Милош КОВАЧЕВИЋ
СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА
Милош КОВАЧЕВИЋ
СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА - IV битно допуњено издање –
Београд 2019
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић СТИЛИСТИКА И ГРАМАТИКА СТИЛСКИХ ФИГУРА I КЊИГА Рецензенти Проф. др Радоје Симић Проф. др Драган Бошковић Проф. др Тиодор Росић Издавач Јасен, Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура Јосипа Жерјав Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић
САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ИЗДАЊУ ЧЕТВРТОМЕ ....................................... 7 ПРОСЛОВ ТРЕЋЕМУ ИЗДАЊУ ................................................. 9 ПРЕДИСЛОВИЈЕ ИЗДАЊУ ДРУГОМЕ ................................... 11 ИЗАЗОВ РЕТОРИЧКИХ ФИГУРА – УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА ПРВОМЕ ИЗДАЊУ ...................... 13 МЕТАФОРА................................................................................... 23 МЕТОНИМИЈА И СИНЕГДОХА .............................................. 45 АНТОНОМАЗИЈА ...................................................................... 83 ФИГУРЕ ХАРМОНИЧНОГ ПРОТИВУРЈЕЧЈА ........................................................................ 99 АНТОНИМИЈА, ГРАДАЦИЈА И ЛИТИОТА ....................... 127 ФИГУРЕ НЕГАЦИЈЕ .................................................................. 147 ГРАДАЦИЈА ............................................................................... 163 КУМУЛАЦИЈА ........................................................................... 173 ПЕРИФРАЗА ............................................................................... 187 АДИНАТОН ............................................................................... 205 ИНДЕКС СТИЛСКИХ ФИГУРА .............................................. 225 О АУТОРУ .................................................................................. 227
5
6
ПРЕДГОВОР ИЗДАЊУ ЧЕТВРТОМЕ Ево четвртог, значајно допуњеног, издања Стилистике и граматике стилских фигура. Треће издање одавно је распродато. И није обнављано само због тога што смо сматрали да наредно издање мора бити потпуније, мора укључити већи број фигура, и то не било којих него најфреквентнијих између оних што их нису претходна издања обухватала. И заиста, свако издање од првог до ево четвртог доносило је бар по десетак нових стилских фигура. Ово четврто доноси пет врло обимних нових студија о стилским фигурама што нису анализиране у претходним издањима. Студију о фигурама негације, с тим да смо под те фигуре подвели све фигуре код којих је негација нужна структурна или семантичка компонента, а таквих је дванаест фигуре класичне реторике, и то: литота, иронија, сарказам, дијасирам, хариентизам, мимеза, астеизам, акизам, претериција, адинатон, фигура порицања и тврђења, и реторичко питање. Адинатону као најпознатијој од фигура негације (а он подразумијева прије свега описно исказивање појма „никад“, типа: кад на врби грожђе роди) у овом је издању посвећен и посебан рад. У посебном, опширном раду анализиране су и двије комплементарне и у употреби врло честе фигуре – еуфемизам и дисфемизам. Такође су и таутологија и плеоназам као језички изрази који могу бити и стилске фигуре и стилске погрешке анализирани у посебној студији. А вјероватно највећа новост овога издања у односу на претходна јесте студија о морфостилистичким фигурама, тј. о фигурама граматичког плана језика. Тиме је књига о стилских фигурама „прекорачила“ границу лексичких и синтаксичких јединица, укључујући у анализу ријетко анализиране граматичке фигуре, као нпр. разне врсте еналага, што ће рећи замјена – рода, броја, падежа, лица и сл. Ово је издање тако богатије у односу на опширно треће издање за стотињак страница текста и за двадесетак нових стилских фигура. То је, без сумње, најобимнија књига посвећена анализи стилских фигура у српском језику. Свака од фигура не само да је објашњена теоријски него је и поткријепљена великим бројем примјера из различитих функционалних стилова српског књижевног језика, 7
посебно из књижевноумјетничког и различитих жанрова публицистичког стила, што је најбоља потврда чињеници да стилске фигуре нису карактеристика само књижевноумјетничког стила, него подједнако ако не и још више и публицистичког и разговорног стила књижевног језика. С обзиром на то да су претходна издања ове књиге била и радо читана и много цитирана, готово да не сумњамо да ће ово издање, које је много опширније од претходних, наћи своје мјесто и код оних који имају претходна издања, али и код нових читалаца, свих оних које занима добар стил, кога нема нити може бити без стилских фигура. Стилске фигуре су иманентна особина доброга стила – то ова књига на најбољи начин показује. Због тога ће, убијеђени смо, она имати широк круг читалаца: од филолога које занима стилистика, преко професора језика и књижевности и новинара, студената хуманистичких и друштвених наука, до свих оних које интересује „лијепо изражавање“. Београд, јуна 2015.
8
Аутор
ПРОСЛОВ ТРЕЋЕМУ ИЗДАЊУ Пред читаоцем је треће, значајно допуњено и битно измијењено издање књиге Стилистика и граматика стилских фигура (која је као прво издање била насловљена Граматика и стилситика стилских фигура). Од првог (1991) до трећег издања (1999) прошло је готово осам година. У тих осам година оба издања наишла су на добар пријем код критике и читалачке публике. Али и на неке замјерке. Између тих замјерки најсуштаственија, и најчешћа, јесте она о неукључености у анализу основних (најфреквентнијих и најзаначајнијих) фигура: метафоре, метонимије и синегдохе. Сада је и тај „недостатак“ отклоњен, јер су у ово издање укључене и студије и о те три темељне стилске фигуре. С новоукљученим студијама о тим трима фигурама не исцрпљује се новости трећега у односу на два претходна издања. У овом су издању, наиме, нове и студије о зеугми, силепси и елипси, хендијадису и тмези. Тако је ово издање по броју студија посвећених појединим фигурама за готово двије трећине богатије од првог, а за готово половину од другог издања. А и сви текстови који ово издање повезују с претходна два (тј. текстови који су у ово издање пренесени из првог и другог) такође су доживјели измјене: битно су проширени најчешће новим (адекватнијим) примјерима из новије српске књижевности и/или су стилски и „предметно“ (тематски) дорађени. Осим тога, у овоме издању, за разлику од претходних, нема ниједне студије у којој се разматра функционисање једне или више фигура у неком појединачном тексту, него се анализа фигура врши искључиво на примјерима из већег броја тесктова. Не анализира се, дакле, стилска вриједност фигуре у појединачном тексту, тј. стилогеност фигуре, него језичка структура (језичко „ткање“) стилских фигура, тј. њихова стилематичност. У готово сваком тексту првенствено се тражи одговор на питање: шта дату фигуру чини фигуром? Тако су сви текстови методолошки обједињени тиме што је се у њима примарно анализира стилематичност као стилистичка структурисаност форме фигуре. Свака фигура, међутим, има и свој други аспект анализе: аспект стилогености као функционалне вриједности дате фигуре у строго 9
одређеном (кон)тексту. Том аспекту, у овој књизи секундарно постављеном, посветили смо посебну књигу: Стилске фигуре и књижевни текст (Требник, Београд, 1998). У ту књигу, будући да се у њој освјетљава друга страна фигуративног израза, и то његова функцијонална вриједност (тј. стилогеност) у конкретним књижевноумјетничким текстовима, укључена су и неколика текста из другог издања у којима се (у тим текстовима) проблематика фигуративности разматрала из аспекта стилогености у појединим књижевноумјетничким текстовима српских писаца. Пошто су стилематичност и стилогеност сваке стилске фигуре међуусловљене, ове двије књиге самим тим чини нераздвојну цјелину. А да би те књиге и „фактички“ биле повезане, на крај ове књиге укључен је текст о фигуративној анализи једне пјесме, који је, као дио ширега текста из књиге Стилске фигуре и књижевни текст, не само карика која ове двије књиге повезује него и најексплицитнији показатељ колико су аспект стилистичког структурисања форме (стилематичност) фигуре и аспект функционалне вриједности (стилогености) фигуре тако међусобно условљени да одсликавају двије стране исте медаље. А те двије стране медаље (стилематичност и стилогеност стилске фигуре) само су из методолошких разлога раздвојене у ове двије књиге, које зато и треба прихватити као двојединство (лингво)стилистичке анализе стилских фигура као лингвистичко-поетолошког феномена. Београд, априла 1999. године
Аутор
ПРЕДИСЛОВИЈЕ ИЗДАЊУ ДРУГОМЕ Зашто Предисловије? Зато што је „предисловије“, као архаизам, својеврсна фигура, па је од могућих конкурената (предговора и ријечи унапријед) сагласније и примјереније тематици ове књиге. А чему Предисловије? Најприје, да читаоцу који има прво издање скрене пажњу на допуне како би се лакше одлучио у дилеми – треба ли му и друго. А ово друго издање има четири студије које нема прво: двије о стилским фигурама у афоризму, једну о односу лингвостилистичке и анализе стилских фигура, и једну о фигури „супстантиватици“ као фигури данашњице. Двије студије из претходног издања изостале су, међутим, у овоме издању: и то она о силепси и она о пролепси. Прва зато што није обухватала сву стилистичку комплексност дате појаве, а друга и зато што је већ штампана у књизи Кроз синтагме и реченице (Свјетлост, Сарајево, 1992, стр. 184–200). Али није Предисловије само због и ради тога, него првенствено ради ријечи о издању првоме. О његовој судбини, коју као да предодреди „међукорични“ принцип фигуративности и стилематичности – очуђење, односно онеобичајење. Прво је издање заиста по много чему имало необичну судбину: намијењено издавачу код којег се појављује друго, стицајем околности штампано је у Књижевној заједници „Другари“ у Сарајеву на заласку (тачније у децембру) 1991. године. И распродато за нешто више од мјесец дана. Захваљујући издавачу, „глади“ читалаца за овим типом литературе, изузетно добром пријему код критике (јер је имало десетак врло позитивних рецнезија)? Одговор ће, свакако, пружити ово друго, допуњено издање! А да би оно било и „поправљено“, „поправљен“ је наслов пермутацијом координираних именица. Прво издање било је насловљено: Граматика и стилистика стилских фигура, друго пак носи наслов: Стилистика и граматика стилских фигура. Да ли је та „поправка“ извршена с разлогом, сам ће читалац просудити. Подгорица, септембра 1993.
Аутор
11
ИЗАЗОВ РЕТОРИЧКИХ ФИГУРА – УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА ПРВОМЕ ИЗДАЊУ 1. Античка, грчка и римска, реторика с Аристотелом и Квинтилијаном као ауторима чија су дјела1 врхунац тадашњих и темељ потоњих реторичких истраживања – била је изданак судске расправе, с убјеђивачким као основним циљем. Предмет јој је била вјештина јавног доказивања и увјеравања. Сва је античка реторика била подређена том убјеђивачком циљу и сва њена материја била је разврстана у пет области:2 а) inventio, чији је предмет било окупљање материјала, налажење аргумената, избор технике убјеђивања, б) dispositio, чији је предмет рашчлањивање говора на његове главне дијелове и утврђивање њиховог распореда, в) elocutio, који се бави изразом и стилом, тј. избором и распоредом ријечи у реченицама и језичком организацијом говора, г) actio, који се бави питањима одржања говора, и д) memoria, чији је предмет памћење, запамћивање говора. Петодјелна се античка реторика убрзо свела на тродјелну – која ће имати дугу традицију не мијењајући циљеве и задатке – јер је „меморији и акцији, изузев код Квинтилијана и Цицерона, поклањана релативно скромна пажња“.3 Током вишевјековне употребе тродјелне реторике долазило је до модификација њених основних циљева. Јер „убјеђивање је само један од циљева дискусије. Њиме се бесправно лови на штету других циљева – нарочито излагања, које је исказивање неког схватања, а не убјеђивање људи да се с њим сложе“.4 1.1. Elocutio као дио што му је задатак начин излагања, начин употребе говора, и који већ код Аристотела представља предмет интерсекције реторике и поетике – добиће у каснијим „ванубјеђивачким“, вансудским примјенама реторике примат над осталим 1
2 3 4
Aristotel, Retorika 1/2/3, Nezavisna izdanja 40, Beograd, 1987; M. F. Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Veselin Masleša, Sarajevo, 1967. В. нпр.: S. Petrović, Retorika, Gradina, Niš, 1975, 14. S. Petrović, nav. djelo, 14. A. A. Ričards, Filozovija retorike, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1988, 23.
13
Битне србистичке напомене
дијеловима, а свој ће предмет истаћи као основни циљ истраживања потакнутих античком реториком. Учешће реторике у поетици преко аристотеловских стилских украса5 или Квинтилијанових реторичких фигура довело је до тога да је „теорија стила до епохе романтизма била непосредно изведена из античке реторике без икаквих измјена“.6 Реторика је тако почела живјети нови живот – као реторички усмјерена поетика. Реторика као поетика, или поетика као реторика, углавном подразумијева реторику сведену на #elocutio.# У питању је дакле сужена реторика и по дијеловима и по типу говора, јер се она „све мање занима затипове говора какви су делиберативни, судски, похвални говор, итд., и њен омиљени предмет постаје књижевност“.7 Учење о фигурама, „нарочито у оном облику који је Квинтилијан дао овом учењу, постало је чврста традиција; оно се понавља готово непромењено у реторикама и у делима о вештини говорења #(artes dicendi)# из доба средњег века, хуманизма и барока“.8 Таквој реторици више није циљ да подучава вјештини убјеђивања, „него вештини састављања ‘лепог’ говора“.9 Реторичка теорија стила – сводиће свој предмет једино на књижевност, представљајући се готово јединим мериторним судијом у валоризацији књижевног дјела, захтијевајући тако од пјесника да не силазе с утабаних путева и начина обликовања безбројних фигура, тражећи заправо од њега да буде „технички виртуоз“10 – не само да је проширила употребу фигура него је готово иницирала њихову злоупотребу. Јер као нужна посљедица превелике употребе јавља се злоупотреба. А злоупотреба провоцира протест. А као посљедица протеста – слиједи неупотреба. Протест против (зло)употребе стилских (реторских) фигура, и уопште на реторици засноване поетике, стиже с романтизмом. Успон романтичарског духа „који поезију схвата као ирационалну делатност усамљеног генија, па према томе проповеда бескорисност постојања ма каквих правила“11 5 6
7
8 9 10
11
14
V.: Aristotel, Poetika, Zagreb, 1912, 49–51. А. К. Авелижев, Возвращение риторики, предговор књизи Ј. Дубоис и др., „Общая риторика“, Прогресс, Москва, 1986, 13. O. Dikro, C, Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, I, Prosveta, Beograd, 1987, 131. V. Kajzer, Jezičko umetničko delo, SKZ, Beograd, 1973, 125. O. Dikro, C. Todorov, nav. djelo, 131. R. Frejzer, Poreklo termina „slika“, у зб. Pesnička slika, red. M. Šutić, Nolit, Beograd, 1987, 41. O. Dikro, C. Todorov, nav. djelo, 132.
ИЗАЗОВРЕТОРИЧКИХФИГУРА–УМЈЕСТОПРЕДГОВОРАПРВОМЕИЗДАЊУ
означио је почетак краја реторичке поетике; а самим тим и научног интересовања за проблематику реторичких фигура. Романтизам је објавио „рат“ реторици. Готово да ју је смјестио у историју. 1.2. Било је потребно да прође више од једнога вијека да се јаве први, опет пјеснички гласови, против готово општеприхваћене романтичарске анатеме реторичких фигура, односно реторички усмјерене реторике. За реафирмацију саме реторике, посебно као теорије стилских фигура, свакако су најзначајнији потицаји дошли од великих француских пјесника: Малармеа и Валерија. Тако је Валери – сагласно овом схватању да „књижевност и не може бити нешто друго него ширење и примена извесних својстава језика“12 – сматрао да је недопустиво и „жалосно“ то што је реторика „данас готово у потпуности занемарена“ јер је „грађење фигура неодвојиво од грађења самог језика… Песник који умножава фигуре у ствари проналази у себи језик у стању настајања“.13 С обзиром на то, Валери сматра да би се „суштински део једне Поетике морао састојати у упоредној анализи механизма (то јест оног што се, као фигура може тако назвати) списатељског чина и других мање одређених слова које тај чин изгледа да захвата…“14 Потицаји за обнову реторике наишли су на плодно тло тек шездесетих година. За обнову интересовања за реторику и њене проблеме најзаслужнији су француски структуралистички усмјерени критичари и теоретичари књижевности: Ролан Барт, Жерар Жанет, Цветан Тодоров и Жан Коен. Данас се углавном за њихова имена везује одредница обновитељи реторике. И по правилу опет не реторике у цјелини, него реторике као теорије стилских фигура. Реторичке фигуре поново добијају значајно мјесто и у структуралним поетикама,15 истина не више онакво какво су имале у предромантичарским поетикама. Обнова занимања за стилске фигуре не значи, међутим, и прихватање античких рјешења о стилским (реторичким) фигурама, него првенствено преиспитивање тих рјешења из аспекта савремене науке. Реафирмација реторичких фигура не значи дакле и реафирмацију става о фигурама као стилским украсима, него прије свега тежњу за разоткривањем језичких механизама (тј. 12 13 14 15
P. Valeri, Pesničko iskustvo, Prosveta, Beograd, 1980, 356. Ibidem. Ibidem, 358 В. нпр.: C. Todorov, Poetika, Filip Višnjić, Beograd, 1986, 20–35.
15
Битне србистичке напомене
механизама творбе) фигура, откривање њихове суштине и начина функционисања не само у књижевноумјетничком тексту него у тексту уопште. Тако је интерес за реторичке фигуре приоритетно био интерес за њихово језичко устројство, за језичке законитости што стоје у подлози датих фигура. Њихова „украсна“ функција постала је неинтересантном, јер „тиме што их тумачимо као ‘украс’ обично се казује мало, а још чешће нешто што је погрешно“.16 У први план ставља се анализа њихове језичке структуре; тек описом фигуре као језичког феномена отвара се могућност објашњења фигуре као поетског феномена.17 1.3. Реторичке (стилске) фигуре постале су изазов. Све се већи број истраживача укључује у анализу феномена фигуративности, из лингвистичког или стилистичког аспекта (ријетко уз укључење оба). На удару „провјере“ најприје се нашла сама суштина фигуре, реторички темељ фигуративности – принцип одступања. Језичке су анализе показале да „произвољне неграматичности не могу изазвати поетске ефекте; нпр.: Било је то једне недељне поподневе у најлепшој пролећи.
– само је неграматичан, али не и фигуративан (поетски) исказ (…) Поетски ефекат постиже [се] тек када у основи самих одступања лежи својствени регуларитет, дакле онда када се одступања више не појављују као пука произвољна нарушавања граматичких правила. То значи да кључ за поетски ефектна одступања мора лежати у правилима одступања која спецификују услове и форму одступања“.18 Изазов, посебно с лингвистичког аспекта, био је ту: требало је установити систем операција које учествују у образовању сваке фигуре. Тог се посла прихватила група реторичара из Лијежа (Ж. Дибоа и сарадници) и издвојила четири логичко-језичке операције које су у подлози свих (?) фигура: изостављање, додавање, супституција (тј. и изостављање и додавање) и пермутација.19 Њихово је djело Општа реторика свакако једно од најзначајнијих реторичких дјела послије Квинтилијановог. Међутим, оно не укљу16 17
18 19
16
V. Kajzer, nav. djelo, 126. Up.: L. Kojen, Dva pristupa metafori, u zb. Metafora, figure i značenje, red. L. Kojen, Prosveta, Beograd, 1986, 8. M. Birviš, Lingvistika i poetika, Književnost, XXXI/7–8, Beograd, 1976, 615. Ј. Dubois, F. Edeline, J. M. Klenkenberg, P. Minguet, F. Pire, H. Trinon, Общая риторика, (превод с француског), Прогресс, Москва, 1986.
ИЗАЗОВРЕТОРИЧКИХФИГУРА–УМЈЕСТОПРЕДГОВОРАПРВОМЕИЗДАЊУ
чује многе фигуре класичне реторике, затим представља само апстраховање језичких механизама појединих (група) фигура, тако да се поставља питање да ли таква класификација и првенствено уопштена анализа фигура „представља ишта више од једног простог мнемотехничког поступка“.20 Основни недостатак теорије Лијежана јесте у томе „да она не допушта разликовање фигуративне и нефигуративне употребе језичких израза – да поставља у исту раван појаве везане за теорију фигура у стриктном смислу и појаве везане за нормалну употребу језика“.21 Она не нуди никаква одговора на питање: „под којим условима дати језички израз добија фигуративну вредност? Таква теорија требало би да формулише скуп правила која одређују да, под овим или оним условима, овај или онај израз може, не може, односно мора добити фигуративну вредност“.22 Јер рећи нпр. за синегдоху „да се име дела може употребити за означавање целине, још увек не значи да сте било шта рекли о посебном (фигуративном) ефекту који се тиме добија“.23 Зато језичка анализа и мора бити само предусловом поетске, међузависне с њом, јер ако је анализа једноаспектна (само лингвистичка нпр.), онда то и није говор о фигурама – него о језичким појавама које се могу остварити и као фигуре. У радовима о језичкој анализи стилских фигура изношено је и мишљење да би у погледу питања стилских фигура требало јасно разграничити: „експресивну вредност и механизме њеног постизања“.24 Иако оба елемента треба да буду предмет анализе и књижевног теоретичара и лингвисте, према том би мишљењу, они требало да им „придају – неједнаке нагласке“. Главни задатак теоретичара књижевности „остаје валоризација фигура, тумачење њихове изражајне или чак естетске вредности, њихова оцена. Међутим, лингвистику не занима толико ефекат и домет њихове употребе, за њу је споредна успешност или промашеност тако употребљеног језичког средства, упечатљивост или бескрвност“.25 Таква схватања нормал20
21
22 23 24
25
O. Dikro, C. Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, II, Prosveta, Beograd, 1987, 194. N. Ruve, Sinegdohe i metonimije, у зб. Metafora, figure i značenje, red. L. Kojen, Prosveta, Beograd, 1986, 308. Ibidem Ibidem, 312. И. Грицкат, Стилске фигуре у светлу језичких анализа, Наш језик, XVI/4, Београд, 1967, 218. Ibidem
17
Битне србистичке напомене
на су посљедица строго раздијељених „ресора“ лингвистике и књижевности, готово инкомпатибилности критерија њихове анализе. Структурно усмјерена поетика, као и стилистика, а посебно лингвостилистика, а уз то још и теорија дискурса, готово у потпуности негирају таква схватања улоге лингвисте и теоретичара књижевности у анализи стилских фигура, и не само њих. Али у погледу фигура посебно, јер истраживање само једног, нпр. језичког аспекта стилске фигуре заправо и није истраживање фигуре; а истраживање само стилистичког ефекта без укључења лингвистичке анализе (и то не више уопштене, формалне, замагљене) остаје на ниову „импресионистичког“ вјеровања на ријеч, с чиме је наука о књижевности (бар декларативно) одавно раскрстила. Зато свако онај ко приступа анализи стилских фигура не може бити искључиво лингвиста (посебно не ако се он схвати у традиционално граматичком смислу). Али ни теоретичар књижевности им упјешно не може приступити без лингвисте у себи. Онај ко се упусти у такву анализу мора бити и лингвиста и стилистичар, односно и теоретичар књижевности и лингвиста. Без тога анализе фигура остају парцијалне, често се и не дотичући њихове суштине. А суштина јесте одредити језичке механизме, механизме језичког ткања појединих стилских фигура и критерије њихове стилогености, тј. стилске вриједности. Једно без другог најчешће значи искључење фигура из анализе, односно анализу онога што бисмо хтјели да је фигура, а фигура није. 1.4. Класична реторика издвојила је велики број фигура – у неким класификацијама чак их има преко 250. Обновљена је реторика стално исказивала тежњу ка томе да издвоји што више инваријантских црта како би то реторичко богатство свела на што мање врста. Из једне крајности се тако упало у другу. Наиме, велики је број присталица подвођења појма фигуре под појам метафоре. „Појму метафоре данас се најчешће придаје сасвим уопштен смисао: вака кохерентна употреба неке ријечи која није дословна по правилу сматра се метафоричном, тако да појам метафоре не обухвата само нека већ сва, или готово сва, смислена одступања од дословног значења дате речи“.26 Тако је сужење реторике најприје са петодјелне на тродјелну, па са тродјелне на једнодјелну (на #elocutio#), довело до њеног (бар терминолошког) подударања са једном фигуром: ме26
18
L. Kojen, nav. djelo, 7.
ИЗАЗОВРЕТОРИЧКИХФИГУРА–УМЈЕСТОПРЕДГОВОРАПРВОМЕИЗДАЊУ
тафором. Нормално, сви истраживачи фигура нису присталице таквога сужења реторике. Односно, томе су у првоме реду склони они који говоре само теоријски о фигурама не испитујући њихову употребу, или пак они који испитују употребу саме метафоре. Такво је схватање имало за посљедицу усмјеравање интереса на анализу малога броја фигура: оних са семантичким садржајем, уз потпуно запостављање (или, боље рећи, искључење) највећег броја фигура класичне реторике. Уз то, такво је схватање у анализу уводило само тропе (фигуре које почивају на промјени значења), а готово искључивало фигуре у ужем смислу (фигуре које се заснивају на различитим комбинацијама ријечи без промјене основног значења). Зато су поједини реафирматори реторике и дигли глас против новог сужавања већ сужене реторике.27 И с правом дигли глас. Јер је нова сужено сужена реторика преферирала и већ самим именовањем општи појам метафоре у пракси превела на конкретни: огроман је број радова написан о самој метафори, па о метонимији и синегдохи као њој најсроднијим фигурама. А велики, највећи број метафори неблиских фигура не да је остао по страни, него је готово потпуно заборављен. А те се фигуре употребљавају и данас као и некад, имају (изразите) стилске вриједности. Једино што нису фреквентне као оне што их карактерише уз фреквентност употребе и учесталост радова о њима. 2. Управо такво стање било је разлогом настанка ове књиге. Наиме, од знаменитог дјела Луке Зиме о фигурама,28 рађеног на принципима класичне реторике и само на примјерима народне поезије, код нас се о фигурама говорило првенствено на класично реторичарски начин у одјељцима теорија књижевности. Редуковани списак фигура уз њихову дефиницију и покоји примјер за поткрепу готово да упућују на историју у садашњости, о којој ето и у садашњости треба (понешто) знати, али из перспективе прошлости. О обнови реторике у правом смислу није било ни ријечи. Није је заправо било на дјелу. Још увијек као да је присутна мисао о строгој подијељености надлежности теорије књижевности и лингвистике. Фигуре као да лингвисте и не занимају. Пошто изузеци потврђују правила, изузетака и овдје има, истина малобројних: три
27 28
В. нпр. Ž. Ženet, Sužena retorika, Delo, XXXII/1–2, Beograd, 1976, 67–84. L. Zima, Figure u našem narodnom pjesništvu s njihovom teorijom, JAZU, Zagreb, 1880.
19
Битне србистичке напомене
монографије о три стилске фигуре29 – метафори, иронији и градацији – мало или превише?! 2.1. У овој књизи спомиње се и обрађује велики број фигура класичне реторике, али се широј непосредној анализи подвргава њих петнаестак. Не анализирају се оне научно најрабљеније30, не зато што се о њима нема што новога рећи него просто зато што би само сучељавање научно нуђених мишљења о њима заузело више простора него што га ова књига има. То, дакако, не значи да су фигуре што им је ова књига посвећена мање интересантне и значајне од оних што су досад најчешће биле предметом научног интересовања. У анализи фигура увијек укључујемо два плана: лингвистички и стилистички. Увијек је циљ био одредити језичку структуру дате фигуре и њено мјесто у систему подударних или сличних (фигуративних и нефигуративних) израза. Кроз суоднос датог фигуративног израза према свим (или већини) израза што чине микросистем нашега језика – издвајани су критерији стилогености дате фигуре. Језички и стилистички план тако су у анализи нужно комплементарни, с тим да је језички основ стилистичкоме. Суштину приступа на тај начин одражава сам наслов књиге: жеља је заиста била одредити граматику и стилистику, односно стилистику и граматику (анализираних) стилских фигура. Анализа, дакле, не захвата све него само неке стилске фигуре. Углавном оне у којима се фигуративност тиче и значењског плана и плана структурне организације, тј. оне што у класификацији фигура на тропе и фигуре имају и тропичког и фигуративног у себи. Из тих се разлога термин фигура у књизи односи на фигуру уопште, тј. везује се и за тропе и за фигуре у ужем смислу. Ни уз такву ограду књига, нормално, не укључује све фигуре што би их дати критериј подразумијевао. Него само неке: најчешће оне које су на језичком плану везане за фигуре синтаксичког нивоа. 2.2. Анализом једног броја фигура хтјела се скренути пажња на потребу другачијег приступа фигурама, приступа што би могао 29
30
20
В.: A. Stamać, Teorija metafore, Centar za kulturnu djelatnost SSO Zagreba, Zagreb, 1978; D. Stojanović, Ironija i značenje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1984; M. Katnić-Bakaršić, Sintaksičko-stilističke osobine gradacije u ruskom i srpskohrvatskom jeziku, doktorska disertacija, mašinopis, Sarajevo, 1990. У ово издање укључени су, уз друге, и текстови о метафори, метонимији и синегдохи.
ИЗАЗОВРЕТОРИЧКИХФИГУРА–УМЈЕСТОПРЕДГОВОРАПРВОМЕИЗДАЊУ
бити доприносом и језику и књижевности. Читалац ће примијетити да књига није тако кохерентна како би се то захтијевало од књига ове врсте. Томе су три разлога. Прво, што је свака фигура ипак на неки начин самосвојна, из чега произлази самосвојност њене анализе кроз специфичност примијењених критерија. Тако је сваки текст на неки начин студија о једној фигури проматраној кроз суоднос са сродним у анализу укљученим фигурама. Друго, што су текстови о неким од фигура имали другачије поводе: поднесени су као реферати на појединим научним скуповима, што је резултирало специфичним опримјерењима (условљеним тематиком скупа). Треће, што је неколико текстова објављено раније као посебни радови, па се због нужне методолошко-композиционе заокружености таквих радова њиховим уврштењем у књигу, и поред извршених корекција, појављују нека понављања. То се могло избјећи већим измјенама, тј. правом прилагодбом тих текстова структури књиге, али такве измјене нисмо вршили управо због тога што читалац може ишчитавањем сваког појединачног текста у књизи стећи слику о цјелини проблема који се (у том поглављу) разматра. 2.3. Давно замишљена, до краја неостварена према замисли што се током посљедњих десетак година остваривала у појединим текстовима, ова ће књига испунити свој циљ ако буде иницирала интересовање за лингвистичко-књижевну анализу стилских фигура, без обзира на то да ли ће многе од у њој изнесених поставки бити предметом оспоравања или инспиративним полазиштем. Јер, заиста, као мало која област, стилске су фигуре изазов и за лингвисту и за књижевног теоретичара, изазов и лингвистичке науке о књижевности и то у њиховом заједничком „наступу“. Сарајево, марта 1991. године
Аутор
21
О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До
сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014.
− Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ. 20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр. -- Узрочно семантичко поље - 234 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр. -- О реченици и њеним члановима - 234 стр. -- Кроз синтагме и реченице - 262 стр. -- Битне србистичке напомене - 180 стр. -- Српски језик и српски језици - 184 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 206 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 176 стр. ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236