Elipsa u srpskom i engleskom - Vera Vujević

Вера Вујевић ЕЛИПСА У СРПСКОМ И ЕНГЛЕСКОМ

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Вера Вујевић ЕЛИПСА У СРПСКОМ И ЕНГЛЕСКОМ Рецензенти Проф. др Снежана Билбија, Филозофски факултет Сарајево Проф. др Милош Ковачевић, Филолошки факултет Београд / Филозофски факултет Пале Проф. др Владимир Јовановић, Филозофски факултет Ниш Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339 www. ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Проф. др Миланка Бабић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

Вера Вујевић ЕЛИПСА У СРПСКОМ И ЕНГЛЕСКОМ

Београд 2017

1.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР..................................................................................... 9 1.

ИЗВОРИ И СКРАЋЕНИЦЕ.................................................. 11 1.1. УВОД – О ЕЛИПСИ.........................................................................13

2.

ПРИКАЗИ ЕЛИПСЕ У СЕРБОКРОАТИСТИЧКОЈ ЛИТЕРАТУРИ........................................................................ 17

3.

ПРИКАЗИ ЕЛИПСЕ У ЕНГЛЕСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ........ 27 3.1. НОВИЈИ ПРИСТУПИ ЕЛИПСИ У ЕНГЛЕСКОМ.....................37

4.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕЛИПСЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ........................................................... 59

5.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕЛИПСЕ У ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ.................................................................................... 71

6.

КОНТЕКСТУАЛНА ЕЛИПСА............................................. 77 6.1. НОМИНАЛНА ЕЛИПСА...............................................................77 6.1.1. Елипса управног члана............................................................80 6.1.2. Елипсa секвенце премодификатор + управни члан..........................................................................83 6.1.3. Елипсa постмодификатора.....................................................84 6.1.4. Елипсa секвенце управни члан + постмодификатор.................................................................85 6.1.5. Катафоричке номиналне елипсе...........................................85 6.2. ВЕРБАЛНА ЕЛИПСА.....................................................................87 6.2.1. Лексичке вербалне елипсе......................................................89 6.2.2. Елипсе оператора......................................................................94 6.3. КЛАУЗАЛНА ЕЛИПСА..................................................................96 6.3.1. Елипса у клаузама са личним глаголским обликом.........99 -5-

6.3.1.1. Елипса комплемента субјекта + (адвербијал)...................................................................100 6.3.1.2. Елипса безличног дијела предиката + објекат +(адвербијал).................................................103 6.3.2. Елипса у клаузама са безличним глаголским обликом...............................................................105 6.3.3. Елипса у безглаголским клаузама.......................................107 6.3.4. Елипса у wh-клаузама............................................................108 6.3.5. Елипса у to-инфинитивним клаузама...............................111 6.3.6. Елипса у поредбеним клаузама...........................................113 6.3.7. Елипса у секвенци питање – одговор и у репликама.......................................................116 6.3.7.1. Елипса у директним одговорима...................................118 6.3.7.2. Елипса у индиректним одговорима..............................120 6.3.8. Реплике......................................................................................122 6.4. Елипса у напоредним (координативним) конструкцијама............................................126 6.4.1. Номиналне елипсе у координативним конструкцијама......................................130 6.4.2. Вербалне елипсе у координативним конструкцијама......................................132 6.4.3. Елипса субјекта и личног глаголског облика у координативним конструкцијама......................................134 6.4.4. Елиптичне клаузе у координативним конструкцијама......................................135

7.

СИТУАЦИОНЕ ЕЛИПСЕ................................................... 137 7.1. Ситуационе елипсе у изјавним реченицама..............................139 7.1.1. Елипса субјекта.......................................................................139 7.1.2. Елипса секвенце субјекат + оператор................................140 7.2. Ситуационе елипсе у упитним реченицама..............................140 7.2.1. Елипса оператора....................................................................141 7.2.2. Елипса секвенце оператор+ субјекат.................................142

-6-

8.

МЕЂУОДНОС ЕЛИПСЕ КАО ОПШТЕ КАТЕГОРИЈЕ У СРПСКОМ И ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ......................................................... 145 8.1.

8.2.

8.3.

8.4.

ЗАКЉУЧАК О НОМИНАЛНОЈ ЕЛИПСИ...............................145 ЗАКЉУЧАК О ВЕРБАЛНОЈ ЕЛИПСИ......................................147 ЗАКЉУЧАК О КЛАУЗАЛНОЈ ЕЛИПСИ...................................149 ЗАКЉУЧАК О ЕЛИПСИ У КООРДИНАТИВНИМ КОНСТРУКЦИЈАМА...................................................................154 8.5. ЗАКЉУЧАК О СИТУАЦИОНОЈ ЕЛИПСИ..............................155

9.

ШТА НИЈЕ ЕЛИПСА У СРПСКОМ.................................. 159

10. ШТА НИЈЕ ЕЛИПСА У ЕНГЛЕСКОМ.............................. 165 11. ОПШТИ ЗАКЉУЧАК......................................................... 171 12. БИБЛИОГРАФИЈА.............................................................. 183 13. ИНДЕКС ИМЕНА................................................................ 193 14. О АУТОРУ............................................................................. 195

-7-

ПРЕДГОВОР Разоткривање семантичке и граматичке празнине у језичким структурама чини елиптичне конструкције занимљивим за анализу, па ова монографија у одговору на тај изазов, уз преглед важнијих теоријских разматрања у вези са дистрибуцијом и употребом елипсе у српском и енглеском језику, доноси и резултате емиријског истраживања изабране грађе. У настојању да објаснимо елиптичне конструкције прво се суочавамо са проблемом како говорници уопште могу исказати и протумачити језичке облике који нису експлицирани. Питамо се: како језик дозвољава овакве конструкције; под каквим условима се синтаксички материјал може изоставити; како се изостављени материјал тумачи; какви су његови ефекти на стил писаног и/или говорног језика. Одговоре откривамо у самој природи елипсе, у којој граматикализовани језички образац облик/значење не функционише, јер структуре, правила и ограничења која нам у неелиптичним конструкцијама омогућавају да пресликамо звукове и гестове на одговарајуће значење – не важе за елипсу. Иако се у традиционалном приступу тумачење елиптичних конструкција везује само за синтаксички план, термин елипса представља заправо много ширу појаву, јер се уочава на различитим нивоима анализе и језика и говора. Тако нпр. код семантичке елипсе код које није заступљена и синтаксичка празнина реченичних компоненти – такође се уочавају изостављени елементи и проводи њихова интерпретација. То значи да се у ширем смислу термин елипса односи на велики спектар редукованих језичких јединица и структура – од оних у којима само изгледа да ријечи недостају до много ужег низа посебних конструкција. Феномен елипсе се, дакле, понајчешће односи на изостављање језичких јединица различитих структура или изостављање звука. Оно што очарава код природе елипсе јесте да разумијемо много више него што заправо чујемо. Постојање оваквог лингвистичког механизма нужно намеће питање да ли је елипса дио посебне природе једног језика или пак дио једног општег „универзалног“ процеса.

-9-

У ужем смислу – теорија елипсе као језичког механизма требало би да разријеши бројна отворена питања, узимајући у обзир сљедеће аспекте: с обзиром на постојање синтаксичких структура – потребно је одредити празнине у њима; с обзиром на функционисање различитих врста фраза – потребно их је издвојити као елидиране или јасно изражене реченичне конституенте; с обзиром на чињеницу да се елидирана цјелина мора односити на нешто у језичком или ванјезичком контексту – треба успоставити правила на основу којих је могуће реконструисати редуковани референт. Могло би се најједноставније рећи да је један од основних циљева теорије елипсе да објасни шта елиптичне реченице могу да значе. Односно, не само да објасни како се могу интерпретирати искази елиптичних конструкција већ и начине дистрибуције елидираних мјеста у дискурсу. Сувишно је рећи да интерпретација елидираног елемента у реченици није произвољног, односно слободног карактера, него је ограничена на различите начине различитим врстама контекста. Пратећи издвојене задатке, контрастивно-дескриптивном анализом језичке грађе настојали смо одредити теоријске оквире и принципе који би требало да допринесу успостављању јединствене теорије елипсе. С тим циљем, у првом реду смо се бавили изучавањем граматичке елипсе, која представља изостављање оних елемената реченице који су већ једном употријебљени, а нису неопходни за разумијевање и одређивање смисла реченице, а потом анализом ситуационе елипсе чија реконструкција не зависи од лингвистичког контекста, већ од комуникацијске ситуације. Методом контрастивне анализе – кроз примјере прикупљене из савремених књижевних дјела те чланака дневне српске и британске штампе –настојали смо показати опште граматичке и стилске аспекте елипсе у два језика – на основу сличности, разлике, подударности и/или неподударности језичких конструкција у којима се најчешће остварује елипса у српском и енглеском језику.

- 10 -

1.

ИЗВОРИ И СКРАЋЕНИЦЕ

Као корпус за ово истраживање изабрали смо текстове публицистичког и књижевно-умјетничког регистра, с обзиром на заиста широк спектар дјеловања овог језичког механизма управо у жанровима тих функционалних стилова, блиских разговорном стилу, елиптичном по природи динамичности непосредне комуникације. Имајући у виду да појава елипсе није нужно ограничена језичким нивом, те да је у структурно-граматичком смислу експлицитно најзаступљенија у наведеним функционалним стиловима и/или подстиловима, одабир корпуса за проучавање лингвистичког и универзалног феномена ове сложености наметнуо се као одговарајући не само за издвајање граматичко-семантичких модела него и за испитивање стилистичког аспекта елипсе. Зато корпус из којег су издвојени и анализирани сви примјери елидираних структура у поглављима која представљају наше истраживање чине књижевна дјела савремених аутора српског и енглеског говорног подручја, те дневна издања британских и српских новина. Када су новине у питању, корпус је прикупљен из електронског издања британских дневних новина The Guardian и штампаних издања српских дневних новина Политика и Глас Српске, а пратили смо их у периоду од два мјесеца, и то у октобру и новембру 2016. године. Корпус из новина је изабран субјективним и слободним одабиром и не обухвата сва издања у наведеном периоду. Од књижевних дјела на српском језику за корпус су послужила: –– Kecmanović, V. (2016). Top je bio vreo. Beograd: Laguna. (ТВ) –– Лукић, В. (1963). „Дуги живот краља Освалда“. У С. Селенић (Прир.), Антологија савремене српске драме (стр. 137180). Београд: Српска књижевна задруга. (ДЖКО) Корпус чине и књижевна дјела објављена на енглеском језику и њихови званични преводи на српски језик: –– Bryson, B. (2016). The Road to Little Dribbling: More Notes from a Small Island. London: Black Swan. (RLD) - 11 -

–– Brajson, B. (2016). Putovanje u Mali Dribling: Nove beleške s malog ostrva. Beograd: Laguna. U prevodu Gorana Skrobonje. (ПМД) –– Pinter, H. (1960). The Birthday Party. In Harold Pinter: Plays One. London: Faber and Faber Limited. (BP) –– Pinter, H. (1991). Rođendan. U Hristić J. (Prir.), Harold Pinter: Pet drama(str. 27-91). Beograd: Nolit. U prevodu Dejana Čavića. (Р) –– Pinter, H. (1960). The Caretaker. In Harold Pinter: Plays Two. London: Faber and Faber Limited. (C) –– Pinter, H. (1991). Nastojnik. U Hristić J. (Prir.), Harold Pinter: Pet drama (str. 95-152). Beograd: Nolit. U prevodu Arsenija Jovanovića. (Н) –– Pinter, H. (1965). The Homecoming. In Harold Pinter: Plays Three. London: Faber and Faber Limited. (TH) –– Pinter, H. (1991) Povratak. U Hristić J. (Prir.), Harold Pinter: Pet drama (str. 154-202). Beograd: Nolit. U prevodu Renate Ulmanski. (П) У означавању примјера у тексту користимо скраћенице наведене у загради иза библиографске јединице. Осим ових издања, мањи дио корпуса чине и примјери преузети из граматика, најчешће као илустрације правила у теоријском дијелу, или из других романа и дневних новина, али такви примјери су појединачни, јављају у знатно мањем броју, а извор из којег су преузети наведен је пуним називом. Поред осталог, потребно је нагласити да анализирани корпус, који је заиста био веома продуктиван, није обавезујући за сву британску и српску штампу у сваком периoду, с обзиром на чињеницу да је он ипак формиран слободним, субјективним избором. Исто тако, издвојени примјери су типолошког или подтиполошког карактера, будући да је ексцерпиран велики број примјера који репрезентују исте категорије. Наведене примјере прате контролни примјери са поновљеном (неелидираном) структуром када се на њима провјерава семантичка и смисаона прихватљивост елиптичног исказа. Будући да је присуство тест-примјера или контролних примјера одавно постала пракса у истраживањима из синтаксе или семантике, на овај начин смо настојали прецизирати значења и избјећи вишезначност у појединим примјерима и на енглеском и на српском језику.

- 12 -

На крају желимо да напоменемо да смо за конвенцију означавања елипсе у овом истраживању узели празну угласту заграду [ ], која представља изостављени језички материјал. По потреби се, након датог примјера, реконструише елидирани садржај, такође у угластој загради са стрелицама[].

1.1. УВОД – О ЕЛИПСИ Комуникација се у сваком природном језику успоставља кроз говор који се, једноставно речено, састоји из низа звукова. Ови звукови се везују за одређено значење које потом тумачи слушалац. Елипса, у суштини, представља изостављање елемената који се могу извести из контекста, односно неслагање између звука и значења. Најједноставније речено, у елипси имамо значење без облика. Могло би се такође рећи да је у људској природи, односно у богатству човјековог интуитивног знања језика и комуникативног искуства, и могућност разумијевања празнине у језику, непотпуне реченице, недоречене мисли, и реконструкције испуштених елемента у формирању једнствене смисаоно-исказне цјелине. Термин елипса, од грчке ријечи e´lleipsis1, дефинише се различито код различитих аутора, а у најширем значењу означава разноврсне могућности изостављања дијелова лингвистичког контекста, лингвистичке структуре или пак звука. Иако елипса узрокује изостављање дијела или дијелова реченице те тиме нарушава синтаксичку норму, ипак се у експлицираном исказу пуно реченично значење остварује и/или несметано се може реконстурисати, захваљујући сусједном дијелу текста или разговорној ситуацији, као у сљедећем примјеру: (1) СЛУГА: Стигао је слуга господара Страхиње. Моли да одмах буде примљен. (…) СТРАХИЊА: Старији човек? С брковима? Милутин? (…) Шта ли се то десило, забога? ЈУГ: Сигурно ништа. Забринула се мајка за тебе. Или моја ћерка измислила неку важну поруку. СТРАХИЊА: Не, не, неко је зло, осећам. (…) Шта је, Милутине, побогу? (…) Не мучи ме, говори! Шта се десило?

1

Ellipsis, The Encyclopedia of Language and Linguistics, 2nd edition, Keith Brown (ed.).

Elsevier, Oxford, 2006.

- 13 -

МИЛУТИН: Невоља, господару, голема невоља! (Бановић Страхиња, 221) Научне претпоставке да постојe универзалне језичке структуре и језичке универзалије, доказане су на многим лингвистичким нивоима, иако се често језици разликују знатно један од другог, па је тако и код елиптичних конструкција. Елипса је „универзално својство природног језика, али се њено поље дјеловања и начин реализације битно разликују од језика до језика“(McShane 2005: 1). Универзална граматика се састоји од низа правила и принципа који заједно дјелују како би омогућили да се генеришу само исправне структуре. То би значило да у свим језицима функционишу суштински истовјетни синтаксички принципи, мада је јасно да се у различитим језицима могу јавити у друкчијем облику. Помјерање теоријског фокуса у граматикама са проучавања индивидуалних правила ка проучавању општих принципа и параметара смјестило је сва лингивстичка истаживања у шири констекст и перспективу. О елипси као језичкој опцији М. Ковачевић каже да је то „изостављање неког реченичног дијела који је комуникативно редунтантан пошто га контекст подразумијева“ (Ковачевић 2000: 193), док Мерчант (Merchant 2001: 1) наводи како је основни циљ савремене теоријске лингвистике да развије теорију подударности између звука (или геста) и значења, те истиче како „раскид између звука и значења нигдје није очигледнији него у случају елипсе“. У већини случајева наш осјећај за непотпуност исказа је двострук. С једне стране лако уочавамо чињенице у вези са структуром исказа – као што су величина и природа изостављеног материјала – док, с друге стране, уочавамо и стилске ефекте које та празнина ствара: (2) (…) Поново погледа сина. Несигурно га упита: ЛАКИ: Нећеш? МИРКО: Нећу. ЛАКИ: Нећеш? МИРКО: Не. ЛАКИ (констатује за себе): Нећеш … (Пауза.) (Маратонци трче почасни круг, 435) Елиптичним дијалогом, којим писац врло ефектно заокупља читаочеву пажњу, почиње драма Маратонци трче почасни круг и отвара дилему шта заправо Мирко не жели, а шта Лаки упитном фор- 14 -

мом истог непотпуног глагола од њега тражи, експлицирајући питањем своје неслагање са Мирковим ставом одбијања нечега што садржајем исказа није експлицирано. Редупликацијом истосмисаоних реплика елипса је наглашена и на синтаксичком и на семантичком плану. Синтаксичко-семантички садржај реплика исказаних изјавном и упитном формом одричног глагола хтјети непрозиран је због семантичке непунозначности глагола, односно због елипсе глаголске допуне пунозначног глагола у сложеном глаголском предикату који носи семантички садржај предикативности. Тек даљи ток њиховог разговора и разговора осталих ликова у првом чину, полако открива све детаље неспоразума између Лакија и Мирка. Текст тих дијалога представља извор одакле разазнајемо и надомјештамо шта је то граматичким средством елипсе испарчано, испуштено и изостављено – те из тога црпимо недостајуће елементе и формирамо јединствену цјелину, тако да на крају можемо да замислимо и комплетну слику. Овакав стилски ефекат најбоље се постиже елипсом, јер она обезбјеђује улазак у непознато и његово накнадно разоткривање. Врло слично почиње и приповједање у роману Топ је био врео: (3) Стигла је у зору. Спавао сам у ходнику. Поред потпорног зида, рекао је отац. Који је тада био тата. (ТВ, 7) Након ових реченица којима почиње приповиједање, остаје непознато ко је стигао у зору. Нигдје се експлицитно субјекат не наводи, што поново има двоструки ефекат. Елидирани субјекат нас (читаоце) мами да читајући откријемо непостојеће реченичне конституенте, док с друге стране овакав увод показује да аутор ребусним поступком манипулише категоријом живо/неживо, наводећи читаоца да уз предикат стигла је веже свјесног вршиоца радње женског пола. Ко је стигао у зору – аутор открива тек на крају првог поглавља овог романа, поново врло зналачки реализујући то кроз граматичко средство редупликације уводног тематског исказа и парцелације реме: А у зору четвртог дана је стигла. Граната. С друге стране, елипсу, као комуникативно редундантну језичку појаву, карактеришу и различити степени јачине њене реализације, условљене врстом контекста у којем се остварује. Уколико говоримо о лингвистичком или пак ванјезичком контексту, елипса - 15 -

може бити контекстуално зависна и контекстуално независна. Ми ћемо у овој студији настојати на додатно освијетлимо у првом реду контекстуално зависну елипсу, тј. све оне типове и подтипове елипсе чије тумачење и класификација зависе искључиво од текста који је окружује и који представља ризницу за попуњавање онога неизреченог, испуштеног, недостајућег и у мислима призиваног. Ову уводну ријеч завршићемо илустрацијом најједноставнијег типа контекстуално зависне елипсе, контекстуалне елипсе – како ћемо је у емпиријском дијелу истраживања назвати: (4) LENNY. My name’s Lenny. What’s yours?

RUTH. Ruth. (TH, 35) ЛЕНИ: Ја сам Лени. А ви? РУТ: Рут. (П, 168) Форме представљања саговорника при упознавању изразито су контекстуално условљене, а њихову редукцију на рематски дио омогућује уобичајеност у одређеном социокултурном контексту неформалне или мање формалне комуникације.

- 16 -

2.

ПРИКАЗИ ЕЛИПСЕ У СЕРБОКРОАТИСТИЧКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

У приказ смо овдје уврстили све оне изворе који су издати на бившем југословенском подручју, а баве се питањем елипсе. Сматрали смо подесним да их разврстамо у двије групе, и то граматике, научне студије и чланке релативно старијег датума који су намијењени увиду и изучавању проблема елипсе, те потом оне нешто новијег датума. О предмету истраживања ове студије много мање је писано у сербокроатистичкој литератури него што је то у англистичкој. У изворима на нашем језику углавном сусрећемо описе и дефиниције који су у свим граматикама мање-више идентични, са малим варијацијама у нивоу детаља и броју примјера који се ту нуде у сврху описа елиптичних констукција. У чланку Реченице без развијених главних делова М. Стевановић (1958) развија расправу о најподеснијем називу са елиптичне реченице, а то је, према њему, термин реченице без развијених главних делова. Аутор наводи да је подесније овакве реченице звати реченице са неизреченим дијеловима, а не са изостављеним дијеловима, јер, по његовом мишљењу, тих дијелова никада није ни било. Такође, аутор прави јасну разлику између оних реченица које су такве и својом садржином и по односу својих дијелова (примјер 5, гдје су дати неки дијелови, а они дијелови који недостају подразумијевају се и могу се сигурно надомјестити) и оних реченица које су реченице само по садржини онога што се њима износи, те њих назива исказима и објашњава примјером (6).

(5) Петроније узе пушку, па на Бајиће.

- гдје аутор наводи да свако одмах лако погоди да па на Бајиће значи – па на Бајиће пође. (1958:9) (6) И син и отац ће ме заборавити. Ако.

- гдје се исказом Ако каже оно што може да значи: Нека забораве, Немам ништа против тога, Не противим се, Допуштам.

(1958:8) - 17 -

Надаље, аутор наводи примјере елиптичних реченица без предиката, без субјекта и глаголског облика, а само са именским односно прилошким дијелом предиката, без субјекта и предиката. Када је ријеч о исказима, наводи да су то ријечи и синтагме које су реченице само по садржини, без одређеног облика са тачно утврђеним дијеловима, па зато и без ситаксичког односа. За илустрацију ове тврдње користи сљедеће примјере: (7) Пожар! Вода! Разбојници! Камен! Јаруга! Кола! (1958:16) „При проучавању реченице, ову основну јединицу говора ваља обухватити у свим видовима, не само у њеном класичном облику, са развијеним главним деловима, него је потребно забавити се и структуром реченице без тих делова, у облицима у каквим се она све чешће јавља код савремних писаца“. (1958:6) Када говоримо о терминологији везаној за елиптичне реченице М. Стевановићу својој књизи Савремени српскохрватски језик II (1974) уопштава тај назив те их назива непотпуним реченицама, гдје истиче да су то оне реченице у којима нема предиката, или ни предиката ни субјекта. Такође, поново наглашава да такве реченице не сматра реченицама у којима су одређени дијелови изостављени, већ да тих дијелова никада није ни било, „зато што су оне и у облику у ком су употребљене довољне да искажу мисао коју садрже. “ (1974:95). И Т. Маретић у својој Граматици хрватскога или српскога књижевног језика (1963) дијели овакво мишљење, те о елиптичним реченицама говори као о реченицама у којима предикат остаје неизречен, а не изостављен. Стевановић каже да су елиптичне реченице непотпуне само по облику, јер није изречен облик њиховог предиката или субјекта, али да њима по смислу, садржини, и по синтаксичком односу њихових дијелова ништа не недостаје. То су реченице, како каже аутор, које се врло често сусрећу у језику савремених писаца и у свакодневном говорном језику. Стевановић непотпуне реченице дијели на формално непотпуне и апсолутно непотпуне реченице или исказе према томе који дио реченице, односно који предикат или његов дио је остао неизречен. Такође у овакву подјелу сврстане су и оне непотпуне реченице чији су неизречени дијелови неодређени и неодредљиви. За формално непотпуне реченице из књиге ћемо навести један карактеристичан примјер: - 18 -

(8) (Није одговорила ништа.) Тихи јецаји. (М. Крлежа, Повратак Филипа Латиновића, 23). − (Гину ријечи.) Мук. Мрак. (Не види се небо.) (Р. Маринковић, Киклоп, 205). За примјер (8) аутор каже да је само формално непотпуна реченица, јер се њен неизречени предикатски дио „чују се само“ може недвосмислено надомјестити, па имамо цијелу реченицу „Чују се само тихи јецаји“. Исте су такве и реченице Мук и Мрак, гдје можемо надомјестити неизречени предикат из реченица које им претходе и слиједе, па у овом контексту пуне реченице би биле Настаде мук, настаде мрак. Из оваквог приступа видимо да Стевановић предност даје семантици у односу на синтаксу кад је ријеч о реконструкцији елидираног материјала. Такође, примјећујемо да је заједничка карактеристика свих наведених врста формално непотпуних реченица код Стевановића та да су неизречени дијелови, било главни, било поједини дијелови реченица по смислу, углавном у вези са претходним реченицама из текста и стога се врло лако и откривају. Када говоримо о контексту и интерпретацији неизречених реченичних дијелова на основу контекста, потребно је споменути чланак Љ. Поповића Реченице са елиптичним предикатом. За основу своје расправе о елиптичним реченицама, Поповић узима комуникативне услове који омогућују настанак елипсе. Међу те услове аутор набраја склоп, говорну ситуацију и контекст. Другим ријечима, као и Стевановић, Поповић настоји да објасни како се синтаксичко-семантичка схема код елиптичних реченица остварује, јер она иначе није у потпуности реализована говором. Према Поповићу, некада је довољан сам склоп елиптичне реченице да се схвати цијели садржај, некада говорна ситуација, а некада се у обзир мора узети контекст. Према томе аутор елипсе дијели на самосталне, ситуационо-контекстуалне и контекстуалне елипсе, што бисмо могли окарактерисати као нешто бољи терминолошки избор у односу на Стевановића. Самосталне елипсе су, према Поповићу, оне које садрже довољно елемената да буду разумљиве и без повезивања са контекстом или ситуацијом. У највећем броју оваквих елипси имплициран је неки глагол кретања. Ситуационо-контекстуалне елипсе припадају говорном језику и састављене су углавном од личног дијела предиката који је најчешће неки модални глагол. Контекстуална врста елипси наста- 19 -

је надовезивањем реченице на одређени контекст, односно на неку претходну реченицу са којом стоји у смисаоној вези. Да се вратимо на улогу контекста код призивања садржаја изостављеног низа. Друга подјела непотпуних реченица код Стевановића нема таквих својстава реконструкције из контекста. Њих аутор, како смо раније навели, назива исказима, јер код таквих примјера „нема једног утврђеног облика реченице са тачно одређеним деловима у који би се та реч, употребљена у функцији реченице, могла развити. “ За илустацију овакве подјеле аутор наводи примјер „(Изненада сам и пошао …). Служба. (Д. Ћосић, Корени, 43)“ Иако се у примјеру јасно може закључити да је пошао због службе, ипак не можемо имати једиствену реконструкцију, како наводи аутро, јер се ово могло рећи на више начина: Служба то захтева, Служба ме на то присилила, Служба не допушта да даље останем, Због службе сам морао изненада поћи. (Стевановић, М. 1974:113) Много прегледнију подјелу елиптичних реченица налазимо код Маретића (1963) у његовој Граматици хрватскога или српскога књижевног језика. Он разликује поред елиптичних реченица и оне које назива крњим реченицама. Према аутору крње реченице су оне „у којима је изостављен предикат зато што се разумије из привезане реченице“; осим таквих као крње окарактерисане су и реченице у којима поред предиката могу бити неизречене и друге ријечи; те и одговори код којих се предикат разумије из питања. (1963:429) За елиптичне реченице Маретић сматра оне код којих само предикат остаје неизречен, а који се може допунити из смисла претходно изречених ријечи, или ситуације; што би лако могле бити окарактерисане као ситуацијске елипсе (термин који се усталио у новијим приказима елипсе), или ситуационо-контекстуалне како их назива Поповић. Када говори о елиптичним реченицама, Маретић даје преглед само оних примјера у којима је предикат изостављен, односно неизречен: (9)

А. Помоз бог, Стојане! Откуд и камо? (откуд и камо идеш?) Б. Из канцеларије кући. (идем)

Надаље, аутор наводи примјере елипсе глагола које по свом значењу дијели у сљедеће скупине: 1. ићи, отићи, поћи, доћи, полетјети, бјежати, пасти, – 2. ударити, навалити, погодити, пробости, – 3. хватати, грабити, примати, – 4. метати, стављати, – 5. рећи, говорити, – 6. хтјети, вољети, – 7. не моћи, – 8. давати, – 9.

- 20 -

14. О АУТОРУ Вера Вујевић рођена је 4. 5. 1980. године у Сарајеву. Основне студије Енглеског језика и књижевности завршила је 2003. године на Филозофском факултету у Српском Сарајеву. На истом факултету – неколико година касније у Источном Сарајеву – магистрирала је 2009, а докторирала 2012. године, одбранивши докторску дисертацију Граматичко-стилски аспекти елипсе у контрастивној анализи енглеског и српског језика. На том факултету запослена је од 2005. године у звању асистента и вишег асистента, а од 2012. у звању доцента. Ангажована је на предметима из области савременог енглеског језика на првом и другом цикулуса студија Катедре за англистику и синологију, као и на Докторским студијама филологије. На Филозофском факултету у Источном Сарајеву радила је и као секретар редакције за филолошку свеску часописа Радови и зборника са научних скупова, те као продекан за научноистраживачки рад (2013–2015). Била је сарадник на неколико научноистраживачких пројеката које финансира Министарство науке и технологије Републике Српске, а ангажована је и у реализацији Erasmus + пројекта, који се финансира из фонда Европске уније. Учествовала је на више научних скупова националног и међународног значаја, те боравила као гостујући професор на Карловом Универзитету у Прагу и Универзитету Мишколц у Мађарској. Област којом се најуже бави јесте синтакса савременог енглеског језика.

- 195 -

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’367.335.3 811.111’367.335.3 811.163.41:811.111 ВУЈЕВИЋ, Вера, 1980Елипса у српском и енглеском / Вера Вујевић.

- Београд : Јасен, 2017 (Београд : Бубањ принт).

- 195 стр. : табеле ; 21 цм. - (Библиотека Језикословље) Тираж 300. - О аутору: стр. 195. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија: стр. 183-191. - Регистар.

ISBN 978-86-6293-061-3 a) Српски језик - Синтакса b) Енглески језик Синтакса c) Српски језик - Енглески језик Контрастивна анализа COBISS.SR-ID 228843532