Svitac mart 44 gotovo

2014

Religioznost kod Srba

SVITAC

RELIGIOZNOST kod Srba 1

Religioznost kod Srba

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić

SVITAC - onlajn bilten

Adresa: KaraĊorĊeva 84,

mart 2014.

14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com

broj 7.

Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana: Ţeljko Krstić Zvonik pri novoj crkvi u Ćelijama

Broj je posvećen Radenku Radiću.

Etnolog Bojan Jonanović navodi Vuka Vraĉevića koji je pre jednog veka zapisao : Kaţe se u Srpskom narodu, da ĉovek samo tri puta javno glasa i to: kad se rodi, kad se oţeni i kad umre...

Uvodnik : ako se Srbi izjašnjavaju kao hrišćanski narod, sva je verovatnoća da su paganski obiĉaji i dalje prisutni. Oni se najbolje vide u proslavljanju krsnih slava, kada se najviše daje horizontalnoj dimenziji, odnosno megalomanskim gozbama. TakoĊe, Srbi su ostalni podanički narod, što takoĊe nije u skladu sa izvornim postulatima hrišćanstva, koji govore da se poštuje samo jedan Bog. MeĊutim u našem društvu godinama opstaju tzv. mali Bogovi, koje upravo stvara i odrţava podaniĉki duh. Veselin Ĉajkanović je ukazao na postojanje vrhovnog boga Daboga ili Daţboga, koji se slavio u vreme sadašnjeg Bogojavljenja.

Vremenom on je postao Ċavo.

Sadrţaj: Spisi mrtvog mora/ cenzura Definicija religioznosti Hrišćanska religija Daţbog - vrhovni bog Slave i obiĉaji kod Srba Sekte : Mormoni Najvaţniji srpski praznici

2

Religioznost kod Srba Veka. Od 1542. Zvaniĉno je poznata kao Sveta kancelarija. Pre toga se zvala Sveta inkvizicija. Karedinal Racinger je današnji veliki nkvizior crkve. O je 29. Novembra 1981 g. postao kardinal KongrecijeKomisii i Kongresija su integrisane na istoj adresi : palata Kongresije na Trgu svete kancelarije.

Telo koje sada pripoveda Rajcinger ućutkalo je mnoge savremene sveštnike, pripovednike, uĉitelje i pisce, potisnulo ih ili im oduzelo pozicije. Hans Kininkg, švajcarski teolog u knjizi Nepogrešiv ( 1978 g. ) dovodi u pitanje doktrinu o papskoj nepogrešivosti, koja je ustanovljena glasanjem 1870 g. : „ Koong je smatrao da Rim ne oĉekuje dijalog već potĉinajvanje.“ Pod upravom krdinala R. Kongresija je se sve više uĉvršćivala, postajala sve beskompromisnija i rekacionarnija. R. je izuzetno kritiĉan prema svim promenama u u katoliĉkoj crkvi posle Drugog vatikanskog koncila 1965 g. On smatra da sumnjom u preispitivanje crkveno uĉenje „ gubi svoj sjaj―....Kongrecija je 1990 g. donela Katehisizam, koji osuĊuje: razvod, homoseksualnost, masturbaciju i seksualne odnose pre i izvan braka. Kao osnovna naĉela on postavlja: nepogrešivost pape, bezgrešno zaĉeće i uspeće device Marije, kao i univerzalni autoritet Katoliĉke crkve. Kardinal R. je napisao dokument u kome je naveo obaveze teologa ali i biblijskog istoriĉara i arheologa. Katoliĉki teolog nema pravo na razilaženje sa ustanovljenim uĉenjem

CENZURA

Majkl Bejndţer I Riĉard Li: Spisi mrtvog mora obmana: 2001. No limit boks: Beograd vaki direktor Biblijske škole bio je istovremeno i ĉlan Papske biblijske komisije ( Ronald de Vo je bio na ĉelu od 1955 do smrti 1971 g. ) . Ĉak i danas , Papska biblijska škola ( u daljem tekstu P.B.S.) i dalje nadgleda i prati sva biblijska prouĉavanja , koja se vode pod okriljem katoliĉke crkve.

Ona izdaje i zvaniĉne dekrete o ispravnom naĉinu prouĉavanja. Na ĉelu P.B.K. je jedno veme bio i kardinal Josif Racinger ( kasnije papa Benedikt XVI ) , koji je bio na ĉelu i još jedne katoliĉke institucije, Kongrecije za doktrinu vere. Ona za sebe ima istoriju koja se proteţe sve do 13.

3

Religioznost kod Srba crkve. On smatra da je ĉovek savršeno slobodan da prihvati uĉenje crkve, ali ne da ga dovede u pitanje ili da ga odbaci.

Sloboda se ne može manifestovati niti izraziti drugaĉije osim potĉinjavanjem , tvrdio je kardinal Jozef Racinger, koji je kasnije postao papa Bendekit XVI. . ( M. Bejndţer I Riĉard Li; 2001; 115 do 119. )

jedanaest pećina u blizini Mrtvog mora, verovatno pripadaju asketskoj sekti Esena. Zajednica Esena se naselila u Judejskoj pustinji tokom drugog veka pre naše ere i nastavila da tamo ţivi sve do razaranja od strane rimske vojske, verovatno u 58 g. naše ere. U Kumranu su pronaĊene dve vrste dokumenata više – manje fragmenti biblijskih ili parabiblijskih rukopisa koji pripadaju samoj sekti...

MeĊu esenskim tekstovima najvaţniji su pravilnik zajednice, Biblijski komentari od kojih je najĉuveniji komentar na Knjigu proroka Avakuma; i Rat sinova svetla protiv sinova tame.

Esenskom doktrinom su vladali lik, moguće gospodar Pravde i njegov arhineprijatelj bezboţni sveštenik. Eseni su negovali ubeĊenje da će dobro konaĉno da prevagne nad zlim kroz sukob Svetla i Tame.― ( M. Elijade; str. 212. )

*** eogradska Politika je svojevremno objavila tekst : „ Svici s Mrtvog mora“ povećen šezdeset godina od pronalaţenja Kumrankih rukopisa, jevrejskih biblijskih tekstova starih više od dvadeset vekova, koji su pronaĊeni na obali Mrtvog mora, na obodu Judejske pustinje u jedanaest pećina pored ruševina naselja Hibert Kumran. U tekstu se navodi da je gospodin Ivan Ninić u Biltenu udruţenja useljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu ( kasnije se nazvao Most a sadašnji Lamed pr. Ţ.K. ) napisao, da novi tim od ĉetrdeset istraţivaĉa pod voĊstvom Emanuela Tova, profesora bibilistike na Univerzitetu u Jerusalimu 1991 g. ukinuo tajnost instraţivanja rukopisa iz Kumrana.. Klasifikacija svih tekstova, prema Ninićevim reĉima, ostaće zadatak za budućnost, a još uvek je teško razluĉiti apokrifne rukopise od onih koji su stvorili koncept kodifikovan i nazvan Biblija.

Svici s Mrtvog mora : „ su naĊeni izmeĊu 1947 i 1977 g. u Kumranu u 4

Religioznost kod Srba Pravoslavni kult je bogat i raznovrstan – od sedam svetih tajni ( krštenje, miropomazanje, ispovest, priĉešće, brak, sveštenstvo i jelosvećenj) preko moltive, poštovanja ikona, polonjenja krstu, relikvijama, moštima i svetim mestima, do kulta svetaca, drţanja postova i praznovanja velikih i prestolnih, pokretnih i nepokretnih praznika..Pravoslavna religioznost – s obzirom na jedinskto religiozne svesti, ponašanje i udruţivanjepostiţe se, prvo, verovanjem u Trojednog Boga ţivoga: Oca i Sina i Svetoga Duha i ovploćenje Sina Boţijeg – Bogoĉoveka Hrista. Koji se javio u Telu Crkve i sa telom Crkve ( Zlatoust) , i drugo, ţivljenjem u toj veri i tom verom kroz svete tajne i svete vrline Crkve Hristove, tj. kroz svetu blagpodat Boţiju i sveto ţivljenje mislima, reĉima i delima u Crkvi Pravolsavnoj. ( videti D.B. ĐorĊević str.

437, u : SOCIOLOŠKI REĈNIK ; priredili Aljoša Mimica i Marija Bogdanović; Zavod za udţbenike i nastavna sredstva; 2007; Beograd. )

Pravoslavlje Pravilno mišljenje, pravilno verovanje hrišćanske religije, poštovanje tradicije religije, skup svih pravoslavnih hrišćana.

Jedna od tri hrišćanske vrosipovesti.

Najpre se raskolilo ( svetovnim takmiĉenjem izmeĊu Carigrada i Rima) 1054. u dva osnovna toka: pravoslavlje i katoliĉanstvo, da bi se u XVI stoleću , odvajanjem od Rimokatoliĉke crkve, oformila i treća konfesija – protestantizam. ...P. , u kojem se proces granjanja odvija stolećima, sada predstavlja petanest autokefalnih ( samostalnih) pomesnih crkava ( meĊu kojima su i Jeusalimska, Ruska, Kipartkska, Gruzijska, Srpska, Bugarska, Grĉka, Rumunska, Albanska, Ameriĉka) .

U organizacionom pogledu, kao i u protestantizmu, , nema sveoptti centrar upravljanja; vaseljesnkom, carigradskom pripadaju uvaţavanje i prvfenstvo kao prvo meĊu jednakima, ali ne i jurisdikcijom nad ostalim crkvama. .. U izvorima pravoslavnog uĉenja se javljaju Sveto pismio i Sveto predanje. Biblija i liĉna interpetacija vernika nisu dovoljne.

Arhiepiskop finski Pavle je 1984 g. istakao da :sama Bibliaj prez predanja, kao svog ţivog tumaĉa nije dovoljna kao izvor istine. Suština pravoslavne poboţnosti najseţitije je iskazana u Simvolu vere, koji su sveti oci doneli na Nikejskom saboru( 325) i Carigradskom ( 381) .

Crkva sv. Petra u Novom Pazaru.

5

Religioznost kod Srba naime sistem verovanja i obiĉaja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu zvana crkva.

Vukomanović pojašnjava da se religija : „ definiše najpre kao sistem, verovanjima se dodaju i obiĉaji, a uvode se i pojmovi svetog i zajednice, odnosno crkve. Dirkem u svom delu pravi dinstinkciju izmeĊu domena svetog i profanog,1 pa veli da u istoriji ljudske misli nema primera dveju kategorija koje se tako duboko razlikuju i oštro suprostavljaju. Ĉak ni tradicionalna dihotomija izmeĊu dobra i zla ne moţe da izraziti tako dubog rascep izmeĊu dva entiteta. Religija je, nadalje, društvena ĉinjenica, ona podrazumeva ţivot u grupi, odnosno crkvi.

Dirkem veli: U celokupnoj istoriji ne nalazimo ni jednu religiju bez Crkve. Štaviše, Dirkem je bio sklon da religiju svodi na društvo, da uspostavlja znak jednakosti izmedju ta dva pojma. Ipak , Vukomanović smatra da : iako je dihotomija sveto- profano korisno sredstvo za razumevanje tradicionalnih oblika religije, ona se teţe primenjuje na neke modernije ili savremenije vidove religioznosti.

Milan Vukomanović : 2004; Religija, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva; Beograd; 101; pisano u ćiriliĉnom pismu. svojoj knjizi gospodin Vukomanović navodi tri vrste definicija religije: supstantivnu, funkcionalnu i simboliĉku definiciju. Zbog akademskog pristupa kojeg koristi profresor Vukmanović ja ću navesti, meni najbliţu i najdraţu definiciju religije Emila Dirkema, koju je on obrazloţio u svom remek delu : „ Elementarni oblici religijskog života―, objavljenom 1915 g. Dirkem je religiju odredio kao ĉvrst povezan sistem verovanja i obiĉaja koji se odnose na svete, tj. izdvojene i zabranjene stvari,

1

Milan Vukomanović navodi da Mirĉe Elijade u svojoj knjizi Sveto i profano, ide dalje od Dirkema.. Sveto i profano su, po njemu, dva naĉina bivstvovanja u svetu, dve egzistencijalne situacije koje je ĉovek preuzeo tokom istorije. ..Elijade veli, piše Vukomanović, da: „ homo religiosus uvek veruje da postoji jedna apsolutna stvarnost, sveto...da ţivot ima sveto poreklo i da ljudska egzistencija ostvaruje svoje mogućnosti samo ukoliko je religiozna..

Sdruge strane, nereligiozan ĉovek odbacuje sveto, transcendetaciju, te prihvata relativnost stvarnosti; sveto je prepreka ka njegovoj slobodi.

6

Religioznost kod Srba U okviru funkcionalnih definicija Vukmanović, navodi teologa Riĉarda Nibura koji je išao daleko da tvdri da su nacionalizan i nauka, kao i drugi sistemi verovanja, u stvari religije. Ipak, najbolju i najdetaljniju formulaciju simboliĉke definicije u savremenoj literaturi, veli Vukomanoviću nalazimo u delu Kliforda Gereca : „Tumaĉenje kultura.― On smatra da je religija: 1. Sistem simbola koji deluju ..tako da simboli pruţaj model za razumevanje sveta.

2. Uspostavljanju moćnih, sveprisutnih i dugotrajnih raspoloţenja i motivacija, Vuko Pavićević : SOCIOLOGIJA RELIGIJE; BIGZ; BEOGRAD ; 1988; mek povez; str. 410.

3. Formulišući shvatanja o opštem poretku ţivota.

4. Odevajući ta shvatanja u auru ĉinjeniĉkog stanja, tako da se ova raspoloţenja i motivacije ĉine osobito stvarnim. ( Vukomanović; 2004; 9-12)

uko Pavićević, smatra da definicija religije nije dovoljna za njenu spoznaju. On smatra da se konkretnije saznanje moţe o religiji dobiti tek uvidom u komponente ili sastavne elemente njene sloţene strukture. Po Pavićeviću komponente religije su : 1. Sama osnovna zamisao o natprirodnom, onostranom biću.

Ona je nastala spontano pod uticajem ljudskih osećanja i mašte...tako se razvila teologija ili crkveno uĉenje o natprirodnom biću ( bogu) .

2. Druga komponenta religije su osobena religijska osećanja.

Hramu Isusa Hrista u Jerusalimu.

7

Religioznost kod Srba Religiozni ĉovek zamišlja to biće sa neograniĉenim darovima i moćima. ..Pošto onostrano biće zamišlja kao svemoćno liĉno biće, prirodno je da prema njemu gaji i osobena osećanja. Kao osnovno od tih osećanja u prošlosti je najĉešće navoĊen strah.

MeĊutim u religijska osećanja spada i zahvalnost, i ĉak ushićenje..

3. Treći element eligije je ritual, obredi. Ako se onostrano biće zamišlja kao apsolutno premoćno i liĉno biće, i ako se u skladu sa tim oseća zavisnost od njega , razumljivo je da se preuzimaju i posebne radnje kojima se dolazi u dodir s tim bićem i kojima se pokušava uticati na njihovu volju..

4. Ĉetvrti element religije su simboli...religija mora da se sluţi simbolima,konkretnim predmetima, osobenim radnjama ( ritualima ) , i reĉima koji upućuju na onostrano biće... sva religija moţe da se odredi kao skup simbola ili kao sluţenje simbolima: crkva ( hram) je hram boţji...posevećeni hleb i vino su telo i krv Hristova...

5. Bog je oliĉenje i garant dobra, a Ċavo oliĉenje zla. Dakle, osnovni religijski motivi mogu biti simboli za moralne pojmove. Tako se moţe reći da religija ima i svoju etiĉku komponentu...

6. Kao poslednji element ili komponentu religije možemo navesti religijsku organizaciju.

Organizovanje se postiţe pomoću posebnih verskih funkcionera , sveštenika ... Osnovni oblici verskog grupisanja i organizovanja su : kult, sekta, denominacija ( konfesija) i crkva.

Profesor Pavićević iz navedenih komponenata religije daje sledeću fenomenološku definiciju : religija je organizovani skup verovanja, osećanja, simbola, kultnih radnji i moralnih propisa vezanih za ideju ili zamisao o “ onostranom biću .‖

Pravoslavni hram u Valjevu.

8

Religioznost kod Srba 2. Individualnu svest, neriligioznost- vera; 3. Konfensionalna zajednica- crkva.

E. Ćimića na pitanje : Zar moderni sveštenik ne igra ulogu psihijatra ? daje odgovor: „ To, moţda najplastiĉnije dolazi do izraţaja u ĉinu ispovedi. Dolaze toliki ljudi, umorni od ţivota, slomljeni sivilom svakodnevnice, zatoĉeni granicom tuĊe moći, da se povere, rasterete, da doţive katarzu... A sveštenik, u polumraĉnoj prostoriji, sa jedva ĉujnom muzikom, uz izgovaranje misterioznih reĉi rasparĉava ionako disperzivnu ( rasutu p.r. Ţ.K.) ĉovekovu liĉnost, da bi je kasnije integrisao u celinu, koja će ĉoveku omogućiti da promeni identitet, da se uveri da on nije on, da se vine u nebesko plavetnilo, da se istrgne iz ovozemaljske uslovnosti, da ga napusti tuga u usamljenosti, da se napuni snagom.―

Esad Ćimić; 1984; DRAMA ATEIZACIJE; Mladost; Beograd; 212; mek povez; lat. sad Ćimić smatra da „ religijski simboli dobijaju smisao tek kada se kod odreĊenih socijalnih grupa pojavi sposobnost da jednoznaĉno prihvate njihov smisao‖. U razlaganju religijskih fenomena Ćimić se poziva na Glena Vernona, koji daje dimenzije relevantne za savremeniji pristup sociološkom prouĉavanju religije:

Glen Vernon : „Znaĉajna osobina savremenog ameriĉkog religijskog ponašanja jeste stvaranje tzv. Kulta ponovnog uveravanja ( cult of ressurance ) Mnogi Amerikanci izgleda da se okreću religiji koja traţi obnovu poverenja i optimizma u samog sebe i ţivot uopšte.― ( E. Ćimić; 1984; str. 31) . Vernon je primetio da ĉovek moţe biti frustriran ne samo kada ne moţe „opravdati― neuspehe nego i onda kada ne moţe „opravdati― uspehe. Treba, naime , i uspeh da bude definisan pojmovima koji nisu u suprotnosti sa moralnim kriterijumima grupe. Religija verniku

1. Vera u naprirodano ili neprirodno.

2. Verovanje u sveto; 3. Sistem verovanja i obiĉaja; 4. Snabdevanje moralnim definicijama.

Ipak, prof. Ćimić pod pojom religije podrazumeva: 1. Socijalnu ĉinjenicu 9

Religioznost kod Srba podreĊuje ne samo snagu nego i sredstvo pomoću kojeg, ĉovek moţe osmisliti i svoje uspehe i svoje promašaje. Ona to radi na dva naĉina: 1. Redefinisanjem i 2.

Pruţanjem zamene za ciljeve. Religija moţe da nas oslobodi tuge i da nas liši straha. Ona takoĊe ublaţava osećanje krivice. A pojedinac ne moţe ostati jak ukoliko je ispunjen samo osećanjem ţalosti ili promašaja. Ali mu metafiziĉki ciljevi i neempirijski svet pritrĉava u pomoć. ― (Ćimić; str. 33 ) . Esad Ćimić razliku je ĉetiri razloga zbog ĉega neko postaje religiozan:

indiferentnosti. Moţemo šta vise govoriti o tuposti, kao izdanak sire atrofije mišljenja.‖ ( Ćimić; 1988; 67) KLERIKALIZAM rofesor Ćimić razlikuje najmanje tri odnosa izmeĊu raligije i politike odnosno ( drţave) .

Prvo, moţe biti oštar sukob izmeĊu religije i politiĉkog sistema. ( Ne verujem u nebesa već u Marska I Engelsa, Religija je opijum za narod I sl. …) Drugi tip odnosa moţe se iskazati na sledeći naĉin: politiĉke snage mogu postati toliko moćne da koriste verske zajednice za ostvarenje odreĊenih ciljeva. I treći tip odnos je u kome se naglašavaju zajedničke vrednosti pa se reducira oštrina socijalnih razlika i izbegava sukob. ( str. 103 ) Ono što treba da bude predmet kritike jeste delatnost verske zajednice u izvanrednoj domeni ili pak unutar nje, ali sa vanreligijskim motivima. Ali kad se privreĊuje javna, i uz to, masovna vjerska manifestacija, onda se ĉesto radi o neriligijskim motivima, što se ,opet, moţe odnositi na samu manifestaciju. Takvu aktivnost mi nazivamo klerikalizmom. ( str.103.)

1. Postoji tip ĉoveka koji je estetski pokrenut u okrilje religije.

Zaljubljeno gleda u prirodu osvojen njenim ritmom što oĉarava.

2. Postoji tip ĉovjeka koji je uvidom u relevantnost znanstvenih ( nauĉnih) rezultata, jednostavno podstaknut da traţi azil u religiji…..

3. Postoji tip ĉoveka, kojeg zbunjiva i zabrinjava ozbiljno i surovo lice društva u kojem bledi ili potpuno isĉezava ĉovjekov moralitet. Njemu se religija javlja kao jedina nada..

4. Postoji tip ĉovjeka koji je indiferentan spram graniĉnih situacija ĉovjeka. Govor je o ljudima kojih se ne doima nikakva, moralna i misaona kriza u savremenom društvu. Reĉ je o jednoj etapi u modernoj kulturi kojeg ĉovek lišava i potrebe mišljenja- stvara se kult misaone 10

Religioznost kod Srba 76). Iako se hrišćanstvo najavljivalo kao religija mira, van svake sumnje da je Isus liĉno imao veze sa Zilotima, jevrejskim fundamentalistiĉkim teroristima ĉiji je cilj bio da se stavi taĉka na rimsku okupaciju Palestine. ( str. 77) ...

Isusovo ponašanje nije bilo takvo da bi izazvalo simpatije jevresjkih religioznih ( ili civilnih) vlasti, koje su ga uhapsile i predale rimskoj vlasti. Optužbe , protiv Isusa daleko su od toga da budu jasne: neki su ga smatrali blastfeniĉnim , a drugi bunovnim. Posle prekog suda tokom kojeg su rimski predstavnik Pilat, potvrdio da presudu ostavi lokalnoj masi.

Isusa su na krst razapeli rimski vojnici pod verovatnom optuţbom da je bio laţni mesija a što je, da bi u oĉima rimske pravde postalo relevantno, moralo biti propraćeno i buntovniĉkoj aktivnosti. ( str. 77). Njegovi sledbenici zvali su ga mashiah, Mesija ( pomazani) , što je posvećeni na graĉkom shristos. Ako je u istinu bio razapet na krst pod natpisom: „ Isus Nazarećanin, kralj Jevreja“, moguće da mu je priznata tvrdnja da je iz roda Davidova.

MeĊutim, tada je hrišćanstvo bilo samo jedna jevrejska sekta, frakcija kao što je ona ebonita smatrala je Isusa samo prorokom i nije verovala u vaskrsenje iz mrtvih. Pavle ( koji se prethodno zvao Savle ) je bio taj koji je Vaskrsenje utvrdio kao centralnu epizodu hrišćanske poruke. Pavle je zauzeo ĉvrst stav oslobaĊanja hrišćanstva od judaizma.

Mirĉa Elijade : 1996; „SVETSKE RELIGIJE “; Narodna knjiga Alfa ; Beograd. Meke strane. 353 HRIŠĆANSKA RELIGIJA „ Isus Nazarećanin, kralj Jevreja“ sus Hrostos, jevrejski prororok iz Nazareta u Galileji, roĊen je pre poĉetka nove ere, i razapet na krstu, prema tradiciji, tokom proleća 33 godine n.e. centar je hrišćanske religije ...Isus iz JevanĊelja bio je sin Marije, ţene drvodelje Josifa.

Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod, odsekao glavu. Isus je poĉeo da pripoveda i da ĉudotvorno isceljuje. ( s.

11

Religioznost kod Srba Pavlova aktivnost u Efesu završila se njegovim odvoĊenjem u zatvor..Kasnije na Korintu pripremio je svoju misiju za Rim. Zaustavio se u Cezariji, gde je u zatvoru proveo dve godine. Kao rimski slobodni graĊanin insistirao je da ga primi rimski Car. Tako je stigao u Rim oko 60 g. n. e. , dve godine docnije biće pogubljen pod Neronom .. ( str. 76)

krumana, što nije pokazalo išta više do da su neki rukopisi Novog zaveta, dovoljno neodredjeni, pa zato i istovremeno podloţni mnogim kontradiktornim hipotezama. Nema sumnje da su Eseni , pripadali religijskom spektru tog perioda. ( str. 76) Hrišćanski ţivot ( Sol inuictus) Je imao više dimenzija. Za neke konfensije: katoliĉku, pravoslavnu, nestorijansku, monofizitsku i anglosaksonsku) likturijska godina ima posebnu vaţnost. Dva glavna dogaĊaja ĉiji su akcenti praktiĉno razlikovani na Istoku i Zapadu, dominiraju hrišćanskim kalendarom: roĊenje Hristovo ili Boţić, tradicionalno slavljenje 6. Januara- što je sluĉaj i festival paganskog boga Mitre, Sol ivictus ( Nepobedivo sunce) i Hristova smrt na krstu ( Veliki petak) i vaskrsenje ( nedlja iza, Uskrs), kojima tradicionalno prethodi ĉetrdesedodenevni post.

Evharistija, odnosno priĉešće svetom hostijom i svetim vinom jeste, sveta tajna, ritual koji je uveo Hrist liĉno.

Evharijastiĉka priĉest.

Stari i Novi Zavet anon : U 4 v. n.e. kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadrţana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju : „ Novi zavet― , rezliĉitih od hebrejske Biblije, ili Starog zaveta, koji su hrišćani takoĊe kanonizovali. Ukljuĉenje Starog zaveta u hrišćanski kanon rano je naišlo na otpor teologa Markiona iz Ponta. 2 Pitanje su postavili i Martin Luter ( u 16 v. ) i nemaĉki evangelizam u 20v.

Autentiĉnost rukopisa Novog zaveta tema je rasprava, koja traju više stotina godina.

Tako „ Jovanovo JevanĊelje“ sadrţi vrlo negativno mišljenje o socijalnom svetu ( naziva se „ovaj svet― ) kojim dominira Ċavo koji se pojavljuje kao protivnik, a ne sluga boţiji. Ova je koncepcija pre ove ĉesto bila uporeĊivana kako sa gnosticima tako i sa esenskom literaturom iz

atolici priznaju sedam svetih tajni: krštenje, krizma, evharistija, polednja pomast, brak, uvoĊenje u svete redove i pokora. Uĉestalost evharijstiĉke primesi zavisi od ispovesti i vremenskog perioda: kod katolika posle Drugog svetskog koncila, to postaje dnevna praksa; kod pravoslavaca to je praksa koja se odvija u

2

Prvi biblijski teolog u istoriji Markiom je došao do zakljuĉka da Novi i Stari zavet ne mogu da govore o istom Bogu. Time je samo produbio jaz izmeĊu hrišćanstva i judeizma koji je već potvrdio ( apaostol pr. Ţ.K. ) Pavle. ( videti: M. Elijade; 1996; 79 ) 12

Religioznost kod Srba dosta drugim intervalima i ne kod svih vernika. ( M. Elijade; 1996; 107).

loveni su se u evropskoj istoriji pojavili oko 800 god. Pre naše ere, ali se njihova ekspanzija dogodila nekih 1400 g. kasnije, kada su se protoslovenski jezici podelili na tri grane: zapadnu, juţnu i istoĉno – slovensku. U desetom veku naše ere, Sloveni su naseljavali teritoriju izmeĊu Rusije i Grĉke i izmeĊu reke Elbe i Volge.

Zapadni Sloveni ― poroditi‖ : Poljake, Ĉehe, Slovake i Vende ( nestali ) , Juţni slovene : slovence i Srbo – Hrvate ( oĉito da M. Elijade zastupa tezu da su Srbi i Hrvati i jedan narod. Sliĉnu tezu na predavanjima Sociologije religije na Odeljenju za sociologiju FF na BU u drugoj polovini 80 – tih je zastupao i prof.

Esad Ćimić:3 Srbi i Hrvati se ne podnose zato što su sliĉni a ne zato što su razliĉiti.)

U juţne Slovene M. Elijade je svrstao Makedonce i Bugare.

Istoĉni Sloveni su Rusi i Ukrajinci. Sloveni su hristijanizovani tokom 8 i 9 v. n.e. MeĊu pisanim izvorima o slovenskoj religiji ( Prokopije iz Cezarije) , najznaĉajnija je Kijevksa hronika 12. V. pr. N. e. Koja govori o hrist anizaciji Rusije.

Kijevksa hronika spominje sedam slovenskih bogova: Peruna, Volosa, Kora, Dajboga, Striboga, Simarglu i Mokošu. ( str. 267 ) .

Moralni ţivot hišćana ako su tradicionalno uticale patrijarhalne vrednosti, hrišćanske crkve su, od svojih ranih vekova, otvorili monaške redove, veliki broj ţena, koje su na taj naĉin izborile pristup obrazovanju i kulturi mogle su da imaju odreĊenu nezavisnost, koju je u njihovom društvu ( u to vreme pr. Ţ.K. ) , nemoguće naći na nekom drugom mestu.

Mnogi nauĉnici ( Ida Magli, Rudolf Bel, Lorenc) , su zabeleţile da su jedine dve institucije u kojima se žene tokom srednjeg veka i renesanse, mogle da imaju izvesnu nezavisnost, bile ženski manastiri ili bordeli.

Kako je Prudens Alen primetila, trijumf aristotelizma u trinaestom veku, bio je jak koji je generisao hrišćanstvo ocrnjivanje ţenskosti u savremenom periodu. Jer Aristotel je zapravo autor toerije meĊu ĉijim varijatama i frojdovski mit o : ― zavisnosti od penisa‖. Ova teorija, kombinovana sa predrasudama (o seksualnoj nezavisnosti ţena koja će dovesti do uništenja muškaraca) , ponudiće objašnjenje za povlašćeni odnos izmeĊu ţene i bogova, ĉime se mora pruzeti odgovornost za divljaĉke progone preuzeti odgovornost za divljaĉke progone ţenksosti koje su poĉele u Nemaĉkoj ( 1848 ) . U vreme papske bule summis desi derontes affictibus. ( str. 107)

3

Profesor Esad Ćimić je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog flakulteta BU , predavao Marskizam do ukidanja kao predmeta. Paraleno je predavao i Sociologiju religije, koja je bila izborni predmet.

13

Religioznost kod Srba Dabog mnogo preko mere duše proţdire, pa stane misliti kako bi silu Dabogovu ukrotio. Ĉajkanović istiĉe da je : ― Prema tome ime, ili nadimak I epikleza našeg velikog nacionalnog boga bio Dabog… Šta više, Dabogovo ime saĉuvano je i do današnjih dana, ne kao celo ime, nego hipokristika za djavola; najglavniji Đavo, naime, naziva se Daba ili Dabo, ili najĉešće hromi Daba. ( str. 96) Kada su Srbi primili hrišćanstvo, proglašen je za zlog demona i izjednaĉen sa Ċavolom...Ĉinjenice je da je starinski naš bog zamišljen u vuĉijem obliku, nalazi medjutim potvrde ne samo o legendama o kojima smo govorili, nego i u kultu. Taj boţanski vuk imao je i svoj kult, pa ĉak i svoje praznike; sve to saĉuvalo je , u moţda malo ozbiljnoj ili jasnoj formi, i do današnjeg dana. U zimskoj sezoni, tome vuku su prinošene ţrtve. Na Boţić nosi se vuku veĉera, njena sadrţina, mesto gde se donosi i ceo ceremonijal vrlo su karakteristiĉni. Taj vuk je bio u jednu nogu hrom. Ta hromost se naglašava u ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj i ruskoj tradiciji. ( str. 101) .

Veselin Ĉajkanović: O SRPSKOM VRHOVNOM BOGU; SRPSKA KRALJEVSKA AKADEMIJA; BEOGRAD; 1941.

DABOG ( Summus deus) srpskim skaskama najveći protivnik Boţiji,koji je : Boţe prosti, bio silan kao Gospod Bog na nebesima’’, naziva se Dabog. ( str. 94 ). O tome Dabogu priĉa se u jednoj skaksi, koja je zabeleţena u Maĉvi:- Bio Dabog car na zemlji, a gospod Bog na nebesima. Pa se pogode: - Grešne duše ljudi da idu Dabogu, a pravedne duše Gopspodu Bogu na nebesa. To je tako dugo trajalo dok se gospod Bog raţali što

U srpskom narodnom kalendaru ima veliki broj praznika koji po svojoj sadrţini i cilju, i po svom karakteru, pripadaju predhrišćanskom vremenu: da je to doista tako, moţemo utvrditi koliko na osnovu unutrašnje analize njihove, toliko iz podudarnosti njihovog, vremesnkog i sadrţajnog, sa praznicima iz drugih predhrišćanskih religij, koja. Da li se 14

Religioznost kod Srba meĊu tim praznicima moţe naći i praznik koji je pripadao starinskom našem vrhovnom Bogu.‖ ( str. 123) .

sezoni treba traţiti i praznik nekadašnjeg našeg vrhovnog boga. ( str. 124 ) . …Sa primanjem hrišćanstva glavni napad bio je sasvim prirodno, uperen na najvećeg boga: niţa boţanstva i demoni ostavljeni su uglavnom na miru. Summus deus eliminisan je u dva pravca; ili kompromisom, kojom je prilikom interpreratio ahristiama prenela sve njegove funkcije, kao što smo videli na pojedine njegove svece ( sv. Jovan, sv.

Savu, sv. AranĊela, sv. ĐorĊa i sv. Nikolu, sv. Mratu.) , ili potpunim negiranjem , i u tom sluĉaju naĉinjen je od Daboga Ċavo. ( str. 156 ) .

… U traţenju eventualnog praznika našeg vrhovnog Boga, mi ćemo vezati naša ispitivanja u prvom redu za praznike mrtvih, jer je naš Simmus deus bog mrtvih po prevashodstvu; odnosio za zimsku sezonu, jer je u tome vremenu mrtvaĉkih praznika bilo najviše. Od Miholjdana ( 12. oktobar svake godine pr. Ţ.K. ) do svetog Mrate4 i Mitrovdana pa do Svetog Jovana nema nijednog narodnog praznika, koji ne bi imao ili iskljuĉivo ili bar preteţno htoniĉni karakter. Praznici namenjeni dušama poĉinju sa Miholjdanom ( sv. Kirijak Otšelnik ) a kulminiraju u Badnjem danu5 i Boţiću – najveći praznik posvećen dušama. Iza Boţića dolazio period „ nekrštenih duša‖, za vreme kojih su duše u pokretu i koje se završavaju Bogojavljenjem6 I Svetim Jovanom. U toj

SVETI SAVA eselin Ĉajkanović u svojoj knjizi " O srpskom vrhovnom Bogu" , navodi da : " jedna od glavnih karakternih osobina koje se, u narodnim umotvorinama prepisuju našem svetitelju, Svetom Savi jeste jaka skolonost ka gnevu i gotovost da kažnjava...Gnev je ĉesto nedovoljno motivisan, neopravdan, a kazne preterane.

Poneka kazna prema našem shvatanju, ĉak je i nepraviĉna. Ĉajkanović tvrdi da : " Sveti Sava po svojoj crti ne naliĉi na hrišćanskog sveca. Veselin Ĉajkanović, dalje navodi i konkretne primere , koje govore : " koliko shvatanja u tradiciji o Svetom Savi mogu biti daleko od hrišćanskog morala. . Tako ide priĉa o " tome kako je Sveti Sava blagoslovio lenju devojku koja je nemarno leţala pored puta dok je svetac prolazio, i jedva mu

4

U narodu se kaţe : Sveti Mrata, sneg za vrata, što nepogrešivo govori o poĉetku prave zime odnono padanju snega. Dok se Mitrovdan , odnosi na jedno drugo predanje vazano za hajduke koji su se povlaĉili na taj praznik, zbog hladnoće : Mitrov danak – hajduĉki rastanak. A Djurdjev – danak, hajduĉki sastanak, znaĉi, na proleće.

5 U Novom Pazaru i okolini saĉuvao se stari obiĉaj po kome po badnjake odleza muškarsci sa svojom muškom decom. Sa sobom nose posnu hranu i piće, seku badnjak za kuću i okuplaju se oko vatre. U ovom obiĉaju nalazimo kult muškog deteta.

6 U Srbiji se u poslednih dvadesetak godina organizuje na ovaj ovaj dan, koji pada 19. Januara, plivanje za ĉasni krst.

Ova manifestacija iz godine u godinu sve više dobija na masovnosti,.Inaĉe na Bogojavljenju, po hrišćanskom predanju : Prilikom Hristovog roĊenja na reci Jordan Bog se javio ljudima u tri lica – Sveta Trojica ( Sveti Otac, Sin i Duh) . Vernici se na ovaj praznik pozdravljaju : Hristos je javi – vaistinu se javi. ( preuzeto sa stonog kalendara za 2014 godinu Gospodnju )

15

Religioznost kod Srba Bog, imao je pored zimskog, I svoj prolećni praznik u vezi sa ţrtvama u stoci, I u ljudskim ţrtvama. Praznik je kasnije prenesen na sv. ĐorĊa . ( str. 128)

primila Boga, i prokleo vrednu i dobru devojku, koja je ĉim je ugledala sveca i njegove uĉenike, ustala na noge, stidljivo i radosno ih doĉekala, i predusretljivo primila Boga prilazeći im ruci. ( Ĉajkanović; 1941; 10) . U onom delu svetosavske tradicije, koji je bio van crkvenog uticaja i kontrole, za sveca su, kao što vidimo, vezivana ĉisto paganska moralna shvatanja...Ali i u osobinama koje su pozitivne, Sveti Sava iz narodne tradicije blizak je paganskim bogovima, on ĉini mnoga dobra, i celom društvu i pojedincima...

*** orĊe Randelj u svojoj svesci SVETAĈNIK srpske slave i obiĉaji 2.deo , NIN, Beograd, 2013. Navodi da : meĊu svetim ratnicima I velikomuĉenicima najviše se u našem narodu slavi Sveti ĐorĊe ili kako se na grĉkom kaţe, Georgije. …Srbi koji slave ĐurĊevdan drţe u kući ikonu na kojoj je predstavljen na konju sa kojeg kopljem probada aţdahu, a onima što slave ĐurĊic ( 16. Novembar) slavska ikona je Sveti ĐorĊe ―pešak‖. Ne zna se ko je meĊu ikonopiscima uveo takav obiĉaj, ali je izvesno da ona probodena aţdaha pod nogama svetog ratnika I velikomuĉenika Georgija simbolizuje mnogoboţaĉku, pagansku silu koja je proţdirala brojne nevine hrišćane, sve dok je Sveti ĐorĊe nije pobedio- I to niĉim drugim nego svojom muĉeniĉkom smrću.

Za malo koji praznik vezano je toliko narodnih obiĉaja kao za ĐurĊevdan. Valjda I zato što pada u doba bujanja prirode, u proleće. Neki rituali imaju I davnašće, predhrišćanske korene.

Recimo, kada domaćica uoĉi ĐurĊevdana spušta u posudu punu vode razno prolećne bilje, a onda spušta I dren, da joj deca budu zdrava kao dren, pa za njima I zdravac – da je puno zdravlja u kući, I na kraju grabeţ – da se momci grabe oko devojaka… I stavlja u vodu prvo crveno jaje ostalo od Uskrsa, koje se dotle ĉuva i zove ― ĉuvarkuća‖ . Pa se o ĐurĊevdanu sva deca iz te posude umiju, da budu lepa i crvena kao to srveno jaje. ( Randelj: 2013; 7-8 )

Sveti DjorĊe: 6. MAJ. muslimanski i hrišĉanski praznik eke razvaline na Pešteru, u gornjem toku reke Raške nazivaju gradom Trojanom . ( naš nekadašnji veliki bog..) Za taj Trojan grad vezao je narod legendu o Sv. ĐorĊu. Pod gradom se nalazilo malo jezero; iz njega je izalazila aţdaja i proţdirala devojke, dok nije došao red na banovu ćerku. Onda se javio Sveti ĐoĊe, ubio aţdaju I oslobodio devojku. Svake godine o ĐurĊevdanu, Arnauti muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod gradom Trojanom da prinesu ţrtvu sv. ĐorĊu.; tu zakolju ovna, nalivaju njegovu krv u jezero, pa onda jedu ovna I vesele se. ..Iz ĉinjenice da u prinošenju ţrtve uĉestvuju I muslimani I hrišćani, smelo bi se zakljuĉiti da je obred star I da je ( sobzirom da ga niko ne napušta ) u narodnoj religiji imao, kao I sada, ugledno mesto. ( str. 66). Zimski praznik imaju svoj korelat u prolećnim i letnjim praznicima.

Takvu podelu je uĉinio M,N. Nilson. Naš vrhovni 16

Religioznost kod Srba Ĉovek je po svojoj prirodi homo adorans, biće koje slavi i raduje se. U svim epohama i kulturama ĉovek vapije za besmrtnošću i veĉnim vremenom. Zato su praznici (religijski i svetovni) svojevrsno poricanje sveta i istorije, tj. poricanje njihovog apsolutnog znaĉenja i vaţenja.

Na praznike se sve "obrće" i uspostavljaju se nova pravila ţivota koja ne vaţe u tegobnoj svakodnevici.

Savremena civilizacija je stvorila "industriju praznika". Pretvorila ih je u "prazne dane", "neradne dane", u dane "dokolice", "razbibrige", "relaksacije", "besposliĉenja", "zabave", "prejedanja", "komercijalnog bluda", "programiranog uţivanja" i neograniĉene potrošnje.

Mnogi ljudi koriste "pilule" da bi ubili "to prazno prazniĉno vreme". Većina ljudi ne zna šta će sa sobom u "neradne dane", zato nastoje da pobegnu "negde daleko".

Kod njih se javlja neka ĉudesna potreba za trošenjem svih ĉari koje im nudi savremena vavilonska trţnica, iza ĉega se skriva, prema mišljenju sociologa i psihologa, unutrašnja praznina i pustoš, duboka nesmirenost, latentno beznaĊe, razoĉarenje i skriveni porivi nasilja.

Prema nekim istraţivanjima tokom praznika povećan je broj samoubistava.

IN MEMORIAM Radovan Bigović : Politika Fenomenologija praznika Savremena civilizacija je stvorila "industriju praznika". Pretvorila ih je u "prazne dane", "neradne dane", u dane "dokolice"

drevnim kulturama vreme se delilo na "sveto" i "profano".

Praznici su tada bili izvor "svetog" vremena. "Profano" vreme je istorijsko, društveno, tegobno i obiĉno. "Sveto" vreme je metaistorijsko, veĉno, radosno, besmrtno, razdragano.

Kroz praznike je "profano" vreme doţivljavalo svoju katarzu i preobraţavalo se u sakralno. Sve do novijeg vremena osećala se harmonija izmeĊu praznika i sveopšteg kosmiĉkog ritma. Sveopšta sekularizacija danas sekularizuje i praznike.

Danas se i crkveni praznici sve više potĉinjavaju modernoj patologiji prazniĉnog vremena. Crkvene praznike mnogi praznuju izvan hramova, u atraktivnim turistiĉkim centrima, teretanama, bazenima, sportskim halama, 17

Religioznost kod Srba trgovima, izletištima, luksuznim restoranima i "obiĉnim kafanama", uz neizbeţnu "dobru ĉašicu" i zvuke muzike koja probija bubne opne. Oni ĉesto liĉe na svojevrsne "komemorativne" skupove, koji evociraju uspomene na davno prošle dogaĊaje iz hrišćanske istorije. Mnogi koji i idu u hramove na praznike idu zbog "obiĉaja", "tradicije", da bi bili "viĊeni", da bi zadovoljili svoje "verske potrebe", "olakšali duši", stekli "politiĉke simpatije" i "poene". Ili jednostavno zbog onog "valja se"! Mnogi jedva ĉekaju da se u crkvi završe "popovske ceremonije" i da se preĊe "na glavno" – na jelo i piće.

poretka stvari, kada išĉekuje novi (a ne samo bolji) svet i ţivot. Liturgija je cilj i suština svakog praznika i praznovanja.

Kroz liturgijsko slavlje se pojavljuje nebeska radost, osvećuje se vreme, ljudi i sva tvorevina, ceo kosmos, ukidaju se granice meĊu ljudima, granice izmeĊu vremena i veĉnosti. U tom kontekstu, praznici nisu samo "sećanje" na liĉnosti i dogaĊaje iz prošlosti, već iskustvo onoga što tek treba da se dogodi. To je viĊenje "novog neba i nove zemlje". Tada praznici postaju dani ţivota i nepomućene radosti, dogaĊaji koji preusmeravaju smer ţivotnog kretanja, uspostavljajući radosnu viziju i perspektivu ţivota. Svi praznici imaju svoje razliĉite obiĉaje, i prazniĉnu "kostimografiju", što u vremenu sveopšte racionalizacije ţivota kod mnogih izaziva podozrenje.

Praznici, posebno crkveni, treba da budu prvenstveno dani obnove duha zajedništva, zajednice i dani radosti.

Praznici i praznovanje su naĉin davanja smisla i znaĉenja vlastitoj egzistenciji. Oni treba da transformišu svakodnevni mukotrpni rad u radosno osećanje ţivota.

Posmatrano sociološki, tokom praznika dolazi do susreta prijatelja i srodnika, povećane solidarnosti i pomoći, razmene ĉestitki, telefonskih poziva, SMS poruka i mejlova. Ljudi se tada ponovo nalaze, razgovaraju, zbliţavaju. U zaviĉaj se vraćaju iseljenici i "gastarbajteri".

Ĉesto se ĉuje optuţba da praznike prati "kiĉ" i sl. Istini za volju, treba priznati da u tome ima istine i da se od "dekoracije i kostimografije" pojedinih praznika ne vidi njihova suština i pravi smisao. MeĊutim to ne treba da znaĉi da ih treba lišavati obiĉaja i ţivotnosti. Nepotrebno je i besmisleno teţiti unifikaciji praznovanja praznika, jer svaka jednoobraznost je pretnja ljudskoj slobodi kojom se ĉovek izdvaja i razlikuje od svih ostalih bića.

Tokom praznika umanjuju se društvene napetosti, obustavljaju se ĉak i ratna dejstva. No praznici imaju i dublju osnovu. Oni su izraz ĉovekove potrebe za drugim – za Bogom, kretanje prema Njemu, susret sa Njim. To su dani kada ĉovek ĉini iskorak i oslobaĊa se prirodnog 18

Religioznost kod Srba se kao periodiĉna tradicija prenosi sa kolena na koleno od oca sinu, od sina unuku....

Iako postoje i hramovne, manastriske, esnafske, seoske, školske, stranaĉke i druge, slave su, u znaĉenju krsnog imena prvenstveno porodiĉne sveĉanosti verujućih ljudi, koji tom prilikom iskazuju poštovanje prema odreĊenom svecu.

Svetac se slavi tako što mu se sluţi, ĉime se uspostavlja duhovna vertikala obreda, dok prateća gozba i meĊuljudske komunikacije ukazuju horizontalni aspekt ove sveĉanosti. Jovanović istiĉe da: ― Slava podrazumeva duhovno okupljanje oko zaštitnika u sveĉanom ambijentu slavskog kolaĉa, ţita, plamena sveće, vina i ikone svetitelja ispod koje je zapaljeno kandilo. Trpeza i sveĉani obed daju ovom sakralnom ambijentu povišeni religijski i ţivotni znaĉaj. Iako postoje jasna pravila praktikovanja ovog obreda, evidentno je da se mnogi njih ne pridrţavaju.― Jovanoviĉ kao razlog navodi: ― Nepoštovanje i ignorisanje hrišćanske tradicije nastoje da prenaglašavanjem gozbenog aspekt slave, daju odušak svom paganskom biću. Jovanović , posebno istiĉe, neumerena proslavljanja, ĉiji je kriterijum uspešnosti obilnost trpeze i brojnost gostiju. U tom obrascu se pokazuje gubljenje mere zbog prenaglašenog gozbenog i zpostavljanja duhovnog aspekta slave. Paganskim elementima zamućeni hrišćanski obed ukazuje na duhovnu sliku naše tradicije,

Hram sv. Savi na Vraĉaru u Beogradu.

Bojan Jovanović : Politika SLAVLJENJE SVECA ZAŠTITNIKA ...biĉaj slave, poznatom i pod nazivom krsna slava, krsno ime i sveti, ima dugu narodnu tradiciju..

Slava se svojom hrišćanskom dominacijom i pravoslavnom suštinom iskazuje kao bitan ĉinilac srpskog nacionalnog identiteta.

Osamostaljena autokefalna Srpska crkva poĉetkom 13 v. zabranila je svojim svojim sveštenicima da ĉinodejstvuju u obedima krvnih ţrtava i uĉestvuju u potonjim narodnim gozbama organizovanim kod crkava u svetaca i za pokoj umrlih...

Sveštenici su pod okriljem hrišćanstva produţavali ţivot paganskoj religijskoj crkvi. .. Slava je znak nacionalnog, ali i porodiĉnog i liĉnog identiteta. Pi druge, o slavi se srbi razlikuju od drugih naroda a po slavama se razlikuju meĊusobno. Slava 19

Religioznost kod Srba ujednaĉavanja u okviru stvaranja prve drţavne organizacije. „Primeljeno hrišćanstvo daje poseban peĉat ovom ujednaĉavanju, ali je proces konaĉne hristijanizacije prekinut propašću srpske drţavne samostalnosti i uspostavljanju turske vlasti.. Od trenutka propasti srpske drţavne samostalnosti, što je znaĉilo i poĉetak slabljenja moći srpske pravoslavne crkve, dolazi do obnavljanja mnogih paganskih obiĉaja iz još uvek ţive i nezaboravljene paganske tradicije. ( str.

14. )

koja nakon diskontinuiteta pokazuje da je svesna sebe i svog znaĉenja za oĉuvanje i potvrĊivanje srpskog nacionalnog identiteta.

Srpska narodna religija

Široki narodni slojevi su tokom formiranja nove srpske vere hristijanizacijom paganstva, procesa ĉiji su nosioci bili prvenstveno predstavnici feudalne klase, ostali podozrivi prema hrišćanstvu i verno ĉuvali staru tradiciju. Ne menjajući bitno svoj naĉin ţivota u vreme dok je bio pod Turcima, naš narod je zadrţao mnoge elemente svoje ranije kulture, oformljene još u neznaboţaĉkom periodu. Kako proces hristanizacije, nije do kraja potpuno izveden, hrišćanstvo je bilo i ostalo samo slaba opna koja je uspešno ĉuvala sadrţaje mnogih obiĉaja i verovanja iz stare paganske religije.

Bojan Jovanović : „ Magija srpskih obreda’; Prosveta- Niš; 2001; 232; tvrd povez „rbi se nakon doseljenja na Balkansko poluostrvo, zavisno od ĉitavog niza geografskih i kulturnih okolnosti, ĉuvali ili gubili pojedinaĉna obeleţija svoje dosadašnje kulture, ali prihvatali izvesne elemente kulture zateĉenog stanovništva.― Navodi u svojoj knjizi naš poznati etnolog Bojan Jovanović. MeĊutim,on dodajeda : „ plemenske razlike doseljenih Srba, poĉinju da nestaju u procesu meĊusobnog

Knjiga Magija srpskih obreda, posvećana je magijskim obredima kojima srpska tradicijxka kultura obeleţava tri najvaţnija dogaĊaja u ţivotu pojedinca: roĊenje, svadbu i smrt. Kaţe se u narodu, da ĉovek samo tri puta javno glasa i to: kad se rodi, kad se oţeni i kad umre. – pisao je pre jednog veka Vuk Vuĉević.

20

Religioznost kod Srba cipela, novogodišnji koncert), da bi dubinskom analizom dospeo do dubljih struktura i dinamiĉkih sila mentaliteta kolektiva koji proizvodi tu kulturu. Kao rezultat njegovog tumaĉenja ove konkretne, prividno banalne pojave – autobus, cipele, vašar, TV vidovnjaci – sagledavamo u novoj svetlosti kao metafore našeg ţivota, naše kulture i naših naravi.

Ţarko Trebiješanin - Politika , 09.12.2009.

Azbuka naših nerazumnosti Dobro poznavanje odlika mentaliteta sopstvenog naroda, a posebno onih koje ne priznajemo, neophodno je ako hoćemo da shvatimo neke apsurdne pojave u našem aktuelnom društvenom, politiĉkom i kulturnom ţivotu

Javašluk je turcizam koji oznaĉava „spor, polagan rad i ţivotni ritam‖, kaţe Jovanović, a u Škaljićevom reĉniku turcizama, ova reĉ doslovno znaĉi: „sporost, lenjost; nemarnost; neodluĉnost‖. U širem smislu koristi se u znaĉenju rasula, nereda, nemara, aljkavosti, lakomislenosti, anarhije.

Javašluk, kaţe Jovanović, nije neka uroĊena, nepromenljiva osobina nacionalnog karaktera, nego je „stanje svesti―, koje se obrazuje pod uticajem osobenih socio-kulturnih ĉinilaca. Javašluk se ispoljava u mnogim navikama, obrascima ponašanja i mišljenja, a povezan je i sa drugim, srodnim osobinama koje ĉine karakteristiĉan mentalni sklop naših ljudi.

Javašluk se, recimo, lepo vidi u saobraćajnoj nekulturi (kršenje saobraćajnih propisa, nemarno parkiranje, prebrza voţnja, agresivnost, primitivno ponašanje itd.).

Po formi reĉniĉko delo, najnovija knjiga Bojana Jovanovića „Reĉnik javašluka‖(„Prometej‖, Novi Sad, 2009), zapravo je zbirka ogleda posvećenih osvetljavanju mnogih a, pre svega, iracionalnih, tamnih karakteristika mentaliteta savremenog srpskog naroda.Knjiga „Reĉnik javašluka‖, koju ĉine pedeset ogleda, nastala je izborom od niza kolumni što ih je ovaj naš marljivi antropolog neumorno ispisivao u „Politici‖ i „NIN‖-u nekoliko prethodnih godina o aktuelnim pojavama našeg društvenog ţivota. Ovi izabrani ogledi, kritiĉki osvrti i zapisi otkrivaju naše mentalne navike i kolektivne obrasce mišljenja i ponašanja.

Nova knjiga dr Jovanovića u tesnoj je vezi sa prethodnom knjigom „Prkos i inat‖, u kojoj je jedan od ogleda posvećen javašluku, ali i sa drugim njegovim delimaĉija je tema sklop karakteristiĉnih crta mentaliteta našeg naroda.

Sa javašlukom su povezane i neke druge naše neslavne osobine kao što je samovolja, ĉuveni ćef, prenaglašeni inidividualizam, bahatost. Vozaĉ autobusa koji grubo nameće svoju volju (izbor muzike, gde će se i kada stati itd.), zgodan je primer bahatosti i osionosti svakog

Autor „Reĉnika javašluka‖razmatra mnoge, naizgled trivijalne, pojave koje ĉine kulturu naše svakodnevice (vašar knjiga, buvljak, vidovdanski mit, bacanje 21

Religioznost kod Srba ne priznajemo, neophodno je ako hoćemo da shvatimo neke apsurdne pojave u našem aktuelnom društvenom, politiĉkom i kulturnom ţivotu.To je bolno, ali bez hrabrog suoĉavanja sa neprijatnom istinom o sebi samima, bez upoznavanja vlastite kolektivne senke nema ni duhovnog sazrevanja pojedinca, a ni napretka društva.

onog ko ima i makar i mrvu vlasti u bilo kom domenu. Turcizam ćef ili ćeif, a što znaĉi „hir, samovolja, raspuštenost‖, takoĊe je jedna od paradigmatiĉnih odlika našeg mentaliteta. Uraditi nešto iz ćefa, znaĉi „iz besa, iz hira, iz bezobzirnog, liĉnog zadovoljstva‖ uraditi nešto što je suprotno utvrĊenim pravilima ponašanja (od zakašnjavanja, bacanja Ċubreta po ulici, dizanja noge na sto pa sve do menjanja zakona po meri jednog ĉoveka!), ĉime pojedinac pokazuje svoju moć i samovolju. Naš ĉovek uţiva da kaţe tako mi se ćefnulo, tj. „tako mi se htelo, tako hoću, tako volim‖. Na kraju ove „odrednice‖, autor kaţe: „Identiĉan hirovitom ponašanju paganskih bogova, ćef je ogledalo ćudi i naravi pojedinca koji time potvrĊuju ţivo i neprevladano paganstvo u svojoj duši‖ (str. 232).

Драгољуб Стевановић Политикин Магазин 08. фебруар 2014. Сретење је 15. фебруара – а верске стране, Сретење као хришћански празник пада 40 дана након Божића и обележава дан када је Богородица први пут унела Христа у храм. Као и често у оваквим приликама, преузета је старија суштина, и дан који означава сусрет, сретањезиме и топлог доба и датум од кога је врхунац зиме прошао, те зима од тад више не може бити страшна. Одатле и народна изрека: „Сретење обретење‖. Још једно од веровања код нас јесте да девојке гледају кога ће прво срести тога дана, јер ће им будући муж бити такав по изгледу и карактеру – каже Ненад Гајић.

Autor „Reĉnika javašluka‖ bavi se u ovoj, ali i u drugim svojim knjigama, jednom kod nas nedovoljno istraţenom, a veoma vaţnom oblašću koju bismo mogli nazvati etnopsihopatologijom, dakle, izuĉavanjem onih nepriznatih, tamnih, patoloških tendencija i odlika u ponašanju i mentalitetu našeg naroda. Naravno, ove crte i obrasci ponašanja nisu uroĊene, genetski nasleĊene, nego su rezultat odreĊenog sklopa istorijskih, društvenih i kulturnih okolnosti. Bojan Jovanović svojim lucidnim analizama razotkriva da se ispod površine našeg savremenog, racionalnog i prosvećenog ĉoveka, skriva u dubini jedan drugi, arhaiĉan ĉovek kojim upravljaju primitivne predstave i iracionalne strasti.

И овај пример потврђује да је веома много старих веровања и дан-данас присутно у нашим животима, и да се многих древних обреда још увек придржавамо иако смо им временом заборавили значења. Практично сви

Dobro poznavanje odlika mentaliteta sopstvenog naroda, a posebno onih koje 22

Religioznost kod Srba ритуали који се тичу најбитнијих датума у човековом животу (рођење, венчање и смрт) нису хришћански, како се обично сматра, већ су прехришћанског односно паганског порекла – црвен кончић око руке новорођенчета, преношење младе преко прага и храна на гробљу само су неки од преживелих обреда из многобожачких времена. И сам назив „медвед‖, за животињу о чијем предвиђању говоримо, остатак је безопасног имена „медојед‖, тј. онај који једе мед, док је прави назив у потпуности заборављен јер се избегавало његово помињање како се ова страшна животиња не би призвала. О ритуалној забрани изговарања опасних имена говори и пословица: „Ми о вуку, а вук на врата‖.

потискивања хришћанства, да је усмено предање сачувало различитост многих обичаја и уткало их у православље, које се често додирује са паганским мотивима. Скоро сви „народски‖ ритуали од „ваља се‖ или „не ваља се‖ указују на остатке древних веровања. А можемо их срести свуда око нас, практично свакодневно. Зашто не одбијамо кумство? Зато што је у питању древни обичај (реч „кум‖ иста је у многим словенским језицима – српска, руска, пољска, бугарска... – што сугерише да је ова установа прехришћанског порекла), где се сматра да је сваки захтев за кумство већ „одобрен‖ од стране божанства. Зашто нам је гостопримство важно толико да смо у свету постали познати по њему, да практично нема домаћина који ће дозволити да му гост непонуђен храном и пићем оде из куће? Из прастарог страха да нас, прерушено у путника намерника, не посети неко од старих божанстава или инкарнираних предака како би нас искушало!

– Остаци старе вере више су присутни у православном хришћанству и посебно на Истоку, док је на Западу Католичка црква имала више времена за деловање. Иако су сви словенски народи сачували елементе старе вере, ови елементи су, рекао бих, најизраженији код Срба – истиче Гајић.

Ненад Гајић подсећа да је још Вук Караџић записао народно веровање, тако својствено Србима, да је „боље да село пропадне него у селу обичај‖. Тако се догодило, сплетом историјских околности и познатих „пет векова‖

Зато је митолошко размишљање живо и данас, предања и митови су значајни за народну традицију и његово јединство, али могу и да се злоупотребљавају, нарочито ако задиру у питања политике и националног идентитета.

23

Religioznost kod Srba – Често се на пример Вук Бранковић користи као парадигма издаји па се догоди и да неко лице из савремене политике понесе ту етикету, митологема о „Косовском боју‖ и даље је развијана у биполаризацији на „добре и лоше Србе‖, на издајнике и лојалне, брижне и слично, што је сагледиво и у данашњим политичким обрачунима у савременом друштву Србије – кажедр Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културеЕтнографског музеја у Београду

на појединим местима и данас народ копа не би ли пронашао ћуп злата као што су то пронашли Тарабићи – преноси своја искуства наша саговорница и додаје да то није само наша особеност. Осим приче са почетка текста истраживања показују да су митови својствени и у другим савременим друштвима, само што је то код нас можда израженије због унутрашњих социјалних проблема.

– Наша потреба за вођом и даље је јака, а с њом и потреба да вођама придајемо својства избавитеља и спасиоца. Једна од наших карактеристичних особина је и потреба повезивања с другима, а добар пример за то је наше вишедеценијско наглашавање пријатељства са Французима. Сасвим је природно да млађи и нејаки воле велике и моћне као што је то била Француска у првој половини 20. века па се мит о вечном пријатељству с Французима лако примио на нашем тлу – каже др Весна Марјановић.

Она додаје да је народ склон и данас да се приклони митовима о „изабраном народу‖ и да верује да је све што нам се дешава већ негде „записано‖, пренебрегавајући историјске чињенице и след догађаја нарочито у новијој историји. Шта показују најновија истраживања спроведена у шумадијским селима крајем 2013. године?

– И даље живе предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне освете или освете због убиства неког аге и слично. Предања и митови о настанку места, о улози Св. Саве или Карађорђа. То су ми на терену приповедали и сасвим млади, па се одмах може уочити да је митологема важна у креирању идентитета. Осим тога, склоност давања природи нарочитих својстава, као што су на пример, чудотворни извори или света места још увек је у пракси мада смо у 21. веку. Често се и преносе митови о „закопаном благу‖ па се може чути да

Како се научници и истраживачи носе са народним веровањима. Могу ли да снагом својих аргумената измене уврежено јавно мишљење, да утичу да се нека веровања измене? Када је реч о антрополошким и етнолошким резултатима истраживања она остају записана у стручним и научним публикацијама. Савременом друштву а посебно политици су ова истраживања на маргинама и према њима се нико не одређује.Посебно 24

Religioznost kod Srba мислим на владајућу политику. На пример и у САД и у Русији етнолози и антрополози су присутни у свим важнијим стратегијама друштвене и културне политике – истиче др Весна Марјановић и додаје да широј популацији није потребно наметати научне резултате, јер је народ најбољи филтер. Ако му неки мит одговара он се држи тога, док у противном га разоткрива, ослобађа га се, па онда то предање пређе –у заборав.

Словени нису веровали у судбину. Једини изузетак је веровање да Суђаје одређују животну нит човеку по рођењу, што је преузето из античке митологије. Словени су сматрали да човек сопственим деловањем има моћ да утиче на будућност. О овом веровању пише Прокопије из Кесарије у 6. веку: „Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им услед болести или рата припрети опасност од смрти, они се заветују да ће, ако се спасу, одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили.‖

А сретењско предање је и даље живо. И ја волим мит о мечки Божани и као и многи други чекам на рапорт из Зоолошког врта. Кад дође половина фебруара сви се уморимо од зиме, па макар била и блага, и са нестрпљењем ишчекујемо пролеће и лето – признаје наша саговорница..

Ово „непризнавање судбине‖ не доводи у питање разлоге за предвиђање будућности, јер то што се будућност може изменити индивидуалним деловањем чини њено познавање још битнијим. Ипак, наведено сведочанство заиста много говори о карактеру Словена и њиховој предузимљивости, о непристајању на покоравање судбини какву не желе. Они су били спремни да се боре и труде како би променили оно што их чека, дакле, да се боре да искују сопствену будућност, а то је особина вредна поштовања која је омогућила словенским народима да преживе бројне мрачне периоде у својој историји.

Trpeza sa odlaska po Badnjake . Страхови и сујеверја

Словени се нису мирили са судбином

трахови и сујеверје који нам и данас обележавају живот укорењени су још у време паганства, и најбољи начин да

стражујући ову тему за књигу „Словенска митологија‖ аутор је дошао до закључка да 25

Religioznost kod Srba их се ослободимо је да их разумемо и прихватимо као део нашег фолклора, као наше посебности којима ипак не дозвољавамо да управљају нашим животима, како је то било код наших предака. Бројни су очувани обичаји, као онај из појединих делова Србије да се мртвац измери црвеним кончићем који се закопава у кућу. Обред потиче из старословенског сахрањивања покојника испод прага, да би се и после њега у дому сачувала слога, јер на тај начин покојник остаје присутан у кући као њен заштитник . Веровање у змију „чуваркућу‖ која живи испод прага, чиме почиње моја „Бајка над бајкама‖, директно је повезано са овим., каже Ненад Гајић. Погребни обичаји сличне намене укључивали су и закопавање ноктију покојника близу прага, изношење хране и воде јер се сматра да и на „оном свету‖ треба јести на гроб покојника или пред кућу у којој је живео, остављање штапа у гроб или крај њега (да се покојник брани од несретних душа којима се не доноси „задушје‖), прекривање огледала пре сахране и просипање воде из куће после ње (да се душа случајно не задржи у кући), чување мртваца да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш (када се може повампирити), враћање са сахране другачијим путем, ношење црнине и пуштање браде (да се „завара траг‖ ако се мртвац случајно и повампири), али и давање четрдесетодневног помена (када се, заправо, прославља завршетак периода у коме се покојник може повампирити).

Preuzeto sa sajta: http://forum.burek.com/srpska-slava-ilikrsno-ime-t276581.5.wap2.html

Porodiĉna slava orodiĉna slava je, videli smo, proslava uspomene na onog hrišćanskog svetitelja, na ĉiji su dan naši preci primili hrišćanstvo i koga su izabrali za svoga zaštitnika i zastupnika pred Bogom. Slava se prenosi od oca na sina i gotovo se nikada ne menja. Ĉak ako jedna porodica izumre, oni hrišćani koji naslede njihovu imovinu u većini sluĉajeva smatraju za svoju duţnost da pored svoje slave prime i njihovu. Tako se postupa i prilikom usinovljenja, kad posinak prihvata slavu svoga pooĉima i pomajke. Otuda ima porodica koje slave više slava. Ţena, ako ostane udovica, zadrţava slavu svoga muţa. Kako slava prelazi s oca na sina, i dalje na celo potomstvo, to se smatraju kao roĊaci svi oni koji slave istoga svetitelja.

Na dan slave ko se kolaĉ seĉe u domu, domaćin sa još kojim ĉlanom porodice, pošto se vrati iz crkve sa Jutrenja ili Svete liturgije, oĉekuje dolazak sveštenika, koji će, ako je pozvan da doĊe u dom, u zakazano vreme doći da preseĉe slavski kolaĉ.

Sto sa slavskom svećom treba namestiti pred ikonom kako je već reĉeno; na stolu 26

Religioznost kod Srba malo napred stoji slavska sveća, sa leve strane postavi se slavski kolaĉ, s desne ţito (koljivo), u sredini ĉaša ili bolje bokalić s crvenim vinom, uz kolaĉ noţ, tamjan, i hartija na kojoj su ispisana imena svih ĉlanova porodice da bi ih sveštenik u molitvi pomenuo. Ţeravica takoĊe treba da bude pripremljena da se stavi u kadionicu. Kandilo pred ikonom upaljeno je još izjutra.

Ceo crkveni obred je mnogo sveĉaniji i duši bliţi kad cela porodica zajedno sa sveštenikom peva ove pesme, zato ih treba nauĉiti (njihov ceo crkvenoslovenski tekst dat je napred, na str. 24. a srpski na str.

48.).

Kada sveštenik doĊe u dom svoga parohijana, ulazeći pozdravlja ga evanĊelskim reĉima: "Mir domu ovom i onima koji ţive u njemu!. Na ovaj pozdrav domaćin odgovara: "Amin. Boţe daj!"

Pošto se domaći svi iskupe i domaćin zapali slavsku sveću, svešteniku se odmah daje ţeravica u kadionicu, on stavlja tamjan i prvo kadi dom. Smisao kaĊenja lepo izraţava stih crkvene pesme: "Nek se uznese molitva moja kao kadilo pred Tobom, Gospode!" (Psalam 141:2).

Slavski simboli: sveća, hleb, vino, ţito..

Kad se sve tri pesme otpevaju, sveštenik lomi kolaĉ sa domaćinom, ili onim koji ga zamenjuje, a zatim svi ĉlanovi porodice prilaze i celivaju kolaĉ. Pri tom nam se sveštenik obraća reĉima:

Zatim sveštenik ĉita molitvu za osvećenje ţita (koljiva), slavskog kolaĉa i vina.

Potom pred ikonom podiţe slavski kolaĉ, kao našu ţrtvu u slavu Boţiju i ĉast svetitelja koga slavimo;

"Hristos posredje nas", što znaĉi: "Hristos meĊu nama!"

Zatim preseĉe kolaĉ i unakrst ga prelije vinom; okreće sa domaćinom slavski kolaĉ pevajući ove tri pesme:

a mi odgovaramo: "I jest i budet!", što znaĉi: "I jeste i biće!"

I "Svjati muĉenici..."

Treba ukućane pouĉiti da tako odgovaraju svešteniku. Posle toga sveštenik govori molitvu u kojoj pominje imena sviju

II "Slava tebje, Hriste Boţe..."

III "Isaije likuj..."

27

Religioznost kod Srba ukućana koja su ispisana na posebnoj hartiji što se nalazi spremna na stolu.

Deca se raduju domaćim sveĉanostima, a duţnost je nas roditelja da deci ĉinimo što više radosti, kako bi se i nas i svoga detinjstva sećali sa što više ljubavi i sa što više lepih uspomena.

Na kraju obreda svi prisutni pristupaju da celivaju krst, kao i prilikom vodoosvećenja. Zatim nastaje ĉestitanje.

(Vidi: Ĉin rezanja kolaĉa, na str. 47).

Nije potrebno naglašavati da sve treba da bude ĉisto i u najvećem redu: i dom i domaći. Odelo na domaćinu i njegovoj porodici ne mora biti ni novo, ni ukrašeno, samo mora biti ĉisto.

Sve što je za bogosluţenje potrebno neka bude spremno pre nego što poĉne sveti obred, a kad obred poĉne cela porodica treba da je na okupu, da mirno i poboţno svi stoje i da uznose zajedno sa sveštenikom molitve Gospodu, toplo i iskreno. Jer, sveštenik ne dolazi kao kakav sluţbenik koji treba da obavi obiĉaj radi ostalog sveta – on dolazi radi molitve, radi duhovnih potreba porodice. Zato svi prisutni na ovom domaćem bogosluţenju treba da se ponašaju kao u hramu Gospodnjem i da s paţnjom prate obred i uĉestvuju u njemu, moleći se i krsteći pri pomenu imena Boţijeg. Mi se tom prilikom molimo Bogu za zdravlje i napredak svoj i svih naših ţivih, a u molitvi za osvećenje ţita još i za pokoj duša umrlih predaka, pa zato – i radi svoga dobra i iz ljubavi i poštovanja prema našim dragim pokojnicima – treba i ovom prilikom da se molimo Bogu poboţno, iskreno i od sveg srca.

Ali pre svega, to naroĉito napominjemo, neka im bude srce ĉisto, neka im je ĉista i mirna savest, neka toga dana pomognu svoje siromašne bliţnje pa ma i najmanjim poklonima ili prilogom: bilo u hrani, u novcu, u odeći ili obući. Ako im je mogućno neka tu pomoć odnesu njihova deca, da bi se još od malena nauĉila svojoj hrišćanskoj duţnosti. Radost onih koje će pomoći uvećaće njihovu radost, pa će i svoju slavu veselije, radosnije i zadovoljnije provesti; zahvalnost pomognutih naći će odziva i kod Svemogućega Boga, koji će blagosloviti dom sveĉara, i mnogostruko im nadoknaditi sve ono što su za dobro bliţnjih uĉinili, a u slavu Boţiju i za spomen svoga svetitelja.

Samo takvo proslavljanje krsnog imena biće ugodno i Bogu i svetitelju, pa tako, braćo i sestre, i proslavljajmo!

Srbi se svuda ponose svojom slavom i trude se da je što dostojnije proslave i u slobodi i u ropstvu, u svojoj zemlji i u tuĊini. Ova naša domaća bogosluţenja i obiĉaji s njima povezani, razvijaju kod naše dece i verska i nacionalna osećanja.

Ako o slavi moţete, i Bog vam je dao za to mogućnosti, spremite ako hoćete i ruĉak i pogostite svoje roĊake, prijatelje, drugove i susede. No taj ruĉak i gozba 28

Religioznost kod Srba ĉovek odrešen od zemaljskog carstva,

neka budu u skladu sa proslavom toga dana, a ne da se izrode u ruglo koje ne sluţi nikome na ĉast a obesvećuje i samu slavu i prlja naše ime!.

ĉovek ĉist od nepravde i sujete, ĉovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima,

Za vreme ruĉka, ako se ovaj sprema i za goste, obiĉno nazdravljaju jedni drugima, iako ovo nije svuda uobiĉajeno. Ali tamo gde je to obiĉaj treba domaćin da pazi na umerenost, imajući uvek na umu da ovo nije obiĉna gozba već – srpska slava – dan kada se slavi uspomena na svetitelja. Već sam narod je ovde postavio granicu rekavši:

ĉovek neustrašiv pred smrću; jednom reĉju: ĉovek duševan!

Kada se budu takvi sveti ljudi poĉeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će ĉoveĉanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog uvek naprednog i spasonosnog ideala, evanĊelskog ideala, koji će na kraju krajeva sav rod ljudski, sada trzan i rastrzan, morati da prihvati i usvoji ako ţeli svoje spasenje….

"Ako ĉesto piješ za tuĊe zdravlje, izgubićeš svoje!"

Znajte: Slava se ne sastoji u jelu i piću, nego u dobrom hrišćanskom ţivotu, u misli na Boga, u sećanju i ugledanju na ţivot svetitelja i vršenju dobrih dela pa u tom pogledu i ĉinimo sve što moţemo!

Zato, ako nemate mogućnosti da o slavi spremate gozbe i ruĉkove, nemojte se radi toga zaduţivati, ili za ljubav pohvale gostiju lišiti se mnogih svojih potreba, – već proslavite slavu, proslavite uspomenu na svoga svetitelja, samo vršenjem verskog obreda, koji i jeste istinsko proslavljanje slave – molitvom i ĉistim srcem: ... Silno je ukorenjeno sveĉarstvo u svetosavskom narodu. Nijedan narod ne slavi toliko svetitelje Boţije koliko srpski narod. A duboki smisao sveĉarstva leţi u onom najuzvišenijem idealu našeg naroda – idealu svetog ĉoveka, a to je:

.

Na grobu familije Korać u Valjevu.

29

Religioznost kod Srba

Petar Pajić

Iz detinjstva vidim sliku: Lisica na drvljaniku.

Prelaz, zabran i brvine, Srbija od hrastovine.

Duvar puko sa svih strana, A unutra sama Nana.

Nano moja ti nas spasi, Ne daj vatri da se gasi.

SRBIJA Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji!

Srbi sede u kafani Što pijani, što poklani, Srbi leţe pokraj druma, Iz glava im niĉe šuma, A iz svake srpske glave Teku mutne tri Morave.

Pod zemljom sam ti video lice Srbijo, zemljo nebesnice, Pod zemljom teku tvoje Bistrice, Pod zemljom zvone Graĉanice.

Pod zemljom maĉ tvoj i štit se sija, Pod zemljom — cela zemlja Srbij

Srpskog voĊu KaraĊorĊa Ubio je drugi voĊa, Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje.

Ubijenom i ubici Dignuti su spomenici, Sad se svaki Srbin bije Sa dve svoje istorije.

Светилиште...

10. децембар 2013. у 19:04

давно сам, и више пута, рекао да нико не може да ме сврста међу вернике. Славим крсну славу Светог Димитрија, у цркву идем да сечем колач, водио сам децу на врбицу, за неку годину водићу унучиће и све то због поштовања традиције.

Srbin samo iz inata Sekirĉetom mlatne brata, Dok na groblje brat se seli Srbin se sav sneveseli, Prazno mu u rodnoj kući, Ne moţe se ni s kim tući! Ţao mu je brata, svega, A dosada izjede ga.

Muĉni Srbin doseti se, Uzme štranjku — obesi se!

Данас причасмо нешто са другарима и колегама па рекох и да се ретко кад прекрстим а онда сам додао, крстио бих се на пар места која сматрам светилиштима свог народа. У црквама се данас крсте сви и свакакви. Траже искупљење грехова, доказују себи да су верници и ко зна из каквих још разлога.

Sve su srpske oranice Same kao udovice.

Nit se ore, nit se ţanje, Srbije je stalno manje!

Leti jato crnih ptica Preko srpskih oranica.

I grobovi nebom lete, Pošli Srbi da se svete!

Што се мене тиче, Крф, острво Видо, пучина изнад Плаве Гробнице, Зејтинлик...то су места која бих ја увек 30

Religioznost kod Srba Милутин Бојић, Плава Гробница

поздравио и на којима бих се увек захвалио за све.

Овде је крај пута. Одавде нема даље

Данас, након разговора са колегама и другарима, дадох себи задатак. Пасош. Да, да, пасош. Немам га.

чујте песму хероја, кад крену сенке ноћне Из ове силне воде, српству се порука шаље,

Ова будала толико воли Србију да се је зарекла да нигде из ње неће и тако, ево скоро десет година. Рекох себи, идем само тамо где ме са личном картом, оном без чипа, пусте преко границе. Македонија, дакле и Република Српска.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Спустите моћна једра, ту где и време стаје,

Данас, међутим, одлучих да узмем и пасош. Сви моји били су и обишли ово што ја сматрам за светиње, ја нисам због пасоша.

због оних што доле леже, пловећи овом водом бар један минут овде, нека тишина траје,

Ћера ми је скоро убацила буву у уво, ко није шљиву садио, на Крфу био и на Зејтинлику почаст сенима погинулих да,о не воли довољно свој народ и своју земљу.

Газите тихим ходом. Овде се почаст даје, за душе Срба хероја,

Хтеде срце да искочи из груди. Осећам се ко кривац, да не кажем грешник. С пролећа већ, идем, а до пролећа, данас, овако сетном, док вране покушавају да зобљу Србију ко да је шака пшенице мени наиђе....

баците цвеће међу, модре таласе моћне за мир и покој душа, којима не зна се броја Опело гордо држим у доба језе ноћне Они што доле леже, знали су за шта гину

Написах нешто што би требало да личи на глосу па....

Тамо далеко, певајте, газећи тихим ходом

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

за свој крст часни, за своју отаџбину! Над овом светом водом.Херојима у славу Зоран М. Јовановић 10.12.2013

Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом 31

Religioznost kod Srba

32

Religioznost kod Srba

Bogoslovski faklultet u Beogradu .

33

Religioznost kod Srba boţanskom trojstvu bila je još više predmet sporova, pa su je neke sekte odbacivale...

Sekte se gotovo redovno razlikuju od crkve i u pogledu znaĉaja koje prijdaju sa jedne strane Bibliji i s druge strane zakljuĉcima crkvenih formuma, odnosno sabora o teološkim pitanjima. ..sekte uzimaju Bibliju kao jedini izvor svog uĉenja. Pri tom se mnoge oslanjaju na pojedinaĉna mesta ili uĉenja iz Biblije, koja tako postaju glavni sadrţaji njihovog uĉenja.

Verska razlika izmeĊu sekti i crkve se ispoljava se takoĊe u pogledu znaĉaja koji pridaju verskom ritualu, obredima i svetim tajnama. ..Za crkvu, kao široku, masovnu organizaciju, ti spoljašnji oblici religioznosti bili su sredstvo za uĉvršećenje poloţaje njene hijerarhije, sveštenstva. Sveštenik je jedini ima pravo da u svete tajne, nuţni je posrednik izmeĊu vernika i boga... ...mnoge sekte odbacuju brojne svete tajne ( zadrţavaju krštenje i priĉeće) , pa ĉak i liturgiju, kao bezvredne stvari i zamenjuju ih ĉitanjem i tumaĉenjem. ...Po pravilu, sekte ne prave hramove već, ako je reĉ o dozvoljenim sektama, iznajmljuju prostorije za svoje sastanke.

SEKTE U svojoj knjizi SOCIOLOGIJA RELIGIJE Vuko Pavićević nalazi da je poreklo reĉi sekta od latinskog glagola seco, secare, što znaĉi - odvojiti. U grĉko jeziku izraz za sektu je – airesis. ( pravc, struja, škola..) sekte je dakle grupa sledbenika nekog posebnog verskog mišljnja ili pravca. .. Isto tako se moţe reći i da je sekta grupa sledbenika nekog verskog uĉenja koja se odvojila od crkve i koju je crkva odbacila ili osudila. .. Za crkvu je, naime, pravac mišljenja ili verovanja kojeg se sekte drţi – nepravilan. Odnosno, teološki i crkveni pojam o sekti je normativan, on ukljuĉuje negativan sud o sekti. Pavićević smatra da se : ― sadrţajni pojam o sekti moţemo dobiti uporeĊivanjem sekte sa crkvom i isticanjem razlika izmeĊu njih: ( V. Pavićević;1988;329) I crkva i sekta su verske organizacije. Otuda razlike izmeĊu njih treba traţiti i na terenu njihovog verskog uĉenja i u pogledu tipa ili naĉina organizovanja. ... U teološkom pogledu , jedan od osobenosti sekti je u tome što odbacuje neku od znaĉajnih postavki ili dogmi koje zastupa crkva. .. Dogma o 34

Religioznost kod Srba ...sekta moţe da se odvoji od crkve i na osnovu razliĉitog tumaĉenja i praktikovanja neke svete tajne; na primer kršetenja. ( baptisti i anabaprtisti smatraju da ĉoveka krstiti tek kad odraste, kad je zreo da shvati smisao tog obeda...

U etiĉkom pogledu , zejdniĉka karakteristka gotovo svih sekti je svega negativan stav prema bogatstvu i luksuzu, naroĉito prema bogatstvu crkve i njenih funkcioinera. .. mnoge sekte nastojale su, i danas neke nastoje, da oţive etiku prvobitnog hrišćanstva koje je osuĊivalo bogatstvo, okretalo se siromašnima i u svojim opštinama praktiĉno organizovalo agapizam, odnosno uzajamnu pomoć. ... U odnosu prema polaganju zakletve i naroĉito prema vojnoj sluţbi, neke sekte imaju odbojan stav. ( Nazareni i Jehovini svedoci 7 su odbijali da nose oruţije , odnosno da uĉestvuju u vojnoj sluţbi.) .... U poredjenju s crkvom, sekte su relativno malobrojne verske grupe...U sektu se stupa dobrovoljno, ĉesto na osnovu pripreme u kojoj novom budućem ĉlanu pomaţu stariji

ĉlanovi....Crkvi se, meĊutim, pripada već po roĊenju....crkva je u odnosu na sektu univerzalna u tom smislu što pristalice ima u najrazliĉitijim društvenim slojevima i na odreĊenom prostoru vrše dominantan uticaj. ( V. Pavićević;1988;333) ...Crkva je, dakle, institucija, institucionalizovan oblik organizovanja verskog ţivota. U sekti, po pravilu, nema postavljenih funkcionera. .. I sekta moţe poprimiti forme organizovanja i institucionalizovanosti kao i crkva.

V. Pavićević navodi primer sekte Armije spasa, koju je organizovao Vilijam But u Londonu 1865. po ugledu - na vojsku ! Na njenom ĉelu je ―general‖ sa znatnim ovlašćenjima. On imenuje ―štabske oficire‖, ljude koj napuštaju svetovnu duţnost i posvećuju se versko- socijalnom radu za veoma oskudnu platu. Ta organizacija je uticala na socijalno zbrinjavanje i moralno uzdizanje ugroţenih društvenih grupa i pojedinci: od dobrovoljnog priloga stvarala je fondove za otpuštene s posla, osnivala domove za beskućnike, borila se pritiv prostitucije, alkoholizma , pušenja...

7

Do 2000 g. po vaţeĉim propisima i Kriviĉnim zakoniku Jehovini svedoci su izdrţavali kaznu zatvora, zbog odbijalnja da uĉestvuju u vojnoj sluţbi. U KPZ Valjevo kaznu zatvora je izdrţavao S. V.

35

Religioznost kod Srba pokreta a nakon Smitove smrti na njegovo mesto dolazi Brigam Jang (Brigham Young) pod ĉijim vodstvom, zbog uĉestalih progonstava na pripadnike ovog novog pokreta, on pristalice "novog otkrivenja" preseljava u oblast koja će kasnije postati teritorija Juta, a koja se danas nezvaniĉno još naziva i "Mormonska drţava".

Mormoni

Danas je mormonski pokret podeljen i najveći broj sledbenika uĉenja Dţozefa Smita su ĉlanovi organizacije koja nosi ime "Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana", a manji broj ĉine ĉlanovi nezavnisnih crkava. Glavni centar mormonskog ekonomskog, politiĉkog i verskog uticaja se nalazi u drţavi Juti, a u Severnoj Americi ima više mormona od na bilo kom drugom kontinentu, iz tog razloga ali i zbog brojnih karakteristika koje ova religija nosi, mormonizam se smatra tipiĉnom ameriĉkom religijom. No, u SAD mnogi oni koji se izjašnjavaju kao mormoni su takoĊe ili nezavisni ili ne praktikuju religiju, tj. radi se o nominalnim vernicima.

Crkva sledbenika Dţozefa Smita Ivan Kuhaĉić "no što je čovek, Bog je jednom bio; ono što je Bog, čovek može postati." (Lorenc Snou, bivši predsednik mormonske crkve) Napisati sve o mormonizmu, koji je jedna veoma kompleksna religija i sa veoma zamršenom istorijom, u jednom kratkom ĉlanku je praktiĉno nemoguće... No, nadam se, da će ove kratke ĉinjenice biti od pomoći onima koji sebe smatraju hrišćanima i ukazati im da hrišćanstvo i mormonizam nemaju baš mnogo toga zajedniĉkog...

Osnivaĉ ovog kulta Dţozef Smit je ţiveo ţivot koji su pratile brojne intrige i sudski sporovi. Smith je još kao deĉak, 14godišnjak, pokazivao buntovnost i zbunjenost, uostalom kao i većina tinejdţera danas, a oĉigledno je imao i potrebu za samodokazivanjem. I tako, prema njegovoj priĉi jednoga dana (1820)

POĈECI MORMONIZMA Mormoni kao verski pokret su nastali nakon "boţanske" vizije Dţozefa Smita (Joseph Smith, 1805-1844) koju je on dobio u drţavi Njujork, 1820. godine.

Smit je tako postao prvi voĊa ovog 36

Religioznost kod Srba dok je šetao po šumi on dobija viziju.

Javljaju mu se Bog - Otac i Sin kao dve liĉnosti sa porukom: "Sve crkve su lažne!" Posle ovoga, Smit poĉinje javno da govori o ovom svom doţivljaju, ali i propovedajući poruku da su sve crkve i njihova uĉenja jedna "gnusoba opustošenja" i da je potrebna potpuno nova religiju koja će biti "jedina istinska crkva na Zemlji." Naravno, mnogi ljudi nezadovoljni postojećom dekadencijom u hrišćanskim crkvama su otvoreno doĉekali poziv na osnivanje "nove i istinite religije".

te zapise uspešno preveo na engleski jezik.

Dakle, on nije znao ovaj jezik/pismo, ali kada bi stavio ove ĉudesne naoĉare bio je u stanju da ga ĉita.

Ploĉe su navodno govorile o seobi jedne Levijeve porodice iz Jerusalima u Severnu Ameriku, 600. godine pre Hrista. Levijevi potomci pošto su došli u Severnu Ameriku su stvorili tri grupacije. Jednu grupaciju Lamanitske idolopoklonike - Bog je prokleo tamnom koţom. To su preci Indijanaca. Druga grupacija - Nefiti, bili su odani, ali ih je neka veća Lamanitska armija uništila 400. godine pre Hrista.

Mormon, poslednji Nefitski general, dao je istorijske ploĉe sinu Moroniju, koji ih je zakopao. Zatim se Moroni preobrazio u anĊela. Da, bio je to onaj isti anĊeo koji je Smitu rekao za ploĉe! Pošto je Smit završio prevod ploĉa, Moroni mu je oduzeo ploĉe da ih i dalje ĉuva - sakrio ih je ponovo. 1830. godine Smit je dao štampati svoju Knjigu Mormona.

Pošto je pokret dobio svoju "svetu knjigu" on je bio spreman da postane organizovana religija. Dţozef Smit tako proglašava sebe "modernim" prorokom, ravnim prorocima Starog zaveta i poĉinje da organizuje svoje sledbenike. Smit je tako osnovao crkvu pod imenom "Hristova crkva", 6. aprila, 1830. godine.

No, kasnije (1838) je promenio naziv crkve u "Crkva Isusa Hrista Svetaca poslednjih dana", što je ostalo do danas.

Kasnije, Smit dobija i drugu viziju (1823).

U ovoj drugoj viziji javlja mu se anĊeo po imenu Moroni. On mu donosi poruku da Bog ţeli da putem njega ponovo uspostavi puno i veĉno EvanĊelje, kakvog ga je navestio Isus prastanovnicima Severne Amerike, tj. Indijancima.

AnĊeo mu još govori kako postoje zakopane zlatne ploĉe koje sadrţe istoriju naroda Jese i koje trebaju biti otkopane i objavljene svetu. No, anĊeo Moroni nije odmah objavio tajno mesto gde se ploĉe nalaze, već je primorao Smita da ĉeka ĉetiri godine, pre no što mu je otkrio lokaciju na kojoj su ploĉe zakopane. Kada je Smit konaĉno saznao lokaciju, on je iskopao ploĉe i identifikovao pismo kao"reformovane egipatske" hijeroglife a zatim koristeći se URIM I TUMIM naoĉarima, koje su se nalazile sa ploĉama, 37

Religioznost kod Srba Kroz mnoge godine sledbenici Dţozefa Smita bivaju proganjani i zbog toga su prinuĊeni da se sele s mesta na mesto, iz drţave u drţavu a sve ovo vreme ih prate brojne afere i skandali. Razlog tome je bila njihova (sektaška) netolerancija prema drugim religijama ali i poligamija koju su praktikovali, govorilo se da Smit ima negde izmeĊu 27 i 84 ţene. 1844. godine su jedne novine su razotkrile njegovu poligamiju i javno kritikovali Mormone. Smit ovo nije mogao da podnese, te je svojim sledbenicima naredio da se kancelarija novina i štamparija unište. On i njegov brat su bili uhapšeni i stavljeni u pritvor da ĉekaju suĊenje. MeĊutim, 27. juna, 1844. razjarena svetina od oko 200 ljudi je provalila u zatvor i ubila obojicu. Zbog toga, ovo dvoje meĊu mormonima se drţe i cene kao "muĉenici vere".

od poligamije a u Juti je izgraĊeno milionsko mormonsko carstvo.

GLAVNA VEROVANJA Ovaj verski pokret je što se tiĉe svojih doktrina u stalnoj reformi i promeni.

Naime, postoji stalna i neprekidna objava teĉe kroz ustanovu proroka/voĊa. I to je razlog zašto postoje i kasnije objave, npr.

1978. je objavljeno kako su sve rase odreĊene za nosioce prava ustanove proroka, jer pre toga je ta ustanova/zvanje bila rezervisana samo za pripadnike bele rase. Dakle, postoje veće i manje promene tokom vremena u njihovim uĉenjima, što treba imati na umu kada se govori o verovanjima ove religiozne grupe. No, ovo je i za oĉekivati, jer zbog postojanja brojnih protivreĉja u njihovim verovanjima, mormoni moraju s vremena na vreme modifikovati svoja uĉenja da bi kult i dalje opstajao.

Posle Smitove smrti, većina mormona je prihvatila Brajem Janga (Brigham Young, 1801-1877) za novog voĊu/proroka. Jang je i dalje propagirao poligamiju. Sam je imao 25 ţena. Organizovao je i njihovu seobu u drţavu Juta (Utah), 1848. godine, pošto su bili proterani iz Ilinoisa. Godine 1857. je naredio masakr nemormonske kolonije naseljenika. Jang je silom spreĉio da se Juta prizna kao savezna drţava.

Plašio se zakona koji će zabraniti poligamiju.

Ovde ću se osvrnuti samo na ona njihova verovanja koje se sukobljavaju sa istorijskim i tradicionalnim hrišćanstvom, jer mi je namera ukazati na njihove drugaĉije stavove u pojedinim i vaţnim hrišćanskim doktrinama. I kada se sve to sagleda moţe se reći da je mormonizam sinkretizam (mix) svakakvih verovanja/uĉenja i nauĉne fantastike.

1. BOG

Konaĉno, mormoni su se ipak potĉinili vlastima. Mormoni su postepeno odustali

Mormoni kada pominju Boga koriste 38

Religioznost kod Srba već veruju da je Isusovo utelovljenje posledica fiziĉkog (seksualnog) odnosa izmeĊu Boga Oca i ţene Marije. Oni veruju da je Isus Bog, ali i da bilo koje ljudsko biće moţe postati bog - nalik njemu. Po njima Isus se oţenio Marijom, Martom i Marijom Magdalenom, tj. imao je mnogo ţena.

poznate biblijske izraze kao: Elohim, Jehova, Veĉni Otac itd. MeĊutim, mormoni veruju da Bog nije oduvek bio uzvišeno biće u svemiru, već da je to postigao kroz pravedan ţivot i upornost.

Oni veruju da Bog Otac ima "telo od mesa i kostiju koje je isto opipljivo kao i ĉovekovo." Postojala je i teorija Brajem Janga, a koja je napuštena od strane modernih mormonskih voĊa, da je Adam zapravo bio Bog i otac Isusa Hrista.

Kao što je već reĉeno, po njima, Isus i Lucifer su fiziĉki sinovi Boga, tj. Boţja braća. No, Bog Otac je dao prednost Isusovim ţeljama a ne Luciferovim, jer mu je Isus bio miljenik. Zbog toga je buknuo veliki rat na nebu. Dve trećine od nas (prema mormonskom uĉenju, celo ĉoveĉanstvo je bilo tamo prisutno) borili su se na Hristovoj strani, a jedna trećina na Luciferovoj strani. Ta Luciferova trećina su postali demoni. Postali su odmetnici neba i nije im bilo dopušteno uzeti telo i ţiveti na Zemlji. Ostali su zauvek zatvoreni u nemogućnosti da ikada postanu bogovi. Dve trećine onih koji su se borili za Hrista roĊeni su na Zemlji.

Mormonska crkva drţi da je meĊu njima postajala jedna grupa kukavica koji se nisu hrabro borili za Hrista, i tako su zbog toga postali prokleti - rodili su se crni (tamne puti) i potomci su Kajinov.

2. TROJSTVO Mormoni ne prihvataju trojstvo onako kako to definiše tradicionalno hrišćanstvo; već veruju da postoje tri odvojena boga: (a) Bog - "uzvišeni čovek" ima meso i kosti. On je bio ĉovek na drugoj planeti a zatim se usavršio i razvio do te mere da je postao Bog. On je uzvišeni vladar nad svim drugim bogovima. Bog se oţenio, te je tako postao i telesni otac svih ljudskih bića. (b) Sveti Duh je "čovek-duh". On nije sve prisutan - on moţe biti istovremeno samo na jednom mestu. (c) Isus i Lucifer su fiziĉki sinovi Boga, tj.

Boţja braća. Isus je prvoroĊeni duh (Sveti Duh) sin Boga (Jehove) i "nebeske majke" i jedinoroĊeni telesni sin Boga i Marije.

3: ISUS HRIST

4. BIBLIJA Mormoni veruju da postoje ĉetiri izvora boţanski nadahnutih reĉi, umesto samo

Mormoni odbacuju deviĉansko roĊenje, 39

Religioznost kod Srba jednog, tj. Biblije.

Neverovatno je da pripadnike mormonske vere ne zabrinjava ova ĉinjenica, već oni slepo veruju "da je samo stvar vremena kada će se takav dokaz otkriti".

(a) Mormoni će reći da prihvataju Bibliju, "sve dok je ona prevedena ispravno." No, po njima, takvog ispravnog prevoda nema.

Mormoni prihvataju samo engleskiKing James prevod Biblije, ali sa tvrdnjom da se ĉovek ne moţe na nju osloniti, jer je puna prevodilaĉkih grešaka. Oni istiĉu da postoji preko 600 mesta koja treba da budu ispravljena. Zbog toga ne treba da nas ĉudi kada neki mormon kaţe da: Knjiga Mormona prevazilazi Bibliju u svakom pogledu, jer u njoj nema grešaka.

(c) Zbirka "Doktrina i zaveti" se smatra mormonskim pismom. Zbirka sadrţi kolekciju modernih otkrivenja u pogledu "Crkve Hristove, one koja je obnovljena." (d) Zbirka "Biser velike vrednosti", mormoni smatraju da ona sadrţi i razjašnjava doktrine i uĉenja koja su se izgubila iz Biblije i da pruţa svoje "ispravno" tumaĉenje o stvaranju Zemlje.

(b) Dakle, iznad Biblije je "Knjiga Mormona" koju je "preveo" Smit i objavio 1830. godine. Smit je tvrdio da je to "najispravnija knjiga" na Zemlji, i da ĉovek moţe doći bliţe Bogu samo ako sledi njene upute, "više od bilo koje druge knjige", jer je nepogrešiva, za razliku od Biblije.

5. GREH Adam i Eva ţiveći u Edenskom vrtu nisu iskusili greh, prokreaciju ni smrt. No, Bog je isplanirao njihovu neposlušnost i njihov pad u greh. Posle ĉega su prvi ljudi izgubili besmrtnost, ali oni tada postaju sposobni za prokreaciju, što je bila Boţja volja. Iskonski greh (Adamov) ne utiĉe na ĉoveka (ĉovek se ne raĊa grešan), svako će biti kaţnjen zbog svojih vlastitih greha.

Ĉitajući Knjigu Mormona moţete na momente pomisliti da ĉitate Bibliju (jer postoje ĉitavi odlomci koji su kao prepisani iz Biblije); a Knjiga Mormona je navodno napisana u razdoblju od 600 godina pre Hrista do 421. Po tvrdnjama mormona pisali su je razni "proroci istoriĉari". No, istina je da Knjigu Mormona ne potkrepljuje nijedan jedini arheološki dokaz i ne odgovara ĉinjenicama koje su poznate o prekolumbijskim civilizacijama.

6. SPASENJE Po mormonima, postoje dve vrste spasenja: (a) Opšte spasenje. To je bezuslovno izbavljenje Isusovim otkupom za Adamov greh. Ono garantuje univerzalno 40

Religioznost kod Srba uskrsnuće i besmrtnost svim ljudima.

neposlušni Mormoni, ljudi dobre volje iz svih religija. Sada imaju drugu šansu, za uskrsnuće nakon celestijalnih bića.

(b) Individualno spasenje, tzv. "uzdignuće" stoji na raspolaganju samo onima koji veruju i potĉinjavaju se zakonima i uredbama EvanĊelja mormonske crkve. Zbog toga što je to jedino i istinsko EvanĊelje ustanovljeno tek putem Boţjeg proroka Dţozefa Smita.

Ovo je centralno uĉenje Mormona. Ono zahteva veru, pokajanje, krštenje podronjenjem, konfirmaciju (sveĉani ĉin potvrĊivanja crkvenog punoletstva i puštanja prvoj priĉesti) uz rukopolaganje od strane sveštenika.

(c) Celestijalno nebo. Svaka osoba nakon svog "uzvišenja" postaje bog po zakonu veĉne progresije: "Kakav je čovek sada, Bog je nekada bio; kakav je Bog sada, čovek može da postane" - osobe koje su uspele u svom liĉnom usavršavanju nasleĊuju svoju planetu da je nastane ljudima i da vladaju nad njom kao suvereni bogovi. Za "ustoliĉenje" osobe, tj. kvalifikovnje za boţanstvo potrebno je: drţanje hramskih uredbi, sveštenstvo, nebeski brak i krštenje za mrtve.

7. VEĈNI ŢIVOT

VERSKA PRAKSA Praktikovanje vere kod mormona je dosta ţivo i puno aktivnosti, evo samo nekih napomena.

Po mormonima postoji bezbroj bogova i beskonaĉni broj planeta. Mormoni veruju da postoje razliĉiti nivoi ili carstva posle ţivota. A gde će pojedinac da završi posle svoje smrti to zavisi od onoga u šta veruje i šta radi u svom zemaljskom ţivotu.

1. SVEŠTENSTVO Mormonima je sveštenstvo veoma vaţno i meĊu njima postoje dve vrste sveštenika:

Dakle postoje tri carstva/stepena budućeg ţivota ili tri neba:

(a) Aronitsko, niţe sveštenstvo. Vaţi za muškarce od 12-18 godina. To su sveštenici, uĉitelji i Ċakoni.

(a) Telestijalno carstvo. Ovamo dolaze neznabošci koji su odbili EvanĊelje Mormona, koji trpe u paklu, koji su zatvoreni do kraja milenijuma. Posle toga sledi sud, a to je druga smrt.

(b) Melhisedekovsko, više sveštenstvo.

Vaţi za muškarce od 19 godina naviše.

Ono je neophodno za uzdignuće.

Ne postoje ţene sveštenice. Ovi muški sveštenici su opunomoćeni da upravljaju svim poslovima crkve.

(b) Terestijalno nebo. Ovamo dolaze hrišćani koji odbacuju Mormonizam, 41

Religioznost kod Srba duhove, jer je ovaj kratak boravak na Zemlji neophodna faza u kretanju ka boţanstvu".

2. NEBESKO VENĈANJE Ovo je druga neophodnost za uzdignuće.

Nebesko venĉanje predstavlja hramsku ceremoniju u Solt Lejk Sitiju (ovakav brak je validan/moguć samo na ovom mestu!).

Ako braĉni par ţivi dostojno, oni će nastaviti ţiveti zauvek u nebeskom carstvu kao boţanstva. No, postoji i druga vrsta sklapanja braka koja je zemaljska. Ono se obavlja u svakoj crkvi, a razrešava se samo smrću. Zemaljski venĉani partneri postaju posle smrti anĊeli. Ţene postiţu uzdignuće samu putem nebeskog braka.

Dostojne neudate ţene i ne-mormonske će se venĉati nebeski za mormone u toku hiljadugodišnjeg carstva.

3. KRŠTENJE ZA MRTVE Mormoni se podvrgavaju krštenju "za" ili "u ime" svojih preminulih predaka, tj. onih koji su umrli u nepoznavanju mormonizma a da bi im tako omogućili da postignu svoje uzdignuće. Smit kaţe da je "najveći nemar" zanemariti ovo i da to moţe postati uzrokom da se izgubi vlastito uzdignuće. Odatle meĊu mormonima veliko zanimanje i vrednovanje genealogija (rodoslovlja), kao i sakupljanje ljudskog genetskog materijala.

Mormoni poseduju najveću banku gena na svetu. Krštenje za mrtve, mormoni temelje na 1. Kor. 15:29, koje je ustvari pogrešno tumaĉeno i shvaćeno od Dţozefa Smita.

Neke samostalne mormonske crkve ne praktikuju ovakvo krštenje.

4. MORAL I APSTINENCIJA Postoji zabrana alkohola, duvana i napitaka sa kofeinom. Mormonima se ne moţe zameriti da su poroĉni ljudi, ĉak naprotiv, oni su veoma disciplinovana i veoma dobro organizovana crkva a njihovi su ĉlanovi po pravilu vredni, pošteni i etiĉki ispravni porodiĉni ljudi, koji se tako odnose i prema svojoj okolini.

Mormoni pridaju veliki znaĉaj braku i osnivanju porodice, oni smatraju "da je duţnost dobrih mormona da raĊaju decu, i da tako obezbeĊuju tela za postojeće

5. PODĈINJAVANJE VOĐI 42

Religioznost kod Srba ZAKLJUĈAK Od ĉlana mormonske crkve se zahteva podreĊenost vodstvu ţivog proroka i odrţavanje njegovih saveta, te poslušnost drugim mormonskim zapovestima, kao na primer davanje desetka od novĉanih primanja, redovnom pohaĊanju sastanaka crkve, uĉešću u sakramentima, misionarenje itd.

ormoni se izjašnjavaju kao hrišćani, iako se mnoga od njihovih uverenja drastiĉno razlikuju od tradicionalnog hrišćanstva ili biblijske teologije.

Mormoni kaţu da veruju u Bibliju, ali je po njima ta Biblija puna grešaka, ona nije verodostojna. Po njima postoje drugi sveti tekstovi koji su pouzdaniji od Biblije, kao što je Knjiga Mormona.

6. MISIONARENJE

Oni veruju da su svi ljudi duhovi Boga, tj. deca Boţja. Mormoni veruju da vraćanje (obraćenje) Bogu zahteva sleĊenje primera Isusa Hrista i uĉenja Dţozefa Smita, koji je dobio nalog da krštava. I to je jedino krštenje koje spasava. Tako, mormoni krštavaju ĉak i mrtve ne bi li ih spasili (npr. ĉak su krstili i Aleksandra Makedonskog, Napoleona i druge), a ovo rade da bi svoja religijska ubeĊenja što jaĉe vezali za zvaniĉnu istoriju i tako stekli neku verodostojnost.

Mormoni imaju izrazito sektaški stav kada su u pitanju druge religije ili vere, jer oni sebe smatraju jedinom i legitimnom hrišćanskom crkvom. Iz tog razloga oni na sve one koji nisu mormoni gledaju kao na svoje potencijalno misijsko polje.

Pošto po njihovom uĉenju postoje mnogi bogovi, a koji su nekada bili ljudska bića, te je mormonizam jedini put koji vodi ka postajanju boţanstva. Svi mormoni, muškarci, mogu biti izabrani da postanu bogovi svojih vlastitih planeta i to je glavni razlog zbog kojeg mormonski (muški) misionar će zakucati na Vaša vrata i ponuditi Vam svoju literaturu. On to ĉini jer nastoji da postigne svoje spasenje, a misijsko delovanje je jedan od naĉina da mu to i uspe - ako kroz svoje delovanje pridobije nove obraćenike u mormonizam, on će pomoći sebi samome i postaće nakon svoje smrti boţanstvo bog.

Mormoni veruju u veĉnu progresiju i preegzistenciju (duša), meĊutim, ništa od toga se ne nalazi u hrišćanskoj teologiji.

Za razliku od uĉenja tradicionalnog hrišćanstva mormonstvo ne kaţe da ćemo jednoga dana biti sa Bogom, već uĉi da ako ispunjavamo neke norme (Dţozefa Smita), i mi sami moţemo postati bog. U svojoj suštini, mormonizam je religija koja je usmerena na samu sebe, jer pitanja sa kojima se mormoni bave, kada 43

Religioznost kod Srba razmišljaju u budućem ţivotu, jesu: Koliko ţena ću imati kada budem u raju?

(Mormoni veruju da će muškarci imati harem ţena!) Nad koliko ću planeta vladati? Koliko ću biti velik bog - od ostalih bogova?

EGOIZAM i PONOS je u samom srcu mormonskog uĉenja o ĉoveku-bogu. Zar sam Luficer nije pao s neba zbog ovakve ţelje (Jezek. 28:15-17, Isa. 14:12)?

Mormonstvo je, u svojoj poslednjoj instanci, religija poganske suštine zato što sve svodi na materijalizam, na telesnost.

Po njima je i duh samo jedan oblik proĉišćene materije. Mormonstvo sniţava biblijskog Boga na nivo ĉoveka (stvorenja) i uzdiţe ĉoveka na nivo boţanstva. Mormonstvo je ustvari samo drugaĉije upakovana ona stara ponuda iz Edenskog vrta, kada je Sotona rekao ljudima: "Nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oĉi, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo." (1.

Moj. 3:4-5) Mormoni imaju jedinstven pogled na kosmologiju i ţivot posle smrti, kakav je potpuno stran Bibliji i nauci. Bog i osoba Isusa Hrista o kojoj oni govore nije boţanstvo Biblije. Mormoni odstupaju od nekih temeljnih teoloških uĉenja Biblije, pa tako ne slave Boga kao Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha, već kao tri boga koja imaju odvojenu i savršeno ljudsku prirodu - njihov bog ustvari jeste ĉovek! No, to nas ne treba ĉuditi, jer osnovni cilj

mormonske vere jeste saţet u izjavi:"Bogovi postoje, i zato nam je najbolje da težimo da budemo spremni da postanemo jedan od njih". (Brigam Jang, Journal of Discourse) Ĉuti danas ovakvu izjavu nije ništa novo, u ovom dobu Nju Ejdţa, ĉija filozofija nudi mnoge puteve ka "oboţenju ĉoveka", te zbog toga moţda i za jeres mormonizma dolaze bolji dani...

U pisanju ovog ĉlanka korišćeni su brojni Internet izvori i knjiga "Dictionary of cults, sects, religions and the occult".

Zvono u fruškogorskom manastiru.

44

Željko Lj. Krstić 2014.

Svitac, mart

Tabelarni prikaz najvaţnijih praznika u srpskom Pravoslavnom kalendaru.

Mesec Januar

Februar

Praznik Boţić

Datum 7.januar

Bogojavljenje

19. januar

Jovanjdan – Jovana Krstitelja

20. januar

Sveti Sava Savindan

27. januar

Mesec Jul

22. februar 7. jun 11. oktobar Praznik Ivanjdan

Zimske Letnje Jesenje Datum 7. jul

Avgust

Petrovdan Ilinadan

12. jul – sub.

2. avgustsub

Preobraţenje gospodnje

Sv. Tri jerarha – sreda

12. februar

Sretenje gospodnje Mladenci Blagovesti

15. februar

Cveti

13. april

Veliki petak

18. april

Vaskrs

20. april

Vaskrni ponedeljak

21. aprl

Sv. Kozma i Damjan

22. april

Vraĉevi

6. maj

21. novembar AranĊelovdan Nikoljdan 19. decem.

Velika gospojina Septembar

Mart April

19. avgust

Usekovanije Mala gospojina

22. mart 7. april

28. avgust 11. septembar 21. septembar

Krstovdan

Maj

Vaskrsni utorak ĐurĊevdan Sv. Vasilije ĉudvotorac

Jun

Sveta petka Mitrovdan

15.novembar 14. novembar

Decembar

12. maj

Detinjci

21. decemb.

29 . maj

Materice

28. decemb.

Spasovdan Trojica

8. jun

Vidovdan

28. jun

ZADUŠNICE Uvek subota

Oktobar Novembar

27. septembar 27. oktobar 8. novembar

Naponema : Oci padaju 05. Januara.

Željko Lj. Krstić 2014.

Svitac, mart

Željko Lj. Krstić 2014.

Svitac, mart

Željko Lj. Krstić 2014.

Svitac, mart