Priče iz rita
Zima u ritu FRANCESCO SMELZO
Prevod Jelena Okanović
U rit je stigla zima. Ledena ploča formirala se na površini vode dok je sneg polako padao pokrivajući, malo po malo, drveće i livade. Bila je tišina. Čak je i kuckanje detlića koji je kljunom bušio stablo starog hrasta zvučalo sasvim prigušeno. „Sve životinje su se zaklonile od hladnoće u svoje jazbine“- mislio je Đakomo, i dok je razmišljao, gledao je kako polako silazi na sive kuće sivoga grada isti onaj sneg koji se spuštao i na rit. Sedeći blizu prozora svoje sobe, držao je na kolenima staru knjigu, sa crtežima već izbledelim od vremena. Mama mu je rekla kako je ona istu tu knjigu dobila od svoga oca kada je bila mala. Ako se dobro seća, deda, sa dugim belim brkovima i lulom u ustima, nedeljom ga je vodio u šetnje blizu reke a usput bi pričao o životinjama. Mama mu je ispričala kako se jedne večeri, dosta davno, deda vratio posle dugog odsustva iz jedne daleke severne zemlje gde je uvek bilo hladno, stegao ju je u snažan zagrljaj i poklonio joj ovu knjigu koju je kupio na nekom starom vašaru. U knjizi je bila tek po koja reč, uostalom, Đakomo ih ionako nije razumeo pošto su bile napisane na nekom stranom jeziku, ali nije 1
važno, ono što je njega zanimalo bile su ilustracije: nebrojene stranice ilustracija životinja iz rita. Bile su tu životinje koje Đakomo nije nikad ni video. Iz svoje sobe, kada bi se naslonio na prozor, video bi samo kuće, sive kuće u sivom gradu. Samo ponekad, kada je padala kiša, poneki golub bi potražio sklonište na simsu Đakomovog prozora. On bi ga sve vreme posmatrao kroz zatvoren i zamagljen prozor, dok bi ovaj bio napolju slobodan da leti i da ako mu je volja, ide da traži novo stanište. Ali golub ne bi nigde odlazio, stajao bi tako kao neka figura od keramike sve dok ne bi prestala kiša. Tek bi onda počeo da trese svoje perje natopljeno od kiše, potom bi odlepršao do fenjera da se uveri da niko tuda ne prolazi i tek onda bi sleteo na trotoar blizu autobuske stanice da ugrabi koju mrvicu hleba. Golubovi se uvek tako ponašaju, mogu da lete, ali izgleda da nemaju baš veliku volju da to čine. Baš kada im se učini da će neki automobil naleteti na njih, a i tada kao da ih mrzi, uzlete da se sklone sa puta, ali to je samo kako bi se pomerili koji metar u stranu, na trotoar ili na kakvu svetiljku. Nije Đakomo nikad video nekog goluba kako leti visoko iznad sivih kuća sivog grada u potrazi za staništem. 2
U drugim prilikama, sa prozora svoje sobe, viđao je mačke prljave i raščupane dlake. Stajale su u blizini kante za otpatke, smeštene pored restorana u dnu ulice. Kada bi neki kuvarski pomoćnik bacio u kantu ostatke hrane, iskakale bi iz nje da se svađaju, ujedajući i grebući se samo zbog jedne riblje glave ili pilećih koščica. Mačke su mogle da pobegnu, ili jednostavno da odšetaju daleko od sivih kuća sivog grada, i one u potrazi za novim staništem; sve u svemu, Đakomo se ne seća da je nekad video neku mačku kako se penje na krov i preskačući sa jednog na drugi, kako beži negde daleko. Životinje koje je poznavao su bile te: golubovi i mačke, i one same sive kao kuće i kao grad. Ali imao je knigu, knjigu svoga dede, punu ilustracija životinja. Dodelio je svakoj po ime i podario im je jedan njihov svet: rit. Na crtežima su delovale ozbiljno i turobno, gledale su vas prosto ljutito, kao da ste ih prekinuli u nečemu, ali Đakomo ih je oživljavao u njihovom svakodnevnom životu: dabra sa njegovom branom; jazavce, zečeve i kuniće na livadama; radoznalog ježa koji razgovara sa sovom i ćuka koji lovi rovčice; vilin konjica koji peva sa slavujem i gavranom, svraku, guščice i mnoge druge životinje iz rita.
3
Naslonjen na prozor, Đakomo je video automobile koji su prolazili ulicama sivog grada. Pomalo su ličili na njega: imali su točkove. Dobro... nije da je on imao baš točkove... ali je sedeo na njima. Sa tom razlikom što su automobili mogli da potrče, pobegnu iz sivog grada, od sivih kuća u potrazi za novim staništem, ali - kao golubovi i mačke - ni oni to nikada nisu činili: viđao je stalno iste automobile, ujutru kako idu u jednom smeru, uveče u suprotnom. Ali imao je jednu kjigu, knjigu svoga dede, punu ilustracija životinja. Nije mogao da leti kao golubovi, nije mogao da se penje po krovovima kao mačke, niti da projuri na točkovima ulicama kao automobili. Ali mogao ja da gleda nebo. Nebo je jedno te isto i iznad grada i izbad rita, dakle, posmatrajući nebo mogao ja da misli o ritu. Prelistavajući knjigu koju mu je dala mama, a koju je njoj poklonio njegov deda, stvarao je svoj svet, rit u kome žive neobične životinje koje pričaju. Ali sada je u sivom gradu bila zima i sneg se spuštao na sive kuće. Bilo je hladno i padao je mrak. Bilo je vreme da zatvori knjigu i da ode na spavanje, budući da je i u rit stigla zima, tanka poledica se formirala nad vodom i životinje su se posklanjale u svoje jazbine i skloništa.
4
Ne bi više bilo ništa da se ispriča, nikakav svet da se izmisli. Sve do sutra. Đakomo položi knjigu na stočić i odgura kolica blizu kreveta u koji se uvuče i dobro se ušuška pokrivačima, mama će se vratiti sa posla dosta kasnije, kao svako veče i, kao svako veče izviriće kroz vrata njegove sobe, i verujući da spava nežno će ga poljubiti. Posle... posle će on zaspati i sutradan će ponovo osmišljavati jedan novi svet.... u svom svetu.
5