Berlinski zapisi 4

Библиотека Знакови Никола Живковић Берлински записи (1991) књига четврта Рецензенти Мило Ломпар Матија Бећковић Издавач НК Јасен, Дечанска 12/2, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Весна Ломпар Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Драган Џаковић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 Copyright © НК Јасен ДОО

Никола Живковић

БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ (1991) књига четврта

БЕОГРАД 2012

Ову књигу посвећујем кћерки Мили

Предговор

Пред читаоцима је, ево, и четврта књига „Берлинских за­ писа − 1991”. Благодаран сам за ово мом издавачу „Јасену”, но и свима који су прочитали први, други и трећи део „Дне­в­ни­ка”. Изненађујућа је чињеница да ми се јавио толико велики број читалаца, а десетак њих су ми послали праве, опсежне рецензи­ је. Свима њима, пријатељима и познаницима, знаним и незна­ ним, овом приликом најискреније се захваљујем. Дневник је аутентичан. Настојао сам да не вршим никакве накнадне интервенције, сем у ретким случајевима, ако је садр­ жај имао − како то Немци кажу − „einen zu intimen Charakter”, дакле, где се говори о интимним, приватним породичним ства­ рима или, пак, где спомињем људе који су и данас живи, а према чијим делима имам критички став. Овде сам се служио уобича­ јеном методом, па сам употребљавао иницијале тих особа или име­на која − ово је важно да нагласим − не одговарају стварним име­нима тих људи. И овде сам, наравно, направио изузетак у слу­ча­је­вима када су те особе своје мишљење изнеле јавно − ако су га објавиле у штампи, књизи или на неком предавању. Са овом, четвртом књигом, моји „Записи” броје око две хи­ љаде страна, што само по себи представља ретку појаву у срп­ ској дневничкој књижевности.

Никола Н. Живковић

1. јануар 1991. Пробудили се после десет, доручковали и кренули возом („есбаном”) по сунчаном и прохладном времену, у Потсдам. Са нама била моја сестра Марта и њен муж. Дворац „Сансуси” (das Schloss Sanssouci) преуређује се како би поново добио не­ кадашњи изворни сјај. Летња резиденција Фридриха Великог (Friedrichs des Großen) по својој лепоти јесте јединствена у Европи, а вероватно и у свету. Нисмо пропустили да видимо и Руску колонију Александровку (die Russische Kolonie Alex­ androwka). И овде обнављају неколико изби. После посе­тили и дворац „Цецилионхоф”, где се у јулу 1945. одржала Потс­дамска конференција, која је решавала судбину не само поражене Не­ мач­ке већ и Европе. Ручали смо у „холандском кварту” (das Holländische Vier­ tel). И овде влада грозничава градитељска активност. И уопште, свуда се осећа живост и жеља да се обнови овај лепи град, који је у Источној Немачкој био запуштен. Зачудио сам се доброј по­ сети туриста, углавном из Берлина. Овај народ очигледно осећа повезаност са својом историјом, а то значи да има и будућност. Мислим да туристички водич града не претерује ако тврди да „die Stadt Potsdam ist eine der schönsten Städte Deutschlands”, да­ кле, да је један од најлепших градова Немачке”. У касне послеподневне сате, „есбаном”, вратили се кући. Драгу сам носио на леђима од станице Груневалд (S-Bhn. Gru­ ne­wald) до куће. Кати и моја сестра спремиле одличну вечеру са зеленом салатом. Пили смо и црно турско вино „Buzgağ”. Није лоше. Рајка и Драга такође обилно вечерале.

8

Никола Живковић

2. јануар 1991. Сувише топло за ово доба године: у подне пада киша, пет степени. Пре подне радио и није ми ишло лоше. Завршио сам текст за немачки лист, а затим сам прелистао „Дугу” од 20. децембра 1990. Нашао сам занимљив интервју са Љубом Тадићем: „Под Брозовим режимом српско је национално пи­ тање било потпуно занемаривано, јер је главна мета борбе увек била „великосрпски хегемонизам”. Како можемо да говоримо о великосрпском хегемонизму у апсолутистичком режиму Јосипа Броза, где су његови главни саветодавци и помоћници били Едвард Кардељ и Бакарић… Још увек можете да чујете како је Слободан Милошевић омогућио победу Фрање Туђмана. То је страшна глупост, јер где је Слободан Милошевић био године 1971? Ко је тада омогућио „маспок” и хрватски сепаратизам? Чиме су Словенци били угрожени? Иза тога стоји један став да им Југославија није више потребна. А ту Југославију су ства­ рали Броз и Кардељ. Лазар Колишевски, Македонац, рекао је: „Слаба Србија – јака Југославија”… Шта ја замерам УЈДИ-ју? Ова Удружена југословенска демократска иницијатива пред­ ставља остатак комунистичке идеологије, пресвучен у демо­ кратско рухо западног типа. У тој иницијативи најбројнији су српски либерали који су оперисани од свих могућих национал­ них осећаја, који свим другим нацијама дају за право, а потпу­ но су слепи за српски проблем. По њима су Срби за све криви. Жао ми је што је и мој колега Небојша Попов у тој организаци­ ји… А што се Добрице Ћосића тиче, он је чак изјавио: „Ако би четници победили у Србији, ја бих се обесио.” На кратко ме у послу прекинуо телефон. Јавио ми се добар познаник, Немац, и пита како ми иде „Anfang diesen Jahres”. Могао сам му мирно, не без трунка поноса одговорити да, ево, почетком 1991. године, „ausschließlich auf den Text konzentrie­ ren kann, in Ruhe daran arbeiten kann” („могу искључиво да се концентришем на овај текст, да бих у миру, без журбе, на њему радио”). Просто сам гладан рада, а то код мене значи глад за читањем и писањем.

Берлински записи

9

Кати данас провела у својој стоматолошкој ординаци­ ји цео дан и кући је стигла тек у пола једанаест увече. Јавио се Златомир. Увече киша. Са Кати, мојој сестром и Рифатом при­ чао до поноћи.

3. јануар 1991. Устао сам пре шест и завршио један краћи превод од три стране са српског на немачки. Стигла честитка од Јерменина Филипа Афдарјана из Софије и Недељковића из Сиднеја. Пре подне отишао сам у Јеврејску заједницу („Jüdisches Ge­ mein­dehaus”, Fasanen Str.). Копирао сам Буњинове „Дне­вни­ке” (Иван А. Бунин, „Дневники 1881–1953“, Possev–Verlag, 1977). Занимљиво је да су они први пут, истина не комплетно, објавље­ ни године 1935. у Берлину, и то код руског издавача „Petropolis”. У своју свеску године 1885, концем децембра, записао је Буњин следеће: „Потребность любви!… Но кого? В Озерках никого, а в Васильевском?… Тоже никого!… Наконец сегодня я уже с не­ терпением поехал в Васильевское. Сердце у меня билось, когда я подъезжал к крыльцу знакомого родного дома… Красивой ее нельзя было назвать, но она симпатична и мила. С трепетом я подал ей руку и откланялся. „Эмилия Фасильевна Фехнер!” – проговорила она. Познакомились, зна­чит. Мне сразу сделалось неловко и в душе зашевелилась мысль… Он нам родня. Уже сердце мое билось страстью… Я полюбил и чувствовал, что влюб­ляюсь все более и более… Я уже влюбился окончательно. Я весь дрожал, ведя ее под руку. Расста­лись мы только сейчас, уже друзьями, а я, кроме того, влюбленным. И теперь я вот сижу и пишу эти строки. Все спит… на мне и в ум сон нейдет. „Люблю, люблю”,- шепчут мои губы. Исполнились мои ожиданья.” Буњин је рођен 22. октобра 1870. Просто ми изгледа не­ вероватно да је ове реченице писало дете старо свега петнаест година. Тачно се сећам да сам се и ја заљубио када сам имао то­ лико година, и да сам се осећао отприлике тако како је описао овај генијални руски писац.

10

Никола Живковић

У четири после подне отишли у Штеглиц и ту прославили 93. рођендан прабаке Пауле. Она била изврсно расположена. Од нас, као дар, добила француски коњак. Рече да је то најбо­ ље пиће. Рајка отпевала оми пригодну рођенданску песму. Код баке Рут и прабаке Пауле остали и на вечери.

4. јануар 1991. Јутрос нам телефонирао Милош из САД-а. Каже да је у Мејну веома хладно, минус осамнаест степени. Његов отац, чи­ ка Жарко, причао му да се у нашој кући осећао „веома пријат­ но”. Главна вест: „Хрвати су нам по трећи пут поразбијали про­ зоре на кући у Илоку. Са болесном мржњом Хрвата не може се разговарати, јер Срби просто не умеју да мрзе.” Стигла честитка од Свете из Бугарске и брата (од тетке) Ђор­ђа из Канаде. Увече нас позвали Јовановићи и код њих оста­ли до десет увече. Домаћини нас послужили одличним па­ суљем и француским вином „Chablis”.

5. јануар 1991. У девет сунчано, два степена. Цело пре подне читао Зин­ гера. Преписао следеће реченице: „Der Jude in der Diaspora klammerte sich an eine einzige Hoffnung: an das Kommen des Messias. Mein jüngerer Bruder Mosche und ich sprachen oft dar­ über. Zuerst würde man vom Propheten Elia das Blasen des Horns hören: „Die Rettung ist in die Welt gekommen!” Alle Feinde Israels würden umkommen und nur die guten Nichtjuden würden übrig­ bleiben, deren Privileg es nun sein würde, den Juden zu dienen…

Nach dem Talmud würde das Land Israel sich über alle Völker aus­ breiten”, Isaac Bashevis Singer, Verloren in Amerika – Vom Schtetl in die Neue Welt, dtv, 1986, S. 402. Овде је данас суштина постојања Јевреја у расејању: „Је­ врејин у дијаспори држи се грчевито за једну једину наду: да ће доћи Спаситељ. Мој млађи брат Моше и ја често смо разговара­ ли о томе. Прво ће да се чује звук трубе пророка Илије: „Спас

Берлински записи

11

је стигао у овај свет!” Сви непријатељи Израела ће тада да по­ гину, а преживеће само добри Нејевреји, а њихова привилеги­ ја састојаће се у томе што ће служити Јеврејима… По Талмуду, тада ће се земља Израел проширити над свим народима.” Тек сада разумем речи енглеског математичара и философа Бертранда Расела, да „јеврејска религија штети пре свега самим Јеврејима.” Јер, како објаснити да, ево, деца озбиљно могу да расправљају о томе како ће им остали народи бити само слуге. Тако се од малих ногу уче погрешној и ружној идеји да су они „изабрани народ”, што је трагично за не мали број Јевреја који верује у ту апсурдну представу. Расел такође верује да је „за чо­ вечанство штета што за своје духовне изворе није узело древно Грчку и њену философију, већ Палестину, и тако примитивну књигу као што је Талмуд.”

6. јануар 1991. Деца добила поклоне на „татин Бадњи дан”. У подне облач­ но, шест степени. На ручак нам стигли бака Рут, прабака Паула и Гити. На Бадње вече отишао у српску цркву (Ruppinerstr. 28 1/65, U-Bhu Voltastr.) коју смо недавно купили од протестант­ ске цркве. Како рече један стари гастарбајтер: „Био је то најве­ ћи скуп Срба. Знам шта говорим, јер ја живим двадесет година у Немачкој.” После ми наш свештеник рече да процењује да је богослужењу присуствовало око две хиљаде верника. Пошло ми је за руком да прикупим скроман прилог за Богословију у Призрену.

7. јануар 1991. Божић. Сви смо јутрос одлично расположени. Честитали смо празник једни другима. Моја сестра Марта отпратила Рајку у школу, а ја Драгу у обданиште. Драгине пријатељице Sophie i Anna-Lena много се обрадовале када су угледале моју кћерку. На кратко причао са Галиндом, Драгином васпитачицом. Листам јучерашњу „Политику”. На првој страни стоји: „Умро српски песник Васко Попа”; „Хрвати у Босни чине 18%

12

Никола Живковић

становништва, а имају четири министра у влади те републике. Срба у Хрватској такође има око 18%, а немају ниједног ми­ нистра, а ни посланика у Сабору”. Такође се преноси нового­ дишња порука Фрање Туђмана: „Драге Хрватице и Хрвати! Срет­на вам Нова 1991!” Да ли може неко да замисли да иједан српски председник изговори овакве речи? После подне сам телефонирао Момиру Лазићу. (Карловац). Прича да је стање у Туђмановој држави све напетије, те да по­ стаје све очигледније да се хрватска власт решила да српско пи­ тање у Хрватској реши ратом. Увече отишао у португалску кафану „Лузијада”. У друштву сам много брбљао, сувише много. И све што сам изговорио, било је брзоплето, самодопадно, непромишљено, дебилно. На срећу, нисам сувише дуго остао у ресторану.

8. јануар 1991. „Immer noch plagt mich die Erinnerung an mein gestriges dummes Benehmen.” Тек када сам то записао овако, на страном, немачком језику, могу и на српском: „Мучи ме сећање на мојe јучерашње глупо понашање.” Да ли и други људи имају грижу савести због оваквих ствари? Сада, када сам то записао, нешто ми је лакше у души. Па ипак, када о томе и сада мислим, поцр­ ве­ним од стида. Можда сам сувише осетљив, плах? Утешно де­ лују речи из „Травничке хронике”: „Све треба слушати и памти­ ти, али не треба све одмах срцу узимати. ” Пре подне читао Walter R. Roberts, Tito, Mihailovic and the Allies 1941–1945. Рајка се вратила са часа клавира одлично расположена. Казала нам је да је њена професорица клавира, Фрау Шмецтоф, данас била задовољна њеним свирањем. Рајка је после подне отпратила маму код лекара. Дете је чуло да је лекар Кати препоручио да не носи тешке ствари и да више мирује. Рајка је после тога одмах узела Катин ранац и казала: „Мама, мени није тешко. Ја ћу да га носим на леђима, а ти се одмори.”

О ауто­ру Ни­ко­ла Жив­ко­вић, срп­ски пи­сац, пре­во­ди­лац и пу­бли­ци­ ста, ро­ђен је у жум­бе­рач­ком се­лу Дра­го­шев­ци, у да­на­шњој Хр­ват­ској. Пре­ко две го­ди­не – од је­се­ни 1969. до ле­та 1972. го­ди­не – пло­вио је по свим мо­ри­ма све­та и то на тр­го­вач­ким бро­до­ви­ма, а по­том је, у је­сен 1972, по­стао сту­дент За­гре­бач­ ког уни­вер­зи­те­та, где је го­ди­не 1977. ди­пло­ми­рао исто­ри­ју и фи­ло­со­фи­ју. Од де­цем­бра 1978. до 2010. жи­вео је у Бер­ли­ну, где је две го­ди­не про­вео на пост­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма на та­ мо­шњем Сло­бод­ном уни­вер­зи­те­т у. По­ред број­них тек­сто­ва за срп­ске, ру­ске и не­мач­ке но­ви­не и ча­со­пи­се, об­ја­вио је и не­ко­ ли­ко књи­га: Пи­сма из Бер­ли­на, Ко­со­во – Днев­ник, Тра­га­ју­ћи за исти­ном, Срп­ско пи­та­ње, Сли­ка Ср­ба у не­мач­ким ме­ди­ји­ма, Бер­лин­ски за­пи­си I и II. По­ред оста­лог, пре­вео је и Исто­ри­ју уни­ја­ће­ња Ср­ба у Жум­бер­ку, Јо­ха­на Хајн­ри­ха Шви­ке­ра, Ср­би у рат­ном днев­ни­ку Вер­мах­та; Спе­ци­јал­ни за­да­так Бал­кан, Хер­ ма­на Ној­ба­хе­ра, Пе­сме, Ху­га фон Хоф­ман­ста­ла, и ме­мо­а­ре Гле­ за фон Хор­сте­на­уа, Је­дан кон­тро­верз­ни ге­не­рал. Отац је тро­је де­це. Од де­цем­бра 2010. жи­ви у Бе­о­гра­ду. Оже­њен је Ве­сном.

Nikola Živković – Serbian writer, translater and journalist, a grad­ uate of Zagreb University in history and philosophy, was born in 1950, in Dragoševci, Žumberak – Yugoslavia, today in Croatia. An author and journalist he writes for Serbian, German and Russian papers – he is the author of several books. He translated several books from German into Serbian.

Excerpts from his unfinished “Autobiography”: I was born in 1950, the sixth child of a Serbian peasant fam­ ily from the former Austrian military border called “Sichelburg” (“Zhumberak”, in Serbian), today divided between Slovenia and

444

Никола Живковић

Croatia. In 1969 I finished merchant navy school in Bakar and sailed all around the world for almost three years. In 1977 I finished my studies in philosophy and history at the Zagreb University and in December 1979 went to Berlin as post-gradute student at the Free University. I have three daughters: Rajka, Draga and Mila.

Since my early childhood I already had some unclear ideas of writing books. I have been living for 30 years in Berlin, and since December 2010 I have been spending most of my time in Serbia, in Belgrade, but I still visit regulary Berlin.

Никола Живкович, сербский писатель, переводчик и публи­ цист. Родился 28 августа 1950, в деревне Драгошевцы, Жум­ берак, Югославия, ныне Хорватия. С 1970 по 1972 год служил на югославских торговых судах, благодаря чему посетил многие страны мира. В 1972 г. поступил в Загребский университет и в 1977 г. окончил его (философия и история). В 1979 г. эми­ грировал в Берлин. С 1980 по 1983 год продолжал обучение в Свободном университете г. Берлина (история). Живкович считается одним из самих крупных сербских знатоков немец­ кой политической и культурной жизни. Опубликовал много репортажей о событиях в Германии за последние четверть века. Автор нескольких книг: Письма из Берлина, 1995; Косово – дневник, Нови Сад 2000; По следам истины, Белград 2001; Сербский вопрос, Белград 2002; Берлинские записки, Јасен, Белград 2009 (в трех томах). Переводчик книг И. Швикера История обращения в униатство сербов в Жумбераке; пес­ ни Хуго фон Хофмансталя; Сербы во фронтовых днев­ни­ках Вермахта, Белград 2003; Германа Нойбахера Специаль­ ное за­да­ние на Балканах, Белград 2004; Перевод мемуаров Гит­ лер­овского генерала Глеза фон Хорстенау Между Гитлером и Павеличем, Белград 2007. Живет в Белграде и в Берлине.

Берлински записи

445

Nikola Zivkovic, serbischer Schriftsteller, Übersetzer und Jour­ nalist, geboren 1950, im Dorf Dragosevci, Zumberak, im ehma­ ligen Jugoslawien, heute Kroatien. Studium von Philosophie und Geschichte (1972 bis 1977) in Zagreb, Aufbaustudium an der FUBerlin (1980–1982). Schreibt für zahlreiche deutsche, serbische, englische und russische Zeitungen und Fachzeitschriften. Er is Autor von mehreren Büchern. Er übersetzte auf serbisch: 1. Johann Heinrich Schwicker, Zur Geschichte der kirchli­ chen Union in der croatischen Militärgrenze, Wien, 1874, bei Karl Gerold’s Sohn, Buchhändler der kais. Akademie der Wissen­schaft; 2. Hugo von Hofmansthal: Gedichte.

3. Die Serben im „Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehr­macht; zusammengestellt und erläutert von Hans-Adolf Ja­ cob­sen, „Bernard & Grefe“, Münhen, 1982; 4. Hermann Neubacher: „Sonderauftrag Südost 1940‒1945”; „Musterschmidt“, Göttingen, 1957; 5. Die Erinnerungen Edmund Glaises von Horstenau; Boehlau Verlag Wien-Köln-Graz, 1988 nikola.zivkovic@yahoo.com www.ni­ko­la­ziv­ko­vic.com

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-94 ЖИВКОВИЋ, Никола, 1950Берлински записи. Књ. 4, (1991) / Никола Живковић. - Београд : Јасен, 2012 (Београд : Донат граф). - 445 стр. ; 22 cm. (Библиотека Знакови / [Јасен]) Тираж 500. - О аутору: стр. 443-445. - Регистар.

ISBN 978-86-62930-0-71 COBISS.SR-ID 194432268