. ..
. ....
.....
............
ИЗАБРАНА ДЕЛА
6
... .
..........
...
ISBN 978-86-6293-057-6
9 788662 930576 >
БИБЛИОТЕКА ЗНАКОВИ
Издавач Јасен Дечанска 12, Београд Тел. 011 328 63 39; 064 124 26 26 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић
Б. ВОНГАР ИЗАБРАНА ДЕЛА КЊИГА 6
Приредио Проф. др Александар Петровић
Назив изворника B. Wongar Aboriginal mithos Totem and Ore © 1985 B. Wongar Б. Вонгар АБОРИЏИНСКИ МИТОВИ ТОТЕМ И РУДА Приредио Александар Петровић Превела с енглеског и напомене написала Мирјана Петровић Прегледао и ауторизовао Б. Вонгар Лектура и коректура Мирјана Станишић Ликовно-графичка опрема Мирко Тољић Рачунарски прелом Душко Ћосић Илустрације Дела абориџинских уметника (приватна збирка Б. Вонгара)
© 2016 ЈАСЕН
Б. ВОНГАР
АБОРИЏИНСКИ МИТОВИ – ТОТЕМ И РУДА Превела с енглеског М ир ја на Пе тр ов ић
Београд 2016
АБОРИЏИНСКИ МИТОВИ
УВОД
Високи, достојанствени, Абориџин, који је подсећао на ратника из непрегледних пространстава северне Аустралије, изашао је из буша и с видљивом одлучношћу упутио се доле, ка одмаралишту Мандора. Уместо копља носио је диђериду. Изгледало је да му се тело и мишићи крећу у ритму ванвременске грмљавине диђеридуа и звука палица удараљки. Био је познат по имену Мулук, али Европљани су га из неког разлога прекрстили у Џим. Мулук је много година забављао туристе у Мандори и Мајка Бичу, изводећи коробори, древну абориџинску обредну игру. Европљани су му тапшали и шкљоцали фото-апаратима, али Мулук је то једва и примећивао. Изводио је те домородачке плесове не да би их приказивао белцима, већ зато што су та игра и та музика биле неодвојиви део његовог живота, и што је, радећи то, културно наслеђе своје расе одржавао живим. Оба та одмаралишта, Мандора и Мајка Бич, налазе се с друге стране залива Дарвин, близу Западног Рта. Једини сувоземни пут до тамо је стаза кроз буш која опасује залив и која стотинама миља пролази кроз област мангрова. У средишту полуострва налази се Делисавил, абориџинска насеобина. По9
четком ХХ века у овом делу аустралијског севера живело је неколико домородачких племена која су успела да сачувају свој древни начин живота у дивљем окружењу. Неизбежно, додир с цивилизацијом имао је разорне последице које су у потпуности обрисале друштвену структуру племена, а с њом су нестали и уметност, плес, митологија и усмена књижевност. Дошавши у додир с урођеницима, Европљани су им убрзо донели алкохол и болести који су их поуздано убијали. Упад европске цивилизације у животе домородаца није значио само брзо однарођивање њихове културе, већ и потпуни нестанак неких племена, а десетковање осталих. Преостали чланови Ларагија, Вареија, Нангјомерија, Вогађа и других племена из тог краја Аустралије окупљени су унутар насеља Делисавил. Међу њима живи и Џим Мулук са шачицом својих људи из племена Нгулугвонга. То племе се уобичајено називало „Мулук Мулук”. То је име Џимовог клана, а пошто су Мулук Мулуци били последње поглавице племена Нгулугвонга, то племе је постало познато по имену свог вође. Већина туриста који долазе на Топ Енд фериботима из Дарвина пристижу у Мандору и Мајка Бич. Скоро свакога дана Мулук с групом урођеника излази из буша и одлази доле у одмаралиште да изводи коробори за њихове фото-апарате и камере. Природа није обдарила Мулука ратничким духом, већ пре нежном љубављу према песми. Током ноћи он седи уз логорску ватру негде на пешчаној обали или дубоко у бушу и свира диђериду, док његови саплеменици плешу. Он ствара те плесове и прати их одговарајућим традиционалним песмама о прецима јунацима из времена Сневања, неодређене домородачке прошлости. Изводећи те песме и игре, он општи с древним личностима своје расе. С искреношћу песника дубоко верује да су ти предачки јунаци живели у овој земљи током дуге прошлости и да су били натерани, природом или сопственом вољом, да се претворе у животиње или да се преобразе у стене и биљке, стварајући тако садашњи свет дивљине и данас познате пејзаже. 10
Мулук се са својом играчком екипом обично по подне појављује на чистини иза одмаралишта Мандора. Домороци изводе неколико плесова, попут „лова на бизона”, „плеса крабе”, и тако даље. Током короборија Мулук не свира диђериду, као обично, већ пева и удара ритам дрвеним штаповима и само тим звуком управља читавом церемонијом. Поред њега, један свирач на диђеридуу прати његов глас и покрете громогласним звуком те свирале. Све то сједињујући покретима својих руку и шака, Мулук код домородачких плесача изазива узбуђење и управља тôком деловања и покрета, што призива далеку традиционалну културу живота људи каменог доба. Има неких поподнева када Мулук не излази из буша. Власници одмаралишта Мандора тада се узнемире и траже га у бушу и по обали, у покушају да га наговоре да дође и игра пред стотинама туриста; али, на свету нема те силе која би га тада натерала да промени свој наум. Није уморан од игре, само с времена на време поклања пажњу другим домородачким делатностима, као што је посета светим местима у бушу, риболов или лов копљем, и за то време представа у одмаралишту за њега има другоразредни значај. Спријатељио сам се с Мулуком пре неколико година и често сам проводио време с њим и другим домороцима. Он и његови људи су ме водили у лов. Остајали смо у бушу по неколико дана, живећи на њихов традиционални начин. У другим приликама ходали смо уз обалу, тражећи корњаче и крабе, посећивали смо мочваре у низији близу обала и сакупљали јам и јестиво корење. Куда год да смо ишли, кретали смо се кроз урођеничку земљу која је јако подсећала на њихову културу и начин живота. Док смо пролазили крај тотемских места, посматрајући природне појаве и различите врсте флоре и фауне, Мулук и његови људи су ми приповедали приче из времена Сневања, које су на једноставан начин објашњавале како је настао неки појединачни објекат или врста. Увече, седећи крај логорске ватре у дивљини буша, или на удаљеним пла11
жама, домороци су ми причали бесконачне приче о древним догађајима или јунацима, који су били њихови преци из митолошке прошлости. Неке од тих прича које су испричали Мулук и његови људи снимио сам и дао их Алану Маршалу, а потом смо нас двојица сарађивали на превођењу тих митова и легенди, уподобљавајући их облицима који одговарају европским читаоцима. Водили смо рачуна о томе да сачувамо урођенички начин изражавања и изворне одлике тих прича. Надам се да смо у томе успели. Сретен Божић, 1972. г.
12
МАЈКА КЕНГУР МАНАРК И ДЕЛФИН МЕМЕМБЕЛ
У време Сневања, када животиње бејаху људи, делфин је био жена по имену Мемембел. Она је веома волела море и често је одлазила на обалу. Понекад је тамо остајала много дана. Направила је сопствену логорску ватру на песку и усамљено живела крај мора. Када су други људи долазили на обалу да би ловили рибу, видели би је и говорили: „Мемембел, пођи у буш с нама. Играћемо и певаћемо. Сутра ћемо ићи у лов. Пођи с нама, Мемембел.” „Не”, одговарала је. „Ја желим да останем овде. Једнога дана имаћу много деце и желим да их научим да пливају. Научићу их да пливају тако добро да ће пливати све до краја мора. Касније, када порасту, познаваће море подједнако добро као што ви познајете буш.” Мемембел никада није отишла да се придружи другим људима. Држала се морске обале и више нико није долазио да је зове да се врати, па чак ни да разговара с њом. Остала је сама и никада се није удала. Али, како је време пролазило, родила је много деце. Сва су постала лења и ружна, а она се увек надала да ће следеће које роди бити боље. Желела је да њена деца буду лепа и весела, али ниједно од њих није било такво. „Како су сва моја деца лења и ружна, идем да нађем најлепше дете у земљи”, рекла је себи једнога дана. Мемембел се након тога упутила право у буш. Већ у близини обале угледала је два трага. Били су то отисци стопа у песку: једни трагови су били мали, а други велики. „Гле”, рекла је, „мајка кенгур Манарк и њено дете Чормонг прошли су овуда. Пратићу их. Манарк има најлепше дете у овом крају.” Ходала је читавог дана, пратећи трагове, али никога није видела. Негде о заласку сунца дошла је до рупе с водом и видела 13
да су тамо. Манарк је била уморна од целодневног пешачења и, кад се напила воде, отишла је у сенку да спава. Али, мали Чормонг се играо у близини. Мемембел му је пришла. Није хтела да уграби дете, јер би почело да виче, а то би пробудило његову мајку. Мемембел је почела да игра. Она никада није била добра играчица, али је била смешна. Мали Чормонг ју је посматрао и почео је да се кикоће. Док је играла, Мемембел је почела да се креће уназад, улазећи све дубље и дубље у буш. Мали Чормонг је ишао за њом, а његово кикотање се претворило у смех. Мемембел је и даље ишла уназад, а онда је одједном нестала иза неког дрвећа. Мали Чормонг више није могао да је види. Помислио је да је побегла и потрчао је да види куда је отишла. Чим је зашао међу дрвеће, Мемембел га је зграбила и потрчала према мору. Када се Манарк пробудила, нигде није видела своје дете. Тражила га је по околини, а онда је нањушила траг. „Неко је био овде и одвео је моје дете”, рекла је. Траг је још увек био свеж и одавао је јак мирис. Манарк је из све снаге потрчала за Мемембел, која беше далеко одмакла. Није могла да је стигне. Али, када је стигла до обале, Манарк је угледала Мемембел која је водила Чормонга према мору. „Врати ми моје дете!”, повикала је Манарк и појурила према Мемембел. „Желим да га задржим”, рекла је Мемембел. „Он је сада мој. Врати се назад и роди другог дечака!” „Мој је!”, повикала је Манарк. Била је тако љутита да је полетела на Мемембел и јако је ударила по темену главе. Глава је пукла и појавила се велика рупа. Када је Мемембел то видела, тако је побеснела да је дохватила штап и ударила Манарк по рукама. Учинила је то тако јако да јој је сломила обе руке. Након тога, Манарк се са својим дечаком вратила у буш. „Од сада ћу бити кенгур”, рекла је. „Имаћу велику торбу у којој ћу држати своје дете и тако ми га више никада нико неће одвести.” 14
Тако је она постала кенгур. Али, још увек су јој сломљене руке, због чега су кенгурима предње ноге кратке. А Мемембел је имала ону велику рупу на својој глави и била је веома ружна. Рекла је самој себи: „Отићи ћу далеко од свих, бићу делфин и од сада ћу живети у мору.” Делфин још увек има сломљену главу и, када плива у мору, из оне рупе избацује у ваздух велики млаз воде.
ОБРНУТА АНТРОПОЛОГИЈА
Б. Вонгар је записао абориџинске митове у време када је још био Сретен Божић. Објавио их је 1972. с Аленом Маршалом који му је помогао, подржавши својим именом једног непознатог писца и његов неизвесни подухват. Избегавши из Европе Божић је тада сањао аустралијски сан о бољем животу на далеком континенту. Било је то његово време снова. Данас, после много година, знамо да је уместо срећног краја одсањао Тотем и руду, текст који се заједно са Абориџинским митовима појављује међу корицама ове књиге. Пред његовим очима утопија се распршила у страшну стварност староседелаца који су у магли уранијумске прашине нестајали без трага и гласа. Идеја приређивача је била да споји ова два текста као сан и јаву, као лице и наличје, светлост и таму, живот и смрт, да их састави као што су у овом свету сучељени. Можда се у том контрасту стварања и уништења најбоље засветлуца и сама истина. Само пре 250 година у Аустралији је живело 550 абори џинских племена. Процењује се да је ове митове вековима преносило око две хиљаде поколења. Њихово стваралаштво је пре Б. Вонгара и других зачетника записивања њиховог усменог наслеђа било непознато Европи. Европа не само да није знала за њега, већ је њиховим ствараоцима у колонијалној надмоћи ускратила и само име, називајући сва аустралијска племена једним именом – Урођеници. То је европски колонијални манир јер је и северноамеричка бројна племена назвала именом Индијанци, иако они нису, изван европске уобразиље, били ни у каквој вези с Индијом. Први који је дошао у Аустралију, Вилијам Дампијер, рекао је да су људи које је затекао најбеднији на Земљи. Ту тврдњу данас 181
можемо сматрати доказаном док гледамо Абориџине како по улицама аустралијских градова просе, тетурају су пијани или просто леже дрогирани. Они можда данас јесу најбеднији народ на Земљи, али треба знати ко их је до тога довео. Довољно је подсетити се да је 1930. године Скупштина државе Квинсленд расправљала о потреби да Абориџини буду уништени јер не припадају људској раси. Срећом, следбеници Дарвина нису успели у томе иако о њиховим упорним покушајима најбоље сведочи Вонгарова збирка Тотем и руда. И поред свега, данас, захваљујући храбрим истраживачима, који нису копали руду већ културно благо, можемо да се дивимо уметности тог несрећног народа. У њиховим митовима налазимо целовиту збирку тумачења природних појава и историјских догађаја, настанка сваке биљке и животиње, стена, река и океана. Ништа им није било непознато и све је постављено у разложни ред. У овој књизи абориџински митови су једноставно испричани, вероватно онако како су Сретену Божићу то пренели изворни приповедачи. Тешко је одредити о коме времену они говоре. Грчке митове можемо повезати с временом захваљујући археологији и другим упоредним истраживањима, али овде је то немогуће, јер су освајачи темељно уништили сва упоришта идентитета Абориџина. Данас из оскудних трагова може само да се закључи да су они постојали пре последњег леденог доба и да вероватно од осталих народа на Земљи имају најдужи етнички континуитет. Последње ледено доба је на јужној полулопти почело пре 30.000 година и трајало до пре 12.000 година. На северној полулопти последње ледено доба трајало је 5000 година мање. То значи да имамо много разлога да поштујемо Абориџине, јер је ова раса с аустралијског континента својом друштвеном организацијом и повезаношћу с природом била крајње спремна да преживи велика космичка искушења која су задесила нашу планету. И још више разлога да жалимо за пропуштеном могућношћу миленијумског дијалога. 182
Ми сада немамо другог избора неко да тајну миленијумске виталности културе Абориџина потражимо у забележеним митовима. Њихова радња се не збива у историјском или праисторијском времену, већ у доба сневања. То није лако схватити, јер, што се снова тиче, тек један век имамо теорију сазнања Фројда, Јунга, Адлера и других, која кроз снове настоји да расплете замршену стварност. Али још увек немамо онтологију сна која би нам помогла да схватимо шта значи да је све настало у сневању. Могућност такве онтологије можемо просветитељски да одбацимо сматрајући да је мит лажна прича. Али, онда смо способни да слушамо само сами себе, а пропуштамо могућност да чујемо поруку народа који је прошао кроз хиљаде ледених година. Просветитељи су уместо сна исковали појам историје који рационалистички треба да објасни стварност и порекло њених заплета. Међутим, врло брзо су археолошка открића довела такав рационализам у кризу, продубљујући време историје толико да је било неопходно увести појам праисторије и тиме ући у дуализам историјâ произвољно подељених „изумом“ писма. Такав дуализам природно је непријатељски расположен према културама чије непрекинуто трајање није прекинуто имагинарним јазовима. Проблем је што праисторија не води нужно у историју, како су хтели просветитељи, јер неки народи не показују никакву жељу да из праисторије пређу у историју. То само по себи доводи у кризу просвећени појам историје и зато је култура просветитељства уништила све народе који су се опирали преласку у историју. Абориџини, иако трају многе хиљаде година, нису никада ушли у историју. Историја им је дошла тек с Енглезима, као пошаст присиле живота у свету без снова. У судару историје и снова потоњи су изгурани на ивицу постојања. Ту би се могло закључити о премоћи историје и беспризивности различитих филозофија историје. Али, и поред свега, било би то брзоплето подизање руке победнику пре краја борбе, јер историја има крај, а снови немају. Они немају ни почетак, јер теку у кругу који се рађа сам из себе. 183
Историја неприкосновено влада, али тај привид се не може одржати без сна. Сан претходи историји, њен је покретач и катарза. Он сваке ноћи брише историју да би живот следећег дана могао да се настави. Он је енергија историје. После сна свет је ујутро поново рођен. Без ноћног брисања историје она би брзо завршила у лудилу. Свет без сна је само мучилиште душе и тела. Оно што вреди за дневну смену дана и ноћи, важи и за годишње циклусе, где улогу сна има зима која припрема пролећну обнову. Или у још већим размерама времена, природа тоне у сан током ледених доба да би се увек снагом непобедивог Сунца будила из њега. Да би живело, све мора имати свој сан, јер се сила живота уздиже у принуди сањања. Да није тако, историјски човек би био будан ноћу, а успаван дању. Изгледа сасвим произвољно када ћемо бити будни, а када ћемо спавати. Упркос вештачкој светлости, то ипак није тако, јер ни уз вежбе, не може се дуго издржати у овој инверзији. Сан човека држи прикованим уз ноћно небо и треперави сјај звезда, које зраче животом своје светлости. Постоји чврста веза која се историјски не дâ до краја разорити, иако технологија, као највиши облик колонизације живота, покушава да изврне ноћ у дан, а дан у ноћ. Абориџини знају да је сан основни извор и да кроз њега дотиче живот, а оно што је на другој страни прелази на ову. Он тако утиче на историју и њена збивања, у много чему је предодређује, јер у историји, знали ми то или не, имамо само оно што се догодило у сну. Када исцури до краја, историја се враћа у сан, обнавља се и тако се успоставља кружење које повезује свет. У томе је делотворност мита. За Абориџине снови нису производ напетих можданих нерава који производе утварне слике. Они су нешто што се сâмо побуђује и у цикличном ритму укршта са светом јаве. То веома успело показује и абориџинска ликовна уметност. Све те тачке расуте на платну урођеничког уметника нису плод домишљања француског поентилизма или неког сличног 184
ИЗАБРАНА ДЕЛА Б. ВОНГАРА
Књига 1 Дингово Легло (аутобиографија) Књига 2 Каран Књига 3 Раки Књига 4 Валг Књига 5 Габо Ђара Књига 6 Абориџински митови Тотем и руда Књига 7 Хајка на човека Диђериду Шаман
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 39(=72) 316.722(=72) ВОНГАР, Б., 1932Абориџински митови, Тотем и руда / Б. Вонгар ; превела с енглеског Мирјана Петровић. - Београд : Јасен, 2016 (Београд : Бубањ штампа). - стр. 197 : илустр. ; 22 cm. - (Библиотека Знакови / [Јасен]) (Изабрана дела / Б. Вонгар; књ. 6) Превод дела: Aboriginal Mithos / B. Wongar. Право име аутора: Сретен Божић. - Ауторова слика. - Тираж 1.000. - Стр. 181-193: Обрнута антропологија / Александар Петровић. ISBN 978-86-6293-057-6 a) Абориџини COBISS.SR-ID 226738956