USKRS; SVITAC; april-maj 2016; IV godina.

2016

PROLEĆNI SVITAC

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić Adresa: KaraĊorĊeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana: Uskršnje jaje Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko može čovjek sam sebi.

Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?

Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?

Nije pravo da pošteni ljudi ostaju pod sumnjom zato što su drugi rđavi.

Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom ljudski.

Autor slike na zidu: Davor Filakov ( 2007.)

UVOD :

Mehmad Meša Selimović , TVRĐAVA

U ovom broju navodimo dve sudbine ljudi koje su napisali svoje knjige. Ivan Ivanović je sa pisanjem svoje knjige ‘’ Crveni Kralj’’ izgubio posao profesora srpskog jezika u kuršumlijskoj Gimnaziji. Ţeljko Krstić je mobingovan zbog Zatvorske Podmornice., knjige kojom pokušava da sa struĉnog I nauĉnog stanovišta predstavi dešavanja u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike.

Sudbina ova dva pisca govore da se granice slobode govora i pisanja u Srbiji slabo pomeraju. Kada je Ivan Ivanović izgubio posao u Kuršumliji 1972 god. tada je Ţeljko Krstić krenuo u prvi razred O.Š. ‘’ Sestre Ilić’’ u Valjevu. Zanimljivo je da je tokom školovanja za odliĉan uspeh u IV godini srednje škole dobio knjigu ‘’ Crveni Kralj’’.

Sadrţaj: Ivan Ivanović, knjiţevnik: Rimejk ( ponovo pročitati ) Prolazio kroz Stradiju Ana Šomlo: Prikaz ‘‘ Zatvorske podmornice‘‘ iz 2013 godine.

Priĉe Ţeljka Krstića : Zatvorska podmornica izbačena iz gradske biblioteke, Prete mi otkazom zbog price sa psom Suspendovan zatvorski vaspitač: Iscedili me kao limun pa me tretirali kao vazduh, Nigrina i Fonti, Tito u česnici , fudbalski derbi : ‗‘ Četnik – Partizan‘‘.

1

Књижевник : Иван Ивановић РИМЕЈК (ПОНОВО ПРОЧИТАТИ)

Кад су комунисти осудили моје ране радове (романи „Црвени краљ― и „Време спорта и разоноде―), нарочито су се окомили на два поглавља у њима. После толико времена, да их вратим у литературу и ставим под критичку лупу. „Црвени краљ“, поглавље 15 И стварно се ја, док сам играо у Југовини, у политику нисам мешао. Једм што сам увек имао на уму речи Моше Перишића. А друго што ја с политикон

немам везе. За политику сам дудук. Не волим ја много да увијам и д паламудим. Не умем то. Ја идем отворено. Једном ме је један студен у Паризу тако испрескакао да ми одонда више не паде напамет да се ме шам у политику. За политику треба човек да има муда до колена. А та студент је био добро поткован и знао је све. То му је занат, као мер фудбал. А ја — дудук. С тим студентом сам почео да се препирем и зезања, онако без везе. Волим ја понекад да се тако опустим да ми ј све равно, да ме за ништа не боли кита. И онда се препиремо који је пореда бољи: капитализам или социјализам. Он као заступа капитализам а ја соција лизам. А мени смешно, да се упишам од смеха. Па ја сам стопут већи капиталиста од њега. Он нема жилет да се обрије него је зарастао у браду као владика, а ја имам дебелу књижицу у банки. Али тако се лопта наместила. А он учен. Зна тај и историју, и филозофију, и много тога. А ја без тренинга. Откад сам напустио школу ни новине честито не читам. Као теле. Али то ми ништа не смета да будем агресиван и да нападам. »Јеби ти тај капитализам«, кажем, »кад на једној страни имате супербога-таше а на другој страни сиротињу и незапослене«. »Што се тиче незапослености, слабо си информисан, мсје«, каже он. »Незапослености је било у класичном капитализму, данас је скоро нема«. »Не знам«, кажем ја, »тако сам учио у школи«. »Не ваља та твоја школа, мсје«, каже он. »Дабоме да не ваља«, сложим се ја. »Иначе је не бих напустио«. »А имате ли ви богате, мсје?« пита студент. »Немамо«, кажем ја, »код нас су фабрике радничке«.

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

»И исто стоје економски онај што ради у руднику и онај у влади?« »Какви«, кажем ја. »Онај у влади је рокфелер за оног у руднику«. Уједем се за језик, али касно. Отказале кочнице. »И код вас нема великих економских разлика међу људима?« тера он даље. »Какви нема«, кажем ја. »Знам неке што имају двоја кола, вилу и стан . .. и неке што једва имају за леба. Ето, доле, у мојој Јужној Србији има много те сиротиње«. Развезао ми се језик па не могу да га зауставим. Нешто ми ладно око срца, као да видим оног суповца Божића из Ниша. Али шта могу кад сам такав. Тако ми и треба кад сам се ухватио у политику. Уместо да ватам цуре по Паризу, за шта ме је бог створио, ја се уплео у ствари за које сам дудук. Али не могу сад да се повучем. Не могу да му пре-дам парфорфе. Не би било спортски. »А имате ли ви незапослене?« каже студент. »Па«, кажем, »имамо«. »Па како то тумачиш, мсје?« пита студент. Ста да му кажем, мајци му га његовој? Не умем ја да објасним што у Југославији има незапослених. »Не знам«, кажем. »Има ко о томе мисли. Мени посао не треба. Ја сам фудбалер »А што ваши радници долазе овамо на рад?« вели студент. »Па да раде«, кажем ја. »Сто иду из социјализма кад им је толико добро?« каже он. »Не знам«, кажем. »Овде су веће зараде. Не долазе овамо само наши. Долазе и Турци, и Грци, и Италијани, и Шпанци. Дајете већу лову, зато долазе«. »А како су плаћени фудбалери у Југославији?« пита студент. »Макси«, кажем ја. »Па што онда прелазе у наше клубове?« »Дајете већу лову«, кажем. »А ти, мсје«, каже он, »хоћеш ли једнога дана у иностранство?«

»Хоћу«, кажем. »Због лове. Хоћу да се обезбедим за читав живот«. »А добро, мсје«, каже студент, »како то кад су фабрике радничке и кад радници сами њима управљају за једне има посла а за друге нема?« »Нисмо још довољно развијени«, кажем. »Зашто не делите?« каже он. »Не знам«, кажем. »А како то, мсје«, каже он, »нисте довољно богати а појединце плаћате макси? Ето фудбалере«. »Па«, кажем, »нисмо још довољно усавршили расподелу«. »А добро, мсје«, каже студент, »зашто они који имају много не одвоје за оне који имају мало. То би било социјалистички«. »А одвајају ли код вас?« кажем. Најзад укопчам. Боље да је њега испи-тујем него он мене. »Не«, каже он. »Али ово је капитализам и газда присваја вишак рада. Зато је капитализам говно. А колико ти добијаш месечно што играш фудбал?« »Зависи какве резултате постигнемо«, кажем. »Али ухвати се преко пола милиона динара«. »А колики је код вас минимални лични доходак?« »Не знам«, кажем. »Има их који примају педесет хиљада динара«. »Па зашто, мсје, ти не одвојиш од твоје плате за оне који примају тако мало?« »Нисам толико луд«, кажем. »Био бих највећа будала да тако нешто урадим«. »А јеси ли ти члан партије?« пита студент. Видим да не могу с њим да се надмећем. Говори као навијен, маму му његову. Не могу чак ни да га фаулирам. »Јок«, кажем. »Откуд ја у партији?« »А знаш ли неког ко је у партији да се одрекао својих примања у корист...?« »Какви«, излети ми, »не верујем да такав 1

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

постоји«. Ста сам друго могао да кажем? Ја стварно не знам ниједног у Југославији који је дао своју плату сељаку или рудару или незапосленом. Не кажем да нема таквих. Али ја за такав случај не знам. Не знам ниједног у Југославији који је урадио тако нешто. »А добро, мсје«, каже он, »је ли истина да Руси немају никакву политичку слободу?« »Не знам«, кажем. »То пише у нашим новинама. Ако нешто кажеш против власти, одмах те шаљу у концентрациони логор у Сибир«. Стварно сам тако нешто читао у новинама. »Мораш да мислиш као партијско руководство?« каже студент. »Иначе ти не-ма опстанка?« »Јесте«, кажем. »Једино су се мало отворили док је био Хрушчов. После су се опет затворили. Код нас је у том погледу много боље. Имамо, истина, и ми понеког Божића, али Моша Перишић не мисли тако«. »Како, мсје?« каже студент. »Ништа«, кажем. »Нека моја приватна размишљања. А смеш ли ти, мсје, да говориш против власти?« »Што да не?« каже он. »Па ја то стално чиним«. »Не знам«, кажем ја. »Збунио си ме. Изгледа да сам за политику теле. Не могу ја да одговорим на та питања. Немам знање. Изгледа да мени глава више служи за фудбал. Мислим да сам у игри главом раван Кочишу. А о политики има ко води рачуна«. Тако му се отворим. »Знаш шта, Југослав«, каже студент, »капитализам је говно. Ја сам студент и припадам левици. Неколико пута сам штрајковао и ево шта ми је остало од полиције. Капитализам је говно. Само ја бих рекао да се и социјализам . . .« »Не знам«, кажем ја. И тад сам се чврсто зарекао да не улећем у такве разговоре. Политика није мој терен. То је исто као

да ме стави тренер између статива. Набијали би ми мангупи голове кроз ноге. Ја сам центарфор. Моје је да играм фудбал а за све остало ме боли ђока. Мени је добро. Јебе се мени како је другима и што Чехословачка нема море! Кад данас размишљам о томе, не знам да ли сам погрешио. Нема сумње да су политички ставови о капитализму и комунизму Зоке Кинга моји ставови. Ни капитализам, ни комунизам, трећи пут! Који? Да ли уопште постоји трећи пут? Шта о томе може да каже писац који није изишао из своје провинције?Једино што бих данас могао да кажем: Кога брига што Србија нема море! „Време спорта и разоноде“, глава четрнаеста

КАЖИ МИ ШТА СЕ ИГРАШ ПА ЋУ ТИ РЕЋИ КО СИ! Једно време је Стефан Живковић писао чланке у ревији „Спорт и свет". Издвајам три његова чланка, који, по мом мишљењу, имају значаја за схватање наше генерације. Рекао бих да нас је Стефа погодио у саму душу!

2

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

добије збир улога оних који губе. Када су државе схватиле да страст публике за коцком може да представља леп извор зараде, ставиле су коцку под своју заштиту и појавиле се као њени организатори. Фудбалске организације су организовале спортске кладионице помоћу којих контролишу клађење и наплаћују своје услуге. Тако сви играју, сви се такмиче, једино организатори сигурно добијају. На крају, фудбал има и неке елементе ilinxa. Игра је до те мере продрла у људску психу и заузела место у њој да су утакмице праћене колективном вртоглавицом, паником, пометњом. У тој навијачкој хистерији се испољавају „сирове и неуглађене форме афирмације личности". Навијачи победу свог тима доживљавају као сопствену победу. Тако се фудбал јавља као компликована игра која одражава компликоване односе у савременом друштву. Фудбал је игра Двадесетог века јер адекватно одражава психологију модерног човека. Фудбал је колективни спорт, судар екипа састављених од појединаца који морају да се уклопе у колектив. У том погледу фудбал подсећа на савремену технологију у којој се индивидуални рад све више уклапа у колективни. Екипе, као ни технолошке организације, не трпе индивидуалне побуњенике и постепено их елиминишу. У фудбалу, као и у технологији, могу да опстану само они појединци који своје индивидуалне интересе подреде колективном интересу екипе. Тако гледалац на фудбалском стадиону репродукује свој живот, своју свест, која се овога пута јавља као отуђена свест, као туђи живот. Гледалац ужива у представи „туђег живота", нимало свестан да је то и његов живот. Он доживљава функционисање колективног строја у коме сваки играч има своје одређено

Зашто је фудбал шра нашег времена? Фудбал, онај који се игра на пољанама или на стадионима, бесумње спада у такмичење, односно у agon (види књигу Роже Кајоа, „Игре и људи"). Две екипе се међусобно такмиче у оквиру одређених и прихваћених правила. Будући да је фудбал у Двадесетом веку постао „опијум за народ", државе су се постарале да га институционализују, уведу на стадионе и контролишу. Тако су створене моћне фудбалске организације, како националне тако и међународне, које контролишу игру. Изграђени су огромни стадиони који могу да приме и преко сто хиљада гледалаца, тако да је од игре начињен масовни спектакл. Тако фудбал добија елементе mimicry. Утакмице често подсећају на драме, са заплетом и расплетом, са актерима и херојима. Огромно гледалиште стадиона активно учествује у призору, узбуђује се и оду-шевљава, радује или разочарава. Гледаоци се на неки начин идентификују са такмичарима, и са-ми преживљавају њихову драму, као што добар читалац романа или гледалац филма препознаје себе у јунаку романа, односно филма. Публика од такмичара ствара јунаке; победници игре, шампиони, постају звезде и уживају подршку и нaклоност најширих народних слојева. Како је публика ипак у основи пасивна, и поред тога што се активно односи према такмичарима, не учествује у раду, односно у такмичењу, она тражи и сама да се такмичи. За њу је најподеснија коцка, односно а1еа, јер срећа у коцки значи лаку зараду, много већу него што је она коју пружа живот пун рада и зноја. Публика се активира на тај начин што се клади, добија или губи. Овде се ради о преношењу вредности, јер онај који добија у најбољем случају може да 3

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

место, у коме појединац има право да покаже своје индивидуалне способности само у границама колективног интереса. Фудбалска игра, сведена на резултат, у суштини је једна дубоко утилитаристичка представа, као и живот. У крајњем збиру битан је само резултат, победник иде даље, побеђени отпада, као и у животу. Зато романтичари у фудбалу, као и у животу, слабо пролазе јер их спутава утилитарни дух колектива. Укратко, фудбалска представа има све елементе стварног живота, а јавља се у његовом отуђеном виду, и зато привлачи и узбуђује масе. Фудбалска игра је репродукција живота. Фудбалска игра има у својој бити многе елементе рата. И поред тога што у игри постоје извесна правила, играчи се труде да их изиграју, нарочито у области фер плеја. Утакмица је нека врста рата између две екипе у којој је једини циљ победа. Да би тај циљ оствариле, екипе се специјално припремају, њихови генерали - стручњаци разрађују посебну тактику како да онемогуће противничке играче, укључујући у тај план и погибељну игру. Рат се води не само на терену него и на трибинама, где сваки час избија туча између навијача противничких екипа. Двадесети век је, као и све раније епохе, још увек време рата. Свет је исувише навикнут на рат да би могао да га не репродукује у својим играма. Требаће, свакако, много времена да се људи привикну на мир, наравно под условом да је Други светски рат последњи рат великих размера у историји човечанства. Од свих човекових игара фудбал највише одговара ратничким генерацијама које још увек доминирају светом. Поред овога, узрок популарности фудбала треба тражити и у урбанизованом начину живота модерног човека. Ако узмемо у обзир да је фудбал игра човека из града, онда је јасно да на

фудбалском стадиону тај човек налази минимум потребне слободе коју му град ускраћује. Притешњен огромним стамбеним блоковима, затрован смогом и отровним гасовима, обесправљен разним притисцима, човек на стадиону отвара свој вентил издушка и ослобађа из себе вишак енергије, либидо, и чини све оно што му цивилизација ограничава. Тако фудбалска представа има помало и анимални карактер, јер на стадиону, у маси од више хиљада људи, све је дозвољено, од безазлених увреда на рачун играча до патолошког ослобађања анималних нагона. Зато на стадионима често долази до туча, како на терену тако и на трибинама, које понекад прерастају у прави рат. Са своје стране, државе манипулишу великим интересовањем својих поданика за фудбалом. Тако фудбалска игра постаје важна друштвена делатност и од ње се прави култ. Није нимало случајно што је фудбалска игра дигнута на ниво култа у земљама неслободе, социјалне беде, нерешених друштвених питања. Тамо се она нуди као замена за прави живот. Фудбал је најпопуларнија игра човека Двадесетог века јер најверније одражава његов живот. Фудбал се отуђио од широких народних маса оног тренутка кад је ушао на велике стадионе. Огромне грађевине, колосеуми наших дана, служе малој елитној групи одабраних фудбалера, не да у њима играју, него да зарађују хлеб. Тако стадиони постају радно место фудбалера, монотоно и досадно као свако радно место, нарочито за професионалца притиснутог тешком обавезом да увек побеђује. У исто време хиљаде градских дечака немају никакве могућности на асфалту и бетону да сами играју, да буду

4

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

сами актери, јер су стадиони намењени најужем кругу одабраних. Стадионски фудбал, наравно, као ни гладијаторске борбе, није забава, разонода, игра, него борба, ако не за живот а оно за успех, за славу, за просперитет, за новац. Новац је у крајњој линији разорио све људске вредности фудбала као игре и свео га на „индустрију забаве" и на трговину туђим вредностима. Велики фудбалски тимови организовани су као предузећа, њима руководе искусни и пословни менаџери, саму игру организују као борбу школовани стручњаци, мајстори тактике. Играчи су деградирани на ниво робова, потпуно су потчињени клубу. Клуб располаже њиховим вредностима до те мере да може да их прода на тржишту као робу. Сасвим је јасно да ће побеђивати они клубови који поседују боље играче, то јест бољу робу, па се клубу више исплати да купује готове, изграђене и формиране фудбалере, него да их подиже и васпитава од подмлатка до првог тима. Логично је да сваки младић не може да постане врхунски фудбалер па ма колико то желео и ма колико се трудио, да се истински велики фудбалери рађају. Зато је далеко лакше купити правог фудбалског аса него пронаћи га између хиљаде амбициозних дечака и однеговати га. У пракси то значи да велике тимове могу да имају само богати који могу да одреше кесу и да плате једног Пушкаша, Еузебија, Пелеа, Кројфа или Бекенбауера. То доводи до концентрације великих играча у мали број најбогатијих клубова. Новац је у потпуности изопачио игру, свео је на посао, на бизнис и индустрију. Тако се међусобно такмиче само велики и јаки, док мали не излазе из својих уских региона. Један од важних елемената отуђења фудбалске игре лежи у њој самој. Наиме, у фудбалу су једино важни

голови. Побеђује онај тим који постигне више голова, без обзира на све друге елементе игре. Циљ је, дакле, постављен изнад свега другог. Зато фудбалски романтичари полако нестају са сцене а на њихово место долазе снагатори. Вештина уступа место сировој снази. Тактика замењује технику. Витештво одумире на рачун грубијанства. Фудбалери постају гладијатори Двадесетог века. Тренери који су то на време схватили постигли су највеће успехе. Карактеристичан случај је тренера „Интера" из Милана, Хеленија Херере. Херера је од „Интера" створио онакав тим какав је фудбалско јавно мњење од њега захтевало: тим који побеђује. Херера је схватио да у условима савременог фудбала, кад се игра нон стоп и кад се тражи победа по сваку цену, шансе има само она екипа која игра индустријски фудбал, која дејствује као добро уходани машински строј. Зато је он из игре избацио све елементе романтике и из екипе удаљио непослушне фудбалере који се заносе игром и не уклапају се у рад строја. Пошто се надмоћност у игри не бодује него рачунају само голови, Херера је великодушно препустио средину терена противницима. „Интер" се постројавао испред свог шеснаестерца и на тај начин стварао готово непробојан бункер, а нападао брзо и једноставно кроз разређену противничку одбрану. На тај начин се стварао привид да су „Интерови" противници надмоћнији и да „Интер" незаслужено добија. Хереру у суштини није интересовало да добије игру у свим њеним елементима него само у једном, али у оном који се рачуна, који се броји, - у головима. „Интерови" ривали су наседали овом, у основи јефтином, фудбалском трику и борили се за оно што им је „Интер" без борбе препустао, за средину терена. У тој борби 5

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

су по правилу сагоревали и притом готово нису стварали шансе за гол. Херера је пошао од начела да није важно играти него побеђивати. Зато се није трудио да његов „Интер" развије своју игру него да онемогући противникову. Утакмице у којима је „Интер" побеђивао биле су досадне, незанимљиве, монотоне. Ипак, Херерин „Интер" био је двапут клупски првак света! Савремени фудбал је у потпуности одбацио витештво и прихватио сурову борбу као једину законитост. Неки тренери су схватили да је најлакше онеспособити противника онеспособљавањем његовог најбољег играча, оног који је носилац игре. Чак и на светским шампионатима ова „тактика" је доносила резултате. Немци су 1954. године у Швајцарској победили Мађаре и освојили првенство света на тај начин што су у финалној утакмици избацили из строја најбољег мађарског играча Ференца Пушкаша. На светском фудбалском првенству у Енглеској 1966. године на Пелеа, по општем мишљењу најбољег фудбалера свих времена, сви су јуришали настојећи да га онеспособе за игру и избаце из екипе Бразила. Рачуница коју примењују тренери је веома проста и једноставна: пре утакмице одређују једног грубог и снажног играча да се прилепи уз правог мајстора фудбала и да га задржи по сваку цену, не бирајући притом средства. Од фер плеја нема ни трага! Али шта друго и може да се очекује од игре која у својој суштини имитира рат! Најпопуларнија игра савременог света, фудбал, готово да се извргла у своју супротност.

Стефан Живковић Одумирање фудбала Нема сумње да је фудбал по општој популарности игра нашег времена. Али, постоје неки знаци да фудбалска грозница полако слаби, бар у земљама са високим друштвеним стандардом. Ако је веровати једном од највећих фудбалских менаџера данашњице, Јулијусу Украјинчику, човеку без чијег посредовања (али и масне провизије) већ двадесет година није одржан ниједан значајнији међународни клупски сусрет, чији су клијенти највећи фудбалски клубови као што су „Реал", „Бенфика", „Интер", „Ботафого", „Милан", „Манчестер" итд., под садашњим околностима век овог спорта, бар у Европи, веома је кратак. Украјинчик не даје фудбалу више од две деценије живота. По њему, сем традиционално фудбалске Енглеске, остале земље високог стандарда нису захвалан конзумент фудбалског спектакла. Украјинчик каже да су потребе европских грађана за забавом разноврсније и шире, а врсте и могућности забаве бројне, тако да фудбалу преостају једино „рестлови" публике кабареа, биоскопа, балова и варијетеа, који из дана у дан нуде потрошачу све атрактивнији програм.

6

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Како протумачити чињеницу да престоница света, Париз, већ годинама не повећава свој централни фудбалски стадион „Парк принчева", чији капацитет једва достиже педесет хиљада гледалаца? Највећи фудбалски стадиони света, „Маракана", „Неп стадион", „Сан Сиро", „Шамартен", готово су увек празни и пуне се само у изузетним приликама. Највећи стадион наше хемисфере, глазговски „Хемпдон парк", који прима сто педесет хиљада гледалаца, пуни само финале Купа шампиона. Други разлог пропадања фудбала Украјинчик види у блазираности европске фудбалске публике. Велика такмичења и супер тимови учинили су да европска публика постане незаинтересована за мале и осредње тимове и њихове утакмице. У сенци Купа шампиона и Купа купова одржавају се национална првенства а пријатељски међународни мечеви не привлаче више пажњу ... Прошла су златна времена кад је ратом осиромашена Европа гутала сваки иоле значајнији меч и плаћала минимум две до три хиљаде долара по утакмици водећим тимовима Југославије, Аустрије и Мађарске. Данас европски „фудбалски сноб" не пита за цену само ако унапред зна да ће на терену видети Пелеа, Еузебија, Чарлтона или неку другу ведету са врха ранг листе најбољих фудбалера света. За „ситне рибе" не показује готово никакво интеоесовање. Дакле, сама публика ће затворити фудбалске стадионе. А највећи бизнисмен југословенског фудбала, тренутно један од водећих менаџера америчког сокера, доктор Александар Обрадовић, мисли да је за кризу европског фудбала криво осиромашење садржаја фудбалске игре. Доктор Обра-довић каже да није крив само, од свих анатемисани, Херера, него гро фудбалских тренера који су прихватили његово гесло: лакше је не

примити него дати гол! Из ове негације фудбала произишле су и остале: дефанзивна игра (све врсте бункера), премештање тежишта акције искључиво пред голове (то задовољство пружају гледаоцу у већој мери кошарка и рукомет), доминација атлетизма и безобзирности (што брише границу између фудбала, рагбија и кеча) и као логична последица свега овога нестанак изразитих фудбалских личности. Све више се претпоставља „утовљени силеџија" тананом уметнику лопте. Такав фудбал, из кога нестају голови и асови који их режирају и постижу, губи гледаоце који се окрећу на другу, атрактивнију страну. Да ли ће фудбал успети да се извуче из ове „кризе"? Јулијус Украјинчик предвиђа да ће фудбал да се пресели на неки други континент. Већ сада метрополе Латинске Америке граде но-ве, веће стадионе, пошто досадашњи, капацитета осамдесет до сто хиљада гледалаца, постају мали чак и за мечеве националног шампионата. Земље Латинске Америке су данас захвално тржиште за европске тимове. По Украјинчику фудбал будућности је фудбал земаља у развоју, пре свега оних са црног континента. У тренутно ниском стандарду живота Африканци немају нарочити избор забаве. Фудбал им је најјевтинији, менталитетски најближи. Зато су готово у свим афричким земљама фудбалске инвестиције високе, стадиони ничу као печурке, а клима пружа могућност дванаестомесечног нон стоп играња и масовне посете публике у чаробним тропским ноћима под рефлекторима. Дода ли се овоме да је одавно констатована изразита диспозиција људи овог поднебља за фудбал (брзина, одраз, окретност, снага и чудесни рефлекси), онда је задовољена и трећа претпоставка: могућност 7

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

лиферовања играчког кадра на бесконачној траци. Украјинчик каже да ће овај трећи фактор убрзо избацити Африку и Африканце у врх. Неће се зачудити ако се за петнаест - двадесет година као фаворити за осваја-ње титуле светског шампиона појаве нове фудбалске силе Сенегал, Кенија, Конго, Уганда или нека друга до јуче фудбалски непозната земља у којој је ова игра у повоју, тачније у стогодишњем закашњењу за Европом. Украјинчик каже да се међу милионима становника Африке крије на стотине Пелеа и Дидија! Треба их само открити, а то неће учинити некакав момак с „Гајгеровим бројачем за таленте", већ онај (или они) који буде синхронизовао изузетан дар ових фудбалера у колективан напор екипе машине. Увозни тренери, вероватно европски, превешће их са ура система каквим сад играју - сви су тамо где је лопта - на осмишљену и организ овану игру.

најуноснијих по-дручја фудбалског бизниса. Америка ће више него ико инвестирати у клубове и нове стадионе. Крупни финансијери клубова су већ у првој години тек колико „за почетак" уложили у своје тимове од сто до петстотина хиљада долара. Америчка лига ће апсорбовати највеће фудбалске феномене света! Неће проћи много времена а у дресовима калифорнијских, чикашких, филаделфијских и других клубова заиграће Пеле, Мур, Бекенбауер, Ривера, Санчиз, Торез или Џајић. Сведочење двојице светских фудбалских експерата показује да, бар у Европи, фудбалска лађа полако тоне. Таквим капетанима треба веровати! Међутим, фудбал је веома виталан и опираће се још неко време, али је већ сада у агонији. Јулијус Украјинчик и доктор Аца Обрадовић су то добро схватили и предлажу радикалне реформе за спас фудбала. Украјинчик размишља на који начин да се повећа број гледалаца на утакмицама. Решење није у увођењу претплатних карата по стадионима, јер то личи на изреку „дуга болест сигурна смрт". Теза о тикету и кладионицама које наводно повећавају интересовање за фудбал такође није убедљива. Море „коцкара" и не помишља да иде на утакмице. За њих је то чист хазард као лутрија или рулет. Ако хоће да поврати гледаоце, фудбал мора да повећа атрактивност. А то се може постићи само новим сензационалним такмичењима која ће „уздрмати свет"! Украјинчик мисли да су то континенталне лиге на два колосека: рецимо ЕВРО лига националних првака и ЕВРО лига државних репрезентација. Пошто размажена публика воли само „нај - нај", ето јој прилике да током читаве године посматра врхунске фудбалере континента. То би донело позитиван

Доктор Аца Обрадовић мисли да је обећана фудбалска земља у будућности - Америка. Ако је гарантија за то спрега потрошачких маса, великих инвестиција и екстракласног играчког кадра, онда су Јенки на добром путу да постану фудбалска велесила и једно од 8

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

финансијски ефекат, чиме би се повећале стимулације и награде играчима који се у тим конкуренцијама надмећу. Самим тим, свако би у свом клубу „гризао" да постане репрезентативац, односно сваки клуб у првенству мобилисао би све снаге да се домогне титуле и непресушних извора прихода у ЕВРО лиги. Значи, сви заинтересовани би били задовољни: публика спектаклом, екипе и фудбалери новцем, а национални и светски фудбал порастом квалитета! Био би максимално задовољен чак и основни спортско такмичарски захтев: шампион би постала екипа која не захваљује успех коњуктури, тренутном расположењу или срећи, већ истинска супермомчад устаљене форме током дужег временског периода, која се хватала у коштац са свим противницима. Доктор Аца Обрадовић сматра да фудбал може да спаси само измена постоећих правила игре. Док се други залажу да се укине офсајд правило, да се аут изводи ногом, да се укине „живи зид", дакле да се правила мењају у сфери напада, доктор Аца Обрадовић сматра да би их требало мењати у сфери одбране. Новим правилима би се одбране натерале на чисту и поштену борбу. А то значи разликовање опструкције од фаула, забрану сваког старта коме је циљ играч а не лопта, деведесет минута чисте игре (не урачунавати време док је лопта ван терена), једнократно искључивање до краја полувремена или до краја игре, немилосрдно кажњавање сваког прекршаја у казненом простору пеналом. Све би то аутоматски елиминисало могућност саботирања игре од стране инфериорнијих тимова и играча, поготово њихових одбрана које при данашњим правилима и стандардима суђења у свету одузимају сву драж, лепоту и аткрактивност игри.

Забринутост стручњака за будућност фудбала показује да је кризни процес у одумирању ове игре већ почео. По мишљењу овог аутора, прави узроци опадања интересовања савременог човека за фудбал налазе се у чињеници да је фудбал игра која не одговара развијеном свету. Човек мира је све мање заинтересован за рат па самим тим и за игре које одсликавају рат. А фудбал је у суштини ратничка игра. Сви су изгледи да се налазимо на прагу дуге епохе мира која ће створити своје вредности у чијем ткиву ће бити мир а не рат. Међутим, проблем се може поставити знатно шире: права дилема човечанства није толико које ће игре да одбаци а које да прихвати колико за шта ће да се определи, за спорт или за уметност. Показали смо да се игра нашег времена индустријализовала и да се изопачила у своју супротност. Исто тако, јасно је да професионализација спорта диже његов ниво, али га отуђује од маса којима је намењен. Човек Двадесетог века је све мање учесник у игри а све више пасивни посматрач. Људи се у играма деперсонализују, удаљавају од основних проблема своје егзистенције, постају све мање заинтересовани за своју судбину. Ма колико игре биле човекова потреба, оне не могу да задовоље ни приближно његово биће.Homo ludens човек који се игра - није у стању да одговори ни на једно битно питање човекове егзистенције. Зато нисмо далеко од помисли да фетишизирање игара на рачун других људских делатности толико карактеристично за време у коме живимо - у основи значи човеково бежање од проблема са којима као историјско биће мора да се суочи. Друштво које се много игра а мало мисли налази се у стању декаденције. Друштво у коме је игра негована до култа а уметност и филозофија потиснути налази 9

Željko Lj. Krstić

USKRS

се у стању алијенације. Зато се, по мишљењу овог аутора, савремено друштво, поред низа других дилема, налази и у ситуацији да се определи: спорт или уметност? Наше време је време спорта. Фудбал је дигнут на ниво религије а уметност и наука су готово јереси. Зато су лажне звезде и надувени шампиони у експанзији а уметници и научници у опозицији. Међутим, такво стање је „стање недонесености", како га је назвао немачки марксистички филозоф Ернст Блох. Нормално је очекивати да ће развојем социјалистичког друштва, поготово после коначне победе новог друштвеног система, човек постати по први пут у својој историји свој сопствени господар. А да би дошао до тог степена развитка, човек мора да се бави собом, да детаљно проучи своју природу која је, још увек, велика непозната. Човек мора коначно да одговори да ли је он рођени ратник или може да живи у миру? Нормално је очекивати да ће човек будућности много већу пажњу да поклони свом уму него свом телу, јер му снажно тело више неће бити потребно за рат, што је случај са човеком нашег времена. Социјализам ће рат потпуно да укине, јер две социјалистичке земље неће имати никакав мотив да ратују једна против друге. Принцип братства ће превагнути над принципом поседништва.

Homo sapiens ће се окренути себи, свом интелектуалном и етичком бићу. А то значи да ће нови човек осећати све мању потребу за играма а све већу за уметношћу. Време које долази морало би да буде време уметности.

SVITAC, april/maj 2014

Стефан Живковић Случај Милоша Милутиновића Фудбалер Милош Милутиновић је, по много чему, а највише по свом животном путу, представник једне генерације која је много хтела а мало учинила; он је чак њен симбол, најуспешнији примерак. За целу провинцијску Србију Милош је био узор, симбол узлета у небо; дигао се изненада и одједном ни из чега и полетео право на небо. Хиљаде провинцијских дечака се потајно надало и сањало да ће једнога дана поновити његов случај, дићи се ни из чега. Сви дечаци који су трчали за лоптом између педесете и шездесете године имали су пред очима, као звезду водиљу, овога младића из Бора кога су преко ноћи 1951. године начинили суперстаром. Можда ће се и неком од тих анонимних тркача за лоптом осмехнути срећа као младићу из Бора! „Плавокосог центарфора промовисали су у звезду када су га после једне запрашене ауто-јурњаве на релацији Београд - Бор 1951. године, тада високи и одговорни другови функционери, довукли да запали фудбалски Београд. До дреса „Партизана" довезао је најталентованијег омладинског репрезентативца човек који је брже возио аутомобил и вештије организовао „отмицу" од конкурента из „Црвене звезде"." Који малишан не би пожелео да буде јунак овакве фудбалско-животне бајке? „Плавокоси осамнаестогодишњак одмах је исплатио инвестицију авантуризма и сам је бануо за један једини дан из живота крајње скромности у метрополску важност и изобиље. Од 1952. до 1958. године „Партизанов" и државни нападач, фудбалски шармер, био је једна од оних личности која се наметнула као модел успеха тиме што је 10

Željko Lj. Krstić

USKRS

спортски, и по животном стилу, био сасвим изнад реда". Тако је Милош Милутиновић отелотворио колективни сан о брзом и изненадном успеху. Генерације младића су сањале да понове подвиг Милоша Милутиновића, да се дигну из прашине, да се извуку из провинције, из анонимности, да постану неко! Који провинцијалац није дошао у Београд с циљем да се прослави, да постигне успех, да буде велики, да се о њему прича! У том смислу Милош Милутиновић је симбол једног времена. Али, у време кад је генерација аутора овог текста на студијама, Милош Милутиновић је већ у агонији! Са трибина се није видело да он игра у грчу, под температуром, да му пре утакмице дају инјекције да би га оспособили за изузетне напоре, да је крпљен; а за то време га неталентовани фудбалери на стадионима ударају по ногама, саплићу и ломе, пљују и псују, чак нокаутирају, јер само тако могу да га зауставе; а тренери одређују специјално обучене играче, фласtere, да се прилепе уз њега, да га онемогуће, а при том да не бирају средства! Публика није могла да зна да Милоша вуку од лекара до лекара, од специјалисте до специјалисте, а да му нико није рекао да је болестан на плућима, нити колико је болестан. Те јесени - педесет осме године најталентованији југословенски фудбалер свих времена игра за друголигаша "ОФК Београд" - пошто се с „Партизаном" разишао у непријатељству и гневу - да би после једне утакмице остао да лежи у блату Карабурме са процесом на плућима! Али Милошево крварење није било само његово; то је било крварење генерација које су одабрале погрешну љубав! Тад је Милош Милутиновић имао двадесет пет година и био отписан за фудбал с медицинске тачке гледишта! И

SVITAC, april/maj 2014

нико га није гледао јер више ником није био потребан, јер му процес на плућима није дозвољавао да прави велеслалом кроз противничку одбрану и набија голове! И ко зна шта би било од нашег Милоша да није било једног од његових међународних поклоника, председника минхенског „Бајерна", који га је одвео код чувеног плућног хирурга професора Бурнера у Цириху. „Велики мајстор скалпела усекао је на том стаменом спортском тораксу рез дуг педесет сантиметара - и данас врло видљив - и одстранио му болесни део плућа. После два месеца Милутиновић је тренирао, у пролеће 1959. године заиграо је пробно полувреме за минхенску чету". Али... „још у болесничкој постељи у Цириху пријатељи из Београда су га ,,обрадовали" вешћу да у Фудбалском савезу Југославије сматрају да је његова операција инсценирана да би зарадио паре! И одиста ФСЈ, који му је по „стручној" оцени неупотребљивом - за време београдског лечења једанпут послао четири поморанџе, присилио је Фудбалски савез Немачке да забрани играње „бегунцу Милутиновићу" у законском року од једне године ..." Случај Милоша Милутиновића прелази оквире судбине овог екстра фудбалера. Он симболизује животни пут генерација у залету које су доживеле свој пад. На неки начин, у свим младићима који су животну мудрост потражили на стадионима, временом се отворио процес на плућима; или негде другде. Стефан Живковић Шта данас да кажем? Моја прогноза о одумирању фудбала погрешна је исто толико колико Марксова о одумирању државе. Спорт је победио историју, а држава човека. Нема ништа 11

Željko Lj. Krstić

USKRS

од слободног човека. Ово је време робота (Љубодраг Симоновић). А моја држава је негативна утопија: спортски шампиони се дочекују као богови, пред скупштином, а песници се бацају у корпу за отпатке. Међу њима је, нажалост, и Иван Ивановић.

SVITAC, april/maj 2014

godina prošlog veka, pisac Ivan Ivanović je osuĎen na robiju. Izgubio je posao profesora, ali je nastavio da piše iz ilegale, odnosno iz invalidske penzije.

Sledi priča o njegovom stradanju i ţivotnoj golgoti. Po završetku studija svetske knjiţevnosti, Ivanović je počeo da radi kao profesor u kuršumlijskoj gimnaziji. Kada je izašao njegov prvi roman "Crveni kralj" 1972. godine, krenuli su "kuršumi" na njega.

Zbog kritike društva, otpušten je s posla kao "moralno i politiĉki nepodoban da vaspitava omladinu".

Ivan Ivanović: Prolazio sam kao u Stradiji Ivan Lovrić | 20. januar 2013. 07:45 | Komentara: 3

Inače, glavni junak romana "Crveni kralj" Zoran Jugović bio je plod autorove imaginacije stvoren umetničkim sredstvima, u koga su ugraĎeni ţivoti, karijere i sudbine stvarno postojećih fudbalera tog doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze...

Ali, ne lezi vraţe. Malo ko je hteo da poveruje da se naslov ovog dela ne odnosi na najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

Pogotovu što je Broz u to vreme počeo da "fura" crvenkastu, talasastu frizuru.

TREBA NAM NOVI PISAC "KUMA" DRAGO mi je što sam dobio nagradu "Radoje Domanović" - kaţe Ivanović.- Ali, stvarnost je, po svojoj surovosti i izopačenosti, prevazišla njegovu alegoriju.

Sada nam je potreban jedan drugi pisac, a on se zove Mario Puzo - pisac "Kuma". Neko mora da piše gangsterske hronike, i to surovo, i opisuje sve naše kriminalce, političare, javne ličnosti, pa i pisce. I da napravi jedan gemišt do bola.

Poznati pisac Ivan Ivanović, od velike golgote do nagrade "Radoje Domanović" za satiru. Zbog romana "Crveni kralj" sedamdesetih godina prošlog veka Ivanović osuĊen na robiju Čovek koji u svom ţivotu doţivi stradiju, dobije toliko dangi po glavi i preţivi voĎu, sigurno zasluţuje nagradu "Radoje Domanović". Upravo ta čast pripala je ove godine Ivanu Ivanoviću. Ali, ne onom prepoznatljivog imena i prezimena, već jednom drugom kome su davnih godina precrtali i ime i prezime.

- Namerno sam stavio taj naslov - kaţe Ivanović.- Studenti su se 1968. pobunili protiv crvene burţoazije i taj termin je bio prokaţen. I, ako postoji crvena burţoazija, naravno da postoji i crveni kralj. Tito u mojoj knjizi nije ni pomenut, to je nadimak

Zbog romana "Crveni kralj", u kome je kritikovao komunistički reţim, sedamdesetih 12

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda drţave, njenih organa i predstavnika iz člana 174. KZ, koje je počinio objavljujući roman "Crveni kralj".

jednog fudbalera. Ali, dogodilo se da je u to doba Broz menjao kosu, i to u crvenu boju.

U inostranstvu se mnogo pisalo o crvenom kralju, a da ja to nisam ni znao. Sve mesne zajednice na jugu Srbije morale su da me osude. I uvek je figuriralo da sam napao Tita i sintagmom "crveni kralj" aludirao na njega. Ali, to nije bila istina.

A u obrazloţenju je izmeĎu ostalog pisalo i ovo: "Kriv je što je u knjizi 'Crveni kralj' izloţio poruzi SFRJ nazivajući je na više mesta "Juga" i "Jugovina", u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometaša Zorana Jugovića omalovaţavao Jugoslaviju i sledećim rečima: 'Nemam ni domovinu. Što da se laţemo, ne mogu da kaţem da mi je Jugovina majka. Isuviše toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuću, ni zemlju.

Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga...'"

A zašto bi neki uvaţeni sudija uopšte gubio vreme iščitavajući ovaj, za mnoge generacije, kultni roman, i to "sina jednog četnika, dakle dokazanog drţavnog neprijatelja, koji svojim perom nastavlja zlodela koje je do tada činila puška njegovog prokazanog oca"!

- Naravno da se iko od nadleţnih dosetio da inkriminisano delo makar prelista, shvatio bi očiglednu istinu da je crveni kralj nadimak glavnog junaka, crvenokosog Zorana Jugovića, alijas Zoke Kinga, emigranta nekada proslavljenog jugoslovenskog fudbalera, a potom jednog od pionira sokera u SAD. No, ipak su to bila zaista "vunena vremena" - objašnjava Ivanović.

Inače, u to vreme naše poznate estradne umetnice su na sve razglase pevale omiljene pesme u kojima se pominjala i Juga i Jugovina.

Samo je oštra reakcija, pre svega beogradskih knjiţevnih krugova, ali i domaće i strane javnosti, nasuprot kuršumlijskim "prvoborcima", spasla Ivana Ivanovića dosuĊene mu robije.

Sagovornik "Novosti", Ivan Ivanović bio je ţrtva tri procesa:28. decembra 1972. godine Okruţni sud u Pančevu trajno je zabranio rasturanje romana "Crveni kralj";

Ivan Ivanović kaţe da se nije bolje "proveo" ni u vreme vladavine Slobodana Miloševića, a ni demokrata. Očekivao je da će sa pobedom DOS-a za njega doći bolji dani:

13. januara 1973. godine Radna zajednica Gimnazije "Radoš Jovanović Selja" u Kuršumliji, u kojoj je Ivanović bio profesor srpsko-hrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru isključenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom uručenja odluke o isključenju. To je istovremeno faktički značilo proterivanje iz Kuršumlije i sa juga Srbije uopšte, pa se prognani Ivanović već 16. januara 1973. godine našao u Beogradu;

- Uzaludno sam čekao da će demokratska vlast da ispravi nepravdu komunističkog sistema i da meni i drugim disidentima bar prizna da smo dali doprinos njegovom rušenju. Ali, ništa od toga. Stari komunisti su preuzeli nove stranke i postali njihovi čelnici. Tako smo umesto jedne, dobili više komunističkih partija, nedemokratskih, autokratskih. Obradovalo me je kad su doneli Zakon o rehabilitaciji. Zatraţio sam od nadleţnog suda da odgovori da li sam

23. oktobra 1974. godine Okruţni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovića na dve 13

Željko Lj. Krstić

USKRS

zakonito otpušten sa posla. Iako je sud po tom zakonu bio obavezan da mi odgovori za dva meseca, oni se, evo, do današnjih dana ne oglašavaju.

SVITAC, april/maj 2014

je da se bavi novinarstvom. Objavljivao je svoje tekstove u ―NIN-u‖, ―Politici‖, ―Radio-Jugoslaviji‖, časopisima ―Sociologija‖ i ―Nova srpska politička misao‖, kao i u gradskim valjevskim listovima ―Napred‖ i ―Revija Kolubara‖.

Mogle bi se navesti i mnoge druge publikacije u kojima je objavljivao rezultate svojih istraţivanja koja je tokom rada obavljao.

Bez obzira na sve, smatram da pisci treba da se stvaraju kroz delo, a ne kroz afere, ali - što bi rekao moj Zoka King, nekad se i tako lopta namesti - zaključuje Ivanović.

Ana Šomlo, knjiţevnica

U knjizi su predstavljene institucije koje su uključene u rad popravnih zavoda, kao što je ―Centar za socijalni rad‖ koja je nadleţna za is-pitivanje delikvenata od 14. do 18. godina. Rad ovakvih institucija sadrţi nekoliko faza: otkri-vanje prestupa; dijagnostiku; tretman i post-tretmanski postupak, kako se u praksi sprovode vaspitne mere i kako one utiču na delikvente.

ZATVORSKA PODMORNICA

Razmatrani su, pre svega, poremećenost porodičnih odnosa: siromaštvo, odnosi medju roditeljima, uslovi stanovanja…, ali i situacija u društvu, prosvetne institucije u kojima se malo-letnici vaspitavaju i druţe.

Autor je analizom prestupa kroz pojedinačne slučajeve mladih osoba koje su upućene u Zavode za maloletnike, stvarao svoje zaključke. To nisu bili samo sta-vovi koje je stekao na osnovu ličnog, profesio-nalnog iskustva već i studijom ponašanja delikvenata u drugim zavodima u Srbiji, gde su smešteni maloletni delikventi, kao što je, recimo, VP Dom u Kruševcu, Dom za decu bez roditeljskog staranja u Banji Koviljači i sličnim institu-cijama, na osnovu čega je stvorio tipologiju osu|enika. Istovremeno, sociolog Krstić je u svom tekstu formirao i odre|ene grupe ličnosti, uključene u rad zavoda: ―kolektivce‖, ―margi-nalce‖, ―psihopatske ličnosti‖, ―cinkaroše‖, ―narkomane‖ i druge jedinice.

Autor knjige pod naslovom ―Zatvorska podmornica‖, Ţeljko Krstić, objavio je zbirku svo-jih stručnih i naučnih radova nakon deseto-godišnjeg rada i iskustva u Kaznenopopravnom zavodu u Valjevu, gde je zaposlen kao vaspitač. Ţeljko Krstić je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu – Odseku za sociologiju, sa temom ―Teorijska shvatanja u jugoslovenskoj urbanoj sociologiji‖ 1992.

Tokom studija i kasnije učestvovao je u mnogim sociološkim istraţivanjima kao anketar i koordinator. Još kao student počeo 14

Željko Lj. Krstić

USKRS

Sem praćenja rada zavoda u Srbiji, u ―Zatvorskoj podmornici‖ predstavljeni su i zna-čajni autori teorije ―maloletničkog prestupništva‖, kao što je Mišel Fuko dao u svom delu ―Nad-zirati i kaţnjavati‖, gde navodi nekoliko definicija: ―Zatvor je malo stroţija kasarna, nemilo-srdna škola, sumorna radionica‖, ali i: ―omnidisciplinarna institucija, čije je dejstvo na jedinku celovito i potpuno, to je neprekidna disciplina‖ (1997). Kazneno popravna kolonija za mlade, koju opisuje Fuko, slična je Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu, a otvorena je u Francuskoj 1840. godine, 125 godina ranije nego u našoj zemlji.

SVITAC, april/maj 2014

struktura institucije nije bitna. Stoga se često doga|a da osu|eni maloletnici nakon izdrţvanja kazne, uskoro posle novih prekršaja, čak ozbilj-nijih zbog kojih su prvobitno bili dovedeni, učestvuju u teţim pljačkama, tuči, prodaji droge, pa čak i ubistvu. Svi ovakvi primeri prikazani su autentičnim doga|ajima, navo|enjem inicijalima imena učesnika, datumom i mestom zbivanja.

Zaključak sociologa-vaspitača je da je rad u vaspitno-kaznenim zavodima onemogućen okoštalim stilom rada i da ne vodi ka uspehu ovakve institucije.

U knjigu ―Zatvorska tamnica‖ uključena su i poglavlja ―Zatvorski rečnik i termini‖ i ―Kriminalni razvoj i nasilničko ponačanje‖ koja do-prinose shvatanju ove veoma ozbiljne teme i čijim sadrţajem autor Ţeljko Krstić, vaspitač, smelo zaključuje da popravni domovi za maloletnike nemaju svrhu i ne ispunjavaju svoju duţnost u savremenom društvu Srbije.

Koristeći neformalne intervjue sa osobljem i zatvorenicima pripremajući svoju knjigu ―Zatvoreničko društvo‖ Jelena Špadijer Đinić koristila je neformalne intervjue sa zatvorenicima i osob-ljem kao i osuĎenička pisma, koja, kako je na-pisala ―predstavljaju dušu zatvora‖, ali je do njih teško doći.

Sociolozi Vlajko Petković i Duško Sekulić objavili su značajne radove u časopisu ―Sociologija‖ krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Suština njihovog rada je proučavanje neformalnih organizacija. Oni smatraju da nije bitno ko se u popravnom zavodu formalno deklariše (bilo osu|enik ili rukovodilac-sluţbenik), već je vaţno ko šta radi i kako se ponaša.

ЗАТВОРСКА ПОДМОРНИЦА ИЗБАЧЕНА ИЗ ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ Звучи патетично рећи да је у Ваљеву велики грех самоинциjативно прочитати књигу, а још написати је третира се као – злочин. Мени се десило и једно и друго. Почетком 2012 г. прочитао сам књигу Слободана Тишме: ''Бернардијева соба'', и покушао да на књижевној вечери препричам њене делове. На измаку исте године објавио сам своју књигу: '' Затворска подморница'' и један примерак однео у Библиотеку. Исто као што сам ометан да искажем своје мишљење о ''Бернардијевој соби'', тако сам ове

Na osnovu tipologije ličnosti, angaţovanih u popravnim zavodima, autor knjige dolazi do zaključka da je ―profesionalac‖ – tip vaspitača koji pokušava da radi ne praveći razliku me|u osu|enima, ―najčešće postaje ţrtva neformalnih grupa, kako osu|enih, tako i zaposlenih, jer su i jednima i drugima ―trn u oku‖ zbog dobronamernih kritika. U zavodu postoji korupcija, dogovori uprave sa ―kolektivcima‖, osudjenicima koji vode glavnu reč u radu, tako da formalna 15

Željko Lj. Krstić

USKRS

године доживео да ми се моја књига ''Затворска подморница'' на културан начин торпедује из библиотеке. Незахвалну улогу избацивача књиге на себе је преузела Радмила Ребека Драгутиновић Леман. Кренимо хронолошки у механизам цензуре: У библиотеци ваљевске чаршије на реци Колубари, 2012 године у марту месецу на младенце збило се Књижевно вече, у оквиру Дана града Ваљева . Гост вечери је био Слободан Тишма добитник НИН-ове награде за најбољу књигу : ''Бернардијева соба''. Како ред налаже у таквим приликама у библиотеку се сјатио крем Чаршије. То што већина није прочитала књигу, није ни битно. Знали су да их писац Тишма сигурно неће пропитивати и давати оцене. Довољно је да се појаве, седну и аплаудирају и сликају за локалне ТВ. Они ће то емотивати током целе недеље, што је свима битно. Књижевно веће би битно и директорки Библиотеке јер се ближио крај трећем мандату. Она ће уз помоћ поетесе Десанке Макимовић покушати да га продужи. Само Књижевно вече би најављено са лепo одштампаним плакатом, где ставише малу Тишмину слику а већи део плаката, скоро трећинa би у знаку слогана: '' Граду на дар.'' У левом ћошку црвеним словима ставише име и презиме уредника Ласла Блашковића ( у даљем тексту Блашко ) који је као директор Културног центра Новог Сада у оквиру едиције Џепни анаграм, објавио награђени роман. Све то даде Књижевној вечери, и пре него што се одржала, велики опште друштвени и државни

SVITAC, april/maj 2014

значај. То вече се у ваљевској библиотеци по броју гостију, осећао свечарски тон. Елем, гости стигоше из Дечије библиотеке преко пута Градске, где је Писац прозборио коју са тадашњом директорком Зорицом Миленковић ( у даљем тексту Директорка) у њеном кабинету. Када се неформални део завршио, Писац пређе семафор на зелено и дође у крцату библиотеку. Обучен у браон сомотски сако ,купљеном на рате, ,ја му потури на улазу Политикин културни додатак где на насловној страни би његова карикатура. Писац без речи ми даде аутограм. Од гужве нисам запазио , ко је коме дао оловку; ја Писцу, или је Писац имао оловку код себе. Биће да сам имао и хемијску код себе коју сам посудио Писцу.

16

Željko Lj. Krstić

USKRS

Гости уђоше у приземље библиотеке и седоше за сто које је ван Књижевних вечери радно место библиотекара. Писац скромно седе у средину. Крупан и здрав к'о дрен уредник Блашко седе са његове десне стране, до прозора. водитељ програма Бранко Лукић са ганц новом књигом писца, која није ни отварана, седе са његове леве стране. Књижевно вече, већ како доликује отвори директорка библиотеке, која је истакла да је Писац рок музичар. ( податак који је писао на плакату ). Након тога реч је добио водитељ Књижевне вечери, који је испред себе држао неотварану књигу. Ја сам већ седео на кожној црвеној столици која је празна стајала између публике и стола где су седели гости. У руци сам држао већ споменути Културни додатак, из кога су вирили бели листови, исписани руком . Пред улазак гостију на тој столици је седела Јасмина кустос Муселимовог конака при Градском музеју. Због даљине, нарaвно, нисам могли да прочитамо шта пише, на папирима испред уредника Блашка , мада су нa неким местима слова била подебљана. Реч након Водитеља, директоркиног кума, узе уредник Блашка испред кога су стајала три листа А -4 формата на коме је откуцан текст у Мicrosoft Word ( 2003 ili 2007 ) u slovima Times New Roman , veličine slova 12 ili 14, u boldu ) . Иза њега Писац уста и прочита свој, по себи најлепши део своје Књиге. Када Писац заврши читање наста пометња; мимо свих очеикивања и протокола ја се јавих за реч, обраћајући се директно Писцу. И ако је директорка изразила

SVITAC, april/maj 2014

незадовољство, вероватно због нарушавања протокола, ја у лепом браон сакоу од сомота, купљеном на рате, успех у једном даху да препричам најупечатљивији део књиге, где је како сам се изразио, нашао веома лепо и животно приказани драмски обрт. Водитељ програма Лукић Бранко , директоркин кум , иначе школовани драматург, ништа не рече. Поново сам се обратио Писцу, са молбом да прочитма написану компарацију две књиге, јер сам нашао сличности између: Писца Госта Слободана Тишму и Писца Чаршије Славена Радовановића , који није био присутан те вечери ни у публици. То је већ било превише за директору, која се спремила да скочи са свог места у Првом реду. Мој наступ, односно читање компарације, омогућио познати бивши Боксер из Чаршије Слободан Лазић- Цимер. Како сам приметио , Цимер тренер Мате Парлова је зауставио директорку тако што је ставио своје руке, наравно без рукавица, на њена рамена. Након тога директорка Зорица је одустала. Приметивши њену спремност на скок упитао да ли можда не жели да позове полицију. Ипак, сам прочитао свој запис , који се , односио на болан сукоб појединца и околине која онога кога не признаје по својим мерилима, вечито покушава да дискредитује (прогласи лудим ) или протера. Након непредвиђеног излагања и наступа , водитељ Бранко Лукић је покуша да смири ситуацију и да Књижевно вече, врати '' у нормалне оквире''. То му није баш пошло за руком, јер у жељи да ми 17

Željko Lj. Krstić

USKRS

опонира он је изнео податак из Тишмине књиге за који сам рекао, да није битан. Господин Тишма да би смирио страсти похвалио је Водитеља и мене , односно делове његове књиге, које смо обојица, сваки на свој начин приказали. Друштвени успех. У глумачком стилу, театрално са подизањем гласа у наглашавању битног истакнух реч:''ПАРЕ''. Након тога Књижевно вече се брзо заврши. Уредник позва још крупнијег са торбом да прода књиге Писца. Након неславног наступа у Библиотеци почех да завршавам своју књигу : '' Заттворска подморница''. ( 165 стр.). Када сам се вратио на посао чу '' шта се заправо десило у библиотеци''. Постојало је више верзија. По једној, блажој, ја као налактио на сто и држао ''банку'' 45 минута. По другој, правио сам НЕРЕД у библиотеци, јер нисам хтео, да седнем у публику, где му је место. Толико сам , кажу, био жустар у наступу да су ме покушали да одвоје од стола за кога сам се грчевито ухватио и рипао ногама ко коњ. Требао сам да ћутим. Пошто то нисам урадио, директорка библиотеке је позвала управника установе, где радим , дећ скоро две деценије. Како смо разумели бивша директорка је јавила сада већ бившем упранику затвора да је његов радник у библиотеци правио неред. Како смо разумели директорка je помислила да сам , у свом трећем јављању читао свој неки манифест, у коме је вређао неку Познату Личност из јавног и политичког живота. Она је самтрала да је требало да седим у публици у задњем реду , и да ћутим.. То

SVITAC, april/maj 2014

што сам прочитао две књиге то је, испаде, већ његов проблем. Поготово кад сам још и написао књигу. Наиме , у мећувремену ја сам објавио монографију под називом: ЗАТВОРСКА 1 ПОДМОРНИЦА Пошто сам је ''циповао'' у Народној библиотеци Србије један примерак сам однео у градску Библиотеку и предао Радмили Драгутиновић Леман, која је узела књигу почетком 2013 године. Ипак нису одустајали од намере да ми изрекну казну. То се и деси. Казнише ме на основу чл. 266 став 16 Закона о извршењу кривичних санкција са тридесет одсто од плате на један месец, због нарушавања Угледа установе. Дисциплинска комисија не наведе прави разлог кажњавања, његов наступ у библиотеци, већ смислише што 1

Zanimljivo je da sam svoju prvu verziju Zatvorske podmornice, pod radnim nazivom: odneo na ruke bivšem direktoru Slobodanu Gavriloviću, sociologu iz Uţičke republike. On je rukopis predao uredniku dr.

Iliji Vujačići i takodje, bivšem dekanu FPNa. Ubrzo sam e mailom dobio obaveštenje da moj rukopis neće biti štampan. Jednog leta pred otvaranje knjiţare Sluţbenog glasnika u Valjevu imao sam priliku da sretnem zajedno Ivana i Slobodana u dvorištu valjevske Biblioteke. Gospodin Gavrilović je bio prema meni blagonaklon, dok sam od gospodina Ivana Vujačića, na pitanje :- da li ima šanse da se odštampa moja knjiga ZATVORSKA PODMORNICA , dobio sam nepokolebljivo odgovor : NE, koje mi još odzvanja u glavi. Nije mi jesno šta se krije iza te izričitosti. Moţda će mi se jednog dana , kazati i samo. Nedavno je gospodin Vujačić imao neprijatnosti, sa napadačima.

18

Željko Lj. Krstić

USKRS

баналнији. Тако и би новчано кажњен због разговора са псом- луталицом. Занимљиво је навести шта се за ове три године десило са актерима ове приче. Писац Слободан Тишма и даље живи повученим и мирним животом , како је и живео пре добијања награде. Уредник Ласло Блашковић је најпре смењен са места директора Културног ценгтра у Новом Саду. После појављивања у Политикином културном додатку, са редовном колумном и својом сликом, почетком године постао је В.Д. директора Народне библиотеке Србије у Београду. Директорка Библииотеке Зорица Милинковић је распоређена на Научно одељење ваљевске Библиотеке. Бранко Лукић је из ваљевске Културне заједнице прешао у Градску библиотеку. Упраник ваљевског Затвора Слободан Арсенијевић је отишао дефинитвивно у пензију у марту месецу 2015. Након тзв. ''Циљаног прегледа'', проглашен сам поново способним за посао затворског васпитача . Последања вест : Негде у зиму 2016 год. Зорица Миленковић и Радмила Ребека Леман су премештена са Научног одељења у приземље библитеке , на радна места билиотекара. Имао сам занимљим сусрет са госпођом Миленковић у новим улогама на исопм месту где је било књижевно вече, 2012. Она је била сада професионални библиотекар а ја члан библиотеке, као и увек. На крају ћу цитирати Владимира Рабреновића- Шефа , који ради као архивар у НБС, иначе врсни правник. Док смо студирали у Београду, приликом једног случајног сусрета у некој мензи,

SVITAC, april/maj 2014

ми рече: У Ваљеву када ти одреде место, за које они мисле да ти припада, можеш се трудити колико хоћеш, али са тог места се нећеш помаћи. Време је показало да је колегас Рабреновић био управу. На жалост!?

Tekst o disciplinskoj kazni u Danas-u.

PRETE MU OTKAZOM ZBOG PRIĈE SA PSOM Da se nešto čudno dešava u valjevskom Kazneno popravnom zavodu za maloletnike govori podatak da i pored toga što se u petak u samici obesio pritvorenik već u ponedeljak je odrţana disciplinska rasprava zbog teţeg disciplisnkog prestupa , kojeg je navodno počinio sociolog Ţeljko Krstić. Njemu se na dušu stavlja teţa povreda radnih duţnosti i obeveza na osnovu Zakona o izvrešenju krivičnih sankcija ( ZIKSA) na osnovu čl. 266 i tačke. 16. Naime rukovodioci valjevskog zatvora su procenili da je sociolog Krstić počinio teţi disciplisnki prestup jer je 25. februara pred dolazak radničkog autopisa, „pričao“ sa psom lutalicom. Sprovodilac disiciplinskog postupka je pravnica Svetlana Veselinović, načelnica sluţbe za opšte poslove u KPZ Valjevu. Krstića je 09.03. branio njegov stariji kolega Draško Radojiĉić, iskusni penolog i kriminolog 19

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Iza svega očigledno stoji sinhroni mobbing koji se kontinurano već godinama sprovodi prema već, odavno, bivšem vaspitaču Krstića. On je nakon slanja na tzv. ― ciljani pregled‖ u Zavod MUPA- a u koji se nalazi u Durmitorskoj ulici u Beogradu, izbačen iz vaspitne sluţbe. Iza stoje najmanje dva razloga, najpre što Krstić godinama ne prihvata način rada sa osuĎenima u kojem se favorizuju I nagraĎuju agresivni i problematični osuĎenici.TakoĎe Krstić je možda jedini zatvorski vaspitač u domaćem izvršenju koji objavljuje stručne i nauče radove u domaćim i stranim naučnim časopisima.

Nedavno mu je naučni časopis iz Rijeke JAHR objavio naučni rad: Činioci delinkventnog ponašanja. TakoĎe, Krstić je napisao i Zatvorsku monografiju povodom pedeset godina postojanja valjevskog Zavoda za maletnike koji je počeo sa radom 1965. god. a koji ove godine slavi jubilej – pedetogodišnjicu svog postojanja.( R.T.)

koji je u valjevkom KPDomu radio 23 godine, do 1993 god.. Inače teţe Povrede radnih obaveza i dužnosti na osnovu čl.

266 ZIKS iz 2014. , zaposlenih u Upravi smatra se i: 1) prijem poklona od lica lišenih slobode, njihovih roĎaka i drugih lica povezanih sa licima lišenim slobode; 2) trgovina i razmena robe sa licima lišenim slobode; 3) unošenje ili iznošenje iz zavoda stvari za račun lica lišenih slobode; 4) dogovaranje sa licem lišenim slobode upravljeno na pomaganje njegovog bekstva ili oteţavanje istrage; 5) neprijavljivanje dogovora lica lišenih slobode za organizovanje pobune, bekstva ili drugih oblika povrede propisa o kućnom redu zavoda; 6) nepreduzimanje radnji prema licu lišenom slobode koje pokušava da pobegne; 7) kršenje propisa koji ureĎuju čuvanje i zaštitu tajnih podataka; 8) bavljenje poslovima koji su nespojivi sa sluţbenom duţnošću; 9) izdavanje ili izvršenje nareĎenja kojim se očigledno ugroţava sigurnost lica lišenih slobode i imovine; 10) prekoračenje ovlašćenja u primeni sredstava prinude; 11) nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema rukovodiocu, saradnicima ili strankama, kao i prema licima lišenim slobode; 12) neovlašćeno udaljenje sa radnog mesta ili napuštanje lica prilikom sprovoda; 13) neovlašćeno davanje podataka ili obaveštenja u vezi sa vršenjem sluţbe ili rada zavoda; 14) dolazak na rad pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci u toku rada; 15) nepostupanje po naredbi rukovodioca; 16) ponašanje koje šteti ugledu Uprave. Za sve teţe povrede radnih obaveza i duţnosti moţe se izreći mera prestanka radnog odnosa.

20

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Реч је о начелници Службе за третман Наташи Стевановић- Парементић , која је у конкретном случају са мном комуницирала тек на крају свих радњи, тражећи изјаву и начелници службе Општих послова Светлани Веселиновић. Није јасно из којих разлога и побуда начелница Стевановић је тражила од командира да слика тзв. лице места. Ја сам са заповедником Љубисавом Пантелићем, покушао да приђем заменику господину Рацковићу са којим је седела начелница Стевановић ( Управник Буквић је тог дана био одсутан ) којој сам пред њим пружио моју изјаву, ( требало би службену забелешку, а не изјаву коју дају осуђеници?) очекивајући да нас двојицу прими на разговор. Приликом повратка од заменика Рацковића приметио сам да Светалана Веселиновић начелница Општих послова жустро и брзо куца нешто на свом компијутеру. У неформалном разговору са заповедником Пантелићем , помислио сам да очекујем своју суспензију, и запалио цигарету после пет година апстиненције. Господин Рацковић је приликом предаје решења о суспензији , умирујуће разговарао са мном, имајући разумевања, а поред њега је седела начелница Стевановић будно слушајући ток разговра. Она се повукла након мог потписивања решења о суспензији На крају свега уследило је понижење , да уз пратњу стражара узмем своје личне ствари.

ДИРЕКТОРУ УПРАВЕ Др. Милану Стевовићу УПРАВНИКУ КПЗ ВАЉЕВО Владимиру Буквићу ПРЕДМЕТ : суспензија васпитача Жељка Љ. Крстића из КПЗ Ваљево

Поштована господо, Немам намеру да паметујем и да Вас учим послом. Желим само да наведем да је у мојој брзометној суспензији направљено пар професионалних пропуста, што као васпитач који радим у Заводу већ седамнаест година не могу да не приметим. У конкретном случају 02.03.2016 г. главни актери који су водили поступак моје суспензије су „изгубиле главу“ и у свему томе реаговале више емотивно него рационално, што им позиције које заузимају НЕ налажу.

Догађаји који су уследили након моје суспензије а у вези понашања осуђеног 21

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Ивана Спасића, осуђеног за обљубу малолетнице, говоре да сам професионално поступио јер сам интуитивно препознао да је реч о дрском, неваспитаном и ризичном осуђенику коме није било место у васпитачком ходнику. Време и његово понашање према службеним лицима, дисциплински поступак који му је писан 05. марта 2016 г. говоре да је овај осуђеник погрешно распоређен у тзв. ''нераднике'' и да је он требало давно да буде у ОПН-у , где се сада налази. Чији су то пропусти у његовом разврставању у нераднике ? Не кријем да сам ушао у вербалну расправу са дрским осуђеником, али могу рећи да сам само за дан проведен у Служби после три године одсуства приметио доста пропуста, у раду са осуђенима. Почев од опуштеног понашања осуђених који у васпитачке канцеларије улазе без куцања, до тога да су васпитачи претворени у пуке извршиоце испуњавања осуђеничких жеља. Мени ј е било незамисливо чути да осуђеник у А 2 третману тражи викенд одсуство у сатима од 96 сати, радним данима, почев од понедељника. Други осуђеник је тражио да му се сати преполове на два дела, што није била пракса. Сем суштинских промена у раду са осуђенима приметио сам и решетке на васпитачким канцлерајама које угрожавају безбедност васпитача. И лоше кључеве.

радио у „ руднику― било на којој позицији да сам се налазио, за разлику од начелница које су увек гледале на осуђене из позиције Управе, што је разлика „ као небо и земља― или као „ рај и пакао―. Ја сам у последњих десет година прошао кроз пакао. Својим несрачунатим поступком сам повратио углед и достојанство Службе за третман која годима стагнира и губи на значају у раду са осуђенима према којима се понаша снисходљиво а не професионално.

На крају да кажем. Мене ће те се лако ослободити али тиме нећете решити ни један проблем у КПЗ заводу за малолетнике у Ваљеву . Ја сам увек

Autor : Slobodan Ćirić – dopisnik ’’Politike’’ iz Valjeva, 2016.

SUSPENDOVAN ZATVORSKI VASPITAĈ: Ţeljko Lj. Krstić, sociolog

Сматрам, да ће се „ мој случај―, који је већ добио негативне конотације са злонамерним објављивањем трача у градском листу Напред, сагледати објективно као и поступке свих актер који су учествовлали у мојој навратнанос суспензији која је била исхитрена. У Ваљеву,

Жељко Љ. Крстић, ср

22.03.2016.

22

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Odgovor: Od strane rukovodilaca bio sam godinama izloţen fenomenom punog stola, kada su mi davali zadatke koje nisam mogao objektivno da završim u roku kojeg su oni opdredili. Što sam se ja više trudio oni su bili sve gori. Osoba koju sam kao mentor uveo u posao , načelnica sluţbe Nataša Stevanović -Paramentić je u svemu tome bila najagilnija. Ona je bila zaduţena da mi traţi slovne greške u izveštajima koji su internog karaktera. Posle par godina od početka 2013 g. oduzeti su mi svi radni zadaci. Pomeren sam u Istraţni zatvor gde sam dve godine proveo u kancelariji koju sam delio sa straţarkom.

Posle dve godine tak kada je Istraţni zatvor dislociran zbog pretrpljene poplave, ja sam se našao u arhivu zatvora. Tu sam sredio ceo arhiv.

ISCEDILI ME KAO LIMUN PA ME TRETIRALI ME KAO VAZDUH Pitanje: Iza ove brzometne suspenzije i Vašeg udaljena sa posla iz zatvorske ustanove u kojoj radite punih šesnaest godina, izgleda da stoji nešto mnogo ozbiljnije nego što je, navodno, vaš incident sa osuĊenim ?

Odgovor: Što se tiče samog incidenta sa osuĎenim o njemu neću ništa govoriti dok se disciplinski postupak ne okonča. Sam incident nije toliko bitan koliko je bitno sve ono što se prema meni sporovilo godinama, a to je sistemski i kontinuirani mobing koji se sprovodio od strana rukovodilaca ali i većine kolega iz službe.

Takodje oni koji iole poznaju napeti zatvorski sistem, znaju da se veoma lako od žrtve postaje agresor. Pogotovo ako je ţrtva šikanirana i mobingovana godinama.

Pitanje: A kako su se kolege ponašale prema Vama?

Odgovor: Spadam u generaciju kojima je opšte bitnije od pojedinačnog i gde je altruizam bitniji od egoizma. To u zatvorskoj sredini nije prepoznato, jer se svaka inicijativa podvodi pod ţelju za napredovanje, na hijerarhijskoj lestvici.

Medjutim došli su se novi mladi ljudi sa novim vrednostima. Osetio sam da nemam komunikaciju sa njima. Pa smo se uzajamno distancirali. Bilo je tu i zlonamernih etiketa da nisam za druţenje, upravo od onih kolega koji su se na druženjima ponašali kretenski. Tako da sam ja sa tom etiketom izbegavan od mladjih kolega koji me nisu pozivali na slavlja, svadbe. Sa spiska za svadbu jednog kolege sam skinut na naredbu načelnice, koja kad je videla moje ime i prezime povikala: ’’Ovaj nije

Pitanje: Moţete nam opisati koj su to modeli mobinga primenjivani prema Vama?

Tekst iz Telegrafa objavljen 2004 god.

23

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

naš’’!!!. Ja te mlade ljude razumem i jasno mi je da su se plašili da me pozovu na veselja, kako ne bi oni imali problema.

Karikatura osudjenika iz KPZ – a .

Pitanje: Kada su zaprvo poĉele mobing aktivnosti prema vama u KPZ Valjevo?Odgovor: Pa već nakon prve godina rada sa osudjenima 2001 g. imao sam peticiju , odnosno primedbu na moj rad.

Poznato je da peticije u zatvorima organizuje zatvorska uprava, upravnik i njemu lojalni vaspitači i osudjenici. Meni su na taj način pisane- organizovane tri peticije. Druga peticija iz 2004 god. bila je najjača jer su me osudjeni bojkotovali dva meseca , jer nisu smeli da udju u moju kancelariju. Oni su bili taoci rizičnog osuĎenika koji je bio u dilu sa tadašnjim upravnikom i kolegom vaspitačem koji još radi u KPZ. Taj osudjenik je u meĎuvremenu postao razbojnik i siledţija i stalni gost naših zatvora. Treća peticija se desila u novembru 2015. Pokušao sam da se spasem tako što sam otišao kod tadašnjeg direktora Uprave, D. Lonĉarevića koji me je primio na razgovor. On me je paţljivo slušao ali ništa nije preduzeo.

Odgovor: Novi upravnik koji je u meĎuvremenu stigao me je u novembru 2005 god. privremeno poslao u Istraţni zuatvor, gde sam proveo par meseci. Tu sam radio sa malom grupom osudjenika. Posle par meseci sam se vratio u Zavod da pomognem novoj koleginici Nataši Stevanović koja je vodila reţijsku grupu.

Tako da sam tri godine vodio osudjene u otvorenoj i poluotvorenog grupi. Ali tek u maju 2008 g, kao sociolog sam dobio svoju pravu šansu jer sam kao vaspitač raspordjen u Prijemno odeljnje. Tu sam došao na svoj teren gde sam radio kriminološke nalaze sa osudjenima. Ali izgleda da sam ih previše dobro radio da sam time iritirao svoje sve koleginice, pedagoga i psihologa, koje su se udruţile i ostavile me samog da radim, kada sam dobio drugi ili treči disciplinski raport, jer sam odbio da obradjujem osudjenog. Ja sam pokušao da objasnim da radim najviše izveštaja. Bio je to školski primer mobinga i fenomena : punog stola.

Pitanje: Kako ste se izvukli iz te situacije?

Pitanje: Kome ste se obraćali od institucija i pojedinaca u drţavi?

Odgovor: Obraćao sam je gospodinu Milošu Jankoviću, zemeniku zaštitnika gradjana kojeg sam upoznao dok je bio direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Republičkom inspektoratu, Inspekciji rada u Valjevu, Seketaru ministarstva Prave Slobodanu Homenu, Agenciji za mirno rešavanje sporova gospodji Olgi Kićanović..

Niko tu nije imao sluha niti volje da pomogne ili da nešto konkretno preduzme.

24

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

nemoguće da se skine etiketa ali sam je stoički podneo sa izbacivanje iz Sluţbe za tretman, jer sam de fakto dobio nalaz da nisam sposoban za rad sa osudjenim licima, medju kojima su tada na izdrţavanju kazne bili tzv. ’’Tatonci’‘ ( ubice francuskog navijača Brisa Tatona). Ja sam ih za razliku od većine sluţbenika gledao drugim očima.

Da oni imaju veze sa mojim drugim proterivanjem iz KPZ govori podatak da su me tek vratili iz Istrage kada su oni na osnovu uslovnih optusta odlazili kući.

Inače, smatram da odlazak u Durmitorsku na proccnu radne sposobnosti treba da bude uveden kao praksa, a ne sporadično da se radnik šalje kada oseti da ima zdravstvenih probelma, ili kada to ţele rukovodioci!?

Pitanje: Koju ste strategiju primenili nakog njihovih odgovora?

Odgovor: Kada sam shvatio da nema pomoći od institucija je sam se posvetio naučnom radu i sociološkom istraţivanju.

Poĉeo sam da objavljujem struĉne i nauĉne radove u dnvenim listovima, ali i nauĉnim ĉasopisima. Zbog dva teksta objavljena u Politici iz 2009 g. tadašnji upravnik S.A. mi je pokrenuo disciplinski postupak. Na intevencij Srpskog sociološkog društva, on je postupak povukao. Ali su posle toga promenili taktiku. Kaţnjavali su me zbog svega i svačega. Čak su me u jednom trenutku poslali na tzv. ciljani pregled u Durmitorsku.

Pitanje: Koje ste prve zdavstvene tegobe osetili?

Odgovor. Meni se kao posledica mobinga prvi problem javio sa hipetenzijom. Nosio sam holter na posao . do povećanja pritiska je dolaziko prilikom susreta sam moberom načelnicom Sluţbe za tretman Natašom Stevanović. Kulminacija se desila u proleće 2008 g. kada nisam prošao na javnom konkursu na mesto Organizatora obrazovnih aktivnosti, zašto sam imao sve uslove. Ušao sam u depresivno raspoloţenje, iz kojeg sam se jedva izvukao. Jednostavno sam mi je pao sistem. Iako sam imao sve kvalifikacije, primljen je ĉovek sa strane- fiktivno. On nikada nije radio na tom mestu već je posle tri meseca trajno premeštan u zatvor u svom gradu S.M. Mene je više od poraza na nameštenom konkursu pogodilo ponašanje mojih rukovodilaca. Oni su me u svemu tome tretirali kao vazduh, ne priznavajući činjenicu da sam učenik konkursa.

Liĉni stav u Danas- u objavljen 23. Marta 2105 god. u podlisku Pravo Danas.

Pitanje: Šta se htelo sa ciljanim pregledom postići?

Odgovor: Najpre su hteli da me zaplaše.

Ali sam odlazak u Durmitorsku u Zavod Mupa na procenu radne sposobnosti , je protumačen u ustanovi kao odlazak na psihijatrijski pregled i tako sam dobio etiketu da sam :LUD. Shvatio sam da je 25

Željko Lj. Krstić

USKRS

Još su tada hteli da me proteraju na margin vaspine sluţbe u Tehničku pripremu. Na sreću ja sam nakon toga počeo da radim kao sociolog, ali od pretpostavljenih sam trpeo svakodnevno mobing. Iţivljavali su se na meni traţeći slovne greške u izveštajima.Oduzimali mi kompetentnost. Zbog jednih su mi pokrenuli i disciplinski postupak. Tada je krenulu ludilo koje niko nije mogao da zaustavi.

SVITAC, april/maj 2014

koji obavljaš. Ja sam svojevremeno bio mentor za novopridošle kolege. Kada sam od jednog rukovodioca- pravnika tražio rešenje za obuku novih kolega on mi je rekao da ja to volim. Od sada ne volim, odgovorio sam , i nisam više hteo da obučavam kolege koji su posle napredovali u službi i postojali glavni moji progonitelji.

Takodje , od 2002. do 2015 g. objavio sam više naučnih i stručnih radova u renomiranim časopisima;‘‘Sociologija‘‘, ‘‘Sociološki pregled‘‘, ‘‘Nova srpska politička misao‘‘ i u hrvatskom časopisu ‘‘Jahr‘‘. Naslovi su sledeći: ‘‘Zatvorsko duplo dno‘‘, ( Sociologija i Sociološki pregled; 2002 i 2003. ) ‘‘Sociolog u totalnoj ustanovi‘‘ ( Sociologija; 2010). ‘‘Loši djaci dobri kriminalci ‘‘ ( NSPM ; 2012, vanredni broj). ‘‘ Nasilništvo nad nasilnicima‘‘ NSPM- redovni broj 2012) . ‘‘ Činitelji delinkventog ponašanja‘‘ ( JAHR). Takodje sam učestvovao na okruglom stolu, posvećenom temi Kapitalizmu. Naučnoj konferenciji posvećenoj obrazovanju u Srbiji, Konferenciji obeleţavanja 100 sociologije u Srbiji, i na medjunarodnom skupu sociologa u Ljubljani u novembru 2015 godine. Osim toga od 2009. do 2013.

Sam objavio više stručnih časopisa u ‘‘Politici‘‘, ‘‘Republici‘‘ i‘‘ Danas‘‘ – u.

Kao sociolog učestvovao sam 2013 g. u emisiji Beogradska hronika, gde sam predstavio svoju kjnigu u PDF izdanju. ’’Zatvorska podmornica’’. https://www.scribd.com/doc/132687009/ZA TVORSKA-PODMORNICA

Pitanje: Koja je to kap koja vam se prelila posle punih šesnaest godina rada?Odgovor. Od predsedika sindikata Ţivomira Lazarevića, sam dobio prijateljsko upozorenje da će me načelnica Nataša Stevanovič i načelnica Svetlana Veslinović ‘‘odraditi‘‘ i da će me novi upavnik Vladimir Bukvić, ‘‘torpedovati ‘‘.

Nisam verovao kolegi ali se za desetak dana obistinila njegova prognoza. Najpre su me brzometno 22.02.2016. vratili u sluţbu za tretman, pismenim putem. IzmeĊu faktiĉkog povratka u sluţbu 01.03. obvešten sam od strane blagajnice da mi se od plate skida 18.000 dinara na ime kazne od prošlogodišnjeg disciplinskog postupka. Naime, tada sam pred odlazak upravnika Arsenijevića kaţnjen sa 30 posto od plate. Oni mi je nisu oprostili nego su sa dolaskom novog upravnika iskoristili priliku da je aktiviraju. Kao i tada tako i prilikom poslednje suspenzije nisam bio u prilici ništa da kaţem šta se desilo.. Meni su praktično disciplinkse raprave bile prve prilike da iznesem svoje viĎenje kritičnog dogaĎaja.

STRUĈNE I NAUĈNE AKTOVNOSTI VAN KPZ VALJEVO Jedan od najsuptilnijih vidova mobinga je i ne priznavanje kompetentnosti za posao 26

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

хтела да се поигра са њим, а не да га уједе- рече Фонти. Инспектор погледа у Нигрину која је широм отворених очију исчекивала казну. Сркну кафу, стави наочаре и написа записник.

Tokom 2014 god. na poziv Bio -etičkog društva imao sam tribinu u Domu omladine u Beogradu. Domaćin je bila dr. Sandra Radenović gosti sociolog dr. Ivana Spasić i dr. Milan Kostić. Videti više u Svitcu: https://issuu.com/zeljk/docs/svitac__decemb ar

Добро, рече инспектор, за сада морате обе носити корпе на својим њушкама, када излазите у шетњу. То ће вам онемогућити лајање и покушај да неког уједете. Будите сретне што сте прошле са корпом, следећа казна је присилно упућивање у АЗИЛ, где ће вас раздвојити за цео живот.Мајка и ћерка се само погледаше. Нису могли да верују да су неки људи тако сурови и да их кажњавају само зато што желе са њима да се играју. Било им је јасно да их је ВЛАСТ , са ношењем корпе понизила, јер многи њихови рођаци иду по граду и шепуре се без корпи. Њих не носе агресивни. Фонти поведе ћерку у прву радњу и купи пластичну корпу. Када је ставише Нигрина осети бол и поче да плаче. Фонтију се стегло у грлу. Уз пут су обе плакале. Нико није обраћао пажњу на њихове сузе. Када су стигле кући Нигрина је зграбила пластичну корпу и појела је. И ја бих да сам је добио.!!!

Moji prijatelji: Nigrina, Fonti, Nadica i Knjige. Жељко Љ. Крстић

НИГРИНА И ФОНТИ Фонти Зверка и ћерка Нигрина, на позив комуналног инспектора дођоше на шести спрат Општине. Са собом понеше своје пасоше у којима наведени основни подаци и време вакцинације. Инспектор их дочека срданчно и поче да им чита пријаву коју је комшија, војно лице поднео против Нигрине. Нигрина се побуни и рече да не жели да слуша пријаву, јер је заставник у њој навео лажног сведока, који није ни присуствовао критичном догађају. Фонти као мајка, рече да јој је жао што је уопште дошло до ове непријатне ситуације и да се комшија вероватно плаши кучића и да можда има неку трауму из детињства. - Моја ћерка је

Svadba mojih roditelja 1963 god.

27

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Жељко Љ. Крстић

ТИТО У ЧЕСНИЦИ

Договоре се свекрва и снаја да заједно припреме трпезу за протекли Божић. Син&супруг&отац , како доликује обезбеди печеницу, бадњак и црно вино. Снаха се прихвати торте и ситних колача. Бака &свекрва & мајка умеси чесницу

Ţeljko Lj. Krstić

по обичају, са скривеним златником.

TEŠNJARSKI TEŠAN

Када се све три генерације нађоше око Божићне трпезе, свако одломи по једно парче чеснице за себе. Унука викну: - Ово је бако маршал!!!! Снаја и супруг&отац се погледаше. Син&супруг&отац се обрати мајци: - Мама, шта ће ти Тито у чесници? Бака&мама&свекрва одговори: - Шта хоћеш, битно је да је златник.!!!!

28

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

Teji, koga je očigledno neizmerno volela. Baba Zorka je meni i mom bratu često recitovala Tejinu pesmu: Kuda će te drage rode/ zar nas već ostavljate, k ‘o da suncu da idete/ da nas više ne gledate. Tešan i Zorka su izubili dosta muške dece, koja su bila krštena i imala svoja imena. Jedan od njih se zvao Stojan. Od svih njih pretekao je jedino moj pokojni otac Ljubisav, koji je ostao jedinac. Posle očeve smrti o njumu je brinuo stric Ţivorad, strina Milka i majka. Sećam se da je baba Zora pričala da je petkom dolazila iz Lelića da obiĎe muţa koji je ţiveo u gradu u ulici Hadţi Ruvimovoj, i nalazlia pile u prozu od radnje koje je prošlog petka donela. Ţene koje su mu donosile vunu na reĎenje su donosile rakije, a posao je bio dosta prašnjav. Posle njegove smrti na njegovo mesto je došao roĎeni brat Bogosav, koji se iz Lelića odselio u Popučke, na imanje koje se nalazi pored čuvenog Bojovića groba.

Tešan Krstić sa gazdom Jovanom Selakovićem ispred vunarske radnje u Tešnjaru.

U jedno hladno decembarsko veče , nekim poslom sam otišao na vrh Tešnjara, koje su stari valjevci zvali Kupatilo, jer je nekad tu bilo gradsko kupalište. Čim sam posao završio , poţeleo sam da se spustim niz Tešnjarsku kaldrmu. Na početku šetnje , zapade mi za oko stara ali zdrava prizemna kuća , sa poloţenim dvokrilnim prozorom na krovu.

Pripadala je poznatom valjevcu koji je odlično poznavao istoriju starog tešnjara. Ipak, pomiso na tog već starog čoveka, u meni pobudi ţalosnu priču, u kjoj je , taj vlasnik kuće oterao mog pokojnog dedu Tešana u aps. Priča veli da je Tešan pri piću u čuvenoj kafani Šangaj rekao , da će u inat komunistima staviti metalnu štanglu u mašinu za preĎu vune i polomiti je. Inače, Tešan je još pre Drugog svetskog rata počeo da radi kod gazde Selakovića. Ele, neko je Tešana prijavio vlasniku Kuće a ovaj ga je par dana drţao u hladnom apsu.

Tokom 48 sati Tešan obole od turbekuloze i završi na groblju u Leliću.

Četvrti brat Jovan je otišao najdalje u selo Rubrebrezu, gde je izrodio ţensku decu. On je bio ţelezničar i dosta štedljiv čovek. Kada je dolazio kod brata Bogosava na slavu nije imao strpljenja da sačeka ručak, već je odlazio. Donosio je za slavu divku..

Inače sva četiri sina u velikoj sirotinji

Moja baba Zorka, Tešanova supruga ostala mu je verna sve do svoje smrti 1988 g. i umrla je pričajući o njenom 29

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

bojama. Prilikom izlaska iz Tešnjara, preko kamenog mosta naiĎoh na unuka gazde Selaković. Lepo se pozdarvismo. On okrenu svojoj kući u Tešnjar, a ja u ovu priču koju sam napisao za Vas. Da li ima kakve sličnosti izmeĎu moje i sudbine dede Tešana, vunarskog radnika iz Tešnjara, zaključite sami.

odgajila je majka Milica, koja je izgubila supruga Dragu i sina Ţivka na Solunskom frontu, koji su izginuli na Kajmakčalanu. . Uspela je da ih odgaji u velikoj nemaštini, i da im sačuva ţivot. Ţivorad je krenuo u Gimnaziju.

Umrla je početkom 1941 godine, u mesecu kada se moj otac Ljubisav rodio. Priča se da mu je Švaba darivao paru.Na ovom mestu se vraćam u svoju decembarsku šetnju u kojoj sam stigao do bojadţijske radnje , sa izloţenom obojenom vunicom u izlogu. Odlučih se da uĎem. Pošto videh praznu radnu pomislih da će pred mene izbiti krepki starac koji poznaje mog dedu Tešana. U stvarnost me vrati momačka šarena jakna i kačket, okačeni na čiviliku. Iza paravana se pojavi momak. Upitah ga da li zna gde se nalazila vunarka radnja. On pokaza u pravcu kuće u kojoj se nalazi kafić Bahus.To je vunarska radnja Plavšića. Kada dobi odgovor, izaĎoh iz bojadţijske radnje ostavljajući iza sebe belu predenu, vunu, koju je čakalo kupanje u

30

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

1

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

1

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

1

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

1

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

2

Željko Lj. Krstić

USKRS

SVITAC, april/maj 2014

.

3