Кроз синтагме и реченице by IK Jasen

Милош КОВАЧЕВИЋ

КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ

Милош КОВАЧЕВИЋ

КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ друго издање

Београд 2019

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура Сања Огњановић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

САДРЖАЈ РИЈЕЧ УНАПРИЈЕД ...................................................................... 7 ФУНКЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ........................................................... 11 Семантички типови неконгруентних атрибута српскохрватског језика ......................................................................13 Атрибутска употреба прилога у српскохрватском језику ..................................................................35

ЗНАЧЕЊЕ И ФОРМА.................................................................. 57 Префиксација и њен утицај на форму и семантику синтагме......................................................59 Прагмасинтаксичка анализа једног типа исказа ...............................................................................71 Концесивност као посљедица негације каузалности .................81 Консекутивне конструкције у данашњем и Вуковом језику ..........................................................92 Финалне и конструкције намјене у српскохрватском језику ................................................................109 О сложеној реченици с узрочном релативном клаузом .........................................................................143 О српскохрватским сложеним реченицама с посесивном атрибутском зависном клаузом ...........................159

ФОРМА И ЗНАЧЕЊЕ................................................................ 169 Градационе реченице за нереализовану супротност ..........................................................................................171 Зависна реченица са спецификативним значењем..............................................................................................187 Сложена реченица с пролептичким конституентом у српскохрватскони језику ..............................................................201 5

Узрочни везници у Вуковом и данашњем језику ............................................................................218 Усложњавање система модела зависносложених реченица у савременом српскохрватском језику ......................233

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА ..................................................... 249

РИЈЕЧ УНАПРИЈЕД Између не тако малог броја књига с језичком тематиком међу најрјеђим су, ако не и најрјеђе, оне што се баве синтаксичким питањима. И оне малобројне по правилу су публиковане докторске дисертације, што за предмет анализе имају појединачне синтаксичке проблеме. Зато се о многим синтаксичким питањима српскохрватскога/хрватскосрпскога језика заинтересовани или „принуђени“ читалац једино можео бавијестити у граматикама. А у њима, граматикама, синтаксичка је област по правилу много скромније обрађена од фонетско-фонолошке и творбено-морфолошке. Не толико по броју страница колико по самим резултатима. Најчешће због тога што су од првих граматика ‒ а посебно од и под утицајем Маретићеве Граматике и стилистике из 1899. године, у којој и нема посебно издвојеног синтаксичког дијела, него се синтаксичка питања разматрају у окриљу појединих морфолошких ‒ „запажања“ о појединим синтаксичким питањима једноставно без икаквог научног преиспитивања преношена из једне граматике и другу. Прва је посљедица тога да о многим синтаксичким питањима граматике доносе оно најосновније ако прекораче ниво констатације постојања дате појаве. Стога је о немалом броју синтаксичких питања „говор граматика“ и штур и некомпетентан. А некомпетентан је неријетко и због једнофункционалног корпуса на коме почивају анализе синтаксичких појава у граматикама. То су, ако се не користе измишљени примјери (то је и најчешће), готово искључиво примјери из књижевноумјетничког стила. Дакле, из стила сматраног најподобнијим, а заправо стила што га најмање обавезује књижевнојезичка стандардност (нормативност). Зато је укључење полифункционалног корпуса нужан предуслов анализи готово сваке синтаксичке појаве. Ваљда због тога граматике и заобилазе многе синтаксичке појаве. Наиме, велики број не само синтаксичких конструкција него ни категорија није ни регистрован у граматичкој литератури. Од Маретићеве под морфологију подведене синтаксе у граматикама је, и не само у њима, синтаксичка проблематика првенствено проматрана као морфосинтаксичка. Најочигледније потврде томе 7

јесу класификациони и субкласификациони критерији синтаксичкога материјала у граматикама. А тај је материјал разврстан и анализиран с обзиром на тип приједлога или везника ако су, на примјер, у питању приједлошке или везничке конструкције (које су и далеко најбројније синтаксичке конструкције). Синтаксичке анализе, међутим, показују да морфолошке чињенице немају исту вриједност на синтаксичкој као на морфолошкој разини. Колико год била значајна њихова улога, морфолошки су показатељи само један од конститутивних елемената синтаксичке конструкције: синтагме или реченице. Некад битнији, некад небитнији од осталих конституената, али никад самодовољни да би се на њих могла свести цјелина синтаксичке анализе; чак ни онда кад је она усложњена синтаксичкофункционалним и семантичким критеријима, посебно ако се ти критерији примјењују неовисно један од другог, дакле без процјене њихове (ин) компатибилности. Све је то било поводом радовима што су окупљени у овој књизи. Међу њима највећи број се бави анализом синтаксичких појава које или уопште нису регистроване не само у граматичкој него ни у научној сербокроатистичкој литератури, или на које литература скреће позорност тако што без ширег или икаквог објашњења само указује на њихово постојање. Највећи број радова нов је управо с тога спекта: нуди прва шира објашњења и рјешења, самим тим што нерегистроване (неуочене) или само успутно спомињане синтаксичке појаве, управо због таквог статуса, и нису могле имати било каквога објашњења. Изван круга тих тема што су нове већ својим издвајањем за анализу, у књизи је и неколико радова што се баве синтаксичким питањима која су неријетко била предметом интересовања како научне тако и граматичке литературе (као нпр. неконгруентни атрибути, конструкције финалности, концесивности, консекутивности…). У радовима посвећеним тим темама првенствено су дати аргументи неодрживости постојећих (готово општеприхваћених) рјешења (какав је нпр. случај са реченицама с везницима а камоли и а некмоли), или чешће неодрживости рјешења заснованих на једноаспекатским критеријима. Наиме, мало се која синтаксичка појава да објаснити примјеном само једнога између трију најчешће кориштених критерија: формалнога, функционалног и семантичкога. А још мање ако се у анализи примијени онај који је за дату појаву најирелевантнији (што није риједак случај). Јер, објашњења већ и несинтаксичких чињеница 8

искључују могућност унапријед задате хијерархизације критерија. За објашњење једне нпр. функционални критериј може бити најхитнији, али за објашњење друге потпуно ирелевантан (па чак може анализу усмјерити на потпуно погрешан пут, искључујући из ње све оно што је за дату појаву битно). Из тих су разлога у књизи сви радови разврстани у три скупине према примијењеним критеријима, тј. према тежишном аспекту проведене анализе. Такво је композиционо рјешење валидно само с обзиром на примарни критериј. Прву скупину радова, обједињену насловом ФУНКЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ, карактерише примарност функционалног критерија, с тим да се само на његовој проводби анализа не исцрпљује, него се анализа даље усложњава укључењем семантичкога и структурнога (формталнограматичкога) критерија. Тако радове из те скупине одликује јединство функционалног, семантичког и формалног критерија, с функционалним као суперординираним. У другу, најбројнију скупину, насловљену ЗНАЧЕЊЕ И ФОРМА, уврштено је седам радова које карактерише ономасиолошки приступ, тј. радова у којима је семантички критериј суперординиран осталим, првенствено формалнограматичким, што се нужно укључује у анализу и комбинује с основним семантичким. А трећу скупину, именовану ФОРМА И ЗНАЧЕЊЕ, чини пет радова са семасиолошким приступом као методолошким опредјељењем, тј. радови у којима је структурни (формалнограматички) критериј надређен осталим, посебно нужно укљученом семантичком као не мање важном за објашњење дате синтаксичке појаве. Све то показује колики је значај дат самој методологији истраживања: изабрана методологија мора бити сагласна предмету и циљу истраживања. Неадекватност критерија анализе, у што свакако спада и њихова погрешна хијерархизација, не може довести до научнога резултата, без кога ниједно истраживање и не може добити статус научнога. То, међутим, не значи да су резултати што се у књизи нуде за поједине синтаксичке појаве коначни, а још мање једино могући. То би, заиста, било у супротности са смислом (и ауторовим схватањем) науке и научног рада уопште. Понуђене резултате треба прихватити само као једну карику на путу научног спознавања. Зато ништа мања од радости што је била најљепши пратилац и посљедица тих резултата, неће бити ауторова радост кад дати резултати буду инспиратив9

но полазиште новим аргументованијим. Јер, и сви се овдје понуђени резултати наслањају на радове и идеје многих других лингвиста, од којих су они с којима се непосредно кореспондира поводом дате теме или питања експлицитно поменути у тексту или напоменама. И још неколико ријечи у овој ријечи унапријед. Ова је књига резултат мојих дугогодишњих промишљања различитих синтаксичких проблема. Многа од у њој постављених питања наметала су се током рада са студентима Филозофског факултета у Сарајеву, и то како са студентима редовне, тако и са студентима постдипломске наставе. Наставном праксом наметнута, та су питања тражила одговоре онда када су се и појављивала. Зато су и радови што су окупљени у овој књизи резултат истраживања проведених у посљедњих десетак година, мада их је највише из посљедње три-четири године. Дати су у верзији у којој су најприје публиковани или поднесени на неком од научних скупова. Због тога што су писани као засебни радови, а не као дијелови једне кохерентне цјелине, у њима има и нужних понављања, посебно с обзиром на опис у њима примијењене методологије, што се нарочито очитује у веома сличним почецима уводних дијелова појединих радова. Али та понављања, иако су мана сваког текста што претендира на композиционо-методолошку конзистентност, имају и једну предност за читаоца: омогућују читање и схватање само „жељеног“ рада без нужногишчитавања осталих дијелова књиге. Ако ни због чег другог, ова ријеч унапријед због тога је била потребна. Садржајно она не доноси ничега новог, јер све у њој речено садржано је и разрађено у радовима што слиједе. Осим тога, ријеч унапријед право је мјесто за захвалност и извињење мојој Добрици, Ољи и Данки, што се и без властите жеље мораху као са стварношћу помирити са мојим тако често одсутним присуством. Нисам сигуран да за мене овдје употријебљени имперфект има своју основну временску вриједност, али без двојбе знам да би га са тим значењем оне радоприхватиле. Ако у синтакси финална позиција представља мјесто за истицање, онда тој позицији уводне ријечи најбољео дговарају изрази искрене захвалности Азри Бакшић, уреднику Наставне библиотеке, за више него уредничку подршку и ангажовање око самог рукописа ове књиге. Сарајево, фебруара 1991. године 10

ФУНКЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ

СЕМАНТИЧКИ ТИПОВИ НЕКОНГРУЕНТНИХ АТРИБУТА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА 1. Говорити о неконгруентним атрибутима заправо значи говорити о оним супстантивним синтагмама чији је детерминант (= одредбеница, подређени члан) неки приједлошки или бесприједлошки падежни облик супстантивне ријечи или прилог, а детерминат (= одреденица, надредени члан) нека супстантивна ријеч (тј. именица или именичка замјеница). Већ се из тога може закључити да у српскохрватском језику неконгруентни атрибут може бити изражен само падежним (приједлошким или бесприједлошким) обликом супстантивне ријечи и прилогом. Тако анализа неконгруентних атрибута захвата два општа модела супстантивне синтагме N + (p) + Nx и N + Adv.1 Ти се модели даље разлажу на низ конкретних модела зависно од типа супстантивне ријечи у позицији детермината и од падежне форме неконгруентног атрибута, као нпр. N + Ng, N(а) + Ng, N(v) + Nd, N + за + Nac, N(v) + Adv, итд. Основна је одлика ових супстантивних синтагми да детерминант не мора са својим детерминатом дијелити ниједну граматичку особину (ни род, ни број, ни падеж). Зато се ови атрибути у негативном дефинисању по одсуству морфолошких особина конгруенције (у односу на оне које карактеришe присуство тих особина) одређују као неконгруентни.2 1

У раду употријебљени симболи имају сљедећа значења: N = детерминат (надредени члан синтагме) изражен супстантивном ријечју: Nx = супстантивна ријеч у детерминанту (подређеном члану): p = приједлог; Adv = прилог (адверб); N(v) = девербативна (глаголска) именица; N(а) = деадјективна (одпридјевна) именица; Ng = детерминант у генитиву; Nd = детерминант у дативу; Nаc = детерминант у локативу; Pr(d) = енклитички облик личне замјенице као детерминант у дативу. Сам термин неконгруентни атрибут нема шире употребе у сербокроатистици. Чак га ни Р. Симеон у Енциклопедијском рјечнику лингвистичких назива (Матица хрватска, Загреб, 1969) не спомиње. Симеон, међутим, наводи термин инконгруентан (атрибут), који се такође ни у једном сербокроатистичком раду о овим атрибутима не употребљава. Сматрам да је термин неконгруентни атрибут бољи из једноставног разлога што има јаче упориште у систему префиксалне творбе придјева српскохрватског језика, гдје је префикс ин- непродуктиван (чува се једино у префиксалним твореницама страног поријекла према којим као еквивалент стоји

Кроз синтагме и реченице

Неконуруентни је атрибут секундарна синтаксичка категорија настала у процесу синтаксичке и лексичко-синтаксичке деривације, односно функционалне и категоријалне транспозиције врста ријечи.3 Супстантивној и адвербијалној категорији ријечи, којима се једино изражавају неконгруентни атрибути, атрибутска је функција секундарна синтаксичка функција (наступајући у атрибутској функцији те категорије ријечи, наиме, преузимају функцију инхерентну адјективној категорији ријечи). Разлози настајања (и постојања уопште) неконгруентних атрибута као категорије са секундарном синтаксичком функцијом и (најчешће) значењем вишеструки су, а најважнији су, како ћемо видјети, дјеловање принципа језичке економије и боља структурна, стилска и комуникативна организација реченице и дискурса (текста). На семантику неконгруентних атрибута утичу и тип супстантивне ријечи као детермината и тип детерминанта (његова форма и значење) и значење приједлога ако је детерминант приједлошко-падежна конструкција. Дакле, при анализи неконгруентних атрибута ‒ чије семантичке типове, без претензија на исцрпност, желимо овдје представити ‒ неопходно је узети у обзир све конститутивне елементе супстантивне неконгруентне синтагме. А готово се све супстантивне неконгруентне синтагме могу подвести под кондензаторе реченичког значења,4 али све нису настале на исти начин (одн. свима генеративно поријекло није исто). Тако је различит пут

домаћа твореница, нпр.: интранзитиван ‒ непрелазан), док је префикс не- најпродуктивнији при префигирању како домаћих тако и лексема странога поријекла, посебно придјева са суфиксом -ан. Зато сам термин неконгруентни атрибут досљедно употребљавао у свим својим радовима посвећеним овој проблематици, избјегавајући на тај начин сва описна терминолошка рјешења јер ниједно од нуђених не обухвата цијелу категорију неконгруентних атрибута. (Наиме, најчешће је употребљаван описни термин „приједлошко-падежна конструкција у функцији атрибута“, али под тај описни термин нпр. не улазе прилози у функцији атрибута.) Готово у исто вријеме, неовисно један од другог, Ш. Баји и Ј.Курилович разрадили су теорију о примарним и секундарним функцијама врста ријечи. Секундарне категорије, по Куриловичевој терминологији, настају у процесу лексичке и синтаксичке деривације (в.: Деривация лексическая и деривация синтаксическая. у: Очерки по лингвистике, Москва, 196, 57‒71: та је студија први пут публикована 1936), а по Бајиевој у процесу семантичке и функционалне транспозиције (в.: Общая лингвистика и вопросы французского языка. Москва, 1955, 130‒144: прво француско издање те књиге било је 1931. године). Умјесто Бајијевог термина „семантичка транспозиција“ овдје ћемо употребљавати термин категоријална транспозиција (који су понудили настављачи Бајијева учења, у првом реду Л. Тенијер) јер он боље на синтаксичком плану оцртава карактер секундарности синтаксичке категорије. „Реченична кондензација дефинише се као појављивање нереченичних језичких средстава (тј. средстава без предикације у финитном глаголском облику) у функ-

Функција и значење

настанка супстантивних неконгруентних синтагми с конкретном (предметном) именицом или именичком замјеницом као детерминатом од оних с девербативном и деадјективном именицом као детерминатом. Прве су производ синтаксичке, а друге производ лексичко-синтаксичке деривације. Код првих долази само до функционалне транспозиције детерминанта, док код других најприје долази до категоријалне транспозиције детермината што за нужну посљедицу има функционалну транспозицију детерминанта. 1.1. Готово све су супстантивне неконгруентне синтагме с конкретном именицом (или замјеницом као њеним супституентом) као детерминатом настале елидирањем комуникативно, а најчешће и стилски, редундантних елемената (конституената) исходишне вербалне структуре.5 Та исходишна структура за овај тип синтагми може бити или проста реченица6 или зависносложена реченица са атрибутском зависном клаузом.7 Ако се за исходишну структуру узме проста реченица (која се тад може сматрати и дубинском структуром те синтагме), онда супстантивна неконгруентна синтагма од ње настаје тако што се елидира глагол (најчешће копулативни или семикопулативни) у предикату просте реченице па конституенти који су били раздвојени тим глаголом долазе у контактни положај творећи супстантивну неконгруентну синтагму, као нпр.: сто је пред кућом → сто пред кућом, кућа се налази доље → кућа доље, дрво расте у парку → дрво у парку, и сл. Свођење реченице на синтагму елидирањем глагола у предикату омогућава комуникативна еквивалентност деривиране и исходишне структуре, јер елементи деривиране структуре својим значењем, а неријетко уз помоћ ширег синтаксичког контекста подразумијевају значење елидираних елемената тако да је њихово експлицитно навођење са комуникативног аспекта редундантно.

6 7

цији саопштавања реченичног садржаја“. ‒ М. Радовановић, Именица у функцији кондензатора, Зборник за филологију и лингвистику, XX/1, Нови Сад, 1977, 143. Уп.: Ф. Пап, Трансформационный анализ русских присубстантивных конструкций с зависимой частью – существительным, Slavica 1, Debrecin, 1961; К. Фелешко, Składnia genetivu i wyrażeń przyimkovych z genetivem w języku serbsko-chorwackim. Wrocław–Warszawa–Kraków, 1970, 84-86; Т. Батистић, Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику, Београд, 1972, 184‒204. Тај тип еквивалента наводи нпр. К. Фелешко, нав. дјело, 93, 94, 104. Тај тип еквивалента реконструише нпр. Т. Батистић, нав. дјело, 184‒204; а в. и: М. Ковачевић, Атрибути са мјесним значењем у српскохрватском стандардном језику, Књижевни језик X/2, Сарајево, 1981, 7‒24.

Кроз синтагме и реченице

1.1.1. Вјероватније је, у првом реду због рестриктивног значења што га често имају неконгруентни атрибути, а које се не види у простој реченици као исходишној структури, да су супстантивне синтагме овога типа настале од „недубинских“ речничних структура, и то од сложене реченице с атрибутском зависном клаузом (дакле, од реченичне структуре настале од простих дубинских реченица дјеловањем трансформационог правила супституције). У таквој се сложеној реченици зависна атрибутска клауза елидирањем комуникативно и стилски редундантних конституената своди на неконгруентни атрибут, као нпр.: дрво које расте крај куће засадио је мој дјед → дрво крај куће засадио је мој дјед. Већ се из наведеног примјера види да супстантивна неконгруентна синтагма настаје тако што се елидирањем релативне замјенице и глагола у предикату релативна клауза своди на неконгруентни атрибут, који дошавши у контактни положај с именицом што је била ослонац релативној клаузи преузима функцију цијеле релативне клаузе (атрибутску), али задржава значење које је као „неатрибут“ имао у оквиру те клаузе (у нашем примјеру мјесно). Дакле, при оваквом деривирању супстантивне неконгруентне синтагме долази само до функционалне транспозиције детерминанта (у нашем примјеру крај куће од адвербијалне одредбе постаје атрибут), док му по правилу и форма и значење остају исти као и у исходишној структури. Будући да синтаксичка позиција надокнађује улогу релативне замјенице и обезбјеђује функционалну транспозицију, њена је улога за конституисање овог типа супстантивних неконгруентних синтагми веома битна. И позиција је неконгруентног атрибута готово задата исходишном структуром: пошто релативна клауза мора доћи иза супстантивне ријечи која јој отвара мјесто, неконгруентни атрибут као њен „заступник“ у деривираној структури у основном семантичко-граматичком реду компонената по правилу долази у постпозицији у односу на супстантивну ријеч која му је детерминат. А као што се релативна клауза од супстантивне ријечи не може одвајати другим вербалним структурама, тако ни између неконгруентног атрибута и његовог детермината не може доћи глагол или каква вербална структура.8 1.1.2. Постпозиција и контактни положај супстантивног детерминанта с детерминатом покаткад су једини показатељ његове 8

Уп.: Ј. Panevová, Несогласованное определение с точки зрения машинного перевода. Prague Studies in Mathematical Linguistica 1. Прага. 1966. 221.

Функција и значење

атрибутске функције. Показатељ су заправо увијек кад падежна или приједлошко-падежна конструкција може бити додатак и глаголу у предикату реченице па се схватити као његова адвербијална одредба, као нпр.: сједим на клупи у парку (у наведеној се реченици конструкција у парку може одредити и као неконгруентни атрибут уз именицу клупа и као адвербијална одредба уз глагол сједим). За овакве случајеве углавном се наводи да је ирелевантно да ли је у питању неконгруентни атрибут или адвербијална одредба9 јер та функционална различитост не доводи до смисаоних промјена у реченици пошто и атрибут и адвербијална одредба имају исто значење (у нашем примјеру мјесто). До овакве функционалне двострукости долази „услед интеракције реченичног и синтагматског реда речи“10 и усљед синтаксичко-семантичке компресије унутар саме реченице. Ако, наиме, у једној реченици супстантивни и вербални конституент захтијевају навођење неконгруентног атрибута и адвербијалне одредбе који би били хомоформни и истозначни, због стилских и законитости језичке економије, долази до контаминације атрибута и адвербијалне одредбе увијек у позицији неконгруентног атрибута. Тако експлицитно наведени атрибутски конституент имплицира хомоформни адвербијални конституент. До контаминације долази увијек у позицији неконгруентног атрибута јер је он због присуства и рестриктивног значења семантички богатији од хомоформне адвербијалне ознаке (нпр. стигли су са села гости са села | стигли су гости са села/ гости са села су стигли) па као семантички сложенији може пресупонирати семантички простији конституент, док обрнуто није могуће. У таквим је контаминираним површинским структурама, дакле, имплицитно присутна и једна дубинска структура без својих „површинских“ формалних показатеља (у нашем су примјеру назначене дубинске структуре гости су стигли, гости су са села, а имплицирана је структура стигли су са села). Због тога је у оваквим функционално „спорним“ примјерима „спорни“ конституент и неконгруентни атрибут и адвербијална одредба, али примарно неконгруентни атрибут јер је његова дубинска структура експлицитно реализована, а структура адвербијалне одредбе имплицирана.

Ј. Panevová, нав. дјело, 235; Т. Батистић, нав. дјело, 185; Љ. Поповић, Ред речи у српскохрватском језику, докторска дисертација, машинопис, Београд, 1972. 154‒155. Љ. Поповић, нав. дјело, 154.

Кроз синтагме и реченице

1.1.3.Таквих функционалних дилема, нормално, нема у реченицама у којима глагол не везује морфолошки облик падежне конструкције, као нпр. искочио је на клупу под прозором (не може: искочио је под прозором), тако да тада детерминант има само функцију неконгруентног атрибута. А једино у таквим случајевима (дакле, већ на основу морфолошких показатеља монофункционалним) може доћи до промјене мјеста неконгруентног атрибута (из стилских или из контекстуалних разлога) јер нема бојазни да се његова функција измијени (што би био случај са напријед разматраним примјерима, гдје би напуштање позиције довело до губљења атрибутског карактера падежне конструкције). 1.2. Све су супстантивне синтагме с девербативном и деадјективном именицом као детерминалом настале номинализацијом:11 оне с девербативном именицом номинализацијом или реченице с глаголским предикатом или глаголске синтагме, а оне с деадјективном номинализацијом реченице с придјевом као лексичким језгром именског предиката или номинализацијом конгруентне супстантивне синтагме. Неке су супстантивне синтагме настале само номинализацијом реченице, нпр. оне са субјцкалским значењем неконгруентног атрибута, и то лако да је категоријалном транспозицијом глагола у предикату у имцницу субјцкат уз ту именицу добио најчешће генитивну форму пославши неконгруентни атрибут са субјекатским значењем, као нпр.: људи долазе → долазак људи. Исходишна форма неконгруентног атрибута увијек се мијења и при номинализацији вербалних структура с ближим објектом (јер неконгруентни атрибут никад не може имати бесприједлошку акузативну форму) у којима ближи објекат уз девербативну именицу добија најчешће генитивну бесприједлошку форму и функцију неконгруентног атрибута с објекатским значењем, као нпр.: читати књигу → читање књиге. Ту форму добија неконгруентни атрибут и при номинализацији конгруентних супстантивних синтагми и реченица с придјевом као лексичким језгром предиката, нпр.: плаво небо / небо је плаво → плаветнило неба. При номинализацији вербалних структура с падежним конституентом у функцији адвербијалне одредбе категоријалном транспозицијом управног глагола у 11

О општим питањима номинализације у српскохрватском језику в. у М. Радовановић, Номинализација у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане VII/I, МСЦ, Београд, 198, 251‒260.

Функција и значење

девербативну именицу падежна конструкција по правилу задржава исту форму и значење једино мијењајући функцију (сад је она уз девербативну именицу неконгруентни атрибут), као нпр.: отићи у град → одлазак у град, разговарати с пријатељем → разговор с пријатељем, бринути зог дјетета → брига због дјетета, итд. За све је неконгруентне супстантивне синтагме настале номинализацијом карактеристично то да категоријална транспозиција глагола или придјева у именицу нужно условљава функционалну транспозицију детерминанта, који у деривираној структури обавезно има функцију атрибута. 1.2.1. Супстантивне неконгруентне синтагме с девербативном именицом као детерминатом и прилогом12 као неконгруентним атрибутом настале су номинализацијом вербалних структура тако да је изузето основно правило о „понашању“ прилога при номинализацији глагола као његовог детермината. Наиме, по том правилу и прилог се при номинализацији управног глагола категоријално транспонује у придјев као конгруентни атрибут (нпр.: прерано доћи → прерани долазак). Тако номинализацијом вербалних структура с прилогом као детерминантном добијамо супстантивну конгруентну синтагму. А супстантивну неконгруентну добијамо једино онда кад прилог из творбених или семантичких разлога не подлијеже категоријалној транспозицији у придјев него се само функционално транспонује па остајући у својој категорији уз девербативну именицу није више адвербијална одредба него неконгруентни атрибут са значењем које је имао и у оквиру вербалне структуре (нпр. доћи одозго → долазак одозго, отићи тамо → одлазак тамо). 1.3. Не само да се по генеративном поријеклу разликују супстантивне неконгруентне синтагме с конкретном/предметном именицом од оних с девербативном или деадјективном именицом као детерминатом него је и највећи број значења неконгруентних атрибута између ова два типа синтагми неподударан. Зато је, иако има значења неконгруентних атрибута подударних и у једном и у другом типу супстантивне синтагме, ове синтагме потребно одвојено разматрати при презентирању семантичких типова неконгруентних атрибута и њихових фрми. Јест да ће се при таквом презен12

О прилогу као неконгруентном атрибуту в. М. Ковачевић, Атрибутска употреба прилога у српскохрватском језику, Зборник за филологију и лингвистику XXVI/I, Нови Сад, 1983, 131‒145. (Тај је рад прештампан и у овој књизи.)

Кроз синтагме и реченице

тирању мали број значења појављивати у обје скупине, али ће се зато боље оцртати специфична значења која карактеришу један или други структурни тип неконгруентне супстантивне синтагме.

2. Семантички типови неконгруентних атрибута уз конкретне/предметне именице и именичке замјенице 2.1. Од супстантивних неконгруентних синтагми овакве структуре једино оне са значењем партитивности не могу се сматрати кондензаторима реченичног значења, што значи да њихови конституенти не имплицирају вербалну структуру као исходиште јер се читава супстантивна синтагма с партитивним значењем јавља номинацијским елементом па се увијек укључује као дио дубинске реченичке структуре. Партитивно се значење у српскохрватскони језику може изразити сљедећим типовима (моделима) неконгруентних атрибута:13 øNg, од + Ng, између + Ng и (веома ријетко) из + Ng, с тим да бесприједлошки и приједлошки модели никад нису комутабилни. Семантичку поткласификацију ових синтагми могуће је извршити на основу типа именице као детермината који увијек има функцију партикуларизатора14 уз који се неконгруентним атрибутом именује ентитет који се партикуларизује. Тако се јасно издвајају синтагме а) чији је партикуларизатор нека мјерна јединица (нпр.: килограм брашна, метар платна, километар пута, литар ракије и сл.), б) чији је партикуларизатор „обликовач“ материје обиљежене генитивом неконгруентног атрибута (нпр.: флаша ракије, чаша воде, шака жита, тањир супе, и сл.), в) чији партикуларизатор именује неки неодређено колики инхерентни дио ентитета обиљеженог генитивом именице, па синтагма заправо има и значење неотуђиве, иманентне посесивности (нпр.: крај стола, почетак књиге, центар ливаде, и сл.) и г) чији је партикуларизатор нека замјеница у функцији рестриктивног или универзалног квантификатора или је то пак придјев као супстантиват са квантификаторском функцијом. 13

О неконгруентним атрибутима с овим значењем говори се шире у: М. Ковачевић, Неколика значења падежних атрибута, Језик XXX/3, Загреб, 1983, 86‒91. и XXX/4, 107‒112. О типовима партикуларизатора и могућностима њихове класификације в. нпр. М. Ивић, О „партикуларизаторима“, Јужнословенски филолог XXXI, Београд, 1980, 1‒13.

Функција и значење

Уз тај посљедњи тип партикуларизатора увијек се употребљавају само приједлошки генитивни модели неконгруентних синиагми, које заправо имају партитивно-аблативно значење (нпр.: неко од присутних људи, свака од жена, (н)иједан од њих, неко између њих, најкрупнији из групе, најмањи од/између њих, и сл.). 2.2. Неконгруентном атрибуту у синтагмама с конкретном именицом као детерминатом вјероватно је најинхерентније посесивно значење. То се значење у српскохрватском језику може обиљежити сљедећим моделима неконгруентних атрибута: 15 øNg, од + Ng, у + Ng, код + Ng, øNd, на + Nl и у + Nl. Опште би се значење ових синтагми могло представити као Nl и у + Nl (гдје Nx подразумијева неки од модела неконгруентних посесивних атрибута а N детерминат синтагме). Ти се модели остварују у различитим лексичко-синтаксичким условима, тако да по правилу нису међусобно комутабилни. На основу семантике лексeма у детерминату и детерминанту и њиховог међуодноса неконгруентне се посесивне синтагмe могу разврстати у више семантичких подтипова, од којих овдје издвајамо само два: а) синтагме са значењем отуђиве посесивности и а) синтагме са значењем неотуђиве (иманентне) посесивности.16 Отуђива се посесивност обиљежава неконгруентним атрибутима øNg и øNd од. øPr(d), као нпр. кућа мог оца, књига њене пријатељице, (нe дирај) гнијездо соколу, капут му/је издеран/, и сл., док се свим 15

Готово сви аутори који у анализу укључују већи број модела ових атрибута обавезно наводе и оне с посесивним значењем. Најопширније се о атрибутима с овим значењем говори у М. Стевановић, Посесивне форме у српскохрватском језику, Годишњак Скопског филозофског факултета IV, Скопље, 1939‒1940, 1‒50. Доста је, међутим, радова у којима се анализи подвргава само неки од модела посесивних неконгруентних атрибута, као нпр.: Б. Милетић, Употреба предлога У са генитивом, Наш језик 1/4, стара серија, Београд, 1933, 112‒115; Р. Алексић, „Од града кључеви“, „праг од куће“ и сличне конструкције, Наш језик VII/8, стара серија, Београд, 1940, 220‒229; М. Ивић. Генитивне форме српскохрватских именица и одговарајућа придевска образовања суфиксом -ов, -ев (овљев, -евљев) у односу „комбинаторичних варијаната“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду X, Нови Сад, 1967, 257‒263; Т. Батистић, О семантичким условима који регулирају дистрибуцију посесивних конструкција типа „његов немир“, Прилози проучавању језика, 7, Нови Сад, 1971, 55‒63; А. Галис, Да ли је српскохрватски адноминални датив припадности (посесивни датив) ‒ балканизам?, Зборник за филологију и лингвистику XVII/, Нови Сад, 1974, 51‒63. Тако би се за овај семантички тип неконгруентних атрибута, с обзиром на број радова, могло рећи да је научно потпуно освијетљен. Међутим, и поред тога још увијек нема ниједног синтетског рада о посесивним конструкцијама сх. језика, а посебно не таквог који би обухватао семантичку класификацију посесивности. О неотуђивој (иманентној) посесивности в. нпр. у Ч. Филлмор. Дело о падеже, у зб. Новое в зарубежной лингвистике X. Москва. 1981.459‒484.

Кроз синтагме и реченице

неконгруентним посесивним атрибутима може обиљежити неотуђива/иманентна посесивност: øNg (рука човјека, син комшије), од + Ng (врата од куће, родбина од болесника), у + Ng (језик у малог дјетета), код + Ng (градови код нас), Nd (дошао је у руке војнику), øPr(d) (Син му је у војсци), на + Nl (кров на кући, прозор на ауту), у + Nl17 (пробуди се жеђ у младићу, стишавају срџбу у себи, пробуди се страст у њему). Док су неконгруентне супстантивне синтагме с бесприједлошким генитивом лексички најслободније и посесивно најразуђеније, реализација је осталих везана за ограничен круг лексема или у позицији детермината или у позицији детерминанта (нпр. N + øNd, N + у + Ng, N + у + Nl) или их карактерише специфичност посесивног значења (N + од + Ng, гдје сe остварује по правилу посесивно-намјенско значење,18 N + на + Nl, које имају посесивно-локационо значење,19 N + у + Nl, које карактеришезначење „новости или настајања датих појава у односу на неку личност“,20 N + у + Ng, гдје се остварује по правилу значење иманентне посесивности везане само за биће21 или је њихова реализација условљeна и типом реченичне структуре ‒N + øNd и N + у + Nl). 2.3. Сродне су неконгруентним посесивним синтагмама синтагме у којима неконгруентни атрибут има значење „карактеристичне појединости“.22 Неконгруентним се атрибутом овога типа обиљежава нешто Сто је стална или привремена карактеристична црта појма означеног у детерминату. Опште би се значење, ако се одређење врши присуством карактеристичне појединости, могло представити као N има Nx (N = детерминат, Nx = детерминант), а ако се одређење врши навођењем недостатка неке карактеристичне поје17

19 20 21 22

Иако је у овом моделу детерминат увијек апстрактна, најчешће девербативна именица, овај је тип синтагме настао као и све оне с конкретном именицом, а не номинализацијом, па се зато и разматра у овој групи. Пошто овај модел с те стране представља изузетак, о њему није говорено при начелном разматрању генерирања супстантивних синтагми. Опширно о овом типу супстантивне синтагме говори Т. Батистић, О семантичким условима …, 55‒63. М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Београд, 1974, 225‒226. Т. Батистић. Локатив …, 190. Нав. дјело и О семантичким условима …, 61. Б. Милетић. нав. дјело, 114. Термин је први пут за инструменталне синтагме овога типа понудила М. Ивић у Значења српскохрватског инструментала и њихов развој, САНУ, Београд, 1954, 200‒210.

Функција и значење

диности, значење је N нема Nx. Присуство или одсуство Nx управо је она карактеристична појединост која служи као диференцијални знака N-а (тј. знак његове идентификације између других N) у одређеној ситуацији. Значење „карактеристичне појединости“ у српскохрватском језику могу обиљежити сљедећи модели неконгруентних атрибута:23 øNg, од + Ng, без + Ng, Nа + Nac, у + Nac, са + Ni, у + Nl и на + Nl. Уколико карактеристична појединост представља иманентну црту појма у детерминату уз падежни облик именице као неконгруентног атрибута најчешће је неопходно експлицирали и одредбу (по правилу у функцији конгруентног атрибута) као обавезни детерминатор, нпр.: дјевојка витког стаса, дјевојка с плавим очима, човјек од тридесет година, кућа на два спрата, дјело у три тома, жена у поодмаклој доби и сл. Тај детерминатор може бити неексплициран једино кад га пресупонирају или именица у детерминанту или обје именице у саставу синтагме, нпр. кућа на (један) спрат, жена у (поодмаклим) годинама, човјек на (добру) гласу, и сл. Једино је за све случајеве бесприједлошког (тзв. кавалитативног) генитива неопходно навођење уз именицу обавезног детерминатора, јер ту карактеристична појединост може бити само нека иманентна црта (дио појма или његова особина),24 док се осталим типовима могу обиљежити неиманентне карактеристичне појединости тако да навођење обавезног детерминатора није нужно (нпр.: човјек од угледа, жена с кофером, пегла на пару, човјек на штакама, човјек у одијелу, и сл.). Реализација појединих модела с овим значењем условљена је одређеним семантичким кругом лексема у позицији детерминанта: тако је модел øNg у овом значењу остварљив само с лексемама којима се именује инхерентна карактеристична појединост, модел у + Nl само с лексемама којима се обиљежава одјећа или обућа као карактеристична појединост,25 док су модели у + Nac и на + Nac везани за готово блокиране синтагматске спојеве типа: човјек на гласу, човјек на штакама, драма у три чина, дјело 23

24 25

О карактеристикама ових атрибута на корпусу једног писца в. у М. Ковачевић, Падежне и приједлошко-падежне конструкције као именички додаци са значењем „карактеристичне појединости“ у дјелима Анђелка Вулетића, Књижевност и језик XXX/3, Београд, 1983, 155‒168. О бесприједлошком генитиву и инструменталу с приједлогом са исцрпно говори М. Ивић, Однос између квалитативног генитива и квалитативног инструментала, Наш језик VII/7‒10, Београд, 1955‒1956, 260‒269. М. Ивић, Однос између …, 260‒269. Т. Батистић, Локатив …, 187, 194.

Кроз синтагме и реченице

у два тома. Неки су модели семантички разнообразнији (нпр. од + Ng, под који као подврсту карактеристичне појединости треба подвести и тзв. генитив материје типа кућа од цигле, блуза од свиле, и са + Ni, којим се могу обиљежити најразличитије карактеристичне појединости). Као антоним свим претходним типовима јавља се модел без + Ng којим се обиљежава одсуство најчешће неког интегралног дијела као карактеристичне појединости појма у детерминату, као нпр.: човјек без руке, град без ријеке, птица без крила, и сл. 2.4. Значење намјене26 имају неконгруентни атрибути од + Ng, против + Ng, øNd, за + Nac уколико им је детерминат именица са општим значењем лијека (и тад су наведени атрибути синонимни): лијек од опаке болести, лијек против опаке болести, нема лијека тој опакој болести, лијек за ту опаку болест. Уз семантички разнообразне именице могу се у намјенском значењу употребљавати фрме за + Nac (цвијеће за дјевојку, клијешта за трачнице, дом за старце, коњ за вучу, и сл.) и øNd која уз намјенско има и значење адресата (писмо мајци, поклон сину, цвијеће дјевојци, и сл.). 2.5. Уз мали број именица са општим значењем вербалне творевине (прича, пјесма, роман, и сл.) неконгруентним се атрибутом о + Nl обиљежава значење „материјалне садржине“. Тим се атрибутом, наиме, именује предмет или тематика онога што је обиљежено управном именицом, као нпр.: пјесма о љубави, закон о безбједности саобраћаја, роман о завичају, итд. Ријетко, и не као синоним локативном атрибуту, може се употријебити форма око + Ng и то углавном уз именицу прича и са ширим „обимом“ материјалне садржине од оног сигнализираног именицом у генитиву, као нпр.: прича око нашег ногомета чула се и у Мексику. 2.6. Изузетно ријетко неконгруентни атрибут у овом типу супстантивне синтагме има узрочно значење. Детерминат је тад именица којом се именује појам настао у резултату онога што је као инструмент-изазивач означено неконгруентним атрибутом од + Ng, као нпр.: рупа од метка, мрља од мастила.27 Чест је, међутим, модел по + Nl са значењем узрока типа критериј, као нпр. Далматинац по оцу а Србијанац по мајци.

26 27

О атрибутима с овим значењем в. шире у сљедећем раду ове књиге. К. Фелешко, Składnia…. 122.

Функција и значење

2.7. За крај смо прегледа семантичких типова неконгруентних атрибута уз конкретне/предметне именице оставили оне са мјесним значењем, мада су они морфолошки најразнообразнији.28 За крај смо их, међутим, оставили зато што се мјесно значење (уосталом као и напријед наведено узрочно) примарно обиљежава вербалним структурама па ови атрибути имају и секундарну синтаксичку функцију и секундарно синтаксичко значење. Неконгруентни атрибут с мјесним значењем може у српскохрватском језику бити изражен свим бесприједлошким и највећим бројем приједлошко-падежних форми, а и прилогом. Семантичке су специфичности неконгруентних мјесних атрибута углавном везане за семантику самих мјесних приједлога српскохрватског језика.29 Не улазећи у семантичке карактеристике сваке појединачне форме мјесног атрибута, све атрибуте с овим општим значењем овдје ћемо разврстати у три семантичка подтипа: а) неконгруентни атрибути с оријентационим значењем, б) неконгруентни мјесни атрибути с локационим значењем и в) неконгруентни мјесни атрибути с циљним значењем. Оријентационо значење имају сљедећи модели неконгруентних мјесних атрибута: близу + Ng (кућа близу пијаце), до + Ng (бријег до куће), дуж + Ng (драче дуж пута), код + Ng (барака код моста), крај + Ng (дрво крај пута), покрај + Ng (грмље покрај баре), поред + Ng (бара поред чесме), између + Ng (ливада између ријека), изнад + Ng (планине изнад Неретве), понад + Ng (стијена понад потока), испод + Ng (њива испод куће), испред + Ng (трг испред катедрале), иза + Ng (сијено иза стаје), преко + Ng (земља пре28

Опширно се о овом типу неконгруентних атрибута говори у: М. Ковачевић, Атрибути са мјесним значењем …; На поједине моделе атрибута са овим значењем указују и М. С. Вукићевић, Предлошко-падежне конструкције у функцији атрибута у првим двема књигама народних песама и у књизи народних приповедака Вука Караџића, Зборник Филозофског факултета у Приштини VII, Св. а, Приштина, 1970, 565‒582; К. Фелешко нав. дјело; Т. Батистић, Локатив …; Ж. С. Станојчић, Синтакса језика Лазе К. Лазаревића I. Синтагматски односи, Београд, 1973, 102‒115; М. Стевановић, Саврeмени српскохрватски језик II … (уз поједине приједлоге); В. Анић, Приједложно-падежне синтагме с придјевским значењем, Језик XV/1, 13‒19, XV/2, 54‒62, Загреб, 1977‒1978; I.Nyomárkay. , Приједложно-падежне синтагме с придјевским значењем, Филологија 10, Загреб, 1980‒1981, 213‒221. О систему мјесних падежа сх./хс. језика в. М. Ивић, Једно поглавље из граматике нашег модерног језика ‒ систем месних падежа, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, II, Нови Сад, 1957, 145‒158; П. Пипер, Обeлежавање просторних односа предлошко-падежним конструкцијама у савременом руском и савременом српскохрватском књижевном језику, Прилози проучавању језика 13‒14, Нови Сад, 1977‒1978, 1‒53.

Кроз синтагме и реченице

ко мора), с + Ng (земља с оне стране мора), око + Ng (врбе око потока), ниже + Ng (варошица ниже извора ријеке), више + Ng (шума више села), ван + Ng (хумка ван гробља), уз + Nac (стаза уз Миљацку), с + Nac (ливада с ону страну ријеке), међу + Ni (село међу планинама), над + Ni (слика над столом), под + Ni (храст под прозором), пред + Ni (људи пред болницом), за + Ni (село за брдом), при + Ni (кућа при мору), према + Ni (прозор према улици). Различите подврсте локационог мјесног значења обиљежавају се сљедећим моделима неконгруентних атрибута: дуж + Ng (куће дуж обале), из + Ng (воће из Африке), са + Ng (сир с планине), преко + Ng (капут преко кауча), сред/насред/посред/усред + Ng (пропланак сред/насред/посред/ усред шуме), врх/наврх/поврх/ уврх + Ng (борови врх/наврх/поврх/уврх планине), дно/надно/ подно/удно + Ng (шумарак дно/надно/подно/удно ливаде), накрај/украј + Ng (кућа накрај/украј села), на + Nl (дрво на пропланку), о + Nl (капут о клину), по + Nl (споменици по парку), у + Nl (књига у ладици). Уз имцнице типа пут, стаза са овим значењем које се осложњава још и значењем правца могу сe употријебити и модели кроз + Nac (пут кроз Југославију), низ + Nac (стаза низ долину Неретве), уз + Nac (стаза уз брдо). А уз исти тип именица (стаза, пут, друм…) различите нијансе циљног значења обиљежавају се моделима неконгруeнтних атрибута: до + Ng (пут до мора), ка + Nd (стаза ка обали), према + Nd (друм према касаби), на + Nac (цеста на Ловћен), у + Nac (пут у шуму) и за + Nac (пут за Цетиње). 2.7.1. Од свих супстантивних синтагми с прилогом као неконгруентним атрибутом најфреквентније су оне у којима прилог-атрибут има мјесно значење, као нпр.: кућа слијева, сто здесна, људи напољу, они унутра, онај тамо, оно споља, итд. 2.8. Неким се од наведених модела мјесних неконгруентних атрибута у одређеним лексичко-синтаксичким условима обиљежава и временско значење. При изражавању тог значења овим типом супстантивне синтагме најчешће је именица у детерминату са временским значењем (најчешће је то нека временска јединица), док детерминант може бити или нека приједлошко-падежна конструкција с девербативном именицом (тад је та конструкција кондензатор временског реченичног значења)30 или опет именица која 30

В. опширно у М. Радовановић, Именица у функцији …, 99‒127.

Функција и значење

означава неки период времена. То значење имају модели, до + Ng (часови до одласка), послије/након + Ng (дани послије/након премијере), прије + Ng (сат прије поласка), између + Ng (вријеме између разговора), иза + Ng (дан иза бала), преко + Ng (вријеме преко празника), на + Nac (бол на Нову годину), пред + Nac (ноћ пред празник) по + Nl (дан по одласку), o + Nl (журка о Новој години) и вјероватно још који модел. Неконгруентни атрибут с временским значењем може бити и прилог, а то је, уз мјесно, најчешће значење прилога неконгруентног атрибута, нпр.: дрвеће ујесен, омладина данас, онај од малоприје, оно јуче, Египат некад и сад, итд.

3. Типови неконгруентних атрибута уз девербативне именице Говорећи о општим одликама и генеративном поријеклу неконгруентних супстантивних синтагми, поменули смо и то да неконгруентни атрибут задржава значење свог еквивалента из вербалне структуре, али да не мора задржати и еквивалентову форму. 3.1. Тако супстантивне синтагме с неконгруентним атрибутима који имају субјекатско значење31 настају номинализацијом предикатско-субјекатске везе, и то тако да категоријална транспозиција глагола у девербативну именицу доводи до транспозиције субјекта у неконгруентни атрибут најчешће у форми бесприједлошког (тзв. субјекатског) генитива (нпр.: долазак људи, залазак сунца, вика дјеце итд.), али то може бити и форма између + Ng кад су у субјекту два лица (нпр.: разговор између мајке и кћерке), односно форма међу + Ni у случају збирног субјекта (нпр.: препирка међу људима), с тим да приједлошки модели неконгруентних атрибута заправо имају субјекатско-социјативно значење. Уз невелик број девербативних имцница у склопу декомпонованог предиката32 субјекатско се значење изражава енклитичким обликом личне замјенице у бесприједлошком дативу као неконгру31

Ово је уз објекатско једино значење које се досљедно помиње код синтагми с девербативном именицом као детерминатом чак и у граматикама српскохрватског језика. Опис декомпонованих предиката као и сам термин први пут у нас даје М. Радовановић, Декомпоновање предиката (на примерима из српскохрватског језика), Јужнословенски филолог XXXIII, Београд, 1977, 53‒79.

Кроз синтагме и реченице

ентном атрибуту (нпр.: жеља ми је да он дође, поглед јој паде на дрво). 3.2. При номинализацији објекатских синтагми објекат постаје неконгруентни атрибут с објекатским значењем. Номинализацијом синтагми с ближим акузативним објектом тај објекат постајући неконгруентни атрибут по правилу прелази у форму бесприједлошког (тзв. објекатског) генитива (нпр.: читање књиге, кречење собе, одбрана града). Ту форму неконгруентни атрибут настао од бесприједлошког акузативног објекта не добија једино у оним случајевима кад би се као примарно наметнуло субјекатско, а не објекатско значење неконгруентног атрибута. Зато тај атрибут уз поједине именице добија форму према + Nd (нпр. уз именице поштовање, мржња и љубав: поштовање према госту, мржња према мушкарцима, љубав према женама) или форму над + Ni (нпр. уз именице типа побједа, тријумф: побједа над непријатељем, тријумф над вјечитим ривалом). Номинализацијом синтагми даљег објекта неконгруентни атрибут деривиран од објекта задржава и форму и значење даљег објекта, с тим да је број модела неконгруентних атрибута са значењем даљег објекта много већи од броја оних насталих номинализацијом синтагми ближег објекта: од + Ng (зазирање од мрака), øNd (улагивање господару), на + Nac (помисао на жену), у + Nac (разочарање у дјецу), за + Nac (брига за сина), øNi (колутање очима), са + Ni (отезање с исплатом), за + Ni (вапај за сунцем), на + Nl (губљење на угледу), по + Nl (пребирање по списима), о + Nl (разговор о њој), у + Nl (оскудијевање у новцу). 3.3 Сви су неконгруентни атрибути с прилошкоодредбеним значењима33 у овим синтагмама настали тако што је номинализацијом глагола адвербијална одредба само функционално транспонована па је неконгруентном атрибуту као свом еквиваленту у супстантивној синтагми „предала“ и своју форму и своје значење. 33

Иако су, како ћемо видјети, и морфолошки и семантички најразнообразнији неконгруентни атрибути с овим значењима најслабије су обрађени (а и најрјеђе сe помињу у свим расправама о неконгруентним атрибутима сх./хс. језика). Док се на неконгруентне атрибуте с овим значењем и указује у синтагмама с конкретном именицом као детерминатом, ови су баш буквално схваћени као „секундарна категорија“. Једино их досљедно уз генитивне приједлоге биљежи К. Фелешко, нав. дјело, а шире се о њима на корпусу само једног писца говори у М. Ковачевић, Типови неконгруентних атрибута уз девербативне именице у дјелима Анђелка Вулетића, Књижевни језик XI/2, Сарајево, 1982, 81‒92.

Функција и значење

3.3.1. Уз девербативне именице морфолошки су најразнообразнији неконгруентни атрибути с мјесним значењем јер се свим зависним падежима то значење може обиљежити, а и зато што ово значење има највећи број приједлога српскохрватског језика. Овдје не можемо улазити у све могућности семантичке интерпретације модела неконгруентних атрибута (што их пружају углавном семантичке нијансе самих приједлога), него ћемо све моделе с овим значењем разврстати у три семантичке подгрупе: оне с оријентационим, оне с локационим и оне с циљним као типом мјесног значења. а) Оријентационо мјесно значење: близу + Ng (смјештај близу обале), крај + Ng (састанак крај ријеке) покрај + Ng (одмарање покрај извора), пореци + Ng (трчање пореци пута), код + Ng (стајање код моста), изнад + Ng (вожња изнад провалије), понад + Ng (лет понад града), испод + Ng (љенчарење испод палме), иза + Ng (логоровање иза града), преко + Ng (прелет преко мора), између + Ng (пролазак између планина), око + Ng (шетња око града), с + Ng (одмор с оне стране ријеке), ван + Ng (боравак ван насеља), више + Ng (логоровање више шуме), ниже + Ng (копање ниже куће), уз + Nac (шетња уз море), с + Nac (задржавање с ону страну ријеке), међу + Ни (стајање међу дрвећем), над + Ni (лет над градом), пред + Ni (смицање пред кућом), под + Ni (излежавање под дрветом), за + Ni (састанак за брежуљком). б) Локационо мјесно значење: из + Ng (одлазак из града), са + Ng (силазак с планине), преко + Ng (прелазак преко ливаде) сред/насред/посред/усред + Ng (обједовање усред/насред/посред/ усређ шуме); накрај/украј + Ng (вика накрај/украј села), врх/наврх/поврх/уврх + Ng (одмор врх/наврх/поврх/уврх брда), дно/ надно/подно/удно + Ng (пролазак подно/надно/удно ливаде), низ + Nac (спуштање низ стрмину), кроз + Nac (пропутовање кроз Дубровник), уз + Nac (пењање уз планину), о + Nac (лупкање о сто), Ni (шетња градом), на + Nl (састанак на пропланку), по + Nl (шетња по шуми), у + Nl (боравак у граду). в) Циљно мјесно значење: до + Ng (путовање до мора), пут + Ng (одлазак пут Београда), Nd (приближавање станици), према + Nd (вожња према мору), на + Nac (одлазак на планину), у + Nac (долазак у село), над + Nac (долазак над провалију), под + Nac (долазак под тврђаву), пред + Nac (долазак пред кућу), међу + Nac (одлазак међу болеснике), за + Nac (одлазак за Загреб). 29

Кроз синтагме и реченице

3.3.1.1. Мјесно се значење може изразити и прилогом као неконгруентним атрибутом уз девербативну именицу, као нпр.: одлазак одозго, борба тамо, боравак овдје, скретање десно, и сл. 3.3.2. За обиљежавање временског значења неконгруентним атрибутом углавном се употребљавају модели које смо навели као примарно мјесне, али се њихово временско значење распознаје већ по временској семантици лексема у детерминанту, као нпр.: до + Ng (одмор између два посла), иза + Ng (разговор иза пола ноћи), код + Ng (шутња код саслушања), послије + Ng (одмор послије напорног рада), након + Ng (долазак након испита), преко + Ng (боравак преко празника), приликом + Ng (честитања приликом додјељивања награде), кроз + Nac (одлазак кроз недјељу дана), на + Nac (женидба на Нову годину), за + Nac (долазак за мјесец дана), øNi (посјете недјељом), пред + Nac (грмљавина пред олују), по + Nl (одлазак по Новој години), о + Nl (долазак о празнику), и вјероватно још који модел неконгруентног атрибута с овим значењем. 3.3.2.1. И прилогом се може обиљежити временско значење: разговор данас, вјежбање зими, одлазак увече, и сл. 3.3.3. У синтагмама с девербативном именицом као детерминатом, уз мјесне, морфолошки су најразнообразнији модели неконгруентних атрибута с узрочним значењем. Овим се неконгруентним атрибутима могу изразити како сви „семантички чисти“ типови узрока (ефектор, стимулатор разлог, повод и критериј) тако и „семантички осложњени“ типови,34 у којим се неко од узрочних комбинује с неким од неузрочних значења (најчешће, с мјесним, циљним, временским и начинским). Будући да се различити типови и подтипови узрочног значења могу обиљежити истим моделом зависно од семантичког типа лексема у детерминату и детерминанту, па би такав опис захтијевао много више простора од оног којим овдје располажемо, навешћемо моделе неконгруентних атрибута које на семантичком плану повезује општост узрочног значења: због + Ng (истрага због саботаже), од + Ng (врисак од бола), из + Ng (оговарање из зависти), усљед + Ng (судар усљед поледице), зарад + Ng (јадиковање зарад високих цијена), око + Ng (свађа око насљедства), против + Ng (побуна против суровости), поводом/у поводу 34

О семантичким типовима и подтиповима узрока у сх./хс. језику говори се исцрпно у М. Ковачевић, Узрочно семантичко поље, Свјетлост, Сарајево, 1988.

Функција и значење

+ Ng (узнемирење поводом/у поводу тих вијести), на основу + Ng (исплата на основу пресуде), испред + Ng (бијег испред непријатеља), øNd (дивљење љепоти), захваљујући/благодарећи + Nd (спас захваљујући/благодарећи срећи), за + Nac (свађа за ситницу), на + Nac (жалба на пресуду), уз + Nac (спас уз његову помоћ), о + Nac (отимање о пријесто), у + Nac (разочарaње у дјевојку), за + Ni (жал за сином), над + Ni (плач над неузвраћеном љубави), под + Ni (труљење под влагом), пред + Ni (страх пред истином), на + Nl (честитање на побједи), у + Nl (гушење у сузама), по + Nl (одлазак по задатку), према + Nl (помоћ према одлуци владе), о + Nl (јадиковање о нашем стању), при + Nl (страх при помисли на њу). 3.3.4. Мада се значење намјере може одредити као подврста (усложњеног) узрочног значења па се немали број напријед наведених узрочних модела може сврстати у узрочно-циљне (нпр. они с генитивним приједлозима око и против, затим акузативни с приједлогом о, итд.), овдје ипак у посебни семантички тип издвајамо неконгруентне атрибуте са значењем намјере јер постоје модели којима се примарно обиљежава ово значење (па макар и усложњено, оно је прије циљно-узрочно него узрочно-циљно нпр.: ради + Na (долазак ради Марије), поради + Ng (одлазак у трговину поради куповине намирница), зарад + Ng (одлазак у продавницу зарад новог одијела), по + Nac (долазак по дијете), као и модели са значењем намјере и мјеста: на + Nac (долазак на разговор), за + Nac (издвајање за стамбене потребе), на + Nl (дјеловање на јачању сарадње). 3.3.5 Није мали број модела неконгруентних атрибута којима се у српскохрватском језику може обиљежити и начинско значење. То значење, међутим, није инхерентно ниједном моделу, него произилази из семантичког међуодноса лексема у детерминату и детерминанту, као нпр.: без + Ng (рад без журбе), до + Ng (мржња до очаја), из + Ng (тумачење из друге руке), испод + Ng (поглед испод ока), преко + Ng (запослење преко везе), ван + Ng (испијање ван мјере), кроз + Nac (смијех кроз сузе), под + Ni (испраћај под стражом), на + Nl (страдање на правди бога), о + Nl (путовање о државном трошку), у + Nl (писање у трансу). 3.3.5.1. И прилогом као неконгруентним аирибутом може се обиљежити начинско значење, као нпр.: промјена набоље, трчање унатрашке, пјевање углас. 31

Кроз синтагме и реченице

3.3.6. Готово појединачним моделима неконгруентних атрибута уз девербативне именице обиљежава се значење допуштања (допусно), као нпр. упркос/успркос + Ng/Nd (провала упркос/успркос доброг обезбјеђења/добром обезбјеђењу), затим условно значење, нпр.: у случају + Ng (награда у случају побједе), па социјативно значење: с + Ni (сусрет с пријатељем) односно усложњено социјативно-субјекатско значење као нпр.: између + Ng (разговор између оца и сина), међу + Ni (препирка међу ученицима), као и значење средства: øNi (превоз камионом) и у специфичним лексичким условима о + Nl (путовање о свом трошку) и преко/ путем/посредством + Ng (набавка преко/пу тем/посредством књижаре).

4. Неконгруентни атрибут уз деадјективну именицу 4.1. Номинализацијом конгруентних супстантивних синтагми придјевског типа или субјекатско-предикатске везе с придјевом као лексичким језгром именског предиката долази до категоријалне транспозиције придјева у именицу уз коју онда именица што је била детерминат синтагме или субјекат реченице добија форму бесприједлошког генитива постајући неконгруентни атрибут са значењем носиоца особине, као нпр.: косматост тијела, бјелина снијега, плаветнило неба и сл. Разлог је номинализације ових структура да се у први план истакне особина, па се она „надредује појму-носиоцу те особине, постајући тако наглашенија, истакнутија и упечатљивија него у конгруентној синтагми.“35 4.2. Номинализацији су подложне и адјективне синтагме приједлошког типа, само што тад зависни члан постајући неконгруентни атрибут остаје у истој форми и са истим значењем које је имао и као адвербијална одредба у адјективној синтагми, као нпр.: због + Ng (раздраганост због њеног доласка), од + Ng (црвенило од сунца) итд.

М. Ковачевић, Неколика значења …, 110.

Функција и значење

5. Закључак 5.1. Ако је за општу и синтаксу било ког језика ‒ сложимо ли се са Јержијем Куриловичем ‒ један од најважнијих задатака опис секундарних синтаксичких категорија укључујући ту, у првом реду, начин њихова деривирања и њихов однос према примарним синтаксичким категоријама,36 онда је свако додатно образложење значаја анализе неконгруентних атрибута као категорије са секундарним синтаксичком функцијом излишно. Досадашња проучавања неконгруентних атрибута српскохрватског језика ‒ с било ког аспекта,37 а да не говоримо о јединству аспеката ‒ готово да су у опреци с напријед изнесеним мишљењем. Па ако се у потпуности и не сложимо с Куриловичем, ипак не можемо одрећи потребу свестранијег изучавања секундарних синтаксичких категорија, међу којима су неконгруентни атрибути једна од најбитнијих: ако ни по чем другом, онда по томе што су по броју модела и по семантичкој разноликости сигурно синтаксички „најразуђенија“ категорија. 5.2. Анализа неконгруентних атрибута не може се свести само на указивање на функционалну различитост неког модела неконгруентног атрибута и модела исходишне му функционалне категорије (како је за највећи број модела неконгруентних атрибута српскохрватског језика рађено), него, нужно укључујући анализу односа између неконгруентних атрибута и његових примарних/ исходишних структура (категорија) укључује и анализу свих „посљедица“ које произилазе из употребе примарне и/ли секундарне синтаксичке категорије, и то како посљедица на синтаксичком тако 36

Ј. Курилович. нав. дјело, 70: „Научное описание структуры любого языка – французского, китайского и т.д. – сведется в таком случае к ответу на простой и ясный (поскольку он имеет отношение к форме) вопрос: каким путем идет образование вторичных синтаксических функций от первичных функций частей речи? Ответ на этот вопрос будет включать: описание форм с первичной синтаксической функцией и 2) описание формальных способов, характеризующих слово или его синтаксическое окружение и придающих слову вторичную синтаксическую функцию“. О томе колико су модели српскохрватских неконгруентних атрибута слабо обрађени (да чак нису сви ни пописани) можда најбоље свједочи монографија Т. Н. Молошној. Субстантивные словосочетания в славянских языках. Москва. 1975. Молошнаја, углавном на основу литературе, уз супстантивне синтагме руског, пољског, чешког и бугарског језика, говори и о супстантивним синтагмама српскохрватског језика (у посебном поглављу, стр. 187‒200). Анализа схс./хс. супстантивних синтагми, у односу на синтагме других наведених језика, готово је периферна, што је посљедица „бројности“ и „разнообразности“ сербокроатистичких радова о тим синтагмама, јер је на основу тих радова анализа и извршена.

Кроз синтагме и реченице

и на стилистичком плану. Тако откривајући нпр. разлоге употребе неконгруентних атрибута, ми заправо откривамо разлоге овакве или онакве структурне и стилске организације реченице и/ли дискурса. Тако ће укључење у анализу стилистичког аспекта разоткрити, чак боље од анализе самог структурно-синтаксичког плана, могућности „употребне вриједности“ примарне и секундарне синтаксичке категорије (овдје неконгруентног атрибута и његове исходишне структуре). Тек анализом и тог плана разоткрива се заправо значај постојања неконгруентног атрибута (није нпр. тешко претпоставити какве би посљедице, посебно стилске, изазвала неупотреба неконгруентних атрибута уз конкретне именице: тад бисмо наш језик могли с разлогом, уз „да“ кавски, прогласити и „које“ кавским). Истраживање неконгруентних атрибута поред наведеног треба да укључи и истраживање односа према свим синтаксички сродним и истозначним конструкцијама. Тако се неконгруентни атрибут одређеног семантичког типа треба посматрати и у односу на конгруентни атрибут и у односу на прост у реченицу и у односу на сложену са зависном клаузом као семантичким еквивалентом, и то опет како на синтаксичко-семантичком тако и на лингвостилистичком плану (дакле, преко анализе текстова који преферирају само једну конструкцију и откривања разлога тог преферирања, до оних у којима се истовремено с неконгруентним атрибутом употребљава једна или више „синонимних“ конструкција). Због тога се сви типови неконгруентних атрибута морају проматрати у оквиру реченице и дискурса, а не у оквиру „истргнутих“ синтагми (како смо то у овом раду, због ограничености простора, чинили, а што је било могуће с обзиром на постављени циљ). 5.3. У овом се раду, нормално, нисмо могли бавити свим наведеним аспектима неконгруентних атрибута, него смо само у прегледу покушали одредити основне семантичке типове неконгруентних атрибута српскохрватског језика и моделе којима се ти типови могу обиљежити. Уз то смо настојали указати на значај проучавања ове највећим дијелом у досадашњим сербокроатистичким истраживањима запостављене категорије (Зар довољан показатељ није већ само непостојање устаљеног терминолошког рјешења за њу!).

О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. 259

До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014. 260

− Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.

261

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ. 20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр. -- Узрочно семантичко поље - 234 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр. -- О реченици и њеним члановима - 234 стр. -- Кроз синтагме и реченице - 262 стр. -- Битне србистичке напомене - 180 стр. -- Српски језик и српски језици - 184 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 206 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 176 стр. ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236