КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ - Јелица СТОЈАНОВИЋ

Јелица СТОЈАНОВИЋ

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ (ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ И ЛЕКСИЧКОСЕМАНТИЧКИ ПРИЛОЗИ)

Јелица СТОЈАНОВИЋ

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

(ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ И ЛЕКСИЧКОСЕМАНТИЧКИ ПРИЛОЗИ)

МАТИЦА СРПСКА – ДРУШТВО ЧЛАНОВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Подгорица - Београд 2020

ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ БИБЛИОТЕКА ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ Уредници Јелица Стојановић Михаило Шћепановић Јелица Стојановић КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ (ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ И ЛЕКСИЧКОСЕМАНТИЧКИ ПРИЛОЗИ) Рецензенти проф. др Милош Ковачевић проф. др Слободан Павловић Издавачи МАТИЦА СРПСКА – ДРУШТВО ЧЛАНОВА У ЦРНОЈ ГОРИ Одјељење за српски језик и књижевност Подгорица, Римски трг 50/1 www.maticasrpskacg.org maticasrpskacg@gmail.com ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавачe Јелица Стојановић Војо Станишић Припрема за штампу Александар Костић ©Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020. ©ИК Јасен, Београд, 2020.

САДРЖАЈ НАПОМЕНЕ О КЊИЗИ.......................................................... 9 О ЕТНОНИМСКОЈ ОСНОВИ СРБ- И ИМЕНУ СТЕФАН КОД СРБА............................................................... 11 УПОТРЕБА ЕТНОНИМСКЕ ОСНОВЕ СРБ- У СРПСКИМ СРЕДЊОВЈЕКОВНИМ ИЗВОРИМА (ГРАМАТИЧКИ И СЕМАНТИЧКИ АСПЕКТ)........................................................................ 13 1. О „граматичкој страни“ облика од етнонимске основе Срб-....... 13 2. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- у страној споменичкој грађи: распрострањеност, употреба и значење....... 15 3. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- на простору Рашке: употреба и значење................................................. 23 4. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- на простору Босне: употреба и значење................................................. 43 5. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- на простору Хума/Херцеговине: употреба и значење......................... 54 6. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- на простору Дукље/Зете: употреба и значење....................................... 56 7. Граматички облици од етнонимске основе Срб-/Србљ- код Срба: употреба и значење .................................................................... 62 8. Значење лексичких јединица од основе Срб-: закључне напомене................................................................................................... 66 Извори............................................................................................................. 67 ЛИЧНО ИМЕ СТЕФАН (Στέφανος) КОД СРПСКИХ ВЛАДАРА ДО КРАЈА 15. ВИЈЕКА (ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ АСПЕКТ)....... 73 1.

2.

3.

4.

Поријекло, традиција и симболика имена Стефан код Срба....... 73 Име Стефан код владара са простора Рашке .................................. 79 Име Стефан код владара са простора Босне ................................... 86 Име Стефан код владара са простора Хума/Херцеговине ........... 91 5

5. Име Стефан код владара са простора Дукље/Зете ......................... 94 Извори............................................................................................................. 95 Цитирана литература................................................................................... 96

О ЈЕЗИЧКИМ И ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИМ ОСОБЕНОСТИМА ЊЕГОШЕВА ДЈЕЛА............................ 99 ЈЕЗИЧКИ ТИПОВИ У ЊЕГОШЕВОМ ДЈЕЛУ – ФУНКЦИОНАЛНОСТИЛСКА РАСЛОЈЕНОСТ И УПОТРЕБА..... 101 Цитирана литература................................................................................. 112 УПОТРЕБА ЛЕКСИЧКИХ ЈЕДИНИЦА КОСОВО, ЦРНА ГОРА И СРБ(ИЈА) У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ – ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ АСПЕКТ................................................. 113 1. Теоријски оквир.................................................................................... 113 2. Концепт Косово (и ужи микроконцепти) код Срба и у Горском вијенцу – лингвокултуролошки аспект ........................... 115 3. Употреба лексичке јединице Црна Гора у Горском вијенцу – лингвокултуролошки аспект ............................................................ 124 4. Употреба лексичке јединице Срб(ија) у Горском вијенцу – лингвокултуролошки аспект ............................................................ 128 5. Закључна разматрања.......................................................................... 131 Цитирана литература................................................................................. 133 ЛИЧНА ИМЕНА ОД ОСНОВЕ ВУК- У СРПСКОМ ИСТОРИЈСКОМ ИМЕНОСЛОВУ И ИМЕНОВАЊЕ ЛИКОВА У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ ОД ОСНОВЕ ВУК-.......................................... 135 I) ЛИЧНА ИМЕНА ОД ОСНОВЕ ВУК- У СРПСКОМ ИМЕНОСЛОВУ И ВЕЗИВАЊЕ „ВУКА“ ЗА КУЛТ СВЕТОГ САВЕ КОД СРБА.............................................................................................. 135 1. Словенска имена у српском именослову ........................................ 135 2. Лична имена по називима за биљке и животиње у српском именослову............................................................................................. 138 3. Лична имена од основе вук- у српском именослову..................... 140 II) ИМЕНОВАЊЕ ЛИКОВА У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ – ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ АСПЕКТ (ИМЕНА ОД ОСНОВЕ ВУК-).................................................................................................................... 147 1. Именовање ликова у књижевном дјелу........................................... 147 6

2. Ликови у Горском вијенцу од основе вук-........................................ 149 3. Вук Мићуновић..................................................................................... 150 4. Вук Мандушић....................................................................................... 153 5. Вук Љешевоступац............................................................................... 155 5. Вук Томановић ...................................................................................... 155 6. Вук Раслапчевић ................................................................................... 156 7. Вук Марковић ....................................................................................... 156 8. Вук Бориловић ...................................................................................... 156 9. Вукота Мрваљевић .............................................................................. 157 10. Сердар Вукота........................................................................................ 158 11. Симболика именâ и симболика именовања ликова у Горском вијенцу....................................................................................158 Цитирана литература................................................................................. 160

СТАРИ ЋИРИЛИЧНИ НАТПИСИ ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКЕ ОДЛИКЕ)................................................................................ 163 ЈЕЗИЧКА СРЕДСТВА ЗА ИЗРАЖАВАЊЕ ЕКСПРЕСИВНОСТИ У СТАРИМ СРПСКИМ ЋИРИЛИЧНИМ НАТПИСИМА ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ........ 165 1. Корпус за истраживање....................................................................... 165 2. Стилске фигуре апострофа и инвокација као експресивна средства у натписима........................................................................... 166 3. Писање у првом лицу........................................................................... 173 4. Везник/партикула а............................................................................176 Цитирана литература................................................................................. 189 СЛИКА ЧОВЈЕКА КРОЗ ЈЕЗИЧКУ ПРИЗМУ СТАРИХ СРПСКИХ НАТПИСА ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (ПРИДЈЕВИ И ГЛАГОЛИ – ФУНКЦИОНАЛНОСЕМАНТИЧКИ И СТИЛСКИ АСПЕКТ)............................................. 191 1. Човјек и његов културни код кроз језичку призму ..................... 191 2. Језичко-стилска својства описних придјева и изведеница од њих у натписима ............................................................................. 193 3. Језичко-стилска својства глагола у натписима.............................. 197 Цитирана литература................................................................................. 207 7

ИНДЕКС ИМЕНА................................................................. 209 РЕГИСТРИ............................................................................. 213 ИЗ РЕЦЕНЗИЈА........................................................................................ 213

О АУТОРУ.............................................................................. 219

8

НАПОМЕНЕ О КЊИЗИ Текстови сабрани у овој књизи углавном су раније објављивани у часописима, излагани на научним скуповима, али су, с обзиром на нова сазнања и концепцију књиге, у знатној мјери допуњени, измијењени и дорађени. Књига, оквирном тематиком (КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ. Лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози), чини цјелину којој је основ и извориште српска филологија и култура. Српска филологија и српска култура, као једно, баштине исконско и богато насљеђе, препознатљиво и јединствено. Велика је радост припадати таквом насљеђу, част и одговорност проучавати га, спознавати, откривати и свједочити, нарочито у овом времену, када истина и наука нијесу нешто свето и бескoмпромисно. Са тим смо се, нарочито, лицем у лице, сусрели јуче и данас у Црној Гори, што нас је додатно обавезивало да истрајавамо и живимо у србистици, чији су темељи чврсти, путеви широки, научни и истинити. И, наша је тежња да их, као такве, пратимо. Желим да се захвалим рецензентима проф. др Милошу Ковачевићи и проф. др Слободану Павловићу на значајним сугестијама и подршци, потом проф. др Невену Исаиловићу и мр Јелени Газдић који су својим читањем и примјећивањима допринијели да се доради и поправи текст књиге. Најрадоснију захвалност дугујем породици и пријатељима – на суживоту и сапутништву. На Божић 2020. Аутор

9

О ЕТНОНИМСКОЈ ОСНОВИ СРБ- И ИМЕНУ СТЕФАН КОД СРБА

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

УПОТРЕБА ЕТНОНИМСКЕ ОСНОВЕ СРБ- У СРПСКИМ СРЕДЊОВЈЕКОВНИМ ИЗВОРИМА (ГРАМАТИЧКИ И СЕМАНТИЧКИ АСПЕКТ) 1. О „граматичкој страни“ облика од етнонимске основе СрбЦиљ рада је да на основу широког корпуса представимо употребу, распростирање и значење лексема од етнонимске основе Срб- у српским средњовјековним споменицима. За ову прилику ексцерпирали смо грађу из Зборника средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника (ЗЋПП 1), Грађе о прошлости Босне, књига 1–11 (ГПБ 1–11), Старих српских повеља и писма 1 и 2 (ССПП 1, ССПП 2), Старих српских записа и натписа (ССЗН 1–6), и других појединачних извора.1 1 Ђуро Даничић, Рјечник из књижевних старина српских. Дио трећи, у Биограду, Државна штампарија, Вук Караџић, Београд (фототипско издање), 1864; Димитрије Богдановић, Најстарија служба Светом Сави, Српска академија наука и уметности. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење, књига XXX, Београд 1980. Софијска служба Светом Сави 57–96; Грађа о прошлости Босне 1, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2008 (= ГПБ 1/2008); Грађа о прошлости Босне 2, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука (= ГПБ 2/2008), 2008; Грађа о прошлости Босне 3, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2010 (= ГПБ 3/2010); Грађа о прошлости Босне 4, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2011 (= ГПБ 4/2011); Грађа о прошлости Босне 5, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2012 (= ГПБ 5/2012); Грађа о прошлости Босне 6, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2013 (= ГПБ 6/2013); Грађа о прошлости Босне 7, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2014 (= ГПБ 7/2014); Грађа о прошлости Босне 8, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2015 (= ГПБ 8/2015); Грађа о прошлости Босне 9, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2016 (= ГПБ 9/2016); Грађа о прошлости Босне 10, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2017 (= ГПБ 10/2017), Грађа о прошлости Босне 11, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2018 (= ГПБ 11/2018); Свети Сава. Сабрана дела. Приредио и превео Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Београд 1998. Житије Светог Симеона, 147–193 (= ЖССим/С); Томислав Јовановић, Житије Светог Симеона Стефана Првовенчаног према препису из средине XV века (ПДФ, https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3139) (= ЖССим/СП); Живот Светог Симеона и Светог Саве. Написао Доментијан, на свијет издао Ђ. Даничић, У Биограду у Државној штампарији 1865 (= ЖССаве/Д); Житије Светог Саве од Теодосија, фототипско издање Археографског одјељења, Рс 70 (= ЖССимСаве/Т); Зборник средњовековних ћирилских повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, 1186–1321. Историјски институт Београд. Избори за српску историју књ. 9, Ћирилски извори књ. 1, Београд, 2011 (= ЗСЋПП 1/2011); Александар Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Чигоја штампа, Београд 2007; Franc Miklošič, Monumenta Serbica, spectantia historiam Serbiae Bosniae Ragusii, Wien, 1858 (= MS); Стојан Новаковић, Законски споменици, Српска караљевска академија, Београд, 1912; Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Просвета – Српска књижевна задруга,

13

Јелица СТОЈАНОВИЋ

О „граматичкој страни“ облика Србљи и Срби, Србин, Србљин, Србље, полазећи од посвједоченог старог колектива Срб по промјени ĭ-основа, говори Радосав Бошковић, остављајући по страни, како каже, етимологију и употребу у нашим средњовјековним споменицима (Бошковић 2007: 15). Према Бошковићу, oба су облика, Србљи и Срби, „постала паралелно и преко сингулатива, тј. сингулативних суфикса […]. При анализи етника Србин треба поћи од старога колектива Srьbь2 = основа на i, који налазимо у Лаврентијевој хроници као Серебь […]. Оваквих колектива – етника, с основом на i, пуни су староруски споменици…“.3 Као што наводи Бошковић, „колектив Srьbь нити је непосведочен нити је без друштва. Остаје само питање – како су од њега постали нови историјски облици, номинативи Србљи и Срби“ (Бошковић 2007: 15). Постали су, како сматра Бошковић, преко сингулатива, и то: „Срби преко сингулативног ‑inъ, помоћу кога је од колектива Srьbь направљен nomen unitatis Srьbinъ, а од овога и према овоме законита множина Srьbi (исп. старословенско Ruminъ-Rumi). A Србљи преко сингулативног ‑įo, помоћу кога је од истог колектива Srьbь изведен nomen unitatis *Srьbjь> Srьbljь < Srbalj, а према овом и од овога опет законита множина Срьбљи. Према Србљи могла је бити добијена – и добијена је рано – и једнина Србљинъ, као сасвим секундарна формација, обична код двосложних етника“ (Бошковић 2007: 15). Што се тиче форме Србље (ном. мн.), иначе честе у старом српском језику, Бошковић сматра да то није ни ĭ-, ни консонантска промјена (како су неки тумачили):4 „То је деклинација облика Србљи, у Београд, 1998; Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, Српска краљевска академија, књ. 1, Београд – Сремски Карловци, 1929 (= ССПП 1929); Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, Српска краљевска академија, књ. 2, Београд – Сремски Карловци, 1934 (= ССПП 1934); Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, Фототипска издања, књ.1–6, Београд, 1982 (= ССЗН 1982); Стара српска књижевност I. Српска књижевност у сто књига, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад – Беодрад, 1970 (= ССКњ 1970); Бранкица Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Чигоја штампа, Београд, 1994; (1а https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3139).

2 Бошковић у свом чланку прасловенски облик реконструише као Srьb‑, мада би за рану фазу прасловенског (можда и раног старосрпског), на основу страних извора (и словенских и несловенских језика) требало реконструисати форму Sьrb‑, одражено код Порфирогенита као Σέρβλοι (форма коју наводи и Бошковић).

3 „Исп. Поред Serebь: Rusь, Čudь, Ljubь, Čeremisь, Samojadь, Vodь, Žmudь, Donь, Lapь. За њих је знао и старопољски језик: Saś, Samojedź, Wolosza < Volosь + a […]“ (Бошковић 2007: 415).

4 „По Даничићевом материјалу могла би се конструисати – али не без остатка – у нашем средњовековном језику оваква деклинација облика Србље: Србље, Србьљь, Србљем,

14

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

којој је номинатив замењен акузативом. Србље је у нашем старом језику најчешћи назив за ᾽српске области, српске земље’. Према томе – и нека врста топонима, а знамо из западнословенских језика, нарочито пољског и чешког – да се код личних топонима акузатив јавља, најчешће, у функцији номинатива […]. Биће да је код нашег номинатива Србље уместо Србљи такав случај. То јест – нека врста деперсонификације. Иначе, тешко би било разумети (у нашем средњовековном језику) одсуство акузатива Србљи – кад би Србље било консонантска деклинација, и одсуство номинатива Србљије – кад би Србље била деклинација основа на i мушког рода. У сваком случају – тешко“ (исто). Бошковић на крају закључује да је прасловенски језик имао два морфолошка суфикса сингулативног поријекла: ‑inъ и ‑įo. За први – то је познато и сигурно, а „немогуће је разумети облик *Srьbljь < *Srьbь без сингулативне (морфолошке) употребе суфикса įo у овом случају“, као старог прасловенског облика, што и показује Порфирогенитово Σέρβλοι, Σέρβλια.5 Као прилог том тврђењу, Бошковић наводи и сингулативну функцију суфикса ‑įo коју налазимо и код прасловенских именица типа *delateljь.

2. Лексичке јединице од етнонимске основе Срб- у страној споменичкој грађи: распрострањеност, употреба и значење За разумијевање значења које собом носе лексичке јединице од етнонимске основе Срб- важно је сагледати шири историјски оквир, употребу и значење које лексема (лексичка јединица) носи у неком историјском контексту, као и простор на коме се употребљава, те границе распростирања. Како налазимо код Александра Ломе, „уз Словени, етноним Срби је једини који се до данас очувао у разним деловима словенског света, код балканских Срба на југу и Лужичких Срба на западу; историјски се он да проследити око хиљаду четиристо година уназад, до времена сеобе народа, а можда још и дубље у прошлост […]; у сваком случају, међу народима старог континента Србље, Србљи, Србљих (Србљех). То није ни деклинација типа ljudьje, како мисли Скок, ни консонантска деклинација, како вели Рјечник ЈА“ (исто, 416).

5 „Претпоставка проф. Скока да је Србаљ постало од Србље, а Србљ добило lj према Србљанин, Србљак и сувише је јефтина да би била тачна. Напротив: Србљанин је направљено од Србље (посредно, преко Србљане = српске територије), а Србљак (племенско име) од Србљи – непосредно. За то говори цео механизам деривације“ (Бошковић, исто).

15

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

СЛИКА ЧОВЈЕКА КРОЗ ЈЕЗИЧКУ ПРИЗМУ СТАРИХ СРПСКИХ НАТПИСА ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (ПРИДЈЕВИ И ГЛАГОЛИ – ФУНКЦИОНАЛНОСЕМАНТИЧКИ И СТИЛСКИ АСПЕКТ) 1. Човјек и његов културни код кроз језичку призму Језик је дубоки израз и слика човјека, његовог начина мишљења, живота, културног миљеа одређеног народа. Обучена у језичку одјећу, каже Телия, култура говори с човјеком и живи у непрестаном дијалогу са њим (Телия 1999: 92). Културна компонента човјека и народа нарочито је присутна и одсликава се у језичкој конотацији. Човјек живи у пространству смислова. И језик, и култура се разоткривају и препознају у смисаоном свијету и, истовремено, образују смисао. За лингвисту се као кључ за упознавање и разоткривање многослојног смисаоног универзума, за проницање у њега, познавање било које културе, јавља језик, на основу којег се може проникнути у слику свијета, и човјека, и формирати схватање о њима (Вендина 2002: 10). Многи језички слојеви, њихова употреба и реализација језичких јединица говоре о човјеку, о његовом животу, виђењу свијета, о културном коду народа којему човјек припада и из којег је проистекао, сликајући и одсликавајући његов (с)мисаони свијет. При томе свака култура говори на свом језику (Вендина 2002: 10). Четворочлани систем: језик – књижевно (писано и усмено) насљеђе – култура – самоспознаја, међуусловљавају се, остварују и формирају вјековима, те једно друго разоткривају и свједоче (Толстой 1998: 10). „Језик су, као огледало народне културе, народне психологије и филозофије, у многим случајевима и као јединствен извор историје народа и његовог духа, давно прихватили и користили културолози и митолози у својим истраживањима […]. Упоређење културе и језика уопште, а посебно конкретне националне културе и конкретног језика, открива некакав изоморфизам њихових структура на функционалном и унутархијерархијском (системно-стратиграфском) плану“ (Толстој 1995: 47,49). Након увида у садржај натписā, који су предмет наше анализе, као веома важан сегмент, наметнула се и издвојила употреба 191

Јелица СТОЈАНОВИЋ

придјева, и то описних придјева (као и изведеница од ових придјева) и глагола, као и специфичност лексичких јединица у оквиру ових врста ријечи и њихова семантика, те стилски ефекат који је њима остварен. Као веома важан однос у стилистици, поред односа глагола и именице, Тошовић истиче категоријални однос глагол – придјев, али о том односу готово да нема истраживања (Tošović 1995:19). „Sa glagolima pridjevi se podudaraju u tome što označavaju obilježja opredmećene stvarnosti“ (Tošović 1995: 11). Сличност ових двају врста ријечи, каже Тошовић (позивајући се на мишљење руских лингвиста), јесте у блискости значења радње и својства, глагол и придјев представљају варијанте јединственог значења обиљежја (Tošović 1995: 45): „Ove dvije vrste riječi se razlikuju vrstom obilježja – procesualnošću (karakteristika glagola) i neprocesualnošću (karakteristika pridjeva), odnosno aktivitetom (glagol) i pasivitetom (pridjev) (Tošović 1995: 42). Узимајући речено у обзир, треба имати у виду да се глаголи, својом квалификативном употребом, сталношћу обиљежја, приближавају придјевима, као што се прилози постали од описних придјева везују временски (процесуалношћу) за глагол. Ово посебно истичемо јер се овакав међуоднос показао као веома битан у натписима којима се бавимо. Један од веома значајних језичких сегмената у којему се најбоље огледа човјек јесте лексички слој неког одређеног језика. Речнички састав, као и смисао и значење лексичких јединица, умногоме одређује архетип језичке слике и спознање народа (Вендина 2002: 10). Осим лексичког састава неког језика, о смисаоном свијету и култури (човјека и народа) говори и лексичка реализација и типови спојивости лексичких јединица, употреба лексичких јединица (одабир и фреквеценција употребе), као и контекст употребе лексичких јединица. Натписе, као изузетно кратку форму, не одликује богатство и разуђеност лексичких јединица, али је самим тим сваки сегмент битан и репрезентативан. У натписима је, комбинацијом придјева (и то описних), којима се исказују сталне особина, и прилога посталих од придјева (такође описних) уз глаголе, те глагола у споју са именском конструкцијом, добијен дубоки смисаони колорит и постигнут посебан стилски ефекат.

192

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

2. Језичко-стилска својства описних придјева и изведеница од њих у натписима За натписе, који су предмет наше анализе, као особеност лексичког слоја нарочито је упечатљива и илустративна употреба описних придјева (у својству квалификатива) и прилога изведених од описних придјева. Веза експресивности ријечи са квалификтивним компонентама њеног значења истицана је немали број пута (на пример у руској лингвистици у радовима Н. А. Лукьяновой 1980, В. Н. Телие 1992). Лексичким слојем израженим придјевским ријечима и прилозима изведеним од придјевских општих дјелова квалификује се и представља идеал средњовјековног човјека, његов карактер, пожељне и прихватљиве особине. Натписи истичу оно што је најважније као позитивно и прихватљиво сублимирано у овом свијету и за онај свијет, с обзиром на то да су натписи порука за вјечност, за вјечно почивалиште, те тим недвосмисленије свједоче о оном што је било важно за човјека (за оног који износи/преноси поруку натписа, као и за оног на кога се порука натписа односи, коме је намијењена). Немамо много примјера овог типа, али више него недвосмислено, пластично и илустративно овај лексички слој нам представља слику о томе какав је требало да буде човјек времена које одсликавају ови натписи. Најфреквентнији тип (лексички спој) је: особа + психичка или морална особина (није присутан тип особа + спољашња особина, јер је то, очигледно, било мање битно) као доминантна и препознатљива особеност натписа, што, на извјестан начин, говори ономе што је било суштински важно за средњовјековног човјека и о његовој преокупацији. Готово једино се употребљавају придјеви (и прилози од придјевских општих дјелова) од основа: добр-, племенит-, поштен- и вјерн-.

2.1. Од основе добр- употребљавају се придјеви (забиљежен је 21 примјер позитива, једном је употријебљен суперлатив „најбољи“), а забиљежена су и два примјера са поимениченим придјевом од ове основе. Односе се на човјека, упокојеног, истичући његову доброту (која подразумијева и благост) као најважнију (готово једино важну) особину, која сублимира све суштинско и позитивно: €a se le/i milwbratq mrq:i:q s dwbrimq sinomq s ivani[emq bihq /ivomU radq a mrqtva (srqetamq, sahranih…, sretanq) (СЋНИХ/101, код Невесиња, XV вијек); pi[e dikq semoradq, a se le/i dobra 193

Јелица СТОЈАНОВИЋ

vladika erina vUkocami: (СЋНИХ/155, Бољуни); € sie le/i dobri radoe sinq voevode stipa na svoi ba{ini na batnogahq si biligq postavi na me bratq moi voevoda petarq (СЋНИХ/131, код Стоца); a se le/i dobri }nakq i ;oek vlatko vUkovi:q pi[e semorad (СЋНИХ/155, Бољуни); neka se zna, a se le/i vUkx batri:evi:q. i vU;ina ograd(i) wca i dobrU mater elicU (СЋНИХ/238, 4 крста са натписима XVI–XIX вијек); (a se le/)i d(iy)k milwgostovi:q (sq) svowme vladikome rodom. i se sinq moi postavi vUka[qinq bog mU dobrome plati (dobrom plati) (СЋНИХ/75, код Калиновика); a se le/i dobri pribislavq petonvi:q na svoi zemli na plemenitoi. slU/ihq banU tvrqtkU g(ospo)d(n)U vyrqno na tomq pogibohq p(i)sa bratoiy (СЋНИХ/60, код Улога); nU tomq momq dobri doge smrqtq U vreme /ivota domq moi w/alostihq (СЋНИХ/90, Љубомир, послије 1394); a se le/i knezq radivoi vlatkovi:q U toi vrime naiboli mU/q U dUbravahq bihq a vUreb(a) lavq sei s(y);e grUba;q kova;q (СЋНИХ/135, код Стоца, средина XV вијека). a se le/i ivan mrq;: i U dobrUq prybihq a za /ivota wv kami postavihq i wstavihq legoh n(a) polovinU tko li :e Uzeti da e prokletq (160); a se le/i ivan mrq(;i): i U dobrUq prybihq a za / ivota wv kami postavihq i wstavihq… (legoh) na polovinU. tko li :e Uzeti da e prokletq (103).

2.2. Често се јављају и придјевски облици од основе племенит(12 примјера). Употребљавају се уз синтагму „своја земља/баштина“ (у којој „лежи“/„почива“ покојник). Квалификатив племенит односи се увијек на „своју баштину/земљу“, при чему насупрот „своје“ стоји „туђе“. За „туђе“ се никад не везује значење племенитости. „Племенит“ долази да појача значење „свој“, „своје“ је племенито, тј. племенско, свога рода, наслијеђено, очевина: основа потиче од свесловенског plemę, -ene. Како налазимо код Скока (Skok 1978: 681) првобитно значење је „који потиче од праоца“ и данас се значење сачувало у Црној Гори у племенском концепту суживота. Зато се никад за туђу земљу, на којој се неко сахрањује, не веже појам „племенит“. Нпр.: a se le/i knezq vladislav /Upana nikole sinq bana stypana (neti) a le/i na svoi zemli na plemenito a pisa pomo;anq (СЋНИХ/55, код Неума,1363); a se le/i dobri pribislavq petonvi:q na svoi zemli na plemenitoi. slU/ihq banU tvrqtkU g(ospo)d(n)U vyrqno na tomq pogibohq p(i)sa bratoiy (СЋНИХ/60, код Улога); a se le/e herakq na svoii ba{ini na plemenitoi (СЋНИХ/105, код Бољуна); €a 194

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

se le/i vUkosavq voevoda vla:evi:q s momq drUgovahq drU/inomq i zagibohq na r(a)zmirnoi kraine ko (s so) moga gospodina i doneso[e me drU/ina na svoU plemenitU ba{inU. i da e prokletq tko :e U me taknUti (СЋНИХ/128–129, Љубиње, средина XV вијека); €se le/i radosavq vUk;i:q vUkcq pr:evi: a na svoem na plemenitoi (СЋНИХ/156, код Берковића, поч. XV вијека); €a se le/i radivoi vUk;i:q vUkca pi:evi:a sinq na svom plemenitom brytomq radosavomq (СЋНИХ/157, код Берковића).

2.3. Од основе почтен-, вјерн- забиљежено је више примјeра: 13 од почтен-, односно 4 од вјерн-. Углавном се употребљавају као прилози (односе се на начин живота, рада, службе), или као придјеви уз глаголску именицу служба. У једном примјеру употријебљена је именица поштење. У контексту претходног, ако све повежемо, можемо представити слику средњовјековног човјека – „добри човјек лежи на (својој) племенитој земљи/баштини, а поштено/вјерно живје/служи своме господару“: /Upanq }roe koino pogbebe na po;teno slU/bi za sv gdna, a pobili/I ga knezq (СЋНИХ/52, Улошки Борач, 14. вијек); €a se le/i /Upanq }roe koino pogbebe na po;teno(i) slU/bi za sv(o) gdna= a pobili/(i) ga knezq (СЋНИХ/68, код Стоца); postavihq byligq za /ivota a ;ekahq smrqti. U sokolU. a U miloga g(ospodin)a voevode0 stypana koi me po;teno hrany[e0 a b(o)gq negovU d(U)[U sqh(ra)ni U v(i)[(n)emq er(U)s(a)l(i)mi y petko krqstiyninq (СЋНИХ/69, Шћепан Поље, 1435–1439), a se le/I vUkosav [irUnovi: i po;teno /ihq a po;teno legoh… (ko ;i<ta> a da… pie[q ne hodihq milosti} bo/iome… (СЋНИХ/73, код Калиновика); €vq dni gdna voe(vo)de sandyla. a se le/i knezq pokraycq oliverovi:q. bratiw i vlastele a (y) pokraycq g(ospodi)nU momU slUga {t mohq vq pravadi toliko hohq (htedoh, ho:ah). U momq domi bogq mi podili, y mogahq gna moga i drUga moga U po;teni priyti (primiti). (СЋНИХ/69, Шћепан Поље), a se le/i gospoy goisavq k:i }riy baw[i:a a kU:nica voevode radi;a a prista U kU:i kazn(q)ca sanka i /Upana beliyka s po;teniem i p(o)vi] svo} virU i vi[nU slavU (ЋНСХ/100, Главатичево, 1387/99)…

Прилог вјерно односи се на службу, вјерност у служењу (како господару тако и Богу), што се сматрало важном врлином: власт је од Бога па је и служење господару било у љествици вриједности Божије службе: 195

Јелица СТОЈАНОВИЋ

a se le/i b(o)gadanq hatelevi: r(a)d=I;a voevode slUga da. U dobri ;asq rodihse U dobry:q. U drU/in(y) pravo ;ine(h) i Umryhq gdnU vyrno slU/e(:i). a si bilegx sinove moi oistavi[e (СЋНИХ/77,78, Дабар); a se le/i brayko poslU/ih momU gnU v=rno (СЋНИХ/79, Гацко, XIV вијек), a se le/i brayko poslU/ih momU g(ospodi)nU v(y)rno (ЋНСХ/160, Гацко).

2.4. Забиљежен је по један примјер од прав-, блажен- и грешн-: a se le/i radi;a pi:ovi:q. bih sl(U)ga U voevode sandala pravi i takoi iesamq kada mrehq (СЋНИХ/71, Дабар, почетак XV вијека); naka se zna krstq batri:a semirovi:q. wvo iznosihq mladostq U zemli va;na mU pametq, bla/eni pokoi (СЋНИХ/112,113, Гацко); gre[na raba bo/ia vUkna (СЋНИХ/152, Бањани).

На својеврстан начин овај лексички слој и употреба лексичких јединица довољно говори о љествици вриједности средњовјековног човјека, о ономе што је било важно за живота (живота, који је, ако је у складу са оним што је важно у љествици врлина, капија за вјечност), и о оном што је важно у смрти, која представља прелазак у онај свијет, у вјечност. Иначе, етичке вриједности средњовјековног друштва биле су нераскидиво повезане са религиозним, происходиле су из њих (Вендина 2002: 296). Судећи према материјалу старословенског језика, општи значај међу свим вриједностима имала је, на првом мјесту, доброта (способност чинити добро, благо). Доброта као унутрашњи квалитет душе човјека вредновала се не само због тога што је у представама средњовјековља то било везано за личност, за човјека, него и зато што се јављала као суштински атрибут Бога, све суштаство било је испуњено жеђу за добрим. Категорија добра била је присутна у свим сферама човјековог живота (Вендина 2002: 296–297). Међу првим особинама, након доброте, на љествици вриједности по употреби и значају (судећи према језичком материјалу) у старословенском језику налази се и „вјерност“, а у вези са тим је и појам „дугослужење“ које има значење „вјерност у служењу“ (Вендина 2002: 297), потом и поштење (поштено служити и вјерно служити). Власт је добијала смисао вриједности зато што се јавља као суштински атрибут Бога, а земаљским оваплоћењем те власти јавља се државна власт, освештана управо Богом. Зато се вјерност и служење господару сматра врлином. Као што се види, такво насљеђе присутно је и преносило се и у српском језику, и у српском духов196

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

ном насљеђу, о чему илустративно говоре стари српски натписи. С обзиром на то да је порука пренесена посредством њих морала да буде језгровита, јер се састојала из неколико ријечи, рјеђе развијене реченице, она је морала да истакне оно најбитније, суштинско, што ће остати уклесано за вјечност, и као примјер свима. Како се из претходно изложеног види, стари српски надгробни натписи из источне Херцеговине лексички су веома занимљиви, значењски изузетно упечатљиви и богати, изражајни, вишеслојни, многозначни. Они говоре о начину живота средњовјековног човјека, о његовој љествици вриједности, о језику у којем се средњовјековни човјек огледа као у живом извору. Све се то сублимирало и у животу српског човјека, о чему свједоче најбољи чувари насљеђа, окренути од живота ка вјечности, од пролазности ка непролазности: натписи на надгорбним споменицима, на којима је слово уклесано за Слово, за вјечност.

3. Језичко-стилска својства глагола у натписима О језичко-стилским особеностима натписа упечатљиво говоре и глаголски облици, њихова употреба и значење: „Na gramatičkom planu stilistički potencijal glagola čine ekspresivni glagolski oblici i kategorije” (Tošović 1995: 371), а изразита експресивност глагола постиже се и показује уланчавањем глагола у везаном тексту, као и њиховим односом према другим врстама ријечи (Tošović 1995: 325). За натписе се, као посебно значајна и упечатљива, наметнула (након увида у корпус) употреба презента и аориста. Ова два глаголска облика доминирају у натписима и носе посебну стилску обојеност и експресивни набој. Вријеме, односно времена у натписима исказана су и реализована суодносом у употреби ових двају глаголских облика, којима се смјењују статичке и динамичке временске форме и њима оформљене слике. Највећи број натписа почиње са „овдје лежи“ (преко сто примјера) и „овдје почива“ (11 примјера, 8 из XIX вијека, овај тип се проширује касније), дакле презентом израженим глаголом несвршеног вида; само 6 примјера из нашег корпуса почиње аористом: „овдје леже“ (уводом се, презентом несвршеног глагола, представља слика трајања, непролазности, несвршености – вјечности). Међутим, осим овог уводног дијела у свим примјерима у даљем тексту готово је једино присутан аорист (а тај дио се, углав197

Јелица СТОЈАНОВИЋ

ном, односи на пролазно, тренутно, свршено – на овоземаљски живот). Свега је неколико изузетака: од око 200 примјера са аористом, свега су 3–4 примјера са имперфектом, изван овог уводног дијела само је у неколика примјера забиљежен презент.

3.1. Уводним презентом, обликом несвршеног вида, представља се, кроз „овај свијет“ („овдје лежи“), несвршеним видом и семантиком самог глагола, индиректно, и „онај свијет“, као нешто трајно (вјечно). Дајемо дио корпуса: a se le/i ra:q gal;i:q na svoywi na plemenitoi (СЋНИХ/50, село Величани); a se le/e dva brata (СЋНИХ/50, село Величани); a se le/i knezq vladislav /Upana nikole sinq bana stypana (neti) a le/i na svoi zemli na plemenito a pisa pomo;anq (СЋНИХ/55, Врањево село код Неума, 1363); a se le/i :Urenq pUk[I:q (СЋНИХ/87, код Стоца); a se le/i radn(U) vUkmanovi:q (СЋНИХ/106, у селу Горње Храсно, 15–16. вијек); a se le/I radko doi;ino` ni;ie dre/a[e nitko negove ba{inU (СЋНИХ/108, у селу Горња Ивица у Љубињу); a se le/i bolesavq radosali: (СЋНИХ/117, код Љубиња); si le/i radivoie ogrUvi:q (z) brqatomq radonomq… (СЋНИХ119, Невесиње); a se le/i pavaw radovi:q (СЋНИХ/126, код Љубиња); se le/i poznanq bogdani:q (СЋНИХ/126, Премилово Поље); €a se le/i vo(e)voda radosavq hrabrenq (СЋНИХ/139, код Стоца, 1505); a se le/i knezq nikola ra[kovi:q drobnakq (СЋНИХ/148, Билећа); a se le/i dragi:q radovi:q /(Upa)nq (СЋНИХ 150, изнад села Коравлица, средњовјековни, касније додата година 1801), €se le/i radosavq vUk;i:q vUkcq pr:evi: a na svoem na plemenitoi (СЋНИХ/156, код Берквоића, поч. XV вијека); a se Umko po;iva (СЋНИХ/162, у требињској шуми); a se le/i veselica (sa) sinom stepanomq ilinica (СЋНИХ/176, код Билеће); €a se le/i ninoe lUpovi:q (a) sinomq crypomq (СЋНИХ/184, у Горњем Храсну); a se le/i mrvo radoevi:q sa sUp(r)Ukom :Ur(o) mq (СЋНИХ/191, у рејону љубињског села Убоско); a se po;ivae rabq goUi vUkq… (СЋНИХ/193, Делеуше, Грубачићи); a se le/i dar(oy) snq stivanq hasan rU(r):inq (СЋНИХ/193, у селу Кленак у Дабру); a se le/I crypq i ra[ko vlahovi:q. a se le/ita dva vlahova sinq (СЋНИХ/201, Билећа); €a se le/i / ena stanisava (СЋНИХ/206, Бањани); a se le/i rabq b/i knezq gr(U)ba;qvcv()tkov():q bananinq (207, у селу Петровићи у Бањанима, крај XV поч. XVI в.); a se le/i pavko vUki()vi:q mladq pryminU (hq) (СЋНИХ/208, Бањани); a se le/i knez zotq sinq 198

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

kneza petra le/e v leto 1572 (СЋНИХ/219, Љубомир); a se le/i radwe voe(vo)da trkovi:, a se le/i petarq vwevoda trkovi;q (СЋНИХ/223, Гацко); vq ime b(og)a se le/i rabq bo/i knezq radoslavq [irini:q (СЋНИХ/229, код Горажда); €a se le/i moi dhikq tewdosiy (СЋНИХ/243, Билећа); a se l(e)/i rab :(U)ro (СЋНИХ/244, код села Врања Дубрава); a se le/i kalU:erq gligori ve;na pametq emU (СЋНИХ/248, код Билеће); zde po;ivaet rab (b)o/ei sekUo v(e);na mU pam(e)t poiat (СЋНИХ/259, требињска шума, половина XIX вијека); po;ivaetq rabq bo/i goyakq nosovi:q (СЋНИХ/270, у Коритима, XIX вијек); zde po;ivaetq rabq bo/i vasilq (y)ak[i:q (СЋНИХ/271, Гацко, 1860); zde po;ivaet rabq bo/i bo[ko ziroevi: 1867 (СЋНИХ/271, Гацко); po;iva rab bo/a kate (СЋНИХ/271, у селу Сушћепан код Херцег Новог); va se le/i rab bo/i :etko m®ka(i): (СЋНИХ/273, у Бањанима, Никшић, 1752); se zna :e po;iva} dva brata }van i nikola mila[inovi:i (СЋНИХ/279, Попово Поље, 1711); a se le/i rabq bo/I andria leto 7255 (СЋНИХ/280, код Билеће, 1747); a se po;ivaet rab bo/i rade sim(o)v pod(iz)a pod korotU brat (СЋНИХ/290, Опутна Рудина).

Глагол „лежати“ („почивати“), употријебљен је овдје квалификативно. Квалификативном употребом се, у ствари, некоме/нечему приписује особина, „сталност присуства“, свевременост (Стевановић 1974: 592, 593), па, могло би се, у овом случају, рећи, и ванвременост1, и, као сублимација свега, и вјечност; – а сами глаголи „лежати“/„почивати“ својом семантиком уводе и значење мирноће, спокоја (мир/спокој у вјечности, што је у српском језику изражено синтагмом „вјечно почивалиште“, „вјечни починак“, „вјечни мир“).

3.2. Аорист је глаголски облик који се доминантно употребљава у натписима. Изражена и преовлађујућа особина аориста, као и импефекта, што их издваја у односу на друге глаголске облике, како налазимо код наших синтаксичара, јесте да се њима исказује доживљеност, и то непосредна доживљеност, или се као таква предста-

1 Стевановић пориче могућност употребе која би се посматрала као ванвремена, па за презент, у сличним случајевима, констатује да „има свевременни“, али не и „ванвремени карактер“. „И термин ванвременост у примени било на овај било на који други презент, или ма који глаголски облик, лишен је сваког основа, јер све што јесте, што бива и може бити мора имати своје место у времену, супротно мишљењу с каквим се код нас срећемо у најновиије време у српскохрватском језику“ (Стевановић 1972: 593).

199

Јелица СТОЈАНОВИЋ

вља.2 Доживљена радња се износи као да се одиграла пред очима говорног лица, или је радњу исказану аористом лице на неки начин доживјело, конкретно или умјетнички (Стевановић 1974: 648). Аорист се користи у функцији динамизовања текста, живости казивања и изразите експресивности, па је и најприкладнији облик за израживање доживљености радње (Тошовић 2002: 200), најбоља је форма за изражавање свједочења радње и саучесништва (Тошович 2006: 193), што (примијењено на натписе) носи и значење заједништва. У натписима се, готово искључиво, употребљавају аористи глагола свршеног вида. Према групи аутора, аорист свршених глагола „исказује прошле радње које се сагледавају у целини постојања, не информишући при том о процесуалности тог њиховог трајања. По том занемаривању процесуалности аорист се разликује од имперфекта, а од перфекта – по свом својству доживљености, које недостају перфекту“ (Пипер и др. 2005: 427), дакле акценат је на радњи, и то радњи у цјелости, на догађају. Тиме се употребом аориста постиже посебан ефекат, „широко коришћење облика свршеног вида посебно карактерише умјетничку прозу ’догађајног’ типа са оштром сижејном линијом […]. Од глагола свршеног вида у свим стиловима најчешће се реализује значење финалности. Иницијалност и једнократност карактеришу структуру умјетничког говора“ (Тошовић 2002: 191, 192). Дакле, доживљеност, непосредност, краткоћа трајања глаголске радње, акценат на догађају, главна су обиљежја аориста, посебно аориста од глагола свршеног вида, што утиче на стилско-семантичке одлике текста натписā и доприноси упечатљивости и јачини израза. Аорист има врло изражену стилематичност (Тошовић 2002: 199). Aористом се, као готово јединим глаголским обликом у натписима, гради низ сукцесивних доживљених временски ограничених радњи, што доприноси динамичности, живости описа оног о чему се говори. Радње изражене тренутним 2 Аорист исказује доживљени радњу, било стварно било да се као таква представља, сматра Јован Вуковић: „Meni se poodavno ukazivala potreba da progovorim ponešto o doživljenoj prošlosti koja se očituje u upotrtebi aorista i imperfekta“, иако „doživljena prošlost ne mora biti stvarno doživljena, nego se kao takva može dati u težnji da se predoči kao da ju je govorno lice doživelo“ (Vuković 1967: 305, 307). И Стевановић говори о непосредној и посредној доживљености, тј. уживљаваљу у радњу (Стевановић 1979: 648). Код групе аутора (Синтакса, група аутора: 2005) такође се каже да се аористом и имперфектом увијек исказује доживљена прошла радња или се представља као таква (424, 431). Аорист углавном означава временски ограничену прошлу радњу коју је говорно лице запазило или доживјело (Тошовић 2002: 199).

200

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

свршеним глаголима у аористу нижу се једна за другом, врши се партикуларизација већег броја догађаја. Доживљеност и сукцесивно низање аориста стварају утисак временске блискости са оним о чему се говори, драматичности, непосредности, као да се све дешава пред нашим очима, доприносећи, истовремено, посебном емотивном набоју, напетости радње, експресивности. Aористом је, тиме, у натписима дочарана слика живота и животних догађаја – краткоћа, тренутност, трептај, непредвидивост: /Upanq }roe koino pogbebe na po;teno slU/bi za sv gdna, a pobili/i ga knezq (СЋНИХ/52, у улошком Боричу, XIV вијек); a se le/i dobri pribislavq petonvi:q na svoi zemli na plemenitoi. slU/ihq banU tvrqtkU g(ospo)d(n)U vyrqno na tomq pogibohq p(i)sa bratoiy (СЋНИХ/60, код Улога); se le/i radona ratkovi:q pogiboh p(o)dq gradome p(o)dq klU;eme za svoga g(ospo)d(n)a voevodU sand(a)la (СЋНИХ/61, унутар зидина старог града Клобука); €a se le/i /Upan medUlin. nikada mnogo ne imah, a nikada ni{a ne (nesta…) (СЋНИХ/67, Љубомир); €a se le/i /Upanq }roe koino podbebe na po;teno(i) slU/bi za sv(o) gdna= a pobili/(i) ga knezq (СЋНИХ/68, код Стоца); a se le/i radi;a pi:ovi:q. bih sl(U)ga U voevode sandala pravi i takoi iesamq kada mrehq (СЋНИХ/71, Дабар, почетак XV вијека); a se le/i vUkosav [irUnovi: i po;teno /ihq a po;teno legoh… (ko ;i<ta> a da… pie[q ne hodihq milosti} bo/iome… (СЋНИХ/73, код Калиновика); (a se le/)i d(iy)k milwgostovi:q (sq) svowme vladikome rodom. i se sinq moi postavi vUka[qinq bog mU dobrome plati (dobrom plati) (СЋНИХ/75, код Калиновика); a se le/i b(o)gadanq hatelevi: r(a)d=I;a voevode slUga da. U dobri ;asq rodihse U dobry:q. U drU/in(y) pravo ;ine(h) i Umryhq gdnU vyrno slU/e(:i). a si bilegx sinove moi ostavi[e (СЋНИХ/77,78, у Дабарском селу Милавићи); a se le/i brayko poslU/ih momU gnU v=rno (СЋНИХ/79, у Гатачкој површи, 14. вијек); a se pi[e radovacq bUkanovi:q kUpqahq cqrinU (kupovah carinu) U voevode kr(v)o(y). gdnU ne sgri[ihq priytele ne izgUbihq (СЋНИХ/84, Хутово, почетак XV вијека); €vq dni gdna voe(vo) de sandyla. a se le/i knezq pokraycq oliverovi:q. bratiw i vlastele a (y) pokraycq g(ospodi)nU momU slUga {t mohq vq pravadi toliko hohq (htedoh, ho:ah). U momq domi bogq mi podili, y mogahq gna moga i drUga moga U po;teni priyti (primiti). nU tomq momq dobri doge smrqtq U vreme /ivota domq moi w/alostihq (СЋНИХ/90, Љубомир, послије 1394); a se le/i vUka[inq dobra[inovi:q. U toi doba Um(r)iehq. Svakomq U me /aw bi momU (svakome me bi /ao mome), 201

Јелица СТОЈАНОВИЋ

(СЋНИХ/92, код Требиња, током прве половине XV вијека); a syi veli milatq prip;in(i):q ;iem slU/ihq tymq pokoenq bihq (СЋНИХ/98, у подручју Невесиња), sie le/i vUk[a dmitrovi:q Ubi[e me na slU/be gdna moga. ma wsveti mera(do)e pribisali(:) bi kako e vidito bgomq i gnomq (СЋНИХ/99, Невесиње); €a se le/i milwbratq mrq:i:q s dwbrimq sinomq s ivani[emq bihq /ivomU radq a mrqtva (srqetamq, sahranih…, sretanq), (СЋНИХ/101, код Невесиња, XV вијек); a se le/i ivan mrq(;i): i U dobrUq prybihq a za /ivota wv kami postavihq i wstavihq… (legoh) na polovinU. tko li :e Uzeti da e prokletq (СЋНИХ/103, у требињској шуми); a si krqst U radoy mrqk[i:a. stahq boga mole:i i zla ne misle:i i Ubi me gromq (СЋНИХ/104, Хутово блато, 1483); naka se zna krstq batri:a semirovi:q. wvo iznosihq mladostq U zemli va;na mU pametq, bla/eni pokoi (СЋНИХ/112,113, у Гатачкој површи); a se postavi vitoe na se i na svoeU milU i dragU kU:nicU (СЋНИХ/113, код Гацка); a se le/i vUkosavq voevoda vla:evi:q s momq drUgovahq drU/inomq i zagibohq na r(a)zmirnoi kraine ko (s so) moga gospodina i doneso[e me drU/ina na svoU plemenitU ba{inU. i da e prokletq tko :e U me taknUti (СЋНИХ/128–129, код Љубиња, средина XV вијека); € sie le/i dobri radoe sinq voevode stipa na svoi ba{ini na batnogahq si biligq postavi na me bratq moi voevoda petarq (СЋНИХ/131 код Стоца), € a se le/i vUki:q a Usi;e na nq mati radwsava (СЋНИХ/134, код Стоца); a se le/i knezq radivoi vlatkovi:q U toi vrime naiboli mU/q U dUbravahq bihq (СЋНИХ/135, код Стоца, средина XV вијека); € a se le/i vlatko branq kovi:q s tanorova i ve;e sinomq (i io[ sa sinom) gdi pody (gde po:e megdan postavi) medanq postavi te k vlatkU dode (te k vlatku do:e), (СЋНИХ/143, Неум); a se le/i pavko radohni:q wvi (kamq) Usiekohq na se za /ivota molU vi se bratio i gospodo ne moite mi kosti prytresati (СЋНИХ/144,145, у селу Горњe Ходово); a se le/i radi;a brat(i):, pa bratq se;e dragi[a, a se pi[e dikq semoradq, Us(i);e kova; mili: (СЋНИХ/152, код Стоца); a se le/i petar vUk;i: a si;e petko na brata (СЋНИХ/153, у Бољунима); a se le/i ivan mrq;: i U dobrUq pry bihq az a /ivota wv kami postavihq i wstavihq legoh n(a) polovinU tko li :e Uzeti da e prokletq (СЋНИХ/160, Љубомир); a se Usy;e i pisa radoe kova;q (СЋНИХ/165, Попово Поље); €a sie le/i radi;q radivoevi:q doide me v(i[neg)a (s)Ud €zida name :Umoi;q moi brat p(o)m(o|):U l(U)di e se;e boytq (СЋНИХ/173, код Билеће); a se krqstq cvietka dragi[i:a U velikU Umriehq lo{U (postel}) tim (krstom) (СЋНИХ/179, у врту Земаљског музеја у Сарајеву); 202

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

a se le/i vUkobrat(): t vla:evi() bo/i rab a se grobq mU dela sin mU radona tU(g)o moy a tko li :e mene (СЋНИХ/186, Билећa); va ime boga i svetogq ivana se le/i radosavq v(a)lahovi:q. neka se zna ere legohq na svoi plemenitoi ba{ini. Se pisa radi;q radosali:q.a sie;e a milet kova;q krili:q (СЋНИХ/188, код Стоца); € a se le/i bo/idarq vUka;i:q, a sy;e gruba;q kami (СЋНИХ/190, селo Опличићи); a se pi[e krqstq ivana dragi[i:a (s) bogqda[i:a koi pogibe W r()ke vUki:a na kopi(y) (СЋНИХ/193, Опутна Рудина у општини Никшић); wvo greb stoana krali:(a) o/eni se i svo(m) wcU pogibe. namaknU tU(r);ina ta ga zakla za radn… (СЋНИХ/234, код Љубиња); a se kami. protop(resvi)te(ra) strah(i)ne. bi /(ivq) pd= let a prestavi se. va leto (СЋНИХ/237, у гатачком селу Фојница, 1643); neka se zna, a se le/i vUkx batri:evi:q. i vU;ina ograd(i) wca i dobrU mater elicU (СЋНИХ/238, код Билеће); a se grobq protopi wbrada male[evca oi grobq /iv gradihq a mratavq vq grobe po;ivamq (СЋНИХ/242, код Билеће); a se pisa vasilie ivanovikx bratie tako gletx gdy i/e wstavitx Wca i mater mene radi azx bUdU emU mati i Wacq i sai estx moi. U;enikx se sli[avx wstavi vx Wca i materx i bihx bogU edinomU rabx prosti me brate (СЋНИХ/251, код Горажда); a se le/i rabx bo/i milovan stepanovi:x pogibohx wd haramde va leto 1692, oktobra 12 (СЋНИХ/256, Пива, 1582); a se le/i rab stepko radnoevi:q pogrebe se leto zr= (СЋНИХ/257, код Стоца, 1592); a se la/(i) pero. pop(o)vi posla brato. gr(e)b d(a) pos(ta)ve. rab bo/i. mitrov bog da ga pro(sti) (СЋНИХ/264, Гацко); bog da ga prosti a{e le/i brat bo/i stanonca crqnogorac i wgradi mU greb sin dragoe (СЋНИХ/269, код Билеће), итд.

3.3. Тиме је, смјењивањем уводног презента и аориста у даљем тексту, и на формалном плану изражена је суштина трајања, непролазности, мјеста „вјечног починка“ и „оног свијета“; – и пролазности (тренутности, краткоће) времена и живота („овог свијета“).

Oвакав однос према смрти (као могућности за задобијање вјечности) и животу (као пролазности, и припреме за вјечност) у складу је са животом и доживљајем живота средњовјековног човјека, што је нашло одраза и у старословенском језичком слоју и слици средњовјековног човјека у језику који га представља и исказује (Вендина 2002). Вријеме је, како показује Вендина, у представи средњовјековног човјека представљало двојну категорију: у старословенском језику се јасно провлаче и пројављују два семантички супротна 203

Јелица СТОЈАНОВИЋ

појма: „вијек“ и „вријеме“. Вијек се у спознаји средњовјековног човјека односи на вјечност, постојаност, не имајући почетка и краја, у сагласности са божанским. Ово је у натписима изражено квалификативним презентом глагола „лежати“/„почивати“. Вријеме се доживљавало као нешто пролазно, промјенљиво, непостојано; временом се мјерило кретање човјека ка смрти; њему је супротстављена вјечност, у којој душа човјека задобија и налази бесмртност. У натписима је ово значење реализовано употребом и низањем аориста глагола свршеног вида (ријетко несвршеног). Треба се избавити од времена, надвладати га вјечним постојањем на оностраном свијету. На тај начин се у самим схватањима вјечног и временског реализовала супротност божанског и земаљског (Вендина 2002: 199–201). У складу са тим је и представа живота и смрти. Земаљски живот је био сваки дан пред очима човјека, представа о њему била је довољно јасна, опипљива, конкретнија (што је у натписима изражено већим бројем глагола у аористу), док представа о вјечном животу, будући мистична, имагинарна, није добила лексичку реализацију у старословенском језику (Вендина 2002: 222), а у натписима је изражена лексемом „лежати“/„почивати“. Представа о земаљском труду била је повезана са идејом кретања, двига, борбе, зато смрт добија смисао спокоја, одмора од прегнућа праведника. Појам „смрт“ у језичкој свијести средњовјековног човјека јавља се као логички продужетак појма „живот“, тако како је смрт – прије свега крај живота; живот човјека има двије стране – почетак и крај, само је Бог безграничан, неизмјеран. Смрт добија смисао премјештања, преноса душе на други свијет, зато средњовјековни човјек није умирао, него за вјечност заспивао (Вендина 222–224). Као што видимо и из старих српских натписа, покојник лежи и почива, заспива (што је изражено глаголима несвршеног вида у презенту, квалификативним презентом), након пролазног овоземаљског труда и рада (изражених аористом), двига (часног, поштеног, честитог), што је задужбина за „онај свијет“ (и вјечност). Ово старо језичко насљеђе (у којем се огледа средњовјековни човјек), као што показује наша анализа, присутно је и у језику старих српских натписа, у којем се непосредно, реалистично-мистично, пластично, нижу слике живота и смрти, што је капија за вјечност. Слика је употпуњена употребом описних придјева (и лексема изведених од описних придјева). Придјеви су употријебљени у функцији атрибута, њима је представљена 204

сталност особине: „добар“ се односи на човјека који „лежи“ (на упокојеног, који је именован), а „племенит“ се употребљава уз земљу/ баштину3 у којој „лежи“, дакле „уланчани“ су уз квалификативни презент глагола „лежати“, којим се, такође, приписује особина, „сталност присуства“, свевременост, вјечност. Прилози изведени од придјевских основа поштен-, вјерн-, углавном се употребљавају уз аористе (или као придјеви уз глаголску именицу служба), односе се на начин живота, рада, службе, зато представљају особину за вријеме трајања глаголске радње означену аористом (ријетко којим другим глаголским обликом), односно везани су за животни (по) двиг. Као што смо претходно истакли, сукцесивно низање аориста, представља низање животних догађаја, који су оквалификовани као позитивни (с обзиром на семантику прилога изведених од придјевских основа). Дакле, упокојеном је, као највећа врлина, дат атрибут доброте, његовом вјечном почивалишту значење племенитости (јер је поштено/часно стечена, насљеђе је предака, племена, па је и племенита), а све то као слијед врлина стицаних кроз живот: вјерност, часност, поштење. Кроз ово се огледају и одсликавају сви они који су везани за натписе (који се у њима помињу, а и који се не помињу): упокојени, наручиоци споменика, ближњи, писари, клесари…, човјек у цјелини, који ту лежи, али и онај који ће лећи: путници, намјерници, што је још упечатљивије исказано у неким натписима о којима ће даље бити ријечи.

3.4. О везивању за дуги, потом и неограничени временски ток, свевременост, па (у складу са претходно реченим) и за вјечност, говоре и натписи у којима се смјењују глаголски облици од глагола лежати, и то квалификативни презент од глагола несвршеног вида („овдје лежи“), потом перфекат („сам легао“, „сам лежао“), и, на крају, конструкција састављена од помоћног глагола јесам и инфинитива глагола лежати (несвршеног вида), гдје се радња (као стање, 3 „Старосрпске друштвене категорије дефинише пре свега однос према наследном земљопоседу, или, како се најчешће означава у старосрпским правним текстовима, баштини […]. Под баштиником се најчешће подразумевао племић који на коњу иде у рат, али је међу баштиницима било и попова, а вероватно и слободних сељака, премда је та последња категорија у XIV веку морала бити непостојана, у том смислу да су се њени економски јачи припадници уздизали у ситну властелу а они сиромашнији потпадали под феудалну зависност. Један члан Душанова законика помиње ’људе земљане који имају своју баштину’. Како је zeml]ne, zemlqski l}diE иначе збирни назив за невластеоски живаљ на одређеном подручју, приближно синониман са жупљане или са грецизмом хора (в. А. Бубало, ЛССВ 236), ту је, чини се, реч о преосталим слободним сељацима“ (Лома 2018: 9–47).

205

Јелица СТОЈАНОВИЋ

преточена у квалификатив) приписује субјекту изреченом дативом („ми је лежати“).4 Дуго временско трајање, и неограниченост, оквалификовани су и прилозима: „много“, „давно“, „веле“: i se le/i stipko radosali:q. bo/e davno ti samq legao i vele ti mi e le/ati (СЋНИХ/124, у Премиловом пољу код Љубиња,), a si le/i vUkanq radonovi:q mnogo li samq le/aw a mnogo li mi e le/ati (СЋНИХ/170, у селу Доњи Давидовићи код Билеће).

3.5. Смјена и комбинација глаголских времена (прошлог, израженог перфектом, и будућег, израженог футуром) интересантне су у неколика натписа. Ови натписи представљају устаљене форме, па самим тим и свједоче о поимању живота и свијету човјека: прошло и будуће су исто, само се догађај смјењује (и човјек у њему) понављајући се са покољења на покољење. Прошло и будуће се утапају у оно што је изражено свевременим (и ванвременим) квалификативним презентом (од глагола „лежати“). Средњовјековни човјек је своју слику видио у другима, и обрнуто, други су се могли пронаћи у њему (реализовано у натписима смјеном замјеничких облика „ја“ и „ви“); себе је сагледавао у складу са општим, заједничким, а опште је проналазио у појединачном: сви се могу пронаћи и опоменути у истом, заједничком; конкретно (и појединачно) прераста у опште. Појединачна смрт рефлектује се и на општем плану (и одраз је општег, неминовног), што је важило за једног (јуче, данас), сјутра ће за друге, а то је формално у натписима изражено смјеном перфекта и футура (од глагола бити, којим је исказано: битисање, постојање, бивствовање): €a se le/i zagorqc braynovi:q. bratie koi vidi sie znamenie1 bratie, y samq biw kako vi a vi :ete b(i)ti kako i y (СЋНИХ/172, код Билеће); a se le/i vUk[q(a) dUb;evi:q. brati y samq biw kako vi a vi ;ete b(iti kako y), (СЋНИХ/198, Билећа).

Догађаји се сукцесивно смјењују – од прошлог ка будућем, али не и обрнуто:

4 Примери овог типа добро су познати из старословенских споменика. Ј. Бауер наводи да је ова конструкција сегмент прасловенског насљеђа и претпоставља да је у IX виjеку на словенском терену још увиjек преовладавало слично изражавање основних модалних значења (Bauer 1972: 72). Такође и: Ваян 1974: 383.

206

РЕГИСТРИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА * Књига Јелице Стојановић КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ (Лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози) састоји се из четири велика поглавља: 1) Употреба етнонимске основе Србу српским средњовјековним изворима (граматички и семантички аспект); 2) Лично име Стефан код српских владара до краја 15. вијека (лингвокултуролошки аспект), 3) О језичким и лингвокултуролошким особеностима Његошева дјела, 4) Стари ћирилички натписи источне Херцеговине (лингвокултуролошке одлике). Наслов свакога поглавља заправо је инваријанта која повезује низ у то поглавље укључених предметно дјелимично варијантних потпоглавља. Тако се прво поглавље Употреба етнонимске основе Срб- у српским средњовјековним изворима састоји од седам насловом тематски уједињених потпопглавља, посвећених: граматичком аспекту етнонимске основе Срб-, о присуству и дистрибуцији лексичких јединицама од етнонимске основе Срб-: у страној споменичкој грађи, на простору Рашке, на простору Босне, на простору Хума и/или Херцеговине, на прострору Дукље и/или Зете. Испитујући распрострањеност, употребу и значење лексичких јединица од етнонимске основе Срб- у српским средњовјековним изворима, уз исцрпну потврду из свих доступних извора, Јелица Стојановић ће закључити да су лексеме од ове основе, осим што су се од најранијех периода употребљавале и код несловенских народа, али и код свих словенских народа, посебно фреквентне „на широком подручју јужнословенских земаља које су некад (и на различите начине) потпадале под српску власт“ а употребљавале су се за „означавање земље/земаља, народа језика, писма, дохотка и сл.“. Посебно је 215

Јелица СТОЈАНОВИЋ

распрострањена употреба синтагми са атрибутом „српски“: српске земље, краљевство српско, господа српска, српски карактери и сл. Притом се „у једнини за етноним напоредо узпотребљавају и нејотовани облици од Срб-, који су чешћи на истоку, и јотована форма (Србљ-), која је као старија и архаичнија дуже задржана и фреквентнија на западу. Множинским облицима од Србљ- означава се и етноним (народ по српским земљама, народ српских земаља) и територија/територије (сву земљу српску/српске земље)“, али означава и српско поријекло, тј. значи „српски/српског рода“. Велики број наведених примјера из богатог територијално раслојеног корпуса, уз научно сучељавање свих нуђених експланаторних критеријума, показује дубоку историјску укоријењеност и континуитет српскога имена у сва три наведена значења. А то је у данашњем времену, више него склоном историјским фалсификатима, по правилу увијек на штету Срба, више него значајно. Или боље речено: то је чињенични показатељ који ништи сва политикантске и научно „одокативне“ антисрпске историјске и филолошке назовитеорије. Друго поглавље Лично име Стефан код српских владара до краја 15. вијека чини шест потпоглавља посвећених анализи: а) поријекла, традиције и симболике имена Стефан код Срба, б) употреби имена Стефан код владара са простора Рашке, Босне, Хума/Херцеговине, и Дукље/Зете, и в) различитим реализацијама имена Стефан и могућностима уједначавања облика у функцији владарског имена. У овом поглављу Јелица Стојановић прати форме имена Стефан, као првог „забиљеженог хришћанског имена код Срба“, показујући да се то име везало за владарску лозу Немањића и српску традицију, постајући „титуларно име Немањића, са државно-симболичким значењем“, а које се не сусреће само код Немањића него и „код краљева, царева, владара, обласних господара са простора Рашке, Босне, Хума и Зете […]. Анализа је показала да је то име, као дио српског идентитета, посвједочено у различитим облицима (Стефан, Степан, Стеван, Стјепан, Стипан, Штефан, Шћепан). Зато, „устаљивање облика Стефан, с обзиром на традицију и симболику коју је то име носило, и с обзиром на коју се додавало именима, има оправдање за све случајеве, те рјешава неуједначености и недоумице“. Треће поглавље књиге О језичким и лингвокултуролошким особеностима Његошева дјела, састоји се од три потпоглавља: а) Језички типови у Његошевом дјелу – функционалностилска раслојеност 216

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

и употреба, б) Употреба лексичких јединица Косово, Црна Гора и Срб(ија) у Горском вијенцу, в) Лична имена од основе вук- у српском историјском именослову и именовање ликова у Горском вијенцу од основе вук-. Само је прво потпоглавље није даље раздјељивано на нова потпоглавља, него је дато као јединствена структурно-композициона цјелина […]. Ово је вјероватно досад најутемељенија и најкритеријалнија функционалностилска анализа Његошева дјела, с обзиром на језичке типове у њему интерфериране. Друго и треће потпоглавље раздијељени су на већи број својих потпоглавља: друго на четири, а треће на два, која се опет раздјељују на чак петнаест краћих потпоглавља. Друго потпоглавље је и теоријски и емпиријски врло значајно, и за српску историјску лексичку семантику, и посебно за његошологију. Наиме, то је један од ријетки србитичких, а први дијахрони србистички рад да у кључу теорије лексичкосемантичких поља. У том поглављу Јелица Стојановић као доминатно лексичкосемантичко поље Горског вијенаца разматра поље састављено од лексема Косово, Црна Гора и Србија. Без „пољевог“ међуодноса датих трију језичких јединица, главни је и научно врло утемељен, готово егзактан резултат анализе Јелице Стојановић, не може се ни представити ни схватити духовна и етнокултурна потка Горског вијенца. Јелица Стојановић овим радом показује како су „(На)род (српски) – косовски завјет – одбрана слободе и ослобађање (нас) српског народа, везивна нит у грађењу теме, мотива, ликова Горског вијенца“, тако да је Његош Горским вијенцем „на непоновљив начин посвједочио и овјеначао косовски мит и косовски завјет као српско ’бити једно или друго’, за чије је испуњење у Горском вијенцу запалио извиискру у српској Црној Гори“. Завршно потпоглавље трећег поглавља посвећено је личним именима од основе вук, и то како њиховом статусу у српском историјском именослову тако и с обзиром на употребу у Горском вијенцу. Јелица Стојановић најприје показује како је у српском именослову „импозантан број имена која у основи имају вук-“, док су имена од те основе некарактеристична и за западнословенске и за источнословенске народе. Томе се разлог може пронаћи и у чињеници да је култ вука код Срба имао „посебну вриједност и значај у односу на све остале народе“, зато шо се вук у митологији сматра за Србинова претка. И не само по томе, него и зато што је вук код Срба добио посебну симболику везивањем за култ Светога Саве. Наиме, Све217

Јелица СТОЈАНОВИЋ

ти Сава се сматрао „вучјим пастиром“ или заштитним божанством вукова […]. У завршном дијелу трећег поглавља анализирају се имена од основе вук- у Горском вијенцу, и то девет имена (и то седам са именом Вук, а два са именом Вукота), што чини готово половину српских ликова овога дјела (а њих је 20). Јелица Стојановић даје исцрпну лингвокултуролошку анализу сваког од наведених девет ликова у Горском вијенцу, закључујући да је ово име доминантно у Горском вијенцу као дјелу са наглашеном херојском тематиком. Доминација тог имена у Горском вијенцу није случајна, посебно ако се узме у обзир чињеница да нпр. у Лажном цару Шћепану Малом ни један лик нема име Вук. Његошевом опредјељењу за ово име разлог је тај што је оно имало посебно мјесто и симболику у српском ономастикону, а и у митологији и етнкултурном концепту код Срба. „И име је сву ту слојевитост сажело у себи“. Посљедње, четврто поглавље књиге Јелице Стојановић бави се лингвокултуролошким одликама старих ћириличких написа источне Херцеговине. И то из посебног лингвокултуролошког угла, при чему критеријуми лингвистилистичке анализе имају доминантно мјесто. Наиме, прво је потпоглавље овога поглавља посвећено језичким средствима за изражавање експресивности у старим српским ћириличким натписима источне Херцеговине. А међу тим средствима анализи су подвргнути изрази у функцији апострофе и инвокације као стилске фигуре (при чему је извршена детаљна, а критеријално утемељена, формална и стилска поткласификација тих израза и посебно освијетљена њихова стилска валентност), као и синтаксичке конструкције с везником и/или партикулом а. Овај рад спада међу ријетке лингвостилистичке дијахроне радове, показујући научне могућности дијахорне лингвистилистике, тако запостављене у србистичкој науци […]. Књига Јелице Стојановић КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ (Лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози) готово је уникатна у српској историјској, етнолингвистици и (дијахроној) лингвостилистици. У њој се на богатом језичком материјалу из српских историјских и књижевних споменика освјетљавају питања од којих ваљда нема значајнијих у српској филологији, питања која на експлицитан и егзактан, да егзактинији не може бити, начин показују не само ко су били него и ко јесу Срби. У времену данашњем, 218

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

када су на дјелу присутни безочни фалсификати српске филолошке и културне баштине, у времену када свако мисли да му је дозвољено бозочно „гусарење по српској прошлости“ (Псуњски), ова књига Јелице Стојановић представља научни браник сваком таквом будућем покушају. Посебно и због тога што је сваки дио књиге и теоријски и емпиријски тако утемељен, да у њему предочени ставови не остављају дилему у истину, чињенички и критеријално недосмислено потврђену. Проф. др Милош Ковачевић Филолошки факултет, Београд

219

Јелица СТОЈАНОВИЋ

* Монографско научно дјело КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ (Лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози) настао је као резултат лингвокултуролошких дијахроно усмерених истраживања кулуролошки кључних лексема српскога језика (срб-, Стефан, Црна Гора, Косово, вук-, а… ). Ради се о зборнику складно уклопљених тексова које је ауторка претходних година публиковала у научним чаосписима и зборницима (Српски језик, Научни састанак слависта у Вукове дане и сл.), а који су за ову прилику допуњени и дорађени. […] Већ детаљно разрађеним садржајем Јелица Стојановић јасно показује да је у основи њеног истраживања веза између језика и културе манифестована кроз одабране (а у суштини кључне) лингвокултуреме и културне концепте који су обележили српску културну историју. Као искусан филолог, ауторка своје научно излагање вешто издиже изнад монолошке дескрипције факата устројавајући га као живу научну комуникацију са претходницима и савременицима у сфери историјске лингвистике, етнолингвистике и лингвостилистике. Добијени резултати истраживања успешно су теоријски интерпретирани у оквирима лингвокултурологије и лингвоконцептологије, као научних праваца који се крајем прошлог века конституишу у домену антрополингвистике, у циљу сагледавања духовне културе народа у светлу његовог језичког испољавања. Ношена свешћу да су културалне конотације сегмент лексичког значења, Јелица Стојановић посматра српска језичка факта у светлу њиховог односа са српском историјом и културом – са српским етносом. Приступ језичким фактима у овој књизи мање-више је семантички усмерен и то у оном обиму колико дато значење добија формалну лексичку и(ли) граматичку верификацију. […] 1) Ово је једна од ретких монографија која задире у домену српске историјске етнолингвистике и лингвостилистике, 2) Опис је урађен у оквирима рецентне лингвоконцептолошке теорије, 3) Ради се о књизи која на бази српске писане заоставштине даје филолошке и лингвокултуролошке одговора на смутна времена кроз која српски етност пролази. Проф. др Слободан Павловић Филозофски факултет, Нови Сад 220

КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ

О АУТОРУ Јелица Стојановић је рођена на Дубрави (Шипачно), Никшић, Црна Гора 1966. године. Студије српскохрватског језика и југословенских књижевности завршила је на Филозофском факултету у Никшићу (1984–1988), магистарске и докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Докторску дисертацију под називом Ортографске и језичке карактеристика Четворојеванђеља из манастира Никољца из Бијелог Поља (13/14. вијек) одбранила је 2000. на Филолошком факултету у Београду. Од 1991. године ради на Филозофском (Филолошком) факултету у Никшићу на Одсјеку за српски језик и књижевност (данас Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности). У звање редовног професора изабрана је 2012. године. Двије школске године (1996–1998) радила је као лектор и предавач српског језика у Русији, на Државном универзитету у Санкт Петербургу на Катедри за славистику. Од 2004. ради као гостујући предавач у Косовској Митровици, а 2010–2017. држала је предавања и на Богословском факултету у Фочи, Република Српска. Предаје Историју српског језика, Старословенски језик, Упоредну граматику словенских језика. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске (и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори), члан Научног друштва за неговање и проучавање српског језика – Београд, члан Одбора за језик Српске књижевне задруге, члан Одбора за нормирање и стандардизацију српског језика, члан Одјељења за језик и књижевност ЦАНУ. Објавила је књиге: Ортографија и језик Бјелопољског четворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002; Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга (Плаво коло), Београд 2016 (друго издање 2017. године). Објавила је око 150 научних радова, стотињак стручних и популарностручних текстова. Учествовала је на 70 међународних научних скупова, учествовала на више научних пројеката. Поље научног интересовања су јој историја српског језика, социолингвистика, славистика. Добитник је Награде за науку Вукове задужбине за 2017. годину за књигу Пут српског језика и писма, као и националне награде Капетан Миша Анастасијевић 2019. године, за очување српског језика, књижевности и културе.

221

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41&#39;373.6 003.349(497.6 Херцеговинa) 821.163.41:81 СТОЈАНОВИЋ, Јелица Кроз српску језичку историју : (лингвокултуролошки и ексичкосемантички прилози) / Јелица Стојановић. - Београд : Јасен ; Подгорица : Матица српска , Друштво чланова у Црној Гори, 2020 (Земун : Невен). - 220 стр. ; 21 cm Тираж 500. - О аутору: стр. 219-220. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз свако поглавље. - Регистар.

ISBN 978-86-6293-097-2 (Јасен) а) Српски језик -- Етимологија б) Ћирилица -- Херцеговина, источна в) Српска књижевност -- Језик COBISS.SR-ID 283188492