Илија Марић ЛОТОС И ЖАД Индијска и кинеска философија код Срба у ХIХ веку
Рецензент проф. др Радосав Пушић
Илија Марић
ЛОТОС И ЖАД
Индијска и кинеска философија код Срба у XIX веку
Београд, 2013
ПРЕДГОВОР
Моје занимање за философије азијског Истока везано је за дружење са сликаром и студентом философије Зораном Белићем. Заједно смо 1981. уписали философију на Филозофском факултету у Београду и свакодневно смо расправљали најразличитија питања овога и онога света. Он је по уверењу био зен будиста па сам, подстакнут његовим ентузијазмом а и зарад нивоа наших разговора, почео да читам преведену и домаћу литературу о Истоку. Биле су то књиге С. Радакришнана, Фунг Ју-Лана, Ч. Вељачића, Р. Ивековић, Д. Пајина и других аутора као и ретки преводи са европских језика књига појединих источњачких мудраца као што су Буда, Конфуције, Лао Це или Чуанг Це. Када је Душан Пајин 1984. покренуо изузетно квалитетан и веома читан часопис Културе Истока, чија је редакција била у Београду а издавач у Горњем Милановцу, Зоран је постао један од сарадника и ту је објавио неколико својих чланака и превода. Крајем осамдесетих он је отишао у САД и тамо наставио каријеру сликара, предавао је на разним уметничким академијама, а ја сам наставио да пратим литературу везану за философије Истока. Тако сам 2007. на Сајму књига у Београду, на штанду загребачке издавачке куће Деметра, чији је власник Србин 5
Димитрије Савић, видео двотомни избор текстова философа и будистичког монаха Чедомила Вељачића (1915-1997), који је под насловом Philosophia perennis I-II (2003-2004) приредио Горан Кардаш. У други том уврштен је и текст «Сан и буђење у идеализму индијске филозофије», изворно штампан у новосадском часопису Поља (1981) а потом прештампан у Културама Истока (1990), који као мотом почиње стихом «У сну своме нисам знао за буђења моћ» нашег песника Владислава Петковића Диса из његове антологијске песме «Можда спава». Ту је приређивач ставио напомену да Вељачић не наводи извор наведеног стиха, али је «стручно» додао како је Дис «староиталски бог подземља, сродан грчком Плутону». Ово намерно или пак незналачко приређивачево заобилажење српског песника као аутора стиха подстакло ме је да напишем чланак «Вељачић и Дис – Кардаш» који је почетком 2008. и објављен у часопису Књижевни магазин. Убрзо сам установио да је у својој књизи Претече хришћанства (2007) Владета Јеротић објавио писма која му је у периоду 1978-1982. са Цејлона писао Вељачић. Заправо је Јеротић та писма објавио још 2003. у књизи Будизам и хришћанство, а овде су прештампана. У писмима је у више наврата било речи о Дису. Вељачић је чак 1981. у београдском листу Књижевна реч објавио и чланак «Asia ante portas – на прелому Дисових слутњи о будизму». Познати будистички монах је сумњао да је Дис имао поближа знања о будизму тако да је извесна подударања песникових мисли са овом азијском религијом описао речју «слутња». Ја сам од свега овог саставио чланак «Вељачић и Дис – Јеротић», објављен 2008 такође у Књижевном магазину, који се завршава питањем шта је Дис доиста знао о будизму. Ваља имати у виду да је Дис 1905. објавио песму «Нирвана», у чији наслов је ставио један појам из традиције ин6
дијских религија ђаинизма и будизма. Покушао сам да одговорим на питање из претходног чланка тако што сам почео да трагам за чланцима и књигама на српском језику из XIX века у којима се говори о будизму и уопште о философијама Истока, с обзиром на то да је Дис слабо знао стране језике и уопште, према сведочењу његовог пријатеља песника Симе Пандуровића, није много читао стране ауторе. Установио сам, међутим, да не постоји библиографија таквих радова и почео сам сâм да је састављам како бих олакшао трагање. На основу овог истраживања сам тек 2010. у истом часопису објавио чланак «Могући извори Дисових знања о будизму». Потом сам сва три чланка објединио у шири текст под насловом «О Дисовим будистичким слутњама» и уврстио га у своју књигу Од философије до књижевности (2011). Започето истраживање, мотивисано трагањем за изворима Дисових знања о будизму, у међувремену се проширило у обухватнији рад о рецепцији индијске и кинеске философије код Срба у XIX веку. Подстицајни су били разговори са музичарем и свештеником СПЦ Гораном Арсићем, зналцем музике и религија Истока, а посебно су садржајна била дружења са Радосавом Пушићем, нашим угледним синологом и професором кинеске културе на Филолошком факултету у Београду. Налазе овог истраживања започео сам 2011. сукцесивно да објављујем у часописима Алманах Института Конфуције у Београду, чији је уредник Радосав Пушић, и Источник, чији је покретач и главни уредник песник Милутин Петровић, а где сам и сам члан редакције. Сада су ови чланци обједињени у корицама једне књиге. Календарски се XIX век завршава 1990. године. Та година, међутим, не доноси ништа посебно што би чинило да прве године XX века припадају неком новом добу. И када је реч о рецепцији источних философија код Срба раније запо7
чети ток се наставља, додуше са неким новим моментима, али у основи без већих заокрета. Стога нам се чини да се то раздобље може продужити до Првог светског рата, укључујући и њега. Из тог разлога смо овде уврстили и чланак који се односи на рецепцију индијске и кинеске философије код Срба у прве две деценије XX века. У Београду, августа 2013.
8
ИНДИЈСКА И КИНЕСКА ФИЛОСОФИЈА КОД СРБА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА Горану Арсићу
Српска философија је имала два почетка – византијски и западно-европски. Према често понављаној слици – која ми се веома допада, јер добро погађа суштинске моменте поменутих догађања – први почетак симболички је обележен бекством српског принца Растка Немањића из света у манастир, на Свету Гору, а други бекством монаха Доситеја Обрадовића из манастира у свет. Овом сликом, уз извесне измене, такође се може ваљано описати и наше упознавање са Истоком и његовим философијама, у првом реду индијском и кинеском. Наше прво упознавање са философијом Истока посредовано је Византијом, а симболички се може обележити путовањима замонашеног принца, инока Саве, на Исток, све до Јерусалима, док је друго посредовано Западном Европом и може се симболички обележити Доситејевим путовањима на Запад, од Италије и Немачке до Енглеске. Кад говоримо о упознавању Истока и његових философија мислимо при томе на писане текстове, а не на путовања или боравак наших људи у тим далеким земљама. И овог другог је у том дугом раздобљу свакако било, извесне гласове о тим далеким земљама срећемо и у нашем народном стваралаштву,1 али оно за нас само по себи нема значаја О помињању Индије у нашим народним песмама и причама видети: Матић, С., “Проклета Инђија”, Зборник Матице српске за књижевност 1
9
уколико није имало за резултат и преношење источних философема у нашу средину.2 Кад је реч о нашем првом упознавању са Истоком у овом смислу, оно је било вишеструко посредовано и утолико је задобијена представа о тим далеким световима била доста преиначена. О начину мишљења тих далеких земаља Азије сазнавали смо најпре преко књижевних састава, а не философских расправа. То само по себи не мора бити толика сметња, кад је о Истоку реч, јер тамо нема оне строге раздељености философије од религије и књижевности, на коју смо већ одавно навикли у европској духовној традицији. Али су и те књижевне приповести у тој мери биле измењене и прилагођење нашем хришћанском светоназору да су умногоме изгубиле своје изворне црте. Напоменимо само, не улазећи у подробности, да смо се још у средњем веку тако упознали са причом Варлаам и Јоасаф, која је за образац имала Будин животопис, као и са причом Стефанит и Ихнилат, која је једна од приповести из Панчатантре (Петокњижја), познате збирке индијских прича. У вези с причом Варлаам и Јоасаф неки држе да је Будин животопис у VI или VII веку најпре био преведен у Персији и језик, 2(1954), стр. 192-193. За гласове о Индији у српском средњем веку важан је и низ апокрифа Дела апостола Томе у Индији (видети: Апокрифи новозаветни, приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд, 2005, стр. 278-332). 2 Индија се помиње и у средњовековном српском роману, као што је Роман о Александру Великом (Александрида). Видети: Роман о Троји. Роман о Александру Великом, приредила Радмила Маринковић, Просвета, СКЗ, Београд, 1986. Освајања Александра Македонског била су пресудан догађај за шире упознавање Европе са Индијом, мада се о њој знало и раније, како сведоче Херодот и други (видети: Шантрен, П., “Уводна белешка”, у: Аријан, Индија, српско издање приредио Александар Лома, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1997, стр. 19-37).
10
на пехлевијски језик, па са тог језика у VIII или IX веку на арапски, где је текст носио наслов Билаухар и Будасф. В. Шохин мисли да је упоредо сачињена и сиријска варијанта текста.3 Појава проширене (постоји и каснија кратка) грузијске варијанте текста насловљене Балаваријани пада у IX или X век и ту се текст темељно покрштава. При томе је дошло до необичне еволуције Будиног имена: Буда, који је у потоњем махајана будизму носио и име Бодисатва (Буда пре просветљења, али му тежи), у даљем преношењу на друге језике мења најпре ово позније име у Будасаф па потом у Јудасаф да би коначно задобило облик Јоасаф. Ова прича је онда у Византији, на прелазу из X у XI век, са грузијског преведена на грчки, а одатле на латински и старословенски тако да је била у Европи веома читана.4 Други пак узимају да приповест Варлаам и Јоасаф јесте имала за узор Будино житије, али да је сам текст аутохтоно грчки који је написао непознати монах из манастира Светог Саве Освећеног.5 Десило се да је у извесном смислу и српски просветитељ Свети Сава поновио Будину причу – и он је био принц који се одрекао световног живота и отишао у монахе. Панчатантра је настала на санскриту у првим вековима наше ере. Преведена је у VI веку на сиријски, а у VIII на арапски, где су шакали Каратака и Даманака из индијске приче у арапском преводу добили имена Калила и Димна. У Шохин, В. К., “‘Приповијест о Варлааму и Јоасафу’ и неки изворнознанствени проблеми проучавања средњовјековне руске филозофије”, Филозофска истраживања, 36/1990, стр. 642. На овај чланак скренуо ми је пажњу професор Слободан Жуњић, на чему му захваљујем. 4 Ibid., Слично мисли и Светозар Петровић (“Југославени и Индија”, Република, 6/1955, стр. 383-384), али он сматра да су Грци преводили директно са арапског, без посредовања грузијске варијанте. 5 Видети: Јовановић, Т., “Житије Варлаама и Јоасафа у српском средњовековном насеђу”, у: Варлаам и Јоасаф, приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд, 2005, стр. 7. 3
11
XI веку дело је у Византији преведено на грчки. При томе је преводилац са арапаког на грчки име Калила прочитао као “иклил”, што ће рећи венац, на грчком “стефанос”, а име Димна разумео је као “димн”, што ће рећи траг, односно знак, на грчком “ихнос”. Тако је од имена Каратака и Даманака из Панчатантре, посредством необичног читања арапских имена Калила и Димна, дошло до наслова приповести Стефанит и Ихнилат. Под истим насловом дело је преведено у XIII веку на старословенски. Тако смо се и ми, као и многи народи Европе, упознали са индијским причама о животињама и њиховим наравоученијима. “Многе басне које важе као Езопове или Ла Фонтенове, па и њихове обраде Крилова, Гетеа и Толстоја, а код нас Доситеја Обрадовића, налазе се управо у Стефаниту и Ихнилату.”6 Мада је у наведеним делима пренето нешто од индијске мудрости, не би се могло рећи да нам је тиме пренето и познавање индијске философије. Колико знамо, индијски философски текстови нису превођени на старословенски језик. То, међутим, не значи да извесних трагова ове мисли нема у оквиру хришћанских текстова који су превођени са грчког и читани код Срба у средњем веку. Али у таква веома захтевна истраживања код нас се још нико није упустио па о томе за сада ништа одређеније не можемо рећи. Много више, међутим, изненађује што се нико није упуштао да истражи наше нововековне сусрете са источним философијама. Тим пре што је управо у Београду, половином осамдесетих година прошлог века, покренут веома добро осмишљен часопис Културе Истока, који је излазио све до почетка рата и распадања друге Југославије (19841992). Напомињем да је већ, након нултог броја, у првом Јовановић, Т., “Стефанит и Ихнилат”, Источник, 29-30/1999, стр. 158; Видети и: Даничић, Ђ., “Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат”, Старине, II, 1870, стр. 261-310. 6
12
двоброју овог часописа објављена библиографија радова о односу Индије и Словенаца писаних на словеначком језику од 1666. до 1945, а нико није ни покушао да нешто слично уради и за подручје српског језика.7 Стога је куриозум да је једном овлашном скицом наших радова ове врсте у једном пригодном тексту Милош Ђурић још 1929. наговестио једну такву библиографију, али да од тада на томе пољу није много учињено.8 Истражујући могуће изворе Дисових знања о будизму, када је наш песник писао своју чувену песму “Нирвана” (1905),9 ја сам се заинтересовао за ову тему. У ту сврху сачинио сам прелиминарни попис радова о источним философијама који су се појавили на нашем језику у XIX веку. Кажем прелиминаран, јер сам се ограничио поглавито на објављене књиге, па ни њих све вероватно нисам имао у виду, док се уопште нисам упуштао у систематско претраживање периодике тог времена, где се посигурно може наћи Vlasta Pacheiner-Klander и Zmago Šmitek, “Indija in Slovenci”, Културе Истока, 1-2/1984, стр. 122-130. 8 Ђурић, М., “Ave, India!”, предговор за: Бхагавад-Гита. Песма о божанству, одломак из Махабхарате, превео са санскрита Dr Павле Јевтић, Графички завод Макарије у Земуну, Београд, 1929, стр. 3-7. Ђурић ће те штуре податке податке, уз знатна проширења, поновити три деценије касније: Ђурић, М., “Индија и ми”, у: Вучковачки-Савић, В., Уметност Индије, Просвета, Београд, 1959, стр. IX-XVI. Неке од његових навода потом ће кратко пренети и Андрија Стојковић: Стојковић, А., Развитак философије у Срба 1844-1944, Слово љубве, Београд, 1972, стр. 344. Најпотпунии подаци се за сада могу наћи у већ наведеном чланку Светозара Петровића (Петровић, С., “Југославени и Индија”, Република, 6/1955, стр. 382-399), али за подручје читаве бивше Југославије. И то би за сада било све. 9 Видети: Марић, И., „Вељачић и Дис – Кардаш”, Књижевни магазин, 79-80/2008, стр. 13-14; „Вељачић и Дис – Јеротић”, Књижевни магазин, 82-83/2008, стр. 28-30; „Могући извори Дисових знања о будизму”, Књижевни магазин, 112-114/2010, стр. 37-39. 7
13
још превода, ако не и домаћих радова из ове области. Текст који следи је, према томе, наш прелиминарни коментар исто таквог прелиминарног пописа радова о кинеској и индијској философији код нас, чија је намера поред осталог и да подстакне наше специјалисте за индијску и кинеску мисао да се темељније позабаве овом темом. Пошто су у XIX веку код Срба објављена свега два прегледа историје философије, и то оба тек шездесетих година, при чему један од њих хегеловски потпуно игнорише философије Истока, прве систематичније информације о философима Кине и Индије српски читаоци могли су наћи у прегледима опште историје света као и опште историје књижевности, које су се код нас временски раније појавиле. Али нововековне назнаке о појединим мислиоцима Истока најпре су се појавиле код наших просветитеља. Источњачке приповести и њихова мудрост Везе Европе са Индијом постојале су још у антици, нарочито након освајања Александра Македонског, а одржавале су се и током средњег века. Нови талас путника у Индију почиње у XVI веку, после откривања морског пута у Индију око Рта Добре Наде, од када више европских земаља тамо оснивају своје поседе. Највише их имају Енглези који ће и поставити темеље европској индологији у XVIII веку. Вилијам Џонс у Калкути оснива “Азијско друштво” које је 1786. покренуло часопис Asiatic Researches као средиште проучавања старе индијске књижевности и тако утемељује енглеску индологију. Преводе се многи стари текстови са санскрита на енглески и уочава се сродност санскрита са европским језицима (развија се идеја о индо-европској 14
језичкој заједници у старини). У том часопису своје прве преводе 1787. почиње објављивати Француз Анкетил-Диперон, који је са персијског на латински превео 50 упанишада, штампаних потом 1801-1802. у два тома под насловом Oupnek’ hata, што ће касније постати омиљена Шопенхауерова лектира. Још је Фуше у књизи Exposé historique de la religion des Perses (1755) истакао да је Исток, а не Грчка, био колевка философије, са чим се у наредном веку сложио и Виктор Кузен (Cours sur l’histoire de la philosophie, 1829), прецизирајући да он под Истоком мисли на Индију. Велики допринос индологији даће у XIX веку немачки научници, почев од Аугуста Шлегела (1767-1845). Његов брат Фридрих Шлегел је 1808, у спису О језику и мудрости Индуса, тражио клицу романтизма у Индији, колевци човечанства. Уопште, немачки романтичари су били очарани Истоком. Романтичарски песник Боденштет ће 1850. објавити Хиљаду и један дан на Истоку, а Рикерт ће 1836-1839. објавити Мудрост брамана. Систематско превођење главнине хиндуистичких текстова, међутим, почиње тек 1879. са библиотеком Sacred Books of the East, коју је покренуо Макс Милер, а Рајс Дејвидс 1882. започиње пројекат превода будистичких текстова са палија. И. П. Минајев оснивач је руске индолошке школе која је дала велики допринос индологији, посебно тиме што је омогућила систематско проучавање и објављивање текстова писаних на санскриту, састављањем великог речника санскритског језика (Sanskrit-Wörterbuch) у Петрограду (од 1850-тих до 1870-тих) и покретањем чувене Bibliotheca Buddhica 1897, за шта је заслужан Сергеј Олденбург. Највећу заслугу за упознавање Европе са језиком и културом Кине, пак, имају језуитски мисионари, али је било и других путника у ту највећу земљу Истока, почев још од 15
путовања Марка Пола.10 Изгледа да је мисионар Микеле Руђијери у периоду 1591-93. превео конфуцијевско Четворокњижје, тако да ће се у XVII веку Европа упознати са списима Конфуција и његове школе. Уопште су преводи кинеских научних и философских списа заинтересовали европске мислиоце, попут Лајбница на пример, за кога неки сматрају да је, кад је реч о његовој замисли математичке логике, можда био под утицајем Кинеза.11 И Хегел напомиње да је Конфуцијева философија у Лајбницово време привлачила велику пажњу, уз коментар да је превод списа кинеског мислиоца на латински језик, који су 1687. сачинили француски језуити, више парафраза него превод.12 А и један Србин, гроф Сава Владиславић-Рагузински (1668-1738), боравио је у Кини 1726/27. као опуномоћени министар руског цара.13 Мисионарски свештеник Матео Рипа је у Напуљу 1732. основао прву синолошку школу, а Француз Жан-Пјер Абел-Ремизо је постао први професор кинеског на катедри за кинески језик, основаној 1814. на Колеж д’ Франс у Паризу. Потом Никита Бичурин (1777-1853), чије је монашко име Иокенф, 1837. оснива школу кинеског језика у Русији, потом Семјуел Кид Видети: Пушић, Р., “Језуитска мисија у Кини: 1550-1688”, у: Пушић, Р. (прир.), Трагови. Тридесет година синологије: 1974-2004, Филолошки факултет, Београд, 2004, стр. 191-210. 11 Жерне, Ж., Кинески свет, превела Ивана Аранђеловић, Clio, Београд, 2007, стр. 533 12 Хегел, Г. В. Ф., Историја филозофије, I, превео Никола Поповић, БИГЗ, Београд, 1975, стр. 102.. 13 С. Владиславић је рођен у Фочи (Босна), али је доспео на двор Петра Великог где је 1710. постао дворски саветник, а имао је и учешћа у ратним и дипломатским пословима. Највећи му је дипломатски успех утврђивање границе између Русије и Кине 1727, којом приликом је и боравио у Кини и Пекингу и био у аудијенцији код кинеског цара, одакле је писао и извештаје (Дучић, Ј., Гроф Сава Владиславић: један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 363-401). 10
16
(1797-1843) у Енглеској, а Вилхелм Шот (1807-1889) у Немачкој. Из ових штурих података јасно је да је ипак дуго времена постојала велика језичка препрека за ближе упознавање Европљана са философијама Истока.14 Први преводи индијске философије, на пример, рађени су у XVIII веку са других језика, попут персијског. Колико знамо, код Срба у то време нема зналаца санскрита или кинеског језика који би се занимали за источне философије тако да код нас нема ни написа ни превода из овог подручја. Разумљиво је стога што су наши први додири са источном мишљу посредовани преводима на европске језике као и секундарном литературом и књижевним текстовима на тим језицима, што ће остати карактеристика и током прве половине XIX века. У XVIII веку, дакле, порастом занимања Европљана за Исток, у књижевности су дошле у моду источњачке приче, посебно након француског превода прича из Хиљаду и једне ноћи (1708). Пишу се приче по узору на њих и тако настају збирке Хиљаду и један дан, Персијске приче, Кинеске приче и слично.15 У почетку писци, вели Павле Поповић, снагом Занимљиво је да је један од пионира проучавања санскрита у Европи био доњоаустријски Хрват Иван Филип Вездин (1748-1806) из Цимова. Као кармелићански мисионар, под монашким именом Fr. Paulinus a Sancto Bartholomaeo, провео је дванаест година у Индији (1776-1789). Служећи се необјављеним (пола века старијим) радовима немачког језуите, такође мисионара, Johannesa Ernsta Hanxledena о санскритској граматици и речнику, затим неким индијским текстовима и властитим искуствима, Вездин је на латинском језику написао две санскритске граматике (1790. и 1804). Ова из 1790. уједно је и прва штампана санскритска граматика, у којој пише и о неким делима староиндијске књижевности. Писао је још и о индијској философији и религији (Петровић, С., “Југославени и Индија”, стр. 390). 15 Видети: Поповић, П., Сабрана дела, књига V: Нова књижевност, I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000, стр. 90. 14
17
властите маште смештају своје јунаке у источњачки колорит, али касније се у такве приче уграђују и сатирични, моралистички и философски моменти, где је источњачки амбијент само погодна сцена за говор о властитој средини или властитим идејама. Тако су, на пример, Монтескијеова Персијска писма сатира на француско друштво, неке Мармонтелове приповести су моралистичке, а Волтеров Задиг је ауторска философска прича. Посебно је било згодно развијати моралистичке и философске идеје узимајући за јунаке прича људе из егзотичних места Истока, где се радња и одвија, јер се поука могла провући дискретно, без експлицитног наравоученија. Јохан Хердер је држао да је источњачка прича заправо басна, где уместо животиња говоре људи, уз то без потребе за експликовањем наравоученија. Наш приказ упознавања Срба са философијама Истока у XIX веку некако природно мора започети са Доситејем Обрадовићем (око 1739-1811). Наиме, источњачке приче су погодно средство и за моралистичке и просветитељске намере Доситејеве па он већ на крају својих Басни (1788) објављује две такве, а потом у Собранију разних наравоучителних вештеј (1793) уврштава их чак девет. Као своје последње дело Доситеј је, на наговор Павла Соларића, саставио нови зборник (собраније) насловљен Мезимац (објављен постхумно 1818), где опет налазимо три источњачке приче. У свима њима набацују се моралистичке замисли и поуке које, разуме се, немају готово ништа са индијском или кинеском философијом. Једна од таквих прича из Мезимца је и “Цу-И илити философ”, где би се бар по наслову могло очекивати да се најзад нешто каже и о кинеској философији. Доситеј је ову причу превео са француског, чији оригинални наслов гласи “Tsou-Y ou le philosophe”. Њен аутор је заборављени француски писац из XVIII века Франсоа Томас 18
Бакилар д’ Арно (1718-1805), а објавио ју је у збирци прича Délassements de l’homme sensible ou anecdotes diverses (1783).16 У Доситејевој верзији, како показује П. Поповић, има знатних одступања од изворника, али се ми тиме овде нећемо бавити. За Доситеја Цу-И није име философа, као што је случај у изворнику, него та реч значи напросто “философ”. На кинеском Цу је учитељ па је Цу-И заправо Учитељ-И. У причи треба да се разреши шта је или, боље речено, ко је философ, односно ко је прави Цу-И. Према Доситеју, излази да философ није онај ко је написао много књига које нико не чита, нити онај који пише нејасно и неразумљиво како би дочарао дубину и висину мисли, нити аскета који сажиже своје тело, нити онај који само на себе мисли и о себи се брине. Философ не може бити ни мизантроп ни тврдица. Прави философ (прави Цу-И) је онај ко живи у љубави са својим ближњим и чини добро. Али није ни да ова прича нема баш никакве везе са кинеском философијом. Ту се, наиме, на два места помиње велики кинески мудрац Конфуције. Једном га помиње онај лик из приче што је много књига написао и у њима, како вели, на једноставан и сваком разумљив начин тумачио Конфуцијево наравоученије. Други пут га помиње “прави философ” када каже да Кинези за свој срећан живот имају да захвале, поред осталог, и Конфуцијевим мудрим поукама. Читаоци су, ако ништа друго, из овако штурих обавештења ипак могли да сазнају за постојање великог кинеског мудраца Конфуција. Али ваља приметити како је став исказан у причи – да се права мудрост показује у љубави према ближњим и добрим и општекорисним делима – у сагласности са Конфуцијевим Ibid., стр. 153. Видети и: Крстић, Н., “Цу-И илити философ Бакилара д’Арноа у преводу Доситеја Обрадовића”, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXIX, 2001, стр. 183-188. 16
19
наглашавањем човекољубља и исправности.17 То не изненађује јер је прави Цу-И онај који, поред осталог, и поштује и следи Конфуцијево наравоученије. Надаље, прави Цу-И је, попут самог Конфуција, био министар па је отпуштен и живи у провинцији. Све ово упућује на чињеницу да је писац ове источњачке приче ипак понешто знао о животу и учењу самог Конфуција, чији му је животопис могао бити и узор за лик правог Цу-Ија, што уосталом и не треба да чуди ако имамо у виду да су његови списи објављивани у Француској још у XVII веку. Ретка обавештења о Истоку разбацана су и по другим Доситејевим делима, посебно у Баснама. Овде ћемо оставити по страни питање зависности Доситејевих басни од оних испричаних у индијској збрирци Панчатантра.18 Тако у наравоученију уз басну “Бакарна статуа” Доситеј каже да је Бог, као сама и најсавршенија мудрост, даровао човеку душу кадру да има разум и мудрост па их морамо поштовати као дар божији и можемо се користити њима, без обзира на то да ли се ова својства налазе “у Јелину или Латину, у брамину ил’
Упоредити: Фунг Ју-Лан, Историја кинеске филозофије, Нолит, Београд, 1977, стр. 55-58. 18 Многи истраживачи су се бавили питањем изворника за Доситејеве басне (Петар Скок, 1907; Веселин Чајкановић, 1911, 1914; Алојз Шмаус, 1936-37; Миливој Сиронић, 1961. и други), али су се они усредсређивали поглавито на европске изворе (Езоп, Федар, Габрија, Фенелон, Аноним). Најобимнији рад на ову тему је књига Миодрага Стојановића, Доситеј и антика, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. Нико од њих се, међутим, није бавио везом поменутих европских извора и Панчатантре. Индолог Светозар Петровић држи да се бар за петнаест Доситејевих басни извор мора потражити у првом енглеском преводу Хитопадеше (бенгалске обраде Панчатантре), који је у Лондону објављен годину дана пре басни нашег просветитеља (Петровић, С., “Југославени и Индија”, стр. 385). 17
20
Садржај
ПРЕДГОВОР ........................................................................... 5 ИНДИЈСКА И КИНЕСКА ФИЛОСОФИЈА КОД СРБА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА ....................................... 9 ПРВИ ПРИКАЗИ КИНЕСКЕ И ИНДИЈСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ КОД СРБА ........................... 37 КИНЕСКА И ИНДИЈСКА ФИЛОСОФИЈА КОД СРБА ШЕЗДЕСЕТИХ И СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА XIX ВЕКА ............................................................ 67 КИНЕСКА И ИНДИЈСКА ФИЛОСОФИЈА КОД СРБА КРАЈЕМ XIX ВЕКА .............................................................. 99 ИНДИЈСКА И КИНЕСКA ФИЛОСОФИЈА КОД СРБА ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА ..................................................... 124
Илија Марић ЛОТОС И ЖАД Индијска и кинеска философија код Срба у XIX веку Издавач Јасен Дечанска 12/II, Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Вукојевић Штампа Донат граф Тираж 500 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 1(497.11)”18/19” МАРИЋ, Илија Лотос и жад : индијска и кинеска философија код Срба у XIX веку / Илија Марић. - Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). - 160 стр. ; 21 cm Тираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија радова о философијама Истока код Срба: стр. 139-144. ISBN 978-86-6293-022-4 a) Индијска филозофија - Рецепција - Србија - 19в b) Кинеска филозофија - Рецепција Србија - 19в c) Индијска филозофија Рецепција - Србија - 20в d) Кинеска филозофија - Рецепција - Србија - 20в COBISS.SR-ID 201982988