Милош КОВАЧЕВИЋ
ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА
Милош КОВАЧЕВИЋ
ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА
Београд 2019
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Рецензенти Др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ Др Михаило Шћепановић, Филолошки факултет Београд Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура Сања Огњановић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић
САДРЖАЈ УВОДНО СЛОВО .......................................................................... 7 О СТАНДАРДИЗАЦИЈСКИМ И НОРМАТИВНИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА ............................................ 9 Значај дубровника за стандардизацију српскога књижевног језика ..............................................................11 Проблеми с конгруенцијом у новинарском језику .....................25 О синтаксичко-семантичким и нормативним аспектима конструкција типа „носити (са) собом“ ...................45 О неким структурним и нормативним питањима координираних синтагми .............................................61
О ТВОРБЕНО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА .......................................... 83 Плеонастичка употреба префикса у српскоме језику ................85 Префиксалне творенице са значењем поновљености у савременом српском језику ........................................................107
О СИНТАКСИЧКО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА ....................................... 129 Сложена реченица с временском зависном клаузом у значењу постериорности .............................................131 Условне реченице с везником „да“ у српском језику................163 О изоморфности једног типа временских реченица и поредбених реченица за неједнакост .....................177 Колизија рестриктивног и градационог „само“ у савременом српском језику ............................................191 О модалном презентском имперфекту и футуру првом у савременом српском језику ..........................209 0. Увод ............................................................................................ 209 5
1. Модални презентски имперфекат ..................................... 210 2. Модални презентски футур ................................................. 213 3. Закључак.................................................................................... 215 О конструкцијама деиктичке цитатности – или: о недословном управном говору у савременом српском језику .........................................................219
БИБЛИОГРАФСКА ЗАБИЉЕШКА ....................................... 235 БИЉЕШКА О АУТОРУ ............................................................. 237
6
УВОДНО СЛОВО Ова књига настала је у оквиру пројеката 178014: Динамика структура савременог српског језика, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. Књига садржи дванаест огледа о различитим питањима граматичке структуре савременога српског језика. Сви огледи су настали у посљедње двије и по године, и сви су већ објављени или су у штампи, највећи број у зборницима са научних скупова на којима су поднесени као научни реферати. О томе читалац податке може пронаћи у библиографској биљешци на крају књиге. Огледи се тичу различитих аспеката структуре савременог српског језика, а заправо три основна аспекта. Први је аспект стандардизацијско-нормативни, коме су посвећена четири рада што и чине прво поглавље ове књиге. Други је аспект творбено-семантички, посвећено му је друго поглавље књиге, представљају га два рада у којима се разматрају врло специфична питања творбеносемантичке структуре српскога језика (питање плеонастичке вриједности префикса, и питање међуодноса хибридних и нехибридних модела једног префиксалног типа твореница). Трећи је аспект синтаксичко-семантички, њим се књига и завршава, а представљен је и са највећим бројем радова: чак шест, што је половина радова ове књиге. Зато су и питања која се у овоме поглављу покрећу не само најбројнија, него и најинтригантнија. Међу њима је највећи број оних за која се нуде прва научно утемељенија разјашњења у србистици, као нпр. питање статуса конструкција недословног управног говора, или пак конструкција са интерференцијом градационог и рестриктивног значења квантификатора „само“, односно питања изоморфности једног временског са једним типом поредбених везника и сл. Све у књизи дате анализе провођене су на богатом корпусу, нужно функционалностилски разнообразном тамо гдје се неко питање разматрало на нивоу цијелог стандардног језика (тј. у свим његовим функционалним стиловима), а нужно функционалностилски маркираном тамо гдје је циљ анализе био да испита стање само у једном функционалном стилу, најчешће публицистичком 7
као најпрогресивнијем и најутицајнијем на промјене у структури савременог српског језика. Циљ је, дакле, био да се у анализама примјењују строги системсколингвистички критеријуми, али и да се њихова потврда (или негација) провјерава на конкретном језичком материјалу различитих функционалних стилова савременог српског језика. Зато сваки читалац, знатижељан или већ упућен у питања структуре савременог српског језика, сам може и моделски и корпусно не само провјеравати него и провјерити резултате што их аутор у овој књизи доноси. Међу разлозима што стоје у подлози настанка ове књиге наведени је можда и најзначајнији. Београд, јула 2011. М. К.
8
О СТАНДАРДИЗАЦИЈСКИМ И НОРМАТИВНИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА
ЗНАЧАЈ ДУБРОВНИКА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА Тешко је данас било шта рећи што о Вуку није речено. О Вуковом животу и раду написане су двије исцрпне монографије (Стојановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немогуће „ископати“ какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту. Ту си и њихове многобројне (не) усаглашене интерпретације. Данас ономе који неким аспектом Вуковог дјела жели да се бави чини се да једино преостаје да, уз могуће реинтерпретације, да преглед досадашњих истраживања (дијела) Вукових књижевно-језичких погледа и резултата. На тај ћемо начин и ми приступити теми значаја Дубровника у Вуковој стандардизацији српског књижевног језика. Указаћемо на (најбитније) случајеве у којима је Вук издвајао Дубровник као врховни аргумент у одређењу статуса неке језичке појаве, с тим да ћемо покушати проникнути у дубље разлоге таквог аргументовања. При томе ћемо се користити великим бројем досадашњих интерпретација тог односа, с некима се, нормално, саглашавајући, а неке – новим аргументима – оспоравајући. Вук и Дубровник, или пак Вук у Дубровнику, стоји већ у насловима неколике студије (Бурина 1937; Вукмировић 1965; Пантић 1983), чије је тежиште по правилу на Вуковом боравку у Дубровнику, његовим дубровачким сусретима, с тим да се неизоставно а мимогредно (најопширније код Пантића) указује и на (не)посредни утицај Дубровника на Вукове језичке погледе и рјешења. Тек послије Вуковог директног сусрета с Дубровником, послије његовог првог боравка у њему, Дубровник за Вука постаје „чинилац од нарочитог значаја и као нека мера којом посматра, цени и одређује ствари и појаве у области језика, а унеколико и области литературе“ (Пантић 1983: 108). Управо након боравка у Дубровнику наступа „најзначајније и најславније време Вукова рада“ (Белић 1947: 128). А тај први Вуков боравак у Дубровнику био је тринае11
Граматичка питања српскога језика
стодневни (од 31. августа до 11. септембра 1834. године) на пропутовању из Трста до Цетиња, гдје је кренуо пошто га је Његош позвао. Иако је у Дубровнику нешто касније боравио много дуже, чак око пет мјесеци (од 18. децембра 1834. до 8. маја 1835. године), а и још трипут му се накратко враћао – најприје на једну седмицу 1841. и двапут у пролазу 1863. (о тим Вуковим боравцима у Дубровнику в. нпр. исцрпно у Стојановић 1924: 424–427; Новак 1967: 117–120, 244–249; Пантић 1983: 117–120) – тај Вуков први тринаестодневни боравак у Дубровнику, без икакве сумње, од највећег је значаја за српски књижевни језик. „У Дубровнику се – пише Виктор Новак – нашао Вук не само са госпарима и потомцима старих патриција и богатих трговаца и помораца него и са грађанима нижег реда, па и са сељацима из ближе дубровачке околине. Зашао је Вук и у мале крчме и продавнице вина и хране где се радо скупљао свет, и онај домаћи, као и они из околине који су дошли да у граду пазаре. Ових дванаест-тринаест дана у Дубровнику много су открили вештом посматрачу живота старог града, препуног древних успомена. Његов ранији познаник, руски конзул Јеремија Гагић, са највећом је пажњом и гостопримским срдачним опхођењем све могуће чинио да би Вуков боравак био што пријатнији и да му се покаже све што га је интересовало. Понешто га је Гагић спречавао да преко мере лута из таберне у таберну, где је такође наишао на посетиоце од којих је могао да забележи понеку и важнију вест и податак за његову скупљачку грађу“ (Новак 1967: 117–118). А о том тринаестодневном боравку у Дубровнику Вук је извијестио Копитара 24. 9. 1834. године писмом са Цетиња, у коме између осталог, каже: „Ја сам у Дубровнику био код Гагића у квартиру, и својски ме је дочекао и држао, али кад се натраг вратим, волио бих сам бити у крчми, гдје би смио довести содате да ми пјевају а ја да пишем (а у кући онаквога господина, који мора да живи по вољи других, то би била велика срамота. И мени, што сам ишао готово свако вече у једну крчму иза града, те слушао гдје се уз гусле пјева, рече један познаник да је то срамота и што ће рећи господа дубровачка; а ја му одговорим да ја ондје нијесам дошао да угађам вољи господе дубровачке, него сам својој“ (Копитар и Вук 1980: 172). Та крчма иза града у коју је ишао готово свако вече била је – по наводима М. Пантића (1983: 118) – „онда чувена Бириминшина кафана, која се звала All’ Arciduca Federico, а данас је кафана Дубравка, на 12
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
Пилама“. Очито је она и била основа за његове закључке о дубровачком говору, што их је у истом писму Копитару саопштио: „Данашњи је дубровачки језик прави језик херцеговачки; ово су највеће између њих разлике: 1) што се у Дубровнику изговара х (и то не као h него управо као ch), 2) што не кажу н. п. ђеца него дјеца итд.; а 3) што имају много и премного ријечи талијанскијех“ (Копитар и Вук 1980: 119). И управо те прве двије разлике дубровачког у односу на језик који је Вук дотада сматрао херцеговачким – глас х и ијекавско јотовање група дј и тј – имале су далекосежан значај за систем и структуру каснијег Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Те двије „разлике“ критеријална су основа у измјени Вукових теоријских погледа на српски језик и/или његову стандардизацију. За Вука је дотад, могло би се рећи, основни и једини критеријум био критеријум грађе, који отада смјењује критеријум структуре (Ковачевић 1996). И управо, тај структурни критеријум, биће, како ћемо видјети, основни разлог прихватања двију наведених, прије свега дубровачких, језичких особина за „општесрпске“, односно књижевнојезичке особине. Глас х Вуку је готово од почетка његовог књижевно-језичког рада задавао „главобоље“. Још 1817. године он је са Мушицким имао преписку око статуса гласа х, па је Мушицкијев став да „херу добро не мисли“, био можда и одсудни разлог да Вук х не унесе у Рјечник 1818. (Пецо 1985: 83; Ћупић 1988: 299), него да га, као и ф, искључи из „књижевних гласова“ и остави само за стране ријечи. И Вук га све до штампања Пословица 1836. године – у чијем предговору (стр. XI-LXIX) и објављује „своје диалектолошке белешке о особинама говора поглавито дубровачког, бококоторског и црногорског“ (Стојановић 1924: 442) – пише готово искључиво у страним ријечима, с тим да му се такво писање покаткад, како је то доказао А. Пецо (1985: 85), поткраде и у домаћим ријечима. И док су у Рјечнику 1818. гласови ф и х имали исти статус, Вук у Огледу Српског буквара у „Даници“ за 1827. „оперише са 29 јединица: у табели је ф, али не и х!“, чиме је „Вук прећутно признао „сва права“ гласу ф, за разлику од гласа х“ (Симић 1991: 268). Гласу х Вук даје књижевни статус тек у предговору Пословицама 1836, наглашавајући: „Колико сам ја досад народа нашег виђео, могу казати да се данас у Дубровнику прави глас овога слова најбоље изговара: и онђе се он 13
Граматичка питања српскога језика
јасно чује и у почетку ријечи, и на крају, и у сриједи, и пред самогласницима и пред полугласним словима [тј. сугласницима – МК], н. п. орах (ораха, ораху и т. д.), страх, прах, гријех (гријеха, гријеху), дадох, рекох, говорах (говораху), хоћу, хитар, ухо, сух, хлад, храм, хранити, храна, сахранити, сахрана, уздахнути, кихнути, кихавица, и. т. д. … Осим Дубровника глас овога слова чује се како онуда по околини, тако и горе к југу по свему приморју народа нашега и по Црној гори до самога Скадра; али слабо ђе здраво, постојано и на свакоме мјесту у ријечи“ (стр. XXIII, цитат према Симић 1991: 273–274). И Вук одлучује да га глас х у Пословицама наштампа „свуда ђе му је гођ право мјесто (по етимологији), па читатељи нека га изговарају како је коме обичније и повољније“ (Симић 1991: 274). Ту своју одлуку Вук ће исте године у „Одговору др Јовану Стејићу на његове замерке језику Пословица“ потврдити ријечима: „Никоме од наших списатеља није Х на већу сметњу и тегобу, него мени; али кад сам нашао и увјерио се, да се у народу тако изговара, морао сам га примити, (барем као разлику или новост у језику нашему), и сад мислим, да ће најбоље бити, да га у писању књига примимо сви, па у читању нека се изговара, како је ђе обичније и коме повољније“ (Караџић 2001: 16). У литератури су изношени различити разлози зашто је Вук гласу х дао 1836. године статус књижевног гласа, тј. фонеме: а) да би учврстио „заједницу са Хрватима“1 (Белић 1947: 73), б) да прошири „основу својега књижевног језика и да у њу укључи тако значајно подручје као што су Дубровник и Црна Гора“ (Симић 1991: 274), в) због престижа „дубровачког, бокешког и црногорског говора“ (Новак 1967: 118; Поповић 1987: 251), односно да би свој језик приближио „језику дубровачке књижевности, и уопште језику „браће римскога закона“ (Ивић 1986: 136), г) зато што је писање са х „лепше и правилније“ (Стојановић 1924: 443); д) „због тога да би остао у оквирима опћените правилности, односно поштовања принципа које она садржи“ (Ћупић 1988: 300), ђ) због „новог схватања о књижевном језику“ (Ивић 1991: 210). Јасно је да Вук х у књижевни језик није увео зато што се тај глас говори баш у Дубровнику. Дубровник јесте повод, али не и разлог 1
14
„Иако се то [писање гласа х] противило његову принципу „пиши као што говориш“, јер тај глас већина нашег народа није изговарала, у интересу оног значајног питања о заједници са Хрватима он га је ипак узео у свој језик“ (Белић 1947: 73).
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
увођења гласа Х у српски књижевни језик. Разлог је системски карактер тог гласа. С једне стране, он је нужан у фонолошкој структури српског језика, јер, као и све остале фонеме, има дистинктивну функцију (уп. нпр.: храна – грана, хлад – глад, хранити – бранити, захладити – загладити, грах – град и сл.). А Вук је још раније из „књижевних гласова“ искључивао само оне са недистинктивном функцијом. Тако већ у Српској граматици уз Рјечник из 1818. године Вук каже да „у Српском језику има 28 прости гласова“ (касније им, како смо видјели, 1827. прикључује и ф као двадесет девети), па иза њиховог набрајања упућује на фусноту, у којој додаје: „Осим ови општи гласова могу се чути у Српском језику још неки особити гласови: 1) Ерцеговци кашто изговарају с пред ј као Пољско ś, а з као ź, н. п. шјекира [śеkira], шјутра [śutrа], ижјео [iźео]“ (В. Караџић 1987: XXIX). У дескрипцији и кодификацији српског књижевног језика Вук, дакле, за књижевне није прихватио специфичне источнохерцеговачке умекшане гласове ш и ж (тј. ś и ź) настале јотовањем сј и зј. Разлог неприхватања тих гласова за књижевне очито је био тај што наведени гласови немају дистинктивну функцију, тј. немају улогу фонема. А Вук под „бројем гласова“ управо подразумијева гласове са дистинктивном функцијом у књижевном језику, тј. фонеме. (Ковачевић 2006: 281). Иако није знао за термин фонема, Вук је очито под „књижевним гласовима“ подразумијевао оно што данас фонологија сматра фонемама. Но, колико год је глас х битан за фонолошки, толико је, ако не и више, битан за морфолошки систем српскога језика. Наиме, Вук је очито био свјестан чињенице да се неувођењем гласа х ремети (изневјерава) једна од најсуштаственијих морфолошких црта српскога језика – завршетак именичких основа на сугласник. Једино би именице чија се основа завршава на х заправо имале самогласничке основе, тако да је у Српској граматици уз Рјечник 1818. већ и констатовано да има имена „која се свршавају на аа и уа, н. п. снаа, муа“ (Караџић 1987: XL). А таквих именица није мали број: орах, трбух, кожух, прах, страх, мах, дах, задах, севдах, предах …, маћеха, чоха, јоха, оврха, залиха, епоха, сврха, буха …, ухо, пазухо, рухо… У некима је, истина, могућа супституција х неким другим сугласником. Међутим, „супституције овога гласа на које је [Вук] у српским говорима наилазио фонолошки нијесу могле да надомјесте оно што је том гласу историјски [и још више системски – МК] 15
Граматичка питања српскога језика
припадало“ (Ћупић 1988: 300). Колико год је фонем х био потребан за очување системског карактера именичких основа, толико је његово васпостављање – како је то Р. Симић уочио – било потребно за очување системности морфонолошких алтернација. Увођењем х, Вук је „учинио знатну исправку у морфонологији свога књижевног језика, јер је уклонио донекле непрозирне односе међу облицима нпр. именичких речи типа ора – ораа – орау итд. према ораси-орасима; или глагола типа вршем – вршеш итд. према вру – вромо – врао и сл. Овим су истовремено уклоњене и неке тешкоће око адаптације речи из сродних језика: нема више дилеме око Че, Чек или Чех, око Арков или Харков и сл.; или око неизбежних и неопходних неологизама типа повала, пофала или похвала, око приват, прифат или прихват итд.“ (Симић 1991: 274–275). Глас х Вуку је, како се види, прије свега био потребан из системских разлога: за очување структуре фонолошког и граматичког система српскога књижевног језика. Дајући му статус „књижевног гласа“, тј. фонеме, Вук је сад за један од врховних принципа правилности увео принцип системности. Биће да је тај принцип оно што Вук касније (1845) назива „опћеном правилности“, коју истина јасно не дефинише, али коју узима за основни критеријум правилности неке језичке појаве (Караџић 2001: 196–198). Системност, односно „опћена правилност“ тако за Вука постаје нужан али не и довољан критеријум „правилности“, тј. књижевнојезичког статуса неке језичке појаве. Њој је надређен критеријум „употребе у народним говорима“. Наиме, „Вукова схватања о народној основици књижевног језика обавезивала су га да своје потезе оправда присуством датих особина у народним дијалектима“ (Ивић 1986: 185–186), тако да он никада није изневјерио начело „да у књижевни језик не сме ући ништа чега не би било бар негде у народним говорима“ (Ивић 1991: 210). Због тога је за Вука било толико значајно да је пронашао српски, и још источнохерцеговачки – дубровачки – говор у коме се „прави глас овога слова најбоље изговара“. Тај глас Вук није, дакле, увео у књижевни језик само зато што се он говори у Дубровнику и Црној Гори, него зато што је он неопходан структури књижевног језика а употребљава се у Дубровнику и Црној Гори. Том закључку најбољу потврду пружа чињеница да је Вук уочио и неке само за Дубровник карактеристичне особине, као нпр. да „старији људи мењају пред и к у ц итд. и код придева (убози, убозијем, висоци, ви16
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
социјем), као и то да „у Дубровнику и у Боци именице средњег рода у множини гласе на ија (брдија, селија) (Стојановић 1924: 442) – али, будући да те особине нису системске, Вуку засигурно ни на крај памети није било да их уврсти у књижевни језик. Увођење гласа х у књижевни језик, потврда је новог Вуковог схватања о књижевном језику „као селективној комбинацији особина разних дијалеката“ (Ивић 1991: 210). Од тада више за Вука није битна распрострањеност неке језичке особине, колико њена „правилност“, тј. системност. То ће, уосталом, и сам Вук у години када уводи х (у Одговору др Јовану Стејићу на његове замерке језику Пословица) експлицитно и нагласити: „Кад се у народу једне ријечи двојако говоре, онда је, мислим, списатељ дужан избирати оно, што је правилније, не гледајући, или га говори народа мање или више“ (Караџић 2001: 17). Такав став, или боље рећи, то ново схватање књижевног језика, добиће потврду у сљедећој Вуковој битној интервенцији у структури књижевног језика – у укидању дотад у властитом писању досљедно провођеног ијекавског јотовања сугласничких скупина тј и дј – и опет након што су у једном народном говору – и то дубровачком – такви, нејотовани облици потврђени. Но, послушајмо Вука и његове аргументе. У „Одговору на ситнице језикословне Г. Ј. Хаџића“ 1839. године Вук наводи да у јужноме нарјечју „кад је овај слог [тј. јат - МК] послије д, л, н, и т, онда се свуда (као у Славенскоме и у Руском језику што ми читамо) претвори л у љ, а н у њ (н. п. љето, њедра), а по многијем мјестима (као н. п. у Херцеговини, Црној гори и Боки) д у ђ, а т у ћ, н. п. ђед, ђевојка ђеца, виђети, иђе (ђе), овђе, онђе, врћети, лећети, ћерати и т. д.; по њекојим пак мјестима, особито к западу (као у Дубровнику и у Босни – особито по варошима) ова се два слова не претварају, него се говори: дјед, дјевојка, дјеца, видјети, гдје, овдје, ондје, вртјети, тјерати и т. д. (а за ово могло би се рећи, да је варошки – господски – говор јужнога нарјечја)“ (Караџић 2001: 30). Исто то ће Вук дословно поновити у „Главна правилима за јужно нарјечје“ (1850), с тим што ће укинути парентетички карактер посљедње клаузе проширујући је још једном релативном, коју овдје курзивно издвајамо: „…и за ово могло би се рећи, да је варошки – господски – говор јужнога нарјечја, који ми велимо, да би требало узети за књижевни језик у свему народу нашему“ (Караџић 1969: 218). 17
Граматичка питања српскога језика
Опет су у литератури навођени различити разлози Вуковог укидања ијекавског јотовања у скупинама дј и тј у књижевном језику: Тако се сматрало да ту Вук „иде за дубровачким изговором гласа јата и прима га у свој правопис, зато што је дубровачки изговор старији и освештан богатом традицијом“ (Белић 1947: 129), односно да је тим чином Вук „свесно архаизирао језик и повећао степен његове граматичке правилности, приближавајући га уједно другим словенским књижевним језицима, а нарочито језику дубровачке књижевности, и уопште језику „браће римскога закона“. (Ивић 1986: 186). То Вуково рјешење, због ријечи „варошки, господски“, добило је и интенционално, у основи погрешно, тумачење, да је тиме „Вук раскинуо с теоријом о сеоском говору као моделу књижевног језика. Дотадашња дискусија о књижевном језику – неосновано мисли аутор датог тумачења – показала је да је то схватање у начелу неодрживо и Вук је, чим му се указала прилика, посегао за градским говорима као новим узорима за књижевни језик“ (Ивић 1991: 212). Наиме, ако је Вук, због војвођанских „граждана“ и ставио ово „варошки, господски“, циљ му сигурно није био да истакне примат градских над сеоским народним говорима, него да војвођанским „гражданима“ покаже да и „говедарски ерцеговачки“ има своју готово идентичну „варошку, господску“ верзију, тј. да књижевни „херцеговачки језик“ мора уважавати и своје сеоске и своје „варошке, господске“ особине уколико су оне системског карактера. А системски је карактер опет био разлог прихватања дате дубровачке говорне особине за књижевну. Биће да је Вук тек тада схватио да се ијекавско нејотовање дј и тј може у књижевном језику подвести под безизузетно правило, док би правило о јотовању захтијевало велики број изузетака, јер ијекавско јотовање група дј и тј изостаје у немалом броју лексема, какве су нпр.: дјеловање, дјело, тјеснац, тјеме, тјешње, утјешити, здјела, стјеница, дјелилац, раздјељак, тјестенина и сл. Поново је Вуково рјешење у складу с принципом „опћене правилности“, тј. начелом о „’постојаним правилима’ јединственог књижевног језика“ (Симић 1991: 364). И овдје се, као и са гласом х, показало да су језичке особине дубровачког говора, у поређењу са конкурентним херцеговачким, системније, па зато и подобније да добију статус књижевних. Као што је био повод двама наведеним – а битним – граматичким Вуковим рјешењима, Дубровник је вјероватно био повод и тре18
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
ћој, такође ништа небитнијој Вуковој одлуци – о предлогу јужног (ијекавског) нарјечја за (једино) књижевно. Познато је, наиме, да је „у времену од 1828. до 1834. године Вук неколико својих дела написао екавски“ (Ивић 1991: 212); такође је познато да је и књигу Пословица, коју је одлучио да штампа у новој црногорској штампарији Вук „прво био написао источним диалектом, па је при штампању окренуо на јужни, и више се није враћао никако на источни“ (Стојановић 1924: 441). „Упознавши наше западне крајеве, пре свега Дубровник, у коме се већ вековима неговала књижевност писана јекавштином, Вук се дефинитивно определио за јужно наречје“ (Поповић 1987: 251). А у подлози такве одлуке стајао је низ (касније разоткривених) разлога. По Вуковом суду „у Дубровнику се говори чисто српски“ (Пантић 1983: 126), и „данашњи је дубровачки језик прави језик ерцеговачки“ (Копитар и Вук 1980: 119), уз то су „књиге Дубровачкијех пјесника за језик свију нас скровиште (т. ј. благо), које се не може процијенити“ (Караџић 2001: 218); а посебно је значајно то „да се у нас почело писати народнијем језиком од времена Доситеја Обрадовића, који је 1783. године почео Српски писати и говорити, да тако треба писати. (…) а браћа наша закона Римскога, особито Дубровчани и Далматинци, писали су у шестнаестоме вијеку, у највећи јек!“ (Караџић 2001: 224); а не треба заборавити да су неке особине дубровачког говора, у поређењу са конкурентним херцеговачким особинама, системније па самим тим и подобније за књижевни језик; с тим да то нису само двије претходно наведене (употреба гласа х и неспроведено ијекавско јотовање дј и тј), него и низ других, међу којима се издвајају замјена јата са е послије р (као пред, преко, претопити, срећа, врећа, ждребета, јастребови, грешник, грешница)2 (Караџић 1969: 218), или неупотреба х у генитиву множине, за разлику од осталих „списатеља закона Римскога“3 (Караџић 2001: 219). Сви ти разлози били су у корист јужнога нарјечја, па зато и није никакво чудо што ће Вук 1845. године у знаме2
3
Уп. треће од Вукових Главних правила за јужно нарјечје: „Послије р изговара се у овоме догађају као е, н.п. пред, преко, претопити, срећа, врећа, ждребета, јастребови и т.д. Истина, да сам ја у Тршићу још у дјетињству слушао рјечит, грјешник, грјешница, али у Дубровнику и у Црној Гори говори се грешник, грешница и т.д.“ (Караџић 1969: 218). „…а списатељи закона Римскога пишу готово сви х [у генитиву множине – МК], осим Дубровчана (који су најближи Бокељима и Црногорцима“). Ја управо не знам, како је ово ушло у обичај, да се говори и пише, кад ни у једноме од околнијех Славенскијех нарјечија тога нема“ (Караџић 2001: 219).
19
Граматичка питања српскога језика
нитом тексту „Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу, православноме владици Будимскоме о Српскоме правопису“ управо то нарјечје предложити за књижевно, и то на сљедећи начин: „И прије сам ја – вели Вук – говорио, да не мрзим ни на једно нарјечије нашега језика, само мислим, да их не треба мијешати и пишући ријечи ни по какоме градити још њекако ново, којега у народу нема никако. А кад бисмо се договорили, које би нарјечије било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао, ово јужно: оно од запада у Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Бијограда; осим тога главнога узрока могу се још споменути и ови: 1) да су готово све наше народне пјесме у њему постале; 2) да се ни у једноме другом нарјечију гдјекоје ријечи различитога значења словима не могу разликовати, као н. п. сједим и сиједим, запјевати и запијевати, тако отпјевати и отпијевати, попјевати и попијевати и т. д.; 3) оно је најближе и Славенскоме нарјечију, од којега многи вичу да се не треба удаљавати; а 4) оно је нарјечије и Дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога закона, која с радошћу нам руке пружају“ (Караџић 2001: 143–144). Незнатно модификовани, дати се разлози наводе и као аргумент за прихватање јужнога нарјечја за књижевно и у Бечком књижевном договору, чија је друга од пет тачака управо посвећена избору једног од нарјечја за књижевно. „Једногласице смо признали, – наводи се у Књижевном договору – да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје, да буде књижевно, о то а) зато, што највише народа тако говори, б) што је оно најближе староме славенском језику, и по томе и свијем осталијем језицима славенскијем, ц) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, д) што је сва стара дубровачка књижевност у њему списана, е) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила)“ (Караџић 1969: 229). Пошто је јужно нарјечје ијекавско, „да би свак лакше могао сазнати, гдје су по овоме нарјечју два слога, гдје ли је један и гдје треба писати је, гдје ли е, гдје ли и, замолили смо сви остали г. Вука Стеф. Караџића, да би написао о томе главна правила, која су доље приложена“ (Караџић 1969: 230). А можда је управо чињеница да је ово нарјечје ијекавско била пресудна у одлуци да баш оно буде пре20
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
дложено за књижевно. Наиме, једино је ијекавски изговор био чисто српски. Као што је штокавско нарјечје било искључиво српско, тако је од трију изговора само ијекавски био искључиво српски (њим су говорили Вукови Срби трију закона: велики број Срба закона грчкога, сви Срби закона римскога, и сви Срби закона турскога). „Наиме на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби и, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем“ (Ивић 1986: 186). Није ли баш због тога Анте Старчевић, који је „Вукову ијекавштину називао ’блејањем’, спотичући се о њу где год је стигао, остајао доследан екавштини коју ће Срби прихватити, као и он, док ће ијекавштина остати баштина Вукова и племенито наслеђе времена, када је Вук тако дубоко пустио корена у хрватском културном животу. Зато и није већ раније сагледан парадокс, нимало незанимљив, да је Вук с ијекавштином победио код Хрвата, а Старчевић с екавштином код Срба“ (Новак 1967: 346). Главни разлог за јужно као књижевно нарјечје тако је било то што је његов изговор био искључиво српски, и што је то нарјечје захватало географске просторе на којима је живио готово само српски народ (трију вјерозакона). Тако је источнохерцеговачки дијалект „најраспрострањенији дијалекат српскога језика (тј. највећи и просторно и по броју говорника). Простире се на широким и развученим теренима Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске. Чине га двије веће зоне које су међусобно територијално одвојене другим штокавским дијалектима: југоисточна, гдје му је и матица (са источном Херцеговином, западном Црном Гором, западном Србијом, источном Босном, посавским Подрињем), и сјеверозападну (са западном и сјеверозападном Босном, сјеверном Далмацијом и Горским Котаром, ужом Хрватском, дијеловима Славоније и Барање, Беле Крајине и Жумбераком“ (Окука 2008: 56). Овај дијалекат „на сјеверу дијелом допире до Мађарске, на чијој се територији уз саму границу код Дунава, налазе неке његове оазе, ако и у околини Будимпеште. На крајњем југу овај дијалекат заузима међуријечје Неретве и Ријеке дубровачке, Дубровник и Дубровачко приморје, са источном половином Пељешца и острвом Мљет, те Конавле и херцеговачко подручје спуштајући се обалом јадранског мора све до Рисна у Бококоторском заливу. На дијелу данашње Црне Горе припада му црногорска (стара) Херцеговина са Граховом, сјеверном Пљешивицом, Жупом, Луковом, Дробњацима, Ускоцима, Ровцима, 21
Граматичка питања српскога језика
Колашином и Морачом. Тако граница према зетско-рашком дијалекту иде од Рисна на сјевер, а онда скреће на исток испод Грахова и Колашина према Бијелом Пољу, које заобилази у Луку пресијецајући Лим јужно до Бродарева. Одатле она пролази поред Сјенице у њеној близини и избија на Ибар. Граница према екавским говорима није строга: Она је углавном одређена превојима од Гучева до Соколске планине, избијајући, након заобиласка дијела Азбуковице, на Повлен“ (Окука 2008: 56–57). Као интегрални дио источнохерцеговачког дијалекта, као град са најсистемскијим особинама српског (ијекавског) говора – Дубровник је несумњиво више од било ког другог мјеста допринио стандардизацији Вуков(ск)ог и данашњег српског књижевног језика. У својој историји, међутим, „Дубровник никад није припадао српској држави, иако је њена граница вековима стајала на неколико миља од њега, као што све до 1939. године никад није био ни у саставу Хрватске (од чијих се граница, уосталом, налазио подалеко“ (Ивић 1986: 142). И управо та чињеница да је у XX вијеку он ушао у границе Хрватске довела је до оспоравања српског карактера и његове књижевности и његовог језика. Хрвати су једноставно извршили „насилно присвајање дубровачке културе“ (Костић 2000). Међутим, ако се посматрају опредјељења самих Дубровчана из доба Републике оличена у називима језика, она се – како је то показао П. Ивић – види да има „укупно четири или пет помена хрватског језика у Дубровнику или самог Дубровника у кругу хрватских градова, искључиво код песника, и то у нарочитим приликама, таквим као што је куртоазно обраћање некоме из хрватских страна или наслов штампане која ће можда обезбедити ширу публику, или поетска тирада у којој поређење дубровачког са хрватским има у ствари циљ да истакне предности дубровачког“ док, насупрот томе, стоји „присуство приличног броја случајева у којима су Дубровчани, почев од краја петнаестог века па до почетка осамнаестог, назвали свој језик српским (lingua serviana), и то најчешће у службеним актима, онда када је требало означити српскохрватски народни језик Дубровника за разлику од италијанског или латинског језика докумената који садрже ове помене“ (Ивић 1986:141–142). Из тога се јасно да закључити да су се Дубровчани из времена Републике – иако се национално нису осјећали ни Србима ни Хрватима. – језички сматрали Србима. Уосталом, и највећи дубровачки лингвиста, Милан 22
О стандардизацијским и нормативним питањима српскога језика
Решетар, на основу чисто лингвистичких критеријума, устврдио је да су њему „Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику био увијек српски“ (Решетар 2002: 401). И не само по језику него – како је то својим студијама недвосмислено доказао П. Милосављевић (1996, 2000, 2003) – и по књижевности, будући да је дубровачка интегрални дио српске књижевности, баш као што је језик Дубровника најузорнији српски језик.
Литература Белић 1947: Александар Белић, Вук и Даничић, Београд: Просвета. Бурина 1937: Safet Burina, Vuk i Dubrovnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, XVIII, 433–439. Вукмировић 1965: В. М. Вукмировић, Вук у Дубровнику, Књижевност и језик, XII/4, Београд, 44–59. Ивић 1986: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд: СКЗ. Ивић 1991: Павле Ивић, О Вуку Караџићу, Сремски Карловци, Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Караџић 1969: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевности, Београд: Просвета. Караџић 1987: Вук Стеф. Караџић, Српска граматика, у: Српски рјечник (1818), Београд: Просвета, Нолит, XXIX – LXXI Караџић 2001: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевности III, Београд: Просвета. Ковачевић 1996: Милош Ковачевић, Критеријалност грађе и структуре у Вуковој стандардизацији српског језика, Научни састанак слависта у Вукове дане, 25/2, Београд, 149–159. Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, Говор Херцеговине као једина основа српског књижевног језика, у: Списи о стилу и језику, Бања Лука: Књижевна заједница, 277–299. Копитар и Вук 1980: Копитар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд, Тршић: Рад, Вуков сабор. Костић 2000: Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе, Нови Сад: Добрица књига. Милосављевић 1996: Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Приштина: Народна и универзитетска библиотека. Милосављевић 2000: Петар Милосављевић, Српски филолошки програм, Београд: Требник. Милосављевић 2003: Петар Милосављевић, Увод у србистику, Београд: Требник. Новак 1967: Виктор Новак, Вук и Хрвати, Београд: САНУ.
23
Граматичка питања српскога језика
Окука 2008: Miloš Okuka, Srpski dijalekti, Zagreb: SKD Prosvjeta. Пантић 1983: Мирослав Пантић, Вук и Дубровник, Научни састанак слависта у Вукове дане, 12/2, Београд, 107–128. Пецо 1985: Асим Пецо, Сугласник х у Вуковој преписци, у: Стазама нашега језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 80–86. Поповић 1987: Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић, Београд: Нолит. Решетар 2002: Милан Решетар, Најстарији дубровачки говор, у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, Београд: Требник, 403–406. Симић 1991: Радоје Симић, О нашем књижевном језику, Никшић: Универзитетска ријеч. Стојановић 1924: Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд. Ћупић 1988: Драго Ћупић, Вуков однос према „х“ у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 17/2, Београд, 297–304.
24
О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конферен237
ција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. 238
− Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014. − Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.
239
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ. 20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр. -- Узрочно семантичко поље - 234 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр. -- О реченици и њеним члановима - 234 стр. -- Кроз синтагме и реченице - 262 стр. -- Битне србистичке напомене - 180 стр. -- Српски језик и српски језици - 184 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 206 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 176 стр. ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236