СРПСКИ ПРАВОПИС
РАДОЈЕ СИМИЋ
СРПСКИ ПРАВОПИС
Радоје Симић
ISBN 978-86-6293-060-6
9 788662 930606 >
ДРУГО ИЗДАЊЕ
Радоје СИМИЋ
ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА
НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЈАСЕН УЏБЕНИЦИ И ПРИРУЧНИЦИ СЕРИЈА 1 БРОЈ 1
Радоје СИМИЋ
ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА II ИЗДАЊЕ
НДСЈ ЈАСЕН Београд, 2016
ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ СРПСКОГ П РА В О П И СА 1 1. Правопис српскога језика у суштини је фо нетско-фонолошки. Засновао га је Вук Стеф. Караџић (1818)2 према начелу ’пиши као што говориш’ (осло нивши се на идеје Саве Мркаља, 1810). Први рефор матор правописа је заправо Мркаљ, а Вук је извршио извесна дотеривања Мркаљевог система, и није се да ље бавио ужим проблемима правописа, већ је углав ном давао моделе како треба писати. Ђуро Даничић је (1847)3 дао теоријско образложење Мркаљевим и Вуковим правописним начелима, и увео известан ред у правописној пракси, а Стојан Новаковић је касније (1894)4 формулисао правописна правила, која је он да Александар Белић (1923)5 дотерао и прилагодио новом заједничком књижевном језику Срба и Хрва та. Године 1960. Матица српска и Матица хрватска издају верзију правописа која иде нешто даље у су срет хрватској ‘етимолошкој’ правописној традицији. Године 1993. јавност је изненадила нова Матичина верзија: Правопис српскога језика, која је, уместо да 1
2
3 4
5
Полазне основе представљају скраћен и донекле побољшан текст Р. Симића: Правописна правила српског језика (предлог), Књижев ност и језик 1-2/1996. Српски рјечник, истолкован Њемачким и Латинским ријечма, са купио га и на свијет издао Вук Стефановић, у Бечу Wien, Viennae, gedruckt bei den P. P. Armeniern, 1818. – преизд.: Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Београд: Просвета 1966. Ђ. Даничић, Рат за српски језик и правопис, у Будиму 1847. Ст. Новаковић, Српска граматика. Прво целокупно издање, Бео град 1894. А. Белић, Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд 1923.
5
се врати српској традицији, обележила корак даље у ‘етимологизацијском’ отклону од српске правописне традиције. Ништа ново није донело ни друго издање ове књиге, мада је доживела оштру критику.6 Ово издање настало је у резултату рада тзв. ник шићке групе, настале у тежњи да се поново афир мише поменуто фонетско-фонолошко начело у опти малној мери7. Али да бисмо покушали приближити ставове са Матичином групом, ми смо прихватили расправу и кренули заправо од њихове основице, са тежњом да их наговоримо да одустану од екстрем них решења. Тако се овај приручник може сматрати компромисним, и надамо се прихватљивим за обе стране, и добар полазни положај за даље усавршава ње српске правописне норме у правцу фонологизма. Вукова ћирилица има укупно 30 слова за 30 срп ских гласова (свако слово одговара једном гласу, и сваки глас једном слову): А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђ ђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ Њ, О 6
7
6
Писац ових редова тим проблемима посветио је читаве две књиге. Најпре је изашао осврт на целокупну норму, посебно што се тиче покушаја укидања српске ијекавице: Р. Симић, Српски правопис, нормативистичка и кодиколошка испитивања, Унирекс Никшић и МХ Актуел, Земун 1994., а затим је уследио подробан критички приказ новосадског правописа: Р. Симић, Српски правопис између пада и успона, Унирекс, Никшић 1995. Са супротне стране није било одговора, али се присталице Матичиног правописног подухвата и његови заступници и даље држе као да се ништа не дешава. Необи чан научни и културни ‘обичај’... Најпре је 1984. томе претходила моја књига Српскохрватски пра вопис. Ортографска и ортоепска начела, која је доживела забрану конзервативних кругова у тадашњем политичком врху Србије (са Николом Љубичићем и Живаном Милисавцем на челу), а изашао је 1991. Затим се 1993. појавио Правопис српскога језика са речни ком, у којем је видна тежња ка помирењу две нормативне линије. Српски правопис је једна од више верзија последњег поменутог дела, које је издато и доштампавано у доста обимном броју при мерака, иако се Матичини приручници пропагирају као званична норма (без стварног одобрења од стране надлежних установа). Друго издање унеколико је измењено и дотерано у односу на прво, али концепција је остала нетакнута.
о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ, Ш ш. Ђ. Даничић је, по Вуковом узору, реформисао касније латиницу, те је она обухватала опет 30 слова: А а, B b, C c, Č č, Ć ć, D d, Đ đ, Е е, F f, G g, Ğ ğ, H h, I i, Ј ј, K k, L l, Ļ ļ, М м, N n, Ń ń, О о, P p, R r, S s, Š š, Т т, U u, V v, Z z, Ž ž. Од четири Даничићева знака – Đ đ, Ğ ğ, Ļ ļ, Ń ń – три се нису усталила у широј употреби, јер се уместо њих пишу двословне ознаке Dž dž, Lj lj, Nj nj. Са свим једнословним знацима латиница је ближа ћирилици, и економичнија, па би ваљало раз мислити о допунским словима (В. ознаке за српске гласове у овом приручнику)8. Сем великих и малих, постоје и различити обли ци стилизованих слова, нпр. брзописна, краснописна, курзивна, тзв. ’масна’ итд. Правописом се уређује са мо употреба великих и малих слова, а о другим пи тањима одлучује обичај или договор (У штампарству постоје стандарди са упутствима за употребу словâ за поједине врсте и намене текстова; у школству о са држају и форми уџбеника, па и о врстама словâ – на рочито за почетне разреде – меродавно је мишљење просветних власти, стручних кругова итд.). 2. Основна јединица од које се полази у правопису српскога језика јесте реч: при писању се на изговор пази у оквиру једне речи9 (сладак – слатко, везем – вести: d/t, z/s); а код речи у низу о писању контакт них гласова не одлучује изговор већ гласовни састав речи ван низа: из куће, пред кућу изг. iskuće, pretkuću. И кад су повезане цртицом (у тзв. полусложеницу), речи се пишу на исти начин као ван контакта, пр.: ре мек-дело, изг. remeg-delo, Вук-Даничићев и вук-дани чићевски: vug-daničićev(ski). Када (делови) речи сра сту у нову реч (изведеницу, сложеницу), пишу се као О начину писања примера в. ниже: Техничка упутства, т. 1. Ознакама изнад слова обележени су акценти. О њима ће бити речи касније у овој књизи.
8 9
7
једна реч (пред + плат(ити се) + -ник = претплатник: d/t; из + кључ(ити) + -ив = искључив: z/s). (1) Одступања од фонетско-фонолошког начела допуштена су када је у (сложеним и изведеним) ре чима – због неодређености, или пак вишеструкости изговора на споју – тешко утврдити њихов гласовни састав (граница међу деловима речи изједначава се тада са границом међу речима). Ово је заправо ин тенција Белићевог правописа, но, рексомо, Матичи ни приручници иду и даље у ‘етимологизам’. Ово ће се показати у случајевима који следе, а и даље у овој књизи (Ми смо рекли да у овом приручнику остајемо при новосадским решењима, и покушавамо да убла жимо њихов екстремизам где је могуће): а) кад се унутар речи успостави контакт d, t са s, š те đ, ć са s, и кад је изговор гласова у контакту поме рен: представа, изг. pretstava, prectava или prestava, подстанар: potstanar, poctanar или postanar; одсту пити, изг. otstupiti, octupiti или ostupiti, председник, тј. ијек. предсједник: prets(j)ednik, prec(j)ednik или pres(j)ednik, људски, изг. ļutski или ļucki; братство, изг. bractvo, или brastvo; подшишати potšišati или pošišati; затим вођство и водство, voćstvo, voctvo; Средска, sretska или srecka; Лидс, lits или lic; Брод ски, brotski или brocki; младићство, mladićstvo или mladictvo? – онда је препоручљиво писати дс, дш итд., ма да по нашем мишљењу не треба сматрати грешком и писање прибижније изговору, нпр. са ts, tš, ćs: претстава, потстанар, отступити, љутски; или потшишати, те воћство и сл. (али само пећки, младићки или сл.)., јер се тако говори; б) ј поред и из основног облика именице, пре носи се у друге облике и изведенице: медиј – медија – медију (– медијски), – изг. medī10 – medija – mediju Водоравна црта изнад слова обележава дуг изговор гласа: овде значи да се ’иј’ и ’ији’ изговара као ī, одн. дуго i.
10
8
– medīski; – кутија – кутијом (– кутијица), изг. kutija – kutijom – kutīca; комшија – комшије – комшији (– комшијин – комшијски, али комшиница), изг. komšija – komšije – komšī – komšīn – komšīski – komšīnica; Шумадија – Шумадије – Шумадији – Шумадијо (– шумадијски, али Шумадинац) – изг. šumadija – šumadijo - šumadīski; па у императиву глагола: (пију –) пиј – пијмо – пијте, pī – pīmo – pīte; – а не пише се кад га у основи нема (ако се и изговара): био – би ла – било, мио – мила – милo, изг. bijo – bila – bilo, mijo – mila – milo; жиока, žijoka; виола, изг. vijola, фиока, изг. fijoka; – или комбиновано, у неким обли цима речи се пише, у другима не: радио – радија – радију – радиом(/радијем) – радији – радијима, изг. radijo - radija – radiju – radī – radīma; кад пак ј стоји na месту х, пише се у свим облицима: Мијо (према Михо : Михаило) – Мија/Мије – Мији/Мију итд. (- Ми јин – Мијић итд.), изг. mijo – mija/mije – mī – mīn (или mii – miin). (2) Где се битно не ремете основе српског пра вописа, и иначе се у писању толеришу мања одсту пања од гласовног састава речи – (а) у властитим именима (Вашингтон, vašinkton11; Осборн, ozborn, Мусоргски, musorkski); (б) у кованицама несраслих и непотпуно сраслих делова (подтекст, potekst или под-текст, pod-tekst, постденталан и пост-дента лан, pozdentalan и post-dentalan)12. Напомена: – а) Стране речи ваља писати по фо нетско-фонолошком начелу, као и домаће. б) Из говарамо их уз замену страних гласова најближим 11
12
Изговорне (латиничке) нотације нећемо обележавати великим сло вом. Код речи које смо означили као 'књишке кованице' практикује се ка такада тзв. хиперкоректни изговор: такав дa се гласови практично раставе и изговрају понаособ, као на почетку и крају засебно изгово рениh речи. То се најчешће постиже уметањем вокалског елемента неодређене боје (ə): podə-tekst, postə-dentalan...
9
српским (фр. buffet, büfε – бифе, bife; нем. Goethe, götə – Гете, gete); кад је изговор страних речи неја сан, за ослонац узимамо њихов словни састав (на местима где се јавља нејасноћа: фр. bonbon, bõbõ – бонбон; нем. Röntgen, изг. röntgən, röntgη – Рентген, рендген; или енгл. tuner, изг. tjunə – тјунер).
ТЕХНИЧКА УПУТСТВА 1. Граматичка класификација речи у овом при ручнику изведена је према Српској граматици Р. Си мића и Ј. Јовановић, Београд 2007. Гласовне вредно сти (за разлику од словног састава речи) у изговору бележили смо словима Даничићеве српске латинице (исп. ’Полазне основе’), док је словни облик озна чаван косим словима. Тамо где није било потребно разграничавати изговор од писања, а то је најчешће случај, речи су такође писане косим ћириличким словима: правопис. 2. Структура текста ове књиге олакшава ори јентацију у њој. Све важније одредбе дефинисане су системом ПРАВИЛА, а изузеци и одступања, прела зни и побочни случајеви итд., регистровани у беле шкама, напоменама, упутствима, упозорењима и сл. (Упозорења се углавном односе на позната огрешења о норму). 3. Саставни део ових упутстава чине: ’Упутство за писање ј у императиву’ (после погл. 14.5), и ’Упут ство за постављање коректурних знакова’ (после погл. 28).
10
ТЕРМИНИ И ТЕРМИНОЛОШКЕ СКРАЋЕНИЦЕ акт. = актив (радно стање) ак(уз). = акузатив акц. = акценат/акцент, ак ценатски (в. нагл.) аор. = аорист (пређашње свр шено време) апоз. = апозитив, апозиција апостр. = апостроф атр. = атрибут, атрибутив безв. = безвучност, безвучни (сугл.) бел. = белешка бр. = број, бројевни (који се односи на бројеве: бројевна им.), бројни (који се односи на бројност: бројни изузеци, многобр.) в. = види в(езн). = везник; везни (са могл.: сам-о-гласник, кућ-е -власник) вишесл. = вишесложан вл. = властит (вл. име и сл.) вок. = вокал, вокалски (в. са могл.); вокатив вр. = време; врста ген. = генитив гл. = глас, гласовни гл(аг). = глагол, глаголски гл(аг). прид. = глаголски при дев (радни, трпни) гл(аг). прил. = глаголски при лог (садашњи, прошли) гл(асн). = гласник (сонант) грађ. обј. = грађевински обје кат
губљ. = губљење (испадање) гласова дат. = датив двосл. = двосложан (исп. сл.) двот. = двотачка (две тачке) доп. = допуна, допунски; до пусни (везн., реченица) ек. = екавица, екавски ж. = женски (род) загл. = заглавље загр. = заграда зам. = заменица зап. = запета (зарез) зв. = звездица звуч. = звучност, звучни (сугл.) земљ. обј. = земљишни објекат земљ. обл. = земљишни облик и. = име изв. = изведеница, извођење изг. = изговор, изговорни ијек. = ијекавица, ијекавски им(ен). = име; именица импер. = императив (заповед ни начин) имперф. = имперфективан (в. несвр.); имперфекат (пређ. не свр. време) инстр. = инструментал интерп. = интерпункција, ин терпункцијски инф. = инфинитив (неодређени гл. облик), инфинитивски исп. = испореди, испадање ист. = истицање једн. = једнина, једнински
11
јот. = јотовање ков. = кованица комп(ар). = компаратив (други ступањ поређења); компараци ја (в. пор.) конс. = консонант, кон сонантски (в. сугл.) контр. = контраст лок. = локатив м. = мушки (род) множ. = множина, множински н(асл.) = наслов нав. = наводници нагл. = нагласак, нагласни (ак ценат/акцент, акценатски) нап. = напомена насл. = наслов наст. = наставак, наставачки нач. = начин неп. = непостојан (неп. а) непром. = непроменљив несвр. = несвршен (глагол: им перф.) ном. = номинатив обл. = облик, област одст. = одступање осн. = основа, основински П. о. = ’Полазне основе срп ског правописа’ (у овом при ручнику) палат. = палаталан, пала тализација пас. = пасив (трпно стање) перф./пф. = перфекат/перфект (прошло време); перфективан (в. свр.) пис. = писање плперф. = плусквамперфекат/ плусквам-перфект (давно про шло вр.)
12
поз. = позитив (први ступањ поређења) покр. = покретни (самогл.) полусл. = полусложеница пор. = поређење (компарација) посуђ. = посуђеница (страна реч у српском језику) пот. = потенцијал (погодбени начин) пр. = пример прав. = правило; правопис, правописни предл. = предлог, предлошки предм. = предметак (префикс) през. = презент (садашње вре ме), презентски преф. = префикс (в. предм.), префиксоид прид. = придев, придевски прил. = прилог, прилошки прим. = пример прокл. = проклитика пром. = променљив р. = реч; речца; род раст. = растављен (раст. писа ње), раставни (везн.) сажим. = сажимање самогл. = самогласник, само гласнички (в. вок.) саст. = састављен (саст. писа ње), саставни (везн.) свр. = свршен (глагол: перф.) сибил. = сибиларизација скраћ. = скраћеница сл. = слог, слоговни; сложени ца, сложен ср. = средњи (род) сон. = сонант (в. гласн.) сугл. = сугласник, сугласнички
(консонант, консонантски) суперл. = суперлатив (трећи ступањ поређења) супр. = супротни (везн., рече ница), супротност терм. = термин, терминологија, терминолошки т. = тачка тросл. = тросложан
трот. = тротачка (три тачке) туђ. = туђица (страна реч) узв. = узвик, узвични; узвич ник упут. = упутство фут. = футур (I – будуће време; II – предбудуће вр.) ц. = црта цца = цртица
13
14
П РА В О П И С Н А П РА В И Л А
I ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА У писању обично употребљавамо мала 1 елика и слова. Велика служе за посебне намене: а) за Вмала слова истицање речи, б) за обележавање њихових служби, в) за обележавање неких значења. При томе се у речи некада пишу сва велика слова, а некада само почетно. А. ВЕЛИКА СЛОВА У СЛУЖБИ ИСТИЦАЊА РЕЧИ 1. Реч пишемо великим почетним словом (или свим великим словима) да бисмо је ис такли у односу на остале у низу.
Примери: – Св. МАКСИМ види у Богу Истину и Добро; – Сеобе за турских ратова Ј. Цвијић је назвао МЕТАНАСТАЗИЧКИМ кретањима. Напомена 1. – Уместо великих, за ову се сврху употребљавају стилизована слова (в. ’Полазне основе’). Напомена 2. – Наслови или други издво јени делови текста могу се такође обележити великим и/или стилизованим словима: НА
2 Велика слова
3 Стилизована слова 4 Наслов
15
5 Велико слово за истицање
ДРИНИ ЋУПРИЈА, На Дрини ћуприја, НА ДРИНИ ЋУПРИЈА или сл. Упутство. – Одредбе о великом слову ради истицања немају обавезни карактер. Је дино што треба знати, јесте да са истицањем није упутно претеривати. Уместо великих, често је за истицање боље употребити сти лизована слова (нарочито коса), јер гомила ње великих слова нарушава изглед текста: уместо МЕТАНАСТАЗИЧКИМ, – боље ће бити метанастазичким, и сл б) ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПОСЕБНЕ СЛУЖБЕ РЕЧИ
1. ИСКАЗ 6 Исказ и реченица
1) Споразумевамо се артикулисаним гла совима, слажући их у речи, а од ових градимо смисаоне целине помоћу којих се међусобно споразумевамо – исказе. Исказ је у говору од суседних одвојен паузом (тренутним засто јем говора, ћутањем). Писмено се обележава великим почетним словом прве речи, а тач ком или њој равном ознаком (упитник, уз вичник, тротачка у истој позицији) на крају. 2. Прва реч у исказу или реченици исказу – започиње велик им словом.
7 Не! – Да.
16
Белешка. – Исказне форме врло су раз новрсне: – Хоћемо ли у шетњу? – Не! – Да. – Хајдемо. – Немам времена. – Само да завр шим посао, па ти се придружујем. – Неке од наведених јединица имају облик реченице,
друге не; али све су ‘смислене’: употребља вају се у споразумевању.* 2) Исконска форма споразумевања међу 8 људима јесте говорни исказ. У наше доба, ме Натпис ђутим, развили су се и други: превасходно у писменом облику. Изнад радње у којој купу јемо хлеб стоји табла са натписом: Пекара/ ПЕКАРА или сл. Где се снабдевамо потреп штинама: Самопослуга/САМОПОСЛУГА. Где деца уче: Основна школа ’Петар Кочић’ / Основна школа ПЕТАР КОЧИЋ / ОСНОВНА ШКОЛА ’ПЕТАР КОЧИЋ’ или сл. Над ула зом у познату културну установу: Народни музеј / НАРОДНИ МУЗЕЈ. То су натписи. 3. На натписима, уколико нису исписани свим великим словима, прва реч почиње ве ликим словом.
Белешка. – (1) Натписе нпр. врло често 9 јни срећемо међу саобраћајним знацима: Зао Саобраћа знак билазница, Један смер, Школа, Црна тачка, Срећан пут, Подручје града Београда, Ра дарска контрола, Подгорица и сл. (2) Нат писима треба сматрати плакате, рекламе и 10 друге облике писменог општења при којем Плакат и сл. се користе објекти на јавним местима (пано, излог, зид, плочник итд.): Велика распрода ја; Новогодишњи вашар; Сви на изборе; На пред, плави; Волим те, Нађа и сл. 3) Натпис Основна школа ’Петар Ко 11 чић’ – има два дела различитих служби. Први Ознака део је назив установе или сл., а други њена ознака. Ознакâ има разних врста: ’Застава ’/’ЗАСТАВА’ јесте ознака за тип возила; ’Мо *
В.: Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска граматика.
17
СА ДРЖАЈ ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ СРПСКОГ ПРАВОПИСА................................................5 ТЕХНИЧКА УПУТСТВА......................................... 10 ТЕРМИНИ И ТЕРМИНОЛОШКЕ СКРАЋЕНИЦЕ................................................. 11
ПРАВОПИСНА ПРАВИЛА...............................15 I – ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА..........................15 А. ВЕЛИКА СЛОВА У СЛУЖБИ ИСТИЦАЊА РЕЧИ.......................................................................15 б) ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПОСЕБНЕ СЛУЖБЕ РЕЧИ...............................16
1. 2.
ИСКАЗ .............................................................. 16 ВЛАСТИТО ИМЕ............................................ 22
2.1. ЛИЧНО ИМЕ........................................................23 2.2. НАРОДНОСНО ИМЕ.........................................25 2.3. ГЕОГРАФСКО ИМЕ............................................26 2.3.1. Имена насељених места............................... 26 2.3.2. Земљишни облици.......................................... 27 2.3.3. Природни и грађевински објекти................ 28 2.3.4. Делови насеља и насеље у насељу.................. 29 2.3.5. Географска подручја и политичко-админ. јединице........................................................... 30 2.3.6. Имена небеских тела.................................... 32
2.4. НАЗИВИ УСТАНОВА........................................33 2.5. НАЗИВИ ВРЕМЕНСКИХ ’ТЕРМИНА’...........35 2.5.1. Природно време.............................................. 35
2.5.2. Историјско време, историјске појаве и догађаји............................................................ 35 2.5.3. Физичко рачунање времена.......................... 37 2.5.4. Календарско време и имена празника........................................... 38
2.6. РЕЧИ САГРАЂЕНЕ ПРЕМА ВЛАСТИТИМ ИМЕНИМА...........................................................39 2.6.1. Придеви изведени од властитих имена.... 39 2.6.2. Творба подручних имена и имена становника..................................................... 40 2.6.3. Остале речи саграђене према вл. именима и др....................................................................... 42
II – ГЛАСОВИ И СЛОВА...................................43 А. ИЗГОВОР И ПИСАЊЕ ГЛАСОВА.................... 43 3. ГЛАС h ’х’........................................................... 45 4. ГЛАС ј................................................................... 47 4.1. Изговор и писање ј између самогласника......48 4.1.1. Писање ј према изговору............................... 48 4.1.2. Писање ј с обзиром на сродне облике.......... 49
4.2. Писање ј испред сугласника и на крају речи......................................................52 4.3. Писање ј у сложеним речима............................53
5.
ЕКАВСКИ И ИЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР......... 54
Ијекавско ije и je..................................................55 Изговор и писање е у ијекавском.....................59 Однос пре/прије...................................................60 Екавски и ијекавски изг. испред ј....................62 Ијекавски изговор испред о < л.......................63 Екавски и ијекавски изговор властитих имена...................................................64 5.7. Сложено-изведени глаголи према лити и тећи.............................................65 5.8. Општи однос екавице и ијекавице...................65
5.1. 5.2. 5.3. 5.4. 5.5. 5.6.
6.
ГЛАСОВИ ć и đ ПРЕМА č И ğ ‘џ’................... 66
7.
’НЕПОСТОЈАНИ’ И ’ПОКРЕТНИ’ САМОГЛАСНИЦИ......................................... 68
7.1. 7.2. 7.3. 7.4.
’Непостојано’ а....................................................68 ’Покретно’ а ..........................................................71 ’Покретно’ е и u ‘у’)..............................................71 Употреба ’покретних’ самогласника................72
Б) ГЛАСОВИ У КОНТАКТУ............................... 72 8. КОНТАКТ ЗВУЧНИХ И БЕЗВУЧНИХ СУГЛАСНИКА........................ 72 9. ЈОТОВАЊЕ....................................................... 76 9.1. Опште правило.....................................................76 9.2. Ијекавско јотовање..............................................78 9.3. Творба трпних гл. придевâ и именицâ на -је..................................................78 9.4. Ијекавско јотовање код властитих имена......79
10. ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА И СИБИЛАРИЗАЦИЈА...................................... 80 10.1. Палатализација.....................................................80 10.2. Сибиларизација....................................................81 10.3. Одступања од палатализације и сибиларизације.....................................................81 10.4. Изговор č, ž, š уместо c, z, s..........................................................83 10.5. Изговор гласова š, ž уместо s, z..............................................................84
11. ГЛАСОВИ m ‘м’, n ‘н’ ИСПРЕД p, b................ 84 12. ИСПАДАЊЕ СУГЛАСНИКА........................ 86 12.1. О изговору и писању s иза сродних гласова.............................................86 12.2. Сугл. t, d испред ’африката’...............................87 12.3. Сугл. t, d између фрикативних сугл. и експлозива..........................................................87 12.4. О удвајању сугласника........................................90
13. ЗАМЕНА ГЛАСA l САМОГЛАСНИКОM o.. 91 14. О САМОГЛАСНИЦИМА............................... 93
14.1. Гласови e и o иза j, ļ ’љ’, ń ’њ’, ć, đ.......................93 14.2. Гласови е и о после š, ž, č, ğ ’џ’, c ‘ц’............................................95 14.3. Гласови e и o иза r, s, z, t.....................................96 14.4. Изговор a, e и o у међусобном додиру...........................................96 14.5. Удвајање самогласника........................................97
УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ Ј У ИМПЕРАТИВУ ...........................................99 III – ПИСАЊЕ РЕЧИ........................................101 А) САСТАВЉЕНО И РАСТАВЉЕНО ПИСАЊЕ........................................................ 101 19. РЕЧ И НАГЛАСАК........................................ 101 19.1. Наглашене и ненаглашене речи......................101 19.2. Постојаност и непостојаност нагласка.........102 19.3. Проклитике и енклитике..................................104
20. НАГЛАСАК И ПИСАЊЕ РЕЧИ.................. 104 20.1. Писање проклитика (и префикса).................105 20.2. Писање енклитика.............................................109 20.3. Писање сложених речи.....................................110 20.4. Писање полусложеница и сличних конструкција.......................................................111 20.5. Писање ’префиксоидâ’.....................................116 20.6. О писању бројева (и бројевних именица)....119
б) СКРАЋЕНО ПИСАЊЕ................................. 122 21. СКРАЋИВАЊЕ И СКРАЋЕНИЦЕ.............. 122 21.1. Сложене скраћенице.........................................123 21.2. Обележавање скраћеница тачком и великим словом...................................................................125 21.2.1. Тачка и велико слово код општих скраћеница.................................................... 125 21.2.2. Обележавање терминолошких скраћеница.................................................... 127
21.3. Настанак нових речи од скраћеница.............129 21.4. Комбиновање скраћеница и нескраћених речи...........................................130
В) ПИСАЊЕ СТРАНИХ И ПОЗАЈМЉЕНИХ РЕЧИ................................ 131 22. ТУЂИЦЕ.......................................................... 131 23. ПОСУЂЕНИЦЕ.............................................. 133 23.1. Проблеми транскрипције.................................133
23.2. О обличкој адаптацији страних речи......... 135
IV – ИНТЕРПУНКЦИЈСКИ И ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ.........................139 А. ИНТЕРПУНКЦИЈА....................................... 139 24. ОСНОВЕ ЛОГИЧКЕ ИНТЕРПУНКЦИЈЕ. 139 24.1. Нивои груписања и врсте интерпункцијских знакова..................................................................140 24.2. Врсте пауза и типови интерпункције............141
25. УПОТРЕБА ЗНАКОВА У ЛОГИЧКОЈ ИНТЕРПУНКЦИЈИ...................................... 145 25.1. Тачка, упитник и узвичник..............................145 25.2. Употреба знакова за рашчлањивање реченице и исказа.................................................................147 25.2.1. Запета или зарез.......................................... 147 25.2.2. Тачка и запета (тачка и зарез)................ 162 25.2.3. Двотачка (две тачке)................................. 163 25.2.4. Црта.............................................................. 164 25.2.5. Заграда........................................................... 167 25.2.6. Наводници..................................................... 169
Б. ВРСТЕ И УПОТРЕБА ПРАВОПИСНИХ ЗНАКОВА....................... 170 26. НАПОМЕНЕ О ПРАВОПИСНИМ ЗНАЦИМА...................................................... 170 27. ПРЕНОШЕЊЕ ДЕЛА РЕЧИ У НОВИ РЕД.175 28. КОРЕКТУРНИ ЗНАЦИ................................ 178
УПУТСТВО ЗА ПОСТАВЉАЊЕ КОРЕКТУРНИХ ЗНАКОВА....................183 Р Е Г И С Т Р И*.................................................185 1. 2. 3.
ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР............................ 185 РЕГИСТАР ПОЈМОВА.................................. 249 РЕГИСТАР КЉУЧНИХ РЕЧИ..................... 301
С А Д Р Ж А Ј .....................................................315
ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА Радоје Симић За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP
СРПСКИ ПРАВОПИС
РАДОЈЕ СИМИЋ
СРПСКИ ПРАВОПИС
Радоје Симић
ISBN 978-86-6293-060-6
9 788662 930606 >
ДРУГО ИЗДАЊЕ