Coucou Abel

ritam ili bas-linija, melodijski modeli… S tom idejom bismo radili na aranžmanu za određenu kompoziciju, naravno, uz veliki trud da ti različiti elementi ne budu nakaradno sastavljeni, već da zajedno čine novu, koherentnu celinu.” Popov dodatno opisuje svoj pristup muzici i stvaralaštvu: “Naš stav je da je nepotrebno praviti razlike, u smislu da jedan ansambl treba da svira isključivo akustičnu ili elektronsku muziku. Treba iskoristiti sve različite alate koji su dostupni, a isto važi i za muzičke stilove. Coucou Abel je modularni sastav, naši koncerti se dosta razlikuju jedan od drugog, u zavisnosti od toga gde se održavaju i za koju publiku. Ako u toku jedne nedelje dođete na dva koncerta grupe, moguće je da ćete čuti jednu akustičnu džez svirku s kongama i gitarama, a samo nekoliko dana kasnije full elektronski sastav sa sintovima i ritam-mašinama.” Inspiracija braći Popov za prvi album bio je ovde ne toliko poznati album “Sounds in the night” (1960) Sama Marowitza, a osnovna ideja je bila da naprave novi bend svirajući gitarsku muziku bez distorzije, na način koji su preuzeli s tog albuma. “Drugi album nema toliko konkretnu osnovu u smislu inspiracije. On se po mnogo čemu razlikuje od prvog, a najviše u tehničkom postupku - prvi je snimljen s muzičarima u jednoj prostoriji u roku od nekoliko dana, dok smo se za drugi album odlučili da snimamo odvojeno, svako u svom studiju, i taj proces je trajao preko dve godine. Još jedna odluka dosta je uticala na zvuk i karakter našeg albuma: korišćenje klik-trake. Isti tempo u toku kompozicije otvorio nam je mogućnost za korišćenje elektronskih elemenata, kao što su ritam-mašine, sekvenceri i kompjuterske manipulacije, što je samo od sebe rezultiralo modernijim zvukom, iako su u melodijskom i harmonijskom smislu kompozicije i dalje bazirane na džez i balkanskoj narodnoj tradiciji, a u smislu zvuka i karaktera najbliže su noar filmovima”, pojašnjava Popov. Prvi album benda objavio je kragujevački SKC, dok je drugo izdanje imalo nešto komplikovaniji put do objave otkako je dobilo podršku SOKOJ-a za snimanje albuma. “Album je izašao digitalno, manje-više kao samizdat, ali trenutno kao Ammonite izdanje i uz podršku Pop depresije, prijatelja kuće”, kaže Ivan Lončarević, radijski autor, koncertni promoter i izdavač, koji već dugo prati rad Pavla Popova i njegovog benda. “Imao sam tu sreću da čujem i prvi i drugi album još od demo snimaka i da pratim kako se ideje razvijaju, kako Pavle širi taj svoj izmišljeni svet. Mislim da sam vrlo brzo počeo i sebe da shvatam kao mali deo cele te sekte koja se okupila oko ideje Coucou Abel. Volim što im u muzici koju stvaraju ništa nije sveto, što u potrazi sa savršenom melodijom mogu da spoje tri kontinenta, četiri žanra i sve epohe i što zabava nikad ne prestaje. Pavle Popov je jedan renesansni tip umetnika”, dodaje Lončarević. A šta je “uspeh” jednog diskografskog izdanja kad u današnje vreme caruju YouTube i striming-servisi, a fizički nosači zvuka (s izuzetkom renesanse vinila) padaju u zapećak? “U normalnim okolnostima uspešnost ovakvog izdanja uglavnom se gleda po koncertima koji posle toga slede. S druge strane, i dalje se i ja (kao Pop depresija), a i braća Popov, rukovodimo time da li smo zadovoljni kako je album na kraju ispao. A mi smo svi zajedno bili baš jako zadovoljni. Verujem da će 'Coucou Abel II' da se otkriva dugo i da će biti dragulj koji će za nekoliko decenija da reizda Gilles Peterson ili Light in the Attic, jednom kad muzika s Balkana opet dođe u fokus”, smatra Ivan Lončarević. Kako smo se već nekoliko puta dotakli koncerata, koji svima nama nedostaju, zaključićemo priču osvrtom Pavla Popova na ovaj segment doživljaja muzike u najtežim vremenima po muzičku industriju: “Veoma mi nedostaju koncerti, oni su za mene suštinska realizacija muzike. Jedino javnim nastupom mogu stvarno da odredim da li određena muzika 'radi'. Iz tog razloga sam u velikoj meri smanjio obim muzičkih projekata na kojima sam dotad radio. Pored toga, komponovao sam muziku za film, snimio klavirski album, za koji je plan da izađe na jesen, i održao dva onlajn nastupa.” Dok čekamo koncerte, radujemo se svim ovim albumima i nekim budućim klasicima domaće instrumentalne muzike.

Nesuđena holivudska zvezda

Yaphet Kotto je, pored brojnih uloga na filmu i u pozorištu, najviše ostao upamćen kao inženjer u filmu “Alien”, negativac u “Live and Let Die” i inspektor Al Giardello u čuvenoj seriji iz devedesetih “Homicide: Life on the Street”.

Ana Eraković

Yaphet Kotto je imao tu nesreću da zbog svoje specifične građe i visine od metar i devedeset centimetara često bude angažovan u tipskim ulogama. To mu nije smetalo da ispolji svoj talenat kako u pozorištu tako i na filmu, i to u najrazličitijim žanrovima - od vesterna, preko akcije, sve do drame - ali jeste da postane klasična holivudska zvezda. Jedino što nikada nije želeo da radi jeste da glumi ponizne Afroamerikance.

Počeci

Yaphet Kotto rođen je 1939. u Njujorku. Majka mu je bila medicinska sestra, a otac, inače imigrant iz Kameruna, bio je biznismen, ali su se razveli dok je glumac još bio dete, pa su ga odgajali baba i deda s majčine strane. Sa šesnaest godina je gledao Marlona Branda u “On the Waterfront” i shvatio da želi da bude glumac. Počeo je da izučava glumu u Actors Mobile Theater Studiju, da bi već s devetnaest nastupao kao Šekspirov junak Othello. Nažalost, Kotto će reprizirati ovu ulogu u potpuno nezapaženom istoimenom filmu iz 1980. Prvih desetak godina karijere proveo je radeći u pozorištu. Početkom šezdesetih Kotto je počeo da dobija prve uloge na velikom platnu. U filmu “Four 4 Texas” iz 1963. nije bio čak ni potpisan kao glumac, naredne godine pojavio se u ostvarenju “Nothing But a Man”, da bi 1968. igrao sporednu ulogu u kultnom ostvarenju “The Thomas Crown Affair”. Iako je bio relativno nepoznat kao glumac, na oduševljenje brojnih pozorišnih kritičara, 1969. dobija neverovatnu priliku da na Brodveju zameni čuvenog Jamesa Earla Jonesa u predstavi “The Great White Hope”, drami baziranoj na životu boksera Jacka Johnsona.

James Bond negativac

Svoju prvu veliku ulogu u Holivudu Kotto je dobio u filmu o Jamesu Bondu “Live and Let Die” iz 1973, i to kao negativac Mr. Big. Kako je snimano u jeku filmskog pokreta blaxploitation (crnačka eksploatacija), tako je ovo ostvarenje prepuno klišea klasičnih za afroameričku kulturu tog vremena.