Nakladnik HENA COM Zagreb, rujan, 2015. 1. izdanje Za nakladnika: Uzeir Husković Urednica: Nermina Husković Lektura: Marina Negotić Prevoditeljica: Sanja Milićević Armada Dizajn naslovnice: Martina Perkušić Grafičko oblikovanje: Jasna Goreta Naslov izvornika Samko Tále: KNIHA O CINTORÍNE Copyright © Daniela Kapitáňová, 2000. Copyright © za hrvatsko izdanje Hena com, 2015. Copyright © za prijevod Sanja Milićević Armada i Hena com, 2015. Sva prava pridržana. Niti jedan dio ove knjige ne može biti objavljen ili pretisnut bez prethodne suglasnosti nakladnika i vlasnika autorskih prava.
Objavljivanje ove knjige potpomogli su SLOLIA, Committee the Centre for information on Literature in Bratislava, Slovakia i Ministarstvo kulture Republike Hrvatske.
Samko Tále
Knjiga o groblju Prva i druga knjiga o groblju
Prevela sa slovačkog Sanja Milićević Armada
Hena com
Ovo je prva Knjiga o groblju. Ide ovako:
Prva Knjiga o groblju U Komárnu imamo groblje. Jako je lijepo. Veliko je i prostrano. Na njemu ima puno grobova. Grobovi su jako lijepi. Poslagani su uz prolaze. I drugdje. Ondje ima spomenika i križeva. Na njima su imena. Na groblje dolaze ljudi. Neki ljudi dolaze prije ručka, a neki poslije ručka. Neki imaju grabljice. I tako. Groblje ima dva ulaza. Kroz jedan ulaze ljudi, a kroz drugi leševi. Leševi su mrtvi ljudi, koji su umrli. Oni su u mrtvačnici. Mrtvačnica je kuća koja je sagrađena s obzirom na leševe. Ispred nje je dvorište. Na dvorištu se često održavaju pogrebi. Jako je lijepo. 5
Samko Tále
Na groblju rade ljudi. Jako su lijepi i često pomažu drugima. Kopaju rupe i brinu se o njima. Imaju odijela. Odijela su jako lijepa. Zimi je na groblju zima. Ljeti je tamo toplo. U proljeće se groblje budi. Na groblju se može doživjeti puno veselih i tužnih zgoda. Nemam više što napisati o groblju. To je jako lijepo. Samko Tále. Pisac. Komárno.
6
Druga Knjiga o groblju
Ja sam sad već drugi put pisac, jer sam jednom već bio pisac. Tada sam napisao prvu Knjigu o groblju. Danas sam opet postao pisac, jer pada kiša i onda ne skupljam kartone, jer pada kiša. Ali glavno je to što su mi kolica na servisu jer mi se odlomio retrovizor, a ja to ne znam popraviti, jer su za to potrebni strojevi i tako, a ja to ne znam jer ih nemam. Još nikad u životu mi se nije odlomio retrovizor, jer ja imam kolica već 28 godina, jer sam marljiv i ljudi me poštuju jer sam marljiv. Servis je na Otoku i tamo su strojevi, a onaj tko je serviser i ima strojeve zove se Ján Boš-Mojš i on je takav da, kad kaže da se zove Ján Boš-Mojš, to ne kaže nego otpjeva, da je Ján Boš-Mojš. Otpjeva to s melodijom, da je Ján Boš-Mojš. Ali inače je marljiv i ljudi ga poštuju, jer on ima jednog sina koji je jako bolestan, ima elipsiju, i Ján Boš-Mojš se mora brinuti za njega, jer elipsija je bolest o kojoj se treba brinuti. 9
Samko Tále
Njegov sin se zove Ján Boš-Mojš mlađi. Imam ih u bilježnici, jer ja imam tri bilježnice. Jedna se zove Imena, druga se zove Prezimena, a treća se zove Umrli. Tamo upisujem sve koje poznajem, jer kad ne bih zapisao koga poznajem, kako bih onda znao koga poznajem, zar ne? Pa da. Jána Boš-Mojša i Jána Boš-Mojša mlađeg imam u bilježnici Prezimena i pod B i pod M, jer čovjek nikad ne zna što i kako i to. I tako. U bilježnici Imena imam puno imena. Najviše je Petrova. Petrova imam 31, ali jedan je Petr, ali zapisao sam ga u Petrove, jer on nije Čeh nego Mađar, jer kad se rodio, tako su mu zapisali u Dokumente, da je Petr, jer je dotični izostavio drugo E, ali tada je to još bila Čehoslovačka i nije bilo važno što su napisali Petr, sad bi to smetalo i zbog toga bi imao problema, jer slovački je Peter. Ili bi to morao promijeniti. Jer je to obavezno. Najbolje je postati pisac kad pada kiša, jer onda ionako ne skupljam kartone, jer ih onda prosti Krkan u Sabiralištu ne uzima jer su mokri, ali drugima uzima i kad su mokri, prosti Krkan. Drugima uzima, naprimjer onoj ciganskoj štakorici Angeliki Édesovoj, njoj uzima i kad su mokri. Ali ja znam što je na stvari. Na stvari je to da, kad dođe štakorica 10
Knjiga o groblju
Angelika Édesová, on napiše na papiriću Dolazim odmah, ali ne dođe odmah, nego se zatvori u Uredu sa štakoricom Angelikom Édesovom i radi s njom seksualne stvari. Zato njoj uzima i mokre, a meni ne želi uzimati mokre, pa i ne treba. Vidjet će on. Bit će prijavljen i s obzirom na to će imati problema. Ali meni je svejedno, ja sam marljiv i uvijek ću naći drugi posao, sad sam recimo pisac. Biti pisac je vrlo teško, jer od toga boli ruka. Ali meni je to bilo prorečeno: “Napisat će Knjigu o groblju.” Meni je to prorekao stari Gusto Rúhe, “Napisat će Knjigu o groblju”, ali on je alkoholičar, jer se hrani alkoholom i užasno smrdi, jer se često pomokri po sebi. I tako. Stalno sjedi ispred Gostionice na kolodvoru i mokri u cvjetne ukrase, a kad proriče, onda pljuje, hrakće i podriguje, jer on misli da se to prilikom proricanja mora. Stari Gusto Rúhe proriče ovako: Proriče s obzirom na Adular. Adular je kamen koji je žut i skoro proziran, jer se kroz Adular vidi. Zove se Adular. Njega nemam zapisanog u bilježnici Prezimena, jer je on kamen, a niti ne znam zove li se stvarno tako, ili je to samo stari Gusto Rúhe izmislio. Hladan je. Onda onaj kojemu se proriče mora držati Adular tako dugo dok se ne zagrije. Onda, kad se zagrije tako da je 11
Samko Tále
zagrijan, da ga starom Gusti Rúheu. Onda on na sve načine podriguje i tako i školskom kredom na asfaltu napiše proročanstvo. Meni je napisao: “Napisat će Knjigu o groblju.” Samo, stari Gusto Rúhe je alkoholičar i za alkohol bi napisao bilo kakvu idiotariju, kako bi mu ljudi vjerovali da proriče i kako bi mu platili alkoholno piće, jer on je alkoholičar, iako je to nezdravo i šteti organima. Ja sam mu za proročanstvo dao čokoladu koja se zove Mačji jezici, ali stari Gusto Rúhe se užasno naljutio i počeo vikati da će sa mnom biti loše, pa sam se uplašio, jer iako stari Gusto Rúhe samo izmišlja, stvarno se dogodilo da je začarao Erika Raka. Kad ovo završim, napisat ću kako je začarao Erika Raka. Erika Raka je začarao jako, tako da sam mu radije platio čašicu alkoholnog pića. Onda se stari Gusto Rúhe smirio, tako da je bio smiren. Onda više nije podrigivao ni hraktao, nego je napisao na asfalt: “Dečko”. Ja mrzim kad me zovu Dečko, jer ja nisam nikakav dečko, imam skoro 44 godine i poštovan sam i marljiv, iako ne moram biti, jer imam invalidsku mirovinu s obzirom na bubrege, a osim toga imam i jednu bolest koja ima naziv, ali zbog nje nisam u invalidskoj mirovini, nju imam samo tako. Meni su invalidsku mirovinu već više puta povisili, jer mene ljudi poštuju. I tako. 12
Knjiga o groblju
Ljudi više puta od mene traže da im recimo na kolicima nešto odvezem ili dovezem, pa im ja odvezem ili dovezem, iako ne bih smio dizati teške stvari, jer je to opasno. Ja moram biti vrlo pažljiv s obzirom na svoje zdravlje, jer sam u invalidskoj mirovini i zato moram biti zdrav, jer inače bih bio bolestan, a to je jako opasno. Zato vodim zdrav život, puno se krećem na svježem zraku i navečer jedem laganu večeru. Noge mi ne natiču. Zimi nosim duge gaće. Jedne duge gaće se zovu Pantera, a druge Trikota. Tople gaće koje se zovu Pantera imaju na nogavici izvezenu životinju panteru. Duge gaće koje se zovu Trikota nemaju izvezenu životinju. Ali teške stvari moraju istovariti sami, jer meni je to obavezno zabranjeno, i kad me ljudi zamole. Kad je Komunistička partija bila na vlasti, onda sam samo ja u Komárnu prevozio stvari, ali otkad nema Komunističke partije, i neke trgovine prevoze stvari. Ali nekad sam bio samo ja i još neki. Mene neki zovu Dečko i zato što nisam velik, jer nisam puno narastao, jer ja imam jednu bolest koja ima naziv i kod koje se ljudi ne briju i ne rastu. Ali zašto bih rastao, kad imam već skoro 44 godine i onda ne raste nitko na svijetu. Zar ne? Pa da. Ali iako nisam narastao kao drugi na svijetu, svejedno sam polagao Pionirsku zakletvu u ime 13
Samko Tále
cijelog razreda, jer sam bio sasvim normalan i sad sam, ja nisam nikakav debil, jer sam išao u normalnu, a ne u Specijalnu školu, kamo idu debili, jer ja nisam debil. Zato sam polagao Pionirsku zakletvu. Pionirska zakletva je lijepa. Ja sam je izgovarao na pozornici u Domu sindikata u Komárnu, u ime cijelog razreda sam je izgovarao samo i jedino ja i do danas pamtim cijelu Pionirsku zakletvu. Drugi je ne pamte, iako su išli u razne druge škole, a ja je pamtim, jer ja sve pamtim, jer imam puno inteligencije. Na Pionirsku zakletvu je sa mnom išao moj djed, kojeg smo zvali Otata, jer kad je doznao da nitko ne želi ići sa mnom, tako se naljutio i rekao da Oni gore sve prate i onaj tko ne bude išao, imat će problema. Zato je išao sa mnom, da ne bi imao problema. Kad je završila Pionirska zakletva, išli smo u slastičarnicu s drugom Karolom Gunárom, on je završio političku akademiju, i s Darinkom Gunárovom. Jučer sam vidio Darinku Gunárovu. U slastičarnicu nas je pozvao Otata, zato što sam ja govorio Pionirsku zakletvu i to je bila velika stvar, tako smo išli u slastičarnicu i tamo naručili razne oranžade i kolače. Samo, u svemu tome je bio jedan jako ozbiljan problem, što sam dobio pionirsku maramu koja nije bila baš crvena. Bila je skoro narančasta. Ali nije se 14
Knjiga o groblju
gužvala i nije se cufala na krajevima. Samo što je bila drukčija od svih ostalih u razredu. Ja je držim zamotanu u salveti i u kutiji i ponekad puno razmišljam o tome. Zašto nema pravu crvenu boju, nego skoro narančastu. Ali opet, nije ju trebalo peglati. Samo što nije bila kao druge pionirske marame na svijetu. Meni je Omama rekla, ako hoću, da će mi sašiti pionirsku maramu koja ima pravu crvenu boju i gužva se i cufa na krajevima, ali ja sam se uplašio da Omama želi napraviti nešto što je zabranjeno, jer to se uopće nije smjelo, da ljudi samo tako šivaju pionirske marame. Onda bi si svatko mogao sašiti pionirsku maramu, i dvije, i ne bi bilo nikakvog reda. Jer onda bi si pionirsku maramu mogao sašiti i netko tko nikad nije bio pionir, i on bi mogao imati pionirsku maramu i to bi bila prava katastrofa. Samo što je Omama bila krojačica za gospodu, s obzirom na to je mislila da joj je dopušteno šivati pionirske marame. Mi smo baku i djeda zvali Omama i Otata, ali samo kod kuće, jer bi bilo čudno da smo ih zvali Omama i Otata pred ljudima, jer ja ne poznam nikoga drugog na svijetu ni u Komárnu tko bi se zvao Omama ili Otata. Jer to je njemački, a mi smo slovački. Samo što ni Omama ni Otata nisu bili njemački, i oni su bili slovački, samo je Omamina baka bila 15
Samko Tále
Mađarica i zvala se Ester Csonka. To se nikome nije sviđalo. Ni meni se to nije sviđalo. Omama je čitala njemačke krimiće i to još na njemačkom, samo što ih je morala zamotavati u novine, jer se Otata bojao da bi to moglo loše završiti, jer su krimići bili od jedne koja je emigrirala u Njemačku. Zvali su se Allan Wilton. Bili su u časopisima. Imali su i omote. Na omotima su bile razne fotografije sa svakakvim ljudima. Ja sam gledao fotografije dok Otata nije zapovjedio da moraju biti zamotani u novine s obzirom na nevidljivost. Omama mi je uvijek pripovijedala što trenutno radi Allan Wilton, jer je on bio detektiv. Jako sam ga volio, jer je uvijek sve rješavao i bio je vrlo skroman. Uvijek je bio najskromniji s obzirom na žene. Ponekad su fotografije bile u boji. Samo što ja ništa nisam razumio, jer ne znam njemački, jer ja nemam vremana za takve gluposti, ja znam slovački jer sam ja slovački, a i mađarski, jer sam ga naučio, jer ja imam puno inteligencije, iako se to ne bi trebalo, jer smo mi u Slovačkoj. Ali ja i na njemačkom znam svakakve rečenice, a Omama me naučila i jednu pjesmicu koja je na njemačkom i pjeva se isto kao Sjedi muha na zidu, ali nije o tome da sjedi muha na zidu, nego o jednome koji se zove Augustin. Pjesmica ide ovako: 16
Knjiga o groblju
“O, duliber Augustin, Augustin, Augustin, o, duliber Augustin, alesis hin.” To znači da se netko zove Augustin. Jednom je u Komárnu bio jedan Augustýn, ali on nije bio jedan, nego su bila dvojica, jer su bili braća i obojica braće Augustýn su radili na carini. Oni su imali mamu i ona je radila na pošti i bila je takva da je, kad je imala 47 godina, poludjela s obzirom na to da je mislila kako su svi muškarci u Komárnu u nju zaljubljeni i da zato dolaze na poštu. Ona je na pošti uvijek radila veliku dramu zbog toga što muškarci dolaze samo s obzirom na nju i morali su je sa šaltera na pošti preseliti u ured, ali ni to nije pomoglo, jer je i tamo radila veliku dramu. Zato su joj se ljudi smijali, jer je takva. Onda su je sinovi Augustýn odveli iz pošte i bila je kod kuće. Obojica su sa sobom počeli nositi lance od bicikla, da bi njima izmlatili svakoga tko im se bude smijao. Kad bi se netko smijao njihovoj mami, jedan Augustýn bi ga uhvatio, a drugi Augustýn bi ga izmlatio lancem od bicikla. Obojica su nosili lance od bicikla u džepu na prsima uniforme. S obzirom na to su ih svi jako poštovali. I ja sam ih s obzirom na to jako poštovao. Zatim je Augustýnová umrla nesretnim slučajem, jer je pojela sve prstene koje su imali kod kuće, a kad su to otkrili, već je bila umrla. 17
Samko Tále
Zvala se Alenka Augustýnová. Sinovi Augustýn zvali su se Tomáš i Tibor. Ali to nisu bili oni iz njemačke pjesmice, to su bili sasvim drugi Augustýni. Samo jedno ne razumijem, zašto je stari Gusto Rúhe napisao “Napisat će Knjigu o groblju”, kad ne znam zašto o groblju. Već sam jednom napisao Knjigu o groblju, ali ona je bila jako kratka, samo na jednoj strani i valjda zato nije bila dobra, jer ne znam što se s njom dogodilo. Ja sam je poslao jednome koji živi u Levicama i zove se Koloman Kertész Bagala, on je takav da želi da ljudi pišu svakakve knjige, a on ih onda skuplja, ali ih ne nosi u Sabiralište, nego on poslije živi od njih. On je rekao da postoji neko natjecanje i svatko na svijetu može poslati napisanu knjigu, tako sam ja mislio da trebam napisati Knjigu o groblju, onda sam je napisao i poslao sam mu je, ali mi nikad nije odgovorio, a to je ipak obavezno da mi Koloman Kertész Bagala napiše što je s mojom Knjigom o groblju. Zar ne? Pa da. Ja ponekad čak mislim da on možda i ne postoji, ili da on uopće nije muško, jer mi smo u školi učili da je bila jedna koja se prezivala Timrava i bila je žensko, stvarno, ja ne izmišljam, žena se prezivala Timrava, a ne Timravaová, kako žensko prezime mora završavati u slovačkom, zato sam mislio da 18
Knjiga o groblju
možda ni on nije muško, nego žena Bagala, i samo se sprda s ljudima, a to se ne smije i bit će prijavljena i imat će problema. Samo što ja o njemu ne želim ništa reći, možda je bila najozbiljnija greška što je sve bilo samo na jednoj strani, jer je točno da knjige obično imaju više strana, tako je moguće da mu je to bilo malo. Zato ću sad, kad su kolica kod Jána Boš-Mojša i još pada kiša, napisati dugu knjigu. Samo jedno ne razumijem, zašto o groblju. O groblju se na cijelome svijetu ne može napisati duža knjiga od one koju sam ja napisao, od moje Prve knjige o groblju, jer što se može napisati o groblju, zar ne? Pa da. Jer ja nisam nikakav debil, ja sam već vidio svakakve knjige i svakakve knjige sam čitao, najviše jednu, a to je bila najljepša knjiga na svijetu i zvala se Pionirsko srce i bila je o jednome koji je htio biti pionir, ali zli ljudi mu to nisu htjeli dopustiti. To je bila najljepša knjiga na svijetu i ponekad si mislim da nijedna knjiga na svijetu ne može biti ljepša od Pionirskog srca. Ja sam nad njom i plakao, ali to onda nije smetalo, jer je onda još Komunistička partija bila na vlasti. Pionirsko srce sam dobio u školi jer sam bio prvi u skupljanju papira, i tamo su napisali da je Samuelu Táleu za odlične rezultate u skupljanju papira poklanja Pionirska organizacija. 19
Samko Tále
Jednom se toj knjizi smijala Ivana, jer ona je moja sestra i velika umjetnica iz Bratislave, a ja mrzim kad se ljudi smiju stvarima kojima se ne smiju smijati. Alf. Névéry se recimo toj knjizi nije smijao, iako je i on bio vrlo čudan, jer on se uopće nije smijao onome što je bilo smiješno, nego se uvijek smijao onome što uopće nije bilo smiješno. Ja ne znam zašto, ali valjda zato što nije bio humorističan, jer ima i takvih ljudi koji nisu humoristični. Ja sam recimo jako humorističan. To se zna s obzirom na to da ja recimo znam puno rečenica koje su humoristične. Neke znam i na stranim jezicima, jer imam puno inteligencije. Na engleskom recimo znam, fak mi tender, fak mi du. To je humoristično. Ili znam, ajns, cvaj, draj, du bis aršloh. To je humoristično na njemačkom. Ali najhumorističnija je rečenica koju me naučio jedan glumac iz Mađarskog pokrajinskog kazališta, on se zvao Bátori i bio je iz sela Bátorové Kosihy. Rečenica ide ovako: “Vnimanie, vnimanie, koncert ne budet potomušto Volodja spizdil balalajku.” Ta rečenica je na ruskom i vnimanie znači pozor, a kad bismo se sreli na ulici, Bátori bi me uvijek upitao: “I onda, Samko, hoće li biti održan koncert?” 20
Knjiga o groblju
A ja sam mu uvijek odgovarao: “Koncert ne budet, potomušto Volodja spizdil balalajku.” Time sam mislio da je to humoristično i uvijek smo se tome puno smijali. I ja sam se tome uvijek puno smijao. Onda je Bátori dobio šećernu bolest i još su mu odrezali noge. Zato više nije bio glumac u Mađarskom pokrajinskom kazalištu. Zvao se Károly Bátori. I Alf. Névéry je znao svakakve jezike, ali nije znao smiješne rečenice, zato sam mu jednom rekao sve smiješne rečenice koje znam, ali on se tome nije smijao jer nije bio humorističan. Inače je imao i puno dobrih osobina, bio je recimo skroman i nije pravio buku, iako je bio umjetnik. I moja sestra Ivana je velika umjetnica, ali ona je umjetnica s obzirom na klavir, a to pravi veliku buku. Osim toga, uvijek se gura na televizor i na ploče i čovjek se mora sramiti zbog nje, jer je takva da se svakamo gura, a pravi i buku. Zato sam bio jako ljut, što i kako i to, kad mi je Ivana rekla da će u stan koji je ostao od Otate i ujaka Ota doći živjeti jedan dotični iz Bratislave, koji je umjetnik i bit će podstanar. Samo što je umjetnik. Alf. Névéry nasreću nije bio umjetnik s obzirom na klavir, on je bio umjetnik s obzirom na pisanje. Ali nasreću nije pravio buku, jer je on bio pisac 21