Госпођа и господин Браун су први пут срели Педионгтона на перону железничке станице. Управо због тога је овај меда и добио своје необично име, јер се та железничка станица у Лондону зове Педингтон. Браунови су ту били чекајући своју кћерку Џуди, кад је господин Браун приметио нешто мало и длакаво у близини бироа за изгубљене ствари. „Изгледа као медвед“, рече он. „Медвед?“ понови госпођа Браун. „На станици Педингтон? Не буди шашав Хенри! То је немогуће!“
Али, господин Браун је био у праву. То створење је седело на старом кожном коферчету на којем је писало: БЕЗ ПАРА НА ПУТУ. Кад су му се приближили, то створење устаде и љубазно одиже шешир. „Добар дан“, рече. „Могу ли вам бити на услузи?“ „Веома сте љубазни“, узврати господин Браун, „али ми смо се у ствари питали, да ли можемо ми теби бити на услузи?“ „Ти си веома мали медведић“, на то ће господин Браун. „Одакле си?“ Пре него што ће одговорити, меда се пажљиво осврну унаоколо. „Из Тајанственог Перуа. У ствари, не би требало да ја уопште будем овде. Ја сам слепи путник“.