Pravopis srpskog jezika - Radoje Simić

СРПСКИ ПРАВОПИС

РАДОЈЕ СИМИЋ

СРПСКИ ПРАВОПИС

Радоје Симић

ISBN 978-86-6293-060-6

9 788662 930606 >

ДРУГО ИЗДАЊЕ

Радоје СИМИЋ

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА

НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЈАСЕН УЏБЕНИЦИ И ПРИРУЧНИЦИ СЕРИЈА 1 БРОЈ 1

Радоје СИМИЋ

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА II ИЗДАЊЕ

НДСЈ ЈАСЕН Београд, 2016

ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ СРПСКОГ П РА В О П И СА 1 1. Правопис српскога језика у суштини је фо­ нетско-фонолошки. Засновао га је Вук Стеф. Ка­раџић (1818)2 према начелу ’пиши као што говориш’ (осло­ нивши се на идеје Саве Мркаља, 1810). Први рефор­ матор правописа је заправо Мркаљ, а Вук је извршио извесна дотеривања Мркаљевог система, и није се да­ ље бавио ужим проблемима правописа, већ је углав­ ном давао моделе како треба писати. Ђуро Даничић је (1847)3 дао теоријско образложење Мркаљевим и Вуковим правописним начелима, и увео известан ред у правописној пракси, а Стојан Новаковић је касније (1894)4 формулисао правописна правила, која је он­ да Александар Белић (1923)5 дотерао и прилагодио новом заједничком књижевном језику Срба и Хрва­ та. Године 1960. Матица српска и Матица хрватска издају верзију правописа која иде нешто даље у су­ срет хрватској ‘етимолошкој’ правописној традицији. Године 1993. јавност је изненадила нова Матичина верзија: Правопис српскога језика, која је, уместо да 1

2

3 4

5

Полазне основе представљају скраћен и донекле побољшан текст Р. Симића: Правописна правила српског језика (предлог), Књижев­ ност и језик 1-2/1996. Српски рјечник, истолкован Њемачким и Латинским ријечма, са­ купио га и на свијет издао Вук Стефановић, у Бечу Wien, Viennae, gedruckt bei den P. P. Armeniern, 1818. – преизд.: Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Београд: Просвета 1966. Ђ. Даничић, Рат за српски језик и правопис, у Будиму 1847. Ст. Новаковић, Српска граматика. Прво целокупно издање, Бео­ град 1894. А. Белић, Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд 1923.

5

се врати српској традицији, обележила корак даље у ‘етимологизацијском’ отклону од српске правописне традиције. Ништа ново није донело ни друго издање ове књиге, мада је доживела оштру критику.6 Ово издање настало је у резултату рада тзв. ник­ шићке групе, настале у тежњи да се поново афир­ мише поменуто фонетско-фонолошко начело у опти­ малној мери7. Али да бисмо покушали приближити ставове са Матичином групом, ми смо прихватили расправу и кренули заправо од њихове основице, са тежњом да их наговоримо да одустану од екстрем­ них решења. Тако се овај приручник може сматрати компромисним, и надамо се прихватљивим за обе стране, и добар полазни положај за даље усавршава­ ње српске правописне норме у правцу фонологизма. Вукова ћирилица има укупно 30 слова за 30 срп­ ских гласова (свако слово одговара једном гласу, и сваки глас једном слову): А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђ ђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ Њ, О 6

7

6

Писац ових редова тим проблемима посветио је читаве две књиге. Најпре је изашао осврт на целокупну норму, посебно што се тиче покушаја укидања српске ијекавице: Р. Симић, Српски правопис, нормативистичка и кодиколошка испитивања, Унирекс Никшић и МХ Актуел, Земун 1994., а затим је уследио подробан критички приказ новосадског правописа: Р. Симић, Српски правопис између пада и успона, Унирекс, Никшић 1995. Са супротне стране није било одговора, али се присталице Матичиног правописног подухвата и његови заступници и даље држе као да се ништа не дешава. Необи­ чан научни и културни ‘обичај’... Најпре је 1984. томе претходила моја књига Српскохрватски пра­ вопис. Ортографска и ортоепска начела, која је доживела забрану конзервативних кругова у тадашњем политичком врху Србије (са Николом Љубичићем и Живаном Милисавцем на челу), а изашао је 1991. Затим се 1993. појавио Правопис српскога језика са речни­ ком, у којем је видна тежња ка помирењу две нормативне линије. Српски правопис је једна од више верзија последњег поменутог дела, које је издато и доштампавано у доста обимном броју при­ мерака, иако се Матичини приручници пропагирају као званична норма (без стварног одобрења од стране надлежних установа). Друго издање унеколико је измењено и дотерано у односу на прво, али концепција је остала нетакнута.

о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ, Ш ш. Ђ. Даничић је, по Вуковом узору, реформисао касније латиницу, те је она обухватала опет 30 слова: А а, B b, C c, Č č, Ć ć, D d, Đ đ, Е е, F f, G g, Ğ ğ, H h, I i, Ј ј, K k, L l, Ļ ļ, М м, N n, Ń ń, О о, P p, R r, S s, Š š, Т т, U u, V v, Z z, Ž ž. Од четири Даничићева знака – Đ đ, Ğ ğ, Ļ ļ, Ń ń – три се нису усталила у широј употреби, јер се уместо њих пишу двословне ознаке Dž dž, Lj lj, Nj nj. Са свим једнословним знацима латиница је ближа ћири­лици, и економичнија, па би ваљало раз­ мислити о допунским словима (В. ознаке за српске гласове у овом приручнику)8. Сем великих и малих, постоје и различити обли­ ци стилизованих слова, нпр. брзописна, кра­сно­пи­сна, курзивна, тзв. ’масна’ итд. Правописом се уре­ђује са­ мо употреба великих и малих слова, а о дру­гим пи­ тањима одлучује обичај или договор (У штам­парству постоје стандарди са упутствима за употребу словâ за поједине врсте и намене текстова; у школству о са­ држају и форми уџбеника, па и о врстама словâ – на­ рочито за почетне разреде – меродавно је мишљење просветних власти, стручних кругова итд.).

2. Основна јединица од које се полази у право­пису српскога језика јесте реч: при писању се на изговор пази у оквиру једне речи9 (сладак – слат­ко, везем – вести: d/t, z/s); а код речи у низу о писању контакт­ них гласова не одлучује изговор већ гла­совни састав речи ван низа: из куће, пред кућу изг. iskuće, pretkuću. И кад су повезане цртицом (у тзв. по­лусложеницу), речи се пишу на исти начин као ван контакта, пр.: ре­ мек-дело, изг. remeg-delo, Вук-Даничићев и вук-дани­ чићевски: vug-daničićev(ski). Када (делови) речи сра­ сту у нову реч (изведеницу, сложеницу), пишу се као О начину писања примера в. ниже: Техничка упутства, т. 1. Ознакама изнад слова обележени су акценти. О њима ће бити речи касније у овој књизи.

8 9

7

једна реч (пред + плат(ити се) + -ник = претплатник: d/t; из + кључ(ити) + -ив = искључив: z/s).

(1) Одступања од фонетско-фонолошког наче­ла допуштена су када је у (сложеним и изведеним) ре­ чима – због неодређености, или пак вишестру­кости изговора на споју – тешко утврдити њихов гласовни састав (граница међу деловима речи изједначава се тада са границом међу речима). Ово је заправо ин­ тенција Белићевог правописа, но, рексомо, Матичи­ ни приручници иду и даље у ‘етимологизам’. Ово ће се показати у случајевима који следе, а и даље у овој књизи (Ми смо рекли да у овом приручнику остајемо при новосадским решењима, и покуша­вамо да убла­ жимо њихов екстремизам где је могуће): а) кад се унутар речи успостави контакт d, t са s, š те đ, ć са s, и кад је изговор гла­сова у контакту поме­ рен: пред­става, изг. pretstava, prectava или prestava, под­станар: potstanar, poctanar или postanar; одсту­ пити, изг. otstupiti, octupiti или ostupiti, председник, тј. ијек. предсједник: prets(j)ednik, prec(j)ednik или pres(j)ednik, људски, изг. ļutski или ļucki; брат­ство, изг. bractvo, или brastvo; подшишати pot­šišati или pošišati; затим вођство и водство, voćstvo, voctvo; Сред­ска, sretska или srecka; Лидс, lits или lic; Брод­ ски, brotski или brocki; младићство, mladićstvo или mladictvo? – онда је препоручљиво писати дс, дш итд., ма да по нашем мишљењу не треба сматрати грешком и писање прибижније изговору, нпр. са ts, tš, ćs: претстава, потстанар, отступити, љутски; или потшишати, те воћство и сл. (али само пећки, младићки или сл.)., јер се тако говори; б) ј поред и из основног облика именице, пре­ носи се у друге облике и изведенице: медиј – медија – ме­дију (– медијски), – изг. medī10 – medija – mediju Водоравна црта изнад слова обележава дуг изговор гласа: овде значи да се ’иј’ и ’ији’ изговара као ī, одн. дуго i.

10

8

– medīski; – кутија – кутијом (– кутијица), изг. kutija – kutijom – kutīca; комшија – комшије – комшији (– комши­јин – комшијски, али комшиница), изг. komšija – komšije – komšī – komšīn – komšīski – komšīnica; Шумадија – Шумадије – Шумадији – Шумадијо (– шумадијски, али Шумадинац) – изг. šumadija – šumadijo - šumadīski; па у императиву глагола: (пију –) пиј – пијмо – пијте, pī – pīmo – pīte; – а не пише се кад га у основи нема (ако се и изговара): био – би­ ла – било, мио – мила – милo, изг. bijo – bila – bilo, mijo – mila – milo; жиока, žijoka; виола, изг. vijola, фиока, изг. fijoka; – или комбиновано, у неким обли­ цима речи се пише, у другима не: ра­дио – радија – радију – радиом(/радијем) – радији – радијима, изг. radijo - radija – radiju – radī – radīma; кад пак ј стоји na месту х, пише се у свим облицима: Мијо (према Ми­хо : Михаило) – Мија/Мије – Мији/Мију итд. (- Ми­ јин – Мијић итд.), изг. mijo – mija/mije – mī – mīn (или mii – miin).

(2) Где се битно не ремете основе српског пра­ вописа, и иначе се у писању толеришу мања од­сту­ пања од гласовног састава речи – (а) у властитим именима (Вашингтон, vašinkton11; Осборн, ozborn, Мусоргски, musorkski); (б) у кованицама несрас­лих и непотпуно сраслих делова (подтекст, potekst или под-текст, pod-tekst, постденталан и пост-дента­ лан, pozdentalan и post-dentalan)12. Напомена: – а) Стране речи ваља писати по фо­ нетско-фонолошком начелу, као и домаће. б) Из­ говарамо их уз замену страних гласова најбли­жим 11

12

Изговорне (латиничке) нотације нећемо обележавати великим сло­ вом. Код речи које смо означили као 'књишке кованице' практикује се ка­ такада тзв. хиперкоректни изговор: такав дa се гласови практично раставе и изговрају понаособ, као на почетку и крају засебно изгово­ рениh речи. То се најчешће постиже уметањем вокалског елемента неодређене боје (ə): podə-tekst, postə-dentalan...

9

српским (фр. buffet, büfε – бифе, bife; нем. Goethe, götə – Гете, gete); кад је изговор страних речи неја­ сан, за ослонац узимамо њихов словни састав (на местима где се јавља нејасноћа: фр. bonbon, bõbõ – бонбон; нем. Röntgen, изг. röntgən, röntgη – Рентген, рендген; или енгл. tuner, изг. tjunə – тјунер).

ТЕХНИЧКА УПУТСТВА 1. Граматичка класификација речи у овом при­ ручнику изведена је према Српској граматици Р. Си­ мића и Ј. Јовановић, Београд 2007. Гласовне вредно­ сти (за разлику од словног састава речи) у изговору бе­лежили смо словима Даничићеве српске латинице (исп. ’По­лазне основе’), док је словни облик озна­ чаван косим словима. Тамо где није било потребно разграничавати изговор од писања, а то је најчешће случај, речи су такође писане косим ћириличким словима: правопис.

2. Структура текста ове књиге олакшава ори­ јентацију у њој. Све важније одредбе дефинисане су системом ПРАВИЛА, а изузеци и одступања, прела­ зни и побочни случајеви итд., регистровани у беле­ шкама, напоменама, упутствима, упозоре­њима и сл. (Упозорења се углавном односе на позната огрешења о норму).

3. Саставни део ових упутстава чине: ’Упут­ство за писање ј у императиву’ (после погл. 14.5), и ’Упут­ ство за постављање коректурних знакова’ (после погл. 28).

10

ТЕРМИНИ И ТЕРМИНОЛОШКЕ СКРАЋЕНИЦЕ акт. = актив (радно стање) ак(уз). = акузатив акц. = акценат/акцент, ак­ ценатски (в. нагл.) аор. = аорист (пређашње свр­ шено време) апоз. = апозитив, апо­зиција апостр. = апостроф атр. = атрибут, атрибутив безв. = безвучност, безвучни (сугл.) бел. = белешка бр. = број, бројевни (који се од­носи на броје­ве: бројевна им.), бројни (који се односи на бројност: бројни изузеци, многобр.) в. = види в(езн). = везник; везни (са­ могл.: сам-о-гласник, кућ-е -власник) вишесл. = вишесложан вл. = властит (вл. име и сл.) вок. = вокал, вокалски (в. са­ могл.); вокатив вр. = време; врста ген. = генитив гл. = глас, гласовни гл(аг). = глагол, глаголски гл(аг). прид. = глаголски при­ дев (радни, трпни) гл(аг). прил. = глаголски при­ лог (садашњи, прошли) гл(асн). = гласник (сонант) грађ. обј. = грађевински обје­ кат

губљ. = губљење (испа­дање) гласова дат. = датив двосл. = двосложан (исп. сл.) двот. = двотачка (две тачке) доп. = допуна, допунски; до­ пусни (везн., реченица) ек. = екавица, екавски ж. = женски (род) загл. = заглавље загр. = заграда зам. = заменица зап. = запета (зарез) зв. = звездица звуч. = звучност, звучни (сугл.) земљ. обј. = земљишни објекат земљ. обл. = земљишни облик и. = име изв. = изведеница, из­вођење изг. = изговор, изговорни ијек. = ијекавица, ијекавски им(ен). = име; именица импер. = императив (заповед­ ни начин) имперф. = имперфекти­ван (в. несвр.); им­перфекат (пређ. не­ свр. време) инстр. = инструментал интерп. = интерпункција, ин­ терпункцијски инф. = инфинитив (не­одређени гл. облик), инфинитивски исп. = испореди, испадање ист. = истицање једн. = једнина, једнински

11

јот. = јотовање ков. = кованица комп(ар). = компаратив (други ступањ поре­ђења); компараци­ ја (в. пор.) конс. = консонант, кон­ сонантски (в. сугл.) контр. = контраст лок. = локатив м. = мушки (род) множ. = множина, множински н(асл.) = наслов нав. = наводници нагл. = нагласак, нагласни (ак­ ценат/акцент, акценатски) нап. = напомена насл. = наслов наст. = наставак, наста­вачки нач. = начин неп. = непостојан (неп. а) непром. = непроменљив несвр. = несвршен (глагол: им­ перф.) ном. = номинатив обл. = облик, област одст. = одступање осн. = основа, основински П. о. = ’Полазне основе срп­ ског правописа’ (у овом при­ ручнику) палат. = палаталан, пала­ тализација пас. = пасив (трпно стање) перф./пф. = перфекат/пер­фект (прошло вре­ме); перфективан (в. свр.) пис. = писање плперф. = плусквампер­фекат/ плусквам-пер­фект (давно про­ шло вр.)

12

поз. = позитив (први сту­пањ поређења) покр. = покретни (самогл.) полусл. = полусложеница пор. = поређење (компарација) посуђ. = посуђеница (страна реч у српском језику) пот. = потенцијал (по­годбени начин) пр. = пример прав. = правило; право­пис, правописни предл. = предлог, пред­лошки предм. = предметак (префикс) през. = презент (са­да­шње вре­ ме), пре­зентски преф. = префикс (в. предм.), префик­соид прид. = придев, придевски прил. = прилог, прилошки прим. = пример прокл. = проклитика пром. = променљив р. = реч; речца; род раст. = растављен (раст. писа­ ње), раставни (везн.) сажим. = сажимање самогл. = самогласник, само­ гласнички (в. вок.) саст. = састављен (саст. писа­ ње), саставни (везн.) свр. = свршен (глагол: перф.) сибил. = сибиларизација скраћ. = скраћеница сл. = слог, слоговни; сложени­ ца, сложен ср. = средњи (род) сон. = сонант (в. гласн.) сугл. = сугласник, сугла­снички

(консонант, консонантски) суперл. = суперлатив (трећи ступањ поређења) супр. = супротни (везн., рече­ ница), супротност терм. = термин, термино­логија, термино­лошки т. = тачка тросл. = тросложан

трот. = тротачка (три тачке) туђ. = туђица (страна реч) узв. = узвик, узвични; узвич­ ник упут. = упутство фут. = футур (I – будуће време; II – предбу­дуће вр.) ц. = црта цца = цртица

13

14

П РА В О П И С Н А П РА В И Л А

I ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА У писању обично употребљавамо мала 1 елика и слова. Велика служе за посебне намене: а) за Вмала слова истицање речи, б) за обележавање њихових служби, в) за обележавање неких значења. При томе се у речи некада пишу сва велика слова, а некада само почетно. ­ А. ВЕЛИКА СЛОВА У СЛУЖБИ ИСТИЦАЊА РЕЧИ 1. Реч пишемо великим почетним словом (или свим великим слови­ма) да бисмо је ис­ такли у односу на остале у низу.

Примери: – Св. МАКСИМ види у Богу Истину и Добро; – Сеобе за турских ратова Ј. Цвијић је назвао МЕТАНА­СТАЗИЧКИМ кретањима. Напомена 1. – Уместо великих, за ову се сврху употребљавају стилизована слова (в. ’Полазне основе’). Напомена 2. – Наслови или други издво­ јени делови текста могу се та­кође обележити великим и/или сти­лизованим словима: НА

2 Велика слова

3 Стилизована слова 4 Наслов

15

5 Велико слово за истицање

ДРИНИ ЋУПРИЈА, На Дрини ћуприја, НА ДРИНИ ЋУПРИЈА или сл. Упутство. – Одредбе о великом слову ради исти­цања немају обавезни карактер. Је­ дино што треба знати, јесте да са истицањем није упу­тно претеривати. Уместо великих, често је за истицање бо­ље упо­треб­ити сти­ лизована слова (нарочито коса), јер гомила­ ње вели­ких слова нарушава изглед текста: уместо МЕТАНАСТАЗИЧКИМ, – боље ће бити метанастазичким, и сл б) ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПОСЕБНЕ СЛУЖБЕ РЕЧИ

1. ИСКАЗ 6 Исказ и реченица

1) Споразумевамо се артикулисаним гла­ совима, слажући их у речи, а од ових градимо смисаоне целине помоћу којих се међусобно споразумевамо – исказе. Исказ је у говору од суседних одвојен паузом (тренутним засто­ јем говора, ћутањем). Писмено се обележава великим почетним словом прве речи, а тач­ ком или њој равном ознаком (упитник, уз­ вичник, тротачка у истој позицији) на крају.

2. Прва реч у исказу или реченици исказу – започиње вели­к им словом.

7 Не! – Да.

16

Белешка. – Ис­казне форме врло су раз­ новрсне: – Хоћемо ли у шетњу? – Не! – Да.

– Хајдемо. – Немам вре­ме­на. – Само да завр­­ шим посао, па ти се придружујем. – Неке од наведених јединица имају облик реченице,

друге не; али све су ‘смислене’: употребља­ вају се у споразумевању.* 2) Исконска форма споразумевања међу 8 људима јесте говорни исказ. У наше доба, ме­ Натпис ђутим, развили су се и други: превасходно у писменом облику. Изнад радње у којој купу­ јемо хлеб стоји табла са натписом: Пекара/ ПЕКАРА или сл. Где се снабдевамо потреп­ штинама: Самопослуга/САМОПОСЛУГА. Где деца уче: Основна школа ’Петар Кочић’ / Основна школа ПЕТАР КОЧИЋ / ОСНОВНА ШКОЛА ’ПЕТАР КОЧИЋ’ или сл. Над ула­ зом у познату културну установу: Народни музеј / НАРОДНИ МУЗЕЈ. То су натписи.

3. На натписима, уколико нису испи­сани свим великим словима, прва реч почиње ве­ ликим словом.

Белешка. – (1) Натписе нпр. врло често 9 ј­ни срећемо међу саобраћајним знацима: Зао­ Саобраћа­ знак билазница, Један смер, Школа, Црна тачка, Срећан пут, Подручје града Београда, Ра­ дарска контрола, Подгорица и сл. (2) Нат­ писима треба сматрати плакате, ре­кламе и 10 друге облике писменог опште­ња при којем Плакат и сл. се користе објекти на јавним местима (пано, излог, зид, плочник итд.): Велика распрода­ ја; Новогодишњи вашар; Сви на изборе; На­ пред, плави; Волим те, Нађа и сл.

3) Натпис Основна школа ’Петар Ко­ 11 чић’ – има два дела различитих служби. Први Ознака део је назив установе или сл., а други њена ознака. Ознакâ има разних врста: ’Застава­ ’/’ЗАСТАВА’ јесте ознака за тип возила; ’Мо­ *

В.: Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска граматика.

17

СА ДРЖАЈ ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ СРПСКОГ ПРАВОПИСА................................................5 ТЕХНИЧКА УПУТСТВА......................................... 10 ТЕРМИНИ И ТЕРМИНОЛОШКЕ СКРАЋЕНИЦЕ................................................. 11

ПРАВОПИСНА ПРАВИЛА...............................15 I – ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА..........................15 А. ВЕЛИКА СЛОВА У СЛУЖБИ ИСТИЦАЊА РЕЧИ.......................................................................15 б) ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПОСЕБНЕ СЛУЖБЕ РЕЧИ...............................16

1.

2.

ИСКАЗ .............................................................. 16 ВЛАСТИТО ИМЕ............................................ 22

2.1. ЛИЧНО ИМЕ........................................................23 2.2. НАРОДНОСНО ИМЕ.........................................25 2.3. ГЕОГРАФСКО ИМЕ............................................26 2.3.1. Имена насељених места............................... 26 2.3.2. Земљишни облици.......................................... 27 2.3.3. Природни и грађевински објекти................ 28 2.3.4. Делови насеља и насеље у насељу.................. 29 2.3.5. Географска подручја и политичко-админ. јединице........................................................... 30 2.3.6. Имена небеских тела.................................... 32

2.4. НАЗИВИ УСТАНОВА........................................33 2.5. НАЗИВИ ВРЕМЕНСКИХ ’ТЕРМИНА’...........35 2.5.1. Природно време.............................................. 35

2.5.2. Историјско време, историјске појаве и догађаји............................................................ 35 2.5.3. Физичко рачунање времена.......................... 37 2.5.4. Календарско време и имена празника........................................... 38

2.6. РЕЧИ САГРАЂЕНЕ ПРЕМА ВЛАСТИТИМ ИМЕНИМА...........................................................39 2.6.1. Придеви изведени од властитих имена.... 39 2.6.2. Творба подручних имена и имена становника..................................................... 40 2.6.3. Остале речи саграђене према вл. именима и др....................................................................... 42

II – ГЛАСОВИ И СЛОВА...................................43 А. ИЗГОВОР И ПИСАЊЕ ГЛАСОВА.................... 43 3. ГЛАС h ’х’........................................................... 45 4. ГЛАС ј................................................................... 47 4.1. Изговор и писање ј између самогласника......48 4.1.1. Писање ј према изговору............................... 48 4.1.2. Писање ј с обзиром на сродне облике.......... 49

4.2. Писање ј испред сугласника и на крају речи......................................................52 4.3. Писање ј у сложеним речима............................53

5.

ЕКАВСКИ И ИЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР......... 54

Ијекавско ije и je..................................................55 Изговор и писање е у ијекавском.....................59 Однос пре/прије...................................................60 Екавски и ијекавски изг. испред ј....................62 Ијекавски изговор испред о < л.......................63 Екавски и ијекавски изговор властитих имена...................................................64 5.7. Сложено-изведени глаголи према лити и тећи.............................................65 5.8. Општи однос екавице и ијекавице...................65

5.1.

5.2.

5.3.

5.4.

5.5.

5.6.

6.

ГЛАСОВИ ć и đ ПРЕМА č И ğ ‘џ’................... 66

7.

’НЕПОСТОЈАНИ’ И ’ПОКРЕТНИ’ САМОГЛАСНИЦИ......................................... 68

7.1.

7.2.

7.3.

7.4.

’Непостојано’ а....................................................68 ’Покретно’ а ..........................................................71 ’Покретно’ е и u ‘у’)..............................................71 Употреба ’покретних’ самогласника................72

Б) ГЛАСОВИ У КОНТАКТУ............................... 72 8. КОНТАКТ ЗВУЧНИХ И БЕЗВУЧНИХ СУГЛАСНИКА........................ 72 9. ЈОТОВАЊЕ....................................................... 76 9.1. Опште правило.....................................................76 9.2. Ијекавско јотовање..............................................78 9.3. Творба трпних гл. придевâ и именицâ на -је..................................................78 9.4. Ијекавско јотовање код властитих имена......79

10. ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА И СИБИЛАРИЗАЦИЈА...................................... 80 10.1. Палатализација.....................................................80 10.2. Сибиларизација....................................................81 10.3. Одступања од палатализације и сибиларизације.....................................................81 10.4. Изговор č, ž, š уместо c, z, s..........................................................83 10.5. Изговор гласова š, ž уместо s, z..............................................................84

11. ГЛАСОВИ m ‘м’, n ‘н’ ИСПРЕД p, b................ 84 12. ИСПАДАЊЕ СУГЛАСНИКА........................ 86 12.1. О изговору и писању s иза сродних гласова.............................................86 12.2. Сугл. t, d испред ’африката’...............................87 12.3. Сугл. t, d између фрикативних сугл. и експлозива..........................................................87 12.4. О удвајању сугласника........................................90

13. ЗАМЕНА ГЛАСA l САМОГЛАСНИКОM o.. 91 14. О САМОГЛАСНИЦИМА............................... 93

14.1. Гласови e и o иза j, ļ ’љ’, ń ’њ’, ć, đ.......................93 14.2. Гласови е и о после š, ž, č, ğ ’џ’, c ‘ц’............................................95 14.3. Гласови e и o иза r, s, z, t.....................................96 14.4. Изговор a, e и o у међусобном додиру...........................................96 14.5. Удвајање самогласника........................................97

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ Ј У ИМПЕРАТИВУ ...........................................99 III – ПИСАЊЕ РЕЧИ........................................101 А) САСТАВЉЕНО И РАСТАВЉЕНО ПИСАЊЕ........................................................ 101 19. РЕЧ И НАГЛАСАК........................................ 101 19.1. Наглашене и ненаглашене речи......................101 19.2. Постојаност и непостојаност нагласка.........102 19.3. Проклитике и енклитике..................................104

20. НАГЛАСАК И ПИСАЊЕ РЕЧИ.................. 104 20.1. Писање проклитика (и префикса).................105 20.2. Писање енклитика.............................................109 20.3. Писање сложених речи.....................................110 20.4. Писање полусложеница и сличних конструкција.......................................................111 20.5. Писање ’префиксоидâ’.....................................116 20.6. О писању бројева (и бројевних именица)....119

б) СКРАЋЕНО ПИСАЊЕ................................. 122 21. СКРАЋИВАЊЕ И СКРАЋЕНИЦЕ.............. 122 21.1. Сложене скраћенице.........................................123 21.2. Обележавање скраћеница тачком и великим словом...................................................................125 21.2.1. Тачка и велико слово код општих скраћеница.................................................... 125 21.2.2. Обележавање терминолошких скраћеница.................................................... 127

21.3. Настанак нових речи од скраћеница.............129 21.4. Комбиновање скраћеница и нескраћених речи...........................................130

В) ПИСАЊЕ СТРАНИХ И ПОЗАЈМЉЕНИХ РЕЧИ................................ 131 22. ТУЂИЦЕ.......................................................... 131 23. ПОСУЂЕНИЦЕ.............................................. 133 23.1. Проблеми транскрипције.................................133

23.2. О обличкој адаптацији страних речи......... 135

IV – ИНТЕРПУНКЦИЈСКИ И ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ.........................139 А. ИНТЕРПУНКЦИЈА....................................... 139 24. ОСНОВЕ ЛОГИЧКЕ ИНТЕРПУНКЦИЈЕ. 139 24.1. Нивои груписања и врсте интерпункцијских знакова..................................................................140 24.2. Врсте пауза и типови интерпункције............141

25. УПОТРЕБА ЗНАКОВА У ЛОГИЧКОЈ ИНТЕРПУНКЦИЈИ...................................... 145 25.1. Тачка, упитник и узвичник..............................145 25.2. Употреба знакова за рашчлањивање реченице и исказа.................................................................147 25.2.1. Запета или зарез.......................................... 147 25.2.2. Тачка и запета (тачка и зарез)................ 162 25.2.3. Двотачка (две тачке)................................. 163 25.2.4. Црта.............................................................. 164 25.2.5. Заграда........................................................... 167 25.2.6. Наводници..................................................... 169

Б. ВРСТЕ И УПОТРЕБА ПРАВОПИСНИХ ЗНАКОВА....................... 170 26. НАПОМЕНЕ О ПРАВОПИСНИМ ЗНАЦИМА...................................................... 170 27. ПРЕНОШЕЊЕ ДЕЛА РЕЧИ У НОВИ РЕД.175 28. КОРЕКТУРНИ ЗНАЦИ................................ 178

УПУТСТВО ЗА ПОСТАВЉАЊЕ КОРЕКТУРНИХ ЗНАКОВА....................183 Р Е Г И С Т Р И*.................................................185 1.

2.

3.

ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР............................ 185 РЕГИСТАР ПОЈМОВА.................................. 249 РЕГИСТАР КЉУЧНИХ РЕЧИ..................... 301

С А Д Р Ж А Ј .....................................................315

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА Радоје Симић За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP

СРПСКИ ПРАВОПИС

РАДОЈЕ СИМИЋ

СРПСКИ ПРАВОПИС

Радоје Симић

ISBN 978-86-6293-060-6

9 788662 930606 >

ДРУГО ИЗДАЊЕ