Huawei FreeBuds 4i

Filmska muzika za svakog i za sva vremena

U nedelju, 11. aprila 2021. godine, preminuo je legendarni kompozitor Zoran Simjanović. U tekstovima i komentarima na društvenim mrežama povodom njegove smrti često se provlačila sintagma “srpski Morikone”, čime je istican značaj koji je ovaj velikan srpske i jugoslovenske muzike imao za domaću kinematografiju.

Nikola Marković

Poređenje Simjanovića s verovatno najčuvenijim kompozitorom u istoriji filma sasvim je primereno, ali čak i ne obuhvata u potpunosti grandioznost njegovog opusa i stilsku raznovrsnost od početka karijere do danas. Kao član grupa Siluete i Elipse, već u svojim tinejdžerskim godinama bio je jedan od pionira rokenrola u Jugoslaviji. Čak i da je ostao samo na tome, bio bi upisan u istoriju domaće muzike i pop kulture. Činjenica da ga malo ko pamti po ovoj etapi karijere, na pravi način svedoči koliko je sve što je potom usledilo bilo istorijski značajno za muziku i filmsku umetnost na ovim prostorima. Usledile su “tihe godine tranzicije”, tokom kojih je Simjanović izašao iz sveta rokenrola i završavao studije, ne bi li potom otkrio svoj životni poziv. Simjanovićev veliki proboj u svojstvu autora filmske muzike usledio je sa serijom “Grlom u jagode”. Od sredine sedamdesetih komponuje i izdaje muziku u neverovatnom ritmu i obimu, postajući neka vrsta dežurnog kompozitora domaće kinematografije. Uprkos hiperprodukciji, zadržava visok nivo kvaliteta svojih kompozicija, koje su često bile upečatljivije i od samih filmova ili im makar donosile značaj koji nadilazi koncept “prateće muzike”. Nekom će možda omiljena pesma biti “Floyd” iz “Nacionalne klase”, drugima tema iz “Balkan ekspresa”. S obzirom na to da je napisao muziku za više od 60 filmova i 50 serija, nabrajanje bi moglo da traje unedogled. Baš kao i nabrajanje svih vrednih priznanja koja je kontinuirano osvajao tokom čitave karijere. Kad govorimo o stilskom opsegu njegove filmske muzike, poređenje s Morikoneom bi mu svakako bilo tesno. Zoran Simjanović je bio i umešan kompozitor orkestrirane muzike i majstor kratkih pop formata, kome nisu bili strani ni disko, rok ili folk motivi. U tom smislu je Simjanović bio i srpski Nino Rota i srpski Džon Vilijams, ili tihi heroj istorije pop muzike koga bi u nekom alternativnom svetu – da su bili zemljaci – otkrio Kventin Tarantino i lansirao u vrh američkih top-lista. Bio je kameleonski kompozitor koji se nepogrešivo prilagođavao kontekstu, tj. filmovima i serijama za koje je pisao muziku. Konstanta je bila upečatljivost i pamtljivost napisanih tema, kao i njihov nepogrešiv prodor do srca slušalaca svih uzrasta, interesovanja i obrazovanja. Bio je kompozitor elitnog kvaliteta, ali ne i elitista. Njegova muzika je pripadala – i još uvek pripada – svima. Kad se budu pisale istorije muzike i filma s ovih prostora, u njima neće biti ni bitna poređenja i razglabanja o evropskim i svetskim uzorima. Biće sasvim dovoljno da Zoran Simjanović bude ta vrhovna referenca i paradigma kvaliteta i stila po kome će se vrednovati dela nekih budućih velikana srpske filmske muzike.