Istorija ruskog knjizevnog jezika

Др Ксенија Кончаревић • Мр Слободанка Перкучин • Мр Марија Марковић • Др Митра Рељић

ИСТОРИЈА РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (црквенословенско-руска преплитања)

Делови ове књиге аутора др Ксеније Кончаревић настали су у оквиру рада на пројекту Православног богослов­ског факултета Универзитета у Београду под насловом „Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европ­ском контексту – историјска и савремена перспектива“, потпројекат „Сла­вистичка истраживања у теолингвистици“, који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта ОИ 179078, 2011–2016).

Др Ксенија Кончаревић Мр Слободанка Перкучин Мр Марија Марковић Др Митра Рељић

ИСТОРИЈА РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (црквенословенско-руска преплитања)

Београд 2016

С А Д РЖ А Ј

Реч унапред �������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 7 СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 2 �������������������������������������������������������������������������������� 9 ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ �������������������������������������������������������������������������������������� 19 ОСНОВНИ ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ПОЈМОВИ ��������������������������������������� 27 ПЕРИОДИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ���������������������� 53 ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ КИЈЕВСКОГ ПЕРИОДА ������������������������������������������������������������������ 58 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ И РУСКИ ЈЕЗИК У МОСКОВСКОМ ПЕРИОДУ ������� 67 РЕФОРМА ПАТРИЈАРХА НИКОНА И СТАРООБРЕДНИЧКИ СТАВОВИ О ЈЕЗИЧКОЈ НОРМИ ������������������������������������������������������������������������������������������������� 69 РАД НА ИЗГРАДЊИ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА У XVIII в. ���������������������������������������� 80 ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА У XIX ВЕКУ: ПРИМЕР ИВАНА КРИЛОВА ������������������������������������������������������������������������������������ 90 РАД НА ИНОВИРАЊУ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКЕ НОРМЕ У РУСИЈИ ТОКОМ XIX И XX ВЕКА ������������������������������������������������������������������������������������������� 124 ИЗМЕНЕ У КАРАКТЕРУ КЊИЖЕВНОЈЕЗИЧКЕ НОРМЕ У СОВЈЕТСКОМ ПЕРИОДУ ����������������������������������������������������������������������������������������� 143 ЛЕКСИЧКЕ ИНОВАЦИЈЕ С КРАЈА ХХ ВЕКА: НЕОЛОГИЗМИ ИЗ ПЕРИОДА ПЕРЕСТРОЈКЕ И ТРАНЗИЦИЈЕ ������������������������������������������������������� 147 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЕЛЕМЕНТИ У САВРЕМЕНОМ РУСКОМ ЈЕЗИКУ (У ПОРЕЂЕЊУ СА СРПСКИМ) ����������������������������������������������������������������������������� 161 ДОДАТАК Из проблематике међујезичких контаката: РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК У СРПСКОЈ ГОВОРНОЈ И СОЦИОКУЛТУРНОЈ СРЕДИНИ (академик Александар Младеновић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ����������� 176 РУСИЗМИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ (др Јован Ајдуковић) ���������������������������������������� 192 ЛИТЕРАТУРА ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 203

Реч унапред

Руски језик предаје се на српским универзитетима још од 1863. године, када је при Великој школи у Београду организован први високошколски курс под руководством Алимпија Васиљевића, знаменитог српског философа и потоњег посланика Кнежевине Србије у Петрограду. Од 1877. године, заслугом Платона Кулаковског, отвара се Катедра за руски језик и књижевност, која се сврстава у ред најстаријих и најугледнијих светских русистичких центара. Највећи успон предавање руског језика на високошколском нивоу доживеће захваљујући плодној делатности Радована Кошутића (предавао је руски и пољски језик на Филозофском факултету Универзитета у Београду од 1895. до 1941), који је за заслуге на пољу русистике био примљен у чланство Академије наука Совјетског Савеза. Током стопедесетогодишње историје изучавања руског језика на универзитетима са српског језичког подручја (Београд, Нови Сад, Никшић, Косовска Митровица, Ниш, Источно Сарајево, Бањалука), пажња је поклањана у првом реду савременим аспектима његове структуре и функционисања, али је у свим студијским програмима, као неизоставна компонента формирања професионалне компетенције русиста, била заступљена и историја руског језика, при чему уџбеника саображених потребама студената чији је матерњи језик српски до сада, изузев Историјске фонетике руског језика Малика Мулића (Сарајево, 1988), до сада није било. Потреба за комплексним и систематским прегледом историје руског књижевног језика у његовим вековним преплитањима са црквенословенским и дотицајима са српским језиком, који би се темељио на модерним лингвистичким и културолошким парадигмама и резултатима новијих истраживања ове проблематике, подстакла нас је на писање ове књиге, која може послужити не само као литература за основне и мастер студије руског језика, књижевности и културе на српским универзитетима, него и као користан оријентир свима који се интересују за културолошки и лингвистички релевантну проблематику историје руског књижевног језика у његовим дотицајима и везама са црквенословенским и српским књижевним језиком од најранијих периода његовог конституисања до данас. Београд – Нови Сад – Косовска Митровица, 18. септембра 2016.

Аутори

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 2 Историја руског језика 1 Спецификација предмета Студијски програм: Руски језик, књижевност и култура Врста и ниво студија: Основне академске студије Назив предмета: Историја руског језика 1 Статус предмета: обавезан (ОП)

Година студија: трећа Тип предмета: научно-стручни (НС)

Услов: одслушан курс из Увода у славистику, Старословенскoг језикa 1 и 2, Упоредне граматике словенских језика 1 и 2 Циљ предмета: Теоријски аспект: Истицање спецификума генезе руског књижевног језика и његовог развитка у дијахронијској перспективи. Праћење еволуције и особености у разним епохама и жанровима и сагледавање функционисања језичких чињеница, откривање узрока који су довели до рушења средњовековног језичког канона и утемељења савременог система језичких стилова. Успостављање веза између језика и књижевности, посебно са старом руском књижевношћу и књижевношћу 18. века са којима се узајамно допуњује и даје комплексан увид у процес настанка руске културе и духовности. Практични аспект: Допуњавањем знања из осталих лингвистичких дисциплина, али из дијахронијског аспекта, стварају се услови за свеобухватно праћење језичких појава са становишта унутрашњих законитости језичког развитка, те повезивање историје језика са историјом народа. Могућност откривања историјског порекла, као и стилистичко-функционалне употребе различитих лексичко-семантичких категорија у савременом руском језику и проналажење еквивалената у српском. Увођење у самосталан истраживачки рад писањем реферата (семинарски рад) уз помоћ наставника уз савлађивање методологије историјсколингвистичких

10

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И 2

истраживања и технике научног рада, као и оријентисања у библиографским подацима из дате области. Исход предмета/стечена знања: Схватање механизама функционисања савременог руског језика у оквирима система комплементарних функционалних стилова, као и примена практично стечених знања – правилног употребљавања жанровски условљене лексике у руском језику и вођење рачуна о адекватном превођењу и транспоновању на српски језик. Ширење сазнања о језику као духовном и културно-историјском феномену на основу садржаја и порука старих споменика. Сагледавање језика не само као скупа језичких факата већ и као историјског, националног и духовног идентификатора народа и појединца као личности, те формирању вредносног, емоционално-персоналног односа према њему. Методе извођења наставе: Теоријско-спознајна, илустративно-демонстративна, вербално-текстуална Теоријска настава (предавања): Градиво се излаже са ослонцем на когнитивни принцип презентовања и усвајања материје. Интерактивни приступ подразумева подстицање студената на изражавање властитог става и укључивање у дискусију. Демонстративно-илустративни и аналитички метод је погодан за предочавање и анализу примера, одломака, идиома, фраза, изрека, пословица, историцизама, архаизама, црквенословенизама, жанровски обојене лексике, реалија везаних за контекст и сл., те откривања њиховог историјског порекла и стилистичко-функционалне употребе у језику. При изради реферата, односно семинарских радова користи се креативан приступ настави кроз монолошко-дијалошки вид презентовања, коментарисања и сучељавања ставова у току дискусије везане за дату тему, која се одабира и обрађује уз ишчитавање основне и шире литературе, као и обавезну научно-консултативну подршку наставника. Практична настава/вежбе: На часовима предавања могуће је, у виду дигресија, илустровање теоријски обрађеног градива практичном демонстрацијом на корпусу литерарних дела и других материјала (речници, енциклопедије, научна литература, журналистичко-публицистички прилози и др.) Теме за семинарске радове и потребна литература коментаришу се на часовима и у оквиру обавезних консултација. Садржај предмета: Теоријска настава: Увод:. Историја руског књижевног језика као наука (историја руског језика и њена два аспекта – историјска граматика руског језика и историја руског књижевног језика, предмет и методологија изучавања, настанак дисциплине и најзначајнији научници). Jезик као феномен (лингвистичка,

Историја руског језика 1 – Спецификација предмета

11

историјско-културолошка, филозофска, религијска и психолошка димензија језика – најпознатији научници и филозофи (В. фон Хумболт, А. Булатович, А. Ф. Лосев, С. Н. Булгаков, П. А. Флоренски), савремени ставови о овом аспекту и др.). Библијско и патристичко виђење језичког феномена и његов одраз у средњевековној концепцији језичког знака и средњевековном виђењу језика. Језичка ситуација у Русији у време настанка писмености и ширења хришћанства. Појам диглосије. Дистинкција између говорног (спонтаност настанка и еволуције на фонетском, фонолошком и граматичком плану – унутарња законитост језика, историјски континуитет промена у језику, социјална неусловљеност, локално-дијалекатски карактер) и књижевног језика (настанак и његово нормирање као резултат свесног колективног или индивидуалног стваралачког акта, социјално условљен појавом писмености као продукта планске језичке политике, међународни карактер – језици култа и службене религије – хебрејски, латински, старословенски, језик Кур’ана, савремена лингвистичка карта Pax Slavia Orthodoxa и Pax Slavia Latina). Периодизација историје руског књижевног језика: Различити приступи периодизацији као последица једнострано праћене промене историјских и језичко-стилистичких параметара (периодизација Б. А. Успенског). Повезаност историје књижевног језика са историјом народа. Подела на два раздобља. Преднационално раздобље (од 9. – друге пол. 17. века) са Кијевским (од 11.– 14. века) и Московским периодом (од 14. – друге пол. 17. века). Национално раздобље (од друге пол. 17. века – прве пол.19. века) – књижевни језик у време стварања националног језика и савремени руски књижевни језик (од Пушкина до данас). Преглед руске историје од 9. до 17. века (историјско-политичке прилике, историјски догађаји и личности). Језичка и културна ситуација у време првог јужнословенског утицаја. Концепције о настанку руског књижевног језика: Проблем порекла књижевног језика – концепција А. А. Шахматова, С. П. Обнорског, В. В. Виноградова – доминација концепције Б. А. Успенског. Узајамни однос говорног и писаног језика у различитим периодима развоја руског књижевног језика. Руски и црквенословенски у текстовима различитих жанрова и са различитим културним претензијама. Културне и политичке прилике на територији Московске Русије у време првог и другог јужнословенског утицаја (покушај рестаурације старословенске традиције и смишљена славенизација руског књижевног језика са циљем стварања заједничког језика источних и јужних Словена и Московске државе као центра православља и учености после пада Византије и балканских држава – теорија о Москви као Трећем Риму).

12

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И 2

Појам норме и кодификација језика: Норма у говорном (језичка пракса), и књижевном језику (прва фаза – реперезантивни текстови, друга – граматике, речници, приручници). Кодификација црквенословенског језика (од реформи патријарха Никона 1652–1666. до издавања Јелисаветине Библије 1723). Значај појаве штампане књиге (Петар Мстиславец, Иван Фјодоров – Апостол, издавање азбуке /1574, прва издања Библије – Острошка, Генадијева, Јелисаветина) и рускославјанских граматика: граматике руско-словенског језика Лаврентија Зизанија (1596), Словенске граматике Мелетија Смотрицког (1648) и потреба стварања јединствене ортографске, граматичке и стилистичке норме. Први покушаји кодификације руског језика. Практична настава: Уочавање теоријски обрађених појава и елемената на текстовима различитих жанрова из средњевековне руске књижевности. Литература Теоријска настава : Основна литература: 1. Судавичене Л. В, Н. Я. Сердобинцев, Ю. Ф. Кадыкалов, История русского литературного языка. Под ред. И. Ф. Протченко. Просвещение, Ленинград, 1990.

2. Кожин, А. Н. Литературный язык Киевской Руси. Изд. „Русский язык“, Москва, 1981.

3. Филин Ф. П, Истоки и судьбы русского литературного языка. «Наука», Москва, 1991.

4. Успенский, Б.А. Краткий очерк истории русского литературного языка (XI–XIX вв.). Гнозис, Москва 1994.

5. Ремнёва, М.Л. Пути развития русского литературного языка XI–XVII вв. Изд. Московского университета, Москва 2003. Допунска литература: 1. Виноградов, В.В. История русского литературного языка. Наука, Москва 1978.

2. К. Кончаревић, Језик и православна духовност. Каленић, Крагујевац, 2006.

3. К. Кончаревић, Сакрална комуникација: норме, традиције, средства. Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања, Београд, 2014.

4. К. Кончаревић, Поглед у теолингвистику. Јасен, Београд, 2015. Помоћна литература: Речници: 1. Словарь древнерусского языка (ХI–ХIVвв.). В 6 т. Москва 1988–2000.

2. Словарь русского языка (ХI–ХVIIвв.). В 26 т. Москва 1976–2002.

13

Историја руског језика 1 – Спецификација предмета

3. Словарь русского языка (ХVIII в.). В 9 т. Санкт-Петербург 1984–1997.

4. Лингвистический энциклопедический словарь (гл. ред. В. Н. Ярцева), Советская энциклопедия, Москва 1990. Хрестоматије 1. Кожин А. Н., История русского литературного языка. Высшая школа, Москва, 1989.

2. Обнорский, С. П., Бархударов, С. Г. Хрестоматия по истории русского литературного языка. Аспент пресс, Москва 1999; 3. Федорова, М. Е., Сумникова, Т. А. Хрестоматия по древнерусской литературе. Высшая школа, Москва 1974; 4. Литература Древней Руси, Хрестоматия (сост. Дмитриев Л. А. под ред. Д. С. Лихачёва). Высшая школа, Москва 1990. Помоћна литература: 1. Славянские древности (Этинолингвистический словарь под ред. Н. И. Толстого). В 4т./РАН/, Международные отношения, Москва 1995–2009.

2. Скринников, Р. Г. История российская IX–XVII вв. Весь мир, Москва 1997.

3. Оболенски, Д., Оти, Р. Историја Русије. Clio, Београд 2003.

4. Енциклопедије и лексикони (културологија, етнолингвистика, историја, религија, знамените личности, уметност и др.) Број часова активне наставе Предавања: 1

Вежбе: 1

Други облици наставе

Студијски истраживачки рад

Посебне напомене: Оцена знања (максимални број поена 100) Предиспитне обавезе Поена Завршни испит Теоријска настава-похађање 10 Практична настава-активност 20 Семинарски рад (реферат) 10

Остали часови

Поена

Теоријски део-усмено 60

Напомене о провери и вредновању знања: Студент је дужан да похађа наставу (предавања) и извршава предиспитне обавезе и потом приступи завршном испиту.

14

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И 2

Историја руског језика 2 Спецификација предмета Студијски програм: Руски језик, књижевност и култура Врста и ниво студија: Основне академске студије Назив предмета: Историја руског језика 2 Статус предмета: обавезан (ОП) Година студија: трећа Тип предмета: научно-стручни (НС) Услов: одслушан курс из Увода у славистику, Старословенскoг језикa 1 и 2, Упоредне граматике словенских језика 1 и 2, Историје руског језика 1 Циљ предмета: Теоријски аспект: Истицање спецификума генезе руског књижевног језика и његовог развитка у дијахронијској перспективи. Праћење еволуције и особености у разним епохама и жанровима и сагледавање функционисања језичких чињеница, откривање узрока који су довели до рушења средњовековног језичког канона и утемељења савременог система језичких стилова. Успостављање веза између језика и књижевности, посебно са старом руском књижевношћу и књижевношћу 18. века са којима се узајамно допуњује и даје комплексан увид у процес настанка руске културе и духовности. Стицање увида у активне језичке процесе и порекло промена, као и општу динамику и интензитет развоја и мењања савременог руског језика од времена Совјетске Русије до краја 20. века. Практични аспект: Допуњавањем знања из осталих лингвистичких дисциплина, али из дијахронијског аспекта, стварају се услови за свеобухватно праћење језичких појава са становишта унутрашњих законитости језичког развитка, те повезивање историје језика са историјом народа. Откривање историјског порекла и функционално-стилистичке употребе различитих лексичко-семантичких категорија у савременом руском језику и тражење еквивалената у српском. Уочавање иновација у савременом руском језику на разним језичким нивоима, њихово препознавање и адекватно коришћење у књижевном језику. Увођење у самосталан истраживачки рад писањем реферата (семинарски радови) уз помоћ наставника уз савладавање методологије историјсколингвистичких истраживања и технике научног рада, као и оријентисања у библиографским подацима из дате области. Исход предмета: Схватање механизама функционисања савременог руског језика у оквирима система комплементарних функционалних стилова, као и примена практично стечених знања – правилно употребљавање жанровски условљене лексике у руском језику и вођење рачуна о адекватном

Историја руског језика 2 – Спецификација предмета

15

превођењу и транспоновању на српски језик. Ширење сазнања о језику као духовном и културно-историјском феномену на основу садржаја и порука старих споменика. Сагледавање језика не само као скупа језичких факата већ и са становишта историјског, националног и духовног идентитета народа. Методе извођења наставе: Теоријско-спознајна, илустративно-демонстративна, вербално-текстуална. Теоријска настава /предавања: Градиво се излаже са ослонцем на когнитивни принцип презентовања и увајања материје. Интерактивни приступ подразумева подстицање студената на изражавање властитог става и укључивање у дискусију. Демонстративно-илустративни и аналитички метод је погодан за предочавање и анализу примера, одломака, идиома, фраза, изрека, пословица, историцизама, архаизама, жанровски обојене лексике и сл., те откривање њиховог историјског порекла и стилистичко-функционалне употребе у језику. При изради реферата, односно, семинарских радова користи се креативан приступ настави кроз монолошко-дијалошки вид презентовања, коментарисања и сучељавања ставова у току дускусије везане уз задату тему, која се одабира и обрађује уз ишчитавање основне и шире литературе, као и научно-консултативну подршку наставника. Практична настава/вежбе: Уочавање теоријски обрађених појава и елемената на текстовима различитих жанрова из 18., 19. и 20. века Теме за семинарске радове и потребна литература коментаришу се на часовима и у оквиру консултација. Садржај предмета: Теоријска настава: Језик епохе Петра Великог Утицај културних и историјских промена у време Петра Великог на развој књижевног језика (европеизација, иновирање вокабулара, реформа азбуке и др.) Језичко шаренило као последица распада система црквенословенског језика и одсуство јединствених норми. Петрова реформа ћирилице (гражданица – тзв. грађанско писмо) као предуслов за одвајање књижевног језика од црквенословенског језичког канона. Речници и граматике у доба Петра I. Прва научна граматика руског језика на латинском језику (H. W. Ludolfi, Grammatica Russica, Oxford 1696). Језик и процеси у 18 веку: Језички дуализам у Лудолфовој Граматици («русские говорят по-русски, а пишут по-славянски») као основна карактеристика језика поткрај 17. и почетком 18 .века (писани црквенословенски и усмени народни) и могућности за нову периодизацију руског књижевног језика на чисто језичкој основи. Граматика руског језика Адодурова. Ломоносов и учење о три стила. Граматичке и лексичке одлике сваког од

16

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И 2

трију стилова у Ломоносовљевој Граматици. Промене у концепцији књижевног језика. Карамзин и Шишков. Карамзинова реформа језика и принципи фразеолошког новаторства. Полемика између присталица Карамзина и Шишкова око развитка књижевног језика почетком 19. века. Формирање националног књижевног језика: Демократизација и промене у књижевном језику у 19.веку. Промене у статусу црквенословенског језика у 19. веку и први покушаји реформисања црквенословенске норме у правцу русификације (Теофан Говоров, Августин Гуљаницки). Руски језик у 20. веку: Русификација црквенословенског језика у склопу припрема за Помесни сабор 1917–18. године (методолошка начела). Руски књижевни језик у доба Совјетске Русије. Промене у језику после Октобарске револуције (у стилистичком систему, неологизми, совјетизми, сложенице и абревијатуре, језик технолошке и космичке ере (50-тих и 60-тих година). Промене односа према норми и њена демонстрација у језику с краја 20. века (утицај средстава масовног информисања, језик штампе и масовних медија, пословни језик, језик политичких термина, језик жаргона, компјутерски језик, англицизми и сл.; речници нове лексике). Везе историје руског са историјом српског језика: Руски и српски – језици у историјском контакту (од доба Светог Саве до данас – теорија А. Белића). Рускословенски језик код Срба. Главне особине рускословенског језика. Судбина рускословенског језика у сакралној употреби и књижевности. Руски књижевни језик као један од израза у књижевности. Славеносрпски тип књижевног језика. Вук Караџић и славеносрпски језик. Русизми и црквенословенизми у српском језику. Практична настава: Уочавање теоријски обрађених појава и елемената на текстовима различитих жанрова из руске књижевности XVII-XXI в.

Литература: Теоријска настава : Основна литература: 1. Кожин, А. Н. Литературный язык допушкинской России. Изд. „Русский язык“, Москва, 1989.

2. Успенский, Б. А. Краткий очерк истории русского литературного языка (XI–XIX вв.). Гнозис, Москва, 1994.

3. Ремнёва, М. Л. Пути развития русского литературного языка XI–XVII вв. Изд. Московского университета, Москва, 2003.

4. К. Кончаревић, Сакрална комуникација: норме, традиције, средства. Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања, Београд, 2014.

5. К. Кончаревић, Поглед у теолингвистику. Јасен, Београд, 2015.

Историја руског језика 2 – Спецификација предмета

17

4. Допунска литература: 1. Виноградов, В. В. История русского литературного языка. Наука, Москва 1978.

2. Брагина, А. А. Неологизмы в русском языке. Наука, Москва 1975.

3. Валгина, Н. С. Активные процессы в современном русском языке: учебное пособие. Логос, Москва 2001.

4. Русский язык конца XX столетия (1985–1995) / Отв. ред. Е. Л. Земская. – Москва 2000.

5. Скляревская, Г. Н. Русский язык конца XX в.: Версия лексикографического описания // Словарь. Грамматика. Текст. – Москва 1996.

6. Е. Ширяев (ред.), Русский язык. Universytet Opolski / Instytut Filologii Polskiej, Opole 1997. Литература из историје српског језика релевантна за историју руског језика: 1. Ивић, П. Преглед историје српског језика, т.VIII, Изд. књижарница Зорана Станојевића, Сремски Карловци – Нови Сад 1998.

2. Младеновић, А. Славеносрпски језик, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад 1989. Речници: 1. Словарь русского языка (ХI–ХVIIвв.). В 26 т. АН СССР /РАН/. Ин-т рус. яз., Москва 1976–2002.

2. Словарь русского языка (ХVIII в.). В 9 т. Наука, Санкт-Петербург 1984–1997.

3. Лингвистический энциклопедический словарь (гл. ред. В. Н. Ярцева), Советская энциклопедия, Москва 1990.

4. Максимов, В. И. Словарь перестройки. Златоуст, Москва 1992.

5. Толковый словарь русского языка конца XX в. Языковые изменения /гл. ред. Г. Н. Скляревская/. Фолио-Пресс, Санкт-Петербург 2000.

6. Зенович К. С. Словарь иностранных слов и выражений. АСТ и др., Москва 1998.

7. Елистратов B. C. Словарь русского арго. Азбуковник, Москва 2000. Хрестоматије: 1. Обнорский, С. П., С. Г. Бархударов, Хрестоматия по истории русского литературного языка.Аспент пресс, Москва 1999.

2. Кожин А. Н., История руссского литературного языка. Хрестоматия. Высшая школа, Москва, 1989.

18

СИЛАБУСИ ЗА СТУДИЈСКЕ ПРЕДМЕТЕ ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1 И 2

Помоћна литература: 1. Славянские древности (Этинолингвистический словарь под ред. Н. И. Толстого). В 4т./РАН/, Международные отношения, Москва 1995–2009.

2. Скринников, Р. Г. История российская IX–XVII вв. Весь мир, Москва 1997.

3. Оболенски, Д., Оти, Р. Историја Русије. Clio, Београд 2003.

4. Енциклопедије и лексикони (културологија, етнолингвистика, историја, религија, знамените личности, уметност и др.) Број часова активне наставе Предавања: 1

Вежбе: 1

Други облици наставе

Студијски истраживачки рад

Посебне напомене: Оцена знања (максимални број поена 100) Предиспитне обавезе Поена Завршни испит

Остали часови

Поена

Теоријска настава-похађање 10 Теоријски део – усмено 60 Практична настава-активност 20 колоквијум-и (усмени) Семинарски рад (реферат) 10 Тест Напомене о провери и вредновању знања: Студент је дужан да похађа наставу (предавања) и извршава предиспитне обавезе и потом приступи завршном испиту. Други део курса (Историја руског језика 2) се не може слушати без претходно одслушаног и положеног првог нивоа (Историја руског језика 1).

ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ

Дијахронијске дисциплине чине историјски аспект лингвистике, будући да језик проучавају у светлу његовог историјског развитка. Термин дијахронија, односно, дијахронијски (грч. διά кроз, ό χρόνος време), користи се у значењу историје језика, проучавања његовог настанка и развоја кроз време, за разлику од синхроније (грч. ςιν заједно, са, ό χρόνος време, односно, истовремено), која језичкe појавe или стање у језику посматра са становишта одређеног (обично садашњег) тренутка. Савремена лингвистика свој настанак дугује управо историјској лингвистици, која је у 19. веку поставила темеље научном истраживању у области језика и тиме представља традицију, али и чврсту теоријску залеђину проучавања свих промена у језику. У савременој науци о језику преовладава синхронијски приступ, но будући да се тековине историјско-компаративног начина проучавања језика не могу занемарити нити заобићи у дубљем и студиознијем опсервирању, како појединих појава у језику, тако и у развоју појединих језика и целих језичких група (руски спада у индоевропску, прасловенску, словенску, односно, источнословенску заједницу језика), дијахронијске дисциплине чине, у већој или мањој мери, саставни део студијских планова и програма славистичких катедри. Под дијахронијским дисциплинама (предметима) у високошколској русистици у српској говорној и социокултурној средини подразумевају се Историјска граматика руског језика, Историја руског књижевног језика, Старословенски језик и Упоредна граматика словенских језика. Старословенски језик и Упоредна граматика словенских језика изучавају се код нас, осим на русистичким катедрама, и на студијским групама за друге словенске језике (као и на студијама Српске књижевности, затим на Православном богословском факултету и Филозофском факултету у Београду у оквиру студијске групе Историја), а као значајни стручни предмети и на студијама србистике од чијих курикулума, по правилу, и полазе. Историјска граматика руског језика и Историја руског (књижевног) језика изворне су русистичке дијахронијске дисциплине и предају се ис-

20

ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ

кључиво за студенте руског језика, књижевности и културе, те су стога њихови планови и програми, садржај, концепција, реализација и евалуација наставе непосредно повезани са другим студијским дисциплинама на русистичким студијама. Високошколска настава русистике подразумева наставни процес који се изводи за филолошки (русистички) образовни профил на универзитетском нивоу са циљем професионалног опособљавања и стицања највишег степена образовања из филолошких наука (русистике), при чему се термин настава, односно систем наставе, третира у складу са савременом руском дидактичком праксом као скуп компоненти наставног процеса, које диктирају одабир наставног градива, садржај, начин његовог предочавања, методе и средства наставе, док се свесно-практични метод наставе, који доминира у настави страног језика на универзитетском нивоу, може сматрати адекватним и када се ради о настави историјских језичких дисциплина. Руски (страни) језик као основни предмет на студијама русистике, представља, уједно, и контекст система наставе дијахронијских дисциплина, будући да изучавање руског језика на високошколском нивоу подразумева и разматрање стања у савременом језику са историјског аспекта, односно, познавање законитости историјског развоја руског језика, као и историјско компарирање и типолошко конфронтирање руског и српског језика као матерњег у вертикалној, али транспоновано и на хоризонталну раван оба језика. Српска говорна и социокултурна средина језички је и културни ареал на који је усмерено предавање Историје руског језика. Будући да руски и српски језик генеалошки спадају у словенску групу индоевропских језика, сличност у граматичкој структури и лексичком фонду блискосродних језика олакшава усвајање руског језика носиоцима српског као матерњег због могућности позитивног преноса, али се због евидентних разлика на фонолошком, граматичком, лексичком, стилистичком и лингвокултуролошком плану мора водити рачуна и о спречавању интерференције. Контрастирање система двају језика одражава се на одабир и излагање наставних садржаја, избор метода и поступака и наставних средстава у настави руског језика као страног уз уважавање специфичности српске говорне и културне средине, а односи се, пре свега, на синхронијски, али исто тако и на дијахронијски аспект учења језика. Дијахронијске дисциплине у складу са оваквим дефинисањем теоријског и практичног аспекта изучавања руског језика на студијама русистике имају изузетан значај за формирање, пре свега, теоријско-лингвистичке,

Значај стицања дијахронијских компетенција на студијама русистике

21

културолошке, преводилачке и књижевнонаучне, а делимично, и комуникативне компетенције студената русистике. Њихово конципирање мора полазити како од иманентних развојних одлика руског језика, тако и од узимања у обзир генетских и типолошких специфичности матерњег језика студената – српског. У настави руског језика на филолошким студијама важно је успостављање међупредметне, као и међуциклусне, унутарциклусне и унутарпредметне корелације, што доприноси формирању комплексних умења научне анализе појава и елемената руског језичког система. У том смислу, неопходно је остварити, како унутарциклусне везе у оквиру лингвистичког подручја на релацији Савремени руски језик (теоријски и практични курс) – Историја руског језика, тако и везе у оквиру дијахронијских монолингвалних и компаративних дисциплина (Историјска граматика руског језика – Историја руског језика – Старословенски језик – Упоредна граматика словенских језика), те међуциклусне везе са предметом Савремени српски стандардни језик, као и са Историјом српског језика. Професионална компетенција дипломираних филолога је вишедимензионална и обухвата пoјединачне видове компетенције од теоријско-лингвистичке, психолошко-педагошке, културолошке, преводилачке, књижевно-научне до комуникативне, од којих се свака формира на микроплану (на нивоу појединих предмета и предметних подручја), као и на макроплану, где се међусобно преплићу све дисциплине и циклуси филолошког образовања. Дијахронијске дисциплине као део на студијама русистике имају значајан удео у формирању првенствено теоријско-лингвистичке, културолошке, преводилачке, књижевнонаучне, а делимично и комуникативне компетенције филолога-русисте, те управо уважавајући ову чињеницу треба сагледавати предуслове конципирања, реализовања и вредновања наставе на предметима језичке дијахроније на студијама руског језика као страног. У даљем излагању осврнућемо се на она знања и умења која директно, у већој или мањој мери, зависе управо од степена дидактичког транспоновања наставних садржаја и достигнуте предметне компетенције из филолошких историјских дисциплина. Теоријско-лингвистичка оспособљеност једна је од димензија професионалне компетенције на филолошким студијама која се формира, превасходно, као резултат наставе из опште лингвистике, теоријских предмета лингвистичке русистике (на синхроном плану), на темељу контрастивног конфронтирања савременог руског и српског језика у језичкој теорији и пракси, али и наставног процеса и постигнуте компетенције на предметима језичке дијахроније.

22

ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ

У складу са поменутим, филолог-русист, у циљу стицања целовитог увида у систем руског језика и његову структуру, треба да познаје: 1) законитости и етапе историјског развитка руског језика, али и поседује 2) општа знања из историјске филологије што подразумева: а) познавање индоевропског порекла словенских језика, као и прасловенског језика (општесловенске црте), настанка и поделе словенских језика, формирања и особености првог књижевног језика Словена – старословенског језика (споменици словенске писмености, редакције, палеослависти), историје словенског писма, као и руског и српског алфабета; б) представу о језику као културном наслеђу – утемељено на усменом стваралаштву и фолклору, историјским и првим писаним изворима, књижевном стваралаштву (староруски као књижевни језик свих Источних Словена, развој источнословенских књижевних језика и књижевности); в) јасну представу о формирању руског књижевног језика, о значају писане језичке традиције у руској уметничкој прози; г) представу о језику као историјском систему (веза међу људима и епохама), културном и духовно-филозофском феномену; д) познавање русистике – науке о руском језику, њеног историјата и истакнутих руских научника-филолога; е) познавање реформе руског језика и савременог стања (језичка норма и култура говора, активни процеси у језику). Примена историјско-компаративног метода (са елементима конфронтативног) у историјској лингвистици омогућује и стицање следећих компетенција: а) умења историјског компарирања на релацији старословенски – руски – српски језик (са освртом на рускословенски и српскословенски); б) умења упоредног компарирања словенских језика у синхроном и дијахроном пресеку; в) умења препознавања одлика руског и српског језика (истоветности, сличности и разлика), као и типолошког диференцирање и контрастирања руског у односу на српски (на савременом плану, са освртом на развој руског и српског фонолошког и граматичког система). Културолошка компетенција укључује свеобухватна и систематизована знања везана уз историју и савремено стање руске, као и шире словенске културе, која зависе од знања усвојених у процесу наставе из низа теоријских и практичних русистичких лингвистичких дисциплина и предмета

Значај стицања дијахронијских компетенција на студијама русистике

23

попут Увода у славистику, Руске цивилизације и културе, Старе руске културе и културе 18. века, односно, Историје руске културе, као и књижевноисторијских предмета (Стара руска књижевност, Стара руска књижевност и фолклор, Народна и стара руска књижевност, Књижевност 18. века), а на неким факултетима групама и шире схваћених историјских дисциплина: Историје културе Срба, односно, Културне историје Срба, па све до Историје Византије или Увода у историју уметности. У великој мери, управо знања стечена у процесу наставе из језичке дијахроније доприносе филолошком, као и општем образовању, те проширивању и допуњавању целовите културолошке компетентности филолога-слависте, коју у њеној историјској димензији чини: а) познавање Словена у светлу најстаријих историографских извора и археографских и лингвистичких истраживања (језички контакти и позајмице у прасловенском језику из других несловенских језика, словенски етноними, проблем прапостојбине и сеобе Словена, духовна култура Словена у претхришћанско доба, примање хришћанства, почеци писмености – улазак у културну историју европских народа, формирање и развој словенских књижевних језика и књижевности); б) познавање глобалног модела руске цивилизације и културе, геополитичког и географског положаја Русије у прошлости и данас, периодизације историјског развитка Русије /историјски догађаји и личности/, етнографских одлика, традиције, обичаја, фолклора, насеља и становање, начина друштвеног и породичног живота (домострој) и сл. в) познавање формирања и развоја свести код Руса (религијска мисао – многобоштво и митологија, примање хришћанства, Руска православна црква кроз историју, православље у уметности, развој мисли у домену морала, филозофије, права, науке, уметности, књижевности, односно, етичких, културних и духовних идеала руског народа и др.); г) познавање особености руске културе, руско-српских културно-историјских и језичких веза и контаката са културом других јужнословенских народа (I и II јужнословенски утицај, руски утицај у српској културној средини почетком 18.в., славеносрпски – хибридни језик српске књижевности, рускословенски као језик српске Цркве и др.); д) сагледавање функционисања руског језика у Русији и у свету – некад и сад (социолингвистички моменат); е) познавање узрока и појаве лингвокултуролошке интерференције код студената чији је матерњи језик српски и способност превазилажења овог проблема;

24

ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ

ж) поседовање лингвокултуролошких знања о културно-националној, као и историјској компоненти лексике, фразеологије, афористике, говорне етикеције (архаизми, историцизми, палеословенизми, црквенословенизми) итд. з) познавање извора лингвокултуролошких информација, њихове историјске компоненте – енциклопедије, лексикони, лингвистички енциклопедијски речници, историјски речници руског (староруског) језика (етимолошки, дијалектолошки, лексикографски), речници старословенског и црквенословенског језика, вишејезични речници словенских језика, терминолошки речници и енциклопедије теолошког садржаја, научна периодика, часописи са темама из историје, историјске филологије, лингвокултурологије и граничних области; и) умење обраде текста и коментарисања предочених садржаја и података са историјско-културолошког аспекта, као и предочавања и тумачења појмова и лексике са историјском и културном компонентом; к) способност подстицања и развијања интересовања за руску културу и историју путем наставних садржаја, материјала и допунске литературе на предметима језичке дијахроније, у току учења, односно студирања руског језика. Књижевнонаучна компетенција може се проматрати као засебна димензија оспособљености, уколико је чине укупност знања, умења и способности из области опште теорије књижевности и историје руске књижевности, но, с обзиром да се знања из изворних русистичких историјских лингвистичких дисциплина (Историјска граматика руског језика и Историја руског језика) ослањају и надовезују превасходно на наставне садржаје из Старе руске књижевности и Књижевности 18. века без детаљнијег систематизованог бављења историјом руске књижевности у целини, склони смо да ову врсту оспособљености, са аспекта предмета које проучавамо, сматрамо специфичним сегментом културолошке компетенције. Утицај резултата наставног процеса из дијахронијских предмета у остваривању ове врсте финалног циља на студијама русистике више је посредан, са посебним акцентом на употпуњавању знања о споменицима и делима старе писмености и њиховом смештању у књижевно-историјски миље (настанак и развој старе руске писмености и књижевности, аутори, дела оригиналне и преводне књижевности богослужбеног и световног карактера и др.), стицању представе о књижевно-историјским приликама и процесима у време фомирања руског књижевног језика као језика националне књижевности (од Ломоносова до Пушкина, реализам и утицај на

Значај стицања дијахронијских компетенција на студијама русистике

25

руски књижевни језик, совјетски период – иновације у језику: неологизми, совјетизми, абревијатуре, језик космичке и техничке ере, активни процеси у језику, савремена књижевност – демократизација норме и језика), те ширењу свести о развоју и значају руско-српских књижевних веза у историјском пресеку. Преводилачка компетенција може имати два вида: 1) наставно превођење (минимум преводилачке компетенције) и 2) професионално превођење (максимум преводилачке компетенције). Наставно превођење присутно је у самим историјским филолошким предметима, превасходно у Историјској граматици руског језика и Историји руског језика, где се на савремени руски језик, а по потреби и српски језик, преводе текстови из хрестоматија одабрани за тумачење и анализу као и древни споменици на староруском језику, док се превођење са старословенског језика може, делимично, посматрати као унутарјезичко уз неопходни историјски коментар. Дијахронијски предмети имају значај и за наставно превођење у области практичних синхронијских дисциплина, али дају свој допринос и за формирање компетенције професионалног превођења, као самосталног финалног циља наставе, што подразумева: а) умење превођења на савремени руски, односно српски језик текстова, научно-стручне литературе, превасходно из области појединих хуманистичких наука – историје, археологије, филозофије, теологије, фолклора, уметности и сл., као и дела старе и лепе књижевности у којима се срећу инкорпорирана и знања о одликама руске и српске културе, као и културе других словенских, посебно јужнословенских народа кроз историју; в) умење констатовања, препознавања и адекватног превођења лексема са национално-културном и историјском семантиком, односно реалија које немају лингвистички карактер; г) познавање и коришћење архаизама, историцизама, дијалектизама, односно палеословенизама, црквенословенизама као дела жанровски и стилски обојене лексике и фразеологије, те њихово правилно и еквивалентно транспоновање уз евентуално калкирање, транслитерацију, адаптацију и др.; д) јасну представу о етнонимима, топонимима, антропонимима, паронимима и сл. као делу словенске (и руске) културне и историјске баштине, потеклих из фолклора, биљина, словенске митологије, записа о источнословенским племенима, сведочанстава древних летописа, легенди, епова, прича, грамота и садржаја писама на брезовој кори, као и докумената и стваралаштва из разних сфера живота и културе (војна, политичка, правна, научна, богословска, књижевна лексика и сл.).

26

ЗНАЧАЈ СТИЦАЊА ДИЈАХРОНИЈСКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА НА СТУДИЈАМА РУСИСТИКЕ

ж) умење и развијање навика употребе речника староруског, црквенословенског, старословенског језика, речника других словенских језика, специјализованих речника (књижевних, научних, богословских термина и сл.). На формирање комуникативне компетенције наставни процес из предмета језичке дијахроније утиче делимично, а могли бисмо рећи и посредно, будући да она по својој природи инкорпорира у себе сва побројна знања, умења и способности теоријско-лингвистичке, преводилачке, културолошке, а дакако, и књижевнонаучне оспособљености.Свака од димензија поменутих видова компетенције у већој или мањој мери помаже филологу-русисти у формирању комуникативне оспособљености као најспецифичније компоненте финалног циља студирања руског језика.

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић

Др Ксенија Кончаревић, Мр Слободанка Перкучин, Мр Марија Марковић, Др Митра Рељић: ИСТОРИЈА РУСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (црквенословенско-руска преплитања) Рецензенти Академик Предраг Пипер, ред. проф. Филолошког факултета Универитета у Београду Др Дара Дамљановић, ред. проф. Филозофског факултета Универитета у Београду Др Зоран Ранковић, ред. проф. Православног богословског факултета Универзитета у Београду Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339, 064 124 26 26 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Иван Јовановић Корице Мирко Тољић Штампа Невен тираж 300

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.161.1(091) 811.161.1:811.163.41 ИСТОРИЈА руског књижевног језика : (црквенословенско-руска преплитања) / Ксенија Кончаревић ... [и др.]. – Београд : Јасен, 2016 (Земун : Невен).

– 213 стр. : табеле, граф. прикази ; 24 cm „Делови ове књиге аутора др Ксеније Кончаревић настали су у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом ‘Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива’, потпројекат ‘Славистичка истраживања у теолингвистици ...’ --> прелим. стр. – Тираж 300.

– Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија: стр. 203–213., и уз поједина поглавља.

ISBN 978-86-6293-052-1 1. Кончаревић, Ксенија [аутор] a) Руски језик – Историја b) Руски језик – Српски језик – Компаративна анализа COBISS.SR-ID 226580236