Dynaudio Emit 50

Predvodnik klase

Kao najveći model u Dynaudiovoj početnoj seriji Emit, testirani zvučnik donosi snagu, finesu i savremenu estetiku po sasvim prihvatljivoj ceni.

Bojan Jović

Kad su u pitanju ugledni proizvođači, koji po pravilu nastupaju u višim klasama, među zaljubljenicima se uvek provlači pitanje da li i početna serija donosi suštinske osobine tog brenda. Da li je A klasa pravi „mercedes“, da li je SE pravi iPhone, da li je Emit pravi Dynaudio? Pa, za Mercedes i iPhone ne možemo da tvrdimo, jer ih nismo isprobali, ali smo za seriju Emit sigurni da na najbolji način predstavlja oličenje Dynaudiovih kvaliteta među mnogobrojnom konkurencijom koja se bori za primat u cenovnoj kategoriji do 2.000 evra.

Dizajn i tehnologija

Kako smo ranije testirali manje modele s oznakama 20 i 30, dosad smo se već dobro upoznali sa serijom Emit i njenim tehničkim rešenjima, ali i osnovnim karakterom zvuka. U pogledu dizajna, Emit 50 u potpunosti prati stil koji su odredili manji modeli, a koji podrazumeva uspešan spoj tradicionalnih Dynaudiovih vrednosti i moderne estetike. Kabinet klasičnih proporcija i paralelnih bokova izrađen je od srednjegustog medijapana, debljine 18 milimetara, uz unutrašnja ojačanja i dodatnu izolaciju od poliesterskih vlakana. Standardni crni i beli finiš su u drugoj generaciji dopunjeni laminatom od orahovine, koji dolazi u evergrin kombinaciji s crnim prednjim panelom. Kod novijih modela, ne samo u ovoj klasi, Dynaudio je prepoznatljive zasečene ivice zamenio nežno zaobljenim rubovima, što donosi savremeniju pojavu i bolje uklapanje u različite tipove enterijera. Pored oblih ivica, front je dodatno naglašen nešto većom debljinom kako bi se što više umanjio prenos vibracija. Uobičajeno kod velikih zvučnika, zadnja strana relativno je pusta i u ovom slučaju sadrži otvore za bas-refleks u gornjem i donjem delu, koji su opremljeni kanalima za optimizaciju protoka vazduha. Pri samom dnu zadnje strane smešten je upušteni panel, koji sadrži etiketu s osnovnim podacima i tehničkim osobinama zvučnika, kao i jedan par prilično velikih, dovoljno razmaknutih i kvalitetnih zvučničkih terminala, koji su izvedeni u kombinaciji pozlaćene metalne osnove i oplate od providne plastike, s jasno obeleženim polaritetom. U pogledu tehničkih rešenja, pre svega treba reći da Emit 50 predstavljaju čistokrvne trosistemske zvučnike, koji sadrže četiri zvučničke jedinice. Gledano od vrha, postavku započinje poznati visokotonac Cerotar, o kom se praktično već sve zna - u pogledu njegovog kvaliteta dovoljno je reći da se ista jedinica koristi i u znatno skupljoj seriji Evoke. Opremljen je kalotnom membranom koja je izrađena od tkanine i ima prečnik 28 milimetara, a smeštena je u veliki okvir, koji delom služi i kao usmerivač. Još jedno rešenje preuzeto iz skupljih serija jeste unutrašnja kupola Hexis, koja se nalazi iza visokotonske membrane i sprečava da se zvučni talasi i neželjene vibracije prenose na zadnji zid komore - ova tehnologija već se dokazala kod legendarnog visokotonca Esotar 3 iz prestižne serije Confidence. Kao pogonski sklop visokotonca koristi se feritno-keramički magnet. Sledeći u nizu jeste srednjetonski drajver, koji takođe vodi poreklo od srednjetonca iz serije Evoke, ali uz određene izmene. Njegova membrana izvedena je u tehnologiji MSP (Magnesium Silicate Polymer), koju Dynaudio konstantno usavršava, a odlikuje se prečnikom od 150 milimetara, s velikim ispupčenim središnjim delom. Za pokretanje su zaduženi feritno-keramički magnet i skraćena verzija aluminijumskog kalema, prečnika 38 milimetara, dok je vešanje izuzetno lagano. Proizvođač navodi da je ovakva postavka

“Priuštite im kvalitetan izvor i amplifikaciju, a Emit 50 će vas na velika vrata uvesti u zavodljivi svet Dynaudiovog zvuka.”

optimizovana upravo za srednji deo spektra, jer omogućuje izuzetnu brzinu i preciznost. U donjem delu postavke nalazi se par istovetnih niskotonskih jedinica, čije su glavne osobine membrana prečnika 180 milimetara i već pomenuta MSP tehnologija. Ove jedinice poznajemo odranije, jer se isti tip koristi na regalskom modelu Emit 20, a zanimljivo je da je središnji poklopac za prašinu zapravo integralni deo membrane, što omogućuje bolju vezu s kalemom i, posledično, bolju kontrolu pokreta. Razlike u odnosu na Emit 20 ipak postoje i ogledaju se upravo u kalemu, koji je za ovu priliku izrađen od bakarne žice. Naime, kako ove jedinice reprodukuju samo bas, a ne i srednji opseg, drajveri ne moraju da budu toliko živahni, a proizvođač tvrdi da im bakarni kalem daje više energije i snažniji udarac. Kao mozak zvučnika postavljena je skretnica hibridnog dizajna, koja sadrži kolo prvog reda za visokotonac, dizajn drugog reda za srednjetonsku jedinicu i topologiju četvrtog reda za niskotonske drajvere, a rezne frekvencije postavljene su na 540 herca i 4,4 kiloherca. Konačno, specifikacije navode da Emit 50 reprodukuju zvuk u opsegu od 33 herca do 25 kiloherca (+/-3 dB), uz osetljivost od 86 decibela (1 W / 1 m) i nominalnu impedansu od četiri oma - ove karakteristike ukazuju na nešto veću zahtevnost testiranih zvučnika, pa nas ne iznenađuje što je proizvođač preporučio uparivanje s amplifikacijom snage do 240 vati po kanalu.

Slušali smo

The Doors na šestom studijskom albumu „L. A. Woman“ iz 1971.

Ključne karakteristike

Topologija • 3-sistemski, bas-refleks Visokotonska jedinica • Cerotar Frekvencijski opseg • 33 Hz - 25 kHz

Slušni test

Kako smo se u prethodnim izdanjima već upoznali s manjim modelima iz serije Emit, priznajemo da smo na početku testiranja imali određena očekivanja od ovih velikih zvučnika - pre svega u pogledu opšteg kvaliteta reprodukcije, ali, s obzirom na konfiguraciju, i u domenu najnižih tonova. Kritičko slušanje započeli smo albumom „Vertigo“ kanadskog gitariste Džesija Kuka, s kog se izdvojila numera „Canción Triste“, a Emit 50 priuštili su nam raskošan i masivan zvuk. Srednjetonski drajver odlično se snalazio s mnogobrojnim isprepletenim tonovima akustične gitare, koju je postavio u prvi plan u odnosu na pratnju i podario joj sasvim prirodnu boju tona, kao i odličnu uobličenost pojedinačnih nota. Zvučnici su se takođe veoma dobro snašli s obiljem odjekujućih tonova u pozadini, postaviviši ih upravo tamo gde im je mesto - u zadnji deo pozornice - i pokazavši izuzetnu sposobnost višestrukog fokusa. Tokom reprodukcije stoga je moguće razlučiti glavni ton i odjeke, koji se jasno razlikuju prema poziciji u prostoru, glasnoći, ali i trajanju. Iako zvučna scena može delovati relativno skromno po širini, pojedini momenti pokazuju da je to zapravo do snimka - u nekoliko navrata u visokim

tonovima bio je prisutan triangl, koji je pozicioniran krajnje udesno, čak i van linije zvučnika. Prelazak na Dire Straits na albumu „Love over Gold“, za koji će vam mnogi audiofili reći da je dovoljan za temeljno testiranje svakog sistema, potvrdio je da su Emit 50 sposobni da kreiraju veoma prostranu pozornicu, koja je odlično postavljena po širini, ali i po dubini. Na uvodnoj numeri „Telegraph Road“ prisutna je izuzetna ambijentalnost, s gitarom koja zauzima središnju poziciju i udaraljkama koje su pomerene udesno, dok pozadinom promiče diskretna, ali dovoljno jasna grmljavina. Boja tona Knopflerove gitare zaista je savršena, a prati je precizan, a ujedno suptilan zvuk klavira. Vokal je izražajan i donosi prepoznatljivu kombinaciju blage hrapavosti i lirske suptilnosti, a postavljen je u prvi plan, ali ne preglasno u odnosu na gitaru i klavir. Zadnjim delom pozornice vlada čvrsta i masivna ritamsekcija, koja je, opet, optimalno odmerena i savršeno se uklapa u celinu, postavljajući čvrst temelj muzičkog dela. U nastavku, „Private Investigations“ ukazuje na izraženu tišinu između tonova, što ukazuje na sposobnost zvučničkih jedinica da se veoma brzo pokrenu i zaustave. Note klavira jasne su i obiluju teksturom, dok je vokal postavljen za nijansu iza instrumenata. Decay, tj. opadanje tonova u vremenu, takođe je na zavidnom nivou, ali još više oduševljava ležernost s kojom Emit 50 obavljaju sve zadatke - kao da je to najlakša stvar na svetu, koja se prosto podrazumeva, do te mere da vam ostane nejasno kako drugi zvučnici to ne mogu, ili bar ne tako dobro i temeljno. Kao što smo se nadali, najniži deo spektra sposoban je za moćne dinamičke udare, koji se odlikuju brzinom i eksplozivnošću, a takođe su izuzetno ocrtani i precizno postavljeni u prostoru - što nije uvek uobičajeno za duboke tonove. Ukoliko ih uparite sa stabilnim i dovoljno snažnim pojačalom, Emit 50 će vam priuštiti krupne i tople tonove bas-gitare, kao i bubnjeve u gotovo prirodnoj veličini. U numeri „Riders on the Storm“ čuli smo bas-bubanj baš kako treba - masivan i s malim odjekom, koji mu dodaje prostornost. Morrisonov vokal postavljen je prominentno na pozornici, a čak ni iznenadni udari bubnjeva nisu uspeli da zbune testirane kutije i da im poremete fokus. Note električnog klavira imaju specifičnu teksturu, koju su Emit 50 dočarali prilično verno, uz jasnu definiciju i blagu iskrzanost po ivicama. Vremenske odrednice tonova sasvim su precizne, a pozornica zadržava postojanost i dubinu, uprkos kiši koja sve vreme pada u pozadini snimka.

Zaključak

Na kraju, možemo samo da zaključimo da su testirani zvučnici više nego dostojni ugleda danske kompanije. Njihov karakter donekle je kameleonski i omogućuje im da se odlično prilagode različitim žanrovima, te da jednako precizno, ali i energično dočaraju oprečne muzičke efekte, uz zadržavanje fokusa i prostrane pozornice. Priuštite im kvalitetan izvor i amplifikaciju, a Emit 50 će vas na velika vrata uvesti u zavodljivi svet Dynaudiovog zvuka.

Plus

MPreciznost i neutralnost. MPozornica i fokus. MMoćan bas. MCelovita reprodukcija.

Minus

KTraže nešto veći prostor.

Oprema

ÂSimaudio MOON 340i ÂMetronome Le Player 2S ÂTransparent kablovi

Dynaudio Emit 50

JPreporučena snaga pojačala: do 240 W JFrekvencijski opseg (+/-3 dB): 33 Hz - 25 kHz JOsetljivost (1 W / 1 m): 86 dB JImpedansa: 4 oma JTopologija: 2 x 180 mm bas, 1 x 150 mm srednjetonac, 1 x 28 mm visokotonac JRezne frekvencije: 540 Hz / 4,4 kHz JDimenzije (ŠxVxD): 205 x 1.140 x 311 mm JMasa: 26 kg JCena: 2.000 €

ãVox Trade, 011/3016-230