МИЛЕНА ЗАМУРОВИЋ
КАРЦИНОМ ЈАЈНИКА ПРИРОДА И НЕКИ МЕТОДИ ЛЕЧЕЊА
Београд 2011.
САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР САЖЕТАК ABSTRACT
5 7 8
1. УВОД
9
2. ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ 2.1. АНАТОМИЈА ЈАЈНИКА 2.2. ХИРУРШКА АНАТОМИЈА ЈАЈНИКА 2.3. ЕМБРИОЛОГИЈА ЈАЈНИКА 2.4. МОРФОЛОГИЈА ЈАЈНИКА 2.5. МАЛИГНИ ТУМОРИ ЈАЈНИКА 2.5.1. Етиологија тумора јајника 2.5.2. Патогенеза тумора јајника 2.5.3. Дисеминација малигних тумора јајника 2.5.4. Клиничке манифестације тумора јајника 2.5.5. Дијагностика тумора јајника 2.5.5.1. Бимануелни преглед 2.5.5.2. Ултрасонографија 2.5.5.3. Магнетна резонанца 2.5.5.4. Компјутеризована томографија 2.5.5.5. Туморски маркери 2.5.5.6. CA-125 2.5.5.7. Рендгенска испитивања 2.5.5.8. Цитолошка испитивања 2.5.5.9. Аспирација или биопсија праћена ултразвуком 2.5.5.10. Лапароскопија 2.5.5.11. Експлоративна лапаротомија 2.6. КЛИНИЧКИ СТАДИЈУМИ КАРЦИНОМА ЈАЈНИКА 2.7. ХИСТОПАТОЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ТУМОРА ЈАЈНИКА 2.7.1. Малигни епителни тумори 2.7.2. Серозни карциноми јајника 2.7.3.Муцинозни карциноми јајника 2.7.4. Ендометриоидни карциноми јајника 2.7.5. Карциноми светлих ћелија јајника 2.7.6. Бренерови тумори јајника 2.7.7. Недиференцирани карциноми јајника 2.7.8. Ситноћелијски карцином јајника 2.8. ХИРУРШКО ЛЕЧЕЊЕ КАРЦИНОМА ЈАЈНИКА 2.8.1. Радикална операција 2.8.2. Конзервативна хирургија 2.9. ХЕМИОТЕРАПИЈА МАЛИГНИХ ТУМОРА ЈАЈНИКА 2.10. РАДИОТЕРАПИЈА МАЛИГНИХ ТУМОРА ЈАЈНИКА 2.11. ХОРМОНСКА ТЕРАПИЈА ТУМОРА ЈАЈНИКА 2.12. ИМУНОТЕРАПИЈА ТУМОРА ЈАЈНИКА
10 10 10 11 12 13 13 14 15 17 18 19 19 20 20 21 21 22 23 23 23 23 24 26 28 29 29 30 30 30 30 31 31 31 32 32 33 35 35
4
2.13. ИНТРАПЕРИТОНЕАЛНА ТЕРАПИЈА КАРЦИНОМА ЈАЈНИКА 2.14. SECOND-LOOK ОПЕРАЦИЈА 2.15. ПРОГНОЗА 2.16. КВАЛИТЕТ ЖИВОТА БОЛЕСНИЦА С КАРЦИНОМОМ ЈАЈНИКА
36 36 38 40
3. ЦИЉЕВИ РАДА
42
4. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОДЕ 4.1. МЕРЕЊЕ КВАЛИТЕТА ЖИВОТА 4.1.1. Генерички стандардизовани упитник sf-36 4.1.2. Поступак стандардизације SF-36 4.1.3. Упитници специфични за обољење 4.2. СТАТИСТИЧКА ОБРАДА ПОДАТАКА
42 44 45 48 48 50
51 5. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА 5.1. АНАЛИЗА БОЛЕСНИЦА КОД КОЈИХ ЈЕ РАЂЕНА SECOND-LOOK ОПЕРАЦИЈА 52 5.2. АНАЛИЗА БОЛЕСНИЦА КОЈИМА НИЈЕ РАЂЕНА SECOND-LOOK ОПЕРАЦИЈА 61 5.3 АНАЛИЗА БОЛЕСНИЦА КОЈИМА ЈЕ ПРИМАРНО РАЂЕНА БИОПСИЈА ТУМОРА 69 5.4. АНАЛИЗА СТАЊА БОЛЕСНИЦА КОЈИМА ЈЕ ПРИМАРНО РАЂЕНА РАДИКАЛНА ОПЕРАЦИЈА ПРЕМА ПРОТОКОЛУ ЗА УЗНАПРЕДОВАЛИ СТАДИЈУМ КАРЦИНОМА ЈАЈНИКА 77 5.5. АНАЛИЗА ПРЕЖИВЉАВАЊА БОЛЕСНИЦА 87 5.6. ЕПИДЕМИОЛОШКА АНАЛИЗА 91 5.7. АНАЛИЗА КВАЛИТЕТА ЖИВОТА БОЛЕСНИЦА 98 5.7.1. SF-36 упитник о здрављу 98 5.7.2. QLQ-C30 упитник о здрављу 99 5.7.3. Хамилтонова скала 100 6. ДИСКУСИЈА
101
7. ЗАКЉУЧАК
107
ПРИЛОЗИ SF-36 УПИТНИК О ЗДРАВЉУ QLQ-C-30 УПИТНИК О ЗДРАВЉУ ХАМИЛТОНОВА СКАЛА ЗА ПРОЦЕНУ АНКСИОЗНОСТИ И ДЕПРЕСИВНОСТИ ЕПИДЕМИОЛОШКИ УПИТНИК
109 111 115
131 133 145
РЕГИСТАР ПОЈМОВА ЛИТЕРАТУРА БИОГРАФИЈА АУТОРА
118 121
5
ПРЕДГОВОР Рад пред читаоцем настао је на основи текста који је ауторка одбранила као докторску дисертацију на Медицинском факултету Универзитета у Беог раду. Истраживање је посвећено лечењу болесница са узнапредовалим карцино мом јајника. По увреженом схватању, лечење карцинома јајника у узнапредо валом хируршком стадијуму болести почиње радикалном хируршком опера цијом, након које следи системска хемиотерапија. Хируршка циторедукција је кључни фактор који утиче на преживљавање болесница са карциномом јајника. Али проблем настаје услед чињенице што радикалну хируршку опе рацију која подразумева максималну хируршку циторедукцију тумора није увек могуће извести. Полазна претпоставка од које се у књизи полази јесте да болеснице са узнапредовалим карциномом јајника могу успешније бити ле чене уколико радикалној хируршкој операцији претходи примена системске хемиотерапије. Закључак који је одавде изведен јесте да је лечење узнапре довалог карцинома јајника успешније уколико се започне системском хемио терапијом, након које се спроводи радикална хируршка процедура када буде омогућено њено адекватно и потпуно извођење. Главнина рада посвећена је доказивању основне тезе. Али широки уводни део садржи опште информације о карциномима јајника. Колико је други део рада значајан као истраживачки рад у научном и стручном правцу посматран, толико је први важан као извор информација о поменутим боле стима. Тај је део између осталог доступан и недовољно стручно упућеном читаоцу заинтересованом за дату проблематику. Истраживачки поступак спроведен је у Гинеколошко-акушерској клиници „Народни фронт“ у времену од 2006. до 2009. године, и њиме обу хваћено 168 болесница. Испитиване болеснице сврстане су у две групе. Ис питаницама прве групе примарно је урађена биопсија тумора, а друге – ради кална операција. Све болеснице су потом примиле системску хемиотерапију. Код 46 болесница примењена је тзв. second-look операција односно секундар на циторедуктивна хирургија. За статистичку обраду података коришћене су методе дескриптивне и аналитичке статистике, а за анализу преживљавања коришћени су Каплан-Мајерова (Kaplan-Meier) метода и logrank тест. Преживљавање до појаве рецидива болести код болесница које су примиле системску хемиотерапију пре радикалне операције било је 28 месе ци, што је значајно боље него код болесница које су прво радикално опериса не, код којих је овај период био 13 месеци (p=0,000), док је укупно преживља вање било 43 месеца, односно 36 месеци. Резултат истраживања показао је да примена системске хемиотера пије пре радикалне операције значајно утиче на дужину ремисије болести и укупно преживљавање болесница.
6
Рад је значајан као допринос теоријском и практичном истраживању карцинома јајника и унапређењу лечења болесница са узнапредовалом овом болешћу, али и као књига коју ће са интересовањем прихватити шира чита лачка публика. Због свега тога књига је препоручљива и као стручни допри нос теорији и пракси гинеколошке онкологије, али и као штиво опште намене у ширењу знања о женским болестима, посебно о карциному јајника, јер та болест представља актуелно растућу болест са тенденцијом даљег пораста инциденце, која се због неспецифичних симптома болести и недостатака ме тода скрининга и ране детекције открива тек у узнапредовалом стадијуму бо лести у већини случајева. Годишње се укупно забележи око 204000 нових случајева а 125000 жена умре од ове болести. Лечење је веома скупо. Благо времена едукација ширег круга женске популације о томе заправо је важан медицински, али и општи друштвени задатак лекарске струке. Надамо се да ће ова књига бити значајан допринос здравственом напретку и здравственом просвећивању становништва код нас, где нема обиља сличне литературе па је сваки текст доступан широкој публици драгоцен као врста превентиве.
7
Процена оптималног времена за хируршко лечење болесница с узнапредовалим карциномом јајника
САЖЕТАК Увод. Хируршка циторедукција је кључни фактор који утиче на преживљава ње жена с узнапредовалим карциномом јајника. Извођење радикалне опера ције, међутим, није увек могуће. Карциноми јајника добро реагују на систем ску хемиотерапију, која може да доведе до „превођења“ из иноперабилног у операбилно стање. Због тога је за лечење и прогнозу болести важна тријажа болесница код којих ће бити примењена радикална операција, односно које ће лечење започети системском хемиотерапијом а наставити радикалном хирур шком процедуром када буде омогућено њено адекватно и потпуно извођење. Циљ рада. Циљ рада је да покаже да примена системске хемиотерапије пре радикалног хируршког захвата код болесница с узнапредовалим карциномом јајника може олакшати радикалну операцију, омогућити већу циторедукцију, смањити компликације током и после операције, омогућити бржи опоравак и наставак онколошког лечења, те утицати на дужину постоперативног прежи вљавања без рецидива болести и на укупно преживљавање. Методе и материјал. Истраживање је обављено у периоду 2006-2009. годи не, а обухватило је 168 болесница с узнапредовалим карциномом јајника, које су сврстане у две групе. Испитаницама прве групе примарно је урађена биоп сија тумора, а испитаницама друге групе радикална операција. Све болеснице су потом примиле системску хемиотерапију. Код 46 болесница примењена је тзв. second-look операција. За статистичку обраду података коришћене су методе дескриптивне и аналитичке статистике, а за анализу преживљавања коришћени су Каплан-Мајерова (Kaplan-Meier) метода и logrank тест. Резултати. Преживљавање до појаве рецидива болесница које су примиле системску хемиотерапију пре радикалне операције било је 28 месеци, што је значајно боље него код болесница које су прво радикално оперисане, код ко јих је овај период био 13 месеци (p=0,000), док је укупно преживљавање било 43 месеца, односно 36 месеци. Закључак. Примена системске хемиотерапије пре радикалне операције зна чајно утиче на дужину ремисије болести и укупно преживљавање болесница. Кључне речи: карцином јајника; преживљавање без рецидива; укупно пре живљавање ; second-look; хемиотерапија
8
Assessment of Optimal Moment for Surgical Treatment of Patients with Advanced Ovarian Carcinoma
ABSTRACT Introduction Surgical cytoreduction is the key factor influencing the survival of patients with advanced ovarian carcinoma. However, it is not always possible to perform radical surgery. Ovarian carcinoma cases respond well to systemic chemotherapy, which can lead to their “transformation� from inoperable into operable state. This is why triage process is very important for treatment and prognosis of the disease, since it helps decide which patients are to be initially subjected to radical surgery and which are to start the treatment with systemic chemotherapy followed by radical surgical procedure at a later moment, i.e. when it can be performed adequately and to a complete extent. Objective Aim of this study is to show that application of systemic chemotherapy prior to radical surgical procedure in patients with advanced ovarian carcinoma can facilitate radical surgery, result in more extensive cytoreduction, reduce intraoperative and postoperative complications, enable faster postoperative recovery and continuation of oncological treatment. Finally, it influences the length of the postoperative progression-free survival as well as the overall survival. Methods and Material 168 patients with advanced ovarian carcinoma were analysed the period 2006-2009. Patients were divided in two groups. Patients from the first group were subjected to primary tumour biopsy. Patients from the second group were primarily subjected to radical surgery. All patients were subsequently administered systemic chemotherapy. On 46 patients, second-look surgery was performed. Statistical analysis utilised descriptive and analytic methods while Caplan-Maier method and Log Rang test were used to analyse survival data. Results Progression-free survival in patients who received systemic chemotherapy prior to radical surgery equalled 28 months which is significantly better than corresponding data for patients who first underwent radical surgery. Progressionfree period for the second group equalled 13 months (p=0,000), while the overall survival equalled 43 and 36 months respectively. Conclusion Application of systemic chemotherapy prior to radical surgery significantly influences the duration of disease remission as well as the overall survival. Keywords: ovarian carcinoma; progression-free survival; overall survival; secondlook; chemotherapy
9
1. УВОД Малигне болести су данас један од најчешћих узрока смрти савременог чове ка. Мада се јављају у свим старосним добима, чак и код новорођенчади, ипак су знатно чешће код одраслих особа. Према досадашњим запажањима, чини се да се с продужавањем животног века повећавају и изгледи за настанак ма лигнитета код људи. У новије време карцином јајника је актуелна и све чешћа болест с тен денцијом даљег повећања инциденције. Он је узрок смрти 47% жена оболе лих од различитих типова карцинома. Нажалост, рано дијагностиковање и лечење малигних тумора јајника и даље представља велики проблем упркос примени савремених дијагностич ких и терапијских поступака. Такође, и поред опсежних истраживања о ети опатогенези, раној дијагностици и лечењу карцинома јајника, у последњих шест деценија није постигнуто значајно смањење морталитета жена од ове болести. Могућност предвиђања клиничког тока болести, успеха лечења и ис хода болести налази се у центру пажње и лекара и болесника током примене свих дијагностичких и терапијских поступака. Иако карцином јајника добро реагује на хемиотерапију, хируршка ци торедукција је кључни фактор који утиче на преживљавање жена с узнапре довалим карциномом јајника. Стога је процена оптималног времена за при мену хируршког лечења ових болесница веома значајна за даљи ток, исход и прогнозу болести.
10
2. ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ 2.1. АНАТОМИЈА ЈАЈНИКА Јајници (лат. ovarium; грч. oophoron) су најважнији део женског полног апа рата. То су парни герминативни органи који производе женске полне ћелије, овоците, и истовремено делују као жлезда с унутрашњим лучењем, стварају ћи стероидне хормоне. Јајници обликом подсећају на бадем, беличасто-сиве су боје и неравне површине. Просечна дужина јајника је 3-4 cm, ширина 1-2 cm, дебљина 0,51,5 cm, а тежина 6-7 грама. Мала асиметрија између јајника која се примећује сматра се нормалном појавом. Јајници се налазе у перитонеалном спрату карличне дупље, у тзв. ова ријалним јамицама. Оваријална јамица (fossa ovarica) је мало удубљење на унутрашњем оптураторном мишићу, на бочном зиду карличне дупље. Горњу границу јамице чине спољни илијачни крвни судови (a. et v. iliaca externa), односно унутрашња ивица m. psoas; позади су a. iliaca interna и уретер (доле); напред је облитерисана пупчана артерија, односно, шире гледано, lig. latum uteri; доле је почетни део утерине артерије (a. uterina). Испод паријеталног перитонеума оваријалне јамице пролази оптураторни нерв (n. obturatorius). После порођаја јајник се спушта према карличном дну и најчешће лежи у тзв. Клаудијусовој (Claudius) јами, латерално од плике ректоутерине, ређе меди јално у Дугласовом (Douglas) шпагу, а најређе испред широке материчне везе (lig. latum uteri). 2.2. ХИРУРШКА АНАТОМИЈА ЈАЈНИКА Јајник је припојен за задње-горњи део широког лигамента са двоструким на бором перитонеума – мезоваријумом. Медијално од јајника до рога материце простире се лигамент састављен од фиброзног ткива које се наставља у окру гли лигамент. Латерално се налази други перитонеални набор, лигамент који садржи оваријалне крвне судове, лимфоток и нерве, а који укршта спољашње илијачне крвне судове, да би се наставио кроз перитонеум мишића псоаса. Главни крвоток јајника стиже артеријом овариком, која полази из аор те, непосредно испод реналне артерије. У нивоу широког лигамента артерија оварика даје грану која иде медијално ка рогу материце уз јајовод и анасто мозира се тубарном граном артерије утерине. Двоструки доток крви је ва жан како за нормално снабдевање храном, хормонима и кисеоником, тако и за повећан прилив крви током разних фаза менструалног циклуса и трудноће.
11
Крупни тортуозни крвни судови из региона анастомозе улазе кроз мезовари јум у хилус јајника, где се гранају ка медули јајника. Мање артериоле из ме дуле продиру радијално између фоликула до кортекса [1, 2]. Венски крвни судови прате артеријске и формирају у нивоу мезова ријума и инфудибулопелвичног лигамента пампиниформни плексус, који се наставља паром оваријалних вена. Крвни судови и нерви улазе и напуштају јајник путем хилуса кроз мезоваријум. Лимфатици јајника се дренирају у парааортне лимфне чворове, а ми норне гране кроз широки лигамент у илијачне (спољашње, унутрашње и за једничке) лимфне жлезде. Аутономни нервни систем јајника потиче од реналног, аортног и хипо гастричног плексуса и придружује се крвним судовима. 2.3. ЕМБРИОЛОГИЈА ЈАЈНИКА Гонаде настају од мезодерма, примарних герминативних ћелија ендодермал ног порекла и ћелија целомског епитела. У шестој недељи развоја пролифе рацијом свих ћелија које учествују у формирању гонада настају гонадни на бори. Мада је пол ембриона одређен већ у тренутку оплођења, гонаде немају одлике мушког или женског пола све до шесте недеље развоја ембрион а, те се тај стадијум развоја гонада назива индиферентним. Јајник хуманог фетуса током развоја пролази кроз четири стадијума: I – стадијум индиферентних гонада, који траје до 6. недеље гестације; II – стадијум диференцијације, који траје од 6. до 9. недеље гестације; III – период умножавања оогонија и формирања ооцита, који траје од 16. до 20. недеље гестације; и IV – стадијум формирања фоликула, који почиње између 18. и 20. неде ље гестације, а на који утиче и врх хипофизног нивоа фоликулостимулишућег хормона (FSH) од 20. до 23. недеље гестације, као и врх циркулишућих нивоа у 28. недељи. Током индиферентног стадијума, поред мезонефросних или Волфових (Wolf) канала појављују се и парамезонефросни или Милерови (Müller) ка нали. Детерминација јајника почиње неколико недеља након почетка детер минације тестиса, а састоји се од три одвојена процеса: 1. конверзије герминативних ћелија у ооците; 2. развоја фоликуларних ћелија и формирања примарних фоликула; и 3. диференцијације ћелија које производе стероидне хормоне. У јајницима су ћелијски низови испрекидани мезенхимом на групице
12
ћелија у којима се налазе примарне герминативне ћелије. Ове ћелијске гру пе се претежно налазе у дубљим слојевима јајника (део који ће се касније развити у медулу). Ћелијске групе касније ишчезну, а на њиховом месту се формира добро васкуларизована строма. Исто тако долази до регресије рете јајника и њихових мезонефросних тубула. После регресије остаци примар них структура могу се наћи као епоофорон. Истовремено целимски епител пролиферише и даје секундарне ћелијске низове, који су претежно смештени у будућем кортексу јајника. Ћелије ових низова омотавају по једну или више примарних герминативних ћелија. Од примарних герминативних ћелија на стају оогоније, а од епителних ћелија прегранулозне (фоликуларне) ћелије. Током трећег месеца развоја плода оогоније се деле, а смештене су у виду гомилица у кортикалном делу јајника. Већина оогонија се дели митозом, али се неке од њих диференцирају у нешто веће примарне ооците, који одмах по чињу деобу мејозом. Током даље пренаталне оогенезе број оогонија и ооцита се повећава на шест милиона (пети месец развоја). Након тога настају дегене рација и смањивање броја ооцита, а у тренутку рађања број варира од 700.000 до 2.000.000 [1, 3]. Број примарних ооцита се до пубертета смањује на око 40.000. Тек са пубертетом примарни фоликули настављају с развојем. Око јајне ћелије нала зе се ћелије гранулозе, задужене за стварање естрогена, а око њих су ћелије теке, које синтетизују андростендион, од којег настаје андроген, прекурсор естрогена. С овулацијом и формирањем жутог тела наставља се излучивање естрадиола, али почиње и повећано стварање прогестерона. Синтеза естра диола у ћелијама гранулозе зависи од сарадње тих ћелија са ћелијама теке. Тумори који су грађени само од ћелија гранулозе често су хормонски неак тивни зато што туморске ћелије, иако способне за лучење естрогена, немају одговарајући прекурсор [3]. 2.4. МОРФОЛОГИЈА ЈАЈНИКА Формирани јајник има два неоштро ограничена дела: кору и медулу. Кора јај ника је са спољашње стране обложена мезотелом, који се, као и остали део перитонеума, развио од целомског епитела, а с унутрашње стране везивном овојницом (tunica albuginea). Везивна овојница је грађена од фибробласта и ванћелијског матрикса. Унутар коре јајника уочљиви су примарни, секундар ни и понекад Де Графови (De Graaf) фоликули. Медула јајника се састоји од везивних ћелија, крвних судова и малих група ћелија хилуса које су хормон ски активне. У хилусу се такође могу наћи рудиментне формације, остаци Волфових канала у облику каналића, тзв. параоваријални тубули.
13
2.5. МАЛИГНИ ТУМОРИ ЈАЈНИКА На изучавању проблема малигнитета ради се више од стотину година. У по следње време овај проблем постаје мултидисциплинаран. Који чиниоц и одре ђују да ли ће се код неке особе развити малигни тумор или неће, и у којој мери наследна основа омогућава малигну трансформацију, најзначајнија су питања савремене биомедицине. 2.5.1. Етиологија тумора јајника Узроци настанка и хистогенеза тумора јајника још нису познати. Према епи демиолошким студијама, разликују се три врсте могућих разлога за развој ту мора јајника. То су: генетски фактори, ендокрини фактори и утицаји околине. Циљ ових фактора је, пре свега, да појасне у којим је групама жена повећан ризик за развој карцинома који потиче од епителних ћелија. Испитивања генетских фактора открила су да постоје породице које имају предиспозицију за малигном јајника (тзв. канцерске породице). Прет поставља се да је 5-10% тумора наследно, док осталих 90-95% настаје као резултат случајне мутације гена. Чланови породице неће наследити тумор, већ предиспозицију да до њега дође. Код њих се тумор јавља рано, око 40. године [4]. Испитивања ендокриних фактора показала су да фактори који супри мирају овулацију (трудноћа, нарочито пре 25. године, лактација, примена оралних контрацептивних средстава), тј. доводе до „мировања јајника“, има ју заштитну улогу у односу на малигноме јајника. У канцерогене материје које могу изазвати развој тумора јајника убра јају се: хемијске егзогене супстанце (азбест и талк), јонизујућа зрачења и вирусне инфекције [5]. Фактори исхране (нпр. дијете богате животињским мастима а сиромашне витамином А) такође могу да играју улогу у настанку карцинома. Фактори средине могли би донекле да објасне географске разлике у инциденцији тумора јајника, која варира од једне до друге етничке групе. Тако је, рецимо, његова учесталост мала међу Јапанкама, а велика међу Шве ђанкама, док америчке Индијанке имају релативно нижу учесталост карци нома јајника од Американки другог етничког порекла. Студије хистолошких типова карцинома јајника такође указују на расне варијације када је реч о обо левању од ове врсте карцинома. Серозни карцином је најчешћи у Сједињеним Америчким Државама (САД), Великој Британији, скандинавским земљама и Канади, док статистике показују да на Тајланду муцинозни карциноми чине половину свих карцинома јајника, а да су серозни ретки.
14
2.5.2. Патогенеза тумора јајника Јајник је релативно мали орган, али се због сложене хистолошке грађе и функције налази на првом месту по броју различитих тумора који у њему могу да настану. Ни у једном органу човека не постоји таква хистогенетска разноликост бенигних и малигних тумора као што је то случај у јајнику. Једно од објашњења ове хистогенетске разноликости и броја тумора у јајнику на лази се у ембриогенези, односно хистогенези јајника и оваријалних тумора. У ембриону целомски епител покрива мезодерм урогениталне бразде и постаје серозно-мезотелијални слој гонада или парамезонефросни целомски епител. Осим тога што покрива јајнике, овај епител даје ћелије гранулозе и епител у Милеровом каналу, тј. епител туба, утеруса, ендоцервикса и сква мозни епител вагине. Целомски епител ембриолошки има потенцијал да се диференцира у цилијарне, серозне и епителне ћелије. Диференцијација према Милеровим типовима епитела (епител туба, утеруса и ендоцервикса) може створити серозни, муцинозни или ендометриоидни тумор, док диференција ција према уротелном типу епитела доводи до развоја Бренеровог (Brenner) тумора. Ако се ово има у виду, онда се може схватити настанак великог броја различитих тумора јајника из целомских епителних ћелија оваријалне повр шине. Строма јајника је грађена од везивног ткива које је способно да се ди ференцира у ћелије теке и лутеинске ћелије, а осим тога даје и „уточиште“ за омнипотентне герминативне ћелије. Сматра се да се мезенхим може диферен цирати у елементе гранулозе, односно теке, што објашњава настанак грану лозоцелуларних тумора и аренобластома, који су хормонски активни, а јавља ју се у морфолошком распону од епителних до стромалних. Ова могућност диференцијације омогућава велику хистолошку разноликост тумора јајника. Посебан предмет патогенетског проучавања чине висцералне и парије талне метастазе карцинома јајника. У литератури се често поставља питање да ли су то стварно секундарни депозити или је реч о мултиплим примарним неоплазијама. Вудраф (Woodruff) је предложио концепт према којем су јајни ци и цела перитонеална дупља мезотелијалне структуре, тако да шта год да изазива настанак неоплазматских промена на јајницима такође може утицати и на остале делове перитонеалне дупље, где изазива исти ефекат. Ова теори ја није општеприхваћена, али је занимљива и подстиче патологе, гинеколо ге и научне истраживаче на даља истраживања и закључивања [6]. Тако се приликом анализирања могућности превенције карцинома јајника (код жена с породичном анамнезом оптерећеном овим тумором) профилактичком ова ријектомијом дошло до сазнања која иду у прилог Вудрафовој теорији [7]. Такође, урађена је студија која је обухватила 16 породица у којима је код жена
15
дијагностикован карцином јајника. Код 28 жена из тих породица урађена је профилактичка оваријектомија, а потом су праћене од једне до десет година. Код три оперисане испитанице развила се дисеминована интраабдоминална карциноза, чији је хистопатолошки налаз био карцином јајника. Болест се јавила у периоду од девет месеци до 11 година након оваријектомије. Неу спех профилактичке оваријектомије објашњен је мезотелијалним пореклом јајника [8]. Даља ембриохистогенетска и морфолошка испитивања грађе јајника довела су до занимљивог сазнања. Наиме, јајници практично немају капсулу (за разлику од тестиса, који имају добро формирану тунику албугинеу већ из међу 8. и 10. недеље ембрионалног живота). Процес сталне овулације ломи и разара мезотелијалну површину која покрива јајник и омогућава уношење карциногена у ткиво јајника (за разлику од неуз немираване мезотелијалне по вршине јајника који мирује, не овулира). Наиме, примећена је митотска про лиферација на површини јајника на месту овулације. Сходно томе, код жена које нису рађале и имају сталну менструацију већа је учесталост карцинома јајника него код оних са много деце или жена које су дуго користиле оралну контрацепцију. Петогодишња примена оралних контрацептивних средстава у групи нулипара смањила је ризик од настанка карцинома јајника на ниво испитаница које су рађале а нису користиле оралну контрацепцију. Десетого дишња примена оралних контрацептива код испитаница са тзв. позитивном породичном анамнезом показала је мањи ризик за настанак болести код њих, него код жена које имају позитивну породичну анамнезу а не користе орална контрацептивна средства [9]. 2.5.3. Дисеминација малигних тумора јајника По преображају нормалне ћелије у малигну новостворене малигне ћелије преносе у наследство задобијена „бластоматозна својства“, која их биолошки и морфолошки разликују од нормалних ћелија. Разлике се састоје у извесним морфолошким одликама, специфичностима деобе, функционалним и биохе мијским особинама ћелије, способности фагоцитозе и амебоидних покрета, а нарочито способности инфилтрације и разарања нормалног ткива, те могућ ности преношења и опстанка на другом месту у организму, с настављањем разорног деловања (метастазирање). Малигне неоплазме могу се ширити локално, пермеацијом дуж ткив них простора, фасција и покосница. Поред осталих фактора, овакво ширење олакшава и сопствено кретање ћелија малигног тумора. У регион алне лим фне чворове туморске ћелије доспевају емболизацијом лимфатика. Метаста
16
зирање у регионалне лимфне чворове означено је као први корак у ширењу тумора; хематогени пут ширења следи касније. Дуго се сматрало да болест може бити локализована. Овакво схвата ње довело је до општег веровања да се карцином може „излечити“ уколико се није проширио ван регион алних лимфних чворова. Радикални хируршки захвати уведени су како би се искорениле све малигне ћелије у примарном тумору и регионалним лимфним чворовима. Међутим, ова теорија није више одржива. Наиме, доказано је да ћелије тумора и у најранијој фази продиру у лимфне и крвне судове и преносе се у регионална или удаљена места. Тако се формирају широко распрострањене микрометастазе. Захваћеност регионал них лимфних чворова више се не сматра фазом у напредовању болести, већ обележава широко распростирање болести. Овакав концепт довео је до преи спитивања и поновне процене улоге локалног лечења карцинома, те увођења системске терапије ради боље и дугорочније контроле болести [10]. Епителни тумори јајника шире се првенствено површинском имплан тацијом или лимфним путем, а ретко метастазирају хематогено. Најчешћи механизам ширења је преко површине перитонеума и црева, у више парти је абдомена. Ово је експериментално показано једноставним физиолошким огледом који се у литератури често описује. Наиме, ако се у трбушну дупљу људи или експерименталних животиња унесе суспензија еритроцита, инди гокармин, колоидно сребро, радиографски контраст и сл., свака од ових мате рија се елиминише готово искључиво преко лимфних капилара који облажу перитонеум дијафрагме. Ти капилари чине дифузан плексус на плеур алној површини и концентрисани су углавном у мускуларном делу десне хемиди јафрагме. Перисталтика (односно антиперисталтика) црева и флуктуирају ћи интраабдоминални притисак, који је у вези са дисањем, одговорни су за проксимално кретање ових материја према доњој површини дијафрагме, и то нарочито у делу изнад јетре. Лимфни судови дијафрагме дренирају се у пред ње медијастиналне лимфне чворове, који су повезани са супраклавикуларним лимфним чворовима леве стране. Еферентни лимфатици из предњих медија стиналних лимфних чворова уливају се у десну вену супклавију. Овај пролаз је квантитативно најважнији, јер се њиме дренира око 80% перитонеалне шу пљине. На основу физиологије уклањања разних материја из абдомена пре ко дијафрагмалних лимфатика дошло се и до сазнања да се дијафрагмалне метастазе карцинома јајника могу јавити и код болесница без велике локалне захваћености обољењем [11]. Резултати студија Националног института за рак САД открили су ди јафрагмалне метастазе код 44% жена оболелих од карцинома јајника у I и II стадијуму болести [12].
17
Лимфатици јајника су други по важности пут дисеминације карцино ма јајника. Они садрже обилну лимфатичну мрежу у теки екстерни и корпу су лутеуму. Одводни лимфни судови јајника који потичу из субоваријалних плексуса прате крвне судове јајника и, путујући заједно с њима, завршавају у парааортним лимфним чворовима на доњим половима бубрега, као и у ретро перитонеалним лимфним чворовима горњег абдомена око дуоденума. Шире ње се даље наставља у медијастинална и супраклавикуларна подручја. Анализе о учесталости метастаза у аортним и пелвичним лимфним чворовима код I и II стадијума карцинома јајника показале су њихову засту пљеност у око 10% случајева. Међутим, Бергман (Bergman) је поново пре гледао обдукционе налазе жена умрлих од карцинома јајника и забележио инциденцију секундарних депозита у аортним лимфним чворовима од 78%. Он је запазио да су се карциноми јајника код тих болесница ширили углавном директном перитонеалном имплантацијом и лимфатичном дисеминацијом, без обзира на хистолошки тип и степен диференцијације тумора [8]. Хематогена дисеминација је ретка и иде преко венских сливова доње шупље вене, портне вене и паравертебралног венског плексуса. 2.5.4. Клиничке манифестације тумора јајника Тумори јајника могу достићи велике димензије пре него што почну да угро жавају функционисање околних система и органа. Тумори јајника без симп тома су врло чести, а њихово откривање у раном стадијуму се неретко слу чајно дешава. Већина тумора јајника, чак и када достигне знатну величину, обично не прави никакве проблеме или ствара тек незнатне и нејасне тегобе. Када немају довољно места за ширење у малој карлици, тумори расту пре ма трбушној шупљини, потискују околне органе, који се измичу, па симптом притиска изостаје. Међутим, трбух постаје све већи, па чак и саме болесни це примећују израслину у трбуху, што их обично и доводи лекару. Најраније клиничке манифестације болести углавном су подмукле и укључују нејасну нелагодност у стомаку, мучнину, осећај ситости, надутост, те на крају бол у абдомену или доњем трбуху. Тумори великих димензија потискују црева и желудац, подижу дијафрагму и дислоцирају срце (настају сметње у диге стивном систему, а потом и тегобе кардиоваскуларног и респираторног си стема). Болеснице постају слабе, малаксале, бледе и кахектичне, а клиничка слика се поклапа с изгледом „као код малигних тумора“; за малигне туморе јајника тзв. facies ovarica – терминални знак карцинома јајника обележен ја ком мршавошћу са типичним изразом лица (зашиљено, мршаво лице, тужне и
18
уморне очи). Губитак тежине се компензује тежином тумора, па тај симптом није важан за туморе јајника. Код интралигаментарних тумора или тумора уклештених у малој карлици симптоми се, због притиска, јављају раније (бол у доњем трбуху и крстима, осећај тежине у трбуху, сметње при мокрењу и дефекацији). Притисак на крвне судове и нерве ствара едеме, венектазије и болове у ногама. Гинеколошке тегобе нису типичне. Менструације се понекад мењају по количини и ритму, а може да се јави и период аменореје. Абнормално кр варење, обично типа дисфункционалне метрорагије, типично је за ендокрино активне туморе јајника, а може се приписати функционалној активности ова ријалне строме. Бол у раном стадијуму повезан је с компликацијама као што су торзија или руптура малигног јајника, крварење унутар тумора или абдомена, некро за тумора. У одмаклим стадијумима бол се јавља због истезања лигамената јајника, затим када су суседни органи и нервна влакна инфилтрисани тумо ром или услед опструкције црева. Диспареунија се јавља у свим стадијумима болести. Асцит је знак узнапредовалости болести. Лимфни чворови могу бити увећани, обично ингвинално, некад и супраклавикуларно. 2.5.5. Дијагностика тумора јајника Рана дијагностика тумора подразумева препознавање најранијег стадијума малигне болести. Код малигних тумора јајника могућност откривања симп тома и знакова болести и клиничка дијагностика посебан су изазов. Разлога за то је неколико: симптоми су неспецифични; још не постоји ниједна метода скрининга или процедура која би могла да помогне да се дијагноза постави у раном стадијуму малигне болести; само 19% карцинома јајника открије се у I стадијуму [13]. Дијагностичке методе и процедуре које се обично користе при прегле ду и процени стања органа мале карлице јесу: узимање анамнезе, пажљива инспекција, након које се изводи бимануелни преглед (вагинални и ректал ни), лабораторијске анализе и друге помоћне дијагностичке методе. Дијагностичке методе и процедуре могу бити неинвазивне и инвазив не. Неинвазивне су: ултрасонографија, магнетна резонанца, компјутеризова на томографија, одређивање туморских маркера и одређивање нивоа хормо на. Инвазивне су: аспирација или биопсија уз контролу на ултразвуку, лапа роскопија и експлоративна лапаротомија.
19
2.5.5.1. Бимануелни преглед Гинеколошки преглед почиње инспекцијом, којом се утврђују: изглед боле снице, евентуалне поремећене секундарне полне одлике (појачана маљавост, квалитет гласа, изглед лица, дојки, спољних полних органа), евентуално уве ћани регионални или удаљени лимфни чворови, постојање едема и асцита. Бимануелним прегледом се утврђује стање унутрашњих полних орга на. Асимптоматска пелвична маса дијагностикована овом врстом прегледа може се препознати као оваријална неоплазма пре абдоминалне дисемина ције, али у литератури не постоје подаци о учесталости само оваквог начина откривања малигног тумора јајника. Најмањи малигни тумори који могу бити откривени палпацијом јесу величине око 1 cm и тежине око 1 g. Међутим, такав тумор већ садржи око милијарде (109) канцерских ћелија, и свака од њих је потенцијално у стању да започне нови фокус болести. Стопу излечења би повећало откривање кар цинома микроскопских димензија, што је засада још веома тешко, практично немогуће. Тумачење налаза палпације код аднексалних тумора и даљи поступци зависе, између осталог, и од старости пацијенткиње. Ако се увећање јајника открије у репродуктивном периоду, вероватно је реч о функционалној цисти јајника; до 30. године 90% тумора јајника је бенигне природе. Стрепња од карцинома јајника је повећана када се аднексална маса нађе код жена у ме нопаузи или када је јајник у перименопаузи већи од 5 cm у пречнику. Скоро 30% тумора јајника у пременопаузи је малигно. Постменопауз ни палпабилни оваријални синдром је рани знак карцинома јајника који се показао веома ко рисним у дијагностици [14]. Наиме, након престанка менструалних циклуса јајник атрофира од 4×2×1,5 cm на 2×1×0,5 cm, па, према томе, не треба да буде палпабилан гинеколошким прегледом. То значи да палпација онога што нази вамо јајником нормалне величине код жена у пременопаузи може бити тумор код жена у постменопаузи. Код болесница с овим синдромом треба испитати постоји ли тумор јајника, јер чекање да се појави солидна туморска маса од 5 cm може бити губитак времена, а очекивано излечење нереално. Код карцино ма јајника супротни јајник је укључен у више од 50% случајева, у поређењу са 5% код бенигних тумора. 2.5.5.2. Ултрасонографија Већ неколико деценија у дијагностиковању промена у малој карлици пома же примена ултрасонографије (ултразвука), којом се постиже визуел изација
20
гениталних органа, одређује њихова величина, морфологија, односи с околи ном и откривају евентуалне промене веома малих димензија. У новије време у визуелизацији органа мале карлице користи се неко лико ултрасонографских метода: трансабдоминални, трансвагинални и тран сректални колор доплер (Color Doppler). Трансабдоминални ултразвучни преглед је најједноставнији и најче шће коришћени дијагностички поступак у рутинском прегледу трбуха и мале карлице. Међутим, у скринингу карцинома јајника трансабдоминална ултра сонографија служи само за оријентацију. У случају позитивног налаза, ис питивање се наставља прецизнијим ултразвучним дијагностичким методама. Трансвагинални или ендовагинални поступак омогућава знатно ближи приступ органима карлице. Он уз употребу сонди већих резолуционих мо ћи омогућава прецизну морфолошку анализу органа и туморских промена, сагледавање њихових међусобних односа и раздвајање према пореклу. Тран свагинална ултрасонографија се сматра оптималним и једино валидним ул тразвучним скринингом у откривању карцинома јајника. Трансректални ултразвук развијен је због потребе за визуелизацијом завршног дела дебелог црева. Може се применити и за визуелизацију проме на у малој карлици у скоро свим случајевима који су ограничавајући за тран свагинални ултразвук [15]. Употреба колор доплера омогућава разматрање хемодинамских промена у оболелом органу, односно тумору, те пружа могућност закључивања о васкула ризацији, односно неоваскуларизацији, и с тим у вези о природи болести 16, 17]. 2.5.5.3. Магнетна резонанца Магнетна резонанца настаје као функција расподеле јона водоника у води и мастима. Ако се атоми водоника поставе у статичко магнетно поље, произ вешће мрежу магнетних вектора у правцу тог поља. У таквом стању могуће је одредити и ткивну типизацију, а мала карлица је идеална средина за то с обзиром на постојање контраста меких ткива. Слике добијене магнетном резонанцом веома су корисне у препознава њу структура ткива и разликовању бенигних од малигних тумора. С обзиром на време потребно за преглед и цену, није погодна за ширу примену. Магнетна резонанца има већи значај у планирању лечења због могућ ности вишедимензионалног приказа [18]. 2.5.5.4. Компјутеризована томографија Компјутеризована томографија (CT) омогућава опис тумора већих од 10 mm и одређивање њихове величине, облика, садржаја и односа према суседним
21
органима. Мање је корисна од магнетне резонанце у разликовању бенигних од малигних тумора јајника. 2.5.5.5. Туморски маркери У процесу малигне трансформације мењају се и имунолошка својства ћелије. Малигна ћелија добија нови антигенски састав. Антигени смештени на ту морској ћелији или у њој називају се туморским антигенима и означавају би ло које супстанце које садрже малигне ћелије а које се не налазе у нормалним ћелијама истог ткива и истог стадијума развоја. Стога се називају туморским маркерима. Туморски маркери имају бројне улоге у скринингу, раном дијагности ковању и лечењу малигних болести. То су: 1. рано откривање малигне болести; 2. позитивна корелација с величином и распрострањеношћу тумора; 3. одсликавање тренутног стања; 4. одговор на лечење; 5. откривање реактивације процеса пре клиничке детектибилности; 6. прогноза; 7. помоћ у локализацији секундарних депозита. Идеални туморски маркер требало би да има следеће особине: 1. да није мерљив код здравих особа; 2. да означава присуство једног хистолошког типа тумора; 3. да је заступљен у довољној концентрацији да би се могао открити у присуству малог броја малигних ћелија; 4. да буде пропорционалан запремини тумора и да нестаје из медијума пропорционално смањењу тумора; 5. да има високу сензитивност и специфичност за одговарајући тип тумора. У пракси се, међутим, туморски маркери ретко приближавају особина ма идеалног. Због тога још не представљају чврсту полазну тачку на основу које би се могла поставити крајња дијагноза, већ само помоћно дијагностичко средство [19, 20]. 2.5.5.6. CA-125 Најчешће коришћен туморски маркер у скринингу, раном дијагностиковању и праћењу ефекта лечења болесница с карциномом јајника је CA-125. CA-125 је онкофетални туморски маркер. То је ћелијски површински
22
гликопротеин чија улога још није довољно позната. Код одраслих особа се налази на површини ћелија туба, ендометријума, ендоцервикса, перитонеу ма, плеуре, перикарда и бронха. Код здравих јајника се налази у трагу или уопште не постоји. Понекад се може наћи у садржају фоликула, циста, екре сценција бенигне природе или када се у епителу дешавају малигне промене. Нормалне вредности CA-125 у серуму су 0-33 U/ml. Вредности овог туморског маркера зависе и од хистолошког типа ма лигнома. Тако нпр. муцинозни карцином јајника није увек праћен повишеним вредностима овог параметра. Такође, овај маркер није специфичан само за карциноме јајника; пови шене вредности се бележе и код болесница са метастатским ендометријал ним, тубарним, ендоцервикалним и панкреасним карциномом, а понекад и код неоплазми плућа и дебелог црева. Ипак, упркос бројним ограничењима, CA-125 се показао корисним у пракси [20]. У контроли лечења болесница од карцинома јајника праћена је његова динамика у серуму. Резултати су показали да постоји добра корелаци ја нивоа CA-125 и клиничке слике [21, 22]. Неки аутори су користили CA-125 у преоперативној процени постојеће аднексалне масе. Болеснице с веома по вишеним вредностима овог маркера у серуму сврстане су у групу за циторе дуктивну хирургију. Већина аутора указује на то да CA-125 може с великом прецизношћу да послужи у посматрању развоја болести и контроли лечења [19]. Циљ одређивања нивоа CA-125 током испитивања болесница јесте да се на време уочи напредовање болести и правовремено реагује одговарајућим лечењем. 2.5.5.7. Рендгенска испитивања Рендгенски снимак мале карлице може поставити сумњу на постојање тумо ра, јер тумори могу стварати интензивне сенке. Понекад се на рендгенском снимку могу уочити зуби или делови костију који указују на дермоидне ци сте, псамоми на цистаденоме итд. Рендгенска испитивања понекад указују на окултни оваријални малиг нитет. Рендгенски снимак плућа може да покаже плеур ални излив или ме тастазе. Комбинована примена пијелографије и цистоскопије може открити компресивне промене на уретерима или мокраћној бешици које су настале услед притиска туморског ткива. Пасажом гастроинтестиналног тракта и иригоскопијом употпуњеном ректоскопијом откривају се све промене на цре вима (компресија, инфилтрација, сужења итд.). Нативни снимак абдомена мо же да укаже на субилеус или илеус.
23
2.5.5.8. Цитолошка испитивања У дијагностици тумора јајника може се користити ексфолијативна, а поготово аспирациона цитодијагностичка обрада. Код око 40% болесница са узнапре довалим карциномом у вагиналном размазу се откривају малигне ћелије кар цинома јајника. Те ћелије мигрирају кроз тубе у материцу, цервикални канал и вагину. У раним стадијумима болести малигне ћелије се ретко могу открити методом ексфолијативне цитодијагностике, јер се у таквим малим лезијама малигне ћелије ретко отпуштају и стижу до вагине. 2.5.5.9. Аспирација или биопсија праћена ултразвуком Аспирација и биопсија цистичних тумора јајника може бити веома корисна у скринингу и раном дијагностиковању овог обољења. Поред хистопатолошке дијагностике могуће је и одређивање нивоа туморских маркера и хормона из аспирата. 2.5.5.10. Лапароскопија Лапароскопија се показала вредном дијагностичком методом код карцинома јајника. Неки центри је употребљавају да потврде налаз ултразвука и тумор ских маркера, као и за процену стадијума болести [24]. У неким центрима се такође користи у дијагностиковању и тријажи болесница с узнапредовалим карциномом јајника којима ће се радити радикална операција а које ће лечење започети системском хемиотерапијом. Лапароскопија се може користити и као метода надзора и праћења одговора на лечење након операције и примене одговарајуће терапије [24]. Ипак, крајња дијагноза и стадирање захтевају лапаротомију, узимање перитонеалног испирка, евентуално биопсију лимфних чворова уз екстирпа цију тумора и гениталних органа и постављање коначне хистопатолошке ди јагнозе. 2.5.5.11. Експлоративна лапаротомија Експлоративна лапаротомија је први поступак у лечењу болесница с карци номом јајника, који подразумева експлорацију трбушне дупље и стадирање болести. Омогућава хистопатолошку дијагностику и извођење радикалне хи руршке процедуре, тј. хистеректомије с обостраном аднексектомијом и то талну оментектомију, апендектомију и максималну циторедукцију. Важна је и зато што помаже у доношењу одлуке о даљем онколошком лечењу болесница. Међутим, експлоративна лапаротомија током које се изводи радикална хи
24
руршка процедура јесте тежак хируршки захват, како за болесницу, тако и за екипу која изводи операцију, због морфолошких и хистопатолошких особина малигних ћелија, изражене неоваскуларизације и начина разорног деловања и метастазирања. Након операције наставља се онколошка терапија, те је веома важно да се болесница после хируршког захвата опорави, да буде задовоља вајућег општег стања и добро припремљена за наставак лечења. Због тога је у неким случајевима боље урадити само биопсију тумора и стадирати болест, што је краћи и лакши хируршки поступак који омогућава бржи наставак он колошког лечења, а тек након смањења волумена тумора извести радикалну операцију у другом хируршком акту.
2.6. КЛИНИЧКИ СТАДИЈУМИ КАРЦИНОМА ЈАЈНИКА Циљ одређивања стадијума болести јесте да се установи обим обољења и утврди њен вероватни исход. За његово остваривање уведено је клиничко ста дирање болести, које су предложиле Међународна федерација за гинекологи ју и акушерство (International Federation of Gynecology and Obstetrics – FIGO) и Међународна унија за борбу против рака (International Union Against Cancer – UICC). Према FIGO, стадирање се заснива на резултатима клиничког прегледа и хируршког лечења, а коначни хистопатолошки и цитолошки налази разма трају се после операције. UICC је предложио тзв. TNM систем класификације малигних тумора, при чему се разматрају три компоненте: • T – обим примарне болести, величина тумора (tumor); • N – степен раширености метастаза у регионалним лимфним чворо вима (nodes); • M – постојање удаљених метастаза (metastasis). Нови приступ процене болести и примена ефикасних и боље прилаго ђених терапијских средстава омогућили су квалитетнији живот, дуже прежи вљавање, па и оздрављење жена оболелих од карцинома јајника, болести која се дуго сматрала „недугорочном“ и фаталном. У табели која следи дат је упоредни приказ класификације стадијума карцинома јајника према FIGO и UICC.
145
БИОГРАФИЈА АУТОРА
Др Милена Замуровић је рођена 9. јула 1971. године у Београду. Медицински факултет Универзитета у Беог раду уписала је школске 1990/1991. године, а дипломирала 26. децембра 1996. са средњом оценом 9,64. Постдипломске студије из области хумане репродукције уписала је школске 1997/1998. године на истом факултету. Усмени магистарски испит положила је јуна 2000. године с оценом 10. Магистарску тезу под називом „Малигни тумори оваријума – могућност процене дужине постоперативног преживљавања на основу клиничких, лабораторијских и хистопатолошких параметара“ одбранила је 1. новембра 2001. године и стекла звање магистра медицинских наука. Специјализацију из гинекологије и акушерства почела је 1. априла 1998. године. Примљена је у стални радни однос у ГАК „Народни фронт“ августа 2000. године. Специјалистички испит из гинекологије и акушерства положила је 16. маја 2002. с одличним успехом. Ужу специјализацију из области ултразвука у клиничкој медицини упи сала је новембра 2002. године. Усмени супспецијалистички испит положила је марта 2004. године с оценом 10. Супспецијалистички рад под насловом „Дијагностички значај контрастне сонохистерографије у евалуацији боле сница са ендометријалним лезијама“ одбранила је 28. јануар а 2005. и стекла стручни назив специјалисте ултразвука у клиничкој медицини. Докторску дисертацију под називом „Процена оптималног времена за хируршко лечење болесница с узнапредовалим карциномом јајника“ одбранила је 30. априла 2010. године. Дана 05. маја 2011. године Министар здравља Републике Србије доделио јој је назив примаријус. Аутор је и коаутор 54 научно-стручних радова. Радови су објављени у часописима који су индексирани у Current Contents, Science Citation Index Expended, Index Medicus (MEDLINE baza), Excerpta Medica, Embase, Scopus i Biomedicina Serbica, и зборницима радова презентованих на домаћим и међународним Конгресима и стручним састанцима. Говори енглески језик.
Милана Замуровић КАРЦИНОМ ЈАЈНИКА Природа и неки методи лечења
Издавач НК Јасен, Дечанска 12/II, Београд тел. 011/32 86 339 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић Рачунарска припрема Драган Џаковић Штампа Дијамантпринт, Београд Тираж 500 Copyright © НК Јасен ДОО Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби Закона о ауторским правима.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 618.11-006.6-08 ЗАМУРОВИЋ, Милена, 1971Карцином јајника : природа и неки методи лечења / Милена Замуровић. Београд : Јасен, 2011 (Београд : Дијамантпринт). - 144 стр. : граф. прикази, табеле ; 20 cm Текст ћир. и лат. - Тираж 500. - Биографија аутора: стр. 145. - Abstract. - Регистар. - Библиографија: стр. 133-144. ISBN 978-86-85337-82-6 a) Јајник - Рак - Лечење COBISS.SR-ID 186629644