmanina mrska Puška – kundak po glavama prska mitraljezi i konjiĉko koplje povaljaše Švabu kao snoplje. Tu pogibe 50 hiljada koje pobi Srbadija mlada šeset hiljad’ što se predadoše svi ostali listom pobegoše. 24

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

I Poćorek pobego je druţe Frank general i on za njim struţe gologlavi ĉak do Novog Sada tako vojska Careva nastrada. Osim toga i na drugoj strani silno Srbin svoju zemlju brani na Guĉevu lovorike brala hrabra vojska Mišić Generala. Švapskom slomu doprin’o je dosta za zasluge on vojvoda posta posle ovih krvavijeh rana nešto manje od godinu dana. Zdruţiše se Nemci i Bugari i sa njima Švabe i Madjari udariše sa ĉetiri strane da slobodu Srbinu sarane. Ţeljni zemlje te Srbije male rešili su svu da je popale da se Srbin do poslednjeg zbriše da Srbija ne postoji više. Snaţno biju sa obadve strane ţivim ognjem a Srbi se brane Boţe mili tebi jednom hvala Dal' je ovo tvoja sudba dala. Jel sudbina da Srbija strada pa da njome Bugar – Švaba vlada Srbija je savladana bila ma da krvcu silnu je prolila. Mnoge kuće puste ostadoše mnogi diĉni sinci popadoše najhrabriji padoše u krvi svoje zemlje branioci prvi. Pade hrabri Popoviću Vuĉe koji Švabe i Bugare tuĉe pak pogibe Tankosiću Voja ona ljuta zmija iz prisoja. Zanj' ga b’ćesar pola carstva dao kad bi ţiv mu samo šaka pao Tankosiću novi Obiliću tvoja majka iz gorice vila

velikim te mlekom zadojila tvoje ime neće poginuti Srbin će se sa njim ponositi. U Srbiji krvnik je zavlado ko ostade mnogo je nastrado od vešala i nasilja razna mnogo kuća ostalo je prazno. Vojska naša junaĉki nam strada povlaĉeć se do Prizrena grada od Prizrena još bejade gore Albanijom kad podje na more. Nevolja je šta da se radi mnoga vojska izumre od gladi ono resto što dalje mogaše sto hiljada na broju bejaše. Ona stiţe do grada Soluna tri godine bavila se tuna i u društvu Savezniĉki snaga borila se i slomila vraga. Slobodu Srbinu je donela srpsko ime daleko pronela sjedinila sve Juţne Slovene ispunila sve zadatke njene. Ĉak do Drave zastave se viju a braća se u ljubavi smiju od tri boje opleli su venac Srbin , Hrvat i brat im Slovenac.

Lampek za peĉenje ljute rakije.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Priĉa veli da je Tešan pri piću u ĉuvenoj kafani Šangaj rekao , da će u inat komunistima staviti metalnu štanglu u mašinu za preĊu vune i polomiti je. Inaĉe, Tešan je još pre Drugog svetskog rata poĉeo da radi kod gazde Selakovića. Neko je Tešana prijavio Vlasniku Kuće a ovaj ga je par dana drţao u hladnom apsu. Tokom 1948 Tešan obole od turbekuloze i završi na lelićskom groblju.

TEŠNJARSKI TEŠAN

Moja baba Zorka, Tešanova supruga ostala mu je verna sve do smrti 1988 g. i umrla je priĉajući o njenom Teji, koga je oĉigledno neizmerno volela. Baba Zorka je meni i mom bratu ĉesto recitovala Tejinu pesmu: Kuda će te drage rode/ zar nas već ostavljate, k’ o da suncu da idete/ da nas više ne gledate. Tešan i Zorka su izubili dosta muške dece. Pretekao je jedino moj pokojni otac Ljubisav, koji je ostao jedinac. Posle oĉeve smrti o njumu je brinuo stric Ţivorad, strina Milka i majka Zorka.

Tešan Krstić i Jovan Selaković U jedno hladno decembarsko veĉe , nekim poslom sam otišao na vrh Tešnjara, kojeg su stari valjveci zvali kad Kupatila, jer je nekad tu bilo zajedniĉko kupatilo. Ĉim sam posao završio, poţeleo sam da se spustim niz tešnjarsku kaldrmu. Na poĉetku šetnje , zapade mi za oko stara ali zdrava prizemna kuća , sa poloţenim dvokrilnim prozorom na krovu. Pripadala je poznatom valjevcu koji je odliĉno poznavao istoriju starog Tešnjara. Ipak, pomisao na tog već starog ĉoveka, u meni pobudi ţalosnu misao kako je , taj vlasnik kuće oterao mog pokojnog dedu Tešana u aps.

Sećam se da je baba Zora priĉala da je petkom dolazila iz Lelića da obiĊe muţa koji je ţiveo u gradu u ulici Hadţi Ruvimovoj, i nalazli pile u prozoru od prošli put. Ţene koje su mu donosile vunu na reĊenje su donosile rakije, a posao je bio dosta prašnjav. Posle njegove smrti na 26

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

njegovo mesto je došao roĊeni brat Bogosav, koji se iz Lelića odselio u Popuĉke, na imanje koje se nalazi pored ĉuvenog Bojovića groba. Ĉetvrti brat Jovan je otišao najdalje u selo Rubrebrezu, gde je izrodio ţensku decu. On je bio ţelezniĉar i dosta štedljiv ĉovek. Kada je dolazio kod brata Bogosava na slavu, nije imao strpljkenja da saĉeka ruĉak, već je odlazio pre nego što ga postave.

Kada dobih odgovor, izaĊoh iz bojadţijske radnje ostavljajući iza sebe belu predenu, vunu, koju je ĉakalo kupanje u bojama. Prilikom izlaska iz Tešnjara, preko kamenog mosta naiĊoh na unuka gazde Selaković. Lepo se pozdarvismo. On okrenu svojoj kući u Tešnjar, a ja u ovu priĉu koju sam napisao za Vas.

Inaĉe sva ĉetiri sina u velikoj sirotinji je odgajila majka Milica, koja je izgubila supruga Dragu i sina Ţivka na Solunskom frontu. Uspela je da ih odgaji u velikoj nemaštini. Ţivorad je krenuo u Gimnaziju. Umrla je poĉetkom 1941 godine. Na ovom mestu se vraćam u svoju decembarsku šetnju u kojoj sam stigao do bojadţijske radnje , sa izloţenom obojenom vunicom u izlogu. Odluĉih se da uĊem. Pošto videh praznu radnju pomislih da će pred mene izbiti krepki starac koji poznaje mog dedu Tešana. U stvarnost me vrati momaĉka šarena jakna i kaĉket, okaĉeni na ĉiviliku. Iza paravana se pojavi momak. Upitah ga da li zna gde se nalazila vunarska radnja. On pokaza u pravcu kuće u kojoj se sada nalazi kafić Bahus. Tekst objavljen u Tešnjarskoj glasonoši. 27

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Prvi autobus za Lelić О AУТОБУСУ.

MAGARAC MIŠKO

Доктор психологије Томa Ђурић je написао рад : „ Саобраћај и везе на Повлену“ , објављеном у Великом народном календару за просту 1994 г. наводи у књизи М. Госпавић: „ Село Богатић“. :„ Организовани превоз путника из Ваљева до Лелића и даље до Мравињаца почео је , 1955 године, камионима прекривеним церадом и сa око 5 клупа на којима седе путници. Камион је после прузимања путника на станици пролазио поред поште, узимао пошиљке и настављао пут. Камион није имао кондуктера већ је карте наплаћивао возач. Пут је , јуна месеца 1956 . године, пуштен у саобраћај као пут 3. реда у дужини од 24, 5 км....“ „ Први аутобус „Стреле“ из Ваљева, са око 25 седишта , стигао је у Лелић 1958 г. године. Аутобус је имао гепек од шипки на крову, позади до два гепека металне лотре ( мердевине) за утовар поште и цераде за покривање. Један од аутобуса имао је унутар металну пећ са чунком до врха крова. Возачи су возили ватру да се не би смрзли зими. Становници Богатића су се превозили до Лелића, а потом пешке до својих кућа као и данас.“ ( Госпавић М.; 2008;95)

Magarac Miško je imao beleg na prednjoj nozi, što su njegovi vlasnici tumaĉili kao poseban znak, ĉije pravo znaĉenje nisu umeli da objasne. Kada su onemoćali od teških i svakodnevnih poljoprivrednih radova ĉitav teret je pao na Miška. Kada je trebalo preterati brašno ili stoĉnu hranu iz seoske prodavnice, išao je Miško. Baba Milka bi zavukla pare u samar i magare bi se za po' sata, vratilo kući sa tovarom na sebi. TakoĊe, na jesen kada bi se kupile šljive za rakiju, tu je bio Miško da napunjene najlonske dţakove pretera. Neko mlaĊi bi ih skidao sa samara i preko svojih leĊa ubacivao šljive u kacu.

Došlo je vreme da se magarac Miško proda, na gradskoj stoĉnoj pijaci. Milkin sinovac, sluţbenik u nekom preduzeću, nije mogao da '' tera magarca na pijac''. Bilo ga je, izgleda, sramota da ga neko vidi kako vodi magarca. Problem, sa prevozom do pijace je rešila baba Milka. Našla 28

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

je seljaka i jednog petka doterala Miška na pijac. Brzo ga je i prodala za, kako je mislila, sto maraka. Naišao je neki crnpurasti ĉovek, sa frezom na kojoj je bila zakaĉena prikolica. Od svega baba Milka je zapamtila da prednji toĉak na njegovoj frezi, nije bio ispravan, i da se ĉudno okreće, odnosno - '' šuleda.'' Prodaja je išla brzo. Milka je uzela pare i krenula lokalom za selo. Nije htela da ih troši. Bilo bi gre'ota zbog Miška. Htela je da ih saĉuva za crne dane. Negde kod kafane Platani, baba zaustavi autobus. Nekome od putnika je pokazala novĉanicu koju je dobila od prodaje. Kada je taj neko rekao da , to nije novĉanica od sto maraka već samo deset, Milka zaustavi autobus. PreĊe preko mosta kod Pivare i preko parka na Pećini, zaputi se u policiju. Tamo je ispriĉala šta se desilo. Ovi su je smirili i rekli da se ne sekira , jer će prevarant biti uhvaćen. Pošto nije imala lokal do sutra, ode kod svog sinovca da prespava. Sve mu je potanko ispriĉala, jer i ako nepismena imala je smisao da lepo ispriĉa priĉu, ĉak sa verno prikazanim emocijama svih uĉesnika ali i vremenskim uslovima i okolnostima pod kojima se dogaĊaj odvijao. Negde pred zimu sinovac od firme ispred sindikata dobi zadatak da na nekom stovarištu kontroliše merenje uglja za radnike. Sedeo je u prostoriji magacionera koji je bio zaduţen za vagu, preko koje su prelazili kamioneti sa sindikalnim

ugljem. U jednom trenutku sinovac primeti na vagi, frezu koja je imala prednji točak koji šuleda . Vlasnik freze se najpre pravdao da ne zna o kakvom se magarcu radi. Kada je sinovac pozvao portira u uniformi, za koga je crnpurasti pomislio da je milicioner, išlo je sve lako. Priznao je da se zbunio i da je starici dao pogrešnu novĉanicu. Sinovac je pare odneo baba Milki, koja je umrla usred hladne zime 1998 g. pred bombardovanje NATO-a. Kada sam na proleće za vreme bombardovanja stigao u selo, nije bilo nikog. Otvorio sam kuću i na velikom stolu u odţakliji primetio veliku koliĉinu prodimljene slanine. To je bila slanina od poslednjeg poseka kojeg je baba Milka odgajila u godini pred bombardovanje. Pogledao sam na zid odţaklije na kojoj je bila slika magarca Miška pored ikone. Skinuo sam je i paţljivo pogledao. Miško me je pozdravio ušima. ЦВЕЈА ЦУНГАЛО Светозар Крстић, звани Цвеја Цунгало је крепки пензионер '' Крушика'' који живи у селу Лелићу код Ваљева , и још је спретан и окретан. Двадесет година је пешачио свакодневно двадесет километара од Лелића до '' Крушика'' где је радио као транспортни радник. Од предузећа је добио једнособан стан у '' Колонији''. За време рада у '' Крушику'' било му је најлепше када је тринаест пута, по петнаест дана, ишао у у Врњачку Бању ''преко синдиката''. Вели да је сам плаћао пут , а да се није купао 29

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

јер му доктор то није преписао. Пио је све воде и имао добар апетит. Најлепше је било што му други постави три јела дневно и распреми сто и собу. Са спремачицом се расправљао око пешкира , јер их је мењала свакодневно и ако их није све користио.

обично чиниле две хармонике, које су се покривале најлонима, једна виолина и контрабас. Сви су певали. Свирало се најпре на ''суво'' а касније су набавили и појачала. Са новим басом из Чехословачке који је имао и цираду, Цвеја је имао гадан пех. Наиме, једног јутра по снегу из Лелића крену са оркестром на Марковац, на неко весеље. Успут се Цвеја оклизне и падне на бас . Одма' jе знао да је бас на једном месту '' кврцнуо''. Остали из оркестра су га тешили да се није ништа десило. Када су дошли код домаћина и распремили инстументе Цвеја је приметио да му је бас пукао на незгодном месту. Осетио по звуку да то није онај исти бас. Од неровозе отишо мало да прилегне, и када се пробудио једна га снаша понуди са кафом. Цвеја од муке прихвати кафу коју је престао да пије због чира. Када се разбудио сишао је у подрум дохватио бас и цео дан и ноћ свирао на оштећеном басу . Сутрадан упрти бас по снегу који је већ нападао до метра и запути се у продавницу музичких уређаја у Тешњару. Замоли власника да му изврши замену баса уз доплaту, и предложи му да каже да се бас оштетио приликом транспорта. Овај неће ни да чује. Каже да то ни рођеном брату не би учинио. Окрене се Цвеја око себе и упрти поново бас на леђа и однесе га код Сретена Радовановића, на Попаре. Сретен је толико добро поправио бас да то нико није могао да примети. Са унутрашње стране потпише се мајсторском оловком и напише датум поправке, за коју нико није знао да је постојала. Чак му Сретен није пуно ни наплатио, неких триста динара, ондашњих. Други непријатан догађај се десио на једном весељу у селу Брезовицама. Цвеја свира контрабас, народ игра коло .

Светозар Крстић звани Цунгало Сем арбајтисања у '' Крушику'' Цвеја је био и самоук музичар на контрабасу. Свирао је контрабас преко тридесет година, и за то време је променио четири баса и неколико оркестара. Најмили му је био последњи кога је купио у књижари код некадашње '' Београд кафане''. Месец дана је Цвеја пролазио поред крупног шефа књижаре кога је свако јутро питао исто:'' Јел стигао ? '' А када су коначно стигли, шеф му јавио. Тога дана продало се пет контрабасова. Сваки је вредео као пар волова. Са шефом Цвеја уговoри да га отплаћује на двадесет и четири рате. Брзо га је отплатио, јер је било пуно посла. Свирало се по кафанама у Лозници и на Ставама, али и по локалним свадбама, игранкама и испраћајима у војску. Оркестар су 30

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Одједном пучe нешто а бас преста да свира. Цвеја трза са трзалицом од плексигласа коју је направио у '' Крушику'', а оно ништа. У једном тенутку погледа у бас и примети велики нож у њему. Питају човека што погоди бас а овај вели , да су му дошле неке лутке. Е, кад су ти дошле лутке онда човеку да платиш 1500 дин. , каже му шеф оркeстра. Човек даде паре без речи. Цвеја однесе ,опет, бас код Сретена Радовановића, а овај га тако добро окрпи да нико није могао да примети да је био пробијен ножем... Тридесетогодишње дружење са басом за Цвеју је било напорно. Поготову када су биле мушке свадбе где је уз бас проводио по три дана , заредом. За дан је пушио три пакла нишке '' Дрине''. Недавно је имао тешку операцију у ваљевској Болници. Успео је закратко да остави дуван . Али му се опет вратио :'' Нема човека без порока '' : вели Цвеја Цунгало из Лeлића.

autora. Pomenutog Ljubomira Pavlovića, akademika Aleksandra Lome koji se bavio nastankom imena sela lelića i vrlo dokumentovanom graĊom o poĉetku gradnje crkve u Leliću pa sve do prenosa moštiju sv. Vladike Nikolaja , koju je napisao poĉ. Velibor Berko Savić, pravnik, advokat i predsednik valjevskog Suda. Seobe Lj.Popović o Leliću piše sledeće: „ Lelić je vrlo staro selo i nalazimo ga kao takvog u poznatom spisku sela valjevskog okruga iz 1737 g. Po predanju Lelić je bio hajduĉko naselje. Njega su u 17 v. Naseljavali hajduci, koji su hajdukovali i prsretali turske karavane, i ubijali po putevima pojedine Turke od ovog sela, pa sve do Uţica i Drine. Ovih hajduĉkih porodica je nestalo krajem 17 stoleća, one su se iselile u ravnija mesta ovog okruga i Srema.“ ( Monografija; 1999; str. 13) Najstariji doseljnici ovog sela su se došli pred kraj 17 v. I to su Zarići. Posle njih u selo lelić dolaze tri brata Lelići od kojih su nastale mnogobrojne lelićske familije: Matići, Miškovići, Davidovići, Radojĉići, Jankovići, Tabići, Nedići, Ostojići, Milivojevići i Ćosići jesu stari Lelići.... U poĉetku 18 v. doselili su se iz Skadra u Carini , okrugu podrinskom, nazvani po reĉici Bojani

O Leliću Najpouzdanije podatke o nastanku sela Lelića i njegovom stanovništvu, kao i mnogobrojnim familijama koje su se sukcesivno doseljavale, nalazimo u kapitalnom delu Ljubomir Pavlovića: „ Kolubara i Podgorina“ , koja je objavljeno u Beogradu još davne 1907 g. svojom aktuelnošću ova knjiga je doţivela još nekoliko reprint izdanja. Jedan deo se nalazi i u monografiji Manstir Sv. Nikolaj, koja je obljavljena 1999 g. i predstavlja zapravo sintezu radova tri 31

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

u Skadru. Oni su se naselili na vrhu potoka i danas se zovu Bojanići i Krstići.10 U selu ih je 12 kuća i svi slave Miholjdan. ( slava je uvek 12. Oktobra p.r.Ţ.K. ) Pred Koĉinu Krajnu doselili su se Bošnjaci iz Osata, i naselili se pored Bojanić. To su dve familije: Radosavljevići i Velimirovići i njihovih 12 kuća slave sv. Nikolu. ( Monografija; 1999; str. 14 )

knjigama mora se pomenuti i jedan Triod, koji se ne nalazi sada u manastiru, ali u kojem se govoi o teškom stanju našeg naroda pod Turcima, i koga je 1827 g. , Georgije Magarašević video u manastiru Ćelijama. Triod je štampao Stefan od Skadra 1563 g. U manstir Ćelije, Atanasije Jevtić, smatra da je dospeo, izgleda, ovim putem: U juţnoj migracionoj struji, koja je pošla od Skadra na Bojani ( Jovan Cvijić), pošli su pored ostalih i pop Trifun sa svojom braćom Đermanom i Matijom. Najpre su se naselili negde oko Pljevalja, a odatle po savetu popa, doĊu u manastir Raĉu, odakle pop Trifun bude upućen u Carinu ( kod Pecke pr. Ţ.K. ) ..On ovde naseli svoju braću, dok su ostale porodice nasele ili u tom selu ili u okolini, a neke su se naselile u valjevskom kraju u selu Lelići. Seleći se iz mesta u mesto izbeglice su nosile i ovaj Triod, koji je svoje zadnje utoĉište našao u manastiru Ćelijama. „ ( Jevtić A.; 1985; 27)

Triod :Svi izvori govore da su Lelići, bili mesto koje se naseljavalao ali i raseljavalo. Starosedeoci su silazili u ravniĉakske predele ili odlazili za Srem. Ipak, iz dostupnih pisanih izvora moţe se zakljuĉiti da je novo stanovništvo stizalo kroz dve migracijske stuje: Zapadnu iz Bosne, i to se mesto zove i danas Bošnjaci. Druga migracijska struja je juţna i ona vodi od Skadra na Bojani, i preko Skadra u Carini stiţe do Lelića. O toj migracisjkoj struji ali i poreklu Bojanića i Krstića, govori priĉa o sudbini jedne knjige Triodu, koja je stigla do Lelića, odnosno manastira Ćelija: „ Kada već govorimo

Statistika: Najveći broj stanovnika Lelić je imao 1931 g. kada je zabeleţeno da je u 419 domaćinstava ţivelo 2788 stanovnika od ĉega 1329

Famija Krstića iz Lelića zauzima teritorijalno gledajući - srĉiku sela i pruţa se zamišljenom pravom linijom sredinom sela poĉev od Doma i kuće Dragana J. Krstića, kafedţije , pa pored crkve gde ţive Krstići zvani Pukići preko , Krstića koji ţive u Bojanićima stiţemo do Krstić J Mladena šefa pošte. Tu su i Krstići Sovrići koji vode poreklo od ĉuvenog Sovre. Jedna kuća u Bojanićima se preziva Ristivojević. Ona vodi poreklo od Vuĉka Krstića.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

muškog i 1459 ţenskog . 11Inaĉe prema spisku sela valjevske aparhije iz 1735 g. Lelić je imao 9 domova. Od 1818 g. broj domova od 17 ( 40 porodica) do 1895 g. dostiţe do 101 dom sa 768 stanovnika. Za pet godina se jedanaest porodica iselilo jer već 1900 g. bio 90 domova sa 718, stanovnika. ( Monografija; 1999; str. 12 ) Na ţalost krajem 20 v. u odnosu na 1931 g. broj stanovnika je manji, za taĉno pet puta. Selo se ispraznilo ! ( Monografija; 1999; str. 17 )

PESME OBRADA GAVRIĆA

Pesme zapamtio: Jovan Krstić ( 19 -2013

Ţukica i Roga Uvod: Imao Obrad Gavrić ovce neke, pa mu ih neko ukrade. Obrad poĉne da traţi ovce: „ Psuje Obrad i Sunce i Bogu ko ukrade Ţukicu i Rogu. U Obrada dosta sreća retka, Doš’o svastić kod Obrada tetka.“ . Ali Leposava Obradova ţena, sumnja na Obrada da je proćerdao pared. Ona kaţe Obradu: „ Ti Obrade, drugi niko nije, To mi kaţu ţene i komšije.“ Na to Obrad kaţe Leposavi: „ Sve se s tobom one slaţu, Trista čuda ona zate kaţu!“ Epilog:

Ćilim Zorke Krstić iz Lelića.

Ovce je prodao svastić prvim koji su naišli.

Ova disproporcija izmeĊu muškog i ţemskog stanovništva je nastala kao posledica velikog broja izginulih Srba odnosno Lelićana u I svetskom ratu.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

VODENIĈAR I KOKOŠKE

Epilog :

U Obre se dogodila šteta

Isprebija radivoj lisicu na mrtvo. A lisica k’o lisica onesvestila se pa poblegla.

Upala mu koka pod koleta. ( vodeničnik kamen)

ŢENIDBA LEKE RADOSAVLJEVIĆA Uvod:

Sad je koka otišla u lonac,

Leka Radosavljević sa tri ţene imao decu. Poţali se Obradu Gavriću da jedino njega nije opevao kroz pesmu:

Pa je pet’o ostao udovac. Danju peva, noću kukuriče,

„ Leka spava i noću i danju, pogodio cigane da ţanju.

Kroz sulundar pokojnicu viče. A koka mu na to odgovara,

Odmara se leka gospodine, tri su ţene a pola godine.

Šta se dereš ludačino stara. Zar ne ţališ tvog vodeničara,

Ţika ţena reče mu nasamo, ’Ajde Leko da se venčamo.“

I ne vidiš njegovih balaja,

Nato Leka odgovara spremno :

Celo leto ostao bez jaja.

„ Nismo mi ni za oltara, ali nismo ni za matičara.“

Lija

Pozva Leko i Miću i Rozu, na brzinu on napravi gozbu

Kad je bilo kod Danice prelo- provuĉ se lisica kroz selo.

Ta grupa dugo ne luta ona skrenu u kuću kraj puta.

Dovuĉe se do Zarića kuća, I provali kokošar od pruća.

Pa zakuca leka na vrata, to je kuća Ajtaš advokata. 12

A Radivoj svojoj Persi reĉe, Ţeno Perso što kokoške kreĉe.

Venčaću vas pomoć’ ugovora, reče Ajtaš i ne bude zbora.

Dal’ je lija ilje Ċavo pravi, što nam noćas kokoške podavi.

Leka skali imovinu celu, Pa je sveo na kobilu belu.

Usta Radivoj i sekiru nosi, zanjim idu ukućani bosi. 12

Bac’o noge pri hodu....

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

LELIĆ U MODERNOJ POEZIJI

Мртав човек се не ружи Већ онако изокола напомени Да нам кућу ојадио И да грешан иде доле

*** Умро Душан, Махараџа из Лелића Владике нам Николаја Свете главе, српског рода.

Ножаљен у глинушу. Јер и овде међ' живима Погану је им'о душу Зна то народ само ћути Ком је сада до истине Њу скривамо под ноктима.

Ја ћу редом натенане Сву истину кроз стихов Да ме и прост човек може Са лакоћом тумачити.

Само четр'ес ари шуме Нама Душан дужан има Оде Душан, дође зима.

Прича иде баш овако. Душанова мајка Стана Сретена је усвојила Истом сисом их дојила Браћа вазда су се звали.

Нећу више набрајати У дебеле књиге дуга Све ћу читко исписати Па ћу књигу закопати Врачару ћу Зорку звати Нека баја са иглама И са љуском од лешника И са љуском од ораја Нек'му мртвом стеже јаја Да зачујем његов врисак На тренутак да оживи.

Дође време тешких дана, Браћа су се изделила Ал' оба су штетовали. Е, Душана и Сретена Само дрвени плот дели, А на суду због ливаде Четврт века су провели.

Нека, нека, нек' га чују У дван'естом засеоку Удаљеном од нашега Нек' по гробљу расте коров 'Место трава Нек' му цркну бик и крава Знаш ти добро како Срби Кад им скривиш клети могу.

Узе Сретен бели папир Пресави га дланом спегла Док га здрава памет служи Да напише опроштајно У нотама захвалности. Мртав човек се не тужи А зајмова и превара Преко главе, да се крстиш.

Јест' , Душана сахранисмо, На земљи му оста поглед, У новчаник попов вири.

Жена рече: Ајд' Сретене само кратко И не дужи по обичају Све то сабиј у три ретка

Бранко Јездић Дефа Песничко братство; Интелкта. 35

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

brda , vetar je duvao kroz grad i stvarao hladovinu. Dok sam prilazio šalterima za overu vize i registraciju prtljaga, ĉuo sam ţuĉne razgovore, kakvi se inaĉe vode sa sluţbenicima na aerodromu u Jerevanu. Nekoliko aviona je za kratko vreme sletelo na preureĊeni internacionalni aerodrom Zvartnoc i nastala je neopisiva guţva. Jedan od carinika, drţeći moj pasoš u rukama i videvši moje generalije, strogo me upitao:"Hajeren kidek, arač ankam ajs deghek"? (Govorite li jermenski, da li prvi put dolazite u domovinu?). Ljubazno sam se pretstavio i odgovorio potvrdno. Nakon kratkih konsultacija, dobro me osmotrivši, "sluţbenik vlade" vratio mi je viziran pasoš. Na moje pitanje koliko treba da platim, odgovorio je uz smeh: "Vočinč, jehpajr, ancir"! (Ništa zemljaĉe, proĊi!)

Dr Zaven Der-Hazarjan Putovanje na Ararat Reportaţa: Tamo gde je sneg topao a sunce drugaĉije greje Ţivot Jermena, njihov naĉin mišljenja, njihova istorija, njihove rajske pesme, njihova sećanja na dela i dogaĊaje znamenitih vremena prepuni su slika kojima se malo koji narod moţe podiĉiti

Stara prijateljstva Posle carinske kontrole i dobijanja vize, uputio sam se ka izlazu iz aerodromske zgrade. Znao sam da me ĉeka Ara Oskanjan, moj roĊak u Jermeniji. MeĊu gomilom zemljaka koji su ĉekali svoje najmilije iz "dalekog sveta", za trenutak, naši pogledi su se dodirnuli i predamnom se stvorio gorostas i ljudina, sa širokim osmehom, koji nijednim svojim gestom niti izgledom ne podseća na Hajastance (lokalne Jermene). Ara Oskanjan roĊen je 1953. u Beogradu, od oca Vasilija-Vahea (1921. Valjevo 1989.Jerevan) i majke Ljiljane, devojaĉko Antonović. Po zanimanju astrofiziĉar, doktor nauka, dugo je radio na Opservatoriji Bjurakan. Kao i većina intelektualaca na uzavrelom Kavkazu, iskoraĉio je iz struke. U vreme stvaranja nezavisne Jermenije (1989-1992) bio je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a tokom ratnih operacija u jermenskoj enklavi Nagorno-Karabah, kada

U ponedeljak, 19. jula 2010, u prepodnevnim satima sam ĉarter letom Beograd-Jerevan krenuo u postojbinu predaka, daleku Jermeniju. Dugo sam se pripremao za putovanje. Nekoliko dana pred polazak uspeo sam da dobijem adrese i telefonske brojeve naših roĊaka koji su se još daleke 1966. odselili u Jermeniju. Nakon troĉasovnog leta, avion iz Beograda sleteo je na aerodrom Zvartnoc u Jerevanu. Kroz prozore aviona ţeleo sam da upamtim prvi prizor drevnog grada Erebuni, osnovanog u praskozorje civilizacije (VIII vek p.n.e.), sagraĊenog od crvenog tufa, i vijorenje jermenske trobojke na jarbolu iznad aerodroma. Temperatura u gradu iznosila je 40 stepeni. Sa obliţnjih

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

su grmeli gradovi Sumgajt i Kirovagan, uĉestvovao je sa svojim odredom "feduina" u odbrani grada Voskepar u Karabahu. Oţenjen je sa Nune Torosjan, profesorkom engleskog jezika, koja je lepotu nasledila od svoje majke Margo Muradijan, glumice evropskog renomea. - Dobro došao! - pozdravila me ljubazno Nune. - Drago mi je da smo se sreli! - uzvratio sam, dok mi je ušima odzvanjala pesma Jermenske oči popularnog šansonjera Jorganca i tada sam shvatio lepotu tih stihova. Oskanjani stanuju u ulici Sarjana, na Bulevaru Mesropa Maštoca u centralnom jezgru Jerevana, grada ĉiji urbanistiĉki projekat je uraĊen po nacrtima arhitekte Dţima Torosjana. Nakon tragiĉne smrti svoga brata Armena Oskanjana (1949-2007), Ara je rešio da prikupi dokumenta i porodiĉne fotografije koje bi bile iskorišćene u knjizi "Memoara" našeg pradede Soghomona Tehlirjana (1894-1960). Knjiga je pre par godina, upravo angaţovanjem Armena Oskanjana, prevedena na istoĉno-jermenski jezik. U knjizi će po prvi put biti objavljena pisma izmeĊu Soghomona Tehlirjana i njegove buduće supruge Anahid Tatikjan, Jermenke iz Tbilisija, sa kojom se Soghomon upoznao nakon 1921, u vreme svog boravka u Gruziji i kratkotrajnog postojanja nezavisne jermenske drţave (1918-1921). Kontakti koje je Soghomon Tehlirjan imao sa evropskim intelektualcima toga vremena, prijateljstvo sa Avedisom Aharonijanom (1866-1948) knjiţevnikom i jednim od rukovodilaca partije Dašnagcagan, i prilike u Srbiji (Valjevu) nakon marta 1921, kada je Politika objavila vest o atentatu Tehlirjana nad Taljat Pašom u Berlinu po prvi put će biti objavljeni u ovom izdanju. Iste veĉeri, sa Arom i njegovom suprugom Nune, krenuli smo u šetnju gradom.

Od Trgaopere ka spomeniku Majci Jermenije (Majr Hajastan) put je vodio preko prirodnih vodoskoka i fontana, 400 stepenika u 6-7 nivoa. Dve neuništive ljubavi jermenskog naroda od iskona traju prema ţeni i knjizi. Otuda spomenik Ţeni, Majr Hajastan, statua velikihrazmera koja dominira nad milionskim Jerevanom. Mrak nad Jerevanom u letnje doba pada posle 20 ĉasova, temperatura u kasno predveĉerje nije silazila ispod 36 Celzijusovih. Te noći ostali smo budni do ranih jutarnjih sati. Pregledali smo izbledele fotografije, rukopise, poţutela pisma, porodiĉno stablo, i po prvi put uporedili dve razliĉite ali pribliţno iste varijante roda Der-Hazarjan, Jeghicarjan i Tehlirjan, koje su se razdelile poĉetkom 16.veka. Kod mene se nalazila forma porodiĉnog stabla, koju je naĉinio Vasken MarkovićTehlirjan (1926, Valjevo, Srbija - 2002, Detroit, SAD) svojevremeno najmarkantija figura meĊu valjevskim Jermenima, filolog, profesor španskog jezika na Wayne State University u Miĉigenu, po priĉama i uspomenama svoga oca, predratnog valjevskog trgovca iz Tešnjara,Setraka Markovića (1888 Pakariĉ, Turska - 1978, Detroit, SAD), a druga je ona koja se nalazila na radnom stolu Are Oskanjan, koju je priredio njegov deda Samujel Oskanjan (1891, Pakariĉ, Turska - 1981, Jerevan, Jermenija), beogradski trgovac, koji se 1924.odselio iz Valjeva. Nailazili smo na nepoznate tekstove o našim pradedovima, njihove prepiske sa voljenim ţenama, tajne i skrivene ţelje da jednoga dana ponovo osete "miris rodnog kraja" . Pred nama se našlo mnogo pisanog materijala, što je moglo da zainteresuje svakog sunarodnika, Jermenina iz dijaspore, kojeg prati sudbina malobrojnog naroda, rasparĉanog i rasejenog po celom svetu, od Los AnĊelesa do Sidneja. 37

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

drţao" proĉelnik Jermenske eparhije, arhiepiskop Grigor Zakarjan, pristalica proruske orijentacije Jermena, uĉesnik rusko-turskih ratova (1787-1791. i 1806-1812) i Puškinov poznanik iz Kišinjeva. Videvši, te daleke 1987. "vrtove gde više ne cveta ruţa rodnog kraja" Vasken Tehlirjan je, boraveći u mestima Nerkin Pakariĉ i Erzinga, upitao svoga vodiĉa: "Gde se nalazila jermenska crkva?" On je samo slegnuo ramenima i odmahnuo rukom - sve je to nestalo!

Posle genocida (Jeghanag) nad Jermenima 1915, kada je i 85 ĉlanova naše porodice pobijeno iz masakrirano po selima, ĉinilo se da više nema ni Jermena u Zapadnoj Jermeniji i da je potreban veliki spomenik sa natpisom: "Ovde su nekad ţiveli Jermeni. Postaviti na tlo Zapadne Jermenije". U ĉast nastradalima na jednom od sedam breţuljaka Jerevana, podignut je spomenik ţrtvama genocida. I dok me šamarao vetar sa brda Dzidzernakaberd, odakle je pucao pogled na Jerevan, stajao sam mirno ispred spomenika, sa suzama u oĉima, i bez daha. Spomenik se sastoji iz dva dela: prvi deo obeliska simbolizuje jermenske majke koje oplakuju svoje poginule sinove, a drugi deo - na levoj strani, govori da je jermenski narod "preţiveo" i da Taljat Paša i ostali vinovnici zloĉina nisu postigli svoj cilj, da unište jermenski narod. Pre nekoliko godina Ara Oskanjan je prošao kroz nekadašnje vilajete Erzerum i Kemah, mesta u Turskoj odakle potiĉe naš rod. Priĉao mi je o sneţnim i šumovitim planinama Sagan-Lu i reci Araks koja je tekla izmeĊu svojih kamenitih obala. Jermenske porodice su ţivele u predgraĊu Erzeruma, Hasan-Kale. Od Erzeruma prema Tabrisu, put vodi preko predivno izgraĊenog mosta Čobaninova ćuprija, izgraĊenog na sedam nejednakih lukova. Erzrum je podignut u kotlini, oko njega su planine AkDag (Bela gora) pokrivene snegom veći deo godine. Tle je bez šuma ali plodno. Eufrat teĉe nedaleko od grada i deli varoš na stari i novi deo. Na glavnom trgu, u Kemahu, i dalje postoje ostaci tri jermenske crkve: Surp Hovanes(Sveti Jovan), Surp Sarkis (Sveti Sarkis) i Surp Jerortutjun (Sveta Trojica), a u crkvenoj porti jedne od njih sahranjeni su naši preci Markar (1829-1897) i njegov otac Asadur (1785-1866). Po sećanjima Markara Tehlirjana, koja su prenošena s kolena na koleno u crkvama od grada Vana, preko Erzeruma pa do Haleba u Siriji, "sluţbu je

Duboka misao o našim ţivotima Sutradan smo obišli istorijska mesta, koja simbolizuju viševekovnu tradiciju Hrišćanstva na tlu Male Azije. Dok smo se kolima vozili prema udaljenim destinacijama van grada atmosferu je upotpunila etno muzika Dţivana Gasparjana na izvornom duvaĉkom instrumentu - duduku. Na izlazu iz Jerevana, zaustavili smo se kraj manastira Hrpsime (653), posvećenog jermenskoj muzi, koja je zarad oĉuvanja svoje vere odbila venĉanje sarimskim imperatorom Dioklecijanom, i zbog toga stradala. Put nas je odatle direktno vodio ka centralnoj jermenskoj patrijaršiji, sedištu jermenskog poglavara Katolikosa, Karekina Drugog (1953), hramu i duhovnom svetilištu Jermena, manastiru Eĉmiadzin iz 4. veka. Malo je onih koji znaju da je Jermenija prva zemlja u svetu koja je primila hrišćanstvo kao drţavnu religiju još 301. godine. Naime, jermenski kralj Tridat Treći, krunisan 287, video je u hrišćanstvu najbolju branu protiv iranskog uticaja. Neprijateljski nastrojeni prema Vizantijcima, u vreme kada su "ikone visile nakrivljene",Jermeni su odbili da prihvate odluke Halkedonskog (Ĉetvrtog vaseljenskog) sabora koji je osudio 38

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

monofizitizam. Taj stav se utvrdio utoliko lakše što su Arapi, koji su vladali Jermenijom od 653-1054, ostavili Jermenima punu versku slobodu. Kao da ţeli da potvrdi taj filozofski ideal, kome i poslednjim dahom ţeli da sluţi, Ara Oskanjan poĉe da izlaţe pojedina razna verovanja o odnosu hrišćanstva prema islamu, o Kirkoru Prosvetitelju, o saboru u Halkedonu, i o preimućstvu monofizitskog verovanja nad rimokalitiĉkim shvatanjima. Ĉuo sam imena, godine i ĉudnovate nauke pojedinih crkvenih otaca, o kojima do tada nisam slušao. Unutrašnjost manastira Ečmiadzin saĉuvana je iz vremena postsovjetske ere kada jesovjetska vlast blagonaklono gledala na elemente jermenske tradicije, verovatno i zato što Jermeni, taĉnije njihovo komunistiĉko voĊstvo u liku Anastasa Mikojana i Karena Demirdţijana, nije isticalo svoje prioritete već je mudro balansiralo dogovorima na relaciji Jerevan-Moskva. Eĉmiadzin je prva crkva gde je, po reĉima jednog od najvećih nacionalnih pesnikaKrikora Narekacija (10. vek) "mudrost pretvorena u kamen", a ukus tog kamena, ĉak i u snu, napamet zna svaki Jermenin. Od svih sluţbi hrišćanskih veroispovesti, jermenska traje najduţe. Razmak izmeĊu prizivanja na poĉetku i poslednjeg znaka krsta traje dobar sat i po. Nikakav instrument, samo zvonca i udarci u bubanj prate pevanje hora. Jermenska crkva prihvata sedam svetih tajni: krštenje, miropomazanije, pokajanje, priĉešće, venĉanje, rukopoloţenje i sabornost. Kao drevna istoĉna crkva po svojoj tradiciji, svom veroispovedanju i obredima, svom jeziku i istorijskom iskustvu, ona se razvijala kao samostalni ogranak hrišćanske nacionalne crkve (autokefalne), u granicama svog "verujućeg naroda". Iz Eĉmiadzina, krenuli smo prema gradu i zaustavili se ispred kafe-

restorana Parisien,elitnog mesta na Glavnom bulevaru, gde je do pre nekoliko godina Ara imao restoran i prodavao najjukusniju kafu, koja je, i pored ekonomske blokade, ĉudnim putevima stizala u Jermeniju. Pored kafe i ostalih delikatesa u restoranu se sluţilo i vino. U centralnom delu hola gostima pada u oĉi natpis "Beva vino spume giante dal' bichiere cintilante" (Pijmo penušavo vino iz krstalnih ĉaša). - Otkuda ti ideja da ovo staviš u restoran? upitao sam Aru. - Naši striĉevi i dedovi, kada su rešili 1952. da krenu za Ameriku, proveli su nekoliko godina u izbegliĉkom logoru (Campo di profughi) u u Trstu. Mnogi od njih, dok su ĉekali vizu za odlazak na zapad radili su i u restoranim gde se sluţilo dobro vino. Ovo mi je potvrdio Vartkes Marković Tehlrjan (1931, Valjevo), jedini naš preţiveli roĊak koji je nakon Trsta, prošavši uzduţ i popreko Juţnu Ameriku, rešio da svoje poslednje dane provede u rodnom gradu. Iz vremena "poslova sa kafom", Ara je saĉuvao veliku porodiĉnu fotografiju s poĉetka 1919. iz Valjeva, na kojoj se nalaze naši preci - Haĉadur (18581941), Oskijan (1863-1928) i Asadur (1867-1934). Kasnije, pred moj povratak, Ara je uramio sliku i "naterao" me da je vratim u Valjevo, gde joj je i mesto. Najzanimljiviji i najdirljiviji za mene bio je susret sa Arinom majkom, Ljiljanom Oskanjan (1924), pneumoftiziologom u penziji, koja je u Jerevanu radila u bolniciAbovjan. I dan-danas ona ima spreman stetoskop na stolu u sluĉaju da nekome od komšija zatreba lekarski pregled. Ljiljana ţivi u mestu Orgov, u blizini Opservatorije Bjurakan. Izuzetne memorije, sećajući se odlaska iz Jugoslavije, za kratko vreme mi je Ljiljana Oskanjan ispriĉala inserte o svojim prvim danima u Jermeniji i starijem sinu Armenu, 39

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

astrofiziĉaru, nauĉnom radniku, politiĉaru i eruditi, koji nas je prerano napustio. Armen Oskanjan je smatran jednim od lidera demokratskih promena u Jermeniji. Sa grupom svojih "saboraca" 1991. je krenuo iz Srbije da pronosi istinu o "velvet revoluciji u Jermeniji" i ponovo pokrenuo "jermensko pitanje", ono isto koje je 1878. na Berlinskom kongresu ostalo nedoreĉeno. Sećam se tih godina u Beogradu, Armen Oskanjan bi odsedao u hotelu Mažestik , koristeći svaku priliku da se vidi sa porodicom u Beogradu i Valjevu. Bio je izuzetno paţljiv, komunikativan, otvoren, srdaĉan i omiljen u društvu. Mnogo godina kasnije, ĉuo sam priĉu o moćnom "jermenskom lobiju" u Evropi i kontaktima koje je Armen Oskanjan tajno odrţavao sa evropskim drţavnicima i intelektualcima, ali i sa ćerkom Šahan Natalija, jednog od voĊa pokreta Dašnagcagan. Imao je obiĉaj da iznenada podigne ĉvrsto pesnicu i vikne: "Azad, Angah Hajastan"! (Za slobodnu i nezavisnu Jermeniju!). "Svaka priĉa se mora ispriĉati dva puta", govorio je Armen Oskanjan, već tada prepoznatljiv u dijaspori kao "pregovaraĉ ili spiker" drţavne politike i potomak Tehlirjana. Ono što je Armen uspeo da zabeleţi - pisani dokumenti, intervjui, pregršt podataka od istorijske vaţnosti postali su nam dostupni. Zaven - obratila mi se majĉinski Ljiljana Oskanjan - pomoći ćeš Ari da završi knjigu o Soghomonu Tehlirjanu i svima nama. On je ostao u Jermeniji i sve oĉi su uprte u njega. Naravno - odgovorio sam - zato sam i došao! To veĉe Nune je pripremila za veĉeru tanabur - hladnu ĉorbu sa pirinĉem, kiselim mlekom i miroĊijom, suvi tanak hleb natopljen vodom lavaš i harisu. Harisa je jermensko nacionalno jelo još od pamtiveka. Kao i sve iskonsko što je izmaklo pamćenju

generacija, tako je i ovo jelo i njegovo spremanje obavljeno neĉim religioznim i sveĉanim. To je i bio razlog što je i sam pomen sveĉanosti harise po setnome narodu naprosto osećanje ugodnosti. Kao i svi proizvodi narodne kuhinje i ovo jelo se sastojalo iz malog broja jednostavnih sastojaka, od malih komadića jagnjetine, grubo oljuštene pšeniĉne prekrupe, masti i zaĉina; sve je to bilo izmešano. Ali nije materija bila najvaţnija, jer je kod harise bilo u pitanju sveĉano jelo, koje je svake godine na kraju leta, prestavljalo nagradu za teške sedmice ţetve - od vršidbe do berbe. O Jermeniji i povratku Istorija je saĉuvala, kao svedoĉanstvo bogate jermenske kulture iz antiĉkog doba, predivne hramove, neponovljive harmonije arhitektonskih formi, mnogobrojne legende, mitove, epska kazivanja, od kojih su mnogi postali izvor za prouĉavanje istorije Jermenije. Nakon osvajanja Aleksandra Velikog na istoku, Jermeni su dobili izvesnu nezavisnost od Persije i tada je zapoĉela helenizacija jermenske kulture. Iz tog doba je hram Garni, vrlo sliĉan klasiĉnoj grĉkoj arhitekturi. Kretali smo se utabanim stazama rejona Gehgard-Garni, a odatle se pruţao pogled prema nekadašnjoj prestonici Jermenije, gradu Ani (Turska), opustošenom i razorenom u 14. veku. Smatra se da od tada datira prva dijsapora Jermena. Sutradan, poĊosmo prema Araratu, vrlo rano. Sunce se raĊalo. Mene radi nije izabran kraći uspon kroz jarugu, već udobni, ali dosta zaobilazni put preko severnog dela. Da bi se dospelo do njega, morali smo proći seoskim putevima. Na vedrom nebu belela se snaţna dvoglava gora. U daljini, Ararat se pokazao, uprkos svojim provalijama, bedemima, divljinama, kao prijatna gora, koja je izletnicima pokazivala svoju najlepšu stranu. 40

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Prošao sam Araratskom dolinom sa njene istoĉne strane. Sunĉana, blistava, ispunjena mirisom procvetalih kajsija koje svojim laticama kao da pletu veliki beli šal kojim ogrću biblijsku planinu. Dok sam u daljini gledao veliĉanstveni, gordi Ararat pod veĉitim snegom, uvek zaleĊen, u njegovom podnoţju ĉuo sam kako grca reka Araks, jermenska reka, koja tuguje za izgubljenom svetom zemljom. Kruna turistiĉke razglednice bila je poseta najvećoj riznici starih rukopisa Matenadaran, koja nosi ime tvorca jermenske azbuke Mesropa Maštoca. Ovde se ĉuva preko 10.000 unikatnih starih rukopisa. MeĊu tekstovima koji se ĉuvaju u Matenadaranuvideo sam i lekarske recepte iz 4. veka. Naime, putujući po Asiriji, Maloj Aziji i Grĉkoj, Mesrop Maštoc i jermenski patrijarh Katolikos Sahag Partev (348-439) prevodili su bogoslovske knjige sa grĉkog jezika. Najznaĉajnije delo koje se ĉuva u Matenadaranu je upravo prevod Biblije na jermenski jezik. Maštoc je prvi preveo Solomonove pesme iz Biblije na jermenski jezik. Osamdesetih godina pre Hrista, u vreme Tigrana Drugog (95-55. p.n.e.) Jermenija je bila jedna od najznaĉajnijih drţava Bliskog istoka. Geografski je izlazila na ĉetri mora. Vekovima su se pred našim precima mora "povlaĉila" i ubrzo su ostala samo jezera i jezerca. Jedno veliko, jezero Van, u današnjoj Turskoj, i jedno manje, Sevan u Jermeniji. Zavoleo sam oĉaravajuće ćutanje jezera Sevan, koje se širilo spokojno, obuzeto svojim mislima, i na sred njega crkva Aghtamar, posvećena tragiĉnoj ljubavi princeze Tamar i njenog voljenog. Istina je, u Jermeniji Sunce drugaĉije sija i greje, kajsije drugaĉije mirišu, drugaĉije su jabuke, kruške , breskve, groţĊe, cveće i drveće. To je zemlja gde ĉak i kamen moţe da progovori a sneg moţe da bude topao, gde sam nalazio crkve sagraĊene od

nekoliko gromada stena, kao manastir Dvin iz 7. veka. Povratak Jermeniji (Veratarcutjun Hajastanin) bio je moj povratak suštini. Jermenija se budila u meni kao medved posle duge zime, neumoljiva i jedinstvena, suprotstavljena ostalom svetu svojom tuţnom sudbinom. I kada bih zaplakao zbog smrti svojih predaka postradalih kroz vekove, bilo bi to zato što bih se, bar na trenutak, osetio Jermeninom. Shvatio sam da su ţivot Jermena, njihov naĉin mišljenja, njihova istorija, njihove rajske pesme, njihova sećanja na dela i dogaĊaje znamenitih vremena prepuni slika kojima se malo koji narod moţe podiĉiti. Još uvek mogu da osetim ukus tradicije i vremena, blagost i ţestinu, pritajenu ţivotnost eliksira koji istovremeno i opušta i uzbuĊuje na neviĊen naĉin. To je tajanstvena mešavina procvetalih kajsija, mirisa boje nara, inata i obesti, blage sete, optimizma i nade. U tom ukusu, kao da je sadrţana ĉitava Jermenija, koja neodoljivo obuzima i ţari.

Drvena kolica sa gvozdenim toĉkom.

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013

Željko Lj. Krstić

SVITAC, decembar 2013