Uzrocno semanticko polje

Милош Ковачевић

УЗРОЧНО СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ

БЕОГРАД 2012

СА­ДР­ЖАЈ

Ри­јеч уз дру­го издање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Увод. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПУТЕВИМА КАУЗАЛНОСТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Интеракција језика и мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Категорије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Схватање каузалности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Језички статус каузалности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Ка узрочном семантичком пољу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Учешће простих категорија у формирању категорије узрока у језику . .

– Везе каузалне с другим сложеним категоријама. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Основни семантички типови узрока у српскохрватском језику. . . . . . . .

– Истраженост и основне карактеристике узрочних јединица српскохрватског језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Функционалносинтаксички и нормативни статус узрочних јединица српскохрватског језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Типови узрочних јединица и функционални стилови . . . . . . . . . . . . . . . . СТРУКТУРА УЗРОЧНОГ СЕМАНТИЧКОГ ПОЉА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље узрока ефектора. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље узрока мотива. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље узрока критерија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље узрока разлога. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље узрока повода. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље мјесно-узрочне интерференције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље временско-узрочне интерференције. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље начинско-узрочне интерференције. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље циљно-узрочне интерференције. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Субпоље условно-узрочне интерференције. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Узрочне јединице у функцији семантичких верификатора консекутивности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

11 11 13 17 20 25 30 40 48 54 72 80 85 85 96 113 127 170 173 175 181 186 196 200

УЗРОЧНО СЕМАТНИЧКО ПОЉЕ КАО СИСТЕМ СУБПОЉА. . . . . . . . . . . 211 СКРАЋЕНИЦЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 ИЗВОРИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 ЛИТЕРАТУРА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 О АУТОРУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235

—3—

РИЈЕЧ УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ

Прва од двадесет и једне моје објављене књиге била је књига Узрочно семантичко поље, штамапана прије готово четврт вијека у знаменитој библиотеци «Лингвистика-поетика» сарајевске «Свјетлости». Сама чињеница да се међу првима, заправо друга, од књига «домаћих аутора» у овој библиотеци нашла у «друштву» са књигама О. Јесперсена, В. Виноградова, А. Мартинеа, Ј. М. Лотмана, Џ. Фишмана, Р. А. Будагова, Ј. Левија очигледно је била више него добра препорука за њен пријем у стручној и научној лингвистичкој јавности. Њени рецензенти, међу којима су били и В. Анић, И. Прањковић и С. Кордић на пример, тих деведесетих година XX вијека о њој су говорили само у похвалама, оцијенивши да је она «досада најбољи и најпотпунији прилог опису узрочних јединица и уопће начина изрицања узрочног значења» у сербокроатистици. Ту оцјену понајбоље потврђује њена «цитатност». Готово да нема србистичког или сербокроатистичког синтаксичког рада што је за предмет имао анализу неке од синтаксичко-семантичкиох категорија а да у њему није међу цитаторски најзаступљенијим била и ова књига. Књига Узрочно семантичко поље засигурно није хваљена само због тога што је изашла у библиотеци у којој је изашла, него прије свега због тога што је то прва књига у србистици и/или сербокроатистици у којој је досљедно, на богатом фунцкионалностилски разнородном корпусу, први пут у србистици и/или сербокроатистици «провјерен» метод синтаксичко-семантичког поља. Метод који је и данас у синтаксичким радовима различитих језика врло присутан. Управо због тога књига ни данас ништа није изгубила од своје научне актуелности. Јер су данас, можда још више него у вријеме њенога настанка, у жижи интересовање анализе синатаксичко-семантичких поља (захваљујући прије свега Санктпетербуршкој синтаксичкој школи, са А. В. Бондарком на челу).

—5—

А књиге одавно нема не само у продаји, него ни у многим научним и стручним библиотекама у којима би морала да се нађе. Зато сам – на наговор колеге и пријатеља Михаила Шћепановића, и издавача Воја Станишића – и пристао да ова књига доживи ево своје друго издање на безмало четврт вијека од њеног публиковања. На томе сам им искрено захвалан. Ово издање, што се самога садржаја тиче, у свему је подударно са првим. Исправљене су само ријетке уочене штампарске погрешке. У односу на прво издање – ово се разликује прије свега писмом на коме се штампа. Прво је издање било латинично, ово је – како се види – ћириличко. Та промјена готово да је нужно условила преобраћање врло често реализованих параграфских абецедних у азбучне низове. Будући да се у структуру и садржај текста није дирало, у другом издању није промијењен српскохрватски назив језика у српски. Није прије свега због тога што аутор сматра да српскохрватски језик није ништа друго него политички преименован српски Вуков(ск)и језик. А ни данас нема никога од озбиљних лингвиста који би стао иза тврдње да је и једна од данашњих језиком именованих варијаната српскога језика, односно иједна од његових «преименица» посебан језик различит од српског. Београд, јули 2012.

М.К.

—6—

УВОД

1. Има пи­та­ња за чи­ју је иоле пот­пу­ни­ју ана­ли­зу нео­п­ход­но уче­шће ве­ћег бро­ја на­у­ка, тј. пи­та­ња ко­ја и не мо­г у до­би­ти те­мељ­ни­ јег рје­ше­ња из окви­ра са­мо јед­не на­у­ке. Та­квих пи­та­ња има у сва­кој од на­у­ка. Али, ма­ло је ко­је, ако ико­је, као пи­та­ње ка­у­зал­но­сти по­ста­ло пред­ме­том то­ли­ког бро­ја на­у­ка. Бу­ду­ћи да је ка­у­зал­ност нај­ва­жни­ја ка­ри­ка у лан­цу све­оп­ште усло­вље­но­сти и ме­ђу­за­ви­сно­сти пред­ме­та и по­ја­ва ре­ал­ног сви­је­та и основ­ни прин­цип чо­вје­ко­ва са­зна­ња, она ну­жно мо­ра би­ти пред­ме­том ана­ли­зе ра­зно­род­них на­у­ка: ка­ко при­ род­них та­ко и дру­штве­них.1 При том се по­је­ди­не на­у­ке по пра­ви­лу осла­ња­ју на ре­зул­та­те оних дру­гих за­др­жа­ва­ју­ћи са­мо­стал­ност при­ сту­па про­и­за­шлог из ка­рак­те­ра сва­ке од њих. Што је аспект ана­ли­зе бли­жи, то је ин­тер­ди­сци­пли­нар­ност ана­ли­зе ве­ћа, и обр­ну­то.

2. Ди­ја­лек­тич­ки прин­цип све­оп­ште ве­зе и (ме­ђу)усло­вље­но­ сти прет­по­ста­вља да се ни је­зик не мо­же из­дво­ји­ти и изо­ло­ва­ти из оста­лих дру­штве­них и при­род­них по­ја­ва, бу­ду­ћи да је и сам под­ло­ жан ути­ца­ју не­је­зич­ких по­ја­ва, ме­ђу ко­ји­ма су нај­зна­чај­ни­је чо­вје­чи­је ми­шље­ње и дру­штво. Без об­зи­ра ко­ли­ко се ка­у­зал­ност као пред­мет лин­гви­стич­ке ана­ли­зе по сво­јим спе­ци­фич­но­сти­ма одва­ја­ла од ка­ у­зал­но­сти као пред­ме­та ана­ли­зе дру­гих на­у­ка, ње­но би чи­сто лин­ гви­стич­ко тре­ти­ра­ње, пот­пу­но одво­је­но од до­при­но­са дру­гих на­у­ ка, би­ло го­то­во не­мо­г у­ће ако се бар при­бли­жно же­ли осви­је­тли­ти про­бле­ма­ти­ка ка­у­зал­но­сти пре­ко је­зич­ких је­ди­ни­ца што их зо­ве­мо ка­у­зал­ним. Због не­рас­ки­ди­ве ве­зе с ми­шље­њем и ствар­но­шћу је­зик прет­по­ста­вља укљу­че­ње гно­се­о­ло­шке, ло­гич­ке и пси­хо­ло­шке ком­ по­нен­те ка­у­зал­но­сти. За­то и сма­тра­мо да се про­бле­му ка­у­зал­но­сти у је­зи­ку мо­ра при­ла­зи­ти с је­зич­ког ста­но­ви­шта, али с ну­жним укљу­ че­њем ње­го­ве фи­ло­зоф­ске ком­по­нен­те. Јер »го­во­ри­ти о је­зи­ку не до­ти­чу­ћи се кро­за њ фи­ло­зоф­ских про­бле­ма то­ли­ко је не­мо­г у­ће ко­ 1

В. нпр. Бом (1972), Су­пек (1946), Му­са­ба­е­ва (1962), Ку­др­јав­цев (1971), Во­рон­ков (1972), На­ле­тов (1975), Па­лек­чић (1984), Ма­сли­е­ва (1980), Рајт (1975) и др.

—7—

ли­ко је не­мо­г у­ће го­во­ри­ти о основ­ним про­бле­ми­ма од­но­са чо­вје­ка пре­ма ње­го­вом вањ­ском и уну­тра­шњем бив­ство­ва­њу за­о­би­ла­зе­ћи при том пи­та­ње уло­ге је­зи­ка«.2 А то се по­себ­но од­но­си на пи­та­ња ис­пи­ти­ва­ња зна­че­ња у је­зи­ку, ко­ја су за свој пред­мет од­ре­ђи­ва­ле и фи­ло­зо­фи­ја и лин­гви­сти­ка. Ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни при­ступ вје­ро­ ват­но би бар убла­жио Мунeнову кон­ста­та­ци­ју да је »се­ман­тич­ки про­блем сву­да пра­ћен пр­вим му­ца­њи­ма на­у ч­ног ис­тра­жи­ва­ња«.3 Сма­тра­мо, за­пра­во, да та­кав при­ступ омо­г у­ћа­ва да ис­тра­жи­ва­ње ка­ у­зал­но­сти у је­зи­ку бу­де ис­тра­жи­ва­ње се­ман­тич­ко, а не псе­у­до­се­ман­ тич­ко, ка­кво је по пра­ви­лу у ве­ћи­ни лин­гви­стич­ких ра­до­ва по­све­ће­ них овом про­бле­му. У лин­гви­стич­ким се ра­до­ви­ма, по­себ­но оним сер­бо­кро­а­ти­стич­ким – го­то­во без раз­ли­ке из­ме­ђу гра­ма­тич­ких и на­у ч­них – ис­тра­жи­ва­ње ка­у­зал­но­сти сво­ди на ин­вен­та­ри­са­ње (не­ пот­пу­но) кон­струк­ци­ја ко­ји­ма се она из­ра­жа­ва, без ду­бљег за­ла­же­ ња у су­шти­ну са­мог ка­у­зал­ног зна­че­ња. Та­ко се нај­ве­ћи број ра­до­ва за­до­во­ља­ва кон­ста­та­ци­јом да кон­струк­ци­је X или Y има­ју узроч­но зна­че­ње, док се са­мо узроч­но зна­че­ње узи­ма као не­што (бо­гом) да­но и са­мо по се­би ја­сно. Ако се у ра­до­ви­ма гдје и иде да­ље, то да­ље се сво­ди на кон­ста­та­ци­ју о мо­г ућ­но­сти или не­мо­г ућ­но­сти суп­сти­т у­ци­ је кон­струк­ци­је X кон­струк­ци­јом Y, али без ула­же­ња у са­му су­шти­ну екви­ва­лен­ци­је. То ге­не­рал­но ва­жи за нај­ве­ћи број ра­до­ва о ка­у­зал­ ним кон­струк­ци­ја­ма не са­мо срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка. Ра­до­ви у ко­ји­ ма је се­ман­тич­ки аспект ка­у­зал­но­сти у пр­вом пла­ну ма­ло­број­ни су и по пра­ви­лу тре­ти­ра­ју са­мо по­је­ди­нач­не узроч­не кон­струк­ци­је. Ме­ђу њи­ма је сва­ка­ко нај­зна­чај­ни­ји онај М. Ивић (Ивић 1954).

3. За­то овај рад што га по­све­ћу­је­мо узроч­ним се­ман­тич­ким ти­ по­ви­ма са­вре­ме­ног срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и не мо­же у пот­пу­но­сти да се осло­ни на лин­гви­стич­ку (по­себ­но не на сер­бо­кро­а­ти­стич­ку) ли­те­ра­т у­ру. Овај је рад пр­ва мо­но­гра­фи­ја по­све­ће­на узроч­ним син­ так­сич­ким кон­струк­ци­ја­ма срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка, ана­ли­зи­ра­ним пр­вен­стве­но са се­ман­тич­ке стра­не.

4. Ана­ли­за ка­у­зал­но­сти с лин­гви­стич­ког ста­но­ви­шта под­ра­ зу­ми­је­ва ана­ли­зу ко­ја прет­по­ста­вља је­дин­ство фор­ме и са­др­жи­не, 2

Аво­јан (1985: 11). Сви пре­во­ди су мо­ји. Му­нен (1981: 181).

3

—8—

да­кле, ме­ђу­за­ви­сност ана­ли­зе се­ман­тич­ких ти­по­ва узро­ка и ана­ли­зе мор­фо­син­так­сич­ких је­ди­ни­ца ко­ји­ма се они из­ра­жа­ва­ју. Та­кав при­ ступ го­то­во је сам од се­бе на­мет­нуо као основ­ни ме­тод ана­ли­тич­косин­те­тич­ки. Ана­ли­тич­ки под­ра­зу­ми­је­ва »ра­зоп­шта­ва­ње« узро­ка на се­ман­тич­ке ти­по­ве ко­ји се као чи­сти или ком­би­но­ва­ни ре­а­ли­зу­ју у од­ре­ђе­ним син­так­сич­ким је­ди­ни­ца­ма. Ана­ли­тич­ки пут во­ди, да­кле, од узро­ка као оп­штег пој­ма пре­ко ње­го­вих ти­по­ва као по­себ­них пој­ мо­ва до кон­крет­них син­так­сич­ких кон­струк­ци­ја као по­је­ди­нач­них. Ис­тра­жи­ва­ње се, ме­ђу­тим, на за­вр­шет­ку тог пу­та не пре­ки­да, не­го кре­ће у обр­ну­том прав­цу ка ин­те­гри­са­њу ана­ли­тич­ки из­дво­је­них и спо­зна­тих по­је­ди­нач­них и по­себ­них кон­сти­т у­е­на­та у цје­ли­ну. Та­ко су по­ла­зи­шна, не­спо­зна­та, и за­вр­шна, спо­зна­та, цје­ли­на дви­је бит­но раз­ли­чи­те цје­ли­не: пр­ва је спо­зна­та као цје­ли­на без ди­је­ло­ва, док је дру­га спо­зна­та као цје­ли­на кроз ње­не кон­сти­т у­ен­те.

5. На­ве­де­ни смо ме­тод у ра­ду про­ве­ли при­мје­ном мо­де­ла се­ ман­тич­ког по­ља, мо­де­ла што је у нас пр­вен­стве­но по­знат на ни­воу тер­ми­но­ло­шке од­ред­ни­це пре­ко при­руч­не ли­те­ра­т у­ре. Циљ је ра­да, да­кле, да се ус­по­ста­ви ка­ко се­ман­тич­ка та­ко и фор­мал­на струк­т у­ра узроч­ног се­ман­тич­ког по­ља са­вре­ме­ног срп­ско­ хр­ват­ског је­зи­ка, да се то по­ље ко­ни­сти­т у­и­ше као цје­ли­на срод­на а ипак раз­ли­чи­та од си­сте­ма.

6. У осно­ви је овог ра­да мо­ја док­тор­ска ди­се­р­та­ци­ја »Си­стем син­так­сич­ких је­ди­ни­ца за оби­ље­жа­ва­ње узро­ка у са­вре­ме­ном срп­ско­хр­ ват­ском књи­жев­ном је­зи­ку«, што сам је од­бра­нио на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­т у у Са­ра­је­ву 25. ма­ја 1984. го­ди­не пред ко­ми­си­јом др Ра­до­је Си­мић, др Вла­ди­мир Анић, др Љу­бо­мир По­по­вић, др Ми­лош Оку­ ка и др Вла­до Су­чић. Свим чла­но­ви­ма ко­ми­си­је, као и ре­цен­зен­ти­ма ру­ко­пи­са ове књи­ге, ду­г у­јем за­хвал­ност за до­бро­на­мјер­не при­мјед­бе и су­ге­сти­је, ко­је су ми и те ка­ко по­мо­гле при ко­нач­ном об­ли­ко­ва­њу ра­да за штам­пу. По­себ­ну за­хвал­ност ду­г у­јем проф. др Ра­до­ју Си­ми­ћу, мо­ме мен­то­ру, без чи­је по­мо­ћи и по­др­шке те­шко да бих овај рад уоп­ште за­вр­шио, и проф. др Хер­ти Ку­ни на ите­ка­ко ми по­треб­ној људ­ској по­др­шци што ми ју је пру­жи­ла то­ком из­ра­де ра­да. Овај рад је у од­но­су на од­бра­ње­ну ди­сер­та­ци­ју као пред­ло­жак бит­но дру­га­чи­је кон­ци­пи­ран. То­ме је раз­лог мо­је ка­сни­је про­ми­

—9—

шља­ње на­ве­де­них про­бле­ма и ши­ре упо­зна­ва­ње с не­лин­гви­стич­ком ли­те­ра­т у­ром о ка­у­зал­но­сти. Ов­дје пре­зен­ти­ра­на кон­цеп­ци­ја би­ла је мо­г у­ћа тек на­кон по­пи­са и опи­са узроч­них син­так­сич­ких је­ди­ни­ца што сам их дао у док­тор­ској ди­сер­та­ци­ји.

— 10 —

ПУ­ТЕ­ВИ­МА КА­У­ЗАЛ­НО­СТИ

1.0.

Ин­тер­ак­ци­ја је­зи­ка и ми­шље­ња

7. Пи­та­ње ка­у­зал­но­сти као лин­гви­стич­ке ка­те­го­ри­је нај­при­је прет­по­ста­вља пи­та­ње о зна­че­њу у је­зи­ку. А пи­та­ње зна­че­ња вје­ков­ но је пи­та­ње и лин­гви­сти­ке и фи­ло­зо­фи­је, с тим да су с вре­ме­на на ври­је­ме јед­на или дру­га то пи­та­ње ста­вља­ле у свој за­да­так од­ри­чу­ћи ком­пе­тент­ност оној дру­гој. Та­ко су се пу­те­ви ис­тра­жи­ва­ња зна­че­ња у овим ди­сци­пли­на­ма по­кат­кад укр­шта­ли, по­кат­кад ис­кљу­чи­ва­ли, али се због спе­ци­фич­но­сти ових дви­ју на­у­ка ни­кад ни­су у пот­пу­но­ сти по­ду­да­ра­ли. Док по­сто­ји бо­га­та ли­те­ра­т у­ра о фи­ло­зоф­ским кон­ цеп­ци­ја­ма зна­че­ња,4 до­тле се тек у нај­но­ви­је ври­је­ме по­чи­ње мно­жи­ ти ли­те­ра­т у­ра о лин­гви­стич­ким по­гле­ди­ма на зна­че­ње.5 И то тек с ре­ви­ди­ра­њем ста­во­ва струк­т у­ра­ли­зма, ко­ји је зна­че­ње свео у оквир је­зич­ке струк­т у­ре, при­хва­та­ју­ћи га као да­тост у су­од­но­су с ко­јом се од­ре­ђу­ју пи­та­ња је­зич­ке струк­т у­ре. Фи­ло­зоф­ске кон­цеп­ци­је зна­че­ња по пра­ви­лу су ши­ре. Оне об­ у­хва­та­ју сфе­ру су­од­но­са сви­је­та ства­ри, сви­је­та је­зи­ка и сви­је­та иде­ја. Не ула­зе­ћи у пре­глед раз­ли­чи­тих фи­ло­зоф­ских те­о­ри­ја о зна­че­њу у је­зи­ку, ов­дје ће­мо се за­др­жа­ти са­мо на осно­ва­ма ди­ја­лек­тич­ко-ма­те­ ри­ја­ли­стич­ког при­сту­па про­бле­му зна­че­ња,6 јер тај при­ступ, чи­ни нам се, на нај­бо­љи на­чин ује­ди­њу­је лин­гви­сти­ку и фи­ло­зо­фи­ју на за­ јед­нич­ком по­слу ана­ли­зе про­бле­ма зна­че­ња у је­зи­ку. Про­блем зна­че­ ња те­мељ­но је пи­та­ње ди­ја­лек­тич­ко-ма­те­ри­ја­ли­стич­ке те­о­ри­је са­зна­ ња, ко­ја по­ла­зи од по­став­ке о пр­вот­но­сти и не­за­ви­сно­сти објек­тив­ не ствар­но­сти од чо­вје­ко­ва са­зна­ња и дру­гот­но­сти одн. за­ви­сно­сти са­зна­ња од кон­крет­не ствар­но­сти. Та­ко се про­блем зна­че­ња у је­зи­ку 4

В. нпр. Шаф (1965), Мар­ко­вић (1971), Ару­тју­но­ва (1976), Аво­јан (1985) и др. Шчур (1974), Мар­те­мја­нов (1976), Апре­сјан (1974), Бон­дар­ко (1978), Ба­ти­стић (1980), Ла­јонс (1985), Шки­љан (1985) и др.

6 Те­ме­ље­ном на ра­до­ви­ма: Шаф (1965), Мар­ко­вић (1971), Аво­јан (1985) 5

— 11 —

пре­но­си на про­блем ин­тер­ак­ци­је је­зи­ка и са­зна­ња, од­но­сно је­зи­ка, ми­шље­ња и ствар­но­сти. Про­бле­ми зна­ка и зна­че­ња пр­вен­стве­но се ве­зу­ју за пи­та­ња су­од­но­са је­зи­ка и ми­шље­ња, при че­му се мо­ди­фи­ку­је или пре­ци­зи­ра ши­ро­ко рас­про­стра­ње­но схва­та­ње зна­че­ња као од­ра­ жа­ва­ња по­ја­ва и пред­ме­та ствар­но­сти. Та­кво схва­та­ње, не­по­сред­но ве­зу­ју­ћи је­зик и објек­тив­ну ствар­ност, за­о­би­ла­зи пи­та­ње уло­ге ми­ шље­ња, од­но­сно из­јед­на­ча­ва је­зич­ко зна­че­ње с ми­шље­њем бу­ду­ћи да је­ди­но ми­шље­ње од­ра­жа­ва ствар­ност. Марк­си­стич­ко уче­ње о је­зи­ку, ме­ђу­тим, то дво­је не по­ис­то­вје­ћу­је јер сма­тра да ми­шље­ње пред­ста­ вља од­раз ствар­но­сти а је­зик сред­ство фор­ми­ра­ња и из­ра­жа­ва­ња ми­ сли, тј. »не­по­сред­ну ствар­ност ми­сли«.7 И је­зик и ми­шље­ње при том оства­ру­ју ве­зу са ствар­но­шћу, али на раз­ли­чи­те на­чи­не: ми­шље­ ње је са ствар­но­шћу у не­по­сред­ни­јем од­но­су јер је од­ра­жа­ва, док је ме­ђу­за­ви­сност је­зи­ка и ствар­но­сти по­сред­на, ус­по­ста­вље­на пре­ко ми­шље­ња, та­ко да је­зик ствар­ност озна­ча­ва.8 Је­дин­ство је­зи­ка и ми­ шље­ња огле­да се та­ко кроз је­зич­ко зна­че­ње ко­је се »пу­ни« ре­ал­ним са­др­жа­јем пре­ко сво­је ве­зе с објек­тив­ном ствар­но­сти по­сре­до­ва­њем ми­шље­ња. За­то се и мо­же ре­ћи да се је­зик и не мо­же не од­но­си­ти на ствар­ност ни­ти се та ве­за мо­же за­не­ма­ри­ти у би­ло ком при­сту­пу про­бле­му је­зич­ког зна­че­ња. У су­прот­ном ће­мо зна­че­ње, огра­ни­чи­мо ли га на уло­г у »ин­гре­ди­јен­та« струк­т у­ре си­сте­ма, мо­ра­ти при­хва­та­ ти апри­о­ри­стич­ки као да­тост чи­ја се су­шти­на ис­цр­пљу­је ис­тра­жи­ва­ њем функ­ци­о­ни­са­ња не­ке је­ди­ни­це у је­зи­ку, чи­ме се су­шти­не са­мог зна­че­ња и не до­ти­че­мо. За­то је Бу­да­гов у пра­ву кад ка­же да »лин­гви­ стич­ка се­ман­ти­ка без ослон­ца на се­ман­ти­ку од­ра­жа­ва­ња по­ста­је мр­ тво­ро­ђен­че«.9 А лин­гви­сти­ка је по пра­ви­лу зна­че­ње ис­кљу­чи­ва­ла из ана­ли­зе или те­зом да је оно »ван је­зи­ка« или, по­сред­но, те­зом »да је у је­зи­ку све зна­че­ње«.10 8. У ана­ли­зи лин­гви­стич­ке ка­те­го­ри­је ка­у­зал­но­сти за­то се и не огра­ни­ча­ва­мо са­мо на по­пис ка­у­зал­них је­ди­ни­ца и њи­хо­во функ­ци­о­ ни­са­ње, не­го укљу­чу­је­мо и дио оног што је фи­ло­зо­фи­ја још до­не­дав­ но сма­тра­ла стро­го сво­јим под­руч­јем – пи­та­ње вањ­ске усло­вље­но­ 7

Маркс – Ен­гелс – Ле­њин (1985: 57) Аво­јан (1985: 165) 9 Бу­да­гов (1976: 111) 10 Бу­да­гов (1976: 106) 8

— 12 —

сти са­мог зна­че­ња ка­у­зал­но­сти. А то се пи­та­ње у пр­вом ре­ду ве­зу­је за пи­та­ње фор­ми­ра­ња и схва­та­ња ка­у­зал­но­сти као ми­са­о­не ка­те­го­ри­је. Раз­ма­тра­ње фор­ми­ра­ња ка­у­зал­но­сти као ми­са­о­не ка­те­го­ри­је на­ме­ће раз­ма­тра­ње фор­ми­ра­ња ка­у­зал­но­сти као је­зич­ке ка­те­го­ри­је јер су је­ зик и ми­шље­ње та­ко ме­ђу­соб­но по­ве­за­ни да (кад је ри­јеч о вер­ба­ли­ зи­ра­ном ми­шље­њу)11 и не­ма ми­шље­ња без је­зи­ка (по­што се кроз је­ зик оно тек и пре­по­зна­је као ми­шље­ње) ни­ти је­зи­ка без ми­шље­ња бу­ ду­ћи да је оно основ­ни »са­др­жај« је­зи­ка.12 А у са­зна­ва­њу ства­р­но­сти пу­тем ми­шље­ња ка­те­го­ри­је су нео­п­ход­но ору­ђе и оп­ште сред­ство.

1.1.

Ка­те­го­ри­је

9. Ка­те­го­ри­је ми­шље­ња за­пра­во су све­оп­ште фор­ме са­зна­ња на­ста­ле уоча­ва­њем и фик­си­ра­њем од­ре­ђе­них ин­ва­ри­ја­на­та. Ако је по­јам ло­гич­ка фор­ма ко­ја од­ра­жа­ва оп­ште у пред­ме­ти­ма и по­ја­ва­ма, он­да су ка­те­го­ри­је све­оп­шти, нај­ви­ши род­ни пој­мо­ви, крај­њи ре­зул­ тат по­ступ­ка ап­страк­ци­је. Ка­те­го­ри­је, он­то­ло­шки схва­ће­не као све­ оп­ште фор­ме бит­ка, »от­кри­ва­ле су се чо­вје­ку не све од­јед­ном не­го сва­ка на од­го­ва­ра­ју­ћем ступ­њу прак­се и са­зна­ња«.13 10. Сам по­јам ка­те­го­ри­ја и њи­хо­ву пр­ву кла­си­фи­ка­ци­ју дао је Ари­сто­тел,14 под­ра­зу­ми­је­ва­ју­ћи под њи­ма основ­на од­ре­ђе­ња, одн. »пре­ди­ка­те« ствар­но­га. Бу­ду­ћи да се та од­ре­ђе­ња мо­г у по­сма­тра­ти и са ста­но­ви­шта ства­ри и са ста­но­ви­шта об­ли­ка пре­ди­ци­ра­ња (ре­че­ни­ це), Ари­сто­тел се при кла­си­фи­ка­ци­ји ка­те­го­ри­ја пр­вен­стве­но осла­ њао на струк­т у­ру ре­че­ни­це, та­ко да се у ње­го­вим ка­те­го­ри­ја­ма ја­сно ви­де вр­сте ри­је­чи та­да­шњег грч­ког је­зи­ка. За­то мно­ги ис­тра­жи­ва­чи и сма­тра­ју да је основ ка­те­го­ри­за­ци­је би­ла струк­т у­ра грч­ког је­зи­ка,15 па су ње­го­ве ка­те­го­ри­је, бу­ду­ћи из­ве­де­не из је­зи­ка, ујед­но и фи­ло­зоф­ске (ло­гич­ке) и је­зич­ке ка­те­го­ри­је. Ари­сто­тел из­два­ја де­сет ка­те­го­ри­ја: 11

Не­ка су ис­тра­жи­ва­ња по­ка­за­ла да чо­вјек по­кат­кад мо­же го­во­ри­ти а ипак о »из­го­ во­ре­ном« не ми­сли­ти (не­го ми­сли­ти на дру­г у ствар), што је по­твр­да те­зи да има и је­зи­ка без ми­шље­ња – в. о то­ме: Му­нен (1981: 160).

12 О од­но­су ми­шље­ња и је­зи­ка по­сто­ји бо­га­та ли­те­ра­т у­ра. В. нпр. Ка­си­рер I и II (1985), Пан­фи­лов (1977), Бон­дар­ко (1978) и (1983), Ога­не­сјан (1976), Бру­тјан (1976), Ло­сев (1982: 247-260 и 352-355) и др.

13 Шеп­т у­лин (ред.) (1983: 32) 14 Ари­сто­тел (1954) 15 Бен­ве­нист (1975: 120–135), Сте­па­нов (1981: 121– 139) и др.

— 13 —

суп­стан­ци­ју и ње­них де­вет ак­ци­ден­ци­ја - кван­ти­тет, ква­ли­тет, од­нос, мје­сто, ври­је­ме, по­ло­жај, по­сје­до­ва­ње, ак­ци­ју и тр­пље­ње. Вје­ро­ват­но уоча­ва­ју­ћи да све ка­те­го­ри­је ни­су под­јед­на­ко ври­ јед­не јер су не­ке од њих основ­ни­је (про­сти­је), сто­и­ци су број Ари­ сто­те­ло­вих ка­те­го­ри­ја све­ли на че­ти­ри: суп­стан­ци­ја, свој­ство, ста­ње и од­нос. Ни Ари­сто­тел ни сто­и­ци, као што се ви­ди, не по­ми­њу ка­у­зал­ ност као по­себ­ну ка­те­го­ри­ју, јер се у обје кла­си­фи­ка­ци­је очи­то на­во­ де основ­не, при­мар­не, »ато­мар­не« ка­те­го­ри­је из ко­јих се да­ље мо­г у из­во­ди­ти сло­же­не. Ка­у­за­ли­но­ист као по­себ­ну ка­те­го­ри­ју нај­при­је у си­сте­ма­ти­ за­ци­ји ка­те­го­ри­ја да­је И. Кант.16 И не слу­чај­но, јер он ка­те­го­ри­је сма­тра чи­стим пој­мо­ви­ма ра­зу­ма, да­кле фор­ма­ма ми­шље­ња по­мо­ћу ко­јих схва­та­мо пред­ме­те и по­ја­ве. По­ла­зе­ћи у кла­си­фи­ка­ци­ји ка­те­ го­ри­ја од по­дје­ле су­до­ва у кла­сич­ној ло­ги­ци, Кант из­два­ја 12 ка­те­ го­ри­ја раз­вр­ста­ва­ју­ћи их у 4 гру­пе: три ка­те­го­ри­је ква­ли­те­та (ре­а­ ли­тет, не­га­ци­ја, ли­ми­та­ци­ја), три ка­те­го­ри­је кван­ти­те­та (је­дин­ство, мно­штво, све­у­куп­ност), три ком­плек­сне ка­те­го­ри­је ре­ла­ци­је: ин­хе­ рен­ци­ју-суб­зи­стен­ци­ју (од­нос суп­стан­ци­је и ак­ци­ден­ци­ја), ка­у­за­ ли­тет – де­пен­ден­ци­ју (од­нос узро­ка и по­сље­ди­це) и за­јед­ни­штво (уза­јам­ност ак­тив­ног и па­сив­ног) и, на кра­ју, три пар­не ка­те­го­ри­је мо­да­ли­те­та (мо­г у­ћи­ност-не­мо­г у­о­ност, по­сто­ја­ње-не­по­сто­ја­ње, ну­ жност-слу­чај­ност). Од­ре­ђу­ју­ћи ка­те­го­ри­је као »чи­сте пој­мо­ве ра­зу­ма ко­ји се од­ но­се a pri­o­ri на пред­мет опа­жа­ња«,17 Кант ка­те­го­ри­ја­ма од­ри­че уло­г у са­зна­ња (»ка­те­го­ри­је за се­бе ни­су ни­ка­ква са­зна­ња«)18 сма­тра­ју­ћи их фор­ма­ма ми­шље­ња »по­мо­ћу ко­јих се из да­тих опа­жа­ња про­из­во­ ди са­зна­ње«.19 За­по­ста­ви­мо ли тран­сцен­ден­тал­ни ка­рак­тер Кан­то­ вих ка­те­го­ри­ја, он­да се ја­сно ви­ди да су на­ве­де­на од­ре­ђе­ња ка­у­зал­но­ сти су­штин­ска за би­ло ко­ју ана­ли­зу: ка­у­зал­ност спа­да у ре­ла­ци­о­не ка­те­го­ри­је, и то ком­плек­сне ре­ла­ци­о­не ка­те­го­ри­је, што су основ­не ка­рак­те­ри­сти­ке ка­у­зал­но­сти и као ми­са­о­не и као је­зич­ке ка­те­го­ри­је.

16

18

19

17

Кант (1958: 153-162) Кант (1958: 155) Кант (1958: 273) Кант (1958: 273)

— 14 —

11. Бит­но је дру­га­чи­је од­ре­ђе­ње ка­те­го­ри­ја у ма­те­ри­ја­ли­стич­ кој ди­ја­лек­ти­ци, чи­ја се из­град­ња и те­ме­љи на си­сте­му ка­те­го­ри­ја.20 За раз­ли­ку од кла­сич­не ло­ги­ке и Кан­то­ве тран­сцен­ден­тал­не ко­је про­ма­тра­ју ка­те­го­ри­је као си­стем са тач­но од­ре­ђе­ним бро­јем, ма­те­ ри­ја­ли­стич­ко-ди­ја­лек­тич­ки при­ступ под­во­де­ћи ка­те­го­ри­је под са­ зна­ња под­ра­зу­ми­је­ва да број ка­те­го­ри­ја не мо­же би­ти огра­ни­чен. Јер, ка­ко се ши­ре на­ше спо­зна­је вањ­ског сви­је­та, та­ко се ну­жно мо­ра ши­ ри­ти и број ка­те­го­ри­ја. »За­то се ка­те­го­ри­је ства­р­но ниг­де не мо­г у од­ре­ди­ти као за­вр­ше­не, и ниг­де као већ за­тво­ре­не; оне су, на­про­тив, ви­ше или ма­ње тач­но схва­ће­ни сваг­да­шњи оти­сци по­сто­ја­ња ствар­ но­сти, ко­ја под­ле­же пре­вра­т у. Оне су оти­сну­те фор­ме ко­је се раз­ ви­ја­ју жи­ве­ћи, бу­ду­ћи да се раз­ви­ја­ју као мне­ње ко­је и да­ље тра­га, а ујед­но се, као по­ку­ша­но де­ло, из­ра­жа­ва­ју у ве­за­ма«.21 Ма­те­ри­ја­ли­стич­ка ди­ја­лек­ти­ка те­мељ­ним ка­те­го­ри­ја­ма сма­ тра гра­нич­не ка­те­го­ри­је ма­те­ри­је и са­зна­ња, при че­му ма­те­ри­ја има при­мар­ност јер је свој­ство објек­тив­не ре­ал­но­сти и по­сто­ји не­за­ви­ сно од са­зна­ња, док је са­зна­ње се­кун­дар­но јер је »сни­мак« вањ­ског сви­је­та па и не мо­же без ње­га по­сто­ја­ти. Од­ра­жа­ва­ју­ћи све­оп­шта свој­ства и ве­зе ствар­но­сти, ка­те­го­ри­је се та­ко ја­вља­ју »нео­т у­ђи­вим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма ма­те­ри­јал­них ен­ти­те­та – атри­бу­ти­ма ма­те­ри­је«.22 12. Ме­ђу ни­зом ка­те­го­ри­ја ма­те­ри­ја­ли­стич­ке ди­ја­лек­ти­ке уви­ јек се, као јед­на од нај­зна­чај­ни­јих, на­во­ди и ка­те­го­ри­ја ка­у­зал­но­сти, ко­ја се сма­тра са­мо јед­ном од фор­ми уни­вер­зал­не ве­зе пред­ме­та и по­ја­ва из ствар­но­сти, на­ла­зе­ћи се у ди­рект­ној ве­зи с оста­лим ти­по­ ви­ма де­тер­ми­на­ци­је. При из­у ­ча­ва­њу ка­у­зал­но­сти ди­ја­лек­тич­ки ма­ те­ри­ја­ли­зам по­ла­зи од сље­де­ћих прин­цип­ских по­став­ки:23 1) ка­у­зал­ на ве­за је јед­на од фор­ми објек­тив­не уни­вер­зал­не ме­ђу­за­ви­сно­сти по­ја­ва сви­је­та, 2) фор­ме ка­у­зал­не ве­зе ква­ли­та­тив­но су мно­го­о­бра­ зне и не­ис­црп­не, као што је не­ис­цр­пан и сам сви­јет и 3) ка­те­го­ри­је узро­ка и по­сље­ди­це из­ра­жа­ва­ју на­ша зна­ња о про­це­си­ма узро­ко­ва­ ња, зна­ња до­би­је­на као ре­зул­тат прак­тич­ног осва­ја­ња сви­је­та па од­ ра­жа­ва­ју чо­вје­ко­ву спо­знај­ну при­ро­ду.

20

В.: Шеп­т у­лин (ред.) (1983), Алек­се­јев и Кор­шу­нов (ред.) (1985), Ору­џев и Шеп­т у­лин (ред.) (1986) и др.

21 Блох (1980: 85) 22 Шеп­т у­лин (ред.) (1983: 31).

23 Пре­ма: Шеп­т у­лин (ред.) (1983: 155).

— 15 —

13. У фор­ми­ра­њу ка­те­го­ри­ја, као што се ви­ди, од­лу­чу­ју­ћу уло­ гу има чо­вје­ко­во прак­тич­но »осва­ја­ње« сви­је­та. Ка­те­го­ри­ја ка­у­зал­ но­сти, очи­то, ни­је про­дукт по­чет­них фа­за раз­во­ја ми­шље­ња. Јер, при­хва­ти­мо ли кон­цеп­ци­ју о исто­риј­ском раз­во­ју и уса­вр­ша­ва­њу ми­шље­ња (чи­ји је за­чет­ник Ле­ви-Брил),24 ста­ди­јал­ност се ми­шље­ња упра­во мо­же пра­ти­ти пре­ко стал­ног ми­је­ња­ња, усло­жња­ва­ња и уса­ вр­ша­ва­ња ка­те­го­ри­ја, од ко­јих је јед­на од нај­сло­же­ни­јих (ако не и нај­сло­же­ни­ја) баш ка­у­зал­ност. У свом исто­риј­ском раз­во­ју са­зна­ње је про­шло кроз раз­ли­чи­ те фа­зе: од чул­ног, пре­ко ра­ци­о­нал­ног и ем­пи­риј­ског до те­о­риј­ског.25 Сва­кој од тих ета­па од­го­ва­ра од­ре­ђен тип ми­шље­ња, по­што оно и је­сте про­цес стал­ног са­знај­ног упо­зна­ва­ња сви­је­та. Ка­те­го­ри­јал­ни са­став ми­шље­ња та­ко се на­сла­ња на са­став ре­ал­ног сви­је­та. Али, док »објек­тив­не« ка­те­го­ри­је по­сто­је све за­јед­но не­за­ви­сно од ми­шље­ ња, ми­са­о­не ка­те­го­ри­је не по­сто­је си­мул­та­но не­го сук­це­сив­но: јер на­ста­ју у про­це­су са­зна­ва­ња ре­ал­ног сви­је­та. Бу­ду­ћи да је »основ­ни пра­вац кре­та­ња ка­те­го­ри­ја – пут од ма­њег бро­ја ка ве­ћем и од про­сти­ јих ка сло­же­ни­јим«,26 ка­у­зал­ност као сло­же­на ка­те­го­ри­ја ни­је мо­гла би­ти ка­те­го­ри­јом пр­во­бит­ног при­ми­тив­ног, тзв. мит­ског ми­шље­ња.

14. Мит­ско као чул­но-кон­крет­но ми­шље­ње27 не по­зна­је »об­ лик ми­шље­ња ка­у­зал­не ана­ли­зе«.28 Та­да се фор­ми­ра­ју основ­не чул­ но-суп­стан­ци­јал­не ка­те­го­ри­је: про­стор, ври­је­ме, ква­ли­тет и кван­ ти­тет. Чул­но-ем­пи­риј­ско са­зна­ње је »по­ли­син­те­тич­ко« јер оно уви­јек по­чи­ва на јед­ној је­ди­ној на по­је­ди­нач­не еле­мен­те не­раз­ди­ је­ље­ној опа­жај­ној цје­ли­ни.29 У пи­та­њу је да­кле »ин­ко­р­по­ри­ра­но« ми­шље­ње,30 ми­шље­ње ко­је по­чи­ва на прин­ци­пу »све у све­му«. На том је ни­воу при­сут­но ани­ми­стич­ко са­зна­ње јер се пред­ме­ти и по­ја­ ве сма­тра­ју ре­зул­та­том дје­ло­ва­ња не­ке нат­при­род­не си­ле. За­то ту и 24

Бу­да­гов (1976: 81). В. оп­ши­р­но о сва­кој од фа­за у: Алек­се­јев и Кор­шу­нов (ред.) (1985), Ка­си­рер II (1985) и др.

26 Aлексејев, Кор­шу­нов (ред.) (1985: 108) 27 О мит­ском се ми­шље­њу оп­шир­но го­во­ри у: Ка­си­рер II (1985), Кук (1986), Алек­се­јев, Кор­шу­нов (ред.) (1985) 28 Ка­си­рер II (1985: 61) 29 Ка­си­рер II (1985: 56), Ма­сли­е­ва (1980: 36–38), Алек­се­јев, Кор­шу­нов (ред.) (1985: 47–74) и др.

30 Ло­сев (1982: 258) 25

— 16 —

не мо­же би­ти го­во­ра о пра­вој узроч­но­сти, »ту сто­ји­мо пред не­ким апри­ор­ним ‘зна­њем’ на ко­је ис­ку­ство не­ма ни­ка­ква утје­ца­ја«.31 Сто­ га је све­му што је до­дир­но у про­сто­ру и вре­ме­ну мо­г у­ће при­пи­са­ти ка­у­зал­ну ве­зу.

15. Од мит­ског до са­знај­но­те­о­риј­ског ми­шље­ња ка­те­го­ри­ја ка­ у­зал­но­сти раз­ли­чи­то је од­ре­ђи­ва­на. По­себ­ну уло­г у у ње­ном фор­ми­ ра­њу има раз­вој при­род­них на­у­ка, осо­би­то фи­зи­ке и фи­зич­ких за­ ко­на. На­пре­дак при­род­них на­у­ка пот­по­ма­же те­о­риј­ском об­ја­шње­ њу ка­у­зал­но­сти као фи­ло­зоф­ске ка­те­го­ри­је. На­пре­дак је тих на­у­ка до­при­нио да се схва­та­ње ка­у­зал­не ве­зе ми­је­ња и пре­ци­зи­ра, да би за­ко­ни ме­ха­нич­ке фи­зи­ке ка­у­зал­ну ве­зу ди­гли на пи­је­де­стал је­ди­ не уни­вер­зал­не ве­зе.32 То ме­ха­ни­стич­ко уско схва­та­ње ка­у­зал­но­сти до­ве­шће у пи­та­ње по­ја­ва квант­не фи­зи­ке33 са сво­јим ста­ти­стич­ким за­ко­ни­ма, али ни квант­на фи­зи­ка ни­је до­ве­ла у пи­та­ње по­сто­ја­ње са­ мог прин­ци­па ка­у­зал­не ве­зе схва­ће­ног не ви­ше као је­ди­ног не­го са­ мо као јед­ног (ма­да нај­бит­ни­јег) од ти­по­ва све­оп­ште ве­зе пред­ме­та и по­ја­ва ствар­но­сти. Да­кле, ка­у­зал­ност схва­ће­на на на­чин ди­ја­лек­тич­ ко ма­те­ри­ја­ли­стич­ке фи­ло­зо­фи­је34 у бли­ској је ве­зи са ка­те­го­ри­ја­ма ну­жно­сти, слу­чај­но­сти, вје­ро­ват­но­ће, усло­вље­но­сти, осно­ва­но­сти и сл., али се ни са јед­ном од њих не из­јед­на­ча­ва.

1.2.

Схва­та­ња ка­у­зал­но­сти

16. И у из­у ­ча­ва­њу ка­у­зал­но­сти као фи­ло­зоф­ске ка­те­го­ри­је уви­ јек се кре­ће од Ари­сто­те­ла, ко­ји је пр­ви ту ка­те­го­ри­ју под­вр­гао ло­ гич­кој ана­ли­зи, а дао и пр­ву, ква­тер­нар­ну, кла­си­фи­ка­ци­ју узро­ка.35 1. ca­u­sa ma­te­ri­a­lis (ма­те­ри­јал­ни узрок, оно од че­га је шта са­ чи­ње­но), 2. ca­u­sa ef­fi­ci­ens (тво­рач­ки, по­кре­тач­ки узрок), 3. ca­u­sa for­ma­lis (фор­мал­ни узрок, узрок као об­лик и обра­ зац) и 4. ca­u­sa fi­na­lis (узрок као ко­нач­на свр­ха).

31

33

34

35

32

Ле­ви-Брил (1954: 21) Су­пек (1946) В. оп­шир­но Бом (1972) В. нпр. Во­рон­ков (1972), На­ле­тов (1975), Шеп­т у­лин (ред.) (1983) и др. Ари­сто­тел (1960: 98-100)

— 17 —

Да­нас се од Ари­сто­те­ло­ва че­ти­ри ти­па узро­ка са­мо за ефи­ци­ јент­ни за­др­жао тер­мин узрок, док се умје­сто ма­те­ри­јал­ног и фор­мал­ ног узро­ка го­во­ри про­сто о ма­те­ри­ји и фор­ми, а умје­сто фи­нал­ног о ци­љу. Ари­сто­те­ло­во ће гле­ди­ште на узрок до­ми­ни­ра­ти кроз цио сред­њи ви­јек. Та­ко је за То­му Аквин­ског »сва­ки узрок или ма­те­ри­ ја или фор­ма или агенс или циљ«.36 Ари­сто­тел је из­ме­ђу на­ве­де­них узро­ка при­о­ри­тет дао фи­нал­ном, сма­тра­ју­ћи да су све чо­вје­ко­ве ак­ ци­је и ци­је­ла при­ро­да узро­ко­ва­ни свр­ха­ма.37 Ти­ме је уда­ре­на осно­ва те­ле­о­ло­шком на­чи­ну ми­шље­ња и об­ја­шње­ња. Док тај прин­цип има до­ми­нант­но мје­сто у ме­та­фи­зич­ким рас­пра­ва­ма, до­тле ће у при­род­ ним на­у­ка­ма он би­ти већ од по­чет­ка по­ти­ски­ван ка­у­зал­ним чи­ји је основ ca­u­sa ef ­fi­ci­ens. По­бје­да ка­у­зал­ног над те­ле­о­ло­шким на­чи­ном ми­шље­ња и об­ја­шње­ња ве­зу­је се за Га­ли­ле­ја као осни­ва­ча екс­пе­ри­ мен­тал­не и те­о­риј­ске ме­то­де у на­у­ци.38 Уз то ће раз­ви­так ем­пи­риј­ске на­у­ке у ре­не­сан­си по­мје­ри­ти раз­ма­тра­ња узро­ка са пи­та­ња »за­што се не­што де­ша­ва« на пи­та­ње »ка­ко се не­што де­ша­ва«, чи­ме се те­ жи­ште по­мје­ра са ефи­ци­јент­ног узро­ка ари­сто­те­лов­ског ти­па на тзв. де­скрип­тив­ни или ар­г у­мен­та­тив­ни узрок. 39 17. По­ми­ре­ње те­ле­о­ло­ги­је и ка­у­зал­но­сти у ме­та­фи­зи­ци на­ спрам при­род­ним на­у­ка­ма за ко­је се је­ди­но про­пи­су­је ефи­ци­јент­ ни узрок из­вр­ши­ли су кар­те­зи­јан­ци с Лајб­ни­цом и Спи­но­зом на че­лу.40 Али они, за­др­жа­ва­ју­ћи од Ари­сто­те­ло­вих са­мо ефи­ци­јент­ни (тво­рач­ки) узрок, ка­у­зал­ност сво­де на ра­ци­о­нал­ну ка­те­го­ри­ју раз­ло­ га (осно­ва). У та­квој се кон­цеп­ци­ји, што је ве­о­ма ва­жно, тво­рач­ким узро­ком не сма­тра са­мо онај ко­ји иза­зи­ва, »про­из­во­ди« по­сље­ди­ цу не­го и онај што уте­ме­љу­је исти­ни­тост по­став­ке. Та­ко Спи­но­за сма­тра да се сва­ка чи­ње­ни­ца мо­же сма­тра­ти за­кључ­ком одво­је­ним од пре­ми­се.41 А ту раз­ли­ку из­ме­ђу пра­вог иза­зи­ва­ча и »иза­зи­ва­ча за­кључ­ ка«, тј. из­ме­ђу раз­ло­га ства­ри и раз­ло­га са­зна­ња на­зна­чи­ће »тек за­ па­њу­ју­ћи ка­сно Кру­зи­јус 1743«.42 36

38

39

40

41

42

37

Пре­ма: Мар­ко­вић (1965а: 247) В. оп­шир­но у Пра­жић (1986: 74-75 по­себ­но), Су­пек (1946: 83) Су­пек (1946: 57-75) Мар­ко­вић (1965а: 248). Ал­ке (1972) Aлке (1972: 205) Блох (1980: 125)

— 18 —

18. Као нај­зна­чај­ни­ја по­сли­је уте­ме­љи­вач­ког Ари­сто­те­ло­вог схва­та­ња узроч­но­сти, по пра­ви­лу се на­во­де схва­та­ња Д. Хју­ма и И. Кан­та. И је­дан и дру­ги се на­сла­ња­ју на уче­ња кар­те­зи­ја­на­ца. Хјум ка­у­зал­ност од­ре­ђу­је као »стал­ну здру­же­ност пред­ме­та« из ко­је се по­сред­ством пси­хо­ло­шке функ­ци­је уобра­зи­ље на осно­ву то­га што »узрок и по­сле­ди­ца мо­ра­ју би­ти до­дир­ни у про­сто­ру и вре­ме­ну«, што »узрок мо­ра прет­хо­ди­ти по­сле­ди­ци«, што »мо­ра би­ти стал­ног ује­ди­ње­ња из­ме­ђу узро­ка и по­сле­ди­це« и што »исти узрок про­из­ во­ди увек исту по­сле­ди­цу, а иста по­сле­ди­ца мо­же про­и­за­ћи са­мо од истог узро­ка«43 – ло­кал­ни и вре­мен­ски кон­ти­гви­тет пре­о­бли­ча­ва­ју по­сред­ством ме­ха­ни­зма асо­ци­ја­ци­ја у ка­у­за­ли­тет. Кант, као што смо ви­дје­ли, ка­у­за­ли­тет сма­тра тран­сцен­ден­тал­ном ка­те­го­ри­јом, ка­те­го­ ри­јом a pri­o­ri, свр­ста­ва­ју­ћи је у гру­пу сло­же­них ре­ла­ци­о­них ка­те­го­ ри­ја.44 19. Марк­си­стич­ка фи­ло­зо­фи­ја сма­тра да је »ка­у­за­ли­тет… са­мо ма­ли де­лић свет­ске ве­зе, али де­лић не су­бјек­тив­не не­го објек­тив­не ре­ал­не ве­зе«.45 Та­ко се, без об­зи­ра што не­у­зро­ко­ва­них по­ја­ва не­ма, све ве­зе не сво­де на узроч­не, не­го се узрок про­ма­тра у си­сте­му оста­ лих ре­ла­ци­о­них ка­те­го­ри­ја. Ка­те­го­ри­ја се ну­жно­сти, под ко­ју се као по­себ­ни аспек­ти под­во­де јед­но­знач­ност и вје­ро­ват­но­ћа, сма­тра су­ штин­ском цр­том узроч­но-по­сље­дич­не ве­зе (при од­ре­ђе­ним усло­ви­ ма узрок ну­жно про­из­во­ди по­сље­ди­цу са стро­го од­ре­ђе­ним ка­рак­ те­ри­сти­ка­ма). Узрок се да­ље про­ма­тра пре­ма свим ка­те­го­ри­ја­ма де­ тер­ми­на­ци­је:46 нај­при­је пре­ма ка­те­го­ри­ји ме­ђу­у­сло­вље­но­сти (ко­ја се узи­ма за осно­ву узроч­но-по­сље­дич­не ве­зе, али се та ве­за не мо­же на ме­ђу­у­сло­вље­ност све­сти јер ме­ђу­у­сло­вље­ност ка­рак­те­ри­ше вре­мен­ ска си­ме­три­ја а узроч­но-по­сље­дич­ну ве­зу вре­мен­ска аси­ме­три­ја), за­ тим ка­те­го­ри­ји усло­вље­но­сти (ко­ја по­ја­ча­ва или осла­бљу­је узрок; при че­му се ука­зу­је на зна­чај ну­жног и до­вољ­ног усло­ва за ка­у­зал­ну ве­зу, с тим да се узрок и услов не мо­г у по­ис­то­ви­је­ти­ти јер је узрок усмје­рен на по­сље­ди­цу а услов на про­цес узроч­но­сти), па пре­ма ка­те­го­ри­ји осно­ва­но­сти (ко­ја по­чи­ва на од­но­су »осно­ва« и »осно­ва­ног« ко­ји 43

Хјум (1983: 160-162) Кант (1958: 153-162).

45 Ле­њин (1976: 140) 46 В.: Ко­ма­ров (1970: 17-34), Во­рон­ков (1972: 3-21), Да­ле­тов (1975), Шеп­т у­лин (ред.)

(1938: 156-189, 241-244) и др.

44

— 19 —

је бо­га­ти­ји од узроч­но-по­сље­дич­ног од­но­са јер основ де­тер­ми­ни­ше осно­ва­но пре­ла­зе­ћи у ње­га, док узрок про­из­во­ди по­сље­ди­цу али не по­сто­ји с њом исто­вре­ме­но), пре­ма ка­те­го­ри­ји за­ко­на (ко­ји је као су­ штин­ска ну­жна ве­за по­ја­ва ши­ри од ка­у­зал­но­сти, али је по об­у­хва­т у бро­ја по­ја­ва од ње ужи), за­тим пре­ма ка­те­го­ри­ја­ма ци­ља, до­пу­шта­ ња – с ко­ји­ма ди­је­ли низ за­јед­нич­ких цр­та ни с јед­ном се пот­пу­но не по­ду­да­ра­ју­ћи (о то­ме го­во­ри­мо ка­сни­је).

1.3.

Је­зич­ки ста­т ус ка­у­зал­но­сти

20. Про­цес је спо­зна­ва­ња ка­у­зал­не ве­зе на­ме­тао и про­цес ње­ ног из­ра­жа­ва­ња и озна­ча­ва­ња је­зи­ком. Та­ко се раз­вој ка­те­го­ри­је ка­ у­зал­но­сти кроз раз­вој ми­шље­ња мо­же пра­ти­ти и као на­чин »при­ла­ го­ђа­ва­ња« је­зи­ка да је озна­чи и из­ра­зи. Раз­вој ми­са­о­них ка­те­го­ри­ја ну­жно мо­ра има­ти од­ра­за на раз­вој је­зич­ких ка­те­го­ри­ја, јер ко­ли­ко год је ми­са­о­но ја­сни­је спо­зна­ва­на ка­у­зал­на ве­за пред­ме­та и по­ја­ва, то се она и је­зич­ки ја­сни­је оцр­та­ва­ла као по­себ­на ка­те­го­ри­ја. Та­ко ка­у­зал­на ве­за по­сто­ји и на ни­воу »ре­ал­не ло­ги­ке« (као ве­за ства­ри и по­ја­ва) и на ни­воу ло­ги­ке са­зна­ња (као ми­са­о­на ве­за) и на ни­воу је­ зи­ка (као ве­за је­зич­ких је­ди­ни­ца ко­ји­ма се озна­ча­ва и из­ра­жа­ва »ве­ за ства­ри« и »ми­са­о­на ве­за«). Кад је­зик не би имао спе­ци­јал­них сред­ста­ва за оби­ље­жа­ва­ње ка­у­зал­но­сти, о тој би ка­те­го­ри­ји бе­сми­сле­но би­ло го­во­ри­ти као о је­зич­кој ка­те­го­ри­ји.47 Ка­у­зал­ност би та­да оста­ла са­мо ми­са­о­на ка­те­ го­ри­ја. То је ујед­но и основ­на раз­ли­ка из­ме­ђу ми­са­о­них и је­зич­ких ка­те­го­ри­ја:48 ми­са­о­не су ка­те­го­ри­је уни­вер­зал­не, док су је­зич­ке ка­те­го­ ри­је уви­јек ка­те­го­ри­је од­ре­ђе­ног је­зи­ка. На­и­ме, сва­ка ми­са­о­на ка­те­го­ ри­ја, чи­ји је број те­о­риј­ски нео­гра­ни­чен, тра­жи, али не мо­ра и до­би­ ти, спе­ци­фи­чан је­зич­ки из­раз. Сва­ка од тих ка­те­го­ри­ја би­ва пред­ста­ вље­на је­зи­ком, али сва­ка не до­би­ја ста­т ус је­зич­ке ка­те­го­ри­је. Ми­са­ о­не се ка­те­го­ри­је с је­зич­ким не по­ду­да­ра­ју и из још јед­ног раз­ло­га: док су нпр. ка­те­го­ри­је X и Y као ми­са­о­не ја­сно раз­гра­ни­че­не, оне на је­зич­ком пла­ну мо­г у чи­ни­ти исту ка­те­го­ри­ју (нпр. узрок и раз­лог, 47

Ко­ма­ров (1970: 11) – » … раз нет спе­ци­я­ль­ных средств, то го­во­рит о язы­ко­вой ка­те­ го­рии ка­у­за­ль­но­сти нет сми­сла«.

48 О од­но­су ми­са­о­них и је­зич­ких ка­те­го­ри­ја в. нпр. Ме­шча­ни­нов (1945), Џа­у­кјан (1976), Бон­дар­ко (1978) и (1983) и др.

— 20 —

О АУТО­РУ

МИ­ЛОШ КО­ВА­ЧЕ­ВИЋ ро­ђен је 1953. у Пре­сје­дов­цу, код Уло­га, у Хер­це­го­ви­ни. Док­тор је лин­гви­стич­ких на­у­ка. Ре­дов­ни је про­фе­сор за Са­вре­ме­ни срп­ски је­зик, Сти­ли­сти­ку, Се­ман­ти­ку и Оп­шту лин­гви­сти­ку. Основ­ни сту­диј, ма­ги­сте­риј и док­то­рат сте­као на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­т у у Са­ра­је­ву. Пре­да­вао на основ­ним, и/ или ма­ги­стар­ским и/или док­тор­ским сту­ди­ја­ма на ви­ше фи­ло­зоф­ ских и фи­ло­ло­шких фа­кул­те­та: у Са­ра­је­ву, Ник­ши­ћу, Ни­шу, Ба­ња­лу­ ци, Пе­три­њи, Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, Ис­точ­ном Са­ра­је­ву, Бе­о­гра­ду, и на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­т у Рур­ског уни­вер­зи­те­та у СР Ње­мач­кој. Са­да пре­да­је не­ко­ли­ко лин­гви­стич­ких ди­сци­пли­на на раз­ли­чи­тим ни­во­и­ма сту­ди­ја на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­т у у Бе­о­гра­ду, Фи­ло­ло­ шко-умет­нич­ком фа­кул­те­т у у Кра­г у­јев­цу и Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­т у у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву. Пре­да­вао по по­зи­ву на ви­ше уни­вер­зи­те­та у СР Ње­мач­кој. Био мен­тор при из­ра­ди ви­ше од 20 док­тор­ских и ви­ ше од 40 ма­ги­стар­ских ди­сер­та­ци­ја из раз­ли­чи­тих је­зич­ких ди­сци­ пли­на на ви­ше уни­вер­зи­те­та.

In­ter­na­ti­o­nal Bi­o­grap­hi­cal Centеr Cam­brid­ge иза­брао га је 2001. го­ди­не за свјет­ског ин­те­лек­т у­ал­ца го­ди­не из обла­сти дру­штве­них на­у­ка, и увр­стио га у 2. и 3. из­да­ње (за 2001. и 2002. го­ди­ну) еди­ци­је 2000 Oustan­ding In­te­lec­tu­als of the 21st Cen­tury, док га је Ame­ri­can Bi­o ­ grap­hi­cal In­sti­tu­te, North Ca­ro­li­na, USA, иза­брао 2003. го­ди­не у Hall of Fa­me (Дом слав­них). Био је члан ре­дак­ци­је ча­со­пи­са Ри­јеч (из Ник­ши­ћа) а са­да је члан ре­дак­ци­је ча­со­пи­са Срп­ски је­зик (Бе­о­град) и Но­ва Зо­ра (Би­ле­ ћа и Гац­ко), док је глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Ра­до­ва Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та (Ис­точ­но Са­ра­је­во) и Збор­ни­ка срп­ског је­зи­ка, књи­жев­

— 235 —

но­сти и умјет­но­сти (Ба­ња­лу­ка). Члан је Ме­ђу­на­род­не ру­ске ака­де­ ми­је ху­ма­ни­стич­ких и при­род­них на­у­ка кне­за Шчер­ба­то­ва. Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Био је или је ру­ко­во­ди­лац ви­ше на­у ч­них про­је­ка­та ко­је су фи­ нан­си­ра­ле или и сад фи­нан­си­ра­ју Вла­да Ре­пу­бли­ке БиХ, Ми­ни­стар­ ство за на­у­ку и тех­но­ло­шки раз­вој Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, од­но­сно Ми­ ни­стар­ство за про­све­т у и на­у­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, и Ми­ни­стар­ство за на­у­ку Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Основ­не на­у ч­не пре­о­ку­па­ци­је су му син­так­са, пр­вен­стве­но син­так­сич­ка се­ман­ти­ка, сти­ли­сти­ка, и исто­ри­ја срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка. Са ре­фе­ра­ти­ма ко­ји об­ра­ђу­ју раз­ли­чи­те те­ме из на­ве­де­них на­у ч­них обла­сти уче­ство­вао на ви­ше од 100 ме­ђу­на­род­них и ју­го­ сло­вен­ских на­у ч­них кон­гре­са, ску­по­ва и кон­фе­рен­ци­ја. До са­да је, уз пре­ко 450 на­у ч­них и струч­них ра­до­ва и 16 уџ­бе­ни­ка срп­ско­га је­зи­ка за основ­ну и сред­њу шко­лу, об­ја­вио и сље­де­ћих 20 књи­га: Uzroč­no se­man­tič­ko po­lje, Sa­ra­je­vo, 1988.

Gra­ma­ti­ka i sti­li­sti­ka stil­skih fi­gu­ra, I iz­da­nje, Sa­ra­je­vo, 1991; II до­пу­ње­ но из­да­ње, Под­го­ри­ца 1995; III до­пу­ње­но и из­ми­је­ње­но из­да­ње, Кра­г у­је­вац, 2000.

Kroz sin­tag­me i re­če­ni­ce, Sa­ra­je­vo, 1992. Су­шта­стве­но и ми­мо­гред­но у лин­гви­сти­ци, Под­го­ри­ца, 1996. У од­бра­ну је­зи­ка срп­ско­га (− и да­ље), I из­да­ње, Бе­о­град, 1997; II до­пу­ ње­но из­да­ње, Бе­о­град, 1999. Син­так­са сло­же­не ре­че­ни­це у срп­ском је­зи­ку, Бе­о­град − Ср­би­ње, 1998. Стил­ске фи­гу­ре и књи­жев­ни текст, Бе­о­град, 1998. Пре­да­ва­ња проф. др Ми­ло­ша Ко­ва­че­ви­ћа одр­жа­на у Лон­до­ну 2000. и 2001. г., по­во­дом сла­ве Фон­да (Ла­за Ко­стић) на дан Све­та Три Је­рар­ха / Lec­tu­res by Pro­fes­sor Mi­loš Ko­va­če­vić Ph. D. de­li­ve­red in Lon­don in the years 2000 and 2001 on the oc­ca­sion of the Fe­ast of the Three Gre­at Hi­e­rarchs, Lon­don − Bir­ming­hem, 2001. Син­так­сич­ка не­га­ци­ја у срп­ско­ме је­зи­ку, Ниш, 2002. Срп­ски је­зик и срп­ски је­зи­ци, Бе­о­град, 2003. Гра­ма­тич­ке и сти­ли­стич­ке те­ме, Ба­ња Лу­ка, 2003.

— 236 —

Срп­ски пи­сци о срп­ском је­зи­ку, Бе­о­град, 2003. Огле­ди о син­так­сич­кој не­га­ци­ји, Срп­ско Са­ра­је­во, 2004. Про­тив не­и­сти­на о срп­ско­ме је­зи­ку, Ис­точ­но Са­ра­је­во, 2005. Спи­си о сти­лу и је­зи­ку, Ба­ња Лу­ка, 2006. Ср­би­стич­ке те­ме, Кра­г у­је­вац, 2007. Огле­ди из срп­ске син­так­се, Бе­о­град, 2009. Срп­ски је­зик у вр­то­ло­гу по­ли­ти­ке, Ник­шић, 2011. (у ко­а­у ­тор­ству са М. Шће­па­но­ви­ћем). Гра­ма­тич­ка пи­та­ња срп­ско­га је­зи­ка, Бе­о­град, 2011. Стил­ска зна­че­ња и зра­че­ња, Ниш, 2011. Лингвостилистика књижевног метода, Београд, 2012

— 237 —

Би­бли­о­те­ка Зна­ко­ви Ми­лош Ко­ва­че­вић Узрочно семантичко поље Ре­цен­зен­ти Проф. др Радоје Симић Проф. др Срето Танасић Уредник Михаило Шћепановић Из­да­вач НК Ја­сен, Де­чан­ска 12/II, Бе­о­град www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За из­да­ва­ча Во­јо Ста­ни­шић Ко­ри­це Мир­ко То­љић При­пре­ма за штам­пу Дра­ган Џа­ко­вић Штам­па До­нат граф, Бе­о­град Ти­раж 500 Copyright © Ми­лош Ко­ва­че­вић Copyright © 2012 НК Ја­сен ДОО

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.4'37 КОВАЧЕВИЋ, Милош, 1953Узрочно семантичко поље / Милош Ковачевић. - Београд : Јасен, 2012 (Београд : Донат граф). - 237 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Знакови / [Јасен]) Тираж 500. - О аутору: стр. 235-236. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 219-234.

ISBN 978-86-6293-005-7 a) Српскохрватски језик - Семантика COBISS.SR-ID 193985292